pendulumИ, уопће, што је то “добро”, а што је “зло”, што је злочин, а што је доброчинство? Без злочина нема доброчинства: да би човјек болеснику скухао кокошју јуху, потребно је, прије свега, заклати кокошку. Кокош или човјечанство, то су ситнице које, измјерене већим, узмимо, свемирским мјерилом, вриједе апсолутно подједнако. Остало су предрасуде. Да би човјек из каоса ратних прилика створио Блитву као fait accompli, било је апсолутно потребно да закрене неколико хиљада кокошјих блитвинских вратова. Сада се та знаменита блитвинска чорба куха, а да ли је око тог крвавог боршча зајамчена тајна приватних писама господе декана филозофског факултета, и да ли се у моралистичкој епрувети показује нула цијелих, нула, нула и један хиљадити део “звјерства”, то не може бити проблем за његову личну замисао.

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Атентатори без свог оружја…

61423_1

Двојица људи су тог септембарског петка шетали око сто метара високе скулптуре од нерђајућег челика. У северном предграђу Брисела, фигура која је представљала девет атома у кристалу гвожђа – чувени “Атомијум” – стајала је већ скоро шездесет година. Парк у којем је, после Светске изложбе 1958. године, била смештена служио је већ деценијама као згодно место за оне састанке који се званично никада нису догодили…

“Сад кад нам предстоји коначан договор око Сирије, бесмислено је да отварамо нови сукоб у Дукловији. Ако је проблем та њихова брзоплета одлука о чланству у НАТО пакту о томе можемо и да се договоримо…”

Џемс Мур, службеник ЦИА у Бриселу, и Јуриј Јаблонски, други секретар у руској дипломатској мисији у том граду, тог поподнева причали су о изборима који су средином октобра предстојали у планинској Дукловији, најмањој од десетак већ ионако малих држава на Карабалтику. После јулског састанка који су иницирала руска страна, како би послала поруку да њихова влада не стоји иза насловних страна опскурног белбуршког таблоида “Перформер”, ово је био њихов други сусрет, заказан на америчко тражење. Јаблонски је био опрезан:

“Дукловију сте ви позвали да се учлани у НАТО. Њеног премијера ви штитите, дотле да ниједној европској земљи никада није било дозвољено да заврши истраге против њега. У овом тренутку ви спречавате две озбиљне немачке и једну шпанску истрагу. Шта ми имамо са Дукловијом, осим што нам је једно време заједно служила као праоница новца?”

Американац је, међутим, био упоран:

“Познато нам је да је на Лубјанци одређен придружени извођач за организовање немира у ноћи у којој ће се пребројавати гласови у Дукловији. Такође нам је познато да планови укључују и евентуалну употребу оружја, али у мери недовољној да се режим заиста обори. Није нам јасно шта заправо хоћете тиме, да га учврстите?”

Мур је изгледао збуњено и тај израз није у потпуности одглумио. Речи придружени извођач означавале су омиљени метод деловања ФСБ последњих година: ангажовање припадника маргиналних националистичких и других екстремних група, понекад повезаних са мафијом, за извођење операција где им није одговарало да – у случају неуспеха – са њима буду јавно повезани. Али, од самог почетка ове операције супротна страна је оставила толико трагова да озбиљни професионалци нису могли а да се не упитају: да ли је то учињено намерно?

“Да ли је Дукловија крајњи циљ ове операције? Или је она само маска иза које се сакрива нешто друго? Зашто се већина контаката са потенцијалним учесницима у преврату обавља баш у Белбургу? Како је могуће да склавонска полиција и тајна служба не знају баш ништа о свему томе? Или превратници и тамо имају своје савезнике? И да ли је можда баш сама Склавонија, посредно, циљ целе акције?”

Сва ова питања пролазила су Муру кроз главу, док је пажљиво посматрао мале детаље у изгледу и понашању Јаблонског, како би покушао да утврди да ли говори истину или не. Као што је и претпоставио, Рус није желео да ни да помене склавонску везу:

“Нама није у интересу отварање новог жаришта сукоба у Дукловији, после Украјине и Сирије где сте то иначе ви учинили. Али највећи кризни потенцијал у тој земљи је енгдогени, хибридна веза између њеног режима и организованог криминала, а не егзогени. Ако заиста желите да спречите конфликте у Дукловији, спремни смо да сарађујемо у тражењу решења.”

Убрзо, два мушкарца су завршила и трећи круг шетње око “Атомијума”. Америчка полуоптужба дочекана је руском полупонудом. Мур и Јаблонски растали су се, више наслућујући шта је друга страна желела да поручи него знајући шта би сами на то могли да одговоре. Али, тако се то обично и дешава у оваквим разговорима…

На наредни састанак, првих дана октобра, у парк код Куденбек палате, обојица су, међутим, донела и конкретније предлоге на које су их овластиле њихове централе. Мур је био директан:

“Ми се слажемо да је време да премијер Милиус Дукакис оде, али не можемо дозволити хаос који би настао ако би потпуно изгубио те изборе за две недеље. Хајде да их он само делимично изгуби, тако да буде принуђен на коалициону владу уз нашу подршку, и да цена те подршке буде његово лично повлачење из те владе, на чему ви инсистирате? А да за узврат ви сами демонтирате тај механизам пуча који сте покренули?”

Његов руски колега је кокицама хранио голубове који су шетали поред клупе:

“Под условом да се пријем Дукловије у НАТО одложи за наредну годину, тако да о њему одлучује ваша нова администрација?”

О томе колико се Москва, већ месецима, мешала у председничку кампању у његовој сопственој земљи, Американац је понешто знао. Али то није био његов посао, и није га превише ни занимало. Без обзира на исход тих америчких избора, његов посао у Дукловији мораће да се обави раније. Договор, за који је само неколицина људи знала тог лета, тако је фиксиран на опште задовољство јата голубова који су се окупили око остатка кесице кокица…

Тог дана у парку палате Куденбек у Бриселу још један премијер са Карабалтика завршио је своју каријеру. Руси су, испуњавајући свој део договора, крајем те недеље својим америчким партнерима дискретно предали податке о комуникацијама којима се служила једна група људи. Американци су је неколико дана уочи избора предали властима Дукловије. Та група је и даље наивно веровала да ради у интересу Кремља; да се тај интерес у међувремену променио, и да сада захтева да група буде откривена, ови несрећници нису могли да знају. На сам дан избора, помало трапаво, сви су похапшени.

Међутим, читаво то хапшење, а и неспретно вођен судски поступак који је уследио, нису се завршили онако како су то очекивали локални играчи у Дукловији. Напротив, створена је једна прилично велика афера, и управо та афера представљала је касније ону сламку која је сломила леђа камили: премијер Милиус Дукакис, чија је странка сада зависила од прилично сложене коалиције и спољне подршке, више није могао да остане на челу владе Дукловије. Бивши шеф дукловијске тајне службе, увек близак и Американцима и Русима, некако се сам наметнуо као згодно прелазно решење… Неки циник би вероватно рекао да је дуго, плански, припреман како би у једном тренутку, одиграо баш ту улогу.

II

… и оружје без својих атентатора

arms

Хапшење пучиста у Дукловији оставило је склавонског диктатора збуњеног: по први пут, нешто се догађало, а он о томе није имао појма. Непријатност је постала тим већа када је сазнао да су већина ухапшених држављани Склавоније, а један од њих и бивши високи полицијски функционер. Дукловијанци су тражили објашњење, Американци такође а Руси су му дискретно поручили да гледа своја посла…

Само два дана уочи тог инцидента, на улицама Белбурга убијена је једна, хм, прилично колоритна фигура: вођа навијача који је мењао тимове за које је навијао, а у међувремену био умешан у различите комерцијалне аранжмане са лицима од раније познатим полицији. У његовој пратњи био је, али није успео да га заштити, чак и један затворски чувар… Ускоро, цео Белбург је причао о још једном у низу обрачуна иза којих су били Дукловијанци, лаки на обарачу.

Тако су октобарски дани у склавонску престоницу донели још један у низу уобичајених водвиља: неки Руси су седели у Белбургу са неким Склавонцима и припремали – или су бар мислили да то чине – пуч у Дукловији; неки Дукловијанци су по улицама склавонске престонице убијали неке Склавонце; неки Американци и неки Руси су постигли нову међусобну нагодбу око једне земље да би, истовремено, почели нову међусобну обману око једне друге…

Аферу је, те суботе, почео – као и обично – таблоид “Перформер”: вест о оружју случајно нађеном на путу до викендице премијера Волфа одјекнула је као бомба у Белбургу. После десетак драматичних изјава, две конференције за штампу и много новинских наслова, власник тог оружја није нађен. Врло брзо, таблоиди – који су једини водили истрагу – усмерили су тежиште напада на Тајну службу Склавоније, која наводно није обавестила државно руководство о атентату који се припремао.

Председник Склавоније, Томас Николас, предводио је хајку на тајне полицајце. Ишао је чак дотле да је јавно причао како информацијама руског ФСБ верује више него ономе што добија од служби земље којој је сам на челу. Очигледно, из неколико претходних генералних проба научио је да је прави тренутак за акцију онда када може да манипулише страховима свог нестабилног премијера…

И док су се сви – пословично добро обавештени – инсајдери у Белбургу већ кладили да је директору Тајне службе коначно одзвонило, Арон је узео телефон. Овог пута, међутим, није позвао свог пријатеља Џефрија Барнабија, као што би обично урадио у сличним ситуацијама, него госпођу Ему:

“Руска агентура користи аферу са оружјем да изведе промене на врху Тајне службе. И истовремено пласира вести о хапшењу ваших агената. Тиме би се нарушила равнотежа снага која је договорена после Париског самита у јулу.”

Ема је била збуњена:

“Па зар тај директор Тајне службе није Волфов човек? Ја сам мислила да би Вама одговарало да он буде смењен?”

“Боже, колико је ова жена глупа.” помислио је Арон, али – предосећајући сличан ток разговора – већ је био наоружан довољним стрпљењем:

“Мени можда и би, али вама свакако не би. А не би ни Волфу, за којег још увек нисмо припремили адекватну замену, па није згодно да оде пре времена а да Руси убележе поен.”

Већ наредног дана Арон је добио позив који је, заправо, хтео да припреми:

“Откад је Ема адреса за овако озбиљне поруке? Тебе је већ ухватила криза средњих година…”

Џефри Барнаби је наставио са својом причом, али га Арон више није слушао. “Жена јесте мало глупа, али је зато потпуно предвидива.” – помислио је док је слушао наставак монолога:

“… и наравно чим је завршила разговор са тобом почела је да меље као воденица на Флоси. Звала је прво оног свог лорда Р, па Ларија у Ленгли, па немачког колегу Герхарда. Онда је звала, замисли, чак и мене. На крају је вест о том вашем директору Тајне службе којег Руси хоће да смене преко неког лажног оружја чуо чак и онај нови Италијан, који је дошао у кантину да попије поподневну кафу.”

Арон је био на ивици да прасне у смех, али се уз крајње напоре уздржао. Знао је да ће Џефри прозрети игру, али није хтео да она изгледа баш тако провидно.

“И шта мислиш да би сад требало да урадимо? Ко би требало да пренесе поруку Волфу?” – упитао је Џефри на крају.

“Ништа. Баш ништа. Све је савршено урађено. Могу да се кладим да најкасније сутра јадник више неће моћи да живи од тих порука.” – одговорио је Арон и прекинуо везу.

Октобар је полако прелазио у новембар и као што су се наслови о кадровским променама у Тајној служби преко ноћи појавили у белбуршким таблоидима, тако су преко ноћи и нестали. Уредници који су до пре коју недељу черечили Директора, објављујући о њему најгоре могуће и немогуће ствари, сада су се поново презнојавали седећи испред канцеларије са тапацираним вратима, спремни да се искупе на уобичајени начин: потказивањем својих колега. Руски покушај да се лажним пучем у Дукловији прикрије стварни у Склавонији, и да се у његово извођење увуку и Американци, није успео.

Као део тог договора две велике силе, и двојица руских држављана – официри за везу у неуспелом пучу – који су привремено били стављени под надзор у Белбургу, вратили су се у Москву. Директор ФСБ је једноставно једног дана слетео у престоницу Склавоније, покупио их и вратио својим авионом. Нико није смео ништа да пита, а само ретки су смели да цео случај помену. Ни Дукловијанци се нису много бунили, иако се радило о лицима за којима су они сами расписали међународну потерницу за тероризам: као мала земља, добро су знали границе своје суверености.

На крају овог јесењег водвиља, у Дукловији, атентатори нису имали своје оружје; у Склавонији, оружје није имало своје атентаторе. Од два неподобна покушаја не може се направити један подобан, разуме се. Од две велесиле које би мало хладно ратовале а мало топло преговарале не може се направити један ваљани рат. А од два режима која би мало да се баве криминалом а мало политиком, не може се направити ниједна поштена држава али и ниједна поштена мафија. Они су, и овог пута, испали намагарчени прилично јефтином међународном сплетком.

Али је зато Арон Цибулски, иако већ у сасвим пристојним годинама, по први пут у животу научио и једну нову лекцију: глупе жене понекад могу да буду корисније од паметних:

“А посебно кад су брбљиве. Тој Еми морамо да нађемо само још једну ствар да би била савршена. Љубавника.”

III

Уругвајски гамбит

chess

Новембарски дани су у Ленглију пролазили у ужурбаности уобичајеној за оне изборне америчке године. Једна администрација се спремала да оде, друга да дође, и мада је овај пут промена изгледала већа него икада – бар онолико колико су се ове генерације сећале у току својих живота – уобичајена рутина није се прекидала.

Лари је тог понедељка, по навици, прегледао извештаје из својих станица у Склавонији, Травунији, Дукловији, Вардарији, Мезији, Илирији, Дачији и Хунији. Осам шефова који су одговарали Ларију послали су, и тог пута, уобичајени коктел информација, сплетки и процена.

“Информације су им полуистините, сплетке бескорисне а процене углавном погрешне.”

Лари је био пословично нерасположен понедељком, свестан да ће нови ситуациони извештај за Карабалтик, под новим околностима, занимати много мање важних људи него раније.

“Боље да сам прихватио понуду да идем у југоисточну Азију. Упознао бих чари лаких дрога, усавршио вештине у покеру и уживао у лепим девојкама Лаоса. И вероватно би ми се посрећило да направим и мало бољу каријеру.”

У размишљању шта би све могао да уради кад се не би бавио Карабалтиком, Ларија је прекинуо приправник који је донео шифровани телеграм:

“Шефе, управо је стигло. Од Џенифер, из Монтевидеа.”

Збуњени Лари је подигао поглед: Џенифер Ширер, шеф станице Агенције у Монтевидеу, Уругвај, била је последња која би му тада пала на памет. Тек неколико месеци раније стигла је на ново постављење из Јужне Африке, волела коктеле и забаве и ретко писала. Истини за вољу, осим неколико акција пресретања трговине дрогом, у Монтевидеу ионако није било посла као некада. Али, штагод посла тамо и било, какве је везе тај посао могао да има са његовим поспаним полуострвом?

Приправник је видео зачуђени поглед свог шефа и рекао:

“Прочитајте. Није дуго. То име се понавља.”

Кад је млади човек изашао из канцеларије Лари помисли: “Интелигентан је. Биће од овог дечка нешто.” А онда се удуби у текст тек дешифрованог телеграма:

“Највећи агент у трговини некретнинама у Монтевидеу, Mercosur Investment Real Estate Group, недавно имао упит за пет луксузних кућа у пакету. Две модерне у кварту Почитос, једна класична зграда у старом граду и две на обали мора, у Пунта дел Есте. Просечне величине од 1500 квадратних метара. Укупна вредност трансакције око двадесет милиона америчких долара. Посредник је требало да остави капару од два милиона, али није имао довољно готовине при руци.”

Лари је знао да на трансакције тог обима свака његова станица и свету, по службеној дужности, мора да обрати пажњу. Посебно када укључују велике готовинске исплате. Претпостављао је на шта ће наићи у даљем тексту:

“Да би уговори о купопродаји могли да буду парафирани, оставио је банкарску гаранцију компаније Alessio Finance Corp. са Британских девичанских острва, иако је купац друга компанија, из Панаме, Adriatic Overseas Holding.”

Лари скину наочаре. Да, приправник је био у праву. То име се сувише често понављало. Британски адвокат Хари Марксон већ неколико пута се појављивао у трансакцијама које, на први поглед, нису имале логично објашњење и које су укључивале исувише много оф шор структура са разних егзотичних локација. Ипак, једна околност је сама по себи упалила црвену лампицу у Ларијевој глави: адвокат Хари Марксон је већ скоро двадесет година живео у Белбургу и највише клијената имао је баш из Склавоније и Дукловије

Провера обе компаније наведене у телеграму узела је још два сата, док су стигли извештаји из станица где су се оне, у разним тренуцима, појављивале. Обе је регистровала иста компанија са којом је, опет, од свих адвоката на Карабалтику највише радио управо Хари Марксон.

Лари је окренуо број Ралфа Џонсона у конзулату у Цириху. После три месеца тајног праћења активности на рачуну у швајцарској банци – операција је у међувремену добила и свој посебан кодни назив “Доминик” – он је можда успео да успостави неке матрице?

“Alessio, Adriatic, имена фирми су нам позната и појављују се у разним трансакцијама са рачуна Доминик. Прва је била везана за градоначелника Белбурга, али се користила и услужно, за разне друге операције припадника групе. Друга је, макар једно време, била под контролом једног од регионалних нарко-босова. Адвокат Хари Марксон је овлашћен  за потписивање на још најмање два рачуна повезана са рачуном Доминик, једног у Литванији и другог у Израелу.”

У Цириху је већ било вече, Лари је затекао Ралфа како се спрема за одлазак у позориште и овај се трудио да скрати разговор:

“Лари, у оваквим случајевима увек има гомила папира, износа, уговора, правих и лажних. Може се радити месецима а да се вртиш у круг. Зависи само колико им је стало да прикрију траг новца. А овај случај није једини посао који мој тим ради. Није ми чак ни први приоритет, сада радимо оног великог утајивача пореза из Дизелдорфа, јављали су се из Ангелиног кабинета због тога. Мој савет ти је, ако желиш нешто брзо да постигнеш, нађи инсајдера. Онај банкар то није, он је само технички извршилац и не зна шта се крије иза бројева које види на екрану.”

Ралф је прекинуо везу, а Лари је остао да размишља:

“Купују некретнине у Уругвају, зато што је то држава која нема уговор о екстрадицији са Склавонијом. Паметно се обезбеђује резервни положај, за случај да ће морати да оду. Пет кућа, логистика за четворо главних људи плус једна кућа за комуникације.”

Очигледно, тачни подаци – а, више од тога, и материјални докази – о сумњивим финансијским трансакцијама врхова склавонског режима неће бити само од значаја ако се донесе одлука о активирању “Трећег протокола”. Чак и касније, кад се промена већ обави, мера утицаја нове америчке администрације на нове склавонске власти зависиће у великој мери управо од квалитета тих података и тих доказа: биће то доказ да Империја држи ствари под контролом, и упозорење наследницима да не понављају грешке својих претходника.

До краја радног времена у Ленглију – Ралф се у Цириху дотад већ вратио са своје позоришне представе и спремао се на спавање – Лари је на парчету папира имао исписана имена три потенцијална инсајдера. Пред одлазак кући оставио је папир дежурном и дао му задатак да, у току ноћи, нађе све податке неопходне за процену ко би од то троје људи могао да буде најлакша мета…

IV

Нови љубавник госпође Еме

ema

“… а онда се десило нешто од чега ће вам се следити крв у жилама.” Ова уобичајена полуреченица којом се у јефтиним новинским текстовима постмодерне обично завршава онај досадан, малограђански опис идеалне стварности, након којег следи прелаз на приче страве и ужаса, нигде на свету није имала бољу сценографију него на Карабалтику. Да је ово заборављено полуострво, на магловитим границама између Европе и Азије, било само мало веће и значајније, могло је да дође на насловне странице светских медија као земља чуда, као парадигма те “произведене истине” која је у целом свету постепено замењивала ону стварну, постојећу, истину.

Овако, исувише мали и незанимљив, Карабалтик је тек понекад долазио на странице тих медија, али и тада не на насловне већ на оне које су се бавиле бизарностима: возачима ухваћеним са више алкохола него крви, бркатим женама, разбојницима-џентлменима који су пљачкали драгуљарнице, фудбалским стадионима где су државне границе пролазиле средином терена, поноћним утварама на пустим планинским путевима… Таква је, уосталом, била и прича о љубавницима госпође Еме, која додуше још увек није дошла ни на какве новинске странице али наш читалац вероватно не би имао много проблема да је тамо замисли, када би хтео.

Видели смо још у једној од ранијих прича из Склавоније – оној о мартовском ручку у индијском ресторану Бенарес на лондонском Мејферу – да је госпођа Ема већ имала свог љубавника, лорда Р. Неколико месеци та веза је функционисала као и свака од Еминих бројних ранијих веза: занимљиво и бурно. Као члан међуресорског обавештајног комитета који се бавио Карабалтиком, лорд Р. је био пун разних информација које би Ему увек увесељавале; некако, осећала се значајнијом када их је имала – а нарочито када су то биле оне које, по правилима службе, није била овлашћена да зна. Лорд Р. је, осим тога, био и лични пријатељ склавонског премијера Волфа и лидера Вардарије, Грувиуса па је учествовао и у бројним пословним комбинацијама у ове две земље. Зато су и њему Емини подаци о случајевима корупције које је истраживала у земљама Карабалтика били драгоцени: добро пласирани или још боље прећутани податак, у осетљивом тренутку за успех преговора, могао је да његових уобичајених 15% лако повећа на 20, а у једном случају – у питању су биле извесне мини хидро-електране и на целих 30%…

И тако је веза између Еме и лорда Р. функционисала баш као и веза њихове домовине Британије и земаља Карабалтика: са помало страсти и много више интереса. Као што је познато, прво са временом бледи, а друго се мења.

После Брегзита, влада нове британске премијерке је лорда Р. померила на место трговинског изасланика за једну северноафричку земљу. Далеко да је то било лоше место: било је тамо свега на шта је лорд био навикао у току своје вишедеценијске политичке каријере – и нафте и гаса, и корумпираних министара, и украјинских плесачица у локалном Хилтону. Али, било је то место далеко од коридора моћи лондонског Вајтхола. И још даље од старих клијената на Карабалтику који ће, знао је то добро, ускоро почети да траже нове заштитнике. Ако у међувремену и сами не буду отишли у сусрет својој судбини.

У септембру је лорд Р. напунио седамдесет година. Био је већ довољно искусан да зна како му је ово ново постављење заправо и последње  у животу. По навици, очистио је компјутер, писаћи сто и живот од сада непотребних трица: фајлова, папира и људи. У овој последњој групи, једном СМС поруком, отписана је и Ема…

И док је савремена технологија олакшавала један растанак, олакшала је и други састанак. Док је премијер Волф размишљао шта да ради са својим шефом тајне службе, лорд Р. паковао кофере за северну Африку а госпођа Ема све чешће испод ока посматрала младог згодног Италијана у кантини седишта ЕУ у Бриселу, Арон Цибулски је у Белбургу послао поруку старом пријатељу:

“Кобасице и пиво?”

Новинар Золтан Кусоњи никада у свом животу није одбио позив на кобасице и пиво. Одавно је зато прешао сто килограма тежине али су све жене – плавуше и црнке, секретарице и конобарице, полицајке и сељанке подједнако – биле сагласне да му они сасвим добро стоје. И то не само жене Белбурга, него и других градова Склавоније, жене разних градова на морским обалама Илирије и Дукловије, у планинама Травуније, али и жене удаљенијих градова – Лондона, Рима и Беча.

Золтан Кусоњи обишао је разне фронтове у грађанском рату који је пре четврт века беснео Карабалтиком, упознао том приликом многе команданте војних и паравојних формација, причао са бројним шпијунима који су се врзмали овим полуострвом. Путовао је пустињским путевима између Амана и Багдада, једрио својом малом једрилицом по увалама и архипелазима разних ивичних мора на Средоземљу.

“Дебеле кобасице су увек боље од танких, па су и дебеле жене боље од мршавих” – била је његова омиљена изрека и није пропустио да је каже ни тог поподнева – “А тачно је, о Еми се причало свашта још док се бавила овим мојим послом, али то је било пре две деценије када је била млађа и лепша…”

“Прича се и даље. Ниси заинтересован да провериш?” – Арон је отпио велики гутљај пива.

Новинар је одмахнуо главом:

“Ја сам сада ожењен човек и не бавим се више тим стварима. А за те ваше службе нисам ни радио ни кад сам био млад па нећу ни сад.”

Арон подиже обрве:

“Или се можда плашиш неуспеха? Шта би остало од твоје репутације Казанове кад би брбљива Енглескиња почела да прича по Европи? Узгред, овде нису у питању никакве службе, него Братство.”

Золтан Кусоњи је запањено подигао поглед. Никада се није догодило, од Атлантика до Леванта, да је нека жена довела у питање његов реноме Казанове. А већ деценијама се није догодило да му је неко поменуо Братство. Обрисао је пажљиво уста и рекао Арону:

“Онда изгледа да ми је и сусрет са Емом неизбежан. Чекам инструкције.”

V

Кандидати и парови: склавонски тарот

marseille_tarot-large

Ни власт ни опозиција у Склавонији још увек нису имали своје коначне кандидате на председничким изборима који ће се одржати наредног пролећа. Проблем првих била је Волфова жеља да се, као и обично, задовоље сви моћни страни играчи. Тако је, на пример, руска амбасада још одавно подржавала већ помало уморног председника Томаса Николаса и његову амбициозну жену Дарију у сањарењу о нових пет година у председничкој палати. Британска је, напротив, све карте ставила на дебељушкасту плавушу Зелду Михелс, чланицу међународног тајног друштва North-South Bridge. Американци би највише волели да власт, бар још неко време, остане код самог Волфа – плашили су се да би неки нови лидер, мање уцењен и плашљив, захтевао и ново време за обрађивање…

Ништа боља ситуација није била ни код изазивача: највећи број склавонских опозиционих странака предводила су имена која су исувише дуго била у политици, од којих су многа, баш својим годинама проведеним на власти, била и лично одговорна за Волфов долазак на сцену. И како је незадовољство садашњом владом расло, тако је растао и бес на оне бивше странке, које су је – мислили су Склавонци – својом неспособношћу устоличиле…

У том вакууму, разни грађани, мање или више организовани, почели су да траже нова решења и нове лидере. Бивши шеф склавонске дипломатије и високи функционер УН, Јеремија, и главни државни контролор задужен за људска права, Јанс Јансен. Јавност је понекад првог доживљавала као више склавонски, а другог као више европски оријентисаног, али премијер Алексиус Волф није имао времена за те академске нијансе нити је у својој мржњи био пробирљив: искрено, страсно и врло дубоко је мрзео обојицу.

“Шта је сада твој проблем? Годинама се сви жалите како немате ниједног кандидата, и да стално морате да бирате мање зло. Сада одједном имате двојицу, па не можете да изаберете веће добро? Одучили сте се да уопште бирате?”

Арон је завршио ове речи са циничним осмехом и потом отпио гутљај Џек Денијелса. Бурбон је имао арому меда и то га је нервирало. “Неко од посетилаца ће почети да прича како сам почео да пијем женска пића.”, помислио је. Његов посетилац, међутим, није обраћао пажњу на пиће. Функционер опозиционе странке био је исувише обузет дилемом због које је и затражио овај разговор:

“Ми их заправо немамо наше кандидате, ниједног од њих. Они обојица желе да буду некакви кандидати грађана. И то наших грађана.” – последња реченица као да је била изговорена са неким посебним нагласком, у којем је примеса огорчења била сасвим видљива.

“Па нису ти грађани ваша својина. Да сте имали нешто да им понудите ова двојица се не би ни појавила. Него благо мени гледајте ви да се укрцате на тај воз док је још у станици. Кад једном крене неће вредети да трчите за њим. Нећете, додуше, више моћи да цепате карте, ни да седите у првој класи, али ћете бар отићи одавде. Или ћете остати, већ како ко од вас изабере.”

Арон је запалио лулу, као и увек када би морао да некоме саопшти истину која није била пријатна:

“Пола одбора свих ваших странака већ се отворено нуди једном или другом од ове двојице кандидата. Неки из идеала, дабоме, неки очекујући новац, неки да се врате на власт, неки да би се осветили овима који су данас на власти. Сви ти мотиви су људски. Али, са сваким даном све мање њих верује да ће оно што траже – идеале, новац, власт или освету – остварити са вама.”

Страначки функционер био је на ивици плача. “Неће сад ваљда почети да ми плаче?”, помисли Арон. Није волео женске сузе, а мушке још мање.

“Али, ко ће од њих двојице да победи? Можда неће нико од њих? Коме да се приволи моја странка? Ми смо мали, немамо велике захтеве. Али, кад би Волф хтео, сутра би могао да нас затвори. И то сасвим легално.”

Аронов поглед одлутао је кроз прозор. На касном новембарском сунцу пресијавао се звоник катедрале око којег су кружиле две птице. Како да овом добром човеку каже оно што би му било довољно да разуме ову сложену игру, а да му при томе опет не каже оно што не би смео?

“Победиће обојица. Или неће ниједан од њих. Баш као и у случају оног другог, владајућег, пара. Промене ће свакако наступити, питање је само када и како. Што касније буду наступиле биће све бурније и све теже ће их бити контролисати и њима управљати. Ако будемо сувише чекали, сви ћемо изгубити. Следећи избори неће бити политички избор, него тест интелигенције.”

Арон је устао да свог забринутог госта испрати до врата канцеларије. Ухвативши његов помало несигуран поглед рекао је и још једну реченицу, помало лакомислено, и свакако на ивици онога што је, тог касног новембра још увек било мудро рећи:

“Имамо два пара карата, заиста. Али ову партију не играмо обичним него тарот картама. Није дакле пресудан обичан број, него шифра која се крије у свакој карти. Кад откријеш које су од те четири карте Велике Аркане биће ти јасно.”

VI

Долазак нове контролорке

controller

Све се то изненада догодило: нико није тачно видео када је Палмерстон напао Ларија и због чега. Туча је била кратка, али бурна, и пре него што је дошао дежурни полицајац Палмерстону је било повређено уво, а Лари је остао без службене униформе. Зашто је Палмерстон напустио радно место и отишао преко пута, остало је његовим претпостављенима да пишу службене белешке. Дежурни полицајац је свој посао завршио једноставно: ухватио је Палмерстона за врат и, док се он отимао, вратио га натраг у његове одаје.

“Врло непријатан инцидент. Ви све то у Бриселу немате, наравно, и не морате још о томе да се бринете. А ако се овога дохвати штампа, сутра ће мене звати неко из кабинета Краљице. Она се увек потресе кад прочита тако нешто.”

Сер Сајмон, државни секретар у Форин Офису ушао је журно у своју канцеларију и још ходајући објашњавао госпођи Еми разлог свог кашњења: службени мачак Форин Офиса, Палмерстон, ишуњао се неприметно из зграде док је технички улаз остао отворен, побегао преко пута улице и ушао у Даунинг Стрит 10, где се са службеним мачком премијерке, Ларијем, потукао и отргнуо му огрлицу:

“Највероватније око неког сира, каже жена која је чистила ходник, мада је сасвим могуће и око мачке Фреје коју је ту оставио бивши министар финансија. Она је већ више пута била узрок њихових туча.”

Госпођа Ема није волела мачке. Климала је главом са усиљеним осмехом. Ни овај састанак јој није био много пријатан: из опроштајне СМС поруке лорда Р. било јој је јасно да ће до њега доћи и да је он замишљен као нека врста џентлменске отпремнине после десетак месеци њихове везе.

“Лорд Р. ми каже да нисте више претерано задовољни у Бриселу? После Брегзита, ови немачки шефови знају да буду помало непријатни према нашим кадровима?”

Послуга је донела чај, и Сер Сајмон је размишљао како да на учтив начин саопшти својој гошћи да место амбасадора Киферленда у Белбургу можда неће бити слободно тако брзо као што се она надала. И да – можда – чак ни када буде постало слободно њој неће бити доступно.

“У склопу мера штедњи нове премијерке, од Нове године почеће свеобухватна ревизија трошкова наших амбасада на Карабалтику. Унутрашња контрола послаће специјалног изасланика који би требало да направи целовити извештај, са предлозима где су могуће уштеде. Имајући у виду писмене препоруке које нам је о Вама послао лорд Р, мислио сам…”

Ема је прекинула свог саговорника:

“То је скандалозно. Коме је уопште пало на памет да бих, после година проведених на тајним истрагама најосетљивијих корупционашких скандала у врховима власти пет земаља ја сада требало да пребројавам кафе, папир за фотокопирање, гориво и средства за чишћење?”

Сер Сајмон, благовремено упозорен на темперамент своје гошће, није ову примедбу схватио лично:

“Као што сте у Бриселу формално били шефица кабинета једног европског комесара, тако ћете и овде формално бити Главна контролорка Форин Офиса. И то са знатно већом платом, чак и кад се урачунају оне пореске олакшице које су запослени у Бриселу уживали. А оно што сте радили тамо, радићете и даље. Само што ћете сад бити много ближе ономе што ћете истраживати. А тамо…” – Сер Сајмон је једва видним погледом у правцу стаклене зграде на Темзи дао знак својој саговорници на кога мисли – “… ће Ваше извештаје чекати са нестрпљењем као и раније.”

Атмосфера у канцеларији се нагло променила, упркос новембарској лондонској киши која је досадно ромињала по прозору. Чај који је почела да пије са усиљеним осмехом завршила је готово кикоћући се… Сер Сајмон је отишао до ормана од тамног махагонија, из њега извадио флашу француског коњака и две чаше:

“У част наше нове главне контролорке” – наздравио је и потом јој пољубио руку.

Десетак минута касније, витка бринета је ушла у робну кућу Селфриџ. Одлучила је да себе, у част новог посла, части новим чизмицама:

“Главна контролорка, хм. То тако лепо стоји на визиткарти. И неће више бити тог досадног Брисела. А на Карабалтику, хм, има много згодних мушкараца…” – размишљала је. А онда су одједном њене бадемасте очи засијале:

“Стјуарт Вајцман, па овај модел тражим већ дуго. Број тридесет девет молим Вас.” – обратила се узбуђено, само који минут касније продавачици карипског порекла…

 И док је госпођа Ема пробала своје чизмице од седам стотина фунти, Сер Сајмон је у својој канцеларији пио већ трећи коњак. Чекао је да потпише службену белешку о јутрошњем инциденту мачка Палмерстона и размишљао:

“Обећање једне лепе визиткарте, нешто мало пара и све то у обланди од неколико пригодних речи на самој граници флерта. За ове средовечне жене то је увек добитна комбинација: сујета, новац и ласкање. Е, да ми је само Палмерстон тако предвидив као она, не бих имао све ове проблеме…”

VII

Рулет без крупијеа

rulet

Точак склавонског рулета поново се окренуо. Крупијеа, овог пута, није заиста било. Играчи су стављали и даље своје улоге, на црвена или црна поља, већ зависно од предрасуда, навике или гласина. Играчи су веровали да је крупије још увек ту, али и крупије је постао само један од играча.

Процес, дакле, нико више није контролисао. Ни много моћни играчи споља, ни они мало мање моћни, изнутра. Први су имали паметнија посла. Други су и даље чекали да виде шта ће рећи први. Али, они су или понављали уобичајене фразе, или су напросто ћутали. На ком пољу ће се точак склавонског рулета коначно зауставити, сада више није било ни у чијим рукама појединачно. Зависило је од неколико десетина ситних, на први поглед појединачно неважних, фактора.

Музика је трештала док је певач увежбано чекао да прође неколико првих тактова и отпочне веселу новогодишњу песму. Неколико средовечних мушкараца скинуло је сакое и већ олабављених чворова на краватама загрлило пар флаша вина. Неколико жена играло је живахно око стола. Још једна од многих белбуршких фирми организовала је свој уобичајени новогодишњи трандебал.

Човек за столом у углу седео је леђима окренут према зиду док је погледом контролисао улазна врата и по навици скенирао лица свих присутних. После десетак минута његов гост је дошао. Окренуо се око себе и погледао весело друштво:

“Није ти лош избор места. Овде од буке заиста нико неће чути ништа од онога шта ћемо причати” – казао је гост.

“А има ли у Белбургу уопште неке друге двојице људи, којима би то што ћемо вечерас причати могло да буде значајније него нама?” – одговорио је домаћин.

Један од, на први поглед малих и неважних, фактора који ће на крају одлучити на ком броју ће се зауставити склавонски рулет, почео је да се обликује те вечери.

“И даље радимо симулације разних сценарија, али више ни сами не верујемо у оно што од њих на крају испадне.” – глас Сергеја Симониса, начелника Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, био је мрзовољан – “Понекад чак дамо приправницима да их пишу, да се мало уче. И на крају њихове симулације не испадну ништа горе од оних које напишу најискуснији кадрови у аналитици.”

Ближила се још једна Нова година, и у малом ресторану смештеном тик уз фудбалски терен једног фудбалског клуба у Белбургу Арон и Сергеј проводили су време уз флашу доброг црног вина и велики овал пун печеног меса. Арон је филозофски слегао раменима:

“Наравно. Зато што све те симулације полазе од претпоставке да су сви учесници у процесу рационални и да доносе одлуке у свом најбољем интересу. Ако је кључни одлучилац ирационалан онда се из те погрешне премисе после извлаче сви даљи погрешни закључци. Хм, зар нисмо о истој овој теми разговарали и прошлог децембра?”

Сергеј одмахну главом:

“Већи проблем нам је све интензивнија фрагментација утицаја. Политички, економски и криминални интереси су помешани и испресецани. Формирају се хибридне целине које су нестабилне и тешко предвидиве. Међу њима све чешће избијају конфликти. А ти се трудиш да те конфликте, кад год то можеш, још и додатно подстичеш. Уместо да нам помогнеш да се систем стабилизује.”

Једно време, двојица мушкараца су јела ћутећи. Арон је претпостављао шта ће бити главна тема овог разговора. Служба је претрпела ударац у октобру, када су већ и високотиражни таблоиди почели да објављују имена њених активних припадника: био је то скандал незабележен у њеној историји, и незабележен у стабилним земљама. Очајнички је тежила каквој-таквој стабилизацији, али је њене процене политички фактор слушао све мање.

“Потезали би они пиштоље једни на друге и без мене, а и са тобом, на жалост. Кад би их ти ухапсио, ја њима не бих морао да се бавим. Али обојица знамо да ће то бити могуће тек када се државна структура темељно…”

Арон је застао, отпио гутљај вина и загледао се у тачку изнад Сергејеве главе. Тражио је склавонску реч која би најпрецизније описала оно што је желео да каже. Његов пријатељ био је нестрпљив да му помогне:

“Промени? Очисти? Реконструише? Департизује? Шта је коначни циљ овога што радиш?”

Арон уздахну:

“Декриминализује. Спрега носилаца државних функција са организованим криминалом је све већа, и то показују и ваши извештаји, и извештаји свих споља који се баве нама. Ако се то клупко не пресече, ми ускоро више нећемо имати државу. Чак ни овакву као што је сада. Никакву државу. Као што је питање да ли бисмо још имали и вас да сте у октобру добили Керамичара?”

И док су на већини суседних столова гости били заокупљени омиљеном темом у Белбургу тих дана – причом о председничким кандидатима – Сергеј и Арон нису је ниједном поменули. Обојица су добро знали не само имена него и тачне шансе све четворице кључних кандидата: и двојице владајућих и двојице опозиционих. Њихове јаке и слабе тачке. Тек кад су устали и изашли, у краткој шетњи до малог паркинга, Арон се сетио те теме:

“Јеси ли приметио, досад сте деценијама уназад увек ви подржавали владајуће кандидате, а стране тајне службе оне опозиционе. Па како је кад ко био јачи.”

Сергеј је погледао свог пријатеља намрштеним погледом. Оно што је Арон рекао била је ноторна чињеница, али је тајном полицајцу било јасно да је она била само увод у нешто друго.

“И?” – одговорио је кратко.

“А сад се све на занимљиви начин окренуло. Стране службе сада подржавају владајуће кандидате. Пошто су двојица, сваки од њих је нашао по једну. Вама онда остају они опозициони? Нећете ваљда предати меч службеним резултатом?” – нашалио се Арон.

“Па зар и њих неће бити двојица?” – упита Сергеј.

Арон је ћутао. Ушли су у кола. Прошло је десетак минута. Ближила се поноћ и улице Белбурга биле су готово пусте. Већ су били у центру града кад се Арон окренуо ка возачу. Питање са паркинга је морало да добије одговор:

“Неће.”

VIII

Сви адути Истока…

cremlin

“Ради ме, ма на шибицу ме ради, мајку му његову.” – глас бившег министра одбране, Керамичара, био је те вечери на ивици плача. У његовом родном граду на југу Склавоније пријатељи су га тешили уз чашицу, баш као и сваки пут до тада…

Већ неколико пута откад га је, под мистериозним околностима, сменио са места министра одбране премијер Волф му је обећао да ће бити директор Тајне службе. Сваки пут би га, наравно, поново преварио. Сада су чак и трећеразредни таблоиди у Белбургу престали да га помињу, баш као што су престали да помињу и бившег министра правде, Николаја Кулака. Стављање на лед, та омиљена садистичка забава премијера Волфа којом је волео да мучи најближе сараднике улазила би у последњу фазу онда када би чак и таблоиди заборавили да су они икада уопште постојали…

Природно осветољубив, а неприродно мрзећи тај гнусни Запад, са петнаест телевизија које је купио у аукцијама прошлог лета на туђе име и са једном никада до краја разјашњеном хеликоптерском несрећом, Керамичар је представљао прави златни рудник за руске обавештајце, различите “сумњиве бизнисмене” па и за самог Арона.

***

“За њега Запад мисли да га се заувек отарасио. Постао је и малодушан. Али, огорчење је увек добар мотив. Ако би се са тим човеком добро управљало, могао би бити један од кључних адута.” – Са овим мислима, Александар Аркадијевич је ставио црвену заставицу поред поља са именом Керамичара.

У свом кабинету у Кремљу, искусан руски дипломата завршавао је процену кадровских ресурса у Склавонији. И председник Николас, и травунски лидер Додо, и шеф дипломатије Дачек, и Патријарх, и генерали и банкари, и новинари и полицајци – сви су већ имали своје заставице на мапи Александра Аркадијевича. Сада ју је добио и Керамичар

Тог поподнева руског дипломату је очекивао озбиљан састанак у салону са белим намештајем. Коначну одлука о дејствима у Склавонији требало је донети пре краја године.

“Најпре, амбасадор ће бити замењен.” – ниједан други звук у просторији није се могао чути док је својим метално хладним гласом руски председник диктирао инструкције.

“Пампурин није калибар амбасадора који може да се супротстави оном Американцу Келију Росу. Исувише је попустљив према Склавонцима. Склавонци нас Русе можда више воле од Американаца и Немаца, али нас лажу исто као и њих. Нови амбасадор биће Хоцан-Барченко. Припремите указ.”

Сарадници су бележили инструкције. Александар Аркадијевич помисли на Пампурина чији ће се мандат завршити пре времена. “Али добро, послаћемо га у неку земљу на топлим морима, да се мало одмори, заслужио је”, рекао је у себи.

“Председнику Николасу дати све ресурсе да води кампању за свој други мандат. Медијске, финансијске, обавештајне. И скренути му пажњу да и не помишља да узме од Волфа оних десет или двадесет милиона евра, да би одустао од те кандидатуре. У њега је већ исувише инвестирано да би то сад могао да учини. То, напросто, није опција.”

Последње две речи руски председник изговорио је са додатном дозом хладноће у већ иначе аутоматизованом гласу.

“Ни-је оп-ци-ја” – записао је Александар Аркадијевич пажљиво у свој нотес. Та фраза била му је добро позната, из година проведених у ФСБ-у. Познати осећај – жмарци који су му прошли кичмом – поново га је обузео. Дух старе госпође у црној капуљачи, са косом у рукама, надвио се поново над просторијом.

“Има ли питања?” – упитао је председник.

“Само једно. Дошао нам је посредник оног малог што је био кандидат у Уједињеним нацијама прошлог лета, Јеремије. Он тражи пет милиона, за његову председничку кампању. Каже да ће нам бити лојалан. Шта да одговоримо?”

Заменик шефа администрације председника, Игор Андрејевич Бах, био је по први пут на састанку о Склавонији. Тек недавно је и преузео ову дужност. Председник подиже обрве. Искусни сарадници не постављају сувишна питања. Али, Игор Бах је био његов миљеник – понекад би га подсетио на себе самог у годинама проведеним у ФСБ-у у Санкт Петербургу – и није се наљутио на њега:

“Негативно. Јеремија је хронично непоуздан човек. Уосталом, и Кинези су одбили да му финансирају ту кампању. Руска Федерација није Linkedin за бивше функционере без посла.”

Председник је отишао према свом писаћем столу што је био знак да је састанак завршен. На изласку из салона, Александар Аркадијевич рече Баху:

“Игоре Андрејевичу, председник се одавно определио. Имамо свог коња у овом дербију, Николаса. Нећемо тражити резерву. Ако се испостави да он не може да победи, онда ћемо покушати да са Американцима направимо џентлменски договор о неком сасвим трећем. Уосталом, Хоцан-Барченко ће имати врло прецизне инструкције кад почетком следеће године стигне у Белбург.”

Снег је поново почео да пада изнад Црвеног трга. Река аутомобила сливала се низ Невски проспект. Један председник је управо био отписао једног кандидата који је много својих шанси полагао у паре које би добио из велике земље на истоку…

Један други кандидат, за то време, и даље се потајно надао се да ће добити његову подршку. Али, сељачки лукав, Томас Николас се помало и прибојавао услова и последица те подршке: колико ће дуга рука Кремља моћи да га заштити од осветољубивости његових сељака који воле да забију нож у леђа свакоме за кога помисле да пада?

А један трећи кандидат шетао је свог белог пса пространим парком у новом делу Белбурга. Да ли је Александар Аркадијевич баш на њега мислио када је Баху поменуо “могуће договорно решење” са Американцима? Да ли су такви договори били у плану после јануарског преузимања дужности од стране нове администрације у Вашингтону? Ништа од тога он тада још увек није могао да зна нити је покушавао да то сазна. Јанс Јансен је био заокупљен одлуком коју је тих дана морао да донесе. А морао је да је донесе сам.

***

И док су кандидати били заокупљени својим проблемима, а разни странци, спретношћу слона у стакларској радњи покушавали да им у њиховом решавању помогну или одмогну, два мушкарца ушла су у полумрачни кафе Сачмо, у бечкој Салесијанергасе, у дипломатској четврти. Божићне куповине биле су у пуном јеку.

Келнер је једва стигао да донесе наручене кригле пива, а према њиховом столу упутила се витка црнка, носећи десетак кеса. Било је седам увече и радње у Бечу су се управо затварале.

“Ема. Драго ми је да Вас видим поново.” – представила се кратко.

Арон се благо наклонио и показао на човека са којим је био у друштву.

“Сво задовољство је, наравно, моје. А ово је…”

У том тренутку прекинуо га је баршунасти глас његовог пријатеља:

“Ја сам Золтан Кусоњи. А о Вама сам чуо да волите крстарења?”

IX

… и један адут Запада

Transformer over orange sky

Другог уторка у новембру политички земљотрес, који је до тада углавном потресао  Европу, по први пут се пренео и преко Атлантика: фаворизована кандидаткиња је изгубила, контроверзни аутсајдер је добио. Једна политичка елита спремала се да оде, друга – која је требало да је замени за два месеца – још увек није постојала.

Велике промене очекивале су се и у Агенцији: била је то једна од структура где су и лојалност кандидаткињи и нетрпељивост према аутсајдеру биле највеће.

“Али, као и увек, промене ће захватити шефове, не стручњаке. Можда ће, због дубине и значаја промена понеки стручњак бити одједном сматран шефом, па зато и смењен, али све има своју границу.”

Лари је био убеђен да он неће бити захваћен предстојећим кадровским променама; можда ће му оне чак отворити и неочекивани простор за напредовање? У новим околностима, стари шефови се више нису превише трудили, нови још нису дошли, и имао је одрешене руке више него икада раније.

У другој половини новембра, код Ларија се постепено формирао утисак да би неки свежи, крупни резултат у вези могао да буде његова улазница у више редове Агенције: лепшу канцеларију, више службеника, већу плату… А једина област на којој је могао да брзо постигне неки резултат била је, наравно, Склавонија, пошто се претходних месеци највише њом и бавио.

Крајем новембра Лари као махнит почиње да истражује могуће инсајдере у Волфовом режиму. Знао је да би Британци ставили вето на веће ангажовање министарке Зелде Михелс: они су је чували за пресудан тренутак, и не би је ризиковали за његово унапређење… Поред тога, она није ни могла да буде од помоћи за истрагу око уругвајских некретнина и швајцарских новчаних трансфера: имала је наравно својих комбинација, али никада није била стварни део унутрашњег круга око премијера.

Градоначелник Белбурга, Синдик Малус, иако у прилично незавидној ситуацији после априлског ноћног рушења на обали реке, такође није ушао у ужи избор за инсајдера: он је био исувише део тог унутрашњег круга и моћи ће да се придобије тек касније, кад режим буде озбиљније уздрман…

Коначно, решење Ларијевих проблема дошло је – као што то понекад бива – сасвим изненада и случајно. У Ленгли је почетком децембра на консултације дошао Марк Елингштат, шеф станице Агенције у Бриселу, његов стари пријатељ. На кафи у Старбаксу, унутар комплекса ЦИА-е (званично, тај Старбакс иначе не постоји: на фискалним рачунима које гости уредно добију стоји само “Радња број један”) Марк је причао о времену од пре десетак година које је провео као шеф станице Агенције у Травунији, и о свом француском колеги Арноу Д:

“Тај Француз се после бавио политиком, био је и посланик у Европском парламенту и мувао се по Карабалтику, дао је кључни допринос и формирању Склавонске Прогресивне Странке. Чак је и једног свог способног агента успео да убаци високо у нови естаблишмент Склавоније, врло близу самом премијеру. Човек је после постао директор неке електропривредне фирме и направио прилично велики новац…”

Брбљиви Марк је наставио да прича о свему и свачему, али га Лари више није слушао. У његовој глави је већ почела да се обликује нова игра. Не само да је – захваљујући господину случају – сада нашао идеалног инсајдера, него је био и на најбољем путу да Французима преотме једног квалитетног агента.

Једва је дочекао да попије кафу, вратио се у своју канцеларију и послао поруку Теду Ф, шефу станице Агенције у Белбургу:

“Теде, нађи ми све што имаш о том Петронију, да припремимо брифинг за господина Смита. Њих двојица би ускоро требало да имају један мали разговор.”

X

Ароново клатно

pendulum2

“Клатно свести креће се између смисла и бесмисла, а не између исправног и погрешног” – са овом прочитаном реченицом, Арон је одложио књигу мемоара швајцарског психолога Карла Јунга. Већ пету годину, клатно се у Склавонији кретало у једном правцу: ауторитарном и популистичком. Била је то већ четврта промена правца кретања клатна у Ароновом животу: два пута су модернизацијски токови најпре покренути, а онда заустављени и окренути у потпуно супротном смеру.

Време трајања сваке наредне фазе било је, међутим, увек краће од времена претходне. Нова технологије, савремена средства комуникације, све већа међузависност са светским токовима – све је то нужно утицало да се и ова последња фаза додатно скрати.

За неколико дана Склавонија ће ући у шесту годину Волфове диктатуре и Арон је добро знао да је нова промена поново неизбежна. Оно што су пре годину дана, када смо почели са нашим причама из Склавоније, биле једва видљиве напрслине, познате само малом кругу посвећених људи, напрслине о којима се говорило шапатом, сада су биле пукотине које су претећи зјапиле и о којима се причало гласно у свакој задимљеној кафани у Белбургу.

Обожавање је најпре прерасло у страхопоштовање, па онда у страх без поштовања. Тај страх се, међутим, неизбежно претворио у мржњу, а мржња потом у презир. Последња фаза био је, наравно, подсмех. Алексиус Волф је за непуних шест година прешао свој пуни круг, исти онај круг који је, скоро три деценије раније, почео да прелази и председник Словак Миклошич.

“Само што је он свој круг потрошио за двоструко краће време.” – помисли Арон.

Али ипак, само једна од свих тих пукотина била је онај драгуљ у круни, она карта која је Арону стално недостајала да сложи свој пажљиво припремани флеш ројал. Коначан расцеп владајуће Склавонске Прогресивне Странке на њено про-руско и про-европско крило, оличен у директном судару председника Томаса Николаса и премијера Алексиуса Волфа на предстојећим председничким изборима.

“Ако се клатно помери до крајњих граница на ову страну…” – Волф се играо малим метрономом који је ко зна када добио на поклон – “… у тренутку када између те двојице коначно пукне, онда ће његово кретање у супротном смеру бити не само незаустављиво, него и врло брзо.”

Претходних недеља, руски кандидат је добио председничке изборе у Мезији али је зато изгубио парламентарне у Вардарији. На већини шаховских табли у овој симултанки на Карабалтику играчи су ушли у средишњицу, у некима су полако прелазили и у завршницу, и све више фигура постајале су жртве дотадашњег тока игре. На почетку, то је био само понеки пешак, потом и лаке фигуре, да би сада почеле да падају и куле и краљице. Било је само питање времена када ће и први краљеви почети да бивају матирани…

***

“Аман човече остави тај метроном, поломићеш га на крају. И спремај се већ једном, време је да кренемо.”

Тамарин глас је прекинуо Арона у размишљању. Испустио је из прстију једне руке клатно метронома којем је опруга већ била напрегнута до крајњих граница. Оно је, наравно, јако одскочило и ударило га по прстима друге руке. Гласно је опсовао. Потом је погледао на сат: петнаест до осам. Новинар Золтан Кусоњи и његова жена чекали су их у осам на вечери. Золтан се тог преподнева вратио са пословног пута у Бечу и имао је да му прича неке занимљиве ствари…

Арон је знао да ће се, после вечере, њих двојица повући у Золтанову библиотеку на чашицу коњака и кубанску цигару – новинар је волео Партагас – док ће њихове жене у трпезарији весело чаврљати на своју омиљену тему, нову муштерију у фризерском салону у који су обе ишле, познату старлету.

Знао је и да ће, првих десетак минута, морати да слуша живописне слике различитих сексуалних техника које је перверзни Золтан Кусоњи претходних дана примењивао на веселој Еми. Али је знао и да ће, чим му то хвалисање буде досадило, овај искусни новинар пренети кључне информације које је добио од британске обавештајке.

“Мало да обрадујем оног доброг човека Сергеја ујутро, забринут је нешто ових дана. А и да имам нешто о чему ћу да трачарим са Џефријем преко празника.”

Са тим мислима у глави, Арон узе Тамару под руку. У другој руци носио је кесу са флашом доброг црног вина. Полако су кренули улицом, низ обод великог парка, према згради у којој су живели њихови пријатељи.

***

Госпођа Ема је нашла свог новог љубавника а склавонски премијер Волф првог бегунца из свог унутрашњег круга власти. Господин Смит је обавио тако успешан разговор са Петронијем да је овај одмах раздужио полицијску сигнализацију на свом службеном аутомобилу, потписао оставку Влади и заказао опроштајну прославу на једном белбуршком сплаву. Гостима је рекао да ће бити нови амбасадор Склавоније у Паризу, иако је већ у џепу имао карту за Цирих: први дебрифинг био је заказан за Ралфом Џонсоном, а тек после тога уследиће дуги разговори у ЛенглијуОперација Доминик добила је ново убрзање…

Мачори Палмерстон и Лари су се упорно тукли око наклоности мачке Фреје. Џефри Барнаби и Сергеј Симонис се још нису потукли око наклоности Наташе…

И тако се година приближила самом крају. Американци су јурили тајне рачуне и некретнине по свету. Британци су распоређивали мало своје кадрове, мало туђе. Руси су мало преговарали, мало правили димне завесе, питајући се да ли су опет изабрали погрешног кандидата. Сви они су се, по инерцији, трудили да појачају свој утицај на Карабалтику, не знајући при томе ни сами шта би од овог полуострва учинили све и када би потпуно успели у својим намерама.

Преостало је тек нешто више од педесетак сати до краја старе године. А у оној која се, са сваким откуцајем сата на звонику старе катедрале, неминовно приближавала требало би да се догоди и крај ове приче. Или је барем Братство то тако предвидело…

***

scekicШеста прича у серијалу “Прича из Склавоније” посвећена је мом пријатељу Јакши Шћекићу (1953) дугогодишњем новинару РТС-а, Скај Њуза и Ројтерса. Оснивач Трећег канала Радио Телевизије Београд, сведок грађанског рата у Босни и Херцеговини, бомбардовања Југославије 1999, инвазије на Ирак 2003, савременик Слободана Милошевића и Садама Хусеина, Јакша Шћекић, после тридесет пет година рада, иде у пензију у току ове, 2017. године. Тим поводом, одлучили смо да му, као успомену на Координацију, поклонимо ову причу. 

Advertisements