kristina11

“Kristina nije živela, ili volela, kao što to čini većina ljudi. Živela je bez granica, nežna baš koliko je znala da bude i surova, spremna da svoj život u svakom trenutku da za stvar koju je smatrala vrednom, ali retko trošeći i trenutak na pomisao o žrtvama koje bi pale na njenom putu.”

(Kler Malej, “Špijunka koja je volela: tajne i životi Kristine Granvil”)

I

Prolog: Ubistvo u hotelu Šelburn

krystyna-skarbek-granville

Mesto ubistva. Dokumentacija Skotland Jarda, jun 1952.

Još uvek mlada žena izašla je iz taksija oko deset sati uveče. Bila je nedelja i retki prolaznici zapadnim delom Londona jedva su obratili pažnju na nju. Užurbano je ušla u hotel: njen let je tog dana otkazan i vratila se da prespava pred dugo očekivani put. U London je, zapravo, stigla tek dan ranije, posle duge plovidbe iz Južne Afrike. To je, ipak, bio posao. Zemlja koja ju je u ponedeljak čekala bila je Belgija, ali je razlog puta trebalo da bude sasvim drugi…

Između recepcije i ulaznih vrata nervozno se šetao čovek srednjih godina. Iskusni vratar ga je par puta odmerio ispod oka: očigledno je nekoga čekao. U posleratnom Londonu i njegovoj vrevi, među milionima ljudima koji su svakodnevno odlazili i dolazili, u Imperiji koja je dobila rat da bi time samo ubrzala svoj raspad, on na prvi pogled nije puno odudarao od uobičajene slike. Ipak, pažljiviji posmatrač mogao bi da primeti čudno crvenilo oko očiju čoveka, izgrižene usne, preterano znojenje, pomalo ubrzano disanje. Portir, avaj, nije bio dovoljno pažljiv posmatrač.

“Šelburn” je bio mali, jeftin ali prometan hotel i većina gostiju je dolazila samo na dan ili dva. Poslovni ljudi, putnici, turisti, svi oni bi se u lobiju sretali sa svojim prijateljima uoči večernjeg izlaska. Žena je prošla kroz ulazna vrata i odmah uočila nervoznog čoveka. Očigledno je nju čekao. Gošća ničim nije pokazala da joj je susret posebno prijatan. Doduše, ni neprijatan. Bila je, uostalom, dugo trenirana da ne privlači nepotrebnu pažnju. Zajedno su pošli stepenicama prema sobama na spratu.

Recepcioner, koji je dobro poznavao sve dame lakog morala u okolini – a u “Šelburn” ih je dolazilo, zavisno od dana i mušterija, svega nekoliko – otpratio je par pogledom. Polako je podigao obrve: izraz blagog čuđenja na njegovom licu kao da je odražavao nevericu da se ova gošća bavi tim poslom.

Međutim, samo petnaestak minuta kasnije, par je ponovo sišao. Žučna rasprava mogla se čuti sa stepenica, još pre nego što je dvoje ljudi sišlo u hol hotela. Ovog puta, žena je koračala bržim hodom, a čovek – očigledno uznemiren – pratio ju je za korak.

“Dobro, reci mi bar na koliko dugo odlaziš? I vrati mi sva moja pisma.” – glas mu je već bio povišen i pomalo je podrhtavao.

“Ako već hoćeš da znaš, na dve godine.” – žena je govorila sa mešavinom hladnoće, zamora i blagog prezira – “Ali tebi je sasvim svejedno, dva dana ili dve godine. Više se ionako nećemo videti. A pisma sam spalila.”

U tom trenutku skoro je došla do ulaza i ispružila desnu ruku da otvori vrata. Zaustavila ju je ruka njenog poznanika, na njenom levom ramenu. Okrenula se i izraz ljutnje na njenom licu u trenutku je zamenilo iznenađenje. Uzrok tog iznenađenja, sumanuti izraz u očima nervoznog čoveka, nije joj bio sasvim nov. Ali, nikad dotad, on nije bio ubilački.

Nije imala vremena da bolje prouči taj izraz. Nije imala vremena da odgovori. Nije imala vremena ni da učini bilo šta drugo. Njeno vreme bilo je isteklo. U istom trenutku kad su se prezriv i sumanut pogled susreli, čovek je iz unutrašnjeg džepa svog sakoa izvadio komandoski nož koji je ranije tog dana kupio u prodavnici polovne vojne opreme. Vešto, kao da je celog života bio mesar, već sledećeg trenutka je taj nož zario u grudi do korica. Krv, do tada sabijena pod pritiskom u glavnim srčanim arterijama, počela je naglo da šiklja iz duboke rane, dok se žena borila za vazduh. Uskoro je pala na pod. Ostala je tako da leži, detinje iznenađenog izraza lica, otvorenih usta i otvorenih očiju, polunaslonjena na zid, sa levom rukom preko stomaka i desnom koja joj je ostala iznad glave…

U nedelju, 15. juna 1952. godine, u obližnjem bioskopu se davao “Čovek u belom odelu” sa Alekom Ginisom. Britanska kraljica Elizabeta II tek je pre četiri meseca stupila na presto, posle smrti njenog oca, Džordža VI. Još uvek nije bila ni krunisana. A u hotelu “Šelburn”, u broju 1 u ulici Leksam Garden na Kensingtonu, u svojoj četrdeset četvrtoj godini, poljska grofica Kristina Skarbek, a.k.a. Vesperale, Madam Maršan, Žaklina Armand, Paulina, Kristina Granvil… nosilac Ordena britanske imperije, Medalje Kralja Džordža VI i francuskog Ratnog krsta, najuspešniji operativac britanske tajne službe u Hitlerovoj “evropskoj tvrđavi”, rastajala se od života.

Žena koja je znala da rukuje pištoljem i nožem bolje nego olovkom, koja je znala da ubije konopcem lakše nego da na njemu prostre veš, a sa eksplozivom da “uradi sve osim da ga pojede”, žena koja je uspevala da nadmudri najbolje profesionalce Gestapoa, od Poljske i Mađarske do Francuske, završila je svoj život kao žrtva bizarnog slučaja. Žena koja je imala desetine ljubavnika postala je žrtva incidenta sa muškarcem koji njen ljubavnik nikada nije postao. Banalnog, dosadnog i trivijalnog incidenta, mislila je, sve do poslednjeg sekunda svog života, onog u kojem je ugledala oštricu noža – svog omiljenog oružja. Manijakalnog i tragičnog incidenta, ispostavilo se.

II

Kristina Skarbek: detinjstvo i mladost

metryka-urodzenia-skarbek

Kristina Skarbek, izvod iz matične knjige rođenih, 1908.

Grofica Marija Kristina Janina Skarbek rođena je u Varšavi 1. maja 1908. godine, kao drugo dete grofa Jerži Skarbeka i Stefanije Goldfeder, ćerke bogatog jevrejskog bankara. Bila je to okupirana zemlja i kaldrmom varšavskih ulica, u vreme Kristininog rođenja, još je odjekivao bat čizama ruskih vojnika, više od jednog veka nakon što je Poljska poslednji put podeljena između Rusije, Pruske i Austrije.

Sam brak Kristininih roditelja, 1899. godine, bio je sve drugo nego jednostavna stvar: da bi ćerku udao u jednu od elitnih porodica zemljoposedničkog plemstva Poljske, stari jevrejski bankar Goldfeder morao je ne samo da se saglasi sa njenom konverzijom u katoličanstvo – obavljenom u privatnoj kapeli varšavske katedrale – nego i da odvoji miraz od 340.000 zlatnih rubalja (oko 260 kilograma zlata, ili, po današnjim cenama, preko devet miliona evra). Polovinu tog iznosa, pričali su gosti na toj svadbi, dobio je kao “anonimnu donaciju” katolički biskup Varšave da bi, posle meseci cenjkanja, konačno dao blagoslov za taj brak…

Jer, porodica Skarbek je ostavila trag u poslednjih hiljadu godina poljske istorije – neki od njenih predaka borili su se sa velikom hrabrošću protiv nemačkih Tevtonskih vitezova u Bici kod Grunvalda (1410), dok su skoro tri veka kasnije drugi učestvovali, pod kraljom Janom Sobjeskim u oslobađanju Beča od turske opsade (1683). Nema sumnje da je Kristina Skarbek svoju samouverenost, patriotizam i neustrašivost, koje je pokazala u Drugom svetskom ratu, zapravo nasledila od svojih predaka.

Od oca je međutim nasledila i neke druge osobine koje će kasnije bitno odrediti tok njenog života: živahnost i upornost, sklonost ka kocki i pričanju fantastičnih priča… Iako na prvi pogled krhka, Kristinina priroda je, za ta vremena, smatrana muškobanjastom i mnoge sate bi provela jašući konje na porodičnom imanju. Znala je da bude izuzetno ubedljiva, nesebična i divlje lojalna, ali je isto tako bila sposobna i da se pokaže kao hladno proračunata, pa i nemilosrdna, posebno kada bi njena sloboda, ili sloboda nekog njoj bliskog, bile ugrožene. Od malih nogu, Kristina je bila materijal dobar za ilegalni rad: znala je da čuva tajne. U toku celog svog života vrlo pažljivo je birala šta bi pričala, čak i najbližim prijateljima.

U petnaestoj godini, 1923, Kristina je izbačena iz katoličke škole u današnjoj Ukrajini. Sitne nestašluke – omiljeno joj je bilo pentranje po drveću na primer – uprava škole joj je nekako i tolerisala, uglavnom zbog plemićkog porekla i ugleda porodice. Ali, nakon što je jednog dana na jutarnjoj misi zapalila sveštenikovu odoru svećom, bilo je jasno da katoličku školu neće završiti. “Htela sam da sveštenikovu veru stavim na probu i da vidim da li će prekinuti misu kada je počeo da gori” – rekla je Kristina zapanjenom upravitelju…

Od Kristine se, dakle mogao i očekivati buran socijalni život koji je, već kao devojka, počela da vodi: provodi po varšavskim salonima, konjske trke, modne revije i muškarci, već u stilu “veselih dvadesetih”. U dvadeset drugoj godini, 1930, biva izabrana za drugu pratilju Mis Poljske – svedočanstvo o njenoj izuzetnoj lepoti, daru koji će se kasnije pokazati od neprocenjive vrednosti u njenom špijunskom poslu ali koji će je takođe povesti u susret preranoj i nasilnoj smrti.

Međutim, te iste 1930. godine jedna druga smrt – Kristininog oca – bila je prva u nizu prekretnica u njenom životu. Jeržijev ekstravagantan način života, sklonost ka kocki, ali i krah berze posle velike ekonomske krize 1929. godine ostavili su porodične finansije u ruinama. Od one polovine miraza koja je preostala posle donacije varšavskom biskupu pre trideset godina praktično više ništa nije ostalo. Kristina je sa majkom morala da se preseli sa plemićkog imanja u Trepnici, koje više nisu mogle da izdržavaju, u Varšavu. Slobodoumna po standardima tog vremena, Kristina je ne samo vrlo popularna među muškarcima, već i ne okleva da koristi svoj šarm. Ubrzo, postaje česta i popularna tema u trač rubrikama prestoničkih novina koje su se bavile ekstravagancijama osiromašene aristokratije…

Ipak, već početkom 1932. Kristina je morala da se zaposli. Prvo radno mesto – sekretarice iznad FIAT-ove garaže – odvelo ju je, međutim, vrlo brzo u bolnicu, gde su joj lekari dijagnostifikovali promene na plućima, prouzrokovane udisanjem izduvnih gasova. Možda je ovo neprijatno iskustvo bilo uzrok njenog kasnijeg prezira prema kancelarijskim poslovima, ali će joj u jednom kasnijem trenutku – na bizaran način, kao što ćemo videti – spasiti život.

Bolest je takođe omogućila Kristini da otkrije još jednu svoju strast. Porodični doktor joj je savetovao planinski vazduh kao terapiju, i mlada žena je počela sa skijanjem u popularnom zimskom centru Zakopane, visoko u Tatra planinama, samo nekoliko kilometara od čehoslovačke granice. Uprkos aristokratskom poreklu, Kristina je bila sve drugo pre nego snob i volela je jednostavan život sa običnim ljudima. Ubrzo, postala je omiljena u maloj i zatvorenoj seoskoj zajednici. Promena sredine je učinila čuda za Kristinino zdravlje i uskoro je pojava njene vitke i graciozne figure na skijaškim stazama počela da privlači poglede mnogih mladih muškaraca. Nijednom, međutim, nije bilo dozvoljeno da priđe isuviše blizu: svako ko bi pokušao da ograniči njenu slobodu brzo bi bio vraćen na distancu.

Boraveći u Zakopanima, Kristina je ubrzo postala omiljena i u nevelikom društvu turista koji su zime provodili u ovom skijaškom centru. To su uglavnom bili umetnici. biznismeni i oficiri. Među svima njima, Kristininu pažnju je tih meseci najviše privlačio jedan mladi pisac – koji je kasnije dobio svetsku slavu – Vitold Gombrovič

Međutim, najpre radi zabave, mlada žena upoznaje i onaj drugi, podzemni svet tog kraja: dobro organizovanu i razgranatu švercersku mrežu, koja je preko poljsko-čehoslovačke granice, tajnim stazama i skrivajući se od graničara i carinika, prebacivala alkohol i cigarete. Nakon jedne burno provedene noći, Kristina je zgodnom švercerskom kolovođi dala predlog koji ga je ostavio bez reči:

“Zašto se lomatate po tim planinama? Ja mogu da vam budem odličan kurir, na mene nijedan carinik neće posumnjati.”

Ono što je trebalo da posluži da impresionira novog ljubavnika, kasnije je postala navika, a jedno vreme i zanat. Nekoliko godina Kristina je bila pravi švercerski kurir. Poznavanje ljudi i njihovih navika, terena i njegovih skrivenih staza i prolaza, kasnije će se ispostaviti kao ključna prednost, koja joj je više nego jednom spasila život.

III

Sahrana i glasine

EN_01069318_0140

Sahrana Kristine Granvil. Frensis Kamerc, levo.

Hitna pomoć nije mogla da uradi ništa drugo nego da konstatuje smrt. Pokojnicu je identifikovao njen dalji rođak. Telo je odneto u mrtvačnicu u Fulhamu. Dva policajca su stigla otprilike u isto vreme i ubicu, koga je hotelsko osoblje već bilo savladalo bez otpora, odvela u zatvor. Nož kojim je izvršeno ubistvo odneli su u jednoj plastičnoj kesi.

U ponedeljak oko podne, britanski premijer Vinston Čerčil pogledao je izveštaj koji je kurir SOE vanredno doneo u njegov kabinet. Jedno vreme je ćutao, a onda zamišljeno rekao:

“Otišla je žena koja nam je u Hitlerovoj Evropi bila vredna jedne divizije.”

Kristina Granvil sahranjena je na katoličkom groblju Svete Marije, u Kensal Grinu, u severozapadnom Londonu. U dokumentima koja su nađena u njenoj tašni, i na kojima je još stajalo njeno nom de guerre Granvil pisalo je da je rođena 1915. godine. Tih sedam godina života koje su joj oduzete radi uspešne izgradnje lažnog identiteta, nisu joj vraćene ni posle smrti. Na nadgrobnoj ploči, ispod velikog belog mermernog krsta, ostalo je i danas:

“Krystyna Skarbek-Granville, Poland 1.5.1915 – London 15.6.1952”

Među dvestotinak prisutnih na sahrani, izdvajale su se visoke figure Frensisa Kamerca, Kristininog ratnog druga iz Francuske, i Andžeja Koverskog, njenog partnera iz Mađarske i Poljske. Nešto dalje bio je Kolin Gubins, ratni komandant Uprave za specijalne operacije (SOE), te Čerčilove “tajne armije” iza neprijateljskih linija u okupiranoj Evropi.

Bilo je i puno novinara, privučenih bizarnim okolnostima ovog slučaja, a pre svega ličnošću pokojnice, čiji su dotad nepoznati detalji polako počinjali da izlaze u javnost. Fotografisali su i raspitivali se kod prisutnih. Kako je specijalac takvog ranga dozvolio da ga iznenadi čovek koji nije ni odslužio vojsku? Da li je ubica zaista bio Kristinin ljubavnik? Da li je ubica pri čistoj svesti i zašto insistira da mu se odmah izrekne smrtna kazna? Ima li to sve neke veze sa Sovjetima? Ili možda tajnim organizacijama bivših nacista? Da li je Kristina Skarbek-Granvil znala isuviše da bi mogla da ostane živa?

Novinari kao novinari, postavljali su pitanja. A učesnici sahrane, gotovo svi obaveštajci, ćutali su. Jedan incident je tako od samog početka obavijen velom tajanstvenosti, što je bila najbolja preporuka da o njemu počnu da se raspredaju najrazličitije priče.

Iz života avanturiste koji je vodila, Kristina Granvil je svojom smrću postala predmet jedne od najzagonetnijih teorija zavere Drugog svetskog rata.

IV

Muževi i ljubavnici

kristina-koverski

Kristina Granvil i Andžej Koverski Sirija, 1942.

Kristina Skarbek nije mogla da ima decu, i saznanje o toj činjenici, do kojeg je došla još u ranoj mladosti, bitno je uticalo na njen kasniji, prilično burni, ljubavni život.

U dvadeset drugoj godini, 21. aprila 193o, Kristina se udala za poslovnog čoveka Gustava Getliha, ali je taj brak potrajao tek nešto više od godinu i po dana. Razveli su se početkom 1932. godine u Vilni, delu tadašnje Poljske (danas prestonica Litvanije), i polujevrejka Kristina je – odmah potom – prešla iz katoličke u protestantsku veru, kako bi mogla da se uda ponovo…

Nakon razvoda, još jedna ozbiljnija ljubavna veza završila se neuspešno, nakon što je majka budućeg mladoženje odbila da uopšte i razmišlja o bankrotiranoj raspuštenici kao svojoj budućoj snaji…

Međutim, Kristinin sledeći muž bio je mnogo romantičnija figura: predstavio joj se još 1931. godine, hvatajući je oko struka dok su se oboje spuštali jednom od opasnijih skijaških staza na Zakopanima. Jerži Gizicki je bio impresivan karakter i svetski čovek: fizički impozantan, temperamentan i sa kratkim fitiljem, bavio se potragom za zlatom u SAD – svoj život tamo opisao je kao “kaubojski” – pre nego što je postao poljski diplomata i pisac sa strašću za Afriku…

Iako je život sa Jeržijem znao da bude i težak, i mada je od nje bio stariji gotovo punih dvadeset godina, Kristina ga je tada ipak našla neodoljivim. Posle veze od nekoliko godina, venčali su se konačno 2. novembra 1938. u evangelističkoj crkvi u Varšavi i potom zajedno ostavili Evropu, da bi počeli nov život u kolonijalnoj Keniji, gde je mladoženja dobio konzularni posao u lučkom gradu Mombasi.

U Africi, kako ćemo videti, mladi par nije ostao ni godinu dana: Drugi svetski rat uništio je njihove planove o zajedničkom životu u egzotičnim predelima. Ali, da li je već tada u Africi – vrbovana od strane svog muža – Kristina počela da radi za britansku obaveštajnu službu (o dugogodišnjem angažmanu Jerži Gizickog za preteče današnje MI-6 ostali su precizni sačuvani podaci) nikada nije do kraja utvrđeno.

Ali, osim dva muža, Kristina je imala i brojne ljubavnike, i o tim vezama je slobodno i otvoreno pričala. Ako ostavimo po strani one kratkotrajne afere: pisca Vitolda Gombroviča i švercerskog kolovođu u Zakopanima, mladog kurira poljskog Pokreta otpora, Vladimira Ledohovskog, u Budimpešti ili konzula Višijeve Francuske u Istanbulu, nekoliko muškaraca je presudno obeležilo Kristinin život i uticalo na njega.

Andžej Koverski (a.k.a. Endrju Kenedi) bio je to svakako najduže. Vreme koje su proveli zajedno, rizici koje su jedno sa drugim delili i intenzitet osećanja koji je među njima postojao, ozbiljno dovode u pitanje da li je i sam izraz “ljubavnici” odgovarajući da opiše tu vezu. Andžej je Kristini više puta nudio brak – ona je to odbijala, najpre izgovarajući se na ratne okolnosti, a potom na depresiju u koju je upala već prvih godina po završetku rata. Ironija sudbine je da je Kristina, na samom kraju svog života, umorna od potucanja, bila konačno odlučila da prihvati Andžejevu bračnu ponudu. U londonski hotel “Šelburn” je i došla da prespava uoči puta u Lijež u Belgiji, gde je bilo predviđeno njihovo venčanje…

Andžej Koverski – ili Endrju Kenedi, kako je nastavio da se zvanično zove i po završetku rata – nikada se nije oženio. Bavio se, uglavnom, avanturističkim pisanjem, i dosta vremena proveo je istražujući nikada razjašnjenu sudbinu opljačkanog nacističkog zlata… Umro je od raka, decembra 1988. godine u Minhenu, i po sopstvenoj želji kremiran je, a urna sa njegovim pepelom položena je u Kristinin grob u Londonu.

Ali, osim Andžeja Koverskog, Kristina je imala i nekoliko drugih dužih ratnih veza. Bio je tu najpre Patrik Hauart, oficir SOE u Kairu, početkom 1944. A potom i Fransis Kamerc, potpukovnik i šef misije SOE u jugozapadnoj Francuskoj, kome je u avgustu te iste 1944. godine spasila i život, izbavivši ga iz zatvora Gestapoa.

I, konačno, posle rata – iako su podaci o tome,  kao što ćemo videti, prilično šturi i pomalo kontroverzni, a svedoci događaja uglavnom bili neskloni da pričaju – i jednogodišnju ljubavnu vezu sa još jednim bivšim operativcem SOE, kasnije proslavljenim piscom, Janom Flemingom, autorom jednog od najpoznatijih književnih i filmskih likova dvadesetog veka, Džemsa Bonda.

V

Tajni agent je rođen

sis

Personalni dosije Kristine Granvil u arhivama britanske Tajne službe SOE

Kada je Nemačka 1939. godine napala Poljsku bračni par Gizicki se zatekao u Etiopiji: Jerži je već bio preuzeo dužnost u Adis Abebi. Odlučni da brane svoju zemlju odmah su otišli u London, gde su stigli 6. oktobra 1939. Poljska je već bila okupirana, ali je Kristina uprkos tome počela da traži svoje stare veze. Za nju rat nije bio završen. Naprotiv, tek je počinjao…

Najpre je našla Frederika Vogta, dobro pozicioniranog političkog novinara i komentatora BBC-ja, koga je upoznala nekoliko godina ranije. Ta veza odvela ju je do savetnika u Forin Ofisu, Roberta Vansitarta. On joj je konačno sugerisao da kontaktira Džordža Tejlora, u miru australijskog biznismena, a – otkad je rat počeo – šefa Balkanskog odeljenja tzv. Sekcije D, preteče Tajne Obaveštajne Službe, kasnijeg MI-6.

Vansitartov prvi utisak o Kristini bio je vrlo povoljan i on je to i napisao u memorandumu za Tejlora:

“Izgleda kao vrlo promućurna devojka, jednostavno obučena a ipak aristokrata. Vatreni poljski patriota. Ostavila je na mene izuzetan utisak i stvarno verujem da smo dobili nagradu.”

Sekcija D je osnovana sa ciljem da nađe nove načine za sabotažu nemačkih ratnih napora. Njeni zadaci uključivali su širenje antinacističke propagande širom okupirane Evrope, korišćenjem agenata u neutralnim zemljama koji su se time bavili. Linije komunikacije između Mađarske i Poljske bile su tada izuzetno važne, pošto je nemačka propaganda kontrolisala sve vesti i praktično odsekla Poljsku od spoljnog sveta.

Tejlor je znao da bude nestrpljiv čovek, ali mu nije trebalo mnogo vremena da i sam uoči Kristinin potencijal. Ona je već razmotrila svaki detalj svoje legende: predstavljajući se kao novinar sa boravištem u Budimpešti, prešla bi najpre u Slovačku a potom, na skijama, preko poljske granice u Zakopane, gde bi mogla da se osloni na pomoć starih prijatelja. Jednom kad bi uspela da otvori kurirski kanal mogla bi da počne sa isporukom propagandnog materijala koji bi dalje distribuirale mreže poljskog Pokreta otpora, i da one obaveštajne podatke koje bi od tih mreža dobila, vraća u London. Sve što je tražila bila je šansa da se dokaže…

VI

“Ubistvo, to je konačni čin posedovanja”

muldowney

Denis Džordž Maldovni

Još nije bilo svanulo kada se mala grupa ljudi okupila u dvorištu zatvora Pentonvil, u Ajlingtonu, u severnom Londonu. Sudija, tužilac i advokat po prvi put su se videli posle tri nedelje, kada je izrečena presuda. Upravnik zatvora, još pomalo pospan, popio je svoju uobičajenu čašicu groga da bi se razbudio.

Zatvor Pentonvil bio je poznat, između ostalog, i po poznatim zatvorenicima: krajem XIX veka tu je jedno vreme proveo i pisac Oskar Vajld, početkom XX irski republikanski lider, Emon de Valera, a na početku Drugog svetskog rata i književnik Artur Kestler. Ali, svi oni su ipak iz Pentonvila izašli živi, baš kao i oni koji su se tu zatekli, iz raznih razloga, i posle te 1952. godine: fudbaler Džordž Best (1984), pisac Dejvid Irving (1994) ili, početkom ovog veka, pevači Boj Džordž i Džordž Majkl.

Ta sudbina, međutim, nije čekala i zatvorenika zbog kojeg se, tog utorka, poslednjeg dana septembra 1952. godine, okupilo ovo čudno društvo. Nekom skrivenom posmatraču to bi postalo jasno već dolaskom glavne zvezde predstojeće predstave: u crnom fraku i belim rukavicama, Albert Pjerpoint, najpoznatiji dželat u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, iza sebe je imao već preko četiri stotine egzekucija. Nakon što je od zatvorskog blagajnika uzeo jednu i po gvineju, standardnu tarifu za svoj posao (danas bi to, otprilike, odgovaralo iznosu od stotinak funti), čuvari su iz ćelije izveli zatvorenika. Pjerpoint je, naime, uvek naplaćivao unapred.

Denis Džordž Maldovni tek je napunio četrdeset jednu godinu. Razveden, sa istorijom nasilja u porodici, slabih živaca i sklon alkoholu, upoznao je Kristinu Granvil na brodu Ruahin, gde su oboje radili kao stjuardi. Šta se desilo u toku četiri meseca putovanja, od Engleske do Novog Zelanda i natrag, nikada neće biti tačno utvrđeno. Denis je na suđenju bio uporan da su, za to vreme, njih dvoje postali ljubavnici. Kristinin ratni drug i verenik, Andžej Koverski, bio je uporan u pobijanju njegove tvrdnje. Sud se u tačno utvrđivanje ove činjenice nije ni upuštao: 11. septembra 1952. godine osudio je Denisa na smrt vešanjem.

U nekoj mediteranskoj zemlji tog vremena, Italiji ili Španiji – pa čak i u Francuskoj – odbrana bi verovatno, pozivajući se na ubistvo iz strasti, imala neke šanse da spasi život svog branjenika. U skandinavskim zemljama, očigledni momenti neuravnoteženog ponašanja, koje je Denis povremeno ispoljavao, verovatno bi ga odveli u neku duševnu bolnicu.

Ali, u Engleskoj, zemlji u kojoj su smrtne kazne tradicionalno bile česte, njegove šanse su bile praktično nikakve. Žrtva je bila žena, pored toga ratni heroj i nosilac Ordena britanske imperije. Kada je štampa saznala identitet žrtve, priča je ubrzo napunila naslovne strane. Motivi su ocenjeni kao niski i nečasni, način izvršenja kao naročito surov… Dokazi – više svedoka očevidaca i oružje kojim je izvršeno ubistvo su bili nepobitni, lekarski izveštaj je lakonski konstatovao da je “optuženi sklon fantazijama, ali je u stanju da razume svoje postupke i upravlja sa njima”. Konačno, i sam Maldovni se izjasnio krivim i uz to u svojoj kratkoj izjavi na sudu istakao da je nameravao da se i sam ubije, ali ga je u tome onemogućilo osoblje hotela koje ga je odmah savladalo i razoružalo. Sudija Donovan je, sa tipičnim britanskim smislom za humor, u presudi cinično konstatovao:

“Ovaj sud je, razmotrivši izjavu optuženog da je onemogućen da po učinjenom zločinu izvrši samoubistvo, odlučio da se ta greška ispravi.”

Osuđeni nije izjavio žalbu Domu lordova koji je, kao drugostepeni sud, odlučivao o izrečenim smrtnim kaznama. Želeo je da umre što pre, jer je – bilo je to jedno prilično izvitoperena verzija katoličkog shvatanja zagrobnog života – smatrao da će njegova duša tako imati više šanse da se, na onom svetu, spoji sa dušom žene koju je ubio. U pismima porodici, iz zatvora, Denis je svoj odnos prema nesuđenoj ljubavnici i žrtvi njegove opsesije opisao teatralno, kao odnos Antonija i Kleopatre, dodajući na kraju:

“Ono što je tražila to je i dobila. Uskoro ćemo konačno biti zajedno.”

Na pitanje sveštenika da li se kaje, u poslednjoj ispovesti, Denis je izrekao i rečenicu po kojoj će ostati upamćen, kao poslednji, a i najvažniji, u celoj galeriji važnih i sporednih muškaraca koji su obeležili Kristinin život:

“Ubistvo, to je konačni čin posedovanja”

 

VII

Iza neprijateljskih linija: od Budimpešte do Varšave i nazad

budapest

Budimpešta, Lančani most i zgrada Parlamenta

“Jednom kad budeš na terenu iza neprijateljskih linija, tvoje procenjeno trajanje života je šest nedelja.”

Sa ovim rečima, Tejlor je odobrio Kristinin predlog, i ona je odletela iz Londona za Budimpeštu 21. decembra 1939. godine. Uprkos svom njenom entuzijazmu i odlučnosti da uspe bilo je jasno da se radi o teškoj i opasnoj misiji. Mađarska, u kojoj će biti smeštena njena baza u narednih godinu dana, bila je tada još uvek neutralna zemlja u svetskom ratu. Ali, vlada mađarskog diktatora Hortija već je bila prihvatila nove teritorijalne aranžmane u srednjoj Evropi koje je diktirao Hitler i sa njima nagradu, u vidu delova teritorije bivše Čehoslovačke, naseljenih mađarskom manjinom.

Bilo je mnogo verovatnije da će se Hortijeva Mađarska, ako bude bila prinuđena, opredeliti za Hitlerovu Nemačku pre nego za zapadne saveznike. Sama Budimpešta je svakim danom bila sve punija raznim agentima nemačkih obaveštajnih službi: Gestapoa, Abvera, SD u raznim uniformama i u civilu, poslatih pod raznim izgovorima. Sa druge strane, Ser Oven O’Mali, britanski ambasador u Budimpešti, svestan svih ovih činjenica, nije bio oduševljen špijunskom misijom svoje zemlje u gradu u kojem je službovao i na početku je odbio da sa njom ima bilo kakve veze.

Po dolasku, Kristina se srela sa Hubertom Harisonom, koji je vodio poljske kontakte u Sekciji D, pod legendom balkanskog dopisnika časopisa News Chronicle. Jozef Radziminski, bivši agent poljske obaveštajne službe, određen je za njenog pomoćnika. Koristeći lažni identitet “Gospođe Maršan” brzo je našla stan i odmah počela da planira svoj prvi put u okupiranu Poljsku. Tvrdoglavo ignorišući sve savete, otišla je već u februaru 1940, kada je temperatura pala na -30, a sneg u planinama bio po nekoliko metara dubok. Srećom, uspela je da ubediti olimpijskog skijaša, Jana Marusarža, tada zaposlenog u poljskom konzulatu, da joj bude vodič.

Došavši u Zakopane, uz pomoć nekoliko starih prijatelja, počela je sa svojim pravim radom, putujući celom zemljom vozom, na konju ili peške, prikupljajući informacije i uspostavljajući nove kontakte sa izolovanim grupama raznih pokreta otpora koji su se u tom periodu tek formirali u Poljskoj.

Kristina je svakodnevno bila svedok teškoća kroz koje su njeni zemljaci prolazili pod novom nemačkom okupacijom. Utisak ju je šokirao – bilo je to mnogo gore nego što je očekivala pred polazak – ali i ohrabrio da se, ponekad i preuzimajući visoke rizike, sastaje sa svima koji su hteli da uzvrate udarac. Ubrzo, ilegalne novine i obaveštajne mreže počele su da niču po raznim gradovima ove zemlje.

Među njima, bila je i tajna organizacija koju je, neposredno po nemačkoj okupaciji, oktobra 1939. organizovao inženjer Stefan Vitkovski: “Musketari”. Ova fantomska, poprilično kontroverzna i u kasnijoj istoriji nikada razjašnjena organizacija, pokazaće se kao dragocen izvor informacija ali, kao što ćemo nešto kasnije videti, i uzrok mnogih nevolja za Kristinu i njene poljske saradnike.

Po povratku u Budimpeštu Kristina je poslala u sedište SOE u London dugačak šifrovani izveštaj – za šifru je korišćen raspored slova u tzv. “veštačkoj pesmi” (radilo se o pesmi spevanoj samo za tu svrhu koja nigde nije bila objavljena) “Život koji imam” (The Life That I Have) – o situaciji u Poljskoj, rasporedu, naoružanju i pokretima nemačkih jedinica kao i lokacijama i kapacitetima mreže agenata koje je uspostavila na okupiranoj teritoriji.

Uskoro, Kristina se susrela sa problemom koji je samo na prvi pogled bio neočekivan. Jozef Radziminski, njen saradnik koji joj je bio određen, postajao je sve više zaljubljen u nju i predložio joj je brak, koji je Kristina odbila. Kao i svaki romantični Poljak, i Jozef je odlučio da sa ovog sveta, zbog neuzvraćene ljubavi, ode u grandioznom stilu: najpre je pokušao da se ubije skočivši sa Elizabetinog mosta; prevideo je, međutim, da je Dunav već bio zaleđen tako da se samo dobro ugruvao. Potom je odlučio da se upuca iz pištolja, ali je u poslednjem trenutku izgubio prisutnost duha i ustrelio se u nogu. Ser Frank Nelzon, glavnokomandujući SOE, Čerčilove tajne armije u Hitlerovoj tvrđavi Evropi, nije bio preterano impresioniran: “Vratite tu budalu natrag u London”, naredio je. Jozef Radziminski ipak je doživeo kraj rata: umro je 1946. godine.

Afera sa nesrećnim Radziminskim bila je samo prva u nizu kontroverzi koje su polako počinjale da se gomilaju u Kristininom dosijeu. Ali, u tom trenutku agenata na terenu nije bilo na pretek, i Sekcija D je odlučila da Jozefa zameni novim pomoćnikom. Takođe Poljak, Andžej Koverski, bio je kao i Kristina, pripadnik zemljoposedničke aristokratije, koji se 1939. godine priključio motorizovanoj diviziji u kratkom ratu protiv Hitlera. Visok i širokih ramena, ostao je bez dela noge posle jednog incidenta sa vatrenim oružjem, ali ga proteza nije sprečila da prokrijumčari desetine poljskih vojnika i savezničkih ratnih zarobljenika preko mađarske granice. Nakon što je Harison otišao za Englesku, Kristina i Andžej su ostali sami, sa krajnje nesigurnom i neizvesnom podrškom ambasadora O’Malija, i bili su upućeni jedno na drugo. Uskoro su, uprkos skromnim sredstvima kojima su raspolagali, uspostavili zastrašujuću saradničku mrežu, i u Budimpešti, i u okupiranoj Poljskoj, i pouzdane rute, skrovišta i jatake na putevima između njih. Uskoro su, takođe, postali i ljubavnici.

U junu 1940. godine Kristina je ponovo ilegalno ušla u Poljsku i tada se po prvi put videla sa članovima svoje porodice. Bilo je to potpuno suprotno instrukcijama koje su svi agenti SOE na terenu imali, jer je vrtoglavo povećavalo sve faktore rizika. Ipak, Kristina je želela da majku izvede iz okupirane Poljske. Za manje od godinu i po dana otpočeće pripreme za tzv. “konačno rešenje”, eufemizam koji je Hitlerov establišment koristio za Holokaust… Ali, stara Jevrejka je bila tvrdoglava: nije htela da ostavi svoju kuću i svoje časove francuskog jezika koje je davala đacima. Bio je to i poslednji put da su se majka i ćerka videle. Stefanija Skarbek, rođena Goldfeder, uhapšena je posle nekoliko meseci i odvedena u u zatvor Pawiak u Varšavi. U toj zgradi iz devetnaestog veka, koju je projektovao Kristinin čukundeda, Frederik Florijan Skarbek, kum Frederika Šopena, ironijom sudbine završen je, početkom 1942. godine i život Stefanije Skarbek.

VIII

Provale, hapšenja i bekstva

skarbek-knife

Nož koji je Kristina Granvil koristila u likvidacijama

Ispitivanje dvoje ljudi u maloj graničnoj postaji trajalo je već nekoliko sati, ali bez rezultata. Materijali koje su vojnici zaplenili davali su, međutim, povoda za ozbiljnu sumnju: ne toliko zbog nešto letaka poljskog Pokreta otpora, koliko zbog knjižice sa čudnim tablicama brojeva i slova, koje su već i na prvi pogled izgledale kao neke šifre…

Putnici uhvaćeni na stazi koju su obično koristili krijumčari nisu, međutim, ostavljali takav utisak: niti su kod sebe imali robu uobičajenu za švercere – alkohol i duvan – niti su bili tako obučeni. Poručnik Lipka je, uostalom, dobro poznavao sve švercere na svom sektoru granice. Ove novajlije nisu spadale u to društvo.

“Dobro. Onda nemamo drugog izbora nego da vas predamo Gestapou, pa će oni nastaviti” – Lipka je slegnuo ramenima i ustao.

U malom hodniku, između kancelarije u kojoj je obavljano ispitivanje i ulaza u stražarsku zgradu, mlada žena je počela da flertuje sa vojnikom koji ih je sprovodio. U momentu kada je on ispružio ruku da je dodirne po vratu, žena je učinila nagli trzaj glavom. Ruka je ostala da drži ogrlicu, koja je pukla i svetlucavi kamenčići rasuli su se po podu hodnika.

“Moji dijamanti!” – začuo se krik – “Oni su milionske vrednosti! Spasite moje dijamante!”

Cela mala granična patrola – sva trojica vojnika i poručnik Lipka – rastrčala se po hodniku, sakupljajući jedan po jedan kamenčić… U tom trenutku, oboje uhapšenika su, na dogovoreni znak, izleteli kroz već otvorena vrata i potrčali ka obližnoj šumi. Vojnicima je trebalo nekoliko trenutaka da shvate o čemu se radi, ustanu sa poda i uzmu puške koje su bili odložili dok je trajala operacija “spasavanja dijamanata”. U tom trenutku, begunci su već imali pedesetak metara prednosti. Kad su vojnici zapucali prema njima, bili su već na ivici šume. Pucali su, više reda radi, a onda se užarenih očiju vratili prema plenu koji im je ostao na milost i nemilost…

Te avgustovske nedelje 1940. godine Kristina Skarbek bila je po prvi put uhapšena, zajedno sa svojim pratiocem, poljskim ilegalcem Vladimirom Ledohovskim. Njena uobičajena dobra sreća ovog puta ju je izdala. Ali zato je jedna od mnogih tehnika bekstva treniranih na obuci u SOE – ona sa rasutim dijamantima – ovog puta upalila. Međutim, svi njihovi lični dokumenti sa fotografijama, knjige šifara i neke adrese, i u Varšavi i u Budimpešti, ostali su nepovratno izgubljeni.

I dok je narednog dana poručnik Lipka od jevrejskog juvelira Majera u Košicama sa očajanjem slušao kako se ne radi ni o kakvim dijamantima, nego o najobičnijim uglačanim komadićima stakla, u tri stotine kilometara udaljenim Katovicama, glavni inspektor Gestapoa, Helmut Valter Klasen, zadovoljno se nasmešio. U svojim rukama je imao trag koji će, ako ga sreća posluži, voditi do glavne kurirske veze između poljskog Pokreta otpora i britanske obaveštajne stanice u Budimpešti. Ili možda ipak neće?

U vreme koje su provodili u Budimpešti, između putovanja u okupiranu Poljsku, Kristina i Andžej su radili razne propagandne poslove za izmišljenu novinsku agenciju koja je bila samo maska za informativno odeljenje Sekcije D SOE. U Mađarskoj, tada još uvek neutralnoj i razapetoj između Hitlera i Saveznika, bila je to potpuno neravnopravna borba: Nemci su imali više ljudi, novca i prijatelja, i bili su bliži. Ipak, dvoje hrabrih Poljaka se nisu predavali: počeli su da prikupljaju obaveštajne podatke o rečnim i železničkim transportima nemačkih trupa i naoružanja u tranzitu kroz Mađarsku, između Austrije i Rumunije, i da opserviraju kretanja graničnih trupa prema Jugoslaviji i Slovačkoj.

Vrlo brzo, od pojedinačnih i izolovanih detalja počela je da se pomalja zastrašujuća slika nemačkog Drang nach Osten prema Sovjetskom Savezu, i – u tom sklopu – i onoga što će naredne, 1941. godine postati Hitlerova mala balkanska avantura u Jugoslaviji i Grčkoj

U zvaničnim dokumentima SOE, koje je britanska vlada učinila dostupnim tek 1994. godine, navodi se da je Kristina Skarbek-Granvil:

“…lično zaslužna za sabotažu glavnih linija komunikacija na Dunavu, kao i za obezbeđivanje vitalnih obaveštajnih podataka o transportima nafte sa rumunskih naftnih polja kod Ploeštija u Nemačku.”

Izgledalo je da njihova strasna ljubavna afera samo jača posvećenost ovo dvoje ljudi svom poslu, ali su stvari sa vremenom postajale sve teže. Kristina je polako ostajala bez novca, veze sa Londonom bile su sve teže, a podaci o ovom čudnom paru sve češći u raznim policijskim stanicama, po Budimpešti, Bratislavi, Košicama, i u samoj Varšavi. Njihov rad je sa svakim danom postajao sve opasniji, ali su sa povećanjem opasnosti Kristina i Andžej samo povećavali i intenzitet svojih aktivnosti.

Koverski teško da je imao vremena za spavanje, ali se očeličio, vozeći hiljadama kilometara u svom pouzdanom Opel salonu kako bi prošvercovao poljske pilote – tako očajnički potrebne da zamene pilote izgubljene u toku Bitke za Britaniju – u Jugoslaviju. Jednom prilikom, na mađarsko-jugoslovenskoj granici, Kristina i Andžej su se suočili sa neočekivanom nemačkom patrolom koja je kontrolisala, malo manje sva vozila a malo više svoje mađarske kolege. Sa trojicom poljskih pilota u kolima, u civilnim odelima i sa sasvim vidljivo lažnim dokumentima, nije bilo puno vremena za razmišljanje. Kristina je pošla peške prema kontrolnom punktu i, sa najnevinijim izrazom lica koji je uspela da odglumi, zamolila nemačku patrolu da im pomogne jer se automobil pokvario. Mladi feldvebel je hteo da bude džentlmen: konačno su nemački vojnici odgurali sasvim ispravan automobil na jugoslovensku stranu granice…

Ali, sa vremenom Koverski nije mogao da izbegne neizbežno. Njegov prepoznatljivi lik postao je dobro poznat i mađarskoj policiji i njenim kolegama iz Gestapoa, koji su naredili da se intenzivira nadzor nad njegovim kretanjem. Činjenica da se taj lik uvek pojavljivao pod različitim imenima i sa različitim dokumentima nije mogla ništa da pomogne. I Kristina je nastavila da sebe troši punim tempom i, posle četvrtog putovanja u Poljsku, sredinom novembra 1940. godine, ozbiljno se razbolela od gripa. Uprkos njihovoj posvećenosti zajedničkom zadatku, kao i jedno drugom, nisu mogli da se nadaju da će još dugo moći da nastave…

Neizbežni i zapravo već duže vreme očekivani policijski prepad desio se u ranim satima u petak, 24. januara 1941. godine. Posle nekoliko sati bezuspešnog ispitivanja, agent Gestapoa bio je nestrpljiv da počne sa primenom uobičajenijih brutalnijih metoda, ali je Kristina uspela sa savršenim blefom. Ujela se za jezik dovoljno jako da ga raskrvari i, kada je u ustima sakupila dovoljno krvi, ispljune je u simuliranom napadu kašlja na zapanjenog istražitelja, ostavljajući tako nepogrešivi utisak kako boluje od tuberkuloze.

U zatvorskoj bolnici podvrgnuta je rendgenskom snimanju pluća, i snimak je užasnuo mađarskog doktora. Još vidljivi tragovi od udisanja izduvnih gasova, o kojima doktor ništa nije mogao da zna, naveli su ga da pomisli kako je Kristina ozbiljno bolesna, i oko šest sati popodne dežurni inspektor nije imao nikakav drugi izbor nego da potpiše dokumenta za njeno puštanje na slobodu, radi propisnog bolničkog lečenja. Činjenica da je Kristina bila dalja rođaka mađarskog diktarora Mikloša Hortija (rođak po majčinoj strani, iz Lavova, oženio je jednu Hortijevu rođaku) mogla je samo da olakša jednu takvu odluku. Gestapo je onda odlučio da pusti i Koverskog, nadajući se da će njegovim kasnijim praćenjem možda moći da dođe i do drugih pripadnika njihove tajne mreže…

IX

Jedan film koji nikada nije snimljen

kristina

Autor: Dejvid Fauler

Petorica muškaraca okupila su se tog oktobarskog dana 1952. godine u zgradi na Trevor skveru, u londonskom kvartu Najtsbridž. Slučajni prolaznik bi mogao da zaključi da se, u građevini sazidanoj po strogim pravilima viktorijanskog stila, nalazi osiguravajuće društvo: to je bar pisalo u mesinganoj tabli pored ulaznih vrata.

Ali, sva petorica posetilaca znala su da se iza masivnih crnih vrata ne prodaju polise osiguranja: zgrada u viktorijanskom stilu bilo je čuvena stanica XVc Službe za specijalne operacije: odeljenje za kamuflažu.

Na izvestan način, i cilj ovog sastanka bio je kamuflaža…

Pisanje štampe, najpre o Kristininom ubistvu, a potom i o suđenju i pogubljenju Denisa Maldovnija, pobudilo je, sredinom 1952. godine, po prvi put interes britanske javnosti za ovu hrabru ženu čiji joj je život, dotad, bio skriven od očiju javnosti. Svest o tome da se perfidni Albion, na više nego jedan način, poneo nečasno prema svom ratnom heroju, stvorila je svojevrstan osećaj naknadne i kolektivne griže savesti.

U moru ideja kako da se ta griža savesti otkloni, u javnosti su se pojavili i predlozi da se o Kristininom životu snimi film. Pisanje scenarija ponuđeno je njenom ratnom drugu iz vile Tara u Kairu, komandosu u Grčkoj i piscu, Vilijemu Stenli Mosu. Ulogu Kristine Granvil trebalo je da igra engleska glumica Sara Čerčil, ćerka Vinstona Čerčila.

“Taj film neće biti snimljen. Uspomena na Kristinu mora biti zaštićena.”

Ovim rečima, sastanak je otvorio predsedavajući onoga što će se kasnije (samo)nazvati Komitetom za zaštitu sećanja na Kristinu Granvil, njen dugogodišnji saborac, ljubavnik i nesuđeni muž, Andžej Koverski. I ostala četvorica prisutnih: Patrik Hauart, Frensis Kamerc, Jan Fleming i Harold Perkins, bili su, u raznim vremenima, njeni ljubavnici.

Šta su članovi Komiteta želeli da zaštite: uspomenu na svoju ratnu drugaricu i ženu koju su voleli, ili opet, svoje sopstvene živote, uglavnom srećne brakove i civilne karijere koje su – za razliku od Kristine – svi posle rata izgradili? Zašto su britanske vlasti, čak i za prilično restriktivne standarde medijskih sloboda pedesetih, tako lako i brzo prihvatile zahtev Komiteta za ovom svojevrsnom cenzurom?

Film, na kraju, nije snimljen i o Kristini Granvil ništa nije napisano narednih dvadeset godina. Prva knjiga o njoj pojavila se tek 1975. godine. U naredne dve decenije, život grofice Skarbek ostao je obavijen velom tajne.

Svakako, 1952. godine, britanska javnost nije bila otvorena prema ideji žena koje su živele, i volele, kao što je to Kristina činila. Kada su razmišljali o ženama iz Pokreta otpora, i zamišljali ih, ljudi su tada u svesti imali prilično idealizovanu i romantičnu viziju. Tako je možda najpoznatija žena gerilac u okupiranoj Evropi u britanskoj javnosti bila ne neka od stvarnih ličnosti, nego Šarlota Grej, fiktivni lik iz romana Sebastijana Folksa.

Kristina Granvil se nije uklapala u takav stereotip – samožrtvujuće ratne heroine – i verovatno bi faktografski opis njenog stvarnog života odudarao od očekivanja puritanske Britanije. U tom smislu, procena članova Komiteta bila je, na izvestan način, tačna.

Međutim, to ne mora nužno da bude i jedino objašnjenje ove čudne zavere ćutanja. Još od nikad do kraja razjašnjene veze sa poljskom ilegalnom grupom “Musketari”, i Kristinin profesionalni život bio je često predmet kontroverzi. Njena vezanost za rodnu Poljsku, insistiranje da se u nju vrati u toku Varšavskog ustanka 1943. godine, brojni kontakti koje je tamo uspostavila sa raznim ilegalnim grupama, konačno i činjenica da se dugo verovala kako su sva Kristinina privatna pisma i dokumentacija spaljeni neposredno pre ili posle njenog ubistva, kao i mentalno neuravnotežen profil samog njenog ubice i njegovo tako brzo pogubljenje – sve je to davalo osnova za sumnje da je, možda, Kristina znala više nego što bi raznim učesnicima u složenoj posleratnoj špijunskoj igri – od Sovjeta do Britanaca – bilo prijatno.

Da li je Kristina Skarbek-Granvil znala isuviše da bi je njeni bivši poslodavci, ili njihovi bivši saveznici a tadašnji protivnici, pustili da ostane u životu? Ili je možda samo žrtva onoga što će, decenijama kasnije, biti nazvano posttraumatskim stresnim sindromom (PTSP)? Ili, naprosto, čudnog i gotovo neponovljivog sticaja nesrećnih okolnosti?

 

X

Od Budimpešte do Istanbula, preko Beograda

cicero

“Operacija Cicero”, plakat za film

Iako pod prismotrom od momenta kada su napustili zatvorsku bolnicu, Kristina i Andžej su uspeli da umaknu pomalo aljkavom agentu mađarske tajne policije koji ih je pratio, razdvojivši se u uskim ulicama starog grada u Budimu. Zbunjeni Mađar nije znao tačno koga bi od njih dvoje trebalo pre da prati i, dok mu je stiglo pojačanje, mladi par je već bio ponovo zajedno, u par stotina metara udaljenoj Verboci ulici, pod zaštitom eksteritorijalne britanske ambasade u koju su se jednostavno ušetali, pored zapanjenog stražara.

Kristina je već poznavala britanskog ambasadora O’Malija i njegovu porodicu. Iako na početku rezervisan prema ideji da, u zemlji u kojoj je on predstavljao britansku krunu, deluju pripadnici tajne službe, promenio je stav sa prvim britanskim ratnim zarobljenicima koje je Kristina krijumčarila iz okupirane Poljske i koje je Ambasada, potom, slala u domovinu pod raznim lažnim imenima, preko Beograda, Sofije i Istanbula.

Za večerom su dogovoreni i detalji lažnih dokumenata koje će narednog dana dobiti i par Poljaka. O’Malijeva ćerka Kejt predložila je da Kristina Skarbek postane “Kristina Granvil”, a Andžej Koverski “Endrju Kenedi”. I, kada je Poljakinja postala Britanka, podmlađena je za celih sedam godina: umesto svojih trideset tri, u novom pasošu imala je dvadeset šest. Iako izmišljena u trenutku, za potrebe lažnih dokumenata koji su trebalo da ih bezbedno izvedu iz Mađarske, ova imena će Kristina i Andžej zadržati, do kraja svojih života… Sa tih sedam godina manje, dogovorenih te večeri, videli smo, Kristina je konačno i sahranjena i ta greška se i danas može videti na njenoj nadgrobnoj ploči na katoličkom groblju u Kensingtonu, u Londonu.

Sakrivena u gepeku krajzlera britanske ambasade, Kristina je prešla mađarsko-jugoslovensku granicu negde posle ponoći, u nedelju 26. januara 1941. godine. Na Palićkom jezeru susrela se sa Andžejem, sakrivenom u gepeku opela koji je pripadao predstavništvu Britiš Petroleuma u Budimpešti. U ponedeljak oko podne, ispred malog pansiona na jezeru u kojem su proveli noć, pojavio se drugi krajzler – ovog puta, britanskog poslanstva u Beogradu…

U Resavskoj ulici u Beogradu, u kancelariji koju je ambasador Kempbel nevoljno – baš kao i njegov kolega u Budimpešti – dao na raspolaganje za misiju SOE, operativac Aleksandar Glen nije bio preterano raspoložen za razgovor. Ono što će se u Jugoslaviji dogoditi tačno dva meseca kasnije – dvadeset sedmog marta – već se uveliko pripremalo, i njega su te večeri čekala dva sastanka sa ključnim jugoslovenskim vezama, iz Srpske seljačke stranke i Generalštaba:

“Savetujem vam da krenete dalje što pre. Informacije iz Sofije govore da je pitanje dana pre nego što Nemci potpunu preuzmu kontrolu bugarskih granica. Onda će putovanje biti mnogo opasnije.”

Glen nije mnogo pogrešio u proceni: Nemci su preuzeli kontrolu cele Bugarske – pa i njenih granica – 1. marta 1941. godine. Ipak, njegova želja da se što pre oslobodi dvoje Poljaka koji su morali da budu prošvercovani iz Mađarske bila je očigledna: ko zna koliko se Nemci za njih zanimaju i da li bi oni, ako bi u Beogradu ostali duže, mogli da pobude interes Gestapoa? A to bi, naravno, moglo da ugrozi i njegove planove za vojni puč…

U sredu, 1. februara, drugi od ukupno tri operativca SOE u BeograduDžon Benet – odvezao je Kristinu i Andžeja dugim putem prema jugoistoku… U britanskom poslanstvu u Sofiji Kristina je preuzela jedan mikrofilm, koji joj je tamo ranije ostavila jedna od njenih poljskih veza, misteriozni “Agaton”. Taj mikrofilm, videćemo kasnije, odigraće već posle nekoliko nedelja presudnu ulogu, ne samo u razjašnjavanju kontroverzi koje će iskrsnuti oko Kristine i Andžeja, nego i za mnogo značajnije događaje koji su oblikovali dalji tok Drugog svetskog rata. Krajem te nedelje, bili su konačno u Istanbulu, u neutralnoj Turskoj, gde im je britanski konzulat poželeo dobrodošlicu.

U tih nekoliko nedelja koliko su proveli u Istanbulu, Kristina je učinila jedan neobičan predlog kako da se rad njihove tajne ćelije u Budimpešti ipak nastavi. Nakon što je, uoči Božiča 1939. godine napustila London, njen muž Jerži je preuzeo diplomatsku misiju poljske (tada već izbegličke) vlade u Gambiji, u Africi. Posle skoro godinu i po dana, jedva je čekao da je ponovo vidi, i Kristina je tražila od Londona da ga pošalju. U Istanbul je stigao početkom marta. Kristina nije imala sumnje da je Gizicki idealan čovek da, pod odgovarajućim lažnim imenom, preuzme njihovo mesto u Budimpešti. Iako je već tada bila svesna da je njihov brak mrtav, samo zbog toga mu ništa nije rekla o svojoj vezi sa Andžejom…

Na žalost, dok je Gizicki stigao u Budimpeštu, više mu nije ostalo vremena da učini bilo šta: pod pritiskom Hitlera, mađarske trupe su podržale nacističku invaziju Jugoslavije i početkom aprila 1941. godine ušle u Vojvodinu. Predsednik mađarske vlade, grof Pal Teleki, čiji je potpis na “ugovoru o večnom prijateljstvu” sa Kraljevinom Jugoslavijom, zaključenim samo nekoliko meseci ranije, tim činom pogažen, smatrao je da svoju datu reč i plemićku čast može odbraniti jedino samoubistvom. U noći između 3. i 4. aprila 1941. godine, kada su prve nemačke trupe ušle u Mađarsku na putu prema Jugoslaviji, pucao je sebi u glavu…

Jednu nedelju kasnije Velika Britanija je prekinula diplomatske odnose sa Mađarskom i posle par dana, ambasador O’Mali, sa svim svojim osobljem, napustio je ovu zemlju i krenuo na dug i neizvestan put kući, preko Moskve, Teherana i Kaira. Bez bezbedne baze i logističke podrške, u neprijateljski raspoloženoj sredini, sa nedovoljno vremena i resursa da izgradi sopstvenu infrastrukturu i mrežu, ni Jerži Gizicki nije imao drugog izbora nego da se vrati u London. Kristinina ideja da, svemu uprkos, mala tajna ćelija SOE u Budimpešti, taj mostobran prema njenoj okupiranoj domovini, ipak nastavi sa radom, nije uspela da se ostvari.

XI

Odlikovanja i oružja, knjige i uspomene

odlikovanja

Ratna odlikovanja Kristine Skarbek – Granvil

Za života, Kristina Skarbek-Granvil dobila je dva najviša ratna odlikovanja Velike Britanije – Medalju Kralja Džordža VI i Orden viteza reda britanske imperije – i jedno Francuske: Ratni krst. Tek dve decenije posle smrti, 1973. godine, dobila je i prvo odlikovanje svoje rodne PoljskeSrebrni krst za vojne zasluge. Bila je prvi nosilac tog ordena koji se u toku Drugog svetskog rata borio u redovima zapadnih saveznika.

Gotovo dve decenije posle Kristininog ubistva, 1971. godine, jedna grupa poljskih ratnih veterana kupila je hotel “Šelburn”. U podrumskoj ostavi, prekriven debelom prašinom, kupci su našli i stari vojnički kovčeg. U njemu se nalazilo nešto Kristinine odeće, ratno ordenje, neki papiri i nož koji je sa sobom nosila sve vreme rata. Ovi predmeti nalaze se danas u Poljskom institutu i u Muzeju Sikorski u Londonu. Ponekad ih, za izložbe, pozajmi Britanski ratni muzej

Prva knjiga o Kristini Granvil objavljena je 1975. godine pod naslovom: “Kristina: potraga za Kristinom Granvil”. Njen autor je Madlen Mason, jedna od putnica na Kristininom poslednjem putovanju brodom iz Južne Afrike, maja 1952. godine koja ju je tom prilikom slučajno upoznala, a predgovor je – nakon što je tekst bio odobren od strane celog Komiteta – napisao čovek koji je bio najbliži onome što bi se moglo opisati kao Kristinin “životni saputnik”: Andžej Koverski.

Još dve i po decenije kasnije, 1999. godine, poljska književnica Marija Nurovska objavila je roman “Milosnica”, priču o (izmišljenoj) novinarki koja traga za rasutim delićima biografije Kristine Skarbek-Granvil.

Ali, nakon što je, sredinom devedesetih godina, britanska vlada konačno otvorila za javnost sve arhive SOE, posle 2000. godine pojavile su se tri mnogo potpunije biografije Kristine Granvil. Najpre je poljski pisac Jan Larecki, 2008. godine, objavio knjigu: “Kristina Skarbek, agent sa mnogo lica”. Potom, 2012, britanska autorka Kler Malej: “Špijunka koja je volela: tajne i životi Kristine Granvil, prvog britanskog specijalnog agenta u Drugom svetskom ratu”. Konačno, 2013. godine, američki pisac poljskog porekla, Ronald Novicki: “Neuhvatljiva gospođa G.“.

U 2013. godini, poljska ambasada u Londonu, zajedno sa britanskim udruženjem ratnih veterana, obnovila je nadgrobnu ploču nad Kristininim grobom na Kensal Grinu, i priredila malu ceremoniju.

Konačno, krajem 2013. godine, sedmoro penzionisanih britanskih diplomata, oficira i obaveštajaca koji su radni vek uglavnom proveli na Balkanu i Bliskom Istoku – među njima i general Ser Majkl Rouz, komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini 1994/1995. godine – osnovali su kompaniju koja se bavi bezbednosnim i obaveštajnim konsaltingom. Dugo su sedeli u jednom londonskom klubu tražeći najpogodnije ime, koje bi označavalo kvalitete koje su želeli da naglase u svom novom poslovnom poduhvatu – liderstvo, fokus i optimizam – i na kraju se neko setio Kristine Skarbek-Granvil, o kojoj su svi mogli samo da čitaju, jer jedva da su bili i rođeni na dan njenog ubistva. Tako je nastala i nadasve zanimljiva kompanija “Skarbek Associates”, ali to je već jedna sasvim druga priča.

Hajde da se vratimo na onu ratnu priču…

XII

Na prašnjavim putevima Levanta

levant

Levant, 1940.

Prašnjavi i već prilično rasklimatan Opel karavan zaustavio se ispred rampe na turskoj strani graničnog prelaza. U Kilisu, poslednjem turskom gradu pre granice obnovili su rezerve hrane, ali pre svega vode. Bio je kraj aprila i sunce Levanta već je podizalo dnevne temperature na preko 30 stepeni.

Turski vojnik je letimično pogledao pasoše dvoje Britanaca koje je izdala ambasada u Budimpešti:

“Kairo?” – upitao je kratko.

Znajući da bi potvrdan odgovor mogao da izazove nepotrebnu sumnju – u Kairu su se tada nalazili štabovi britanske Osme armije koja se borila protiv Romela u Libiji kao i sve vitalne britanske vojne instalacije na Bliskom istoku – Kristina je odmahnula glavom:

“Aman, pa Akaba. Jordan. Kupanje.”

Kristina i Andžej bili su i odeveni kao turisti, kada su već sredinom aprila napustili Istanbul i krenuli prema istoku. Nakon vesti o slomu Jugoslavije i ulasku Mađarske u rat na strani Hitlera postalo je jasno da su očekivanja kako će Jerži nastaviti njihovu misiju u okupiranoj Poljskoj propala. Frank Nelzon je iz Londona poslao šifrovani telegram sa novim instrukcijama: mladi par je trebalo da se javi u štab SOE za Bliski istok, u Kairu.

Doduše, bio im je ponuđen i avionski prevoz, mnogo brži i verovatno bezbedniji: Turska je bila neutralna zemlja i britanski avioni sa aerodroma u Kairu, Larnaki, Jerusalimu i Amanu nastavili su da lete – uz rizik, doduše, da iznad otvorenog mora budu oboreni od strane Luftvafe – sve vreme rata. Ipak, tu ponudu nisu prihvatili: Andžej se izgovarao da ne želi da ostavi svog opela, ali, s obzirom na stanje u kojem su se kola nalazila to nimalo nije delovalo ubedljivo.

Nekoliko stotina metara dalje, na sirijskoj strani granice, nalazila se druga rampa, iza koje je stajao vojnik u francuskoj uniformi. Posle kapitulacije Francuske, juna 1940. godine, francuski mandat u Siriji i Libanu bio je, kao i ostatak Višijeve Francuske, formalno neutralan u ratu. Situacija u kojoj su se ovi francuski posedi nalazil bila je i više nego delikatna: arapska želja za nezavisnošću sve češće je dobijala obrise pobune, nemačka invazija je pregazila Jugoslaviju i Grčku, a tek nekoliko dana ranije, pučem u Bagdadu, prestonici istočnog suseda Iraka, na vlast je došao pro-nemački Rašid Ali. Britanske snage u Indiji i Egiptu spremale su se za intervenciju i bilo je samo pitanje vremena kada će Čerčilova vlada – podstrekavana od De Gola i njegove Slobodne Francuske – odlučiti da ratnu mašinu, jednom pokrenutu, upotrebi i na francuskim posedima. Sa četrdeset pet hiljada vojnika i oko tri stotine aviona, francuski general Anri Denc znao je da ne može dugo braniti ogroman prostor.

Zato je francuski vojnik sa pravom bio sumnjičaviji od svog turskog kolege: dugo je razgledao dva britanska pasoša. Imao je instrukcije da sve sumnjive strance prijavi svojoj komandi u nekoliko kilometara udaljenom Alepu. Vojnika je posebno zanimala francuska tranzitna viza koje je ovo dvoje Britanaca dobilo u konzulatu Višijeve vlade u Istanbulu. Po izričitom zahtevu Nemaca, one se nisu izdavale državljanima savezničkih zemalja. Kupanje u Jordanu, očigledno, ovde ne bi bilo dobar izgovor.

“Istok. Palmira. Arheološka iskopavanja.”

Andžej Kenedi je u prilog toj tvrdnji uzeo i bedeker Sirije, na brzinu kupljen pred polazak u jednoj od istanbulskih knjižara, sa slikama sirijskog grada u kojem su se nalazila možda najbogatija arheološka nalazišta na celom Levantu. Pokazivao je vojniku fotografije Palmire i, na namerno lošem francuskom, objašnjavao njihov značaj i ono što nameravaju da vide. Ubeđen da je, baš u svojoj smeni, naleteo na dvoje britanskih, pomalo ekscentričnih, arheologa, Francuz je konačno odmahnuo rukom i podigao rampu. Da je Kristina dve vize dobila posle dva sata provedena nasamo sa mladim francuskim konzulom, vojnik nije mogao ni da pretpostavi…

A da su upravo tog poslednjeg aprilskog dana, 1941. godine, francuski admiral Darlan ispred Višijevog režima, i nemački ambasador u Parizu, Oto Abec, ispred Sila Osovine, potpisali protokole kojima su aerodromi i instalacije u Siriji i Libanu stavljeni na raspolaganje nemačkim i italijanskim avionima, ni vojnik na rampi a ni dvoje putnika nisu mogli da pretpostave. Ali, samo nešto više od mesec dana kasnije, uporedo sa nemačkim padobranskim desantom na Krit, britanske i De Golove snage izvršile su invaziju Sirije i Libana…

Dugo putovanje prašnjavim drumovima Turske, Sirije i Palestine završilo je u maju 1941. godine. Kristina i Andžej javili su se na raport u štab SOE u čuvenu Rustum zgradu u Kasr-el-Ajn ulici u kairskom kvartu Zamalek. Zgradu koja je već tada, većini kairskih taksista bila poznatija kao “tajna zgrada”

XIII

U senci piramida: spletke i zadovoljstva Kaira

gezira-sport-club

Bazen u Gezira sport klubu Kairo, 1942.

Dvoje Poljaka nisu očekivali herojski doček, ali su svejedno bili zbunjeni ledeno hladnim prijemom na koji su naišli u Kairu. U tom trenutku, još nisu znali za razlog: poljska izbeglička vlada u Londonu par dana pred njihov dolazak naredila je da se sve veze sa tzv. “amaterskim” organizacijama Pokreta otpora u Poljskoj – a za takvu je držala i Musketare sa kojima je Kristina održavala kontakt – prekinu. Poljaci u Londonu smatrali su da su u te mreže bili duboko infiltrirani operativci nemačke vojne obavaštajne službe Abver. Pored toga, i Britanci u Kairu su bili sumnjičavi prema lakoći kojom je dvoje putnika dobilo francuske tranzitne vize za Siriju i Liban: u to vreme, samo nemački špijuni mogli su da računaju na takav povlašćeni tretman.

Ovo je značilo da SOE nije mogla da pošalje ni Kristinu ni Andreja nazad na Balkan, i šef poljske sekcije pri štabu SOE u Kairu, Piter Vilkinson, imao je nezavidan zadatak da im saopšti ove neprijatne vesti. Stigavši i sam sa jednog drugog ratnog teatra – Vilkinson je bio među poslednjim vojnicima britanskog ekspedicionog korpusa evakuisanim sa Krita posle nemačke invazije – nije bio raspoložen za okolišanje. Direktan do granica neprijatnosti, preduzeo je neophodne mere predostrožnosti i stavio ih oboje pod prismotru. Kristina i Andžej nisu bili uhapšeni, ali je pratnja koja im je dodeljena bila prilično lako uočljiva, a pristup u štab i prostorije SOE bio im je uskraćen.

Kristina je predala mikrofilmove koje je sa sobom ponela iz Mađarske, kao i one koji su joj dati u martu u britanskom poslanstvu u Sofiji, na putu između Beograda i Istanbula. To je bio nepobitan dokaz o značaju njenih izvora, koji je jasno pokazivao jačanje nemačkih snaga na celom potezu od Baltika do Crnog mora, uoči onoga što će istorija kasnije nazvati “Operacijom Barbarosa”: nemačke invazije Sovjetskog Saveza. U tim mikrofilmovima nalazio se i jedan detalj od ključne vrednosti: direktna potvrda visoko pozicioniranog nemačkog izvora iz komande Vermahtove grupe armija C feldmaršala Ritera fon Leba, da će Barbarosa otpočeti 22. juna 1941. godine. U tom momentu, taj ključni detalj znao je samo još jedan saveznički obaveštajac: Rihard Zorge, u Japanu.

Sve ove dokaze su, međutim, Vilkinson i njegove kolege jedno vreme potpuno ignorisale. Nakon što su stavili svoje živote na kocku za njihovu zemlju, na Kristinu i Andžeja su britanski obaveštajci otvoreno sumnjali kao na špijune Gestapoa

U međuvremenu, u Kairo je stigao i Kristinin muž Jerži Gizicki, posle iscrpljujućeg puta iz Budimpešte, preko Sovjetskog Saveza i Irana. Jerži, stari britanski agent, bio je besan zbog tretmana koji je imala njegova žena, baš kao što je i Tejloru u Londonu, i čitavom njegovom balkanskom odeljenju u Kairu, bilo neprijatno. Malo šta je, međutim, moglo da se učini. Čerčilova vlada bila je čvrsta u stavu da su njen partner izbegličke vlade okupiranih evropskih zemalja (u slučaju Jugoslavije, do te promene doći će tek u drugoj polovini 1943. godine, na primer) i da su one suverene kada se radi o odlučivanju o nacionalnim pokretima otpora: operativci SOE mogli su da budu samo podrška. Kristina i Andžej morali su očigledno da još neko vreme sačekaju razrešenje svog statusa.

U međuvremenu, Jerži Gizicki je konačno razrešio svoj bračni status. Pomalo oklevajući, Kristina mu je saopštila da traži razvod. Ovaj njen brak nije potrajao ni pune tri godine. Slomljen i ogorčen, Jerži je prihvatio “finansijsku kompenzaciju” od britanske vlade i otišao natrag u London, a nešto kasnije emigrirao u Kanadu. Jerži i Kristina će se formalno razvesti tek po završetku rata, jula 1946. u poljskom konzulatu u okupiranom Berlinu: odlazak u komunističku Poljsku tada nije bio bezbedan ni za jedno od njih dvoje. Poljski pisac, diplomata, pomalo avanturista i prevareni muž nikada se više nije vratio u Evropu, čak ni na Kristininu sahranu. Iz suviše hladne Kanade kasnije se preselio u sunčani Meksiko, gde je i umro u maju 1970. u 81. godini.

Prošlo je punih šest meseci pre nego što su oboje uspeli da odbrane svoju profesionalnu reputaciju: Andžej sa Poljacima u Londonu, Kristina sa Britancima u Kairu. Prismotra je konačno ukinuta, dvoje ljudi je ostalo na platnom spisku SOE, dobilo pristup “tajnoj zgradi” u Kairu, ali je vreme neumitno prolazilo, a novi zadaci nisu stizali. Bio je novembar 1941. – vreme kada je Romel bio na kapijama Kaira, Guderijan na kapijama Moskve a Čerčil ubeđivao kralja Džordža VI da otplovi za Kanadu gde bi bar bio siguran od nemačkih bombi …

Tako je, uglavnom, prošla i 1942. godina. Kristina se dosađivala u Kairu. Našla se u situaciji koju je mrzela čitavog svog dinamičnog života: dane je provodila sunčajući se u Gezira sportskom klubu, rezervisanom za više britanske oficire na službi u Kairu, privlačeći poglede muškaraca tek pristiglih sa fronta protiv Romela u Libiji. Večeri je uglavnom provodila na prijemima u vili “Tara” u kairskom kvartu Zamalek, mestu u kojem je obitavalo nekoliko ekscentričnijih, uglavnom obaveštajnih, oficira i jedna žena: njena sunarodnica, takođe grofica, Sofija Tarnevska.

Kairo je tih ratnih dana bio razapet između straha od Romelovog Afričkog korpusa – velike britanske tvrđave na istoku, Hong Kong i Singapur, kapitulirale su jedna za drugom, a Malta na zapadu se jedva držala – preko dana, i ludih, često i sasvim divljih, zabava noću. Bila je to atmosfera do kranjih granica ispunjena adrenalinom, savršeni dekor koji je kasnije poslužio za niz filmova, od Kertisove Kazablanke do Flemingovih ostvarenja o Džemsu Bondu. 

Sasvim obični ljudi i žene, koji su sa početkom rata iza sebe ostavili konvencionalni i malograđanski život u engleskoj provinciji odjednom su se našli u egzotičnoj sredini gde je vreme, kad god ne bi bili u nekoj opasnoj misiji, bilo potpuno u njihovim rukama. Šta je bio bolji način da se to vreme ispuni, i otklone misli o sutrašnjem danu koji je lako mogao da bude i poslednji u njihovim životima, od alkohola, hašiša i seksa? Uostalom ne malo devojaka koje su radile u administraciji britanskog ekspedicionog korpusa u Egiptu morale su da naglo prekinu svoju karijeru i vrate se u Englesku kad bi ostale trudne.

Kristina, međutim, nikada nije bila jedna od “devojaka”. Pila je vrlo malo, nije išla na suviše mnogo zabava, i apsolutno odbijala da bude bilo gde blizu pisaće mašine. Vreme koje je morala da provede čekajući na novu misiju – a to vreme joj se činilo kao čitava večnost – bilo je olakšano samo vremenom provedenim sa ljubavnicima. Mnogi od njih, slučajni i brzo zaboravljeni, ostali su zauvek bezimeni, poneki ne samo za čitaoce ove priče, nego i za samu Kristinu. Ali, drugi su bili dobri prijatelji, i to ostali i posle Kristinine smrti, pre svega petorica članova Komiteta koji se okupio u Najtsbridžu i radio zajedno gotovo dvadeset godina.

Kristina je odbila ponudu da bude šifrantkinja – taj posao joj se činio isuviše kancelarijskim – i umesto toga je otišla na kurs za radio operatera, smatrajući da će joj ta veština biti korisna kada, i ako, ponovo bude otišla na neku tajnu misiju. U međuvremenu, Andžej je napustio Kairo i postao padobranski instruktor za nove regrute SOE (uprkos svojoj drvenoj nozi, insistirao je da skače iz aviona sa svakom grupom). Ostavši ponovo sama, Kristina je sredinom 1942. godine utehu potražila u naručju jednog u nizu svojih kasnijih britanskih ljubavnika: Patrika Hauarta, pridošlice iz britanskih baza na Kipru. Iako osam godina mlađi od Kristine, Patriku je godila veza sa ženom koja je u krugovima kairskog visokog društva već imala reputaciju femme fatale.

Naredne, 1943. godine, Kristina je završila obuku za radio operatera, a Patrik je raspoređen na novu dužnost, u britanski garnizon u Jerusalimu u Palestini. Otišli su na put zajedno, i taj kratki boravak Kristina je iskoristila da i sama prođe kroz padobransku obuku. U bazi Kraljevskog vazduhoplovstva u Haifi na bluzi njene uniforme konačno su zasijala i padobranska krila

Već početkom 1944. godine, Kristina se u Kairu osećala kao u zlatnom kavezu. Kao što je njen prijatelj iz Budimpešte, ambasador O’Mali, to kasnije formulisao “Kristina je imala pozitivnu nostalgiju za opasnost” i osećala se depresivno kada nije imala prilike da se susretne sa opasnošću. Krajem marta 1944, Patrik Hauart je popustio pred njenim molbama i predložio da bude poslata nazad u Mađarsku, ovog puta kao radio operator. Međutim, Kristinin šarm i ženski aduti u ubeđivanju bili su još odavno uočeni od Hauartovih pretpostavljenih koji su primetili da je ona “očigledno radila prekovremeno na MP50” (Hauartovo kodno ime). Već u aprilu, taj plan je bio odbačen…

XIV

Avanture gospođe Pauline: misija u Francuskoj

krystyna-skarbek-na-moscie

Pored mosta koji je srušila. Brijanson, avgust 1944.

Sva signalna svetla na avionu bila su ugašena, da ne bi privlačio pažnju nemačke protivavionske odbrane. Prošla su već skoro četiri sata otkad je Daglas C-47, popularni “Skajtruper”, američkog ratnog vazduhoplovstva uzleteo sa aerodroma u Oranu, u Alžiru. Sada se nalazio negde iznad jugozapadne Francuske. Pilot je bio već pomalo nervozan, jer je morao da skrene sa svoje uobičajene, najkraće rute prema Londonu, koji se nalazio na samom kraju operativnog dometa aviona – oko 2.500 kilometara – da bi jedini putnik koji nije išao za Englesku mogao da iskoči padobranom u predviđenoj zoni.

Bilo je oko dva sata ujutro, u noći između 6. i 7. jula 1944. godine. Sa redovne visine krstarenja od osam hiljada metara, pilot se spustio na četiri hiljade: sa te visine, padobranac će imati oko šezdeset sekundi od iskakanja dok ne dodirne tlo. U putničkoj kabini upalilo se najpre žuto svetlo. Mehaničar je otvorio zadnja vrata aviona koja su služila za iskakanje padobranom. Nije prošao ni pun minut dok se nije upalilo i crveno svetlo.

“Srećno!” – rekao je američki mehaničar.

“Sreća je potrebnija vama” – našalio se putnik – “da izbegnete Fricove na putu.”

Sa tim rečima, krhka figura se nagla kroz otvorena vrata, a potom skočila u mrak. U pomalo čudnoj kombinaciji muškog civilnog odela i uniforme bez oznaka, sa lažnim dokumentima na ime Francuskinje Žaklin Armand, sa revolverom i svojim omiljenim oružjem – komandoskim nožem – Kristina Granvil je skočila u svoj novi ratni teatar. Za šezdesetak sekundi, avion je bio već skoro pet kilometara daleko na svom putu ka severozapadu, a ona je bila na zemlji, nedaleko od gradića Vasije, u planinskom masivu Verkor.

Mesec dana ranije, 6. juna 1944. godine, američki, britanski, francuski i kanadski vojnici otpočeli su dugo pripremani napad na Hitlerovu “evropsku tvrđavu”: iskrcavanje u Normandiji, čuvenu “Operaciju Overlord”. Bio je to čekić. Saveznički štabovi, ispravno pretpostavljajući da će Nemci tvrdoglavo braniti svaki deo francuske atlantske obale i držati veliki broj trupa na zapadu, u tajnosti su planirali i drugo iskrcavanje, ono na francuskoj mediteranskoj obali, operaciju “Anvil” (nakovanj). Onda kada se čekić i nakovanj budu spojili, negde zapadno od gornje Rajne, cela Romelova armijska grupa Zapad biće odsečena.

Presudna tačka za uspeh operacije “Anvil” bilo je oko sedamdeset pet hiljada pripadnika francuskog Pokreta otpora, sa svojim britanskim vojnim savetnicima. Oni su delovali u nemačkoj pozadini, prekidali linije komunikacija, vršili sabotaže, napade na skladišta goriva i municije, otimali ili ubijali visoke oficire, širili propagandu. Bila je to “francuska unutrašnja armija”. U ključnih mesec dana do anglo-američkog iskrcavanja na Azurnoj obali, presudni za koordinaciju invazionih snaga i francuskih gerilaca bili su oficiri za vezu. Iz više razloga, od kojih bezbednosni nisu bili na poslednjem mestu, to su uvek bile žene.

Nesrećnim sticajem okolnosti, prethodni oficir za vezu, Sesili Lefort, uhapšena je od strane Gestapoa, septembra 1943. godine, i punih pola godine nije mogla da bude pronađena adekvatna zamena. Maja 1944. iz Londona je poslata Violeta Sabo, ali je i ona uhapšena već 10. juna. U oskudici vremena, u štabu SOE su se setili Poljakinje koja je odlično govorila francuski, već nekoliko puta se izvukla iz prilično delikatnih situacija, i u međuvremenu završila kurs za radio-operatera… Posle svega tri nedelje obuke u obaveštajnom centru SOE “Masingam” u Alžiru, bila je spremna za akciju. Ili je tako bar ona tvrdila. Oficiri SOE nisu imali stvarnog izbora: spremna ili nespremna, morala je da ode na zadatak. Tako je Kristina Granvil, pored svog novog lažnog imena Žaklin Armand, dobila i novu šifru za vezu sa Londonom: Paulina.

Četiri dana posle spuštanja na planinski masiv Verkor, Kristina je upoznala i svog novog pretpostavljenog i, kako će se ubrzo ispostaviti, još jednog u nizu njenih ljubavnika: bio je to šef mreže “Džokej”, svakako najvažnije obaveštajne mreže britanskih agenata u okupiranoj Francuskoj, dvadesetosmogodišnji direktor škole, englesko-belgijskog porekla, Frensis Kamerc. Osam godina mlađi od Kristine, visok, autoritativan i sa vrhunskim talentom za bezbednost, Kamerc je neposredno pred početak rata odbio da služi vojsku, zbog prigovora savesti. Kad je rat počeo, dobrovoljno se prijavio za jedan od najopasnijih poslova, iza neprijateljskih linija. Mreža “Džokej” koordinirala je različite, ponekad i međusobno suprotstavljene, grupe francuskog Pokreta otpora, na širokom prostoru od Azurne obale, preko cele doline reke Rone, pa sve do Grenobla na severu. Bio je to pravac kojim bi, za samo mesec dana, trebalo da prođu američki tenkovi u operaciji “Anvil”, na svom putu ka severu, tamo gde je bilo predviđeno da se čekić spoji sa nakovnjem

Verkor je tada bio slobodna teritorija. Široko prostranstvo šuma, kanjona i pećina, okruženo visokim planinama i krečnjačkim stenama, gde su francuski gerilci već nedeljama trpeli neprestano bombardovanje Luftvafe. Nekoliko dana posle Overlorda, narod Verkora je razoružao i proterao malobrojne i ne previše dobro opremljene nemačke garnizone, uglavnom popunjene trećerazrednim jedinicama, ponosno proglasivši oslobođenu teritoriju “novom francuskom republikom”. Suočeni sa dobro pripremljenom i nadmoćnom nemačkom protivofanzivom – na četiri hiljade francuskih gerilaca koji su branili Verkor je krenulo preko dvadeset hiljada vojnika generala Johanesa Blaskovica“Džokej” je tražio vazdušnu podršku Saveznika, ali se London oglušio na njihove vapaje.

Kamerc je, po sopstvenom priznanju posle rata, u tom trenutku želeo da pruži otpor, iako svestan da je situacija beznadežna:

“Bar ćemo skupo prodati svoju kožu” – rekao je ovaj mirni Belgijanac.

Ali, Kristini to nije padalo na pamet. U trenutku koji su kasnije i njeni poštovaoci ocenili kao možda najkontroverzniji u celoj njenoj ratnoj karijeri, razmišljala je staloženo, kao i uvek, svesna šire slike i ciljeva koji su im postavljeni, hladno kalkulišući dobitke i gubitke. Ustajući iz kreveta u kojem su zajedno proveli prethodnu noć, odmahnula je glavom:

“Ne dolazi u obzir. Živote ćemo dati onda kad to bude imalo neku svrhu, a ne da bi nekoliko stotina francuskih seljaka bilo streljano tri dana kasnije.”

Kristina i Fransis pobegli su pod okriljem noći iz baze u Verkoru, probivši se neopaženo kroz linije nemačke opsade i prešavši oko sto kilometara za dvadeset četiri časa, ostavljajući svoje francuske saborce na milost i nemilost nemačke ofanzive.

Narednog dana, 23. jula 1944. godine, tri stotine padobranaca nemačkog bataljona Brandenburg, gotovo sve ruski i ukrajinski dobrovoljci koji su se borili na nemačkoj strani, spustilo se jedrilicama iza linije fronta koji su oslabljeni francuski gerilci već jedva držali. Tog dana, u malom gradu Vasije i na položajima oko njega, poginulo je ukupno 639 Francuza, od kojih 201 civil. Nemci su imali oko 350 poginulih.

Ali, mreža “Džokej” je ostala sačuvana.

Samo dan kasnije međutim, pokazalo se da je ova Kristinina odluka, iako visoko kontroverzna, bila ispravna. Na francusko-italijanskoj granici, velika grupa Poljaka, regrutovanih da se bore u nemačkoj službi, popunjavala je male garnizone koji su čuvali vetrovite prolaze na Alpima. Kristinin zadatak bio je da ih ubedi da promene stranu i predaju svoje oružje.

U tvrđavi Kol de Larš, na sedam stotina metara nadmorske visine, okruženoj gustim borovim šumama, oko dve stotine Poljaka čuvalo je baterije planinskih topova. Iz tog utvrđenja, putevi sa juga, kojima su trebali da prođu američki tenkovi, videli su se kao na dlanu. Nije bilo malo iznenađenje poljskih vojnika kada su, od mlade žene koja se pojavila na vratima njihove kasarne, čuli svoj maternji jezik, posle toliko godina. Posle tri sata ubeđivanja, Kristina je uspela da ubedi ne samo vojnike, nego i njihovog kapetana, Poljaka, da sami onesposobe sve baterije teških planinskih topova, izvade i bace njihove vitalne delove, a potom se presvuku u civilna odela i napuste svoj položaj.

Tih dana, još nekoliko timova američkih i britanskih specijalnih snaga spustilo se padobranom u jugoistočnu Francusku. Bila su to pojačanja predviđena za odbranu Verkora koja su, zbog birokratske sporosti, zakasnila. Ove timove Kristina je poslala preko granice, da uspostave kontakt sa italijanskim partizanima. Usput je, kako bi sprečila nemačko napredovanja, digla u vazduh i nekoliko mostova oko Brijansona.

U povratku, na italijansko-francuskoj granici, naletela je na nemačku patrolu. Ovog puta nije moglo da prođe pozivanje na kola u kvaru kao na mađarsko-jugoslovenskoj granici 1941: lepa brineta je bila u uniformi, a njeno automatsko oružje sasvim vidljivo…

“Ruke u vazduh” – nemački narednik izdao je uobičajenu komandu pred razoružanje koje je moglo lako da se završi i streljanjem.

Kristina je podigla ruke, ali tako da zapanjeni Nemci ispod svake od njih jasno vide dve ručne granate sa izvađenim osiguračima…

“Biće mi zadovoljstvo gospodo da mi sva trojica pravite društvo do pakla.” –  ove reči bile su praćene koketnim osmehom – “Tamo je svakako dosadno ići sam.”

Bio je već avgust 1944. i rat se bližio kraju. Kad su već sačuvali glavu toliko godina trojici Nemaca je pakao svakako bilo poslednje mesto na koje im se tada išlo. Pobegli su glavom bez obzira…

Sve ove akcije donele su “gospođici Paulini” visoko poštovanje među njenim muškim kolegama, podjednako britanskim, američkim i francuskim. Ali, tek ona naredna će od nje napraviti legendu…

XV

Nećaka feldmaršala Montgomerija

id2

Kristina Granvil, vojna knjižica, 1943.

Vojnici su najpre zapazili bicikl: na seoskom putu podizao je priličan oblak prašine. Potom su na njemu uočili gracioznu žensku figuru, u tamno plavoj suknji i beloj bluzi. Sa sobom nije nosila ništa. Bicikl se zaustavio na ulazu i žena je, kao da te stvari radi svaki dan, mirno rekla:

“Ja sam britanski agent. Moram hitno da razgovaram sa kapetanom Albertom Šenkom.”

Vojnici su se zgledali zapanjeno. Pravila službe i dnevne zapovesti nalagale su im da britanske agente treba uhapsiti. Ali, dosad su oni obično bežali i morali su da ih jure. Ova žena je došla kod njih sama. Posle par trenutaka zbunjenosti, slegli su ramenima i zaključili da bi o tome, ipak, trebalo da odluči neko sa višim činom. Ljubazno su se osmehnuli i uveli čudnu gošću u unutrašnjost zgrade.

Bila je nedelja, 13. avgust 1944. godine. Kristina Granvil je ušla u sedište Gestapoa pri komandi nemačke 11. oklopne divizije generala Venda fon Vitershajma. Započela je igru svog života.

Glavni policijski inspektor Višijevog režima u Dinjeu, kapetan Albert Šenk, bio je zadužen za vezu sa Gestapoom. U njegovom zatvoru su se, već skoro dvadeset četiri časa, nalazila trojica ljudi uhapšenih na jednom policijskom kontrolnom punktu. Na prvi pogled ništa nije bilo sumnjivo, sve dok jedan od policajaca nije uočio da se serijski brojevi novčanica koje su sva trojica imali sa sobom, ređaju u nizu, jedan za drugim. Samim tim, i njihove tvrdnje da se međusobno ne poznaju bile su lažne. U tom momentu, iako je osnovano pretpostavljao da se radi o ilegalcima Pokreta otpora, on još uvek nije pouzdano znao koga ima u rukama.

Njegova gošća je, međutim, sve to dobro znala. Predlog da se organizuje napad na zatvor i zarobljenici tako oslobode, tog jutra su odbila sva petorica komandanata francuskog Pokreta otpora u tom kraju. Njihova zajednička procena bila je da se radi o isuviše opasnoj misiji, sa malim izgledima na uspeh, i izvesnim žrtvama koje bi, čak i u malo verovatnom slučaju da zatvorenici budu oslobođeni, bile veće od dobitka. Suočena sa tim odbijanjem, Kristini nije preostalo ništa drugo nego da blefira:

“Trojica ljudi koje su vaši ljudi uhapsili juče su nama od izuzetnog značaja. Ja sam nećaka britanskog feldmaršala Montgomerija i poslata sam da vam prenesem jednostavnu poruku: do kraja sutrašnjeg dana vi ćete osloboditi svu trojicu, i dobiti od nas nagradu od dva miliona franaka. To je jedan izbor koji imate. Ili ćemo vas, u naredna tri dana kad ovaj grad bude zauzet od strane savezničkih invazionih snaga, predati Francuzima zajedno sa vašom porodicom, i bićete javno linčovani.”

Albert Šenk je obrisao znoj sa čela. Nemci zatvorenike nisu smatrali dovoljno vrednim da bi organizovali trasnport iz Dinjea u neki veći grad gde bi bili podvrgnuti detaljnijem saslušanju. Zato je, već za naredni dan, zakazano njihovo streljanje. Međutim, informacije koje je već nedeljama dobijao jasno su ukazivale da je saveznička invazija južne Francuske već pitanje dana. Nemci nisu uspeli da spreče invaziju Normandije u junu. Da li će fon Vintershajm moći da odbrani Dinje u avgustu? Njegova porodica – žena i dvoje dece – nalaze se u gradu. Hoće li uspeti da ih skloni na vreme? Dva miliona franaka je puno para. Mogli bi da obezbede njihovu budućnost, negde na sigurnom…

Dok se Šenk znojio, Kristina je razmišljala o svom blefu i šansama da on uspe. Najpre, u trenutku kada je ovaj razgovor vođen, Bernard Montgomeri, pobednik nad Romelom kod El Alamejna, još uvek nije bio feldmaršal: to će postati tek neke dve nedelje kasnije, 1. septembra 1944. Ali, Kristina je procenila da su šanse da provincijalni francuski policajac zna ovaj detalj tako male da vredi pojačati efekat blefa. Potom je uočila rastuću nelagodnost na licu svog domaćina. Više nije mogla nazad. Zato je nastavila sa još većim samopouzdanjem:

“Vi naravno mene možete da uhapsite i streljate zajedno sa onom trojicom. Znamo da ste odlučili da ih streljate sutradan. Ali to neće odložiti invaziju, niti može promeniti vašu sudbinu. Vaše ime je poznato, kao i adresa na kojoj vaša porodica stanuje. Britanska tajna služba ima vrlo precizne instrukcije oko vaše sudbine ako se ja do kraja ovog dana ne vratim na slobodnu teritoriju sa dobrim vestima.”

Nevoljno i pomalo uplašeno, Šenk je konačno pozvao i oficira Gestapoa. Bio je to Belgijanac nemačkog porekla, Maks Vem. Njegov potpis je bio dovoljan da stražari puste zatvorenika… Pregovori su potrajali puna tri sata. Kako su odmicali, Kristina je postajala sve više samouverena: da su imali hrabrosti da je streljaju, učinili bi to na samom početku ovog čudnog razgovora.

Najviše nepoverenja Šenk i Vem pokazali su, naravno, oko novca: odakle ovoj ženi dva miliona franaka (sto hiljada nemačkih Rajhsmaraka)? Kako će isporuka novca biti organizovana? Šta su im garancije?

“Saveznici će novac baciti iz aviona, iznad teritorije koju kontroliše Pokret otpora. Na tačno određenoj tački na putu, razmenićemo novac za zatvorenike. Ja ću ostati ovde sa inspektorom Šenkom kao garancija. Kada vi Vem budete preuzeli novac, a moji drugovi zatvorenike, Šenk će otići da podeli novac sa vama, a ja ću se izgubiti. Do kraja nedelje će američki tenkovi biti u gradu, tako da bih i vama dvojici savetovala da se i vi izgubite do tada.”

Novac – u današnjoj protivvrednosti oko milion i dve stotine hiljada evra – zaista je bačen padobranom sledećeg jutra. Operativac SOE u Alžiru je na pitanje zapanjenog Amerikanca šta će mu tolika gotovina – uzeta iz trezora Francuske nacionalne banke u Alžiru – jednostavno odgovorio:

“Kristina je poslala šifrovani telegram da joj je potreban. Znači, da joj je potreban.”

U ponedeljak, 14. avgusta 1944. godine, šef mreže “Džokej”, Frensis Kamerc, njegov poručnik Ksan Filding i francuski oficir Kristijan Sorensen izvedeni su iz zatvora samo nekoliko sati pre zakazanog streljanja. Gestapovac Maks Vem, koji se lično pojavio ispred ćelije da ih iz nje izvede, bio je dovoljan autoritet da zbunjeni stražar ne postavlja nikakva suvišna pitanja.

Posle prolaska poslednjeg nemačkog kontrolnog punkta, automobil koji je Vem vozio sa trojicom bivših zarobljenika zaustavio se na dogovorenom mestu: sredini omanjeg mosta. Posle petnaestak minuta, trojica naoružanih Francuza okružila su kola. Znali su da je Kristina, po dogovoru, još uvek u sedištu Gestapoa. Učtivo su pozdravili Vema, predali mu oveću torbu sa novcem, i zagrlili svoje ratne drugove…

Te iste večeri, britanska radio stanica BBC, u emisiji namenjenoj slušaocima u okupiranoj Francuskoj, objavila je kratku i na prvi pogled potpuno nerazumljivu poruku:

“Félicitations à Pauline” (Hvala, Paulina)

Kada su oboje dobili potvrdu da je razmena obavljena uspešno, Šenk i Kristina su izašli iz zgrade Gestapoa. Ljubazno su se pozdravili na ulazu: krenuli su na različita mesta, Šenk da podeli pare od otkupa sa svojim ortakom Vemom, Kristina natrag na slobodnu teritoriju. Na rastanku, Kristina mu je rekla i rečenicu koja će se kasnije pokazati proročanskom:

“Danas je ponedeljak. Napustite grad do srede. Više se nećemo videti. To je moj prijateljski savet za rastanak.”

Sledećeg dana, u utorak 15. avgusta 1944. godine, sto pedeset hiljada vojnika američke Sedme armije generala Aleksandera Pača iskrcalo se na sredozemnoj obali Francuske, između Tulona i Kana. U petak, 18. avgusta, prvi tenkovi Šestog korpusa generala Lisjena Treskota pojavili su se na ulazu u Dinje. Kao što je Šenk u nedelju i posumnjao, fon Vintershajm nije ni pokušao da brani grad i povukao se bez borbe ka severu. Sa njim je, sa svojim delom mita od milion franaka, u međuvremenu razmenjenih za zlato, iz malog grada zauvek otišao i Gestapovac Maks Vem.

Deset dana kasnije, 25. avgusta 1944. godine, tenkovi De Golovog generala Leklerka, uz pomoć američke 4. pešadijske divizije, ušli su bez borbe u Pariz, sa zapada i juga. Do kraja avgusta, invazione snage iz operacije Overlord spojile su se sa onima iz operacije Anvil: čekić se susreo sa nakovnjem, i Kristinina misija u Francuskoj bila je završena…

Albert Šenk, međutim, nije poslušao Kristinin savet. Pomislio je da će se nekako sakriti i da će, kad se stvari budu sredile, moći lepo da živi sa novcem koji je tako neočekivano dobio na samom kraju rata. Konačno – mislio je Šenk – ako i dođe do nekog suđenja, pozvaće Kristinu i njene drugove za svedoke odbrane. To bi valjda trebalo da prevagne na njegovu stranu?

Međutim, prevario se u svim računicama. Već prvog dana slobode, u subotu 19. avgusta, na ulici ga je prepoznao otac ilegalca kojeg je uhapsio i predao Gestapou. Mladi čovek je kasnije streljan. Masa se ubrzo okupila i prvobitno iznenađenje što Šenk nije pobegao sa Nemcima ubrzo je ustupilo mesto nekontrolisanoj provali gneva. Stara policija je bila raspuštena, nova još nije bila formirana. Američki vojnici su posmatrali scenu sa zanimanjem, ali bez ikakve želje da se mešaju “u unutrašnje francuske stvari”.

Nije zabeleženo ko je uzeo prvi kamen i bacio ga na Šenka koji nije imao gde da pobegne. Taj kamen ga je udario u nogu. Potom su sledili drugi, treći, peti, dvadeseti kamen. Već posle desetog bio je bez svesti. Posle dvadesetog, od njegove glave je ostala samo bezoblična masa krvi, kože, mozga i kostiju.

Masa se razišla u obližnje bistroe na pivo, zadovoljna obavljenim poslom i prepričavajući najzabavnije detalje onima koji nisu bili prisutni. Leš je ostao na ulici ceo dan, da bi tek sutra kasno popodne, uz pomoć lokalnog vatrogasca, udovici bilo omogućeno da ga odveze i sahrani. Posle nekoliko dana, kada je konačno u Dinjeu uspostavljena kakva-takva policijska stanica, savesni policajac je, u službenoj belešci o događajima prethodnih dana, napisao i ovo:

“Šenk, Albert. Saradnik okupatora. Dana 19. avgusta ubijen u incidentu od strane nepoznatih lica. Odlučeno je da se istraga ne vodi, zbog trenutnih okolnosti.”

Tako Albertu Šenku ni milion franaka, najveći novac koji je u životu ikada video, nije bilo dovoljno da spasi svoju glavu. Verovatno je, u poslednjim trenucima života, pomislio na Kristinin savet koji nije poslušao…

Šenkova udovica je zadržala novac od otkupa ali, uplašena za svoju bezbednost, dugo se nije usuđivala da ga zameni za nove novčanice koje je u međuvremenu emitovala De Golova vlada. Kada je konačno pokušala to da učini, 1945. godine, bila je uhapšena od strane novih vlasti. Ipak, posle detaljne istrage okolnosti pod kojima je novac dobijen, puštena je na slobodu i novac joj je vraćen. U tom međuvremenu, nova francuska vlada je objavila devalvaciju, i od dvadeset hiljada tadašnjih američkih dolara, koliko je taj iznos vredeo u vreme aranžmana njenog pokojnog muža sa Kristinom, ostalo joj je samo oko osam hiljada

XVI

Kraj rata i početak sveta posle njega…

aftermath

Drezden, 1945.

Rat, međutim, za Kristinu još uvek nije bio završen. Još dok su trajale završne borbe u Francuskoj, avgusta 1944, u Varšavi je počeo dugo pripremani ustanak. Oko pedeset hiljada ustanika suprotstavilo se nemačkom garnizonu koji je, na samom početku borbi, bio dvostruko manji.

Čim je dobila prve vesti o ustanku, Kristina je poslala radio-poruku u London: tražila je prekomandu u Varšavu, u centar borbi. Za taj zahtev imala je i poseban razlog: među ustanicima se borio i njen stariji brat Andrej. Međutim, sve Čerčilove zahteve da se ustanicima pomogne Staljin je odbio. Crvena armija je bila sa druge strane Visle, pasivno posmatrajući šta se događa u gradu. Njeni avioni bili su na aerodromima sa kojih su, za samo pet minuta leta, mogli da preokrenu situaciju u borbama, ali nisu poleteli. Britansko ratno vazduhoplovstvo je, konačno, samo izvelo oko dve stotine borbenih letova iznad Varšave, snabdevajući ustanike oružjem i municijom; u njima su učestvovali, uglavnom, južnoafrički i poljski piloti. Za te letove, Staljin je čak zabranio i sletanje na aerodrome pod kontrolom Crvene armije kako bi se snabdeli gorivom za povratak.

U septembru 1944. godine Čerčilov kabinet je konačno odobrio i da SOE pošalje nekoliko misija u Poljsku, u nadi da će njihovi izveštaji možda obezbediti objektivniji uvid u vojnu i političku situaciju i – na tome je poljska izbeglička vlada posebno insistirala – navodne zločine Crvene armije. Kristina je dobila čin kapetana, raspoređena u Ženske pomoćne snage Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i poslata u bazu SOE u Bariju, u južnoj Italiji, odakle je bilo planirano da bude poslata u Poljsku, kao kurir.

U međuvremenu, ostavljeni sami sebi, ustanici su u Varšavi kapitulirali 2. oktobra, posle oko petnaest hiljada mrtvih i nestalih na svakoj od dve zaraćene strane. Grad je bio razoren do temelja, a stanovništvo desetkovano. Među onima čija se imena nisu pojavila na kasnijim spiskovima, ni poginulih ni preživelih, nalazio se i Kristinin brat Andrej. Njegovo telo nikada nije pronađeno. Varšavski ustanak bila je najveća pojedinačna vojna operacija nekog pokreta otpora, u celoj okupiranoj Evropi, u toku celog Drugog svetskog rata.

Od kapitulacije ustanika, cilj timova SOE koji su se obučavali u bazi u Bariju bitno je promenjen: od pretežno vojnog je postao isključivo politički. 27. decembra 1944. godine, prvi od planiranih timova SOE, pod kodnim nazivom Freston, poslat je u Poljsku ali su ga već sredinom januara 1945. zarobili pripadnici NKVD. Sve druge misije su potom otkazane i, bez obzira što su Sovjeti već narednog meseca oslobodili zarobljene britanske obaveštajce, Kristina je dobila naređenje da se vrati u Kairo. Bila je stalno frustrirana, često se dosađivala, ponekad i očajavala…

U svojim memoarima “Skrivalica”, objavljenim početkom pedesetih godina, Ksan Filding, jedan od trojice obaveštajaca čije je živote Kristina spasila onog avgustovskog dana 1944. u Dinjiju, seća se kako je, neposredno uoči oslobođenja Francuske, Kristina u polušali govorila o “užasima mira” i vidljivo prezirala viziju života bez avanture, ratnog drugarstva i onog posebnog osećaja za svrhu življenja – svega što joj je rat do tada davao.

Kao i mnogo puta do tada, a i potom, pobeda je za Kristinu donela stvarnost sasvim različitu ne samo od sanjane, nego i od one očekivane, a sasvim sigurno i od one zaslužene. U sredu, 9. maja 1945. godine, posle skoro šest godina borbi, završen je Drugi svetski rat u Evropi. Dan pobede Kristina je dočekala, po prvi put u svojoj ratnoj karijeri, na radnom mestu u kancelariji. Sa završetkom rata, postavilo se i pitanje njene dalje sudbine. Posle nevelike birokratske komunikacije, saopšteno joj je da će na radnom mestu na kom se zatekla u trenutku nemačke kapitulacije moći da ostane do kraja te, 1945. godine, krajnjeg roka koji je Vlada u Londonu ostavila SOE da se i sama rasformira…

Kristina je, negde u leto te iste 1945. godine, shvatila još dve stvari: da je njena majka, nakon što su je Nacisti uhapsili, umrla u zatvoru u Varšavi; i, da je njena domovina Poljska, nagodbom između Čerčila i Staljina na Jalti, ostala u sovjetskoj interesnoj sferi.

Kristina je bila suviše “britanska” da bi mogla da se vrati u Poljsku kojom su vladali Sovjeti, a opet suviše “poljska” da bi mogla da bude potpuno prihvaćena kao britanski ratni heroj. Ostavši tako, praktično, i bez državljanstva podnela je molbu za prijem u britansko državljanstvo uz koju je priložila i nekoliko pismenih svedočenja njenih ratnih drugova – tada visokih oficira britanske armije – o izuzetnim zaslugama kroz čitav ratni period. Pod normalnim okolnostima, to je trebalo da bude i više nego dovoljno.

Međutim, britansko Ministarstvo unutrašnjih poslova tvrdoglavo se držalo birokratskih procedura: zahtev za državljanstvo mogao je da podnese samo stranac koji je neprekidno pet godina boravio na britanskom tlu. Učešće u ratu na strani Velike Britanije, od Varšave i Budimpešte, preko Kaira do Francuske, činovnik u Londonu nije hteo da prizna u tih pet godina…

Na kraju je, za jednu tako jednostavnu stvar bilo neophodno i lično pismo tadašnjeg komandanta SOE, brigadnog generala Kolina Gubinsa. Uprkos svemu tome, rešenje da se Kristina Gizicka prima u britansko državljanstvo objavljeno je u Službenom listu tek 21. februara 1947. godine, sa datumom 17. decembar 1946. godine.

Konačno, otpuštena je iz SOE sa danom u kojem je ova uprava – nepotrebna u miru – i ukinuta: 1. januara 1946. godine. Sa otpremninom od svega jedne mesečne plate – sto funti, ili današnjih pet hiljada evra – pridružila se armiji ratnih heroja bez kuće i posla, bez mesta na koje je mogla da ode, prinuđena da ostane u zemlji u kojoj je ubrzo postala građanin drugog reda. Popularnost koju su njeni sunarodnici Poljaci uživali u toku rata brzo je iščezla kada su se desetine hiljada bivših poljskih vojnika pojavili na britanskom tržištu rada, koje se već mučilo sa pet miliona demobilisanih Britanaca.

Međutim, problem je svakako bio i širi, i ticao ne samo Poljaka nego i Britanaca, i ne samo operativaca, kakva je bila Kristina, nego i njihovih šefova. Tako, na primer, ratni komandant SOE, Kolin Gubins, nakon ukidanja jedinice kojoj je bio na čelu, nije od nove Atlijeve vlade dobio nikakvu, čak i površnog razmatranja, vrednu ponudu za novi posao. Delimično ogorčen a delimično i kao znak javne demonstracije svog nezadovoljstva, jedan od prvih pet britanskih ratnih heroja zaposlio se kao direktor malog preduzeća za proizvodnju tepiha i zavesa. Laburistička vlada je, očigledno, svoj posleratni legitimitet tražila i u demontiranju Čerčilove ratne mašine. U pojedinačnim sudbinama ogledala se, između ostalog, i ta radikalna promena vizije.

Neki od Kristininih prijatelja u emigraciji, zabrinuti zbog njene nezavidne finansijske situacije, ohrabrivali su je da se pridruži Andžeju Koverskom, koji je tada živeo u britanskoj okupacionoj zoni u Nemačkoj, ali uprkos njihovoj jedinstvenoj i neraskidivoj vezi, ona, u tom trenutku, nije ozbiljno ni razmatrala ideju da se uda za njega.

I u nekim drugim situacijama bi Kristinin ponos i želja za nezavisnošću onemogućili da se bilo koja šansa da konačno nađe finansijsku sigurnost i ostvari. Kristina nikada nije objasnila zašto je odbila da primi kuću koju joj je jedan od prijatelja ostavio u svom testamentu. Odbila je i jednu ponudu da radi u vladinoj službi, jer je imala utisak da joj je upućena kao nagrada za ratne zasluge – ona je upotrebila izraz “milostinja” – a ne zbog njenih sposobnosti.

Konačno, počela je da traži obične civilne poslove: radila je kao prodavačica u robnoj kući, operaterka na telefonskoj centrali, spremačica, stjuardesa… Suviše ponosna da traži pomoć od svojih ratnih drugova, suviše nesposobna da se posle godina punih adrenalina uklopi u trivijalnost posleratnog sveta, daleko od kuće koju više nije imala, nespremna da izgradi novu…

Negde početkom 1947. godine Kristinin novi britanski pasoš omogućio joj je da, bar privremeno, izbegne sivilo i bedu Londona i jedno vreme provede u Keniji, gde je srela svog starog prijatelja iz dana provedenih u Kairu. Sunce i širina nepreglednih afričkih prostora uticali su pozitivno na njeno stanje, kako fizičko tako, još više, i duhovno. U Najrobiju je, konačno, dočekala i još jedan Službeni list, onaj od 21. maja te godine, u kojem je objavljen ukaz kralja Džordža VI kojim je, kao nagradu za svoje ratne zasluge, proizvedena u red viteza Reda britanske imperije, kako je u obrazloženju stajalo “za specijalne zasluge za vreme vojnih operacija do 8. maja 1945. godine”. Bio je to prvi – i dosad jedini – put da je ovako visoko odlikovanje dodeljeno vojnom licu ispod čina pukovnika.

Ali, čak i Afrika ima svoje duhove, i Kenija je Kristinu isuviše često podsećala na njen predratni život sa svojim drugim mužem, Jeržijem Gizickim, koga je i dalje, na svoj čudan način, potajno volela. Već posle nepunih godinu dana više nije mogla da izdrži ni na tom mestu. Jednog februarskog ponedeljka 1948. jednostavno se pozdravila sa svojim prijateljima koji su ostali zapanjeni, spakovala ono malo svojih stvari u dva kofera, i ukrcala se u brod u Mombasi, koji ju je ponovo – po drugi put u njenom životu – odvezao za London.

Već krajem četrdesetih, po kasnijem svedočenju mnogih njenih prijatelja, Kristina je smatrala da je njen život postao besmislen – teško je podnosila odsustvo priznanja za ratne zasluge, postala je usamljena i depresivna. Ali, do kraja tog života očekivala ju je još jedna velika avantura: ona zbog koje će, po okončanju svog ovozemaljskog života, postati besmrtna…

XVII

Put u besmrtnost: Bondova devojka

casino-royal-book

Korice za prvo izdanje “Kazino Rojal”, dizajn Jana Fleminga, 1953.

Jednog oktobarskog četvrtka, 1949. godine, visok muškarac sa cigaretom u finoj ćilibarskoj muštikli, ušao je u robnu kuću Harods u Londonu, neposredno pred zatvaranje. Na kasi, njegov pogled privukla je vitka i elegantna crnka, koja je dugo prebrojavala metalni kusur. Oboje su imali oko četrdeset godina i neko vreme su se ćutke odmeravali pogledima. Kao da su se odnekuda već znali?

“Gospođice, ako još budete brojali te novčiće, radno vreme će Vam završiti, i onda bismo mogli da odemo na piće?”

Jan Fleming, unuk bogatog bankara sa londonskog Mejfera, diplomac sa Itona i vojne akademije u Sandhurstu, nesvršeni student univerziteta u Minhenu i Ženevi, obaveštajni oficir britanske Kraljevske mornarice u toku Drugog svetskog rata i posleratni šef dopisničke mreže londonskog Sandej Tajmsa, nikada nije gubio vreme kada su zgodne žene bile u pitanju. Kristina Skarbek nikada nije čekala na drugi poziv zgodnog muškarca…

Na piće su otišli u obližnji pab, a na večeru zalivenu flašom dobrog francuskog vina u italijanski restoran Bertoreli u Šarlot stritu u londonskom Vest Endu. Bilo je to nedaleko od Flemingovog stana u Ficroviji, gde su proveli noć…

Tog četvrtka u Harodsu počela je ova čudna veza dvoje neobičnih ljudi, koja je potrajala oko godinu dana. Bila je to i poslednja duža veza u Kristininom životu. Fleming, koji je u toku rata rukovodio operacijom “Zlatno oko”, špijunažom Frankove Španije u vreme kada se očekivao ulazak ove zemlje u rat na strani Hitlera (kasnije će baš to ime poneti jedan od njegovih najčuvenijih romana), i Skarbekova sa svojim brojnim iskustvima iz Poljske, Mađarske, Kaira i Francuske, bili su ne samo telesno nego i duhovno bliski. Oboje avanturisti, sa zanimljivim pričama koje su voleli i da pričaju i da slušaju.

Svom prijatelju Tedu Hauu, još jednom iz plejade britanskih ratnih obaveštajaca na Bliskom Istoku, koji je takođe poznavao Kristinu, Jan Fleming je tih meseci napisao i ovo:

“Tačno vidim na šta si mislio kada si mi pričao o Kristini, ona doslovno obasjava sa svim kvalitetima i vrednostima jednog književnog lika. Kako se retko u stvarnom životu mogu naći takvi primerci!”

Neke londonske priče tvrdile su da je Fleming, tada još neoženjen, na kraju ostavio Kristinu i preselio se na Jamajku, kada je njegova dugogodišnja ljubavnica Ana Karteris, na svet donela njihovu mrtvorođenu ćerkicu. Druge opet da Kristina nije mogla da prihvati trajni zajednički život sa bilo kim drugim, osim sa Koverskim… Ili je, možda, Kristina prestala da bude zanimljiva za Fleminga, kao stvarna žena, čim je njihova veza potrajala dovoljno dugo da bi on u svojoj mašti zaokružio taj tako dugo traženi književni lik? Neko bi možda rekao da pisci, uvek se krećući na toj nejasnoj i maglovitoj granici između fikcije i stvarnosti, naprosto ne mogu da budu lojalni partneri u ljubavi.

Tačna istina nikada neće moći da bude utvrđena. Ostala je, međutim, koincidencija da je, u proleće te iste 1951. godine kada je Fleming konačno otišao iz Londona, da poslednjih desetak godina svog života provede na Jamajci, i Kristina napustila britansku prestonicu i počela da radi na prekookeanskim brodovima…

Ostale su, međutim, osim tračeva londonske čaršije pedesetih, i neke opipljivije stvari. Prvu u seriji svojih knjiga o Džemsu Bondu, tajnom agentu Njenog veličanstva 007 – Kazino RojalJan Fleming počeo je da piše u februaru 1952. godine, desetak dana posle smrti kralja Džordža VI i Elizabetinog stupanja na presto, dok je Kristina još bila živa. Tek nakon njene smrti, sredinom juna, u priču romana Fleming uključuje i glavni ženski lik dvostrukog agenta Vesper Lind koji je zapravo bio literarna fikcija stvorena po ličnosti i stvarnom životu Kristine Skarbek-Granvil, Flemingove “Vesperale” (“večernja zvezda”) po imenu koji je Kristina koristila u ranom detinjstvu. Na koricama prvog izdanja knjige (“Kazino Rojal” je objavljen aprila 1953. godine), za koje je nacrt dao lično Fleming, nalazi se i lik glavne junakinje u kojem je Kristina i više nego prepoznatljiva…

Iako je, u brojnim intervjuima koje je dao posle objavljivanja knjige, Jan Fleming uvek džentlmenski demantovao da je ikada sreo Kristinu Skarbek-Granvil, njen lik se u ukupno sedamnaest romana koje je napisao o Džemsu Bondu, pojavio još jednom. U romanu “Iz Rusije sa ljubavlju” (1957), Kristina je opisana ponovo, ovog puta kao lepa Ruskinja Tatjana Romanova…

Biografi Jana Fleminga ne slažu se potpuno o tome koja je žena bila ljubav njegovog života. Međutim, očigledno je da je jednu od tih ljubavi, u svojim knjigama, učinio besmrtnom: kao Bondovu devojku

XVIII

Sudbonosno krstarenje

ruahine-federal-ss-1967

Prekookeanski brod “Ruahin”

Odlučna da ponovo napusti sivilo jednoličnog života u Londonu, razočarana posle Flemingovog odlaska na Jamajku, iz dna duše mrzeći uobičajene dnevne poslove domaćice – kuvanje i spremanje – Kristina je jednog majskog dana 1951. godine slučajno videla konkurs za posadu prekookeanskog broda “Ruahin”. Tek završen u brodogradilištu, “Ruahin” je narednog meseca trebalo da krene na svoje prvo krstarenje: od Sauthemptona u Engleskoj, preko Južne Afrike, do Velingtona na Novom Zelandu. Bila je to poslednja u nizu slučajnosti u životu Kristine Skarbek-Granvil i, kako se to obično u životu dešava, jedna slučajnost uvek mora da bude sudbonosna.

A jedno od brodskih pravila bilo je da osoblje, dok je na dužnosti, mora da nosi svo svoje ratno ordenje. Kristina je tako, i protiv svoje volje, postala predmet ljubopitljivosti ostalih kolega koji su teško mogli da poveruju kako je jedna žena mogla da dobije toliko visokih odlikovanja. Ljubopitljivost je polako prelazila u ljubomoru. U toj neprijatnoj situaciji samo jedan član posade stao je na Kristininu stranu: četrdesetogodišnji stjuard, Denis Džordž Maldovni, patetična i usamljena figura koja se pridružila Trgovačkoj mornarici 1948. godine nakon što ga je žena ostavila posle nasilja u porodici.

Uskoro je postalo jasno da je Maldovni želeo da dođe u centar Kristininog života, i tu ostane, po bilo koju cenu. Za nekoga ko je mrzeo domaće poslove – Kristina je, otkad je izašla iz roditeljske kuće, čitav svoj život provela po hotelima da bi izbegla kuvanje i spremanje – život na brodu sam po sebi nije mogao da bude previše prijatan. Sa opsesivnim Maldovnijem, mogao je da postane samo još gori.

Četiri meseca provedena na brodu Kristina je, u slobodno vreme, provela i u dugim razgovorima sa svojom novom poznanicom, književnicom Madlen Mason. Kao da je, nekim šestim čulom, predosetila da više nikada neće imati priliku da to učini, Kristina joj je pričala o svom dotadašnjem životu, uključivši tu i detalje nekoliko najznačajnijih ratnih akcija. Tako je nastala i građa za prvu biografsku knjigu koju je o Kristini napisala Masonova, doduše tek posle gotovo dve i po decenije od njene smrti.

Povratak u London nije Kristini doneo i olakšanje: opsesivni ljubavnik nastavio je da je proganja. Zaposlio se kao portir u obližnjem Reform klubu, samo da bi mogao da je drži na oku. Maldovni se osećao izigranim i iskorišćenim, u njegovoj svesti prepunoj fikcija sam sebe je ubedio da je sa Kristinom zaista bio ljubavnik. Kako se stvarnost sve češće sukobljavala sa tim fikcijama, postajao je sve više ogorčen. Kako je policijska istraga kasnije utvrdila, počeo je da čita pamflete sumnjivih kvazi-katoličkih autora, iz kojih je shvatio da bi, ako bi njih dvoje umrli zajedno, mogli da se ponovo nađu i onda ostanu zauvek zajedno. Ako nisu mogli da budu zajedno u ovozemaljskom životu, biće to bar u onom zagrobnom

Kristina nije htela da Maldovnija prijavi policiji. Bilo ju je sramota. Sa Andžejom Koverskim je dogovorila sastanak u Liježu, te nedelje 15. juna. Po prvi put otkad ju je poznavao, kako je sam posle pričao zajedničkim prijateljima, Andžej je osetio da bi to viđenje trebalo da bude uvod u njihovo venčanje, toliko dugo željeno, planirano, odlagano i ponovo zakazivano.

I onda je došla ta poslednja slučajnost: neočekivano odlaganje planiranog leta za Belgiju na naredni dan i nova noć koju je trebalo provesti u Londonu. Maldovnijeva kupovina komandoskog noža, tog popodneva, u radnji u kojoj je prodavana polovna vojna oprema. I fatalni susret, oko deset sati te večeri.

Krug Kristininog života je tako bio konačno zatvoren. U sekundi u kojoj je, pod neonskim svetlom jeftinog hotela u južnom Kensingtonu, zasijala oštrica noža priča o Kristini Skarbek-Granvil se iz stvarnosti preselila u legendu.

XIX

Epilog: sloboda i njena cena

Christine Granville (Countess Krystyna Skarbek) (1915-1952) Worl

Francuska, 1944.

“Čerčilov omiljeni špijun”, “Poljska Mata Hari”, “Džems Bond u suknji”… Sve su to opisi Kristine Skarbek-Granvil koji su mogli da se, u poslednjih nekoliko decenija, ponekad sretnu po novinskim tekstovima, knjigama, radio i TV emisijama.

Priča o Kristininom kratkom ali burnom životu mogla bi da posluži i kao ilustracije jedne od centralnih tema Drugog svetskog rata: njegove kompleksnosti i nepravičnosti. Uprkos tome što je nekoliko puta rizikovala svoj život za Poljsku, Veliku Britaniju i Francusku, Kristina ne samo da nije dobila zasluženu nagradu za svoju izuzetnu službu, nego čak ni očajnički potrebno, i potajno željeno, utočište. Sva njena lična dostignuća bila su u senci politike i predrasuda. Tačno je, Kristinu nikada niko nije posedovao, ali isto tako ni ona nikada nije nigde pripadala.

Jedan od brojnih muškaraca koji je Kristinu voleo, njen ubica Denis Maldovni, rekao je u svojoj poslednjoj ispovesti pred pogubljenje da je “ubistvo konačni akt posedovanja”. Tu kratku rečenicu ostavio je i napisanu u ćeliji. Ali, Maldovni nije bio u pravu: on Kristinu nikada nije posedovao, otpor koji je u njoj plamteo bio je isuviše veliki. Zapravo, Kristinu nikada niko nije posedovao: ni njeni roditelji, ni njena dva muža, ni njeni brojni ljubavnici, ni pretpostavljeni u službama za koje je radila. Čak ni osoba sa kojom je, verovatno, bila najbliža u toku celog svog života: Andžej Koverski.

Ako je bilo šta zaista posedovalo ovu ženu, bila je to njena strast za slobodom. Za slobodom svoje domovine Poljske, svakako. Ali, i za slobodom izbora u ljubavi, u politici, i u životu u najširem značenju tog pojma.

Kristina Skarbek-Granvil bila je žena čija je lojalnost bila i neupitna i neoboriva; žena koja je rizikovala sve za svoju zemlju i njene saveznike, ali i za svoje drugove. Ona je isto tako bila žena koja je postavljala svoje sopstvene moralne standarde i činila svoje sopstvene, često vrlo teške, životne izbore.

Kristinin stil je bio elegantan, otmen, čak i skroman. U mnogim kasnijim sećanjima njeni savremenici opisivali su kako je najčešće bila odevena: u jednostavnoj suknji i dobro skrojenoj bluzi. Spolja, Kristina nije činila ništa da privuče pažnju, pa ipak su i muškarci i žene bili privučene njenim unutrašnjim magnetizmom.

Konačno, i Kristinina viđenja seksa – i braka – bila su relaksirana, prilično ista kao i kod većine njenih muških kolega tog burnog vremena u kojem se trajanje preostalog života pre moglo meriti nedeljama nego mesecima: seks je bio zadovoljstvo, brak ograničenje.

Svakako, nakon niza faktografski manje ili više tačnih knjiga napisanih o Kristini, razbacanih sećanja i svedočenja ljudi koji su je poznavali, i nakon što su, negde sredinom devedesetih godina prošlog veka konačno otvorene sve arhive tajnih službi za period koji se na nju odnosi, verovatno je došlo i vreme da se o ovoj neobičnoj i intrigantnoj ženi snimi film, i tako zaokruži jedna uspomena. Poljska rediteljka, Agnješka Holand, je u proleće 2009. godine počela da se bavi ovim projektom, ali on za sada još uvek nije završen.

Ali, i pripovedač i čitalac ove priče ne mogu a da na kraju sebi ne postave jedno pitanje: ko bi, među svim tim poluobučenim, kozmetički promenjenim i praznoglavim filmskim zvezdama dvadeset prvog veka, zaista mogao da verno dočara lik ove skromne, hrabre i pametne žene koju su njeni ratni drugovi jednom opisali kao “zakon za sebe”?

***

hall-hall2

Ova priča posvećena je Aleksandri Hol-Hol (1964), britanskoj ambasadorki u Gruziji (2013-2016), jednom vrlo sposobnom diplomati i zanimljivoj ženi.

Advertisements