munchausen

“Клинтон је лагао. Мушкарац може да заборави где се паркирао или где живи, али никада не може да заборави орални секс, без обзира колико је био лош.”

Барбара Буш (1925), супруга Џорџа Буша старијег и мајка Џорџа Буша млађег, о понашању америчког председника Била Клинтона у афери “Левински”, 1998. године

За њега се прича да је био највећи лажов икада. Као немачки барон са непуних двадесет година приступио је руској војсци и са њима се борио против Турака. По повратку у родну Немачку измишљао је и причао невероватне авантуре током свог боравка у Русији, о летењу на Месец и свом великом јунаштву. Ради се, наравно о барону Карлу Фридриху Минхаузену (1720-1797), чије је презиме постало синоним за лажова.

Као и у случају неких других људи – Квислинга, Форда, Колумба, маркиза Де Сада – и његово презиме је са временом превазишло оквире епохе и простора у којем га је Карл Фридрих носио, и постало универзални симбол.

Данас ћемо се бавити лажима, још једном контроверзном темом. Најпре, лаж није изузетак у нашим животима – као што понекад волимо да мислимо – него правило. Амерички психолог Роберт Фелдман је у једној недавној (2002) студији изнео податак да просечан човек слаже два до три пута у сваких десет минута разговора. Ако у току дана разговарамо (непосредно или преко телефона, свеједно) просечно два сата, по Фелдмановој рачуници слагаћемо око тридесет пута.

I

Дефиниција и њени проблеми

lie-definition-streamteam-answer-the-tullyphoneНе постоји универзално прихваћена дефиниција лажи. Енциклопедија Британика, на пример, лаж дефинише као “сваки чин комуникације предузет са циљем да прималац информације прихвати, или остане, у погрешном уверењу”.

Према парадигматичној анализи лажи, коју је поставио Свети Августин, лажи су “изјаве за које говорник верује да су погрешне, и које су дате са циљем да их особа којој су упућене прихвати као истините”.

Из ових дефиниција произилазе две кључне детерминанте лажи. Прва, субјективно уверење онога ко тврдњу износи да је она нетачна (чак и ако је, којим случајем, тачна). Друга: намера да се онај, коме се таква изјава саопштава, обмане. Лаж је, према томе, комплексан психички однос у којем мора постојати и уверење и намера. Лагати могу само људи, у међусобној комуникацији.

Додуше, сви људи не могу да лажу: они најмлађи и они најстарији. Утврђено је да човек способност да убедљиво лаже (тзв. Макијавелијанску интелигенцију) стиче тек негде на средини пете године живота и полако је развија са менталним сазревањем. Често, врло стари људи више немају способност да лажу: понекад, они и сами губе способност разликовања истине од неистине, а по правилу, губе и способност да, када говоре неистине, буду убедљиви. Оболели од Паркинсонове болести, такође, неспособни су да слажу. Лагање је, дакле, способност која одликује људе у креативној и репродуктивној фази њихових живота. Као појединци, ми живимо у компетитивном свету са стриктним друштвеним нормама, где нам лажи и обмане користе да повећамо своје шансе за преживљавање и репродукцију.

Да ли мушкарци лажу више од жена, или обрнуто? Истраживања рађена у дужим временским периодима и на великим узорцима, показала су готово идентичне резултате за оба пола. Међутим, та истраживања су показала једну другу занимљиву правилност, са високим степеном вероватноће: мушкарци ће најчешће лагати да задовоље себе, а жене ће лагати да задовоље друге.

 

II

Мотиви

surreal-lies“Истина речена у злој намери гора је од свих лажи које можемо да измислимо” – рекао је једном приликом Виљем Блејк, енглески песник и сликар.

Сви ми лажемо из различитих мотива, и тих мотива је мноштво. Свака класификација у себи садржи и ризик поједностављивања али ћемо, упркос том ризику, покушати да мотиве за лагање поделимо у неколико основних група.

Најпре, можемо их поделити на тзв. бенефицијарне (користољубиве) и протективне (заштитничке).

У оквиру користољубивих мотива имамо две подгрупе. Тзв. егоистичке (усмерене на себе) и усрећујуће (усмерене на друге).

Егоистички мотиви лагања нису нужно најчешћи али су зато свакако највидљивији и у колективној психологији најчвршће су повезани са чином лагања. У овој подгрупи имамо мотиве који се односе на стицање материјалних добара (као што су нпр. новац, друга материјална добра, или стицање друштвеног положаја од којег се може имати материјална корист – нпр. запослење). Међутим, у подгрупи егоистичких мотива за лагање налазе се и тзв. нематеријални – психолошки и социјални – мотиви, и они су често много занимљивији: уважавање других људи, поштовање, друштвени престиж, положај у заједници, услуге других људи, позитивно мишљење о себи (тзв. ауто презентација).

Усрећујући мотиви лагања усмерени су на друге људе, а не на особу која износи лаж. Има их разних али им је заједничка карактеристика намера да се нека друга особа “учини срећном” тако што ће се лаж саопштити њој (или неком трећем лицу). “Да ли изгледам сувише дебело у овој хаљини?” пита ме Тања понекад – подразумева се да је исправан одговор на ово питање увек негативан, без обзира да ли је у конкретном случају истинит или није.

У оквиру заштитничких (протективних) мотива за лагање такође можемо направити даљу класификацију по претходном критеријуму: самоодбрамбени мотиви односе се на личност особе која лаже, а алтруистички на друге људе.

Заједничка црта свих заштитничких самоодбрамбених мотива за лагање је избегавање негативних последица (казни) за нешто што је учињено (или није учињено, а требало је). Ови мотиви укључују сакривање сопствених грешака, заташкавање инцидената у свом претходном животу, сакривање осећања и искустава (“не треба говорити баш о свему”), одбрану сопствених ставова, мишљења, погледа, своје личности, избегавање непотребних расправа или неугодних ситуација, као и избегавање нарушавања односа међу људима – онда, када би истина могла да наруши све ове вредности или циљеве. Да ли ћете будућем послодавцу рећи да сте у младости имали проблема са законом? Хоћете ли жени признати прељубу? Ако вас је мрзело да одговорите на телефонски позив неке досадне особе, хоћете ли јој то после баш тако рећи или ћете одговорити да сте били у колима па звоно напросто нисте ни чули? Када не бацим ђубре лакше ми је да Тањи кажем како сам на то заборавио, него да јој признам да ме заправо мрзело.

Коначно, заштитнички алтруистички мотиви односе се на оно лагање за које мислимо да штити друге људе: од објективне стварности, трећих лица или њих самих. И овде се уочавају две даље подгрупе мотива. Најпре, имамо тзв. субјективне алтруистичке мотиве (када верујемо да би било најбоље да особа коју лажемо не зна целу истину како је не би повредила). Тако, на пример, тешко болесном човеку ћемо рећи да ће се опоравити чак и кад знамо да се то неће десити. Породици погинулог војника ћемо рећи да им је син завршио живот као херој па и ако је заправо био кукавица. Друга подгрупа су тзв. објективни алтруистички мотиви (када лагањем штитимо вишу вредност од истине). Ако видимо човека да бежи од прогонитеља, на њихово питање где је отишао, нећемо рећи истину – и можда ћемо му тако сачувати живот? Лажи изречене из алтруистичких мотива (и субјективних и објективних) понекад називамо тзв. белим лажима – у овом имену садржани су племенити мотиви из којих су оне изречене.

III

Лажи и етика

popeУ једном од Стаљинових сибирских гулага остала је забележена следећа прича, негде у предвечерје Другог светског рата. Изградња важне пруге касни и млади припадник НКВД, на дужности у логору, разговара са осуђеницима. Јасно му је да они ту градњу саботирају и – пошто се радило о тешким криминалцима и вишеструким повратницима – уопште не хају за казне којима им логорска управа прети. На питање који је њихов услов да почну да раде дају једноставан одговор: храна за људе а не за стоку.

У логору се у то време налазио и један од најбољих кувара Лењинграда, Серјожа П, осуђен на двадесет година због убиства своје жене и детета, и смештен у строгу изолацију. Да би радили на прузи осуђеници захтевају да Серјожа буде кувар, да би он то могао уопште да ради мора да буде тзв. “слободњак” чиме би његове шансе за бекство постале сасвим реалне.

“Дајем реч да нећу побећи све док будем кувар у овом логору” – рекао је Серјожа П. младом припаднику НКВД-а.

“Гарантујем да ће Серјожа одржати реч.” – потврдио је и неформални шеф логорске криминалне заједнице.

Серјожа П. је две и по године био кувар у логору, небројено пута ишао у оближњи град на пијацу, бирао намирнице, и увек се на време и дисциплиновано враћао у логор. За то време, и пруга је изграђена. Коначно је из Москве стигао налог за његов премештај у други логор. Скинуо је своју куварску капу, обукао уобичајено логорашко одело, поздравио се и отишао. Побегао је чим је воз напустио територију коју је његов бивши логор покривао. Сматрао је да је његова реч, у том тренутку, престала да важи.

Традиционална етика посматра лаж као нешто што је по својој природи зло, и истину као нешто што је добро. Тако смо учени као деца и тако и ми учимо нашу децу. Забрана лажи је један од најстаријих социјалних табуа, који се са генерације на генерацију преноси хиљадама година. Али, готово свака велика културна или религијска епоха садржала је и крупне изузетке од овог правила.

Антички писци су се, на пример, разликовали око тога да ли је, и под којим условима, лаж дозвољена. Аристотел, у својој Етици, пише да никада није дозвољено лагати. Платон, у Републици, опет сматра да постоје ситуације у којима је лаж дозвољена: на пример лекарима, ако је то за добробит пацијента, или државницима, ако би то било за опште добро.

Све три велике абрахамске религије (јудаизам, хришћанство и ислам) садрже бројне забране (и запрећене казне) за своје припаднике које би људи (или, свеједно, Бог) ухватили у лажи. Али, такође садрже и изузетке од њих.

Јеврејска Тора садржи неколико изричитих забрана лажи: “Нећете лажно сведочити” (Exodus, 20:16); “Нећете красти, лажно порицати или лагати једни другима” (Leviticus, 19:11); “Удаљите себе од лажних ствари” (Exodus, 23:7). Али, Тора такође садржи и причу о две јеврејске бабице, Шифри и Пуи, које су ризиковале своје животе лажући Фараону како би од инфантицида спасиле новорођене израелске бебе за време изгнанства у Египту (Exodus, 1: 19-21).

Кључна књига Новог заветаОткровење Јованово – тај централни темељ хришћанске есхатологије, садржи недвосмислено упозорење лажовима:

“Напољу су пси, они који практикују магијске уметности, сексуално неморални, убице, идолатри и свако онај ко воли и практикује лаж.” (Откровење Јованово, 22:15).

Али, упркос томе, човек који је ударио темеље раног хришћанства, Апостол Павле, у својој Посланици Коринћанима отворено и прилично детаљно описује како се и сам служио лажима да би проширио хришћанску веру:

“Иако сам ја слободан и не припадам никоме,себе сам чинио робом свакоме, како бих придобио колико год сам могао. За Јевреје постао сам налик Јеврејину, да добијем Јевреје. За оне под Законом био сам и сам као неко под Законом (иако ја сам нисам под Законом), како бих придобио оне под Законом. За оне који нису били под Законом претварао сам се да нисам под Законом (иако ја јесам под Христовим Законом), тако да придобијем оне који нису били под Законом. За слабе, био сам слаб, да бих придобио слабе. Постајао сам све, за све људе, само да бих, свим могућим средствима, могао да спасем бар неке.” (Коринћанима, 9: 19-23)

Свети Павле, у свом ранијем животу – пре него што је наводно видео ускрсклог Исуса на путу који је водио у Дамаск – познат под именом Саул, био је високи припадник обавештајне службе јеврејске државе, вешт у претварању и прерушавању. Ту вештину је користио у прогањању хришћана, које је та држава сматрала својим непријатељима. Након сопствене конверзије, није заборавио њене тајне и правила.

Сличан, у својој суштини дуални, однос према лажи има и ислам, најмлађа – и по многим мишљењима најмилитантнија – од све три абрахамске религије. Иако Коран, начелно, прописује да муслимани треба да говоре истину “једни другима”, од тог правила постоје изузеци.

Једна врста тих изузетака тиче се односа међу самим муслиманима: “Алах вас неће сматрати одговорнима због непромишљености у вашим заклетвама, него због намера у вашим срцима” (Коран, 2:225). Контекст ове реченице односи се на будуће брачне парове, којима Коран дозвољава да лажу једно другом, ако је то из разлога “вишег добра”.

Друга врста изузетака од правила да је лаж у исламу забрањена тиче се односа муслимана према неверницима. Ту је механизам дозвољених лажи много прецизније разрађен, и обухвата четири основна модела: такију, китман, таврију и муруну.

Такија подразумева да се невернику сме изрећи неистина, онда када је њен циљ сакривање исламског идентитета онога који је говори. На пример, припаднику Исламске државе (или неке друге терористичке организације) дозвољено је, по Корану, да користи лаж како би сакрио свој идентитет од припадника полиције који желе да га открију.

Китман је назив за тзв. посредну лаж, полуистину, или лагање пропуштањем, о чему ће бити више речи касније у нашој причи. Типичан пример за китман су исламски научници, писци и публицисти који често цитирају суру 5:32 из Корана, у којој се каже да, ако било ко некога убије, “то ће бити као да је убио цело човечанство”, али по правилу пропусте да цитирају остатак ове суре, у којем се наводе изузеци од тог правила, у случајевима “покварености” или “лошег понашања”.

Таврија је намерно стварање погрешног утиска, без директне лажи. У евро-хришћанским културама познатија нам је као блеф, и о том феномену ћемо такође нешто више говорити касније.

Муруна је такође врста посредне лажи, која подразумева привремено и делимично напуштање неких пракси и обичаја ислама (или шеријатског права) како би се заварали неверници.

Европска традиција задржала је дуални (апсолутистички и прагматични) однос према лажи који су, како видимо, садржале и све три свете књиге.

Свети Августин је био заговорник првог приступа: лаж је забрањена, без обзира на њен мотив и последице. У свом делу “О лагању” (De Mendacio) из 395. године наше ере развио је чак и малу типологију, описујући осам основних врста лажи, почевши од оних “у области религиозне доктрине” (наравно, такве лажи је сматрао најтежим) па све до најблажих лажи, “оних које никога не повређују”.

Нешто блажи приступ имао је Свети Тома Аквински. Иако и он начелно сматра да је “свака лаж грех” (Summa Theologia, други део, питање 110) Свети Тома Аквински дели лажи на тзв. смртне грехове (лажи које повређују друге) и обичне грехове (лажи изречене из жовијалности или у намери да се другима помогне). “Што је веће добро намеравано да се постигне, то је и сам грех лажи више умањен” – покушао је својим читаоцима, користећи ову помало чудну једначину, да објасни Свети Тома Аквински.

Прагматичан приступ имали су и неки световни теоретичари. Хуго Гроцијус, холандски правни писац, познат као отац модерног међународног права, сматрао је да је лаж проблем само у случајевима када “крши права појединца којем је упућена”. Право да се чује истина, писао је Гроцијус “мора најпре бити стечено, да би могло бити нарушено”. Тако је, по овом писцу, дозвољено лагати онима који имају зле намере, јер су се тиме одрекли права да чују истину. Дозвољено је, такође, лагати и деци – јер она то право још нису ни стекла.

Са великим верским сукобима у Европи шеснаестог века, обе стране су биле принуђене да прихвате много либералнији однос према лажи. Отац европског протестантизма, Мартин Лутер, отворено је проповедао да “лаж у име хришћанске цркве неће бити сматрана грехом”. Али, и идеолошка елита његових католичких противника – језуити – није била претерано оптерећена моралом. Језуити су развили посебну теорију – тзв. “менталне резервације” – о којој ће бити више речи у наредном одељку.

Модерна Европа је покушала да раздвоји етичку и правну димензију лажи. Овом другом бавили су се судови (као на пример у случају превара или лажних сведочења), док је прва остала у домену грађанског морала, корпуса вредности и убеђења који се, са индустријализацијом и технолошким напретком, брзо мењао.

“Ако нам је дозвољено да убијемо некога да бисмо спасили свој живот, онда нам је тим пре дозвољено да га слажемо” – писао је Хенри Сиџвик, енглески филозоф етике из друге половине деветнаестог века. Очигледно, Сиџвик је овде применио логички аргумент a maiore ad minus – из већег (у овом случају права) произилази и мање.

За две или три хиљаде година наш однос према лажи није се, међутим, битно променио. Лаж се у начелу посматра као морално негативна (а зависно од околности и правно кажњива) радња, али од тог правила постоје изузеци, увек оправдани “вишим интересом”, стварним или измишљеним.

Поштени људи говоре истину, а непоштени људи су лажови, говориће вам родитељи, учитељи, свештеници, послодавци, новинари, тужиоци и судије, кроз цео ваш живот. Али, да ли је овај nexus између лажи и етике увек баш тако једноставан?. Прича о Серјожи са почетка овог одељка је добар пример: не тако ретко деси се заиста да криминалци одрже своју реч, а поштени људи то не учине.

IV

Ментална резервација

galileo_facing_the_roman_inquisitionКада, је у четвртом веку наше ере, римски цар Јулијан тражио да се Атанасију, бискупу Александрије, одруби глава, овај је побегао бродом из града, пловећи Нилом на југ, испред римских војника. Видевши да је брод којим су Римљани пловили бржи од његовог, Атанасије је искористио прилику када је река оштро скретала и, док га прогонитељи нису видели, наредио својој посади да се окрене и заплови у супротном смеру. Ускоро су се два брода мимоишла. Римски официри су викали са палубе: “Да ли сте можда видели Атанасија?” А његове присталице су им одговориле: “Јесмо. Није далеко одавде.” На то су Римљани кренули да још брже веслају, идући на југ, а Атанасије се мирно вратио на север. Надживео је десет година свог прогонитеља Јулијана…

Оно што су Атанасијеве присталице тог дана на Нилу рекле римским војницима у теорији се зове менталном резервацијом. Реч је, дакле, о изјави која представља одређени вид обмане, али није директна лаж. У моралној теологији, некада, и у етици, данас, ментална резервација представља дозвољену технику  којом се испуњава обавеза – садржана у деветој од десет заповести које је Мојсије добио на Синајској гори – да се каже истина али истовремено и обезбеђује да се тајна сачува од оних који нису овлашћени да је сазнају.

Језуитски теолози – а пре свега Мартин од Азпилкете – писали су опсежно о доктрини менталне резервације. По њиховом мишљењу, ако се цела истина подели на два дела, па се један каже усмено, а други у мислима, онда Богу није саопштена лаж, јер Бог зна не само оно што кажемо, него и оно што мислимо. Пошто је највиша морална дужност хришћанина да истину саопшти Богу, онда је оправдано да се другима саопшти само део те истине, под условом да то служи одбрани неког вишег добра.

У верским сукобима у Енглеској, крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века, два истакнута католичка проповедника – Роберт Саутвел и Хенри Гарнет – затворена у Тауеру, применила су менталну резервацију да своје друге присталице заштите од хапшења а да при томе, технички гледано, не почине грех лагања. Обојица су осуђена на смрт и погубљена – Роберт је касније проглашен и за свеца – али протестантски истражитељи нису могли да дођу до имена њихових сарадника…

Два века касније, француско-швајцарски политички активиста и писац либералне оријентације, Бенжамин Констан, поново је отворио расправу о менталној резервацији, чувеном реченицом:

“Рећи истину је, према томе, дужност. Али та дужност постоји само у односу на оне који имају право на истину. А нико ко повређује друге нема ни право на истину.”

У једној од познатих полемика тог времена, са Констаном се није сложио чувени филозоф, Емануел Кант. У свом делу “Основе метафизике морала”, Кант је написао да су “право на лаж, или обману, морално забрањени без обзира на разлог и независно од контекста или очекиваних последица”. По Канту, ако би лагање било универзално прихватљиво, онда више нико никоме не би веровао, и све истине би биле сматране лажима. Највише што је Кант дозвољавао било је право да се ћути, или да се не каже више него што је неопходно потребно.

V

Блеф

poker

Пре отприлике десетак година, власник једне мале приватне банке ангажовао ме је да је продам страном купцу. Већина страних банака је била већ дошла у Србију и тражња је била прилично мала. Заправо, од почетка сам имао само једног купца. Био сам свестан да ће цена коју ћемо постићи зависити од утиска који тај купац – једна од највећих западноевропских банака – буде стекао о потенцијалној конкуренцији.

Зато сам припремио врло компликовани тендер, са пуно разних фаза, процедура, рокова и услова – нешто што се увек припрема када има више купаца, а не само један. Пријатеља, директора једне грчке банке, сам замолио да се формално пријави и глуми заинтересованог купца. Сваки пут када би наш прави купац дошао у посету, по згради су се мували ужурбани Грци у оделима, нешто бележили, разговарали мобилним телефонима, укуцавали табеле у своје лаптопе…

Коначно је дошао и тај последњи дан за подношење понуда – рок који сам им оставио за подношење понуда био је пет сати после подне. Наш купац је за један сат тог дана заказао свој управни одбор, који је требало да одобри њихову коначну понуду. Пошто није било шансе да та понуда стигне физички у Београд, на било који начин, човек ми се ујутро озбиљно јавио и питао да ли је проблем да је пошаље факсом.

“Није” – одговорио сам – “Ми ћемо тај факс узети, ставити у коверат, запечатити га и убацити у кутију до пет сати. Али, да сам на вашем месту, за сваки случај бих га послао што касније, да бих смањио ризик.”

Сигнал на факсу у нашој канцеларији зачуо се тачно у петнаест до пет. Био је то стари факс, марке Панасоник, са ролном, на којем је једна страна стизала за око један минут. Да је њихов управни одбор одбио да да понуду, та порука би стала на пола стране. Да је опет прихватио, то би захтевало неких четири или пет страна. Зато сам гледао на сат и чекао да прође први минут. Онда је прошао други, па трећи… Негде на почетку четвртог минута схватио сам да је игра добијена. Била је то, наравно, једина понуда коју смо добили. Остало је само питање цифре. Колико смо били убедљиви?

Када је секретарица у моју канцеларију унела огромну ролну факс папира, још нерасеченог по странама (било је већ пет и ишло јој се кући) погледао сам цифру у понуди. Узео сам мобилни телефон и позвао свог клијента кога сам затекао како вози кола негде по Србији:

“Сад лепо стани негде поред пута, није безбедно да чујеш ову цифру док возиш.”

Све ово што сам вам сада описао – све те радње у тих пар месеци којима сам нашег страног купца систематски довео у заблуду да за нашом малом банком постоји озбиљна тражња и да је према томе суочен са озбиљном конкуренцијом па мора значајно да подигне цену у својој понуди да би прошао на тендеру – све то зове се једном речју – блеф.

Блеф је назив за укупно (вербално и невербално) понашање којим свог противника – у игри карата, спорту, рату, политици или бизнису, свеједно – желите да наведете да помисли оно што вама одговара а што заправо није тачно, а да га при томе директно не слажете. Блеф се сматра дозвољеним – понекад правила конкретне игре одређују његове границе и услове – и спортским понашањем.

Најчешће, ми блефирамо да смо јачи него што јесмо: да имамо боље карте у партији покера, да имамо више новца на некој аукцији, или да имамо заштиту неке велике стране државе у међународној кризи. Противник понекад поверује, понекад не, зависи колико успешно блефирамо.

Али, само они прави мајстори знају тајне тзв. инверзног блефа. То су сценарија у којима се намерно представљамо слабијим, глупљим, разједињеним или неодлучним, да бисмо опустили противника, и онда – када се он томе најмање нада – задали му смртоносни ударац. Саставни део тактике инверзног блефа јесте и стварање лажног утиска код противника како је он сам јачи него што то заправо јесте.

“О, па Ви сте толико моћни и вољени, да Вам се нико не може супротставити. Цео народ очекује да се Ви кандидујете…”

Инверзни блеф захтева и добро позициониране сараднике-инсајдере који се налазе близу нашег противника. Они су нам толико драгоцени у одржавању ове обмане да их не користимо ни за шта друго него за ширење утиска о лажној снази противника.

Блеф је уобичајена тактика у спорту, нарочито у играма са лоптом: играч који води лопту направи варку телом у једну страну, а онда – када се противнички играч тамо упути – прође са лоптом небрањеним делом терена. Најбољи извођачи једанаестераца у фудбалу су блефери. Али, и најбољи голмани.

Блеф је такође дозвољен и у рату, иако међународне конвенције о правилима оружаног сукоба постављају јасне границе у начинима и опсегу његовог коришћења.

Наполеон Бонапарта је своју најсјајнију победу – ону над аустријским и руским царем, децембра 1805. године, у Бици код Аустерлица у данашњој Чешкој – добио блефом, и то управо инверзним блефом. Глумећи слабост и неодлучност, најпре је наредио повлачење дела својих снага на десном крилу и навео лакомислене Аустријанце да крену у гоњење. Тај маневар је руског генерала Кутузова оставио усамљеног на централној позицији Праценских висова. Французи су око девет ујутро изненадним нападом освојили Працен и тако разбили противника на две одвојене групе које су потом лако победили.

Познати командант немачких специјалних јединица у Другом светском рату, СС пуковник Ото Скорцени, обукао је специјалце своје 150. бригаде у америчке униформе приликом последње велике офанзиве Вермахта на Западном фронту, у Арденима децембра 1944. године. Амерички војни суд је 1947. године судио Скорценију због ратног злочина, али је он на крају ослобођен. Скорценијева одбрана је за сведока успела да доведе енглеског потпуковника специјалних јединица, Јео-Томаса, који је пред судом потврдио да су и његови војници, небројено пута, користили немачке униформе иза линије фронта…

Братство по оружју значи понекад и братство блефера

VI

Неки гранични случајеви: посредне лажи, полуистине и зла вера

ethicsАко бих, очекујући сусрет са непознатом згодном женом, претходно скинуо свој венчани прстен, да ли би то била лаж? Ако бих у неком разговору скинуо сат са руке и ставио га на сто, окренутог на доле, да ли би то био покушај обмане саговорника да ми време није важно? Да ли посетиоца лажем да ћу се брзо вратити, ако преко наслона столице оставим сако?

У свим наведеним случајевима, чин сам по себи не представља нужно лаж, па чак ни њен покушај, али свакако може да буде и једно и друго. Оно што ће ове радње одредити као могућу лаж – у контексту о којем данас расправљамо – биће моја намера.

Посредне лажи су оне које, саме по себи, не представљају лаж али се могу индиректно употребити у том циљу. Зовемо их понекад и инструменталним лажима.

Сличну функцију имају и тзв. полуистине: тврдње чији су неки делови тачни а неки лажни. Бенџамин Франклин, светски путник и проналазач и један од Очева оснивача Сједињених Америчких Држава, једном приликом је рекао: “Полуистине су често горе од највећих лажи”.

Заједничка карактеристика инструменталних лажи и полуистина је у томе што нам увек остављају могућност одступнице.

Онај којем је порука сакривена у инструменталној лажи упућена бива слаган тек у моменту кад је у својој свести прихватио тумачење које ми јесмо (или можда нисмо) желели. У том тренутку он (или она) постаје наш саучесник.

Нешто сличнији, иако мало сложенији, механизам постоји и код полуистина. Да, нешто смо слагали, али смо рекли и много тога тачног. Можда смо се само мало збунили, понешто заборавили или погрешно повезали делиће чињеница у целу слику?

Али, најсложенији механизам обмане је ипак тзв. “зла вера” (mauvaise foi) како ју је дефинисао француски писац и филозоф егзистенцијализма, Жан-Пол Сартр. Сартр овде говори о навици људи да се претварају како немају могућност избора из страха од потенцијалних последица избора које би направили. Држећи се безбедних, лаких, уобичајених решења и избегавајући да уоче мноштво других избора који су им доступни, људи који живе у “злој вери” стављају себе на милост и немилост услова у којима су се затекли.

VII

Потемкинова села: лажи и политика

potemkinГригориј Александрович, кнез Потемкин-Таврическиј (1739 – 1771), руски фелдмаршал, државник, кнез, љубавник и миљеник царице Катарине Велике, остао је познат по својим селима – тзв. Потемкиновим селима – јер је у свом настојању да брзо колонизира новоосвојене и ретко насељене степе јужне Украјине (које су припале Русији после тзв. Кучук Каинарџијског мира, 1774. године) често прибегавао обманама које су требале да заварају површне посетиоце из Москве…

Кнез Потемкин је тако ушао у историју као политичар који је највише лагао, иако је то само једна у низу легенди којима ова наука обилује. Политичари, наравно, лажу стално и пуно, јер је та особина неопходна да би радили свој посао.

Лажи политичара можемо поделити у две групе:

У прву групу спадају тзв. интерне (унутрашње) лажи, односно лажи у скривеним коридорима власти, оне лажи којима се политичари служе да напредују у хијерархији и додворе се онима вишим од себе, како би брже напредовали у каријери. Те лажи су вишеструке, али ћемо се овде осврнути на две најважније подгрупе.

Прву подгрупу интерних лажи политичара чине оговарања и сплетке, којима се они труде да код својих шефова облате своје колеге, како би их или уклонили као конкуренте, или се доказали као лојални извршиоци.

Другу подгрупу интерних лажи политичара чине сакривања истине (најчешће о себи) којима они покушавају да прикрију своје лоше резултате, аљкавост, неспособност или понекад и озбиљније (нпр. коруптивне) прекршаје.

У другу групу лажи политичара спадају тзв. екстерне (спољашње) лажи које се упућују јавности, а преко ње и бирачима. Екстерне лажи политичара можемо поделити у три подгрупе.

Прва – и најчешћа – подгрупа таквих лажи су, наравно, предизборна (и друга) обећања, која се своде на предвиђање тзв. бољег живота. Ова лаж се увек даје у временском оквиру који је довољно кратак да би могао да створи лажно осећање тзв. опипљивог бољитка, али истовремено и довољно дуг да би се – до његовог истека – могао догодити низ непредвидивих околности, које би могле да послуже као изговор због чега обећање на крају ипак неће бити испуњено. Омиљени временски хоризонт српског премијера Вучића су две године: од почетка своје власти, бољи живот увек наступа за две године од тренутка у којем он то обећање даје.

Друга подгрупа – и посебан варијетет – екстерних лажи политичара су тзв. статистичке лажи, код којих се један позитиван статистички податак извади из контекста и интерпретира као целина одређених (најчешће економских) трендова, са циљем да јавност стекне погрешан (по правилу сувише оптимистичан) утисак о резултатима њиховог рада. Ова лаж заснива се на формалнологичкој грешки pars pro toto (узимање дела као целине). Тако је омиљени статистички податак већ поменутог српског премијера буџетски дефицит, који пада. Податак о стопи самоубистава у земљи којој се налази на челу никада не помиње – јер та стопа, на жалост, расте.

Трећа подгрупа – за коју често користимо баш метафору из наслова овог одељка – Потемкинова села – су отварања различитих привредних објеката који или уопште не раде или већ одавно раде. Циљ ових лажи је стварање илузије да се земља налази на добром путу (ову флоскулу су користили разни српски политичари, подједнако неосновано и арогантно) и да, ето, морамо да се жртвујемо само још мало, пре него што из ове долине суза уђемо у царство небеско

Кнез Григориј Потемкин је, због својих непостојећих села, ушао у руску, и светску, историју као образац хохштаплера, једна негативна личност. Такво мишљење је, међутим, не само неправедно по њега, већ и нетачно. Потемкин је, осим тих села, изградио и праве градове, који су били камен темељац руске експанзије у јужној Украјини и на Црном мору: Херсон, Николајев, Севастопољ и Дњепропетровск. Био је главни архитекта руске анексије Крима и створио Црноморску флоту. Као врховни командант руске војске (од 1784. године) инсистирао је на много хуманијем односу према војницима, тражећи од својих официра да се према њима понашају као добри очеви. Коначно, залагао се и за верску толеранцију и много пута заштитио националне мањине.

Због свих резултата које је постигао, кнез Григориј Потемкин имао је право да помало и слаже, а озбиљни руски историчари склони су да му опросте и несумњиво расипништво и бонвивански живот. Империју, ипак, не могу да изграде свеци. Много већи проблем су они политичари који, осим својих лажи, никакве друге резултате нису оставили иза себе…

VIII

Технике откривања: детектор лажи

lie-detectorНемогућност да у разговору увек откријемо ко нам лаже, а ко говори истину, представљала је изазов у разним историјским епохама. Зависно од културних образаца и предрасуда, али и нивоа технолошког напретка, разна друштва су примењивала различите технике, којима су покушавала да открију ко говори (не)истину.

У раном средњем веку, жене оптужене за лаж бацали би у реку, везане у џак. Ако би несрећна жена испливала на површину, била би сматрана за лажова – и у складу са тим после и кажњена – а ако би потонула то би овај “суд воде” тумачио као сигуран знак да је говорила истину. Некада, када би се “суд воде” примењивао у рекама које су имале бржи ток, догађало би се да – док судије и њихови помоћници нађу џак у којем се несрећница налазила – она већ буде удављена. Али, бар би њено село знало да није лагала…

Када се радило о мушкарцима, правосуђе тих времена је више волело тест кључалом водом: осумњиченом, за којег је требало утврдити да ли говори истину или лаже, лева рука би до лакта била уроњена у котао кључале воде и држана у њој “неко време”. Потом би судија, свештеник и лекар испитивали шта ће се десити са опекотинама. Сматрало се да ће се, код човека који није лагао, опекотине са временом залечити без компликација. Ако би се ране, међутим, загнојиле то би био знак да је испитаник лагао. Зависно од тежине преступа који би био у питању често би смртна казна спречила даље проблеме са опекотинама…

Северноамерички Индијанци имали су занимљив начин да одреде ко лаже а ко говори истину: пажљиво су пратили колико уопште прича. Наиме, они су сматрали да лажов увек говори више од поштеног човека. “Не треба пуно речи да би се казала истина” – била је омиљена изрека поглавице Џозефа. Век и по касније, мудрост Индијанаца потврдила су истраживања на Универзитету у Саутхемптону, у Великој Британији: испитаници, који су на постављена питања одговарали преко компјутера, требало је да дају истините и неистините одговоре, а испитивачи су мерили брзину којом они то чине. У просеку, за притискање дирке на тастатури код истинитог одговора било је неопходно 1,2 секунде, а код лажног скоро 50% више – 1,8 секунди.

***

Детектор лажи – у многим језицима, па и нашем, популарнији је израз полиграф – изумео је 1921. године Џон Август Ларсон, полицајац из Берклија, Калифорнија и студент Медицинског факултета у том граду.

Суштина полиграфског тестирања своди се на паралелно праћење четири кључне физиолошке реакције испитаниковог организма (крвног притиска, учесталости откуцаја срца, ритма дисања и електричне проводљивости коже) на три серије питања: ирелевантна (контролна), индикативна и релевантна (критична). Упоредном анализом сва четири резултата у свакој од серија, и њиховим међусобним упоређивањем, обучени испитивач би требало да буде способан да уочи да ли код критичних питања испитаник лаже или говори истину.

У својим бурлескама које нам повремено приређују, српски премијер Александар Вучић и његов Санчо Панса, др Небојша Стефановић, често користе полиграф као својеврстан deus ex machina односно наводно непогрешиви инструмент којим ће се лаж разликовати од истине. Стална опседнутост ове двојице људи лажима била би сигурно предмет неке друге стручне анализе и њом се овде нећемо посебно бавити. Нећемо се бавити ни менталним и образовним профилима оних који им верују – начином на који они разумеју везу између апсолутне истине и неколико сијалица које светле на њима непознатом уређају…

Занима нас једно много значајније питање: колико је полиграф, у научном смислу, поуздан? Стручна јавност истакла је много основаних примедаба прецизности овог инструмента: од тога да је тумачење резултата испитивања у великој мери арбитрарно и подложно манипулацијама онога ко то испитивање води, преко тзв. контрамера, ситних техника обмане познатих многим професионалним криминалцима (као што је, на пример, уједање за језик или убадање сакривеним оштрим предметом код тзв. контролних питања, како би се изазвале физиолошке реакције изван природног опсега и тиме онемогућило њихово поређење са вредностима код тзв. критичних питања) па све до потпуне неприменљивости на одређене категорије испитаника (лица у одређеним менталним стањима, они који су превише тучени у истрази или алкохоличари). Посебан проблем са полиграфским тестирањем постоји код сексуалних преступника: по правилу, велики број њих искрено верује да је жртва силовања добровољно пристала на сексуални однос, и полиграф само региструје да они, одговарајући на то питање, не лажу…

Олдрих Ејмс (1941), аналитичар ЦИА који је скоро осам година радио и као кртица совјетског (касније руског) КГБ, прошао је успешно чак два полиграфска тестирања, 1986. и 1991. године. Описујући касније како му је то успело, рекао је:

“Лепо се испавајте и одморите, и идите на тестирање одморни и релаксирани. Будите љубазни према испитивачу, развијте однос са њим, будите кооперативни и сачувајте свој мир. Не постоји никаква специјална магија… Све је у самопоуздању. Самопоуздање, пријатељски однос са испитивачем, поза у којој се смешкате и наводите да помисли како вам је симпатичан.”

Олдрих Ејмс је, на крају, ипак осуђен 1994. године на доживотну робију, без права на помиловање, коју и данас издржава у затвору Аленвуд у Пенсилванији. Међутим, доказе за његову пресуду на крају није обезбедио фамозни полиграф, него мноштво банкарских трансакција до којих су дошли истражитељи…

Чак и сами заговорници полиграфа признају његову поузданост на нивоу – у просеку – од 90% случајева. Врховни суд САД, у својој пресуди у случају United States v. Scheffer (1998) закључио је да “Једноставно не постоји консензус да је полиграфско испитивање поуздано”. Сличан став заузео је и 11. окружни апелациони суд САД (2005): “Полиграф не ужива опште прихватање од стране научне заједнице”.

Упркос томе, полиграф се још увек признаје као доказ у судском поступку у укупно деветнаест (од педесет) савезних држава САД. Користе га такође и многе компаније и владине агенције као средство провере својих запослених: 2013. године је преко седамдесет хиљада државних службеника у САД прошло полиграфско тестирање.

Пракса у Европи је другачија. У земљама чланицама Европске уније полиграфско тестирање не сматра се поузданим доказом и судови и тужилаштва га не примењују. Оно се понегде још увек појављује у поступку, али само када на њему инсистирају окривљени, односно њихови адвокати. У Немачкој је, међутим, изричито искључено чак и у таквим случајевима. Одлуком Врховног суда Немачке (1998) “… резултати полиграфских тестирања су суштински неодлучујући и нису прихватљиви на суду. Предлози, било јавне тужбе или одбране, за обављање полиграфског тестирања биће одбијени под било којим условима.”

Моја колегиница са Правног факултета, данас познати адвокат у сложеним кривичним случајевима, Зора Добричанин, одавно ми је рекла: “Својим клијентима увек кажем да одбију полиграфско испитивање”. Недавно је то изјавила и у неким новинама, тако да сам сада слободан да њен савет поделим и са читаоцима овог текста.

Чини ми се да је изненадна заљубљеност српског премијера и његовог министра унутрашњих послова у полиграфска тестирања ипак последица једне много баналније чињенице. Од јануара 2008. до априла 2009. године америчка ТВ мрежа Фокс емитовала је ријалити шоу “Тренутак истине” за који је касније лиценцу откупила и српска Пинк ТВ. Овај опскурни шоу, у којем учесници пролазе полиграфско испитивање на неугодна питања за високу новчану награду, привукао је велики број гледалаца, сасвим одређеног интелектуалног профила, како у САД тако и у Србији, и тако допринео стварању “култа полиграфа”. Као истовремено и изданци и апологети ријалити културе, српски премијер и његов први полицајац нису могли да одоле неодољивом шарму сложене машине са разним светлуцавим лампицама. Кич масовних медија створио је тако и кич политичаре…

IX

Пинокиов парадокс

pinocchio-runningИталијански писац Карло Колоди написао је 1883. године књигу “Авантуре Пинокија” – причу о малом дрвеном лутку чији се нос повећавао сваки пут када би слагао. Пинокио је, у претходних тринаест деценија, постао врста симпатичне културне иконе. За разлику од арогантног Потемкина и помало луцкастог Минхаузена, ми у већини можемо да се идентификујемо са дрвеним лутком – он нас, својом наивношћу, подсвесно враћа у време када смо и сами били деца – и зато негде дубоко у себи верујемо да се он може поправити.

У фебруару 2001. године, Вероника Елдриџ-Смит, тада дванаестогодишња ћерка познатог писца из области теорије и филозофије логике, Питера Елдриџ-Смита, поставила је оно што је данас познато као тзв. “Пинокиов парадокс”.

Ако Пинокио каже: “Мој нос ће сад порасти”, да ли је та реченица лаж или истина? Подсетимо се најпре правила Колодијеве приче: када Пинокио лаже, његов нос расте.

Претпоставимо, најпре, да је реченица “Мој нос ће сад порасти”, тачна. То би значило да ће Пинокиов нос порасти јер он говори истину, али, истовремено, његов нос неће порасти, јер по причи он расте само када Пинокио лаже. Дакле, Пинокиов нос ће сад порасти јер истовремено његов нос неће расти, и Пинокио говори истину када каже да ће он порасти али то је истовремено и лаж, што значи да ће његов нос порасти… И тако у бесконачност.

Претпоставимо, сада, да је реченица “Мој нос ће сад порасти”, лаж. То би значило да Пинокиов нос неће порасти – јер он не говори истину – али онда би његов нос морао да расте, јер по причи он расте сваки пут када Пинокио изговори лаж. Дакле, Пинокиов нос не би растао јер би истовремено његов нос растао, а пошто би Пинокио рекао лаж да ће његов нос порасти, и та лаж би истовремено учинила исказ истинитим, јер би његов нос растао… И тако даље, идентично претходном примеру.

На први поглед, изгледа да “Пинокиов парадокс” нема решење. На други поглед, међутим, неопходно је утврдити шта је заиста аксиоматски у причи о Пинокију, а шта је само последица, и те претпоставке укрстити у табели у којој би се утврдиле евентуалне неконзистентности за сваку од четири могуће варијабле:

Прва варијабла: Пинокио лаже, и његов нос неће порасти. Ову могућност ћемо одбацити јер, према премиси, кад год Пинокио лаже, његов нос расте.

Друга варијабла: Пинокио лаже, и његов нос ће порасти. И ову могућност морамо да одбацимо, јер – ако је Пинокио заиста лагао у уводној реченици – његов нос неће порасти.

Трећа варијабла: Пинокио говори истину и његов нос неће порасти. Ни ова могућност не може да опстане, јер, ако је Пинокио заиста говорио истину, његов нос мора да порасте.

Четврта варијабла: Пинокио говори истину и његов нос ће порасти. Овде треба да се вратимо на почетну премису: “Пинокиов нос расте када он лаже”. Овај исказ, сам по себи, не може да се тумачи a contrario – он не говори ништа о томе шта се са Пинокиовим носем догађа када он говори истину, односно не искључује изричито могућност да и тада – из неких других разлога – Пинокиов нос порасте. Дакле, ова варијабла остаје једина теоријски могућа од све четири, па тако истовремено представља и решење парадокса.

Прецизније тумачење Пинокиовог парадокса, наравно, зависи и од језика у којем је изречен. Њега је могуће прецизно утврдити једино у језицима који су семантички затворени, односно у којима је могуће да се у једној реченици предвиди лаж (односно истинитост) тврдњи садржаних у истој тој реченици.

 

X

Како препознати компулзивног лажова

liarНема никога од нас ко бар некада, понешто, није слагао. Понекад се трудимо да рационализујемо своје лажи, тако што себе убеђујемо да је наш мотив племенит, или да је штета коју смо том лажи причинили мања од штете која би настала кад бисмо рекли истину. О томе смо, уосталом, већ говорили у одељку о мотивима.

Ипак, највећи број људи лаже релативно ретко и најчешће о безначајним стварима. Само мали број може се окарактерисати као тзв. патолошки или компулзивни лажови, какав је био барон Минхаузен са почетка ове приче.

У психологији, тзв. патолошко лагање (познато још и као компулзивно лагањеpseudologia fantastica или митоманија) означава образац понашања заснован на “измишљању, потпуно диспропорционалном сваком разумном циљу, екстензивном и врло компликованом, које се може манифестовати кроз период од више година или чак у току целог живота”.   Овај појам је први дефинисао Антон Делбрук, 1891. године.

Овај одељак посвећен је заправо њима. Можемо ли извући њихове заједничке црте? Како да препознамо патолошког лажова? Како би изгледао његов, или њен, фото робот?

Прво, компулзивни лажов лаже често. За разлику од нас осталих који лажемо понекад, компулзивни лажов лаже конзистентно, и о великим и о малим стварима подједнако. Он је такође обично натпросечно интелигентан и пажљиво студира људе са којима разговара, како би утврдио које врсте лажи ће они најлакше прихватити као истину.

Друго, компулзивни лажов није у стању да се суочи са истином. Он тврдоглаво одбија да прихвати чињенице које му предочите, чак и онда када оне садрже непобитне доказе о његовом лагању. Он ће увек наставити да вас убеђује како су ваше чињенице погрешне а да су његове тврдње тачне. Врло често, компулзивни лажов ће вас обмањивати о стварима које је урадио, или о својој прошлости, само да би себе учинио занимљивијим.

Треће, компулзивни лажов стално мења своју причу. Он је мења како у односу на истог слушаоца, у различита времена, тако и у односу на различите слушаоце, у исто време. Слушалац ће често, у покушају да утврди секвенцу догађаја, сам уочити ове промене у причи, постављајући питања лажову. По правилу, након што добије одговор на своја додатна питања, слушалац ће знати мање него што је знао пре него што их је и поставио.

Четврто, патолошки лажов је особа несигурна у себе, са ниским самопоштовањем. Он често испољава компулзивне, себичне и опсесивне обрасце понашања. Лагање за њега може да буде начин да избегне непријатне реалности или да промени перцепције које други имају о њему, или чак и оне које он сам има о себи. Дакле, за патолошког лажова, лаж је инструмент којим он потхрањује свој его. Патолошки лажови често испољавају цео низ нарцисоидних понашања, као што су манипулација, љубомора, импулсивност, агресија и бес.

Пето, патолошки лажов је понекад (мада не увек) и сам убеђен у истинитост својих тврдњи. Технички гледано, недостатак субјективног елемента (убеђења, тачног или погрешног, да износи нетачну тврдњу) би у оваквим случајевима отворио легитимно питање да ли се уопште ради о лажовима или о ментално болесним људима који нису у стању да разликују стварност од фикције. По правилу, лажови који сами верују у истинитост тврдњи које измишљају, проћи ће и свако испитивање на тзв. детектору лажи.

Шесто, специфични контакти очима. Док говори лаж, патолошки лажов или потпуно избегава контакт очима, или – управо супротно – намеће агресивни контакт очима. У оба случаја он се труди да вас убеди да говори истину. Врло често, компулзивни лажов ће у ток своје приче намерно укључити – иначе за ток приче  сасвим непотребне – смешне или забавне детаље, како би вас опустио и скренуо вам пажњу на небитне детаље.

Седмо, недостатак емоција. Заједничка карактеристика свих компулзивних лажова је недостатак емпатије, који се у неким случајевима испољава као потпуно одсуство емоција. Пошто патолошки лажови немају разумевања, па ни интереса, које последице њихово лагање производи на друге људе и њихова осећања, њима недостаје основна претпоставка за емпатију. Често се ова особина испољава и у другим областима њиховог живота. Ако са неким разговарате, и већ имате дилему о фактичкој тачности његових исказа, а истовремено приметите и знаке одсуства емпатије, онда је врло велика вероватноћа да разговарате са патолошким лажовом.

Осмо, агресивност у тренутку откривања лажи. Док лажу, патолошки лажови не осећају непријатност (управо због описаног одсуства емпатије), али зато показују висок степен беса (а понекад, зависно од околности, и агресије) ако примете да су њихове лажи откривене. Врло брзо, патолошки лажов ће из дефанзивног става прећи у напад и покушати да вас оптужи зато што сте га разоткрили. Најчешће, у свим овим случајевима сасвим је свеједно да ли сте патолошком лажову већ рекли да сте га разоткрили или нисте: запамтите, разговарате са човеком који је генерално невољан – а често и неспособан – да се суочи са истином.

XI

Епилог: лагати или не?

old clockСад, кад сте сазнали да вас чак ни Свети Тома Аквински неће баш послати у пакао ако сутра ујутро слажете шефа да сте закаснили на посао због трамвајског удеса, и кад сте научили неколико малих техника како да обманете полиграф ако вас на њега пошаље доктор Небојша Стефановић, да ли ћете од сутра лагати више или мање него раније?

Фридрих Ниче је, циничан какав је био у епохи нихилизма у којој је живео, у својој књизи “Људски, сувише људски” написао следеће:

“Они који се уздржавају од лажи чине то само да би избегли напоре које захтева стално одржавање њихових лажи.”

Заиста, живот састављен само од лажи је напоран и непријатан, пре него узбудљив. Двоструки идентитети, двоструке лојалности, породице и државе је нешто што нам се увек допада као читаоцима или гледаоцима, у Ладламовим трилерима. Као просечни малограђани, не бисмо волели да тако заиста и живимо.

Постмодерни заговорник утилитарне филозофије, британски писац Јан Кинг дао је читаоцима своје књиге “Како донети добре одлуке и бити у праву све време” (2008) следећи практичан савет:

“Лажите само ако можете променити понашање на начин који би био вредан више од поверења које бисте изгубили ако би ваша лаж била откривена.”

Јан Кинг је, пред крај 2013. године, од стране краљице Елизабете произведен у ред Команданта Британске Империје, за “заслуге у служби у Авганистану, Либији и Косову” – он дакле врло добро зна какав је савет дао својим читаоцима…

Зато ћу ја својим читаоцима дати чак два савета, иако за то никакав орден нећу добити.

Први: никада немојте веровати људима који вам кажу да никада нису слагали. По правилу, они су увек највећи лажови.

И други: никада немојте лагати саме себе. Никада немојте порицати, рационализовати или игнорисати значај или важност супротних ставова или логичних аргумената, само зато што вам се не свиђају. Самообмана је најгори и најопаснији тип лажи.

У међувремену, лажите колико морате, кад то чините трудите се да буде бар са стилом, и наравно – пазите да вас не преваре лажови…

***

tanicОвај текст посвећен је мом пријатељу Ратомиру Танићу, човеку који је као сведок Тужилаштва у поступку против Слободана Милошевића у Хашком трибуналу дао кључни допринос да се од тог судског процеса на крају направи циркус. У току своје бурне каријере, Ратомир Танић је успео да превари Ибрахима Ругову и Миру Марковић, више југословенских и страних обавештајних служби, неке озбиљне београдске и још озбиљније црногорске криминалце, сасвим згодну новинарку дугих ногу једне београдске телевизије, лидере чак три политичке странке, једног бискупа из Ватикана, двојицу златара из Трста, неколико високих немачких, британских и италијанских дипломата и на крају саму Карлу дел Понте. Сваку од својих превара ми је детаљно описивао, као исповеднику. Сви они су, у дубини душе, подсвесно уживали у Ратиним преварама и при томе се неизмерно забављали. Данас, са новим идентитетом и промењеним физичким изгледом, Ратомир Танић живи у једној земљи западне Европе. Да, понекад ми недостаје…

Advertisements