anatomy„Patriotizam znači podržavati svoju zemlju sve vreme, a svoju vladu samo onda kada ona to zaslužuje“ – napisao je veliki američki pisac XIX veka, autor „Avantura Toma Sojera“, Mark Tven.

Šta bi, ako bismo želeli da parafraziramo Marka Tvena, onda bila izdaja? Podrška svojoj vladi sve vreme, a svojoj zemlji samo onda kada je to u interesu vlade?

Kraj epohe političke korektnosti – označen fenomenima Trampa, Bregzita, Putina i Erdogana – doneo je u naše živote i nove definicije izdaje i izdajnika. Danas, kada je svaka laž legitimna ako je dovoljno korisna, i svaka istina postaje izdaja ako je, sa tačke gledišta onih koji misle da imaju monopol, štetna ili makar beskorisna.

Ovo razdvajanje istine i izdaje – pojmovno, ciljno i kontekstualno – suštinski menja čitav diskurs i dovodi ga do besmisla: tako će lažov koji podržava vlast biti patriota, dok će čovek koji govori istinu, ako ta istina kritikuje vlast, biti proglašen za izdajnika.

Iako je, dakle, epoha modernog evropskog populizma u velikoj meri na scenu vratila orvelijanski koncept izdajeizdajnik je svako ko nam, iz bilo kog razloga, trenutno ne odgovara – ipak je moguće napraviti i jednu malu klasifikaciju savremenih izdajnika.

***

Ideološki izdajnici su oni koji, direktno ili indirektno, osporavaju same temelje na kojima režim zasniva svoj legitimitet ili njegove bitne elemente: dominantan razvojni diskurs, nacionalni identitet, tradicionalne institucije, lidera. Miroslav Krleža je u vladajućem hrvatskom diskursu posle 1991. godine suštinski tretiran kao izdajnik, slično Danilu Kišu, na primer, u srpskom. U ekstremnim slučajevima – kao npr. u Srbiji danas, ovaj tretman dobijaju i svi pripadnici tzv. „elite“ (i sa i bez znakova navoda) koji nisu direktno, ili barem indirektno, izrazili lojalnost vladajućem poretku.

Manjinski izdajnici su oni koji se, spoljnim obeležjima svog identiteta, dovoljno razlikuju od većinske matrice. Ta obeležja mogu biti jezik, veroispovest, ili seksualno opredeljenje, sasvim svejedno. Naravno, u XXI veku više ih nije moguće spaljivati na lomači, ali je zato na primer još uvek vrlo česta upotreba prideva „pošteni“ kao vrednosne oznake za one izuzetke od pravila koji nisu izdajnici: „pošteni Albanac“ se i danas ponekad čuje u Skupštini Srbije baš kao i devedesetih godina prošlog veka. Funkcija ove sintagme je ista kao i u slučaju tzv. „poštenih intelektualaca“ posle Drugog svetskog rata.

Izdajnici iz unutrašnjeg kruga – tzv. jeretici – su posebna vrsta izdajnika. To su bivši saborci, obično u višim krugovima hijerarhije, koji su iz različitih razloga (ličnih, interesnih, ponekad i ideoloških) ili usled banalnog sticaja okolnosti napustili zajednički brod. Jeretici su posebno opasni izdajnici, jer znaju isuviše neprijatnih detalja o onima koje su napustili, i mogu da budu opasan presedan za nove sledbenike. Zato su i obračuni sa jereticima – kao i u Srednjem veku – uvek najsuroviji. Jer, kao što je rekao engleski pesnik Vilijem Blejk: „Uvek je lakše oprostiti neprijateljima nego prijateljima.“

***

Ništa novo, reći ćete. Zar tako nije bilo oduvek? Zar se imperije ponekad ne grade na prevarama, otimačinama i zločinima? Zar vladar nema pravo da sam odredi eshatološke pojmove dobra i zla, zavisno od sopstvenog interesa? Šta je ovde uopšte novo?

Najpre, nova je tehnologija i sa njom su došli novi horizonti, i vremenski i prostorni. Novi kapaciteti Interneta – njegova dostupnost, količina memorije i brzina njenog prenosa – približili su udaljene krajeve sveta i time ih, makar virtuelno, učinili našim susedima. Nove tehnologije radikalno smanjuju prostor za monopole: mnoge revolucije su u poslednjoj deceniji krenule upravo sa društvenih mreža.

Nova su i očekivanja javnog mnenja: političari jesu umnožili svoje kapacitete za laganje pretvarajući politiku u šou, ali ih je taj šou, paradoksalno, i same detronizovao. Oni više nisu svete krave nego robovi Moloha koga su sami stvorili, i kome će na kraju, kad im vek upotrebe istekne – a on postaje sve kraći – biti prineti na žrtvu. Uspeh svakog novog populističkog kandidata uvek presudno zavisi od poraza starog, da bi se i njegov sopstveni poraz kasnije ugradio, kao temelj, u uspeh njegovog naslednika.

Novi su i standardi prihvatljivosti i pokretljivosti: 2016. godine za gradonačelnika Londona mogao je da bude izabran musliman; pre četvrt veka, 1991. godine, nije mogao. Ali, u istoj toj 2016. godini, na mestima predsednika, premijera, šefa diplomatije i lidera najveće opozicione stranke u Srbiji nalaze se upravo isti oni ljudi koji su se tu muvali i četvrt veka ranije – kao da je vreme stalo i niko drugi nije mogao da dođe?

Konačno, novi su i oblici političke suprastrukture: tradicionalne stranke u Evropi popustile su pred naletom novih, agresivnih, nekonvencionalnih i nadasve brzih formacija, i levih i desnih. Danas je sasvim moguće da, u zemljama srednje veličine, vlast osvoji formacija osnovana tek tri ili četiri meseca uoči izbora, često na sasvim rudimentarnoj, samo ovlaš formiranoj i ponekad nerealnoj ideji.

U takvom okruženju, igranje sa patriotima i izdajnicima je samo na prvi pogled isplativo. Već na drugi pogled, ono postaje bumerang, opasan po onoga ko ga neoprezno baci.

***

„Kutija olovnih slova, a to nije mnogo … ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa“ – napisao je Miroslav Krleža, taj prononsirani „hrvatski izdajnik XX stoljeća“ na kraju svog „Banketa u Blitvi“.

Kutija olovnih slova nekad – ili poneki portal, fejsbuk profil, tvit ili blog danas – ostaju društvu ona poslednja odbrana, koja opstaje i kad velike bastione slike i reči potpuno preuzmu karteli populističkih stranaka i multinacionalnog kapitala. Od Gutenberga do Cukerberga, tu se ništa bitno nije promenilo.

Srbija, i dalje razapeta između Istoka i Zapada, prošlosti i budućnosti, opsena i realnosti, ne odstupa bitno od ove matrice koju je postavio početak veka. I dalje, u društvu u kojem svi mogu da postanu izdajnici bez ikakvog razloga, to često ne budu ni oni koji to zaista jesu, sa razlogom. Ali, u palanci koja je prihvatila da ima samo jednog licenciranog patriotu, uloga izdajnika je često časnija. To je uostalom i sudbina svih pretpolitičkih društava, koja se teško probijaju na svojim raskrsnicama ka predgrađima modernosti.

Na tim raskrsnicama ćemo i dalje, kao i uvek do sada, imati dva puta: onaj krležijanski, teži i naporniji, sa dilemama, ponekom zabludom i puno složenih odgovora na jednostavna pitanja, gde ćemo svakog dobronamernog saputnika smatrati svojim prijateljem. I gde ćemo od od onog malog broja izdajnika, koji se ponegde budu našli, praviti poštene ljude. I onaj drugi, orvelijanski, bez dilema, sa jednostavnim odgovorima na složena pitanja, gde će svaki putnik koji ne pruža bezrezervnu podršku, automatski biti proglašen izdajnikom. Dok na kraju, svi ne postanemo izdajnici jednog čoveka.

(Ovaj tekst objavljen je u listu “Vreme”, 27. oktobra 2016. godine.)

Advertisements