lazaro_luis_1563

“Истина, чија је мајка историја, која је ривал времена, складиштар дела, сведок прошлости, пример и саветник садашњости, упозорење будућности…”

(Мигел де Сервантес Саведра, “Дон Кихот”, први део, одељак 9)

 

I

Пролог: ноћ која се није завршила

tangerНи после упорног куцања нико није одговарао. Први зраци сунца долазили су из источне луке и већ добро обасјавали његов потиљак. Тешки метални звекир безуспешно је одјекивао на дрвеним вратима капије. Забринут, слуга Ахмед је коначно благо гурнуо врата. Отворила су се. Капија је, супротно свему што је очекивао, била откључана?

На први поглед, у предњем дворишту није приметио ништа неуобичајено. Осим, можда, те чудне тишине. Завеса на прозору господареве собе била је навучена. Можда још спава? Ипак, Ахмед није ушао одмах у кућу, што би увек учинио. Обишао ју је и упутио се у задње, мало двориште, где су се, поред фонтане, налазиле љуљашка, мали сто и неколико фотеља од бамбуса.

Негде у том тренутку опазио је људску фигуру у једној од фотеља, леђима окренуту према улазу. Случајни посетилац би рекао да човек спава, али је Ахмед био дугогодишњи слуга. Уочио је главу, чудно окренуту на леву страну и одмах схватио да би то био врло непријатан положај за спавање.

Ускоро је све било јасно. Отворене, готово исколачене, очи. Љубичаста боја лица. Надут и испао језик. Бела пена око усана. Његов господар је претходне вечери вероватно сео да се освежи од топлог тропског дана и – што је често лети чинио – проведе део ноћи поред фонтане. Али претходна ноћ се за лекара Абрахама Коена Луситана никада није завршила. Био је мртав.

На малом столу и даље је стајала гарнитура за чај, она скупоцена од кинеског порцелана коју је износио само за важне посетиоце: бокал и три шоље. Прва је била празна, у другој је чај остао и даље нетакнут, већ одавно хладан. Покојникова шоља је била попијена, готово цела.

Да ли је Абрахам умро природном смрћу? Или је задављен? Или отрован?  И да ли је његова смрт имала неке везе са тајанственим посетиоцима? Или посетиоцем? И да ли је тог посетиоца уопште и било?

О свим овим питањима Ахмед је, помало забринут, размишљао у тих неколико минута хода колико је вилу његовог господара делило од најближе полицијске станице. Абрахам је живео сам и у граду, колико је бар Ахмед знао – а знао је много – није имао родбине. Хоће ли он сада изгубити посао? Или ће – прибојавао се и тога – изгубити и слободу? Хоће ли португалска колонијална полиција можда помислити да се ради о убиству и, неспособна и невољна да потражи правог кривца, покушати да све свали на скромног арапског слугу?

На улазу у станицу, португалски стражар је дремао.

“Meu chefe está morto.”

Ахмед је два пута морао да понови да је његов газда мртав док није потпуно отворио очи. Потом их је протрљао и погледао запањено у придошлицу: Ахмед је већ десетак година био слуга омиљеног градског лекара, који га је пратио у посетама и често примао његове пацијенте. Абрахамова смрт биће све друго осим рутинског догађаја.

Протеклу ноћ шеф станице, капетан Клементе, је био спојио са овим јутром у једној од својих омиљених крчми. Још није стигао на посао и станица је, овако рано, била празна. Стражар устаде и мало среди униформу. Није дуго размишљао. После неколико тренутака упути се са Ахмедом према палати гувернера где ће вероватно наћи неког старешину са довољно високим чином, коме би овај чудан смртни случај могао да пријави.

 

II

Невеста севера на вратима Африке

tangier-2

Неки су тврдили да је име добио по Тингис, митској ћерци Атласа, који је на својим плећима држао Небеса. Други су били мање романтични: град је назван по семитској речи за луку, tigisis. Мароканци су га називали “невестом севера”, Шпанци и Португалци “вратима Африке”.

После векова картагинске, римске, византијске и арапске власти, град Тангер, на крајњој западној тачки северне обале Африке, тамо где се мешају воде Медитерана и Атлантика, заузели су Португалци, 1471. године. У време када почиње ова наша прича, негде крајем пролећа 1577. године, имао је око четрдесет хиљада становника, од којих су око половине били Арапи, четвртина Јевреји а четвртина Европљани разних нација, углавном Португалци, Шпанци и Италијани.

Највећа у низу португалских утврђених насеобина на афричкој обали – Азамора, Анфе, Мазагана, Сафија, Могадора и СеутеТангер је био и главни административни центар тзв. “Португалске Африке”. Источно од њега почињале су сличне шпанске насеобине, тзв. presidiosМелиља, Велез и Оран – а јужно територије под контролом разних мароканских владара, чешће међусобно посвађаних него не.

Васко да Гама је кренуо на југ, обишао Африку и португалској круни отворио пут према драгом камењу, зачинима и другим баснословним богатствима Индије и целог Истока. Ђеновљанин Колумбо је кренуо на запад и шпанској круни отворио пут у Нови свет. Две младе и амбициозне католичке краљевине, на свом путу да постану империје, нису се више занимале за тешке и опасне копнене путеве Африке и пар камила и коза на њима. Све што им је било потребно могле су брже, јефтиније и сигурније да обезбеде преко мора.

Тако се већ почетком века ситуација потпуно обрнула: оно што су у петнаестом веку били мостобрани за даљу експанзију, у шеснаестом су постала успутна стајалишта за бродове и гарнизони чија је мисија била да морске путеве чувају од гусара. Авантуристи, синови осиромашених племића, прељубници, преваранти и коцкари ишли су на Исток. Поспане афричке луке више нису биле одскочна даска за каријеру него последња постављења пред пензију…

Али, све више су биле и нека врста феудалних поседа, који су се наслеђивали. Тако је било и у Тангеру. Антонио Конинк, ванбрачни син принца Луја и Јеврејке Виоланте Гомес, приор Реда Крато, португалских витезова Светог Јована, управљао је градом већ три године.

Католички краљеви Фердинанд и Изабела завршили су Реконквисту осамдесет година раније и сви мухамеданци са Иберијског полуострва, а са њима и бројни Јевреји, нашли су уточиште на југу, у малим муслиманским државама северне Африке. Први су почели да се баве гусарењем, други трговином. Са истока, после освајања Египта, већ су долазиле претходнице отоманских освајача. Из Европе су долазили бројни шпијуни – већина њих били су Венецијанци, у служби различитих владара – тражили су место на којем би могли да размењују информације. Фалсификатори и други преваранти, махом Немци и Холанђани, долазили су преко Малте, где би – квалитет је наравно зависио од цене – добијали лажне документе Витезова Светог Јована. Мисионари – углавном Французи – долазили су са циљем да прошире хришћанство у подсахарску Африку.

На раскрсници путева за Америку, Африку, Европу и Индију, на раскрсници копнених и поморских путева, хришћанства, јеврејства и ислама, сви они осећали су се у Тангеру као код куће. Јер, гувернер Антонио Конинк имао је једноставно правило: све је дозвољено, ако се добро плати. Са две стотине оклопљених коњаника, пет стотина пешадинаца и педесет полицајаца, Тангером се могло управљати једино као комерцијалним подухватом, био је убеђен гувернер.

Зато је он, поред малог гарнизона, имао и своје личне, поуздане људе – нису они били ни пријатељи, ни саветници, ни уходе, ни банкари, али су били све то по мало – на које се ослањао да би у сваком тренутку знао шта се у граду догађа. Били су то крчмари, мењачи новца, водичи камила, власници бордела, лучки радници. И били су то такође и лекари. А међу њима и доајен целог тог друштва, уважени јеврејски доктор, Абрахам Коен Луситано

 

III

Долазак генералног инспектора

horacio-gracian

Дан је увелико одмакао, а стражар и Ахмед послати да двојицу чиновника одведу у докторову вилу, када је скупоцено обучени, готово накинђурени, млади човек ушао у гувернерову палату. Мимоишли су се на улазу. Театралним потезом предао је ливрејисаном вратару шешир, огртач, мач и рукавице. Била је врућина и тај вишак одеће му је само сметао. Попевши се уз степенице чуо је глас којим га је собар најавио домаћину:

“Његово војводство Хорацио Грацијан, генерални инспектор португалске круне”

Гувернер је глумио већу љубазност него што је заиста осећао. Посетиоце из престонице никада није посебно волео, а оне који су били на већој власти од његове нарочито није волео. Као и увек, и сада се трудио да то осећање вешто прикрије. Овај инспектор је био већ скоро две недеље у Тангеру и ма колико се трудио да остави утисак да се налази у рутинској посети гувернер је сумњао да се у Лисабону нешто открило.

“Јуче поподне мој слуга је донео доктору Абрахаму позивницу за вечеру следеће недеље. А чујем да није доживео јутро?”

Још са улаза, Хорацио је показао да зна шта се догодило претходне ноћи и да за његове изворе не важи ембарго који је гувернер увео чим је чуо за неочекивану вест. У питању је било чуђења – још увек не и оптуживања – које се гувернеру није допало. Слегао је раменима:

“Знам да је претходних пар месеци, од Божића, провео у унутрашњости, међу племенима. Рекао је да има важног пацијента, на високом положају, у Фезу. И да хоће да заврши још неке приватне послове. Дошао је тек пре неки дан, нисмо стигли ни да се видимо откад је стигао.”

Антонио је сипао ликер од јабуке у две чаше и дао једну свом госту,  не прекидајући ток мисли:

“За ових дванаест година колико је у граду доктор Коен је био не само одличан лекар него и поуздани пријатељ Круне. Још много пре мог доласка. Ипак, ко би знао све његове везе? Послао сам два поверљива службеника у вилу, да претресу све и утврде да ли је оставио тестамент. И, свакако, да донесу све што би могло да буде од интереса за Круну.”

Ликер је убрзо попијен и куртоазни разговор је завршен. Излазећи, Хорацио је имао неугодан осећај како је гувернер врло вешто избегао да помене своје приватне послове са покојним доктором – стално помињући Круну – али се зато потрудио да му напомене његове везе са двором у Фезу и друге – ко зна какве – послове изван Тангера.

Посматрајући са прозора како инспектор улази у кочију, Антонио Конинк је имао неугодан осећај како ће докторова смрт непланирано продужити боравак посетиоца. То је свакако било нешто последње што би пожелео…

 

IV

Икона и битка

300px-battle_of_lepanto_1571Цела ова прича, међутим, вероватно се не би ни догодила – бар не на начин на који се коначно догодила – да се претходно нису десила два друга, исто тако занимљива, догађаја. Први, са једном иконом, и други, са једном битком.

Причало се да ју је насликао Свети Лука, посматрајући живе моделе, на комаду дрвета који је остао након што је дрводеља Јосиф завршио сто на којем је сликао. За узврат, Марија је наводно благословила готов рад што је требало да објасни бројна чуда касније повезана са њим… Међутим, по свему судећи ова легенда је од самог почетка била пажљиво смишљена само да би допринела да што више људи поверује у та чудотворна дејства. Темпера на комаду дрвета, 48 сантиметара висока и 36 широка, икона Мадоне Никопеје датирала је отприлике из 800. године и била је јасно препознатљива по свом византијском стилу. Већ на први поглед, и мајка и дете обучени у грчке одоре тог времена, одударали су од истих ликова на иконама ранијег периода, рађеним у Палестини и хришћанским колонијама на Блиском истоку.

Становници Цариграда, у којем је насликана и где се налазила, звали су је и “Ходегетрија”“она која показује пут” – и, мада је редовно чувана у манастиру Светог Јована Теолога, често је изношена из њега да би, високо изнад првих редова, охрабривала војнике у многобројним биткама које је Византија тих векова водила у Малој Азији.

Четири века касније, почео је Четврти крсташки рат. Десет хиљада крсташа – углавном авантуриста сакупљених из целе западне Европе – и десет хиљада Венецијанаца кренуло је, под вођством дужда Енрика Дандола, да од неверника ослободи Христов гроб у Јерусалиму. Али, већ после зиме проведене на обали Јадрана, у Задру, полако се обликовао нов план: ако би се умешали у династичке сукобе у Византији, нов – богатији, а лакши и ближи  – плен био је на дохвату руке: Цариград.

Тринаестог априла 1204. године, после годину дана опсаде, град од пола милиона становника који је бранио гарнизон од свега петнаест хиљада војника, пао је у руке нападача. Хроничари су забележили да је вредност опљачканог богатства достигла девет стотина хиљада византијских сребрних марака – око девет стотина милиона данашњих америчких долара – а у тај износ биле су укључене и реликвије и уметничка дела. Заједно са четири велике бронзане скулптуре коња, бројним златним крстовима, накитом и другим вредним предметима, на повратку, дужд Енрико Дандоло понео је у Венецију и икону Мадоне Никопеје

Врло брзо, икона је у Краљици Јадрана постала предмет обожавања. Смештена у Базилици Светог Марка, за становнике Serenissimme Мадона ће убрзо постати заштитница њиховог града. Ликови Богородице и Исуса окружени су бројним бисерима, дијамантима и златом. Подигнут је и посебан олтар на којем је, повремено, била излагана. Мадона Никопеја је тако провела наредна три и по века…

***

У лето 1571. године, након што је турски султан Селим Други освојио Кипар од Млетачке Републике, а његов командант Лала Мустафа Паша прекршио дату реч и погубио венецијанског команданта ФамагустеМарко Антонио Брагадин био је жив одран, а његова кожа испуњена сламом, обучена у униформу и стављена на магарца који је јахао улицама града – нови рат је био неизбежан. Папа Пије Пети – у том тренутку лидер хришћанског Запада – окупио је све бродове које је могао да нађе на Средоземљу: шпанске и малтешке, сицилијанске и напуљске, тосканске и ђеновљанске… Међу више од две стотине галија које су кренуле на исток ка грчким обалама, било је преко половине венецијанских. Понижење са Кипра морала је, пре свих других, да освети његова законита власница, Млетачка република.

Један од венецијанских поседа од којег се очекивало да поднесе – сразмерно својој величини – много већи ратни напор, био је и Крит, настањен углавном православним Грцима. И како је регрутација за веслаче на галијама ишла спорије него што се очекивало, у очајничком покушају да попуни четири галије, колика је била квота предвиђена за Крит, командант венецијанске флоте, адмирал Себастијано Венијер, наредио је да се икона Мадоне Никопеје, тајно, под окриљем ноћи, изнесе из трезора Цркве Светог Марка и брзим бригантином пошаље на грчко острво. Тамо је требало да подигне борбени морал приликом регрутације. Али, не само тамо. Јер, ако би је видели у бици, и морнари и стрелци веровали би да је победа осигурана, пошто је са њима чудотворна икона…

У недељу, 7. октобра 1571. године, Мадона Никопеја налазила се на предњем јарболу венецијанске галије “Пирамида” којом је командовао капетан Франческо Боно, и на којој су се налазили веслачи и стрелци из Каније, са Крита. Лево и десно од ње, критске посаде на још три галије – Анђелу, Лаву и Два делфина – гледале су у икону као у непогрешив знак да ће, те недеље, крст однети победу над полумесецом. Под командом венецијанског племића Агостина Бабарига, оне су заједно са остатком млетачког контингента, биле распоређене на северном, левом крилу савезничке флоте, ближе обали.

У архивама Лепантске битке многи хроничари ће касније уписати да су четири венецијанске галије из Каније са Крита предводиле први – испоставиће се касније и одлучујући – удар на турско десно крило, којим је командовао гувернер Александрије, Мехмед Широко. Пирамида је својим прамцем ударила у бок турског адмиралског брода Стражари Родоса, пробила га, и потом су оклопљени стрелци са обе стране ушли у  борбу прса у прса…

Осам сати Лепантске битке остали су детаљно описани, укључујући ту и погибију обојице команданата на том крилу, Барбарига и Широког, и коначну, велику победу хришћанске флоте пред смирај дана те недеље. Записано је и како се храбра Пирамида касније запалила и изгорела, а њена посада потражила спас у мору – неке су извукли други бродови који су се затекли у близини, а многи су, укључујући ту и капетана Франческа Бона, изгубили животе, заједно са других седам и по хиљада венецијанских, шпанских, малтешких и италијанских војника и морнара.

Једино, међутим, није записана судбина Мадоне Никопеје. Нигде није забележено шта се са иконом десило, из логичног разлога: она се, званично, тамо није ни налазила. Каснија сећања учесника битке, препричавана по крчмама у Месини, Валети, Напуљу, Крфу, Канији, Валони, Херцег Новом, Задру и другим савезничким лукама била су, према стандардима тог доба, пуна романтичних детаља и преувеличавања. Хришћански Запад је био луд од радости и победницима је не само опраштао мала разметања већ их је на њих често и подстрекавао. Од победе је тек требало направити легенду. Тако ни повремене приче о чудотворној икони на предњем јарболу једне критске галије нико није узимао исувише озбиљно. Убрзо, и оне су се изгубиле у маглама осталих непроверених прича.

Једино је командант венецијанске флоте, Себастијано Венијер, знао да са собом, у Краљицу Јадрана, не носи оно што је, кришом од Републике, њеног дужда и Сената, два месеца раније био узео. Колико ће времена проћи пре него што некоме падне на памет да Мадону Никопеју поново изнесе пред приљежне вернике Венеције? Када ће доћи до прве епидемије, трговачке кризе, политичког сукоба или великог банкротства? Када ће сујевернима пасти на памет да би мали комад осликаног дрвета, са чудотворним својствима, могао да реши све њихове проблеме, баш као што је то чинио толико пута у претходна четири века?

Себастијано Венијер је, на свом дугом победничком путу на север, заустављајући се уз фанфаре у свим млетачким лукама на источној обали Јадрана, дуго и замишљено ћутао. Није поуздано знао – преживелих очевидаца је било мало – да ли је икона била на јарболу галије када је ова изгорела. Није међутим знао ни да ли је спасена, и од кога. Његови поуздани морнари, који су увече после битке детаљно претраживали воде уз обалу, где се Пирамида налазила у тренутку пропасти, нису нашли ни најмањи траг иконе.

Када је стари племић и адмирал упловио у родни град, неколико дана пред Божић, одушевљена маса је једва приметила израз лица “уморног победника”. Неки који јесу приписивали су то његовим годинама и великим напорима којима је протеклих месеци био изложен. Нико међутим није знао да је своју прву молитву, у Цркви Светог Марка, Венијер посветио Богородици. Помолио се да умре, пре него што нестанак Мадоне Никопеје буде откривен. Судбина је, међутим, хтела другачије и још једном се поиграла и са чудотворном иконом и са старим адмиралом…

 

V

На  путу за Ћерку пустиње

mogador

На неким бољим европским путевима, тај пут – непуних шест стотина километара – трајао би не дуже од осам дана. Али, чим је кочија са пратњом изашла из Тангера и путеви којима се даље кретала на југ били су у све јаднијем стању. Док се пут кретао уз обалу, и пролазио кроз усамљена португалска утврђења, Анфу и Мазаган, још су могли да одрже некакав ритам – имали су сигурне постаје где би могли да допуне резерве хране и воде, и било је релативно безбедно. Али, када су после Мазагана ушли у унутрашњост свега тога је нестало.

Тако су у Маракеш, Црвени град и Ћерку пустиње, како су га још називали, једну од две тадашње престонице Марока, ушли тек шеснаестог дана поподне. Писмо на луксузном пергаменту, исписано китњастим рукописом, са великим печатима од црвеног воска, обезбедило је овој малој поворци безбедност и – колико је то под датим условима било могуће – комфор на путу.

Генерални инспектор Хорацио Грацијан планирао је службену посету мароканском султану Абу Абдалаху Мохамеду већ неко време. Династички сукоби у овој земљи, у које је двор у Лисабону био и више него заинтересован да се умеша, били су уосталом и један од повода Хорациове мисије у Африци. Међутим, након мистериозне смрти доктора Абрахама, а посебно након што у самом Тангеру није нађено ништа што би помогло да се узрок те смрти макар делимично објасни, португалски великодостојник убрзао је своју одлуку.

Мароко је већ више од годину дана имао два султана: у Маракешу је столовао Абу Абдалах, а у Фезу његов стриц, Абд ел-Малек. Португалци су подржавали првог, Турци другог. Један од Хорацијевих задатака у Маракешу био је и да дискретно испита стварну војну снагу фракције коју је подржавала португалска круна. Мистериозна смрт Абрахама Коена, међутим, сад је проширила његова интересовања:

“Јеврејски доктор из Тангера био је овде пре неколико месеци, мислим да је то било негде после Божића. Причало се да има неке послове на двору, али сам га ја овде видео са оним француским мисионаром. Оним, за којег се од Каира до Маракеша прича како боље познаје уметничка дела него јеванђеља…”

Крчмареву причљивост Хорацио је подстакао сребрним ескудосом са ликом краља Себастијана:

“Радило се вероватно о неком послу. Кад су попили чај отишли су у задњу просторију и нешто жучно расправљали. Доктор је два пута рекао vinte por cento. Француз је упорно одговарао dez. И да, помињали су те топове.”

Било је то једно од ретких места у Маракешу на којима су хришћани још могли да добију чашу вина и Хорацио је, уз информацију коју је  тражио, добио и освежење које му је било преко потребно. Јер, крчмар је говорио о оцу Арноу Ростану, тајанственом мисионару из реда Тринитаријанаца, о којем су кружиле разне приче. Међу њима и она да му је заправо главни посао у Африци било уговарање откупа хришћанских заточеника.

“Уз богату провизију, разуме се. Зато је са оним похлепним Јеврејином и преговарао око процената. Али, ко је заточеник? И какве везе са свим тим имају топови?”

Први каменчићи у Хорациовој истрази кренули су да падају, као бисери са ниске. Још увек их није било довољно да би почео да их слаже у мозаик. Али су обриси слике која је требало да прикаже Абрахамову смрт полако почели да се назиру.

Хорацио је изашао из крчме када је мујезин на оближњој Кутубија џамији позвао на вечерњу молитву, јацију. Било је нешто пре седам сати увече. Генерални инспектор је одлучио да прошета – имао је још сат времена пре аудијенције која га је чекала.

 

VI

Ратна срећа авантуристе из Кастиље

220px-Chiesa_di_Santo_Stefano_Pisa,_Jacopo_Ligozzi,_il_ritorno_dei_Cavalieri_di_Santo_Stefano_da_Lepanto

Неки су после тврдили да га је из родне Кастиље одвела жеља за авантуром. Други су били мање романтични: у једном двобоју 1569. ранио је човека који је увредио његову сестру па је судском пресудом осуђен на одсецање десне руке и десетогодишње прогонство. Трећи су опет помињали финансијске разлоге: породица са шесторо деце је била сиромашна и, трудећи се да остави привид супротног, претходних година била принуђена да се често сели, од родне Алкаље, преко Ваљадолида, Кордобе, Кабре и Севиље, све до Мадрида. Као и у многим другим случајевима из тог времена, биографије људи су се накнадно мењале, како су они постајали познати и славни.

Било како било, у пролеће 1570. са својим братом Родригом стигао је у Напуљ и пријавио се у војну службу морнаричке пешадије, Infantería de Marina, тада стациониране у овом шпанском поседу. После нешто више од годину дана, септембра 1571. обојица браће по први пут су кренула у акцију – на ђеновљанској галији Маркеса, у шпанском контингенту, отпловили су за Месину на Сицилији где се окупљала савезничка флота. Одатле, пут их је водио за Крф, Кефалонију и Патраски залив, право према месту на којем ће имати састанак са историјом – Лепанту.

На последњем ратном савету, одржаном на Крфу првих дана октобра, савезнички адмирали договорили су распоред својих снага: венецијанске галије бориће се на левом крилу, ближе обали, шпанске на десном, према отвореном мору, док ће најбоље снаге обе флоте бити окупљене на центру, око два адмиралска брода, шпанског Реала под командом Дон Хуана од Аустрије и венецијанске Капитане, на којој се налазио Себастијано Венијер.

Са таквим распоредом је осванула и недеља, 7. октобар 1571. године. Како се онда баш ђеновљанска Маркеса у критичним сатима битке нашла на левом крилу, далеко од својих сестара са којима је испловила из Напуља, у хроникама се не наводи.

Савладан грозницом претходних дана – симптоми које је касније у току свог живота описивао указивали су на неку комбинацију тровања и морске болести – јунак наше приче је почетак битке дочекао у импровизованој амбуланти у потпалубљу. Негде око подне више није могао да издржи: била му је неподношљива већ и сама помисао да је тако близу а опет тако далеко – како је касније писао у “Путу у Парнас”“догађаја који ће обликовати ток европске историје”.

Шта се догађало од дванаест до три поподне? Откад је Пирамида, изненадним маневром, пробила бок турског адмиралског брода Стражари Родоса, палубе оба брода постале су, практично, једно бојно поље. И док су на другим тачкама, где је удаљеност између бродова била већа, капетани могли да користе артиљерију, овде је то одмах постало немогуће: исход боја за два брода, ухваћена у – испоставиће се – обострано смртоносном загрљају морао је бити решен у блиској борби, прса у прса. Хелебардом, мускетом, мачем, ножем, зубима.

Одред искусних шпанских маринаца на Маркеси дошао је негде око подне у помоћ бројчано надјачаним критским стрелцима на Пирамиди и та интервенција је преокренула ратну срећу и практично решила исход малог боја. Кад су се затекли на палуби Стражара Родоса, Шпанци су брзо сишли у потпалубље и тамо одмах ослободили оковане хришћанске робове, веслаче. Ови су се попели, зграбили оружје са лешева који су лежали около и придружили се борби – коначно су дочекали тренутак за поравнање рачуна. Било је међу њима и оних који су га чекали и по неколико година.

Тек опорављени болесник који је решио да “радије погине за свог Бога и краља него да исход чека у потпалубљу” задобио је у том метежу чак три ране од пушчаних метака – две у груди и једну у леву руку – али је сачувао главу.

Негде у то време је и командант турске галије, адмирал Мехмед Широко, и сам тешко рањен у борби, изгубио равнотежу и пао у воду. Под тешким оклопом вероватно би се убрзо удавио да му тројица венецијанских морнара нису помогла и извукла га на чамац. Убрзо је био на палуби трећег брода који се налазио у близини – папске галије Регина. Било је очигледно да му није преостало још пуно времена и његов колега – капетан Фабио Валикати – великодушно је одлучио да му скрати муке. Искусни кондотјер му је тешким мачем одсекао главу која је потом набијена на неки колац и истакнута на предњи јарбол Регине, тако да је Турци виде. Неколико турских галија је одмах почело да се извлачи из борбе и почиње маневар повлачења. Иако су се борбе у центру и на савезничком десном крилу наставиле и у наредних сат времена, са овим догађајем је судбина Лепанта, практично, била решена.

Око пола четири, када се Пирамида запалила и почела да тоне, око ње више није било пуно бродова – главнина венецијанске флоте је већ била пробила турске линије и почела да прогони непријатеља у бекству – нико није желео да испусти свој део славе. Само бродови који су већ били оштећени остали су позади.

Кастиљанац је поново пребачен у импровизовану амбуланту у потпалубљу. Грозница битке излечила је грозницу од тровања, а игром случаја – или, како ће он касније сам говорити, “вољом божанског Провиђења” – ниједно зрно није оштетило неки витални орган.

Негде отприлике у то време, било је скоро четири сата, Франческо Боно је, последњи, напустио Пирамиду и малим чамцем се пребацио на Маркесу. Он је, међутим, био озбиљно рањен – и од метка, који га је погодио у врат, и од ударца хелебардом. Обилно је крварио. Морнари који су га прихватили на палуби за тренутак су размишљали вреди ли уопште да га воде код доктора али им је, ваљда, униформа са капетанским чиновима улила страхопоштовање и нису га оставили да умре на палуби.

“Мораћемо да га поново носимо горе” рекао је шпански морнар док су Франческа, већ полумртвог, спуштали у потпалубље. У ниском, полумрачном простору лежале су десетине рањеника и чула запомагања на разним дијалектима грчког, италијанског и шпанског. Судбина се, како то обично бива, поиграла са јунацима наше приче и Франческо је спуштен на сламарицу на коју је, само пола сата раније, доведен и авантуриста из Кастиље.

Хирург је, у том тренутку, сматрао да ће обојица умрети. Били су изгубили исувише крви, и под лелујавим светлом петролејке лица су им већ попримила ону жућкасту, мртвачку боју. Хирург је очима потражио свештеника – проценио је да би његова помоћ била потребнија – али је овај био заузет на другој страни. Онда се и хирург окренуо – била је потребна једна хитна интервенција – и оставио придошлице саме.

Il mio tempo è finito. Fate attenzione su questo.”

Са тим речима, Франческо је испод оклопа извадио мали предмет умотан у грубо војничко сукно и предао га свом сапатнику. Убрзо потом, испустио је душу. Кастиљанац му је заклопио очи и узео мали пакет, не отварајући га. Убрзо су дошла двојица морнара која су пола сата раније довела рањеника, узела леш и попела га на палубу. Као и сви други погинули код Лепанта, и Франческо Боно, морнар, официр и капетан из Ђенове, сахрањен је у водама Патраског залива.

Битка је била готова већ неколико сати када је у потпалубље Маркесе сишао дежурни официр. Упалио је још једну петролејку и загледао лица рањеника:

“Мигел де Сервантес Кортинас? Дошао ти је брат.”

 

VII

На двору Абу Абдалаха

Palais-El-Badi-10

“Турци траже велики данак у злату да повуку своју војску из Феза. А самозванац сакупља злато, али убрзано купује и оружје да би надоместио њихове трупе кад једном оду.”

Абу Абдалах, звани још и Мула Мухамед, сматрао је себе легитимним краљем Марока. У стварности, већ дуже од годину дана, био је краљ само његовог јужног дела, оног који се могао контролисати из Маракеша. У северном, оним којим се владало из друге од две старе престонице, Феза, владао је његов стриц, Абд-ел-Малек, којег су тамо довели, и чували, турски војници.

Хорацио је шетао по луксузно опремљеној одаји. Палата Ел Бади, у којој су се налазили, била је реплика шпанске Алхамбре – јер су и сами архитекти који су је пројектовали били протерани из Изабелине Кастиље. Стубови у централном дворишту били су направљени од италијанског мермера – причало се да је тај мермер набављен од трговаца из Фиренце у размени за шећер, килограм за килограм. За декорацију је употребљена златна прашина из Судана, порфир и оникс из Индије и жад из Кине. Циљ је био да се импресионирају амбасадори – у то време су у Маракешу била само тројица њих: британски, шпански и отомански – и да им се покажу сјај и снага мароканског краљевства, чија су се моћ и утицај протезали далеко на југ, све до граница Нигера и Малија.

Али, генерални инспектор је добро знао да се, када једном дође до битке, моћ не мери у луксузу, него у броју војника, коња и камила, у квалитету оклопа и мачева, домету топова и запремини бродова:

“На колику војску би Ваше величанство могло да рачуна кад Турци оду?” – био је директан.

“Најмање двадесет хиљада пешака и пет хиљада коњаника” – Абу Абдалах је покушао да звучи самоуверено – “Али, били би нам потребни топови, и људи обучени да их користе”.

Хорацио је брзо размишљао: број који је управо чуо био је много већи од оних који су се помињали у извештајима његових ухода. А добро је знао и да су многи од оних војника којих је ту стварно било већ месецима далеко од Маракеша, и још даље од Феза због чијег се заузимања водио овај разговор: заузети гушењем побуне немирних племена на јужној граници.

Па ипак, Хорацио је био забринут због једне друге ствари: да је Абу Абдалах искрено признао колико мало војске може да подигне двор у Лисабону би без много размишљања одбио да се умеша; да се похвалио да има много више, закључио би да му никаква помоћ није ни потребна. Број који је му је саопштен био је, зато, најопаснији: довољно велики да интервенцију учини могућом, недовољно да је учини непотребном – таман толики да ојача положај португалске ратне фракције.

Гледајући помало одсутно преко зидова палате, на још увек снегом покривене врхове Атласа, решио је да за тренутак промени тему:

“Величанство, чујемо да је после Божића овде био извесни јеврејски лекар из Тангера, Абрахам Коен Луситано. А био је, ваљда, и онај француски мисионар, Арно Ростан. Шта мислите да су они овде могли заједно да раде?”

Абу Абдалах је изненађено погледао посетиоца:

“Доктора смо ми били позвали на двор, једној од мојих милосница у харему је била потребна лекарска помоћ. Али први пут чујем да је био и Француз. Он је углавном у Алжиру, ми и немамо хришћанске заточенике у чијем избављању би могао да посредује?”

Хорацио је подигао  обрве:

“Није се занимао за неке уметничке слике?”

“Не, као што знате, за вернике Пророка, слике људских ликова нису уобичајене. Наша уметност се углавном своди на мозаике и апстрактне форме. Не видим шта би отац Арно могао да тражи у Маракешу.”

Португалац је климнуо главом у знак одобравања и размишљао:

“Осим ако није дошао само да би се видео са доктором? Око нечега што са Маракешом заиста нема везе. Али, зашто је од Алжира путовао тако далеко? Тангер му је био и ближи и згоднији за пут?”

Абу Абдалах, више заинтересован колику би помоћ Португалци могли да му пруже у обрачуну са његовим стрицем, вратио је разговор на топове. Хорацио је, опет, и даље размишљао о чудним путевима Абрахама Коена по Мароку:

“Гувернер Конинк је рекао како је био у Фезу, а не у Маракешу. Да ли га је слагао или је гувернер слагао мене? Или је можда, био на оба места? И зашто су, у разговору у крчми, један лекар и један француски мисионар помињали топове? Колико ти топови из крчме имају везе са онима за које се сада интересује Абу Абдалах?”

 

VIII

Банка Светог Ђорђа

hqdefault (6)

Браћа Сервантес нису имала превише времена да проведу заједно после битке. Иако не у животној опасности, Мигел је ипак био озбиљно рањен – леву руку није могао да покреће – и већ сутрадан ујутро, заједно са другим рањеницима смештен је на брзу венецијанску галију Света Доротеја, чији је капетан Паоло Нани добио наређење да што пре стигне до болнице у Месини, где се налазила главна позадинска база Свете Лиге. Родриго, неповређен, остао је у водама око Лепанта још пар недеља, док је трајало гоњење разбијене турске флоте.

Било је то тек у болници у Месини, негде око Божића те године, када је Мигел одмотао пакет који му је, на њиховој заједничкој сламнатој постељи на Маркеси, седмог октобра предвече, предао италијански капетан. У њему се, у скупоценом раму, налазио комад дрвета осликаног темпером, са ликом Богородице. Мигел је био зачуђен њеним ликом и одећом: били су много другачији не само од слика на које је навикао у родној Шпанији, него и од оних које је претходне две године могао да види по црквама у Напуљу:

“Ово потиче из неке друге, далеке земље. Из неке богате земље, очигледно.”

Последњи закључак сам се по себи наметао: рам иконе био је опточен бисерима, златом и дијамантима.

Мигел није, наравно, могао да зна да ли је икона заиста припадала Франческу, али то га није много ни занимало. Из обичне случајности – да су њих двојица, тај непун сат, делила сламарицу у потпалубљу Маркесе – он је извео закључак о судбинској повезаности:

“Та сламарица је мени била болничка, а њему самртничка постеља. Тако је божанско Провиђење одлучило. Могло је лако да буде и обрнуто. Спасила ме је чудотворна икона.”

Зато је последње речи умирућег венецијанског капетана, “побрини се о овоме” –  Fate attenzione su questo – схватио као завет који је прихватио већ самим чином примања замотуљка за који у том тренутку још није ни знао шта садржи. Размишљао је шта да ради са иконом по изласку из болнице – била је, већ на први поглед, исувише скупоцена да би је оставио без надзора а опет војнички живот био је исувише опасан да би је носио са собом.

Коначно, у марту 1572. Мигуел је напустио болницу у Месини. Иако није успео да поврати покретљивост леве руке – заправо до краја живота више неће моћи да је нормално користи – био се довољно опоравио. Касније ће, у Путу у Парнас, поносно писати “жртвовао сам моју леву руку ради славе коју ћу стећи десном”. На путу за Напуљ, где су становали, пратио га је брат Родриго.

Вероватно је на том путу, међу браћом, договорено место на којем ће скупоцена икона бити најбоље чувана, како од разбојника тако и од ратних вихора. Био је то један од сефова Банке Светог Ђорђа у ЂеновиUfficio di San Giorgio како јој је било званично име – Ђеновљани су је, најчешће, звали кратко Banco – била је тада најпознатија, најјача и најбезбеднија финансијска институција у целој Италији.

Основана 1407. ради консолидације јавног дуга Ђенове, Банка је финансирала ратове мале трговачке републике са њеним главним конкурентом, Венецијом; давала великодушне авансе ђеновљанским трговцима из колонија на Криму и на другим местима Црног мора; одлука њених директора да не одобре зајам морепловцу и авантуристи Кристифору Колумбу била је пресудна да човек који ће открити Америку потражи помоћ шпанске круне; сваки пут када би немачки цар Карло Пети имао проблеме са својим сталним банкаром, Јакобом Фугером, слао би емисаре у Ђенову, у Банку

Убрзо је дошло и лето. Иако је папа Пије Пети, духовна снага која је стајала иза Свете лиге, умро почетком маја, све чланице које су претходне јесени учествовале код Лепанта одлучиле су да поведу кампању и тог лета. И док су у Напуљу лучке крчме биле пуне веселих војника – чекало се још педесет галија из Шпаније – двојица браће су се, првих дана августа, упутила на север, у Ђенову.

Сеф није био скуп: најам је коштао пола рајнског гулдена (данас би то било око педесет евра) и браћа Сервантес су заједно дали пет дуката закупивши га на наредних десет година. Чиновник је узео паре, написао признаницу, дао им кључ и оставио их саме у полумраку подрумске просторије са сефовима. При изласку, добили су и неку врсту шифре: из једне тек штампане Библије пажљиво је исечена једна страна и потом поцепана на два приближно једнака дела: један је остао код службеника, други је дат двојици младих људи. Правила су била јасна: само онај ко би са собом донео и кључ, али и половину странице која би се тачно поклопила са оном половином која је остала у Банци, могао је да добије приступ сефу – ма ко то он био.

“Саветујем вам да их чувате одвојено” – службеник је, пратећи их до излаза, поновио своје уобичајено упозорење.

Тако је Мигел узео кључ, а Родриго половину странице – договор је био да их, безбедности ради, чувају одвојено како им је службеник и саветовао али да о судбини иконе одлуче заједно – и да заједно оду по њу. На неки начин, она је представљала неку мешавину ратног плена из битке у којој су заједно учествовали и животне уштеђевине која је могла да промени будућност њихове породице, једном када буду могли да се врате у родну Шпанију. Време, тај најбољи судија, одлучиће шта ће се са малим комадом дрвета осликаним темпером направљеном од јајета, на крају догодити.

Тог лета две стотине галија Свете лиге поново је у грчким водама, код Крфа и Наварина, тражило турску флоту, за коју су од ухода у Цариграду већ стигле дојаве, и у Венецију и у Ваљадолид и у Рим, да су са првим данима јуна напустили Арсенал. Овог пута, поучен прошлогодишњом грешком свог претходника Али паше, која га је коштала и живота, турски командант Улуџ Али паша Окијали је мудро избегао директан сукоб са две стотине савезничких галија. Бивши гусар се склонио у сигурност тврђаве Модон на Пелопонезу.

Још раније, и пре Лепанта, различити интереси појединих чланица Лиге нису били тајна: Шпанци су били заинтересовани превасходно за западни Медитеран, заштиту својих трговачких путева између Иберијског полуострва и поседа у јужној Италији, и за нова упоришта у Алжиру и Тунису; Венецијанци, опет, за заштиту својих поседа у источном Медитерану, Крфа, Кефалоније и Крита, али и за даље авантуре на истоку: Родос и Кипар; папа је, гледајући најдаље од свих њих, према Јерусалиму, сво ово прегањање на морима сматрао само предигром за нови крсташки рат у Светој земљи. Сада, међутим, када старог папе више није било, ни узајамно неповерење Шпанаца и Венецијанаца није имао ко чак ни да обузда а камоли да разагна.

Савезничка флота је тог лета пропустила прилику да нанесе нови ударац противнику. Дон Хуан од Аустрије, победник код Лепанта, био је неодлучан – мало због страха да не стави на коцку славу којом је већ био овенчан широм Европе, а мало и због недостатка ауторитета који је папином смрћу неповратно отишао:

“Неће о судбини мојих бродова одлучивати венецијанске књиговође” – мислио је тих недеља.

Истина је била мање романтична: први извештаји о тајним контактима између венецијанског изасланика Маркантонија Барбара и турског великог везира Мехмед паше Соколовића већ су – иако још непотврђени – дубоко узнемиравали Хуановог полубрата, краља Филипа Другог у Ескоријалу.

Тако се и флота вратила у Месину у септембру 1572, раније него што је то, по ратном календару, било уобичајено. Тог лета и браћа Сервантес су видела пуно крчми, по разним грчким лучким местима, али нису видела ниједну битку.

Наредне, 1573. године, флота није ни испловила. Првих дана марта закључен је сепаратни мир између Serenissime и Високе Порте, Света Лига се распала, а Шпанци су у октобру под командом Дон Хуана од Аустрије заузели Тунис, опасно запретивши да Барбаросина гусарска упоришта у Алжиру одсеку од остатка отоманских земаља.

Настављајући своју војничку каријеру, браћа Сервантес су се тих  година кретала између Напуља, Месине и Туниса. Мигел је мало писао, Родриго је зарађивао новац на барбуту, онда би обојица помало ратовала…

Већ наредне године, међутим, ратна срећа се преокренула. Султан Селим Други је, у договору са Французима и холандским устаницима који су најавили покретање северног фронта против Шпаније, пошао у поход да поново освоји Тунис. Окупио је огромну војску – преко седамдесет пет хиљада војника и три стотине ратних бродова – али исто тако и савезнике међу берберским племенима и трупе које су у помоћ послали бејови Алжира и Триполија. На располагању је укупно имао око сто хиљада војника. Шпански гарнизон у Тунису се држао пуна два месеца, све док од седам хиљада бранилаца није остало њих три стотине.

Дон Хуан од Аустрије је повео кампању да тврђаву у Тунису ослободи опсаде и подигао флоту у Напуљу и на Сицилији, у којој су се, опет, борила браћа Сервантес. Олуја је, у великој мери, растурила окупљене бродове а погоршање ситуације у Холандији онемогућило је ангажовање нових појачања. Мигел је касније, описујући те ратне дане које је провео у Тунису, оставио сведочанство и о паду тврђаве, 13. септембра 1574. године и одласку преосталих три стотине преживелих бранилаца у турско заробљеништво, на галије.

Са падом Туниса шпанско-турски ратови у Средоземљу су, за тај век а углавном и за онај наредни, завршени. Авантуре Мигела де Сервантеса су, међутим, тек почињале. Повратком из Туниса почела је последња мирна година браће Сервантес – Родрига по италијанским крчмама, Мигела по библиотекама.

Икона је, за све то време, безбедно боравила у сефу у мрачном подруму банке у Ђенови…

IX

Сва лица завере: разговор у Орану

Oran

“Заточеник је очигледно човек племенитог рода. Са собом је имао писмо Војводе од Сесе. Зато је и откуп тако висок. Већина других заробљеника је одавно већ откупљена и ослобођена.”

Млади човек је нервозно преметао бројаницу међу својим прстима. Трудио се да, гласом и држањем, остави утисак професионалца, некога ко, младим годинама упркос, има сасвим довољно искуства у овим пословима. Ненајављени посетилац није смео да примети да се радило о нечему неуобичајеном.

“Па ипак, оче Арно, као Француз сте имали, хм, свакако повлашћени положај међу свим страним мисионарима у Алжиру. Каква вам је помоћ, заиста, баш у овом случају била потребна од једног лекара, Јеврејина, становника удаљене португалске енклаве?”

Двојица мушкараца су се шетала по шпанској четврти Орана, из правца градских врата, Порт де Канастел, према Катедрали Светог Луја. Хорацио је свом госту саопштио да се бави истрагом убиства – нечим што, бар на први поглед, нема везе са верским, политичким или војним питањима. Отац Арно је, бар на први поглед, био изненађен вестима о смрти Абрахама Коена. Њихов сусрет је био посвећен искључиво докторовом посредовању у ослобађању заточеника…

“Гусари су тражили хиљаду рајнских гулдена у злату. То је више него што наша мисија има на располагању за годину дана. Уосталом, и да имамо толико пара, за њих бисмо могли да ослободимо најмање педесетак људи. И онда ми је доктор Коен рекао да, како бар он зна, заточеник има ту вредну икону која се чува на сигурном месту…”

Отац Арно, упорно, није хтео да саопшти генералном инспектору ни о ком то заточенику, а ни о којој икони се ради:

“Он ионако није ваш, Португалац, већ Шпанац. А икона је, како сам чуо, била грчка, а после, ваљда, венецијанска.”

Хорацио Грацијан је био свестан да у рукама нема бог зна шта. Био је на страној територији, заточеник није био његов држављанин, драгоценост такође. Његов је био само леш који је остао у Тангеру. Чији су, међутим, требали да буду топови о којима су у крчми у Маракешу причали лекар и свештеник? Зато је одлучио да блефира:

“Икону, за коју још не знате где је, мислили сте да замените за топове за које сигурно не знате коме су намењени? Доктор вам је тражио за ту услугу двадесет процената а нудили сте му само десет?”

На улазу у катедралу, отац Арно се окренуо свом госту. Био је директан:

“Нисмо могли да успоставимо директан контакт са Венецијанцима. После сепаратног мира који су закључили са Турцима Свети отац је са њима прекинуо све везе, шпански двор такође, чак и уобичајени канали преко Витезова Светог Јована на Малти не функционишу већ три године. Остало је да икону продамо Ханзеатским трговцима за топове а да заточеника избавимо парама које бисмо добили продајом оружја.”

Хорацио је брзо размишљао:

Хиљаду рајнских гулдена, то је цена за неких педесет топова. Један брод који би кренуо из Брижа или Антверпена. Ханзеатски трговац би икону Млечанима сигурно могао да прода за хиљаду пет стотина, можда чак и целе две хиљаде гулдена. Од мароканских зараћених породица ова двојица би за педесет топова добила око две и по или чак три хиљаде. Тако би, уместо да заточеника ослободе за хиљаду и добију своју уобичајену провизију од сто гулдена, свештеник и лекар би овом малом обманом зарадили двоструку вредност од оне коју би добили гусари…”

Али, ако Абу Абдалах није ништа знао о боравку оца Арноа Ростана у Маракешу, и ако се сам распитивао на колико би португалских топова могао да рачуна у нападу на свог стрица у Фезу, онда купац може бити само један… Из овог закључка наметнуло се, готово само по себи, и следеће Хорациово питање:

“Оче Арно, Ви и доктор Коен сте из Маракеша заједно кренули у Фез, код Абд ел-Малека, у покушају да му продате те топове, зар не? Нисте ни имали идеју да их продате султану у Маракешу иако сте се тамо најпре нашли. Зашто? Рачунали сте да ће његов супарник платити већу цену пошто Абу Абдалах рачуна на нашу војну помоћ ионако?”

У сложеној игри која се на западном Средоземљу, крајем шеснаестог века, играла између оних главних играча – Шпанског двора, Отоманске империје и Папе – али и оних споредних – Португалије, Малтешких витезова и ВенецијеРед црвено-плавог крста, такозвани Тринитаријанци, био је увек захвалан и дискретан посредник.

Амбициозни отац Арно Ростан, представник Тринитаријанаца у Орану, имао је пасоше сваког владара на овим просторима, од Цариграда до Гибралтара, и свуда је био радо виђен гост. Чешће него не, његов посреднички посао укључивао је не само онај званичан задатак – ослобађање хришћанских заточеника који би се, злом срећом, затекли у заточеништву арапских гусара – него и многе незваничне – од замене разних валута, до шверца, па и фалсификовања, уметничких дела:

“Доктор Абрахам Коен ми је дошао са вешћу да заточеник има икону. Понудио је да преко својих јеврејских веза у Амстердаму нађе трговца који би испоручио педесет топова на меницу другог јеврејског трговца у Орану. Овај би меницу потписао када добије икону као гаранцију. Мој задатак је био да нађем најповољнијег купца. Сад, кад Турци напуштају гарнизон у Фезу, Абд ел-Малек би свакако платио више од вашег штићеника у Маракешу.”

Полако, цео мозаик је почео да се склапа. Ипак, нелагодан осећај је, за све време овог разговора пратио Хорација Грацијана. Зашто је његов саговорник био толико искрен? Зашто је он, као високи службеник португалске круне, уопште чуо тако директна признања – не само она о великој заради коју су планирала да остваре ова двојица људи, него и она много осетљивија – о наоружавању португалског противника у већ очекиваном будућем рату. Абрахам Коен је био мртав, али проблеми Арно Ростана нису престали. Можда он није био укључен у његово убиство? Или ипак јесте?

“Оче Арно, зашто би Вама Абрахамова смрт пореметила планове? Све док имате и икону, и продавца топова и њиховог купца, шта ће Вам јеврејски лекар? Само један сувишан сведок у послу у којем паметна уста не говоре превише, али мртва уста не говоре уопште.”

Претња обавијена танким велом питања није много уплашила француског мисионара. Свакако, сазнање о наоружавању турског савезника у Фезу не би много обрадовало шпанског гувернера Орана. Али мир између Шпаније и Отоманског царства већ је био закључен, гувернер толико пута поткупљен, а шпанска бирократија пословично толико спора, да би Арно Ростан, док скандал не избије, имао довољно времена да напусти Оран. Са новцем добијеним од продаје топова био би радо виђен гост на Малти, на пример. А ослобађење заточеника би му трајно донело славу и у Мадриду и у Паризу. Не, разлог његове нелагоде било је нешто сасвим друго…

“Нисам имао разлог да убијем доктора Коена. Било је овде довољно пара за обојицу. А посебно ми је био потребан жив сад, док се цела операција не заврши. Без њега, уосталом, никако не бих могао да затворим финансијску конструкцију и топове довезем до Африке, без плаћања унапред.”

Хорацио Грацијан је ћутао. Схватио је да његов саговорник жели нешто да каже и да га евентуално неспретно питање може у томе само зауставити. Мисионар је, неометан, наставио:

“И сад не знам шта да радим даље. Меница је вучена на трговца Јакоба Кансина, овде у Орану, од трговца у Амстердаму, Емануела Симондса. У априлу је стигла и икона из Ђенове. Топови се укрцавају ових дана у луци у Брижу.”

“Па добро, зашто је ту онда Абрахам уопште више потребан?” – Хорацио више није могао да се уздржи – “Шта је кренуло лоше?”

Млади Француз је био бео као креч на бело обојеним крововима зграда у оранској Казби:

“Не знамо још увек тачно, али неким зналцима тако бар изгледа, да је икона…”

Ћутање је потрајало неколико тренутака. За двојицу саговорника, они су били дуги као вечност. На улазу у Катедралу Светог Луја оца Арноа су поздравиле две шпанске часне сестре, он их је одсутно благосиљао. Путујући продавац чаја им је понудио освежење по топлом дану, звецкајући лименим шољама окаченим на седло своје камиле. Звона са торња су почела да означавају подне. Као да је желео да своју тајну са неким подели, пре него што ће се зачути онај последњи, дванаести ударац, отац Арно Ростан је, изненада, изрекао недостајућу реч из претходне, незавршене, реченице:

“Фалсификат.”

 

X

Загонетка Мехмед паше Соколовића

Mehmed

“Дошли сте да се наслађујете нашом несрећом. Али рећи ћу Вам која је разлика између вашег и нашег губитка. Узимајући вам Кипар, ми смо вама откинули руку; поразивши нашу флоту, ви сте нама обријали браду. Откинута рука не може поново да израсте; али брада расте још брже после бријања.”

Велики везир Отоманског царства, Мехмед паша Соколовић, говорио је мирно, али је нервозно преметао ћилибарске бројанице међу прстима. Добро је он знао да је цариградски Арсенал једва успео да опреми стотинак галија тог лета, и да Пророкова брада ни издалека није израсла онолико колико је на Лепанту била обријана…. Али, у присуству венецијанског изасланика, у октобру 1572. године, хтео је да остави утисак. Утисак самопоуздања, на самој граници ароганције, било је једино оружје које је у том тренутку имао у рукама.

Доушници из Дубровника већ су му јавили да је смрћу папе Пија V Света лига почела да показује прве знаке распада, да Шпанија све чешће гледа ка Тунису, а све мање на млетачки исток, и да су можда боља времена за Високу Порту ту негде, на хоризонту. Ако буде успео да ту танку пукотину међу савезницима прошири…

“Рат никада није добар за трговину. Али, када нема трговине, шта нам друго преостаје него рат?” – речи његовог госта звучале су помало енигматично.

Маркантонио Барбаро, венецијански бајло, имао је наравно своје званичне инструкције, оне написане, које је добио на пергаменту, са великим печатом од црвеног воска. Али сећао се врло добро и речи које му је на Тргу Светог Марка, пред полазак рекао стари дужд Алвизо Мочениго:

“Кипар вратити не можемо, али ако брзо обновимо трговачке линије, сачуваћемо Крит и Крф. Јер ће од те трговине и Турци имати користи.”

Сложена игра одмеравања снага, комбинација дипломатије, шпијунаже и политике, почињала је тог дана у палати изнад Златног рога у Цариграду. Данас знамо и како се завршила, пола године касније – сепаратним миром Венеције и Отоманске империје. Али, двојица саговорника, тог дана, то нису знала. И то међувреме од пола године показаће се кључним и за ову нашу причу.

Мехмед паша је посматрао макету моста. Само годину дана раније, по његовом налогу и од његових приватних пара, почео је да је гради Мимар Синан, један од најбољих архитеката Царства. Вишеградска ћуприја требало је да премости брзи ток Дрине и остане Мехмедова задужбина у његовом родном крају. А онда је, не скидајући поглед са макете, одједном рекао:

“Чини се да сте на Лепанту изгубили, хм, једну вредну ствар? И да још не можете да је нађете?”

Обе реченице Мехмед паша је, готово нехајно, рекао поздрављајући се са својим гостом, на самом крају аудијенције. Ни више, ни мање. Гладио је своју браду пажљиво посматрајући његове реакције. Ако буде изненађен, биће то знак да он ипак не зна највеће тајне Serenissime; у том случају послали су му другоразредног преговарача. Али, ако одмах загризе бачену удицу и почне да се распитује, биће то, мање или више, исти такав знак.

***

Да је вредна икона изгубљена у току битке, велики везир најпре није ни поверовао. Уходе из Кандије, Дубровника, Задра и Малте понекад су биле склоне да измишљају вести, нарочито оне чију је истинитост било тешко проверити, како би појачале утисак о свом значају и оправдале новац који им се давао.

Али, неких месец дана раније, Нурбану Султан, омиљена жена султана Селима Другог, такозвана Хасеки Султан, рекла је својој ћерци Исмихан две реченице којима су раније гласине биле потврђене:

“Крилати лав тражи комад насликаног дрвета. Ускоро би требало да дође и њихов преговарач.”

Крилати лав је, наравно, била Венеција, а комад насликаног дрвета Мадона Никопеја. А Нурбану Султан била је рођена 1525. на грчком острву Парос као Сесилија Венијер, да би у својој тринаестој години била заробљена приликом препада Хајрудина Барбаросе на острво и као ратни плен доведена у Цариград, у харем.

Ако је Мехмед паша Соколовић, Србин Бајица, рођен у Рудом у Босни, био мушки јаничар, онда је Нурбану Султан, Италијанка Сесилија, рођена на Паросу у Егејском мору, била женски. И како је Мехмед паша одржавао преписку са својим синовцем Макаријем Соколовићем, којег је успео да доведе и на трон српског патријарха, тако је и Нурбану Султан одржавала преписку са својим братом од стрица – млетачким племићем и војсковођом, Себастијаном Венијером

А, осим тога, Нурбану Султан је била и ташта Мехмед паше Соколовића. Још 1562. године, док је био само Други везир, амбициозна Нурбану је препознала неожењеног, а исто тако абициозног, Мехмеда као човека који обећава. Мехмед је, опет, препознао њену ћерку Исмихан као улазницу у породични круг султана Сулејмана Величанственог. Те 1562. године Мехмед паша Соколовић имао је педесет шест година, његова будућа жена само осамнаест, али та разлика у годинама није им ни мало сметала да овај чудан сплет турских, српских и италијанских веза повежу у једно мало породично предузеће…

***

Мехмед паша Соколовић је размишљао о свему томе док је, на први поглед нехајно гладећи браду, испод ока пажљиво гледао у венецијанског посланика. Из мисли га је тргао глас његовог госта:

“Комад насликаног дрвета, вама то не значи ништа, а нама значи пуно. Ако се случајно појави негде у земљама под Полумесецом, не сумњам да ћемо се већ договорити…”

Са овим речима, ходајући уназад, и уз дубок наклон, Маркантонио Барбаро је изашао из сале за аудијенције великог везира. Већ на средини својих педесетих, овај бивши амбасадор Венеције у Паризу, размишљао је о значењу Мехмедових речи:

“Ако хоће да ми стави до знања да у свакој нашој луци постоје турске уходе, могао је да то учини на мање драматичан начин. Али, да Турци стварно имају ту икону, она би сигурно већ била предмет трговине у предстојећим мировним преговорима. Шта је заправо хтео овом загонетком?”

 

XI

Фалсификат који је постао оригинал

Lisbon

Назад у Лисабону, Хорацио Грацијан је одмах издао налоге да се појачају поморске патроле на свим атлантским трговачким рутама које су, поред португалске обале, водиле са севера на југ, из европских лука према обалама северне Африке. Пажњу је нарочито требало обратити на бродове из Брижа и Антверпена, али и из других ханзеатских лука, и на сваком таквом броду проверити да ли терет декларисан у товарном листу одговара ономе који се заиста налази у потпалубљу. Тражило се сакривено оружје:

“Сваки брод код којег се утврди да превози наоружање према мароканским лукама задржати и стражарно спровести краљевској царини.” 

На Ратном савету поднео je детаљан извештај о стању у Тангеру, Маракешу и Орану. Шпански губитак Туниса 1574. додатно је охрабрио ратну фракцију да се упусти у мароканску авантуру: очекивало се да конкурентски двор у Ескоријалу покуша да преокрене ратну срећу на Средоземљу и да, следствено томе, турски штићеник у Фезу, Абд ел-Малек, остављен сопственој судбини, буде лака мета. Победа Абу Абдалаха у грађанском рату у Мароку ојачала би португалски утицај у северозападној Африци. Више на штету Шпанаца него Отоманске империје, додуше…

Па ипак, у слободно време Хорацио се и даље бавио својом малом истрагом. Није био ништа ближи решењу своје прве мистерије – ко је убио Абрахама Коена – а већ се појавила и она друга – одакле долазе, и којим путем плове, топови намењени Мароку? А одмах потом и трећа: где се налази права икона Ходегетрија, ако је код јеврејског трговца у Орану депонован фалсификат?

Почетком септембра је, међутим, сасвим случајно је сазнао идентитет тајанственог заточеника: доушник из северноафричког поседа у Сеути проследио је међу редовним информацијама и ону да се тамо прикупљају добротворни прилози “…на молбу Леоноре де Кортинас из града Алкаља де Хенарес и њених ћерки Лујзе и Андреје ради ослобађања Мигела Сервантеса из гусарског заточеништва у Алжиру”.

То сазнање је Хорацију било довољно да и сам, прерушен у свештеника, оде до Сеуте. У малом граду, није му требало много времена да пронађе човека који је прикупљао прилоге – Родрига Сервантеса:

“Пре годину дана је преговоре са гусарима о ослобађању мог брата преузео тај француски свештеник. Његов ред се бави тиме, у свим мухамеданским лукама у Африци. Али су за Мигела тражили превише пара, због оног писма војводе од Сесе су помислили да је нека врло значајна личност. Француз је рекао да они не могу толико да плате за једног човека, и ја сам се онда сетио те иконе, можда нешто вреди…”

Родриго је говорио брзо и неповезано. Ускоро је, међутим, Хорацију постало јасно да се није радило само о оцу Арно Ростану:

“Отишли смо у Тангер, код тог јеврејског лекара, њега ми је препоручио свештеник. Јеврејин је рекао да он за икону може да добије довољно новца да се Мигел спасе заточеништва. Француз је гарантовао за њега.”

“Али, није ти дао новац? Ни један ни други?”

“Није. Ја сам им дао икону у луци у Ђенови. Однео ју је Јеврејин, а мени је Француз после у Барселони издао гаранцију Тринитаријанског реда, довољну да Мигела пусте из тамнице, али не и да оде из Алжира, под условом да новац стигне у наредна три месеца. Тек кад новац стигне, могао би да оде кући.”

“То је било, кажеш, у марту, када си им предао икону? Дао си гусарима гаранцију, али паре ипак нису стизале?”

“Нису. Француза сам после видео још једном, рекао ми је да је Јеврејин мртав, да је моја икона нестала, и да он више не може ништа да учини. И ја сад скупљам прилоге, шта ћу…”

Хорацио је сазнавао све више детаља, али ти детаљи не само да му нису помогли да нађе одговоре на стара питања него су, напротив, отварали и нова. Икону је, дакле, ипак преузео Абрахам Коен Луситано. Да ли ју је он предао свом сународнику Јакобу Кансину у Орану? И откуд француском мисионару сазнање да је она фалсификат? Да ли су браћа Сервантес од почетка имали фалсификат? Или је он начињен у међувремену и некако замењен за оригинал у сефу ђеновљанске банке? Или је, негде између Ђенове и Орана, јеврејски доктор прибавио лажну икону и тако обмануо не само браћу Сервантес него и Јакоба Кансина? И шта је све од тога знао отац Арно Ростан?

***

На повратку за Лисабон, у Тангеру, одлучио је да поново поразговара са гувернером Антониом Конинком. Поново у свечаној униформи генералног инспектора Круне, разговор је започео блефом:

“Нисте ми рекли, Excelencia, да је у Тангеру боравио и онај француски свештеник, Ростан? Имали сте неке  суграђане заробљене од гусара, па је договарао њихов откуп?”

Блеф је, овог пута, сасвим успео:

“Нико тачно не зна чиме се тај Frances тачно бави. Нико, по целој северној Африци, од Триполија довде. И да сам га питао не би ми тачно рекао. А заробљеника нисмо имали, одавно. Можда је трговао неким уметнинама, чујем да се у последње време и тиме бави.” – додао је помало мистериозно гувернер.

“И није Вам било чудно да је у граду боравио као гост оног јеврејског доктора? Баш његов? Они се познају?”

Ако је први блеф успео, можда ће и други?

“Ах, Inspetor General, па то је било пре скоро девет месеци? Зашто бих тада уопште обраћао пажњу? Ко је могао да очекује смрт доктора Луситана? Не, није ми било чудно, докторова вила је била довољно велика, а у једини хотел у граду биле су дошле неке циганске плесачице из Андалузије и Coroa Lusitania је постала легло неморала. Свакако не баш згодно место за свештеника. Овако су заједно могли да прекрате време, и упоређују текстове Талмуда и Старог Завета, на пример?”

Гувернер је на први поглед деловао опуштено, готово као да је хтео да забави високог госта својим ласцивним коментарима. Па ипак, Хорацију није промакло да је његов домаћин почео да нагло да се зноји – много више него што би, у дану у којем је Тангер био расхлађен септембарским ветром са Атлантика, то било нормално:

“Овај човек очигледно лаже. Остаје само да тачно утврдимо шта, и зашто.”

На изласку из гувернерове палате, када су се већ били руковали у знак поздрава – Хорацио није пропустио да примети видан знак олакшања на лицу свог домаћина – одједном се окренуо. Из искуства је знао да је у том тренутку пажња његовог саговорника морала да попусти:

“Али, excelencia, када смо причали у мају, дан након што је докторов леш пронађен, рекли сте ми да је он време после Божића провео у унутрашњости, међу племенима. Да је имао ваљда пацијента на високом положају у Маракешу? Како је онда могао да у исто време буде овде, са француским свештеником? И како сте могли да знате да су њих двојица упоређивали текстове Старог завета и Талмуда?”

Хорациова грешка је била намерна – Антонио Конинк му у мају, као место докторовог пута у унутрашњост није поменуо Маракеш него Фез – али је желео да види хоће ли је његов саговорник уочити. Он је, међутим, био толико збуњен да је ову намерну грешку превидео и наставио да се уплиће у своје, ненамерне:

“Онда, онда, вероватно сам погрешио време. Вероватно је  онда то ипак било нешто касније. Тако је, сећам се да ми је причао да иде после Божића у Маракеш…”

***

Одлазећи у луку – његов брод за Лисабон је требало да исплови у сумрак – Хорацио је одлучио да се заустави у вили покојног доктора Луситана. Као што је и очекивао, тамо је затекао старог слугу Ахмеда:

“Ахмеде, када је код доктора био у гостима онај француски свештеник? Онај млади човек, сећаш га се?”

Арапски слуга је, са врло благим осмехом, на самим угловима усана, погледао у португалског колонијалног господара:

“Неколико сати уочи његове смрти у мају. Оставио сам их увече заједно.”

“И о томе ниси говорио никоме? Полицији, у истрази?”

“Нико ме ништа није питао, до вечерас. Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште. Уосталом, саџид је то вероватно сам сазнао, већ следећег јутра. Мислим да смо се тада срели на улазу у гувернерову палату?”

Сада је на Хорација био ред да буде изненађен:

“Како сам то могао да сазнам у гувернеровој палати већ следећег јутра?”

“Јер сам претходне вечери у вили оставио заједно тројицу људи, а не двојицу. Једног сам ујутро нашао мртвог. Други је нестао. Са трећим је саџид причао у палати.”

Ахмед је заћутао: паметна уста не говоре превише. Хорацио је одсутно климнуо главом, у знак захвалности, и упутио се ка капији виле. Са сваким новим каменчићем, лик убице који је склапао у свом мозаику имао је све нејасније црте…

И тек ту негде, готово на самој капији, Ахмед му је дао тај папирић. Пресавијен четири пута, већ искрзан по ивицама, мало умашћен…

“Ја не знам шта ово значи. Чини се да није знала ни полиција Тангера када је правила претрес, чим га је оставила овде. Али можда ће моћи да вашој Екселенцији помогне у истрази. Волео сам доктора и било би ми олакшање ако би његов убица био пронађен.”

Хорацио је климнуо главом још једном, ставио руку на Ахмедово раме, и изашао из виле. Папирић је ставио у џеп. Обузет мислима, на њега је неко време био заборавио. Тек касније, на броду, рука му је у џепу случајно дотакла испресавијану хартију:

“O falso coisa tem um sinal de cruz”

Лажна ће ствар на себи имати знак крста…

 

XII

Алжирски заточеник

Cervantes_brought_before_Hassan_Pasha,_the_king_of_Algiers

Шестог или седмог (у хроникама су записана оба датума) септембра 1575. године браћа Сервантес су испловила на галији Сунце (Sol) из Напуља за Барселону. Њихов петогодишњи најамнички уговор је био истекао, Мигелова казна због двобоја застарела и једва су чекали да се врате кући.

Мигел је са собом носио и писмо препоруке које му је потписао лично Гонзалес Фернандез од Кордобе, генерални капетан шпанских трупа у Италији и вицекраљ Напуља, трећи војвода од Сесе. Писмо није гласило ни на кога појединачно – било је насловљено “a quien le interese” – и могло је да послужи и као препорука за добар третман на путу, код разних шпанских органа власти, али и као препорука за посао, када једном дође у Шпанију. Испоставиће се, међутим, да је – чудном иронијом судбине – то писмо битно утицало на Сервантесов живот, али исто тако, и на даљи ток ове приче.

У рано јутро 26. септембра 1575, када се Сунце већ приближавало каталанској обали – Мигел је после писао да се у ваздуху могао осетити “мирис Барселоне” – изненада је нападнуто. Два брода пуна алжирских гусара, користећи фактор изненађења, била су исувише јак противник – иако се капетан Сунца борио колико је могао, посада галије је била брзо савладана. Преживели путници одведени су, као робови, у престоницу мухамеданских гусара на западном Средоземљу – Алжир.

Алжир је тада био комплексан, а по много чему и космополитски град: домаће, арапско становништво, било је и само сложена мешавина градског и сеоског, при чему је ово друго задржало акценте, обичаје и навике племена којима је припадало; отоманска владајућа каста, састављена од војника, официра и чиновника доведених из других делова Царства, много њих и из самог Цариграда, чинила је свет за себе; муслимани,  протерани по завршетку Реконквисте, махом су шпански и даље знали боље него арапски. Ове три групе су се углавном сусретале само у џамијама.

Поред њих, у граду је постојала и динамична, способна и флексибилна јеврејска заједница: лекари и апотекари, трговци робама и новцем. И, коначно, Алжир са краја шеснаестог века имао је и не малу хришћанску заједницу: њу су чинили трговци и њихови помоћници из разних европских земаља, углавном Италијани, Французи, Грци и Шпанци, али и они из удаљенијих народа: Немци, Холанђани, Енглези, а једно време је у граду пословао чак и један Пољак. И, хришћанску заједницу Алжира чинили су и робови: морнари, трговци и путници које би гусари заробили негде на Медитерану.

Браћа Сервантес су се крајем септембра, после три недеље проведене у оковима у потпалубљу, придружила овој последњој групи. Обичаји су били одавно успостављени: сваком заробљенику најпре би била одређена откупнина коју би морао да плати за своју слободу. Тек ако не то не би могао, после извесног времена био би изнет на продају на пијацу робова. Понуда је на пијаци била велика, а цене мале, и гусари су увек више волели да од свог заробљеника добију откупнину него да га изнесу на пијацу.

Висина откупнине зависила је, наравно, од материјалног и социјалног положаја заробљеника: обичним морнарима био би најчешће одређен износ од десет златника, официрима тридесет, капетанима педесет. Трговцима, зависно од величине и вредности товара, између сто и двесто. Свештеницима око три стотине – рачунало се да су њихове цркве, манастири и редови којима су припадали ипак мало богатији. Износ за официре зависио је, опет, од чина, али је највиши забележен у хроникама, за једног шпанског генерала, био пет стотина златника.

Правила гусарске републике – што је Алжир заправо био, од 1515. када је град освојио Оруч Барбароса, брат много познатијег Хајрудина – налагала су да од сваког заробљеног товара власти добију једну трећину, док би гусари међусобно, по правилима која би сами усвојили, поделили преостале две трећине. То се односило и на људске товаре…

***

Родриго де Сервантес био је обичан војник, али искусан поглед проценитеља уочио је да је, ипак, одевен мало боље од других; тако му је уместо уобичајене откупнине од десет златника одређена двострука: негде између оне за морнара или војника и оне за официра.

Ходајући, окован, иза њега Мигел де Сервантес је рекао, на неколико оскудних турских речи колико је научио претходних година, како је Родригов брат. Очекивао је да би то сазнање могло да утиче да се висина укупне откупнине мало смањи: ако би двојици чланова једне породице, на пример, било одређено по двадесет златника, гусари би најчешће прихватали да ослободе обојицу за тридесет. Ми бисмо данас рекли: давали су дисконт на количину.

На Мигелову несрећу, међутим, приликом претреса његових ствари, откривен је и комад увијеног, прилично луксузног, тврдог папира, увезан плавом машном од скупоцене свиле, на чијим су се крајевима налазили велики печати од црвеног воска. Да су нашли било какав обичан папир, гусари – ионако неписмени – вероватно не би ни обратили пажњу на њега. Овако, изглед тог документа привукао им је пажњу више него његова, њима још увек непозната, садржина.

Ускоро се ту нашао и прогнаник из Аликантеа у Шпанији, Абдулах, који би увек помогао у превођењу кад затреба:

“Ово је писмо каурског војводе, главног команданта њихове војске у Напуљу, упућено другим каурским великодостојницима, у Ал-Андалусу (како су Арапи тада још увек звали Шпанију) да се нађу при руци овом човеку кад стигне. Пише да је он његов добар пријатељ и да се налази на путу за тајну мисију код каурског краља.”

У жељи да сопствени значај преводиоца мало повећа, Абдулах је мало повећао и значај војводе од Сесе, па самим тим и значај Мигела де Сервантеса: његов превод на арапски није баш сасвим одговарао ономе што је било написано на шпанском. Ко зна шта је све у том тренутку помислио гусар који је заробио Мигела и Родрига, држећи и даље у рукама почетак ланца чији је крај водио до окова око вратова двојице Шпанаца? Али сасвим је могуће замислити радост на његовом лицу и живахност у његовом скоку у вис од среће, када је од проценитеља, службеника алжирске царине, чуо упутство писару шта да напише у свој ћитап:

“Сервантес, Мигел, Ал-Андалус, каурски великодостојник. Пријатељ главног каурског војсковође. Откупнина: хиљаду златника.”

За претходних пола века, није било хришћанског заточеника у Алжиру којем би била одређена тако висока откупнина. Али, досад ни код једног заточеника није пронађено писмо војводе од Сесе. Ни овог који је потписао писмо Мигелу, нити неког од његових претходника. Проценитељ је гласно рекао:

“Водите каурина у тамницу. Нека дође хећим да му извида ране ако их још има. Дајте му добру храну и довољно воде. Нека ништа не ради. Нека са њим буде и његов брат, да му помогне ако му нешто буде потребно. Исувише нам је вредан да бисмо дозволили да сада умре.”

Двојица стражара су узели ланац од гусара, који је од писара добио признаницу на седам стотина златника – толики ће бити  његов део, када откупнина буде стигла.

То вече је гусар провео у својој скромној кућици у алжирској Казби, маштајући шта ће све моћи да уради са седам стотина златника – толико новца никада у животу није видео. А браћа Сервантес су вече провела у ћелији алжирске тамнице, очајни јер су знали да хиљаду златника никада неће моћи да сакупе – тај износ, наиме, ни они никада нису видели…

***

“Двадесет златника ће Ред Тринитаријанаца исплатити гусарима чим добијемо поруку од наше браће из Шпаније да им је ваша породица дала двадесет пет златника, или стоку, или тапију на земљу у тој вредности.”

Млади Француз је очигледно био искусан у оваквим преговорима: да је на пример носио цивилну одећу уместо свештеничке, свако присутан би закључио како је банкар, а не мисионар.

“Нећу да се одвајам од Мигела!” – узвикнуо је Родриго.

“Наша сестра има двадесет пет златника у свом миразу, и тим новцем ћемо купити твоју слободу. Без твоје слободе нема ни моје: јер једино ти знаш где је сеф у којем се чува моја слобода. Оче, дајте перо и мастило да напишем писмо…”

Мигел де Сервантес је завршио писмо и предао га свештенику. Потом је скинуо кључ који му је висио око врата и предао га Родригу:

“Кад дођеш тамо, знаш шта треба да урадиш.”

Родриго де Сервантес је, ипак, коначно ослобођен тек у септембру 1576. У гусарском заточеништву провео је око годину дана. Био је срећан што иде кући, али тужан што оставља Мигела самог, забринут како ће се по први пут у животу снаћи без њега, шта га тек чека у Ђенови, да ли се икона и даље налази у сефу и има ли било кога на свету ко би за њу дао хиљаду златника, колика је сада била цена живота његовог брата? У једном џепу је знојавим дланом опипавао кључ који му је дао Мигел, у другом половину странице Библије: знао је да, по сваку цену, мора да сачува и једно и друго.

Родригов забринут израз лица непогрешиво је уочио свеприсутни француски мисионар који га је пратио од тамнице до луке:

“Не брини се за Мигела сине. Ви сте обојица сада под заштитом наше свете мајке Цркве. Ти и ја сада идемо заједно у Шпанију, прво до твоје породице да им се јавиш, а одмах потом у седиште нашег Реда у Барселону. Тамо ћемо направити план како да ти избавимо брата.”

Пар маринско плавих француских очију посматрао је једног младог човека као плен. Пар као угљен црних кастиљанских очију посматрао је другог младог човека као спас.

“И, ред је да се и ја представим: отац Арно Ростан. Нећете ме никада заборавити.”

 

XIII

Малтешка превара

malta4

И док су отац Арно Ростан и Родриго Сервантес, већ сутрадан по примопредаји иконе, из Ђенове кренули на запад, према Барселони, лекар Абрахам Коен Луситано је пошао на југ. Договор је био да свештеник, сада када се вредни предмет већ налазио код њих као залога, у седишту Тринитаријанског реда у Барселони, Родригу изда гаранцију да ће Ред исплатити алжирским гусарима хиљаду златника, у року од три месеца од дана кад Мигел буде пуштен из тамнице.

Да би се све могло завршити у року – кратком понекад чак и данас, а камоли у оним временима – јеврејски лекар је икону понео са собом, да би је депоновао код свог сународника Кансина у Орану. Са тим депозитом, Кансино би издао меницу њиховом трећем сународнику, Емануелу Симондсу у Амстердам, као аванс за наручене топове.

То су били обриси једне мале али сложене јеврејске финансијске конструкције, направљене на почетку пролећа те, 1577. године, конструкције коју је Хорацио Грацијан почео да полако открива у јесен исте године. Зашто се она није остварила како је било планирано?

Главни јунак, Абрахам Коен Луситано, нађен је мртав поред попијене шоље чаја, у свом дому у Тангеру, у мају. Он, дакле, није могао да буде од помоћи ни у Хорациовој истрази, која је почела наредног јутра, а ни у истрази Приповедача, која се, паралелно са његовом, води у овој причи.

За разлику од Хорација у шеснаестом, Приповедач је у двадесет првом веку могао да види и онај крунски доказ – страницу из дневника извесне фирентинске госпође Елеоноре Бентивољо, за коју се причало – без чврстих доказа, као и увек када се ради о тим стварима – да је била ванбрачна ћерка папе Клемента Седмог и једне несташне даме из породице Сфорца:

“20. март 1577.

Пловидба из Ђенове, за Палермо, као и увек: досадних седам дана. Уобичајена пристајања: Пиза, Чивитавекија, Напуљ. Уобичајени путници: неколико трговаца, официра који се враћају са одсуства, жена француског амбасадора у Напуљу – једна јако брбљива особа, двојица језуитских свештеника, који јавно размењују међусобне нежности. Одвратно!

Занимљив стари Јеврејин, лекар – дао ми је прашак против морске болести, када смо испловили из Пизе према југу. Али он је надасве чудан човек, није се раздвајао од једне старе, офуцане платнене торбе. И као да су га више занимале грчке иконе од медицине? Питао ме постоји ли на Сицилији неки добар сликар који би за кратко време могао да направи копију, потпуно верну оригиналу.

Дала сам му писмо препоруке за Димитрија. За њега се у Фиренци ових месеци прича да је недавно виђен на Малти. Кад једном упловимо у Палермо, то није тако далеко…”

***

У родном Кијеву звали су га Димитриј Јегорович, мада је он сам себе и даље више волео да назива оцем Нестором. Црквено име је свакако боље пристајало уз дугу браду, црни подрасник и скуфију, и још мало сјаја у очима, мада већ три године – откако је кроз измаглицу једне децембарске зоре побегао на грчком рибарском бродићу – он монах више није био.

Испоставило се да је руски манастир Светог Пантелејмона на Атосу за Димитрија био само пролазна станица. Тамо јесте усавршио своја сликарска знања, али авантуристички дух га је одвео даље – најпре на венецијански Закинтос, потом у Бари и Фиренцу – где је провео неколико лепих месеци у живахном друштву госпође Елеоноре Бонтивољо – и на крају у Вечни град.

Коначно, афера са фалсификатом једног Микеланђеловог платна била му се опасно приближила – толико опасно да је последњих ноћи у Риму од сваког мало гласнијег бата корака мислио да га потиче од стражара који су дошли да га ухапсе – и морао је да оде и оданде.

Скоро деценију и по након што се успешно одбранила од турске опсаде, шест година након што је храбро учествовала у хришћанској победи код Лепанта са своје три галије, Малта, тај нови посед витезова Светог Јована, је постала нека врста средњовековне Швајцарске. Многи богаташи Средоземља остављали су паре у њеним банкама, многи сликари и песници тражили мецене у њеним палатама, многи трговци закључивали уговоре по њеним тавернама, многи свештеници налазили уточиште по њеним црквама и манастирима. Архитекте Франческо Лапарели и Ђироламо Казар убрзано су правили планове новог града, Валете, са правим и широким улицама које су се укрштале под правим углом; од сваке веће раскрснице направили би мали трг…

Грчка дијаспора – потомци оних пет стотина душа које су заједно са витезовима Светог Јована дошли са Родоса, после турског освајања острва – уживала је на Малти већ педесет година сва верска и грађанска права, а 1569. је добила и своју прву богомољу на острву – цркву Светог Николе, у истоименој улици у Валети. Грци, трговци и поморци заокупљени својим пословима, дочекали су оца Нестора са олакшањем – сада је бар неко могао да води рачуна о црквеним пословима. Руски нагласак у његовом иначе добром грчком није им сметао…

И тако је сликар почео да живи двоструким животом: дању је отац Нестор водио рачуна о својој пастви, ноћу је Димитрије Јегорович, под светлошћу свеће, сликао иконе. Ако бисмо хтели да се прецизније изразимо: није их сликао, него пресликавао. Тек завршене, његове копије би на први поглед биле не само идентичне него и тачно толико старе колико и оригинали по којима су рађене: сто, две или три стотине година, сасвим свеједно… Пажљивим избором дрвета, боје и технике, Димитрије је могао да погоди, готово у деценију, било који од протеклих векова.

***

“Редовна цена за копију је десет златника. Али мораће да сачека, најмање три месеца, погледајте шта морам да завршим пре.” – са тим речима иконописац је свом изненадном госту немоћно показао на десетак комада дрвета, различитих величина и у различитим фазама израде, у свом атељеу.

А онда, видевши незадовољни израз на његовом лицу, наставио је:

“За двадесет златника могао бих да је урадим преко реда, али и то би трајало најмање месец дана. Видим да имате писмо препоруке госпође Елеоноре, за коју ме везују драге успомене, и само због ње бих направио овај изузетак…”

Абрахам Коен Луситано је из унутрашњег џепа својих хаљина извадио кесу:

“Педесет златника. Ако завршите до краја ове недеље, добићете још педесет. За шест дана полази брод за Оран на којем морам да будем.”

Похлепни поглед на кесу са звечећим комадима жутог метала – било је то више новца него што је руски иконописац видео заједно у целом досадашњем животу – био је за јеврејског лекара непогрешив знак да је договор постигнут.

Увече петог дана, у договорено време, Абрахам Коен Луситано је дошао у улицу Светог Николе са другом кесом златника. Димитрије Јегорович му је дао два комада дрвета, на први поглед потпуно идентична. Величина, тип и квалитет дрвета, боје и њихова текстура, црте лица, потези кичицом – није се могла уочити ни најмања разлика.

“Која је која?” – упитао је беспомоћно, после дугог и пажљивог проучавања обе иконе, јеврејски доктор.

“Мој рад, у десном доњем углу, на позадини, има издубљен један сасвим мали крст. На раду који сте ми донели, на том месту нема ничега. Једино тако ћете моћи да их разликујете.” – одговорио је поносно руски иконописац.

Следећег јутра, један шпански брод, на пропутовању са Крита, пристао је у луку у Валети да обнови резерве воде. Неколико сати касније, продужио је својим путем, на запад: за Оран, Сеуту и Севиљу. Али, сада је међу његовим путницима био и Абрахам Коен Луситано. Месец дана раније, из Тангера је кренуо за Ђенову, у очекивању да ће добити једну икону. Кући се сада враћао са две. Помислио је како његова велика игра тек почиње. На известан начин, био је у праву – али његово учешће у тој игри се неумитно ближило свом крају.

 

XIV

Топови са севера

170px-Adler_von_Lübeck

“Имамо оних педесет топова које нам је прошле зиме послала Елизабета из Енглеске. Али ти топови више немају шта да бране – Алкмар, Нарден, Харлем, све тврђаве на југу су заузели Шпанци. До Мастрихта не можемо да дођемо јер је опкољен. А треба нам хране за војску. Нудимо вам топ за петнаест златника, испод цене. Ако их узмете све заједно, и за четрнаест.”

Виљем Орански, вођа протестантских побуњеника против шпанске власти у Холандији, почео је да се цењка.

“За четрнаест могу да их купим од Немаца, у Хамбургу или Келну, и не плашим се шпанске Инквизиције за вратом. Десет, највише. Ово је високо ризичан посао. Оружје, шверцовано из непријатељске земље, купљено од побуњеника…”

Емануел Симондс, јеврејски трговац у Амстердаму, прихватио је цењкање. Била му је то, уосталом, омиљена забава.

Договор је на крају постигнут, по цени од дванаест златника за један топ. Барут и ђулад договорена су за још две стотине.

Симондс је већ имао у рукама меницу Јакоба Кансина из Орана на пет стотина златника. Требало је да нађе још три стотине и заврши посао на којем би добро зарадио. Али, требало је да нађе и пословног партнера: за Јеврејина, у Холандији усред верског рата, у Амстердаму чији су становници са сваким сумраком страховали од патрола шпанског војводе од Албе, овај посао је заиста био исувише опасан.

“Улазим у посао са три стотине дуката колико недостаје, и са транспортом оружја и муниције од Холандије до луке која буде означена – брод ће коштати још педесет, заједно са осигурањем робе у путу – и улазим са својом фирмом која ће закључити уговор са купцем, хајде да кажемо да ова заштита вреди још сто педесет. Дакле, делимо добит по пола?”

Хајнрих Судерман, пословни човек из немачког града Келна, био је тих година и синдик Ханзе, највиши функционер ове трговачке асоцијације балтичких и северних градова. У Брижу је Ханза имала свој кантор, екстериторијалну зону у коју нису улазиле ни шпанске власти ни протестантски побуњеници – све зараћене стране у холандском верском рату често су користиле Ханзине бродове и складишта, и ниједна није имала интерес да њену неутралност нарушава.

Хајнрих и Емануел проценили су да је овде очекивана добит, лако, могла да буде и целих сто одсто – на уложених хиљаду дуката зарадили би сигурно још толико. Неколико дана касније, када му је исплаћено осам стотина златних рајнских гулдена, вођа протестантских побуњеника, Виљем Орански, дао је својим присталицама наређење да педесет Елизабетиних топова, сакривених у исто толико воловских кола, разним сеоским путевима допреме до Ханзиних складишта у кантору Бриж.

Некако  у то време стигло је и писмо од купца:

“Јакоб Кансино каже да је најбоље да робу истоваримо у Орану – то је шпанска лука у северној Африци, Шпанци су већ прилично близу закључивања мира са Портом, а на португалске амбиције у Мароку не гледају са превеликим симпатијама.”

Емануел Симондс је свом ортаку Хајнриху Судерману показивао разна места на карти поморских путева западне Европе и Средоземља:

“Кад брод исплови из Брижа, биће безбедан у енглеским територијалним водама, дакле све негде до крајњих јужних тачака под контролом из Ирске. После ће ући у један део ризичне трасе, поред португалске обале, где понекад има патрола, све до Гибралтара. Када већ дође до Стене, оданде ће му опет Енглези пружити заштиту кроз мореуз…”

***

На теретном доку луке у Брижу био је привезан Adler von Lübeck, “Орао Либека”, понос трговачке морнарице Ханзе, дуг преко осамдесет метара, са три хиљаде тона носивостиНа обали је већ било распоређено свих педесет топова, а Симондс и Судерман су надгледали утовар. Једна од предности које је функција синдика Ханзе са собом носила била је и могућност да се наоружани брод (Adler von Lübeck је имао и својих 138 топова, који су га чинили страхом и трепетом за гусаре на морима) Компаније понекад искористи и за сопствене приватне послове…

Када је утовар већ скоро био при крају, на капији кантора се појавио гласник. Прошао је целу Шпанију и Француску за двадесет три дана, преко Пиринеја, прелазећи понекад и по сто километара дневно, мењајући коње на успутним станицама. Са собом је носио само кожну мапу са папирима, насловљену на Емануела Симондса.

Јеврејски трговац из Амстердама нестрпљиво је сломио печат од црвеног воска и отворио пажљиво пресавијени комад папира:

“Португалци су сазнали за испоруку. Ратни бродови претресају све транспорте према југу и траже оружје. Робу морате превести копном. Нова дестинација је Рим. Чекам вас тамо за месец дана.”

Писмо није било потписано, рукопис је био његовог старог партнера Кансина, али је Емануелу било јасно да порука долази од, њему тада још непознатог, купца. Окренуо се ка Хајнриху Судерману и убрзо су се обојица поново наднела над мапом:

“Брод сад мора да крене на север, у најближу луку ван шпанске контроле. То је Хамбург. Оданде, транспорт мора да иде копном: Хановер – Нирнберг – Минхен – Венеција – Болоња – Фиренца – Рим.”

Ханзеатски трговац је био запрепашћен:

“Па то је преко целе Европе! Више од хиљаду миља. Превести тако тешко оружје преко најмање десет граница! А не знамо ни ко је купац?”

“Знамо ко је купац. Томас Стакли, енглески племић. Овде су и два комплета папира, оба са попуњеним товарним листовима: први за коришћење у протестантским земљама – крајње одредиште је Крф, одакле треба да се снабдеју грчки устаници. Када роба уђе на територије под контролом католичких владара, тај први комплет папира се цепа и користи се други: ту већ пише да су топови намењени инвазији јеретичке Енглеске.”

Помало збуњено, Емануел Симондс је прелиставао и остале папире које је донео гласник.

“А где ће ти топови заиста да заврше?” – немачки трговац је постајао све више сумњичав.

Јеврејин је слегао раменима:

“То ћемо сазнати кад стигнемо у Рим. А можда нећемо ни тамо. Узећемо наше две хиљаде златника, поделити их и више се никада не морамо видети.”

 

XV

Ломача у Валенсији

spanish-inquisition-auto-de-fe-capital-punishment-death-by-burnig-E0T8FF

“Понећете ми икону и исплатићу Вам главницу од пет стотина златника и још сто на име камате. Немам времена да долазим у Оран. Примопредаја ће се обавити у Валенсији. Арно Ростан.”

Двадесет посто камате за шест месеци на колико је његова меница била издата – била је то сасвим добра зарада, чак и за оно време. Јакоб Кансино је, међутим, размишљао о ризику посла који му је управо био понуђен – долазак у Валенсију је могао да га доведе у смртну опасност. Јеврејима је, наиме, после Декрета из Алхамбре 1492. боравак у Шпанији био дозвољен једино под условом да прихвате хришћанство. Јакобов деда то није учинио и изабрао је одлазак – не у Солун или Дубровник, као многи његови сународници, него у много ближи Оран, додуше. И он је био шпански посед, али на њему строге одредбе Декрета из Алхамбре нису важиле.

Уз писмо, француски мисионар је послао пасош на име шпанског свештеника, припадника Тринитаријанског реда, Габриела де ла Куеве. Пасош је, наравно, био фалсификован, али то није претерано бринуло јеврејског трговца: знао је да лучка полиција у Валенсији неће претерано ревносно проверавати документе чланова елитних католичких редова Краљевине.

Па ипак, откад је обавештен о смрти свог сународника Абрахама Коена Луситана у Тангеру, Јакоб Кансино је постао неповерљив. Издао је меницу на пет стотина златника, узео икону као залогу, а месецима му се нико није јављао. Емануел Симондс у Амстердаму меницу још није поднео на наплату. Да ли Емануел није нашао продавце топова или је Абрахама смрт спречила да нађе њихове купце? Каква је сад улога француског мисионара? Само неколико дана раније по његовом захтеву је послао писмо у Бриж са инструкцијама да се роба испоручи у Оран. Сада му се нуди очекивана зарада од двадесет посто а да не мора уопште да улази у опасну трансакцију. Не мора, чак, не само да се упозна са купцима топова, него ни да уопште и види, и једне и друге…

Предлог је, нема сумње, звучао врло примамљиво. Да ли је стари јеврејски трговац, тог јутра када се, прерушен у шпанског свештеника, укрцао на брод који је из Орана полазио за Валенсију и за тренутак помислио да је у ствари био исувише примамљив? Да ли је журио да заради сто златника, или да се ослободи терета који га је притискао последњих пола године? Или су му, можда, попустили рефлекси? Одговор на то питање никада нећемо сазнати.

“Мосињор Ростан. Мало чудно место за састанак два свештеника?” – Јакоб Кансино се осврнуо око себе – “Али свеједно, надам се да имате паре? Жури ми се да пођем кући. Брод иде ујутро за Оран.”

И заиста, у Берзи свилеLonja de la Seda, комплексу зграда у касном готском стилу у центру града, било је разног света: углавном, наравно, трговаца, али и чиновника каталонске царине, затворских стражара задужених да у Кули чувају ухапшене берзанске посреднике који нису могли да испуне преузете обавезе, судија поморског трибунала,  Tribunal del Mar. По великом дворишту ужурбано су се кретали и други који су зарађивали од ове жиле куцавице трговине у Валенсији: власници соба за изнајмљивање, продавци ушећереног воћа, пријатељице ноћи које су вребале своје клијенте… Али, у целој тој шароликој маси људи, Арно и Јакоб су једини били у свештеничким одеждама.

“Зато се нећемо пуно задржавати, да не привучемо непотребну пажњу.” – Арно Ростан је левом руком узео платнену торбу са иконом, а десном је Јеврејину предао три папира – цертификата о депозиту – на по две стотине златника сваки.

Цертификати су гласили на доносиоца, а издавалац је била Taula de Canvi једна од најјачих банака Шпаније. На први поглед, све је било у реду. Неповерљив, Јакоб је поново, пажљиво, прегледао сваки папир.

“Нисте, ваљда, очекивали да носим са собом шест стотина златника по Валенсији?” – Француз је био нестрпљив – “Банка вам је, уосталом, само пар стотина метара даље низ улицу.”

Јеврејин је погледао низ улицу Portal de Valldigna према катедрали El Miguelete: из Берзе свиле, зграда банке се могла сасвим добро уочити.

“А ово Вам је и писмо Тринитаријанског реда: препорука за оца Габријела, који одлази у нашу мисију у Африци, да му сви органи власти у Валенсији изађу у сусрет. Са овим писмом, у банци ћете бити опслужени као краљевско височанство.” – рекао је Арно Ростан, а онда, помало мистериозно, додао: “Бићете први Јеврејин у овом граду у последњих сто година који је уживао такав краљевски статус.”

Из последњих реченица, Јакобу Кансину је било јасно да њих двојица у банку неће отићи заједно. Њихова мала трансакција треба да се заврши тада и ту, у Берзи свиле: Француз ће узети икону, Јеврејин три цертификата о депозиту. Видеће се, можда, тек приликом неке друге трансакције:

“Било је заиста задовољство пословати са Вама овог лета.”

***

Да је ово, међутим, његова последња трансакција – не само са француским мисионаром, него и у целом животу – Јакобу Кансину је постало јасно већ пар минута касније, на самом улазу у банку Taula de Canvi, када му се на раме одједном спустила рука:

“Јакоб Кансино, чивут из Орана? Поћи ћете са нама, Inquisición española.”

Руку истражитеља пратила су два пара намргођених очију наоружаних војника и Јакоб Кансино није имао други избор…

Недозвољен боравак на тлу Најкатоличкије краљевине, прерушавање, коришћење лажних докумената на име недавно преминулог шпанског свештеника… Већ и једно од свега тога било је довољно да Јакоб више не види светло дана. Сво троје заједно могло је да укаже и на неки много озбиљнији грех – рецимо шпијунажу. Амбициозни генерални секретар суда, escribano general, није хтео да губи време и одмах је одредио тортуру на точку: после једне сеансе мучења, сваки затвореник је много говорљивији…

Инквизиција у Валенсији била је на гласу као једна од блажих у тадашњој Европи: тортура је била ограничена на петнаест минута (римска је, на пример, мучитељу давала пуних пола сата), није било дозвољено “ломљење костију или проливање крви”, а била је изузета и у случају малолетних лица, болесника, трудница или стараца; жене су мучене само у изузетним случајевима, обично када се радило о тврдокорним вештицама за које нису постојали никакви други докази. Свакој сеанси тортуре морао је да присуствује и доктор. Инквизиција Валенсије примењивала је строжа правила у односу на цивилне судове у Шпанији и, заиста, и у односу на цивилне судове скоро свих земаља тадашње Европе, од Енглеске до Русије.

Јакоб Кансино није био баш старац, али далеко од тога да је био у пуној снази и одличног физичког здравља. Испитивачcalificador, одмеравао га је искусним оком и размишљао коју од дозвољених метода тортуре да примени. У налогу јесте био одређен точак,  potro – механизам на којем се разапињу жртвини удови – али једини точак који је имао био је у том тренутку заузет. На њему се управо налазио оптужени за мађионичарске трикове, надрилекарство и прорицање судбине; његови језиви крици испуњавали су подземну просторију.

Испитивачу је на располагању остала garrucha, механизам којим је жртва подизана за руке, везане на леђима, све до стропа, а сав терет њеног тела притискао рамена. Оптуженима који су били крхке грађе – а Јакоб је био такав – обично би за ноге био везиван додатни терет, како би појачао бол. Испитивач се коначно определио за најједноставнији метод: дављење испитаника водом преко крпе, toca, гурнуте у уста.

У том тренутку, у собу за тортуру ушао је escribano general, нешто шапнуо Испитивачу, и дао му комад папира. Овај је значајно климнуо главом, и обратио се Јакобу, којем је крпа већ била гурнута у уста:

“Чивуте, ти ћеш признати злочин који су ти ови добри људи ставили на терет. То обојица знамо. Досад се није десило да неко није признао, а да је моју тортуру преживео. Али можда би све могло да прође мање болно? Ако потпишеш овај папир никаквог мучења неће бити.”

Захвалан, Јакоб је два пута потврдно трепнуо, крпа му је извађена из уста и дата му је чаша воде. Потом му је дат и папир који је донео escribano general. У њему је писало како је Јакоб сам, у Орану, украо свештеничку одежду и сам фалсификовао писмо Тринитаријанског реда, како би у Валенсији могао да организује тајну јеврејску ћелију. Нису се помињали никакви саучесници, никаква икона, ни било какви златници…

Confessionem esse veram, non factam vi tormentorum – гласило је правило – исповест је истина, независно од тортуре. Овако састављена, Јакобова исповест, омогућавала је да се бизарни инцидент оконча брзо. Анонимна дојава, на основу којег је претходног дана ухапшен на улазу у банку, помињала је неку “тајну јеврејску ћелију” која би требало да се бави прикупљањем података о утврђењима око града…

“Судије ће ценити твоје брзо и потпуно признање. Можда ћеш само бити прогнан назад у Оран, и осуђен на пар година принудног рада? Будући да никакву штету у Валенсији ниси ни стигао да учиниш?”Испитивач је сада у разговор додао тзв. слатку пилулу – полуобећање је оптуженом стављало у изглед могућност да ипак преживи суђење – уобичајени маневар којим се олакшавало потписивање признања…

Али, оно што делује сувише лепо да би било истина најчешће и није истина. Суђење је одржано већ наредног дана и Јакоб Кансино је, на основу сопственог признања – које је било једини доказ – осуђен на смрт, и то смрт спаљивањем на ломачи. У време када је, од укупног броја оптужених пред Инквизицијом у Валенсији, на ломачи завршавало само један до два процента, јеврејски трговац из Орана, Јакоб Кансино, нашао се међу њима…

Непосредно пре него што је предат краљевској полицији, која је била задужена за техничка питања око егзекуције, Јакобу је у ћелији опет пришао Испитивач:

“Судије су данас биле мало строже. Ех, таква је била Божја воља, шта да радимо. Али, ипак можда могу да учиним нешто за тебе? Нема смисла да још додатно патиш, могао бих да удесим са џелатом да те неприметно удави, пре него што запали ватру? И да, ти би сада могао да ми даш она три папира, нема смисла да изгоре са тобом?”

Тог поподнева је јеврејски трговац Јакоб Кансино изгорео на главном градском тргу у Валенсији, заједно са још две жене оптужене за вештичарење, оним мађионичарем и надрилекаром којег су мучили на точку на дан када је ухапшен, и двојицом содомиста. За разлику од свих осталих, претходно је заиста био задављен и тако спасен много већих мука – овог пута Испитивач је одржао реч.

***

Представа је трајала око пола сата и задовољан народ се после разишао по крчмама да жеђ утоли у пиву. А у једној од тих крчми, “Сараценовој глави”, Испитивач је Арноу Ростану дао три цертификата о депозиту на по две стотине златника. Француски мисионар је Испитивачу дао два златника и платио му два пива.

“Шта ли је на тим папирима, када је овај несрећник више плакао што се од њих растаје него што ће за који минут отићи на ломачу?” – Испитивач је био помало збуњен.

“Ах, ништа посебно, чивутска посла. Нека њихова бајања против нашег Господина и Мајке Божје.” – Арно Ростан се правио да пажљиво чита шта пише у цертификатима у депозиту – “Ти чивути мисле да ће их бајања сачувати на оном свету. Добар посао си урадио, Педро.”

Поносан на похвалу од тако значајне личности, Испитивач је задовољно отпио велики гутљај пива:

“Оче, обећали сте ми и опрост грехова за оно новорођенче које сам удавио прошлог месеца? Закопао сам га у башти иза куће. Бог се заиста неће љутити на мене због тога?”

Арно Ростан је из џепа своје свештеничке одежде извадио рачун за куповину свећа и свечано га пружио свом саговорнику:

“Ја увек држим реч. Ево ти обећани опрост грехова.”

Са тим речима, Арно је устао од стола, бацио златник крчмару, рекао му да задржи кусур и упутио се ка изласку из “Сараценове главе”:

“Увек је дивота радити са неписменим људима” – помислио је када се нашао на улици.

Прошао је градским тргом, где се полако разилазио дим око спаљеног тела Јакоба Кансина. Погледао је угљенисане остатке: коначно је имао икону, макар ону лажну ако му права још није била доступна; имао је и даље својих шест стотина дуката; још једног сведока своје мале афере више није имао:

“Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште.”

Са тим мислима Арно Ростан се упутио у луку. Те вечери је један брод требало да исплови према Риму, наредној станици на његовом путу.

 

XVI

Превозник смрти из Вечног града

thomas-stucley350

“На пут ћемо кренути тек на пролеће. Свети отац би до тада требало да обезбеди финансирање моје експедиције. Он би хтео да његов ванбрачни син, Ђакомо Бонкомпањи постане краљ Ирске, кад је ослободимо од неверника. Али неке паре морају да дају и Шпанци…”

Капетан Томас Стакли, у друштвима у којима се кретао познат и као “Пожудни Стакли” и “Трговац смрћу”, шетао се великом собом чији су прозори гледали на Шпанске степенице. Причао је више сам за себе него за своје госте. Често је гледао кроз прозор. Крај октобра је у Вечном граду био сунчан и топао и Римљани су, својим уобичајено бучним разговорима, испунили центар града.

“Капетане, Ви имате где да сачувате нашу робу тих неколико месеци? Она неће привући нежељену пажњу власти?” – Арно Ростан се распитивао где би његови топови могли да проведу зиму.

“Папа Гргур ми је већ ставио на располагање две хиљаде добровољаца за ослобађање Енглеске од власти неверника. У наредних неколико месеци, очекујем да их буде пет хиљада. Они су овде, у једном војном логору недалеко од града, близу луке Чивитавекија, обучавају се на полигону. Ту ће и топови бити безбедни до пролећа.”

Томас Стакли, наравно, својим гостима није рекао да су тих две хиљаде добровољаца заправо ситни лопови, провалници, силоватељи и друмски разбојници – сви ухапшени последњих година по разним градовима и путевима на Апенинском полострву. Они су зарад амнестије и папског опроста свих грехова – важио је педесет дана – прихватили да крену у рат.

Уосталом, и он сам, Томас Стакли, бивши најамник у Француској, Ирској, Фландрији, командант три галије у Бици код Лепанта, хохштаплер који се лажно представљао као ванбрачни син Хенрија Осмог, повремени шпијун за разне стране, шверцер, коцкар и преварант – он сам је сада, у педесет седмој години живота, добио и прву племићку титулу у свом животу. Прву праву титулу, наиме, и то ни од кога другог него од Светог оца: постао је маркиз од Лејнстера. А заједно са титулом добио је и слуге и ађутанте, скупоцена одела и лепу двоспратну кућу на Шпанском тргу где је примао разне госте.

Све то, међутим, ниједног од његових гостију није превише ни занимало: отац Арно Ростан је био задовољан што је нашао сигурно место да његова роба презими, док не уговори коначну купопродајну цену са мароканским султаном. Исправно је проценио да ће, како се коначни војни обрачун буде приближавао, та цена моћи само да расте.

Са друге стране, Емануел Симондс и Хајнрих Судерман, који су сами сносили половину трошкова за куповину топова од холандских побуњеника, као и све трошкове њиховог дугог и компликованог превоза, најпре бродом до Хамбурга, а потом и копном кроз целу Немачку, преко Алпа до пола Италије, били су нестрпљиви да своју робу наплате:

“Оче, у последњем писму сте нам гарантовали две хиљаде златника. Када мислите да нас исплатите?” – јеврејски трговац из Амстердама је био директан.

“Чим се и ја будем наплатио и ви ћете. Видите да овај џентлмен не може да крене на пут како је било планирано, јер скупља своју војску за свету мисију. Сачекајте још само пар месеци.” Арно Ростан је покушао да код својих пословних партнера пробуди заспала верска осећања – “Овај наш мали посао није само комерцијални подухват, него саставни део једне велике, богоугодне, мисије.” 

Са тим речима, француски мисионар је узео крст који му је висио око врата, пољубио га и окренуо ка небу, мрмљајући нешто на латинском. Двојица трговаца са севера су се само згледала:

“Не долази у обзир да чекамо пола године. Ми смо рачунали на овај посао, који смо закључили са Вама оче, а не са енглеским авантуристом. А и не мешамо трговину и политику.”

Француз је, на први поглед, изгледао разочарано – али је управо такав исход  и прижељкивао. Слегао је раменима немоћно, а потом из своје торбе извадио једну стару и офуцану платнену торбу:

“Ако не можете да чекате, онда сте ме – Бог ми је сведок – довели у јако непријатан положај. Као џентлмен, и човек који је свој живот посветио Свевишњем, ја сад немам други избор него да вам предам овај вредни предмет, иако он вреди знатно више од договорене две хиљаде златника, и мада ја уопште не сносим кривицу за споро окупљање добровољаца господина Стаклија.”

Симондс и Судерман су збуњено посматрали икону:

“Шта је  сад ово? Нека грчка мазарија на дрвету?” – упитали су, са изразима неверице, обојица готово у глас.

“За овај мали комад дрвета, венецијански дужд ће платити колико год тражите. А све што будете тражили мање од три хиљаде златника, то ће са ваше стране бити равно поклону.” – француски мисионар је тугаљивим гласом објашњавао вредност предмета који им је управо дао, глумећи како се растаје од хиљаду златника.

Састанак је полако приведен крају – Стаклијев официр Херкул де Мастро од Пизе ће сутрадан отићи до царинског складишта код Порта Номентано, показати папску потврду да се ради о материјалу за Свети рат, и топови ће, до краја недеље, бити у логору за обуку где ће и провести наредну зиму. Арно Ростан је својим продавцима испоручио платнену торбу са иконом, и тиме их исплатио. Убрзо су се сви разишли.

Тек нешто касније, на улици, двојица трговаца су почела са жучном расправом:

“Ако су ово топови за Свети рат против Елизабете у Ирској, зашто нам је најпре речено да ће нас енглеска флота штитити на путу из Брижа, а потом да су Португалци сазнали за испоруку?” – питање трговца из Келна звучало је сасвим логично – “Коме је ово оружје заиста намењено?”

Исто питање је поставио и месец дана раније у Брижу – да би сада поново добио врло сличан одговор од свог партнера:

“Што се нас двојице тиче, никакви топови никада нису ни постојали. Они су сада проблем овог Француза, његовог превозника и његовог купца, ко год то био. А наш проблем је да покушамо да добијемо неке паре за ову икону.”

“Оних три хиљаде златника о којима је говорио Ростан?”

“Или барем оне две хиљаде, колико нам је обећано.”

“Или барем хиљаду, колико су нам били трошкови. Или барем било шта.” – помислио је Емануел Симондс у себи, али није хтео да плаши синдика Ханзе. Ко зна, вероватно ће му још бити потребан.

Следећег јутра, након што су исплатили људе са којима су довезли робу из Хамбурга, одјахали су на север, према Трсту. Из те поспане аустријске луке могли су безбедно да преговарају са Венецијанцима о икони, а да не ризикују да заврше у некој тамници.

Јеврејин и Немац су тако, сасвим невољно, тог дана у Риму постали трговци уметничким делима – иако тада још нису знали да се ради о фалсификату. Енглез је опет, сасвим вољно, постао превозник смрти – иако тада још није знао да је управо уговорио превоз своје сопствене смрти.

 

XVII

Дубровник: мала ноћна размена

dubrovnik-oldmap

Пет хиљада златних рајнских гулдена – годишњи данак који је Царству по мировном споразуму из Једрена плаћао аустријски цар Максимилијан био је рецимо тридесет хиљада – била је то прилично висока цена за једну малу икону.

Када је, средином новембра 1577. године, добио писмо свог уходе у Трсту, да један немачки трговац по крчмама у граду тражи две и по хиљаде златника за једну “стару и вредну грчку икону”, Мехмед паша Соколовић је одмах знао о чему се ради. И одмах је у Трст послао шифровани одговор: удвостручите цену, али икону не смеју да купе Венецијанци.

Наравно, ако би успео да први купи икону, Мехмед је могао да од несрећног Венијера тражи и двоструко више. Уосталом, писма која је из Венеције слао својој сестри од стрица и Мехмедовој ташти, иако пуна двосмислених речи и скривених порука, нису могла да сакрију Себастијанов очај. Али, искусни политичар је добро знао да највећа вредност коју би Ходогетрија могла да има за Високу порту није био у новцу, него у утицају који би – ако би је имао у рукама – преко ње могао да оствари на Себастијана Венијера. 

Јер, није се више радило само о једном племићу, него о целој Републици Светог Марка. Средином јуна је умро стари дужд Алвизе Мочениго, губитник Кипра, а изборни колегијум од четрдесет једног слободног грађанина Венеције једногласно је на његово место довео победника код Лепанта, Себастијана Венијера.

У том тренутку, вредност укупне имовине Мехмед паше Соколовића била је негде око осамнаест милиона дуката – сваки гувернер неке отоманске провинције којег би поставио плаћао би му годишње око двадесет хиљада дуката. А поставио их је, до тада, преко половине. Она друга половина, коју је задржао на својим местима, плаћала му је још више. Оних неколико, којима је, негде у лавиринтима империјалне администрације, задржао катул ферман, откупљивали су своје главе за по сто хиљада дуката.

Зато је Мехмед паша Соколовић одлучио да Мадону Никопеју од немачких трговаца откупи сам, у своје име, да за ту операцију не користи државне паре него сопствене, и да мали осликани комад дрвета буде његово лично тајно оружје, оруђе или монета – видеће се већ шта – у даљим пословима са лукавим Млечанима.

***

Размена је обављена дискретно, последњег дана 1577. године, у Дубровнику. Трговци Емануел Симондс и Хајнрих Судерман донели су малу платнену торбу са комадом дрвета, а архитекта Мимар Синан, један од најповерљивијих људи Великог везира Мехмед паше Соколовића, велики платнени џак са златницима – био је тежак око петнаест килограма.

То злато је дубровачкој царини на улазу у град пријављено као вишак пара преосталих од радова на Вишеградској ћуприји – једној од Мехмед пашиних задужбина у његовом родном крају – коју је претходног месеца, после шест година радова, коначно завршио. Преостали новац се враћао у Цариград, бродом “Махмудија” који га је чекао у луци…

Под лелујавим осветљењем крчме у малој улици поред Страдуна Мимар Синан није могао да провери да ли је комад дрвета заиста Мадона Никопеја – изгледало је, на први поглед, да јесте – нити је било времена да двојица трговаца преброје баш сваки златник и утврде има ли их тачно пет хиљада – изгледало је, на први поглед, да их има.

Није било паметно привлачити превише пажње – доушници дубровачког Малог већа су се ионако мували по граду. Била је то трансакција високог ризика: и за икону, и за злато, али и за главе. Торбе су размењене испод стола, наручени чај брзо попијен, а тројица људи су одвојено кренула ка бродовима који су их чекали у дубровачкој луци.

Сутра ујутро, првог јануарског дана нове 1578. године, из ње ће готово истовремено испловити две витке баркасе. Али, чим су напустили луку, бродови су се раздвојили: “Темперанца” је узела курс према северу, ка Трсту, а “Махмудија” према југу, ка Цариграду.

XVIII

Смрт у Венецији

220px-Canaletto_-_Bucentaur's_return_to_the_pier_by_the_Palazzo_Ducale_-_Google_Art_Project

“Наноси боје су сувише свежи, види се да је више пута накнадно испирано, како би изгледало старије. Дрво је, опет, највише педесетак година старо. И, ово је липово дрво а Ходогетрија је израђена од четинара. Serenissimo Principe, ово јесте фалсификат, мада морам да кажем, врло добар. Готово савршен.”

Млади човек је слегао раменима, као неко ко не воли да саопштава лоше вести али му је то, овог пута, ипак запало. Потом је, полако, са десног ока скинуо лупу. Доменикос Теотокопулос, позван за ту прилику из Рима, да за две стотине дуката изврши експертизу Мадоне Никопеје, још увек није био познат по свом уметничком имену, Ел Греко – оном под којим ће ући у историју шпанске Ренесансе. Ипак, већ је тада, у својој тридесет седмој години, био највећи ауторитет за грчке иконе на Средоземљу.

У лицу Себастијана Венијера није било ни капи крви – оно је било бело, као мермерне плоче на Тргу Светог Марка, испод прозора поред којег су обојица стајали. Тек осам месеци био је венецијански дужд – почаст која, после смрти његовог претходника Алвизе Моченига, није могла да измакне победнику код Лепанта – а зли усуд га је већ стигао?

“Можда да ипак затражимо и неко друго мишљење, само провере ради, наравно? Паола Веронезеа, на пример, или можда чак и Тинторетово? Шта мислите?” – упитао је свог госта после неког времена. Више реда ради.

“Serenissimo Principe, наравно да можете питате још неког. Наравно, једино Тинторето долази у обзир. Нико други се не разуме довољно. Иако, искрено, мислим да би вам он рекао исто што и ја.”

Док је изговарао последњу реченицу, у изразу лица Ел Грека могла је да се примети блага увређеност. Како би, заиста, тај Јакопо Тинторето, Венецијанац, могао да се разуме у византијске иконе боље од њега, Грка?

Али дужду тако нешто није ни падало на памет. Тинторета, свог комшију, познавао је већ деценијама – био је то један јако брбљив стари човек – па ако би којим случајем и он утврдио да је Мадона Никопеја фалсификат, о томе би за неки дан брујала цела Венеција. Овај млади Грк ионако за неколико дана иде у Шпанију и неће га више никада ни видети.

Дужд је одмахнуо руком, као да жели да каже да је и сам схватио бесмисленост свог предлога. Онда је очима дао знак свом секретару да грчком сликару исплати обећану награду и испрати га:

“Рачунам на вашу дискрецију, Теотокопулос. Прихватили смо цену, четири пута већу цену од уобичајене, зато да бисте држали језик за зубима.”

“Нико неће знати, Serenissimo Principe, да сам икада био у овој палати. А још мање да сам урадио ову експертизу.”

Са тим речима, Ел Греко се поклонио и изашао из дуждевих одаја. Његов животни пут, од Кандије на Криту где је рођен, преко Рима и Венеције, до Толеда у Шпанији где ће се завршити тек у наредном веку, био је на почетку. Венијеров се, међутим, ближио свом крају.

***

“Мој најдражи рођаче,

Користим прилику да вам уз пакет који сте добили пошаљем и ово писмо. Љубазношћу мог зета, од немачких трговаца из Трста недавно је откупљена Ходогетрија. 

Он жели да вас подсети на реч коју вам је дао пре пет година, када је закључен мир: ако се икона икада нађе у земљама, или на водама, под влашћу Полумесеца, она ће бити враћена Републици Светог Марка, којој и припада.

Увек ваша,

С.” 

И ништа више није било написано, зеленим мастилом, на малом парчету – око четврт фолија – пергамента. Ипак, Себастијано Венијер је одлично знао то китњасто написано слово “С”: био је то потпис његове рођаке Сесилије Венијер…

Зашто су Мехмедови изасланици у јануару тражили тајни састанак у Херцег Новом да би предали његовим људима тај пакет? Како је могуће да за њега нису тражили никакав новац? Да ли су му намерно послали фалсификат, или су и њих преварили “немачки трговци из Трста”? И да ли ти трговци уопште и постоје? Или су и лажна икона и писмо само начин на који лукаве Османлије, баш сада на почетку његовог мандата, желе да подсете како нису заборавили његову мрачну тајну?

Кратак фебруарски дан, последњи у 1578. години, ближио се свом крају. Сунце је полако залазило иза брда западно од града док је источни хоризонт, онај изнад Јадранског мора, већ био у тами. Трг Светог Марка почео је да се пуни људима, чија су лица била сакривена под карневалским маскама. Било је то последње вече поклада, и за све своје грехове из претходне зиме узорни грађани Венеције су, као и сваке године, оптужили лутку од сламе која се налазила на челу поворке – господара карневала. Испод прозора Дуждеве палате већ се правила велика ломача…

Са свог прозора, Себастијано Венијер је посматрао људе којима су маске, бар у тој једној, од педесет две недеље у години, омогућиле анонимност. Да ли ће Ходогетрија, коју је тог јутра добио, макар била и лажна, бити његова маска? Хоће ли се са том маском појавити на церемонији венчања са морем, на дан Вазнесења Господњег, када би дужд сваке године бацао прстен у море?

Како се судбина тачно поиграла са њим, и да ли је судбини у томе неко и помогао, вероватно се никада неће тачно сазнати. У сваком случају, негде пред поноћ, стари дужд је, већ уморан, из своје радне собе отишао у спаваћу, у другом крилу палате. И Мадону Никопеју и писмо из Цариграда оставио је на столу. Није још био одлучио шта да ради са њима.

Једни су после тврдили како је заборавио да угаси свећу, други како је заборавио да затвори прозор, па је нагли удар западног ветра са карневалске ломаче однео запаљену сламу а ова захватила завесу од фине сиријске свиле… Било како било, пожар је захватио Дуждеву палату негде око један сат после поноћи, у ноћи између уторка и среде, 28. фебруара и 1. марта. Ватрогасци, тек пробуђени после веће количине попијеног вина, окупљали су се готово пола сата. До четири ујутро, већи део палате био је изгорео. У њему, и икона и писмо који су ненадано стигли из Херцег Новог…

Наредног дана, у четвртак 2. марта, Себастијано Венијер је послао белешку Већу Десеторице:

“Мадона Никопеја је недавно била изнета из Ризнице како би грчки сликар Д.Т., велики ауторитет за византијске иконе, утврдио шта је неопходно предузети како би се Ходогетрија заштитила од зуба времена. Како његов посао још није био завршен, икона је привремено остала у дуждовим радним одајама. Била је Божја воља да страда у пожару.”

А у петак, 3. марта 1578, негде пред зору, у осамдесет другој години, завршио се и овоземаљски живот Себастијана Венијера, победника код Лепанта. Пошто је на месту дужда провео мање од годину дана, није још ни стигао да обави церемонију венчања са морем. У службеним хроникама Републике Светог Марка остало је записано да му је “срце препукло од туге када је видео колику штету је Дуждевој палати начинио изненадни пожар”.

Неслужбено, његови савременици су тврдили како је такав исход сам убрзао, испијањем отрова који му је један швајцарски медикус припремио још неколико година раније…

Белешку коју је добило претходног дана Веће Десеторице је прихватило без расправе – и наравно одлучило да је задржи у тајности. Ел Грека нико није тражио, а и да јесте, не би га нашао – тог јутра је он, наиме, кренуо за Шпанију.

 

XIX

Алжир: побуна јаничара

14986473-old-illustration-of-the-fig-tree-algiers-bazaar-created-by-allon-and-prior-published-on-il-mediterra

Родриго де Сервантес је у Барселони на обећану гаранцију Тринитаријанаца, ипак, морао да сачека неколико месеци. Отац Арно Ростан је, пре него што би је однео старешини Реда на потпис, хтео да се увери да је његов пословни партнер, Абрахам Коен Луситано, обавио свој део погодбе. За све то време, док је јеврејски доктор путовао до Палерма и Малте, на Малти чекао да руски иконописац заврши фалсификат, а потом лажну икону однео свом сународнику Јакобу Кансину у Оран, Родриго је бесциљно лутао по Барселони. Па ипак, ствари су почеле да се померају са мртве тачке…

Почетком маја 1577. године, када је из Тангера добио шифровану поруку: “Канаринац је у кавезу”, Арно Ростан је знао да је примопредаја иконе обављена успешно и да је дошло време за наредну фазу операције.

Пре него што је и сам кренуо за Тангер, досадном Шпанцу је предао гаранцију Тринитаријанског реда – обећање да ће исплатити хиљаду златника за ослобађање Мигела де Сервантеса – на основу које ће га гусари, привремено, пустити из тамнице, али без права да напусти Алжир, све док не стигне новац.

***

“Није те било више од пола године каурине? Овде се веровало да си брата препустио његовој судбини. Али, ти ни сада немаш новац?” – глас Араба Ахмеда, алжирског беглербега и капудан-паше гусарске флоте, звучао је помало претећи.

“Часни пашо, није данас лако пронаћи хиљаду златника. Ми смо сиромашна породица. Али, успео сам да обезбедим гаранцију Тринитаријанаца. Они овде послују већ деценијама и до сада се није догодило да своју реч нису поштовали.” – Родриго је предао паши папир из Барселоне.

“То већ изгледа мало боље.”Араб Ахмед није наравно знао шпански, нити је знао да чита, па је предао гаранцију свом драгоману који ју је пажљиво проучавао – “Твог брата ћемо пустити из тамнице, али само на три месеца, на колико гласи ова гаранција.”

Родриго се дубоко наклонио у глас захвалности и, по протоколу који су алжирски гусари, мада помало искривљеном, преузели са Високе порте, почео да излази из сале за аудијенције ходајући уназад. Кад је дошао до самог улаза зауставио га је глас Араб Ахмеда, за нијансу или чак две хладнији од претходног:

“Можеш остати у граду и сачекати да ти брат изађе из тамнице. Можеш и да проведеш неко време са њим. Како год хоћеш, јер песак из твог часовника је почео да цури данас. Ако се не вратиш за три месеца са новцем, питање је да ли ћеш брата следећи пут затећи живог.”

***

Тако је прошла и зима те 1577/1578. године. Мигел де Сервантес је у Алжиру, на привременој слободи, чекао одлазак кући, његов брат Родриго је у Сеути покушавао да прикупи паре, отац Арно Ростан, сада слободан од обојице својих саучесника Јевреја, чекао да топови поскупе, а Томас Стакли у Риму да му папа прикупи довољно криминалаца који би хтели да буду добровољци у његовој малој најамничкој дружини. Та дружина је у међувремену нарасла на четири хиљаде војника, од којих је половину обезбедио папа, а половину регрутовао сам Стакли, за новац добијен са шпанског двора.

У марту, док су Венецијанци сахрањивали Себастијана Венијера и оправљали изгорелу Дуждеву палату, Томас Стакли је коначно испловио из Чивитавекије код Рима.

Флота од десет бродова, шест ратних и четири транспортна, кренула је за Кадиз у Шпанији. Једино се Морски коњCavallo Marino, већ прилично расходована трговачка галија коју је Стакли поносно прогласио “адмиралским бродом”, зауставила и у Орану. Под окриљем ноћи, највернији од његових морнара искрцали су педесет топова, и кроз градска врата, Порт де Канастел, однели их у двориште Катедрале Светог Луја. Стражари на вратима, а и старешина катедрале, подмићени са пар златника Арноа Ростана, сасвим згодно су окренули главе на другу страну…

“Пуно среће у Вашем походу на Ирску, маркиже од Лејнстера.” – француски мисионар је извадио испод своје свештеничке одежде две кесе са по педесет дуката, уговорену цену за превоз робе – “Нећете имати проблема што сте успут превезли и топове јеретичке Елизабете?”

“На ту матору и јалову кобилу не дајем ниједан мој прдеж.” – одговорио је Томас Стакли, бахато као и увек након што би попио неколико пива.

Са првим зрацима сунца, и Cavallo Marino је испловио из Орана за Кадиз. Тамо је Томас Стакли својим следбеницима издао пасоше Краљевине Ирске. Краљевина, додуше, није постојала, али су бар пасоши изгледали величанствено, на луксузном папиру… А педантна поморска инспекција главне шпанске западне луке утврдила је да су и дрвенарија и конопци на скоро свим бродовима већ поприлично трули, па је шпански краљ Филип Други упутио Стаклија да пре поласка на север сврати до Лисабона, како би их поправио у тамошњем Арсеналу.

Стаклија је у Лисабону чекао и вођа ирских католика, Џемс Фицморис, тада папски нунције у Мадриду, задужен за политичку контролу целе експедиције. Али, на његово ужасавање, енглески авантуриста је, преко ноћи, прихватио понуду португалског краља Себастијана да се, са својом војском, придружи његовој експедицији која се тих дана припремала за Мароко. Обећао му је титулу барона, онолико поседа колико може да заузме, монопол на трговину златним прахом са земљама јужно од Сахаре, и све друго што се, у крсташким ратовима, обично обећава…

Томас Стакли није случајно носио надимак “пожудни Стакли”, и чувши лепа обећања, очи су му засијале тако да је одмах једну мисију заменио другом:

“Ја Ирску најбоље познајем. Нема тамо ничег што џентлмен може да добије, осим глади и вашки.”

Хорацио Грацијан је папском нунцију касније покушао да објасни како је и марокански султан, у ствари, Елизабетин савезник против две католичке краљевине, па је свеједно да ли се борба против јеретика води на пољима Ирске или на песку Марока, али је штета већ била направљена. Готово половина Стаклијеве војске – сви Ирци и неки европски најамници – напустила га је: од четири хиљаде колико је у априлу кренуло из Чивитавекије у Лисабону су крајем маја остале само две – углавном оних италијанских криминалаца који заиста нису имали где да се врате.

И тако је постављена сценографија за завршни чин ове мелодраме.

***

Са стрпљивошћу играча покера, Арно Ростан је у Орану прикупљао вести о рату у Мароку, који је већ био само питање времена: раније месеци, сада недеља. Од Араб Ахмеда у Алжиру добио је већ неколико шифрованих писама, у којима се вођа алжирских гусара распитивао о томе кад ће обећани топови да стигну. Топови су, већ скоро месец дана, били у подрумима Катедрале Светог Луја, а похлепни француски мисионар је одуговлачио: у сваком одговору на Араб Ахмедово писмо, повећавао је цену за по неколико стотина златника, наводно због “непредвиђених трошкова у путу”.

Крајем маја, док се Стакли у Лисабону предомишљао да ли више може да добије од ирске или мароканске експедиције, једна закаснела плата јаничарског гарнизона у Алжиру довела је до побуне, у којој је Араб Ахмед изгубио главу. Безвлашће је трајало неколико дана, а потом је Улуџ Али паша Окијали, капудан отоманске флоте, интервенисао регуларним трупама.

Показало се да је овај изненадан догађај, међутим, био срећан по Мигела де Сервантеса. Како паре за његов откуп још нису биле стигле, а гаранција Тринитаријанског реда чак двапут истекла, непредвидиви Араб Ахмед био је већ изгубио сваку наду да ће новац икада видети и, врло љут, одлучио да Сервантесу одруби главу. Судбина је хтела да је то планирао баш за онај дан у чијем су јутру побуњени јаничари одрубили његову…

Мигел де Сервантес је тако само враћен у затвор – онај исти из којег је годину дана раније пуштен – али је бар имао прилике да новим властима – и то Улуџ Алијевом заменику, Рабадан паши – исприча једну надасве занимљиву причу о икони и откупу…

***

“Ако имате топове, прихватамо цену од две и по хиљаде златника у готовом, ослобађамо Шпанца и враћамо вам гаранцију на хиљаду златника коју сте дали прошле године…”

“Аха, неверници су сад прихватили и цену од три и по хиљаде.” – помислио је отац Арно Ростан док је читао последњу шифровану поруку из Алжира – “То је седамдесет златника по топу, четири пута скупље него било где у Европи. Догорело им је ноката…”

“…али, ако их не будете имали до краја ове недеље, сваки договор отпада. Нама више неће ни бити потребни.”

Уз дубоки уздах – било је јасно да се мала игра ближи свом крају, а са њом и могућности за зараду – француски мисионар је узео перо и умочио га у мастило:

“Наша гаранција је већ одавно истекла. Са Шпанцем урадите шта год хоћете. Дођите за три дана са три хиљаде златника и однесите топове.”

Три дана касније, у крчми код Порт де Канастел у Орану, док су чекали да на капији почне смена у којој су стражари били већ поткупљени, Рабадан-паша је, са изненађењем више искреним него одглумљеним, запитао Арно Ростана:

“Зашто сте оног шпанског несрећника препустили његовој судбини? Већ скоро три године је сужањ. Нудили смо вам две и по хиљаде златника и његов живот. Зар вам његова глава не вреди више од ових петсто? А добили сте и икону?”

“Честити пашо, замислите! Тај шпански преварант нам је дао лажну икону уместо праве! Бог нека се смилује његовој души, али таква мазарија може да се нађе на Леванту за пар десетина дуката. Него, дајте ви ове три хиљаде, носите топове, са Шпанцем радите шта хоћете, и остајте ми здраво.”

***

Већ је одавно била пала ноћ када је караван камила, натоварен топовима, полако кренуо. Дошао је са истока, из Алжира, а наставио на запад према мароканским земљама. Намерно кажемо земљама, а не граници, јер праве границе тада није ни било.

Рабадан паша био је на свом путу да преузме команду над отоманским јаничарима у Мароку, у бици која је требало да одлучи судбину ове земље на крајњем северозападу Африке. За Рабадана, она је била џихад, за Себастијана крсташки рат, за двојицу зараћених мароканских султана, мала свађа у породици.

Захваљујући том похлепном Французу, сада је имао и своју артиљерију, која је могла пресудно да реши исход битке. За тренутак је размишљао да ли да одмах пошаље назад у Алжир гласника са наређењем да се Мигел де Сервантес у тамници удави гајтаном, као што му је при поздраву саветовао Француз?

Онда је решио да одлуку о томе, ипак, одложи до завршетка битке. Негде дубоко у Рабадан паши, сазревала је сумња, подстакнута толико нападним Арноовим инсистирањем да је икона Мадоне Никопеје само безвредан фалсификат:

“Да је заиста лажна, који би европски трговац оружјем прихватио да испоручи педесет топова све довде? Или можда овај свештеник жели да се преко мене реши незгодног сведока? И где се та икона уопште сада налази?”

 

 XX

Битка код Ксар ел Кебира: погибија трију краљева

1578_alcacer_quibir

Била је то битка коју су, подједнако, прижељкивали и старо племство, и вечна црква, и нова меркантилна буржоазија Португала. Први и други, јер су очекивали да нова колонијална експанзија поврати њихов положај у друштву, све више угрожен развојем трговине и јачањем новчаног капитала. Трећи, јер су веровали да би стављањем унутрашњости Марока под португалску контролу учврстили монопол на трговину златом, стоком, пшеницом, шећером и робовима са Мауританијом, Нигером и Малијем, и целим подручјем западне Африке.

Била је то битка која се у свести луситанских елита припремала већ десет година – још откад је краљ Себастијан, у четрнаестој години, превремено проглашен пунолетним и започео своја адолесцентска сањарења о великом крсташком рату. Узалуд су била упозорења његове мајке Јоане и ујака, шпанског краља Филипа Другог. Узалуд су били и извештаји Хорација Грацијана на Ратном савету, да њихов фаворит у Маракешу, Абу Абдалах, ни издалека није толико јак колико се представља.

Са сваком годином која би протекла, утицај ратне фракције у Лисабону је јачао: трговци са причама о путевима кроз пустињу којима пролазе каравани пуни злата; свештеници који су тумачили мистичне визије Богородице и анђела; амбасадори на страним дворовима са вестима о десетинама хиљада добровољаца из целе Европе који једва чекају да се на песку Марока боре за славу распетог Христа…

Флота је испловила из Лисабона, 24. јуна 1578. Прва станица је био шпански Кадиз – тамо се португалском експедиционом корпусу придружило око две хиљаде добровољаца из Шпаније.

Друга станица је био Тангер – где је гувернер Антонио Конинк био задужен за прихват добровољаца из Европе. Они који су краљу Себастијану били представљени као такви у стварности су били обични најамници: око три хиљаде из Фландрије и Немачке и неких шест стотина Италијана које је Томас Стакли повео у инвазију Ирске али су завршили у Африци.

Све заједно, под португалском заставом налазило се око осамнаест хиљада војника. Непријатељ је био знатно бројнији: извештаји Хорациових ухода са југа разликовали су се, али ниједан није ишао испод четрдесет, већина је помињала око педесет, а неки чак и целих шездесет хиљада војника.

***

“Можда би било боље да не идемо у унутрашњост земље, Величанство. Да распоредимо војску у Тангеру и Сеути и сачекамо појачања.” – по обичају Хорацио Грацијан је био опрезан.

“Нама још треба да се придружи двадесет хиљада пешака и пет хиљада коњаника Абу Абдалаха. О његовом престолу се овде ради.” – опет по обичају, Антонио Конинк је био неопрезан.

Краљ Себастијан се, на том последњем Ратном савету пред напуштање утврђене зоне под португалском контролом, још увек двоумио. Четири године раније, успео је да победи бројно надмоћнију али слабије наоружану војску мароканских племена. Може ли се таква ратна срећа сада поновити?

“Имамо четрдесет топова Величанство. Неверници немају ниједан. Ова битка ће бити завршена и пре него што почне.” – енглески авантуриста Томас Стакли деловао је самоуверено – “Ја ћу са својим Италијанима преузети најтежи део борбене линије, у центру. А португалска коњица може да обиђе противника са крила.”

Хорацио Грацијан је тог јутра у Тангеру добро знао да његове патроле нису успеле да пронађу брод са севера који је превозио топове за непријатеља. Али је имао и извештаје ухода из Орана који су потврђивали да се француски мисионар Арно Ростан у јуну састао са Рабадан пашом, отоманским гувернером Алжира, који је био у пратњи непознатих странаца. Странци су, јавиле су уходе, причали арапски са приметним мароканским акцентом. Можда је, у последњи час, промењена траса којом су топови превезени из Фландрије? Можда је непријатељ у међувремену успео да сазна за замку која је припремљена.

Али Хорацио Грацијан није желео да са присутнима подели своје недоумице. Уместо тога, подсетио их је на једну сасвим другу, мада исто тако важну, чињеницу – њихова очекивања од савезника у Маракешу су била претерана:

“Абу Абдалах нема на располагању двадесет пет хиљада војника. Нема ни пола од тог броја. А од половине коју има, половина се налази на јужној граници, где сузбија побуну племена. Ако у Арзилу дође са шест хиљада, биће добро.”

Однос снага је, међутим, био јасан: ратна фракција је била премоћна. Август је већ скоро почињао, и даље оклевање би могло погрешно да се схвати, као кукавичлук. Кортес – а готово пола Кортеса је било ту, са својом војском – је одавно вршио притисак на двор да се двовлашће у Мароку већ једном оконча, трговци да им се оружјем обезбеди приступ јужним трговачким рутама, у лисабонским црквама су већ недељама трајале службе божје за победу витешког оружја…

“Морамо делати брзо и спречити да непријатељ добије подршку од мухамеданаца из Алжира. Сутра подижемо логор, и идемо на југ, у Арзилу. Чим се тамо спојимо са Абу Абдалахом, марширамо на Фез.” – краљ Себастијан је коначно саопштио своју одлуку.

Да ће то бити последња одлука у његовом кратком животу, у том тренутку још увек није могао да зна.

***

Први петак у августу је освануо ведар. Са раним зрацима сунца, португалска војска и њени савезници из Маракеша почели су да формирају борбени распоред. Како је претходних дана и сам тражио, центар је са својим Италијанима, немачким и фландријским најамницима,  и шпанским добровољцима, држао Томас Стакли. Северно, лево, крило португалски витезови, а јужно, десно, арапски ратници Абу Абдалаха. Краљ Себастијан је пројахао испред целог фронта, охрабрујући војнике из разних земаља, који су се борили са сасвим различитим мотивима, и под различитим заставама.

Португалско племство чекало је победу у свом првом великом крсташком рату против неверника. Абу Абдалахови Маври су чекали победу над самозванцем из Феза, прижељујући цео Мароко само под влашћу њиховог владара, и све куће, жене, стоку и остали ратни плен, само за себе. Стаклијеви Италијани, разбојници пуштени из затвора, чекали су да своју слободу откупе победом. Холандски и немачки најамници чекали су, наравно, да буду исплаћени. Али, сви они су претходно морали да победе.

Са друге стране не тако широке реке Лукос, Абд ел-Малек и његов брат Мансур обишли су своју војску. Њену претходницу сачињавали су муслимани протерани из својих вековних домова на Иберијском полуострву. Браћа су исправно процењивала да ће њихов мотив да се освете мрским хришћанима бити највећи. Тек иза њих су биле распоређени војници оних мароканских племена која су се определила да подрже Абд ел-Малека. У резерви, јаничари Рабадан-паше, отоманског гувернера Алжира.

Португалци су први кренули у напад, око девет ујутро, очекујући слабо наоружаног противника. Да би оставио утисак на непријатеља, али и на остатак своје војске, Себастијан је први јуриш наредио оклопљеној коњици. Са португалском краљевском заставом на челу – пет плавих штитова на белом пољу, оивичених са седам златних кула на црвеном пољу – и са преко двадесет застава свих племићких породица луситанске монархије, под теретом тешког оклопа и са војном музиком која ју је пратила, ова формација се покретала споро. Јуриш је пре личио на свечану параду него на војну операцију. Тако спори, били су одлична мета за јаничаре Рабадан паше који су их заобишли са десне стране и тако на самом почетку битке пореметили борбени поредак најбољих Себастијанових трупа.

Потом су размењени први плотуни из мускета у центру борбеног распореда: Стаклијеви најамници против Абд ел-Малекове пешадије, углавном састављене од мухамеданаца протераних после Реконквисте. Енглески авантуриста је рачунао да ће његови војници, искуснији и боље наоружани, лако пробити непријатељски центар и тако Рабадан пашине јаничаре одсећи од главнине Абд ел-Малекових снага. Да би добио на времену, није дозволио ни уобичајену артиљеријску припрему – то је била његова прва тактичка грешка.

Непријатељ није ометао прелаз реке Лукос, што је Стаклија учврстило у уверењу да се ради о трећеразредној војсци, и тада он чини другу грешку, која ће се на крају показати судбоносном: уводи делове свог контингента у контакт са непријатељем, пре него што је главнина још и прешла реку. Првих неколико стотина фландријских најамника већ су у борби, прса у прса, италијански контингент, на чијем је челу сам Стакли, тек се формира у борбену линију на обали, а трећи, немачки, налази се још на средини реке.

Некако баш у то време, на раздаљини од мање од две стотине метара, он по први пут уочава топове, вешто камуфлиране иза ниског растиња. Први плотун, из петнаест цеви, иде преко глава Фландријаца и погађа по средини италијански поредак. Одмах потом, док се оруђа из којих је испаљен први плотун припремају за наредни, из других петнаест цеви иде и други плотун.

“Неверници имају некога ко зна да рукује артиљеријом” – помислио је Стакли у том тренутку.

Помислио је, али није стигао да каже било шта, јер га једно ђуле од петнаест, из другог плотуна погађа право у горњи део ногу, од којих остаје безоблична маса крви, меса и костију, док му се црева расипају по песку.

Томас Стакли можда заиста “не би дао ниједан свој прдеж за матору и јалову кобилу Елизабету”, али је свакако иронија судбине да је баш ђуле из једног од педесет њених топова, оних истих које је пар месеци раније он сам превезао из Чивитавекије до Орана, у августу окончало његов живот на пољима Марока. О свему томе, наравно, ништа није знао маварски коњаник који је, пљачкајући Стаклијев леш неких пола сата касније, био неизмерно срећан када је нашао две кесе са по педесет дуката: непотрошену превознину смрти.

***

Већ на почетку трећег сата, битка се претворила у кланицу.

Са погибијом Томаса Стаклија сви италијански најамници дају се у безглаво бекство, у којем се сударају са немачким контингентом на средини реке Лукос: једни иду напред, други назад, да би на крају заједно били идеална мета за наредне артиљеријске плотуне.

На левом крилу, и португалска коњица прелази у повлачење, у којем се, под тежином оклопа људи и коња, стотине витезова дави у реци. Ту, претпоставља се, гине и сам краљ Себастијан. Претпоставља се, јер његово тело никада није пронађено – што ће постати основа једног новог мита…

На десном крилу, снаге два мароканска племена која су битку започела као војници португалског савезника Абу Абдалаха, усред битке мењају страну: да би били прихваћени од друге стране, на лицу места одлучују да несрећном Абу Абдалаху одсеку главу, секиром на неком пању. Ту главу потом носе у шатор победника, на врху копља, заједно са белом заставом…

Већ око један сат после подне, све је било готово: до морске обале, под заштиту утврђене португалске енклаве у Арзилу, стиже само неких стотинак најсрећнијих, они које је својом вештином успео да извуче Хорацио Грацијан.

На пољима око Ксар ел-Кебира остало је око шест хиљада мртвих, међу њима цвет португалског средњовековног племства: готово да није било и једне луситанске племићке породице којој нека мушка глава није погинула у Бици трију краљева.

Заробљено је и свих четрдесет топова које је непријатељ донео на бојно поље, и оставио иза себе у паничном бекству. Заједно са оних педесет које је Абд ел-Малек купио од Арно Ростана, Мароко ће имати артиљерију са готово сто цеви, и тако наредних деценија бити једна од јачих армија у западном Медитерану. Сам Абд ел-Малек, већ у годинама и болестан, није успео да преживи тај дан: у старим хроникама пише да је пребледео, почео да се зноји, и пао мртав са коња; данашњи лекари би, вероватно, рекли да се радило о симптомима срчаног удара. Његова смрт је, по тадашњим обичајима, сакривена од војника до краја битке, док је команду – а касније и престо уједињеног Марока – преузео његов брат Мансур.

А заробљено је и око петнаест хиљада непријатељских војника: европских најамника, Арапа и Португалаца заједно. Међу њима, нашао се и гувернер Тангера, Антонио Конинк…

XXI

Оригинал који је постао фалсификат

blaeu-morocco-1640

“Шта ти значи овај крст?” – упитао је Антонија Конинка драгоман Рабадан паше док је овај са занимањем разгледао крст Светог Јована извезен златом на његовом дублету – “Ти си од неких посебних неверника?”

Победници су разгледали одећу и опрему заробљеника, у покушају да процене њихово богатство и одреде висину откупа. Било их је укупно петнаест хиљада и није било превише времена да се баве са сваким појединачно.

“То је знак да сам члан реда Крато, витезова Светог Јована, сиромаха који су сву своју имовину предали светој мајци цркви. Ми се издржавамо само од мале новчане помоћи коју нам једном годишње шаље Свети Отац из Рима. Али, ако не будем кући у Португалу до 1. јануара, изгубићу и тај новац…”

Антонио Конинк, приор реда Крато, покушао је да искористи необавештеност својих тамничара. Изгледало је да је успео – Рабадан паша је драгоману дао знак да овог заточеника запише у групу оних од којих ће се тражити мали откуп…

Три месеца касније, Антонију је стражар саопштио висину откупнине одређене за њега: сто златника.

“Имам са собом осамдесет, а за преосталих двадесет узмите ову икону. Може се продати за нешто више сигурно.”

Разгледајући понуђену икону, Рабадан паша је затражио да му доведу заробљеника:

“Кажеш, каурине, да за овај насликани комад дрвета можемо добити више од двадесет златника? Мени овај комад изгледа готово исто као један који је прошле године био понуђен за откуп неког Шпанца из Алжира. Али за хиљаду златника?”

“Честити пашо, тај Шпанац је преварант. Његов брат је икону дао једном француском свештенику, да њоме плати његово ослобађање из заточеништва. Тврдио је да се ради о ромејској икони старој седам векова. Али дао му је најобичнији фалсификат. Француз ју је на крају мени продао, за педесет златника. А ево, ја бих био сасвим срећан да је ви прихватите по цени од двадесет, колико мени сада недостаје. Вероватно ћете добити више када је будете продавали. Можда не баш свих педесет колико сам је ја платио, али нешто ћете сигурно зарадити…” – Антонио Конинк је звучао прилично убедљиво.

“Где је онда права икона? Пре неког времена сам био у Дубровнику у пратњи једног ефендије на високом положају, везировог пријатеља, када је купио икону од неких трговаца са севера. И био сам у Херцег Новом, када смо је касније предали Млечанима. То није ова икона?”

“Није. Права икона је изгорела прошлог пролећа у пожару у Венецији. Коштала је и много више од хиљаду златника. Ова је лажна, направљена од неког  вештог иконописца, тако да личи на праву.”

Све се, на први поглед, уклапало. Архитекта Мимар Синан је икону заиста платио пет хиљада златника. Он, Рабадан паша, је тај џак лично носио и чувао стражу испред крчме на Страдуну. Нешто касније је, по налогу Мехмед паше Соколовића био и у Херцег Новом, када ју је предао млетачким куририма, Маркантонију Барбару и Бартоломеу Брутију. Нико од свих тих људи није изразио сумњу да је аутентична.

Ова пред њим би онда требало да буде лажна? Арно Ростан је можда ипак био у праву? Рабадан паша помисли како ће му тај мали комад дрвета, можда, помоћи да разреши дилему око шпанског заточеника у Алжиру и француског мисионара у Орану. Окренуо се ка свом драгоману и дао знак да се Антонио Конинк ослободи, и да му се да хране и воде за неколико дана пута, колико га је делило од Тангера, најближег португалског поседа. После тога, о њему ће ваљда његови водити рачуна?

Антонио се сагао да пољуби пашину папучу, али су мисли Рабадан паше већ биле на другој страни:

“Напиши оном француском свештенику из Орана да дође овамо. Морамо нешто озбиљно да причамо.” – дао је инструкције свом драгоману, а потом напустио шатор.

***

Успевши да из кланице код Ксар ел Кебира извуче живу главу и спасе стотинак војника, Хорацио Грацијан се у Арзилу укрцао у једини брод који остао у пристаништу – убеђени у своју победу, Португалци су све друге вратили у њихове матичне луке – и кренуо према Лисабону.

Краљ Себастијан је, по свему судећи, погинуо – иако нико није могао да потврди да је видео тренутак његове погибије, или његово мртво тело. Чак и да је којим чудом остао жив, биће мухамедански заробљеник. Луситанској краљевини је, дакле, предстојала промена на престолу. Та транзиција је увек осетљива, а сада је то посебно била, јер Себастијан није оставио потомке, чак ни женске.

Кардинал Енрике, Себастијанов стриц који је једно време у току његовог малолетства био и регент, био је у том тренутку једини погодан наследник. Наравно, не би ни тај избор значио неко трајно решење, јер је Хенри, као свештено лице, био без деце, али би бар привремено решио кризу.

А криза је била већа од свих ранијих које је та генерација запамтила: цвет португалског племства, на челу са самим краљем, преко две трећине стајаће војске, скоро сав новац из државне благајне, снови о империјалној величини и самопоуздање у односима са већим суседом, Филиповом Шпанијом – све је то било срушено за само неколико сати на врелом песку Ксар ел-Кебира.

По повратку у Лисабон, Хорацио Грацијан је био запањен када је почео да добија информације које би – да их је имао пре одласка – можда могле и да промене ток историје: о тајним преговорима које Филипови изасланици воде на Високој порти у Цариграду у циљу закључења сепаратног мира са Турском; о извештајима ухода из Венеције, у којима се помињу разни планови Serenissime како ће, у случају португалског пораза, повратити своју доминацију у трговини са Истоком; о интересовању шпанских ухода у Лисабону за здравље кардинала Хенрија…

И, више од свега, извештај о испоруци педесет топова у шпанску енклаву у Орану, пре само неколико месеци, бродом који је био у служби енглеског авантуристе Томаса Стаклија:

“Ипак су, дакле, одустали од атлантске поморске руте. Топове су пренели копном, из Фландрије, ко зна којим све путевима, до Рима. А тамо су нашли ову енглеску будалу да их превезе до Орана.” – Хорацио је био импресиониран непријатељским планом – “Али како су само сазнали да смо успели да прозремо њихове намере и поставимо замку?”

Одговор на ово питање Хорацио неће морати још дуго да чека…

***

“Један од португалских заробљеника није имао код себе довољно пара да плати откуп па нам је дао ову, како бисте ви хришћани рекли, икону.” – Рабадан паша је преко стола гурнуо комад дрвета према свом госту – “Каже да би за њу могло да се добије неких двадесетак златника, не више јер није ромејски оригинал, него фалсификат.”

Са великим напором, отац Арно Ростан је успео да задржи равномеран ритам дисања. Ничим, ниједним знаком, није смео да покаже узбуђење које га је, у таласима, преплавило. По први пут након што му је Родриго Сервантес, у Ђенови, дао Мадону Никопеју, он је поново имао у рукама оригинал. Три хиљаде златника зарадио је – добро је то знао – на лажној икони: ради ње је несрећног Јакоба Кансина послао на ломачу, њу је подвалио Емануелу Симондсу и Хајнриху Сундерману у Риму, њу је искористио да заради још пет стотина златника у Орану, све надајући се да ће Рабадан паша, љут, наредити да се убије шпански заточеник Мигел де Сервантес, последњи преживели сведок његове преваре…

Ако је тако пуно успео да постигне са једним фалсификатом, шта би тек онда успео да уради са оригиналом? Само небо је било граница:

“Ех, честити пашо, па рекао сам вам то ономад у Орану. Шпански преварант је хтео да нам подвали лажну ромејску икону за хиљаду златника. Ми смо му у Барселони дали гаранцију на тај износ. После смо проверили код врхунских сликара – и сви су рекли да је била лажна.”

“Хм, како онда оче објашњавате да се та лажна икона на крају нашла код португалског заробљеника? Шта сте урадили са иконом кад сте утврдили да је лажна?” – Рабадан паша је и даље био неповерљив.

“Ја сам је оставио код оног јеврејског лекара у Тангеру, Абрахама Коена, тако се ваљда зове? Он ми је довео тог Сервантеса за клијента и он је обећао да ће да реши проблем. Тврдио је да ипак негде постоји и права икона. То ће вероватно добри доктор да потврди?”

“Добри хећим више ништа неће да потврди, мада неће ни да оповргне. Мртав је већ преко годину дана. Немогуће да то нисте знали?”

“Ја сам Божји човек, ретко се крећем и дружим у овоземаљском свету. Ако је доктор умро, таква је била Божја воља. Сада је коначно све решено. Ево, нудим вам педесет златника за ову икону, више због тога што ми је важно да је поднесем као доказ старешинама Реда у Барселони, јер тамо се већ постављају незгодна питања око ове афере, него што она заиста толико вреди.”

Рабадан паша је узео кесу са педесет златника и дао икону Арно Ростану. Француз још није ни изашао из Феза, а брзи гласници су кренули ка Рабадановим уходама у свим северноафричким хришћанским енклавама, и португалским и шпанским: Тангеру, Сеути, Мелиљи и Орану. У сваку од њих било је послато исто писмо:

“Млађи француски мисионар се наредних дана очекује са једном ромејском иконом. Пратити га неприметно и извештавати о његовим контактима.”

XXII

Хапшење у Тангеру

Tanger

Два писма су тог јануарског дана пореметила уобичајени редослед послова Хорација Грацијана. Именован за новог шефа португалске тајне полиције, као најближи сарадник новог краља-кардинала Енрикеа, Хорацио се временом привикао на читање многих  извештаја, писама, дојава и пријава. Ова два су, међутим, одударала од свакодневице.

Прво је стигло из Тангера, од Хорхеа де Мендонсе, новог гувернера који је преузео дужност након што је Антонио Конинк пао у маварско заробљеништво у Мароку. Он је јављао како је прегледом архиве његовог претходника уочио занимљиву шифровану преписку са извесним Емануелом Симондсом, Јеврејином из Брижа у Фландрији. Та преписка, уредно приложена овој дојави, заправо се односила на само једну ствар: када би се дешифровао, текст је садржао информације о распореду португалских ратних бродова који су патролирали у граничним водама према северу и о задацима њихових посада.

Друго писмо је стигло из Рима, од уходе при Светој СтолициПаоло Тиеполо, венецијански амбасадор у Вечном граду, спремао се на пут у Тангер, где би, како је ухода чуо, требало да са извесним руским свештеником преговара о откупу једног вредног уметничког дела.

Коцкице су, после скоро две године истраге, почеле да се коначно уклапају: португалски гувернер, француски мисионар и јеврејски лекар су од почетка били заједно у овој завери. Из неког разлога, трећи је почео да смета и зато је чај који је попио те мајске ноћи у Тангеру морао да буде и његов последњи…  Ко је од двојице преживелих имао праву, а ко лажну икону, и која је од њих искоришћена да се купе топови, требало је тек открити.

Хорацио Грацијан је издао налог полицији Лисабона да Антонија Конинка стави под присмотру, а Хорхеу де Мендонси у Тангеру да сачека долазак венецијанског преговарача из Рима и примопредају иконе. Тек тада ће сви каменчићи у мозаику бити на свом месту а лик убице ће бити довољно јасан да се он може ухапсити…

***

Хотел Coroa Lusitania, на самом крају источне луке, изгледао је тог мартовског предвечерја сасвим уобичајено: за једним столом баште седела су двојица капетана бродова – пили су вино и чекали на истовар своје робе; за другим, већ познати жбирови градских власти, ослушкивали су уз пиво хоће ли чути неки нови трач; за трећим, пар пријатељица ноћи је уз ликер осматрало је да ли ће наићи нека муштерија…

Мушкарац у мантији руског свештеника ушао је и продорним, испитивачким, погледом одмерио све присутне. Потом је сео у сто у  углу, леђима окренут према зиду. Од келнера је наручио бокал  од пола литра слатке португалске Тринкадере. Дошао је пола сата раније и знао је да ће морати да сачека. На браду, коју је почео да пушта тек пар месеци раније, још није био навикао и често је руком пролазио кроз њу, као да ће тако одагнати свраб…

Тачно у осам, на улазу у башту појавио се старији мушкарац, у црном дублету преко којег је немарно био пребачен пурпурни огртач – већ сама комбинација боја, а и његово држање непогрешиво су одавали припадника венецијанске патрицијске касте. На први поглед, могао је да буде трговац, банкар или бродовласник. Ипак, када је дошао до стола у углу није ни покушао да сакрије своје право име и положај:

“Паоло Тиеполо, амбасадор Републике Светог Марка. Чујем да имате нешто што би ме занимало, за три хиљаде златника?”

Човек у црној мантији је устао и поклонио се:

“Отац Нестор, за пријатеље Димитриј Јегорович, иконописац из Кијева, тренутно на Малти. Имам нешто што би вас сигурно занимало, али за пет хиљада.”

Преговори су потрајали добрих сат времена. Купац је тврдио да не може да плати толико за нешто што је вероватно фалсификат, продавац је опет одговарао како обојица знају да је фалсификат изгорео прошле године…

Келнер их је обилазио чешће него остале столове, стално се распитујући желе ли још нешто. На крају су наручили пладањ са рибом, не би ли их оставио на миру, али он није престајао да долази. Сваки пут би, колико је могао, ослушкивао њихов разговор…

Око девет сати коначно је постигнут договор на цени од четири хиљаде златника. Купац је дао знак свом слуги да донесе новац. Продавац је испод мантије извадио замотуљак и ставио га на сто.

У том тренутку су се опет отворила врата – поново онај досадан келнер, помислили су – али уместо очекиваног пладња са рибама појавила су се четворица људи са исуканим мачевима и један са парчетом папира:

“Краљевска полиција Португала. Арно Ростану, ухапшени сте због трговине украденим уметничким делима. Сви артефакти које имате код себе заплењени су.”

Млечанин је устао:

“Ово је нека забуна. Ја сам од господина управо купио икону, она је сада моја, и ужива дипломатски имунитет као и сав мој лични пртљаг! Ја сам…”

“Знамо добро ко сте ви, екселенцијо. А знамо и да нисте власник ове иконе јер још нисте исплатили уговорену цену…” – као за пакост, баш у том тренутку се на улазу у башту појавио амбасадоров слуга са кесом новца – “…а све до тренутка примопредаје новца нема ни преноса власништва.” – поручник краљевске полиције био је добро запамтио инструкције које је добио.

Четворица полицајаца почела су да спроводе француског мисионара према затвору, а њихов поручник се поклонио амбасадору:

“Ви сте екселенцијо, наравно, слободни да идете. Сматрамо вас, у овом тренутку, могућом жртвом овог опасног преваранта. Због вашег статуса, наравно. Иначе сте били на самој граници тога да вас краљевски суд сматра и његовим саучесником.”

XXIII

Сва лица убице: мозаик је склопљен

Devil

“Ко је отровао Абрахама Коена Луситана? Антонио Конинк или ви?” – у полумраку тамнице у Тангеру, већ прво Хорациово питање могло је да буде и последње. Ако би на њега добио тачан одговор, све остало су били занимљиви, али у суштини неважни детаљи.

Искусни истражитељ се надао да су три месеца мемљиве и тескобне самице у северноафричкој енклави утицала на свештеника довољно да постане причљивији. Ту причљивост је намеравао да подстакне и флашом вина коју би поделили:

“И да вам одмах саопштим и моје друго питање: чија је идеја била да се купе ти топови у Фландрији?”

Заточеник је прешао руком преко глатке браде. Тек тог јутра, пред долазак Хорација Грацијана, тамничар му је дозволио да се обрије. Нешто касније му је дозвољено да мантију руског свештеника замени сопственом. Поново је био припадник реда Тринитаријанаца, Француз Арно Ростан, а не више монах са Свете Горе, Рус Димитриј Јегорович.

“И, да додам. Одлично је испало прерушавање у тог Руса, у професионалном смислу, све похвале.” – Хорацио је насуо две чаше црног вина – “Узгред, како сте знали да је баш тај Димитриј фалсификовао икону?”

“Идеја да се направи лажна икона, за сваки случај, била је Абрахамова. Свом сународнику Кансину је у Орану оставио тај фалсификат као полог за меницу. Оригинал је требало да остане код нас.” – Француз је отпио гутљај вина и наставио – “А идеја да се мухамеданцима у Мароку испоруче топови, Антониова. Од једног Шпанца који је у Фландрији ратовао са војводом од Албе чуо је да их протестантски побуњеници сада продају врло јефтино.”

Хорацио је обртао перо у руци. Није направио још ниједну белешку. “И тако су се ова двојица фалсификатора повезала са трговцем оружјем. Као што то обично бива, неко је у том друштву морао да плати главом…” – размишљао је, а онда рекао:

“Антонио је, дакле, нашао продавце топова, а вас двојица је требало да нађете купце? Зато сте прво ишли у Маракеш а онда у Фез. То је јасно. Поновићу претходно питање: ко је од вас двојице убио јеврејског доктора? Или сте то учинили заједно?”

Француски мисионар је слегао раменима:

“Одговор који би био најближи истини је да се он убио сам. Сам је узео састојке за отров из своје фармације, сам их је помешао у смртоносној дози, сам је убацио прах у шољу. Првобитни план је био да отрујемо гувернера Конинка, почео је да нас уцењује.”

“Како?”

“Договор је на почетку био да његову заштиту платимо између десет и двадесет процената наше зараде. Онда је тражио да постанемо равноправни партнери, и да свако од нас добије по једну трећину. Тог дана када га је доктор позвао на вечеру, тражио је половину. Нисмо имали други излаз него да га се решимо…”

“Али видимо да је Антонио и даље жив, а Абрахам је мртав. Шта се то догодило па ваши планови нису остварени?”

Арно Ростан је погледао у таваницу ћелије, као да кроз њу може да види небо:

“Кад је отров већ био сипан, а доктор изашао да отвори капију виле да би Антонио ушао, ја сам заменио шоље.”

Истина је, дакле, коначно била пред њим. Једноставна и истовремено страшна. На први поглед помало чак и смешна, али и ледено опасна. Ослобађајућа али неумитна као сама смрт.

“Тако је испред гувернера остала непопијена шоља, доктор је своју у којој је био отров попио целу, ви себи нисте ни сипали чај?”

“Тачно.”

“И онда сте се договорили, тачно, шта?”

“Гувернеру је остао оригинал, мени копија иконе. Он је преузео да заташка убиство доктора, ја да се ослободим оног досадног Јеврејина из Орана и продам фалсификат. Паре од продаје лажне иконе би остале мени, паре од продаје праве Антонију а оно што бисмо зарадили на продаји топова поделили бисмо по пола.”

“А шта сте били планирали са тим Шпанцем, Сервантесом?”

“Обојица смо се сложили како би било најбоље да њега Турци убију. Тако би гаранција Реда аутоматски престала да важи, више не би било сведока да је икона икад постојала, а сав новац би остао нама.”

Хорацио Грацијан је полако устао. Флаша вина је била попијена, а ова истрага завршена, боље него што се на почетку надао. Уместо једног, имаће двојицу оптужених: једног за убиство и једног за велеиздају. На самим вратима ћелије се окренуо:

“Да вас нисам зауставио у покушају да продате икону оном Венецијанцу за четири хиљаде златника пролетос, тај новац наравно не бисте дали Антонију Конинку?”

Свештеник је одмахнуо главом, док је његовим лицем прошао израз чуђења:

“Наравно да не бих. Он ју је продао за двадесет златника, ја сам је од Турчина откупио за педесет. Чиста рачуница…”

“Али не бисте му дали ни половину од оне три хиљаде, за колико сте продали топове Маврима?”

“Не бих, заправо надао сам се да ће он погинути у бици…”

“У том случају не бисте могли да оригинал иконе откупите за само педесет златника и после понудите Венецијанцима за стоструко већу цену. Мада, то ни овако нисте успели, само сте у том покушају ухапшени. Да, било би вам боље да је Антонио погинуо у бици. А било би и њему…”

Француз је устао са дрвене клупе поред зида на којој је седео:

“Дозволићете ми, генерални инспекторе, једно питање на крају. Чисте знатижеље ради. Ваша је истрага сад завршена ионако. Где се сада налази оригинал иконе?”

Хорацио се окренуо:

“Тамо где јој је и место. Ми смо је недавно предали њеном законитом власнику, или да будем прецизнији, једном од двојице њених законитих власника, Родригу де Сервантесу. Где је данас, не знам тачно. Могуће је да је у Алжиру већ размењена за Мигела де Сервантеса…”

“И били сте сасвим сигурни да је баш тај примерак онај оригинални? Ја сам, ето, у рукама имао оба примерка, а да ме сада на Страшном суду питају који је од њих био прави, а који лажни, не бих више знао да кажем. Заправо, никад то нисам ни могао…”

Португалац је климнуо главом. Помисли како ће његов затвореник да се сусретне са судом – барем овим земаљским – брже него што то сад очекује и одговорио:

“Фалсификат је заиста био савршен. Не бих ни ја могао да тврдим који је од два примерка који, да Димитриј, као прави професионалац, на свом раду није оставио тајни знак. O falso coisa tem um sinal de cruz. Лажна ће ствар на себи имати знак крста…”

 

XXIV

Расплет у Цариграду: дуго очекивана слобода

Yeni_Cami_and_Eminönü_bazaar_Constantinople_Turkey_ca._1895

“И ти ми, каурине, сад тврдиш да је ова икона права, а онај Француз ми се опет клео да је лажна? Тражиш да ти пустим брата само за овај комад дрвета, а договорена цена је била хиљаду златника?”

Неповерљив, Рабадан паша је загледао икону и гладио браду кроз коју су већ почеле да промичу прве седе власи. Био је тек на крају тридесетих, али је претходних десет година, колико је за Улуџ Али пашу Окијалија обављао све могуће и немогуће прљаве послове на њему оставило свој траг.

“Тврдим, честити пашо. А ево и зашто.” Родриго де Сервантес је узео папирић и предао га свом саговорнику – “Лажна ће ствар на себи имати знак крста. То је написао човек који вам је икону дао за само двадесет златника. Он је знао да је права, али се плашио да у том случају не помислите како је јако богат човек и не повећате откуп. Закључио је како је боље да вам је поклони. Погледајте, да ли овде постоји знак крста?”

“Па постоји, ево га овде, насликан је изнад чела Богородице?” – Турчин је био збуњен.

“Тај постоји и на фалсификату. Два примерка су са лица потпуно иста, дакле једино место где би могли да се разликују је полеђина. Знак крста је негде на полеђини лажне иконе, намерно унет и сакривен баш зато да би могла да се разликује од оне праве.”

Рабадан паша је окренуо комад дрвета да би потом обојица, пажљиво испитали полеђину. На њој је било разних трагова, преосталих из последњих неколико векова: искрзаних ивица,  огреботина, флека од крви Франческа Бона остала још од оног дана када ју је код Лепанта на самрти дао Мигелу де Сервантесу, траг од метка из мускете који је погодио Антониа Конинка у бици код Ксар ел-Кебира… Али, трага крста нигде није било.

“Каурине, ако је ово права икона, ти и твој брат не дугујете ми више ништа. Слободни сте да идете где год хоћете. Знам да су Венецијанци недавно за њу нудили четири хиљаде златника. У Цариграду се прича да је велики везир Мехмед паша лажну икону платио чак пет хиљада. Али, ако се испостави да је опет у питању нека превара, погубићу вас обојицу. Је л’ то поштен договор?”

“Сасвим поштен, честити пашо. Пустите Мигела да изађе из тамнице, и ми ћемо обојица остати, док се не обаве све провере. Ако је ово лажна икона, дајем и своју главу уз његову.”

Када је отпустио Родрига, Рабадан паша је дуго, са свих страна, загледао Мадону Никопеју. У причу да ће “лажна ствар на себи имати знак крста” није баш много поверовао, мада му је деловала симпатично. Али, у извештај свог уходе, да се у тамници у Тангеру налази његов пословни партнер и продавац топова, Арно Ростан, ухапшен у покушају препродаје “вредног уметничког предмета” поверовао је много више. Коцкице су се коначно поклопиле.

Те вечери отишао је у палату у којој се налазио његов шеф, Улуџ Али паша Окијали, адмирал Отоманске флоте и човек који га је поставио на место беглербега Алжира. Нису се још ни били поздравили, а изрекао је реченицу због које је и дошао:

“Честити пашо, мислим да смо је коначно пронашли.”

***

“Пири Реис”, адмиралски брод Отоманске флоте, приближавао се Златном рогу. Улуџ Али паша Окијали имао је доста тога да реферише на Високој порти. О гушењу јаничарске побуне у Алжиру и ситуацији у тој земљи, о великој победи против неверника у Мароку, о нападу на италијанско погранично полуострво Калабрију и богатом плену који је том приликом освојио – све се то догодило за само неколико година. О свему томе је, наравно, у Цариград већ послао детаљне извештаје, али искуство га је учило да ништа не може да замени живу реч.

Поред тога, и сама ситуација у Цариграду је већ дуже време бринула Окијалија. Моћан савез албанских и арапских паша, у тајности склопљен против великог везира Мехмед паше Соколовића, није био нешто посебно ново. Ипак, извештаји последњих месеци показивали су да све више високих функционера лојалних Мехмеду бивају смењени, или умиру под чудним околностима. Окијали је очекивао да буде примљен и у аудијенцију код султана Мурата III, знајући да ће му исход обрачуна у коридорима власти постати сасвим јасан тек после разговора на највишем месту.

Са собом је, уз уобичајене дарове – освојене заставе са заробљених шпанских галија, венецијанске бисере и фирентинску свилу – понео и нешто посебно. Ако је Мехмед паша дао пет хиљада златника за икону толико драгоцену Републици Светог Марка, а испоставило се да је она ипак била само безвредни фалсификат, он ће сада праву икону предати команданту верних, наследнику Пророка и Господара свемира, чувару светих градова Меке, Медине и Јерусалима… И то као његов, Окијалијев, лични поклон!

Али, наравно, све то само под условом да се покаже да је овај примерак, за који је наредио да се припреми посебна кутија од ружиног дрвета, окована чистим златом, заиста аутентичан. Пре него што се поклон однесе султану, мораће да га провере најбољи експерти Цариграда. Са собом је, за сваки случај, повео и обојицу браће Сервантес. Њихова сазнања о кретању иконе у последњих осам година могу бити од помоћи ученим људима који ће утврђивати ради ли се о правој Ходогетрији или не.

Покаже ли се да је икона аутентична обојица ће бити слободни да напусте Цариград и оду у родну Шпанију или већ где год буду желели. Добиће и нешто новца за пут и пристојан живот на путу. Покаже ли се, међутим, да се опет ради о неком фалсификату биће удављени гајтаном да не би даље ширили срамоту великог капудан-паше: паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште.

Тих неколико месеци колико ће вероватно трајати провера иконе, Улуџ Али би свакако провео у Цариграду – долазила је зима, када отоманска флота није, осим у случају преке потребе, излазила на мора изван својих зимовника. Улуџ Али је за то време намеравао да заврши и своју задужбину – џамију, турбе, медресу и хамам – где је планирао да буде и сахрањен. У очекивању експертизе, која ће за њих двојицу значити или слободу или смртну пресуду, браћа Сервантес ће радити као зидари на Улуџ Алијевој задужбини: биће слободни, али неће смети да напуштају град.

***

Адмирал још није успео да се види са султаном Муратом III када је, у четвртак 11. октобра, некако у време поподневне молитве, стигла вест да је дервиш из Босне, под неутврђеним околностима, ножем избо Мехмед пашу Соколовића. Ударци су били дубоки, прецизни и бројни. Од њих двадесетак најмање пет је било смртоносно.

По наређењу команданта дворске гарде у Топкапи палати – или се бар тако причало, јер писмено наређење нико није видео – дервиш је на лицу места исечен сабљама. Тиме је, сасвим згодно, онемогућена било каква истрага о његовим мотивима, контактима и могућим саучесницима. Приче о томе да је дервиш био у стању промењене свести, под очигледним дејством психоактивних супстанци, само су потврдиле претпоставку да од самог почетка није било ни планирано да он овај атентат преживи.

Шемси Ахмед паша, бивши гувернер Румелије и Дамаска, вођа утицајног албанског клана на Високој порти, наследио је Мехмед пашу Соколовића, на радост ратне фракције која се већ неколико година залагала за инвазију Персије. Рат на истоку захтевао је мир на западу. Мир на западу захтевао је извлачење Отоманске империје из међусобних верских и династичких сукоба хришћанских земаља, смањење трошкова и војних снага на западној граници. То је значило само једну ствар: мир са Шпанијом, са којом је још Мехмед почео дискретне преговоре, преко поузданих посредника.

“Ако је тај свети предмет заиста онај који Венецијанци траже све ове године, ако и он није лажан, онда има смисла да га дамо Шпанцима као поклон. Они ће већ наћи начина да га употребе, а ако то буде изазвало њихову злу крв и сукоб са Млечанима, тим боље по нас.” – логика Шемси Ахмед паше била је помало упрошћена, бинарна како бисмо ми данас рекли, али упркос томе у њој је било истине.

“Рахметли Мехмед паша је, кажу, приликом потписивања мировног уговора са Млечанима, пре пет година, обећао да ћемо икону вратити њима, ако се икада буде затекла на земљама или водама под контролом Полумесеца. Како да је сада дамо Шпанцима и прекршимо задату реч?” – Реис Ефенди, секретар Дивана, гледао је помно у архиве из тог времена, и наглас читао најзанимљивије делове.

“Мехмед паша је сада мртав.” – хладно је приметио његов наследник – “А са њим су умрла и сва обећања која је усмено дао било коме о било чему.”

***

За све то време, већ скоро четири месеца, трајала је стрпљива експертиза иконе. Грешку коју је Мехмед паша Соколовић направио са Венецијанцима, његов наследник није хтео да понови са Шпанцима. Пре него што би се икона употребила као оруђе у сложеној дипломатској игри, морала се ван сваке сумње утврдити њена аутентичност.

Мадону Никопеју је први испитивао Соломон бен Натан Ашкењази, главни дворски лекар. Син немачких Јевреја из Удина био је изузетно образован и врхунски експерт за византијску уметност раног Средњег века. Потом је однета екуменском патријарху Митрофану који ју је дуго проучавао заједно са још једним од цариградских познавалаца сликарства, Андроником Кантакузеном. Из Милана је, за сасвим пристојан хонорар, ангажован и Ђузепе Арчимболдо, ученик Тицијана. Дискретну помоћ је овде обезбедио француски амбасадор у Цариграду, Жак де Жермињи, у чијој резиденцији у Пери је италијански уметник радио пуне две недеље. Коначно је, из манастира у Тверу, доведен и иконописац Феодор Кузма, ученик Дионисија Мудрог који је, за Вознесенски манастир, сто година раније, насликао руску Ходогетрију

“Питали смо и Јевреје, и Грке, и Италијане и Русе. Постоји ли још неко, ко је жив и ко би дошао у Цариград, а да га вреди питати?” – двоумио се велики везир пред својим диваном, првих јануарских дана 1580.

“Шта кажу сви ови које смо питали?”Улуџ Али паша Окијали био је нестрпљив да сазна да ли ће свој поклон моћи да однесе султану.

Везир је одмахнуо руком:

“Да кажу било шта друго, не бисмо се овим данас ни бавили. Италијан је пре неких десетак година имао прилике да види Ходогетрију у Венецији – тврди да је зрачила на њега исто као и ова коју смо му ми дали да погледа. Овај Рус је опет видео неколико икона из тог времена које су однете у Владимир непосредно пре него што је Мехмед освојио Константинопољ – и ово дрво и ова боја, и онај јединтвени сјај у очима – све се потпуно слаже са онима са којима се тамо сусретао. А и преостала тројица, сви су сагласни…”

Адмирал је погледао упитно:

“То значи…”

“То значи да ти сутра носиш поклон Падишаху.”

Наредног дана, у аудијенцији код султана Мурата III, капудан паша Отоманске флоте, Улуџ Али паша Окијали предао му је поклон слугу Пророка,  плен његових верних ратника са западне границе: икону Мадоне Никопеје.

А нешто касније тог дана, на градилишту своје задужбине, Улуџ Али је позвао браћу Сервантес који су припремали малтер:

“Окупајте се и средите. Ево вам педесет златника за пут. И купите неку добру одећу. Можете кући кад год будете хтели. Од сада сте слободни људи…”

 

XXV

Расплет у Лисабону: суђење до којег није дошло

Terreiro_do_Paco_em_1650

Casa da Justica da Corte, највиша судска инстанца луситанске краљевине, примила је последњих дана септембра 1579. две оптужнице од Хорација Грацијана: једну за убиство, против француског мисионара Арно Ростана, тренутно у притвору у Тангеру због трговине украденим уметничким делима, и другу за велеиздају, против Антонија Конинка, приора реда Крато и бившег гувернера Тангера. Краљевска тајна полиција, у чије је име Хорацио потписао оптужнице, имала је тада и овлашћења врховног државног тужиоца.

Судијама није било сасвим јасно зашто је подносилац инсистирао да се оба суђења, иако за сасвим различите деликте, споје. Посебно им није било јасно због чега је један оптужени позван за сведока против другог, и обрнуто.

Краљ-кардинал Енрике је био мало смркнут кад је чуо да ће и његовом рођаку – Антонио Конинк је био Енрикеов синовац – морати да буде суђено, али је велеиздаја била исувише озбиљна ствар да би у таквом случају рођачки односи могли да имају превелики значај. А посебно велеиздаја која је посредно довела до катастрофе код Ксар ел-Кебира, националне трауме са којом се та генерација у својим животима још није сусрела, није могла да буде заташкана. Једино што је Енрике могао да учини за свог рођака, иако преко воље, била је дискретна сугестија да суђење не чека у лисабонском затвору као обични криминалац, него у кућном притвору, под стражом.

***

Прикупљање доказа за предстојеће суђење Антонију Конинку и Арно Ростану у Лисабону потрајало је неколико месеци. Педантна процедура португалске Casa da Justica da Cortе захтевала је детаљне изјаве обојице оптужених и свих сведока, при чему су изјаве Арно Ростана, дате на француском, и слуге Ахмеда, дате на арапском, морале да буду накнадно преведене на португалски језик. А онај крунски сведок, Родриго де Сервантес, био је тих месеци – нама је познато сада, а њима није било онда – у Цариграду, па самим тим недоступан суду.

Наши јунаци су тако ушли и у нову 1580. годину: Хорацио Грацијан покушавајући да из своје аскетске канцеларије убрза спори бирократски поступак, Антонио Конинк трудећи се из свог луксузног кућног притвора да га додатно успори, Арно Ростан настојећи, из своје ћелије у Тангеру, да што више одговорности за убиство јеврејског доктора пребаци на свог саучесника у злочину:

“Ако је већ велеиздајник, па ће због тога сигурно изгубити главу, зашто онда не би могао да буде и убица? Свакако не може бити погубљен два пута?”

Усред читаве те збрке, негде првих дана нове године здравствено стање краља-кардинала Енрикеа почело је нагло да се погоршава: високе температуре, грознице, унутрашња крварења. Најбољи лисабонски лекари покушали су да му помогну, али без успеха.

Болесник је тражио од Кортеса да реши питање његовог наследника, али без успеха: подељени на присталице шпанског краља Филипа II и Елизабете, војвоткиње од Браганце, посланици су се сагласили једино у томе да своју бригу пребаце на другога: помоћ су затражили од папе Гргура XIII.

Али, времена више није било. Ни за болесника, а ни за Португал: у четвртак, последњег дана јануара 1580. окружен са два доминиканска и једним фрањевачким монахом, краљ-кардинал Енрике је испустио душу, у својој шездесет осмој години.

На брзину окупљен Регентски савет, на чијем је челу био надбискуп од Лисабона, суочио се са шпанским агентима који су роварили по главном граду, подељеним свештенством и уплашеним трговцима.

И, уза све то, са једним незгодним суђењем које је очекивао цео град:

“Хорацио, после краљеве смрти ситуација се променила. Антонио је ипак, припадник династије Авиз, вероватно једини живи директан мушки потомак краља Мануела. Ви бисте му сада судили, а шта ако је он једино што нас дели од страног владара?” – надбискуп је нервозно шетао уздуж и попреко собе за аудијенције у двору.

“Антонио Конинк је ванбрачно дете и као такав не испуњава законске критеријуме да буде наследник престола. Као велиздајник не испуњава ни моралне.” – Хорацио није мислио да попусти.

“Он тврди да су се његови родитељи ипак венчали, додуше тек после његовог рођења, али мислим да тај детаљ сада можемо да занемаримо?”

“Он то тврди, али тај документ досад нико није видео.”

Фебруар је прошао у оваквим расправама, а у марту је шпански притисак постао толики да је Антонио Конинк, из свог кућног притвора, послао присталицама писмо да прихвата круну ако га Кортес изабере. Предстојеће суђење више није ни помињао…

У марту је, супротно вољи Хорација Грацијана, и са само једним гласом већине, велико веће Casa da Justica da Cortе одлучило да оптуженом укине и кућни притвор.

***

И док је шпански претендент Филип, уз помоћ језуитског реда, противкандидаткињи Елизабети нудио наследну титулу вицекраља а крупном племству гаранције њихових титула и поседа, Антонио Конинк је вештим маневрима успео да убеди један део нижег племства како су се његови родитељи, иако после његовог рођења, ипак венчали те да може да буде легитиман кандидат за наследника престола. Папир који би ту тврдњу могао да потврди, додуше, није могао да нађе, али је нашао двојицу старих свештеника који су се на Библији заклели како су сами обавили тај свечани чин…

Сукоб је већ одавно био неизбежан, а сада је постао и очигледан. У општем метежу, Антонио је на брзину крунисан за португалског краља – на заседању Кортеса којем није присуствовала ни трећина његових чланова – 19. јуна 1580. у старој престоници Сантарем. Пар дана касније шпански бродови су блокирали улаз у лисабонску луку и цеви својих топова усмерили на град.

Потпуно свестан да му је глава у опасности, Хорацио Грацијан је средином јуна, под окриљем ноћи, напустио Лисабон и пре јутра прешао шпанску границу. Са собом је успео да понесе мало ствари, али су међу њима били и сви важни списи припремљени за никад одржано суђење Антонију Конинку и Арно Ростану

XXVI

Неочекивани поклон на Босфору

308px-Konstantin_Kapidagli_001

Четворица коњаника пројахала су тог јутра поред двојице стражара, без заустављања, и прошла кроз капију. Њихово порекло, а и статус, били су видљиви већ из заставе коју је први коњаник носио – позлаћене стандарте Његовог Величанства, Филипа Другог, краља Шпаније, Напуља и Сицилије, војводе од Милана и господара седамнаест провинција Холандије. Филип је, после свог краткотрајног брака са шкотском краљицом Мери, сам себе називао и, iure uxoris, краљем Енглеске и Ирске. Ово последње је, наравно, Елизабета Прва сматрала неопростивом увредом, али Филип се због тога није много потресао – ионако је био планирао да ту ружну вештицу спали на ломачи.

У дворишту палате, коњаници су сјахали. Узде својих коња, и своје мачеве, предали су службенику протокола. Са професионално одглумљеним осмехом – вежбао га је последњих десетак година са многим странцима који су кроз то двориште пролазили – увео их је у палату.

Тог августа, Филипова војска је прешла границу суседне Португалије – победа над подељеним португалским племством никада није долазила у питање – и он се окренуо западу. Нова круна није значила само уједињење Иберијског полуострва под шпанском граном куће Хабзбург, већ и много више: потпуни монопол на трговину по свим атлантским рутама, све афричке поседе Лисабона и, више од свега, непрегледна богатства Бразила. А, осим запада, Филип је гледаои на север: у побуњене холандске провинције, у јеретичку Енглеску, у банке и луке, у уметнике и песнике тог далеког света.

Ако би он, Филип Мудри, успео да побуњене Енглезе приведе вери распетог Христа, не би само потврдио титулу коју је папа дао његовим прадеди и прабаби – Фердинанду и Изабели – у години након што је завршена Реконквиста и пронађена Америка: најкатоличијег величанства, Rex Catholicissimus. Потврдио би и славу свог оца, Карла Петог, који је у своје време био неоспорни господар Европе, славу коју је Филип, читавог свог живота, покушавао да достигне.

Али Филип Мудри није узалуд носио и један други надимак: Филип Опрезни. Ратна флота и војска са њом, намењене северу, и трговачка флота намењена западу, захтевале су мир на источним границама. Пола века ратовања на Средоземљу, од опсаде Родоса, преко чарки у јужној Италији, опсаде Малте, Лепанта и Свете лиге, авантура у Тунису и Алжиру – све је то морало да се једном заврши. Зашто би двор у Ескоријалу стално давао морнаре и оклопнике за превртљиве Венецијанце, увек непоуздане Малтешке витезове и развратне Борџије за које се никад не зна када ће ратнички шлем заменити кардиналским шеширом, и обрнуто?

Дискретни преговори трајали су већ три године – Филип их је започео још у време Мехмед паше Соколовића. Мехмед је за тај задатак именовао двојицу својих најповерљивијих људи, Хурен Беја, исламизованог Италијана, драгомана на Високој Порти и јеврејског лекара и рабина, Соломона бен Натана Ашкењазија. У име шпанског двора преговарали су Дон Мартин де Акуња, шпански племић и бивши турски заробљеник из Туниса који је одлучио да остане да живи у Цариграду, и Антонио де Санта Круз, који је у отоманској престоници руководио шпанском обавештајном мрежом.

Мехмед паша Соколовић је, видели смо у међувремену убијен, октобра 1579. године, а његови наследници, Шемси паша и Лала Кара Мустафа паша, умрли су после свега неколико месеци на дужности. Посао је почео да се приводи крају тек почетком августа 1580, са доласком Коча Синан паше, албанског католика из села Топојан код Кукеша.

***

Унутар дворане у Топкапи палати, Коча Синан паша је разгледао коначни текст споразума. Као и сви други дипломатски документи тог доба, био је написан на италијанском – тај језик је, на Средоземљу и у то време, био lingua franca. Ни турски ни шпански нису долазили у обзир, наравно, јер би сваки од њих једној страни дао предност над другом; латински није долазио у обзир јер је то био званични језик архинепријатеља Пророкових посланика, Свете столице; енглески тада још увек нико није ни знао.

И док је Филип Други предосећао проблеме које ће му мир са Високом Портом направити код папе, а његови преговарачи се зато упорно трудили да документу придају што мањи формални значај што се његов домашај више ширио, Коча Синан паша је предосећао проблеме које ће му тај исти чин направити у редовима отоманских радикалних фракција. А пре свега, код адмирала турске флоте на Средоземљу, разних гусара ангажованих на отоманској западној граници, још увек полунезависних бејова Триполитаније, Туниса и Алжира, у целом том дивљем свету који је за последњих пола века створио Хајрудин Барбароса и који још увек није био, у правом смислу речи, интегрисан у Царство.

Зато су обе стране, прећутно, прихватиле да се документ формално и не назове мировним уговором, него свечаном суспензијом непријатељстава (‘una suspension de armas solemne’). Било је најпре предвиђено да ова суспензија траје десет година, па пет, да би на крају била договорена на само три године. У пракси се, међутим, ово примирје сваке три године обнављало, и трајало је укупно – двадесет три.

Четворица Шпанаца ушла су у Синанову дворану за аудијенције. На њиховом челу налазио се Антонио Фернандез де Кордоба и Кардона, војвода од Соме, витез и командер Војног реда Калатраве, једног од најстаријих витешких редова у Кастиљи и члан ратног савета Филипа Другог. Иако тек у тридесетој години у Ескоријалу је сматран звездом у успону, и успешно окончање ових преговора било је, заправо, његово ватрено крштење.

За њим су ишли и главни преговарачи: Дон Мартин де Акуња и Антонио де Санта Круз – они су претходних дана са Синановим сарадницима Хурен бејом и Ашкењазијем договорили тачан текст споразума, који ионако није био сувише дуг.

Коначно, на пола корака изнад ове тројице, ступао је и четврти члан помало чудне дружине: Бартоломео Брути, племић неодређеног (зли језици тог доба су упорно тврдили – албанског) порекла, професионални преговарач о оним стварима које нису смеле нигде да се напишу, откупљивач заробљеника и прикупљач информација, преносилац новца и тајних планова, посредник између девојака из добрих кућа и доктора који су тајно радили абортусе, узајамни гарант странама које једна другој не верују довољно, данас бисмо рекли – фиксер.

***

“Сада када је португалска авантура у Мароку пропала…” – Синан паша је говорио полако, на турском, чекајући да његов драгоман реченице преведе на италијански – “… у ствари, сада када, како разумем, ни Португала више нема, мислим да можемо овај посао привести крају.

“Триполитанија, Тунис и Алжир биће од сада наши вилајети. Вакат тамошњих владара који постају пирати, и пирата који постају владари, завршен је. Вилајети ће плаћати порез, у гарнизонима у Триполију, Голети и Алжиру ће бити аскери. Ваше енклаве у Орану, Сеути и Тангеру остаће где јесу, неометане.” – Синан паша је понављао оно што је већ било договорено.

“Договор је да Мароко остане независно краљевство?” – рекао је Антонио Фернандез. Знак питања на крају реченице је више могао да се претпостави него што је био изречен.

“Ми ћемо Мароко звати султанатом, јер се на његовом челу налази слуга Пророков, али немамо ништа против да га ви зовете и краљевством, ако желите. Да, у Мароку већ више од две године немамо војску и не планирамо да она тамо улази, ако све буде у реду.” – Синан паша је климнуо главом. “Уосталом, нови султан вам је захвалан на помоћи око оних топова са севера… Мада, схватам да то није баш превише пријатна тема, па се нећемо враћати на њу више. Најбоље да се заборави што пре.”

Лицима шпанских преговарача за трен је прошла сенка нелагоде. Са олакшањем су дочекали слугу који је донео чај.

Антонио Фернандез је онда отворио и последње преостало питање: слободу пловидбе:

“Договор је да наши трговачки бродови могу неометано пловити отвореним морима источно од границе, и имати приступ у ваше луке на Леванту. Ако будемо морали да их штитимо наоружаним галијама, онда од овог мира неће бити ништа.”

Велики везир је лагано одмахнуо главом:

“То јесте договор. Али, у отвореним морима западно од границе, наше трговачке бродове ће свакако штитити наше наоружане галије од ваших пирата, па немамо ништа против да и ваше бродове штите ваше галије. Бар у прво време, док се не успостави чврста администрација.” 

Потом су секретари донели две мапе, у скарлетној кожи опточеној златом, мастионицу од црног мермера и два гушчја пера. Чај је био попијен, церемонија се приближавала крају…

***

И онда, када су оба пергамента већ била потписана, Коча Синан паша је погледао у ћутљивог човека који је све време стајао мало иза главних шпанских преговарача:

“Бартоломео, претпостављам да сте ви дошли у вези оне тројице који су још увек заробљеници у Напуљу?”

Споразум је заиста предвиђао размену заробљеника, по принципу “сви за све”, али у наредне две године. Обе стране су биле свесне да је то, у логистичком смислу, готово немогућа мисија: заробљеници из претходних двадесет, па у неким случајевима и тридесет година ратова, били су раштркани у неколико десетина лука на Средоземљу; евиденције о њиховом кретању су биле непотпуне; многи су били продати у робље и одведени у неке друге земље, многи су већ били и мртви, неки од њих су прешли у веру својих тамничара, узели друга имена и почели своје нове животе…

Паши се, међутим, журило да реши судбину тројице својих сународника, Албанаца, заробљених пре неколико година у сукобу једне шпанске галије са пиратским бродом у Отрантском заливу. Сада су се налазили у једном затвору у Напуљу. Сва тројица су била из његовог племена, из угледних породица, и њихов повратак кући Синан паша је сматрао задужбином свом родном крају.

“Покушаћемо све што можемо Пресветли” – рекао је Бартоломео Брути, са дубоким наклоном.

Велики везир је подигао обрве. Погледом је дао знак Хурен беју да му преда малу кутију од ружиног дрвета:

“То није довољно добро. Можда ће овај мали поклон најкатоличкијем краљу помоћи да одговор буде бољи?”

Са тим речима Синан паша је предао кутију, оковану у злато, Антонију Фернандезу. Бартоломео Брути се наклонио, овог пута још дубље него претходног, и рекао:

“Сматрајте случај те тројице решеним, Пресветли.”

Није ни сачекао да Антонио Фернандез отвори кутију. Није показао ни најмањи интерес шта би у њој могло да буде. Јер, Бартоломео Брути је то већ унапред знао.

Наредног дана, када је шпанска галија Санта Катерина испловила из Златног рога, према Дарданелима и даље, на свој дуги пут према Напуљу и Барселони, на њој су биле две ствари којих није било недељу дана раније, када је у Златни рог упловила. Једна је била потписано примирје са Високом портом, после готово шест деценија ратовања. Друга је била мала кутија од ружиног дрвета, окована у злато, у којој се налазила икона Мадоне Никопеје

 

XXVII

Хроника најављене смрти

Monk

Када је крајем јуна 1580. године, у метежу насталом крунисањем његовог саучесника Антонија Конинка, пуштен из притвора у Тангеру положај оца Арно Ростана био је све само не завидан.

После скоро годину и по дана проведених у ћелији, у самом граду више није смео да остане. Истовремено, ретки путници из Португала потврђивали су да је шпанска војна интервенција само питање дана, и да ће извесно, као један од првих циљева имати енклаву Тангер. Одвојен од матице, град је био лака мета.

У самој матици, опет, налазио се и онај грозни човек који га је прогонио пуне три године и на крају ухапсио – генерални инспектор португалске круне, Хорацио Грацијан.

Шпанија исто није била безбедна – браћа Сервантес су вероватно већ поднела пријаву против њега због преваре. Уосталом, зар није баш он њихову икону предао јеврејском доктору који ју је однео на Малту где је урађен фалсификат?

Сам фалсификат му је донео и нове проблеме: издају јеврејског трговца Јакоба Кансина који је завршио на ломачи у Валенсији и превару његовог колеге Емануела Симондса из Амстердама којем је дао лажну икону. То му је међу непријатеље донело и цео круг њихових сународника и партнера на Леванту, корисних пријатеља и сарадника, али опасних противника. Даље, на северу, фалсификат је извесно наљутио и неке озбиљне трговце Ханзе, који никако нису волели да буду уплетени у те мале медитеранске преваре.

Истовремено, цела шпијунска мрежа Венеције је већ годинама неуморно трагала за украденом иконом, и могућност случајног сусрета са неким од агената Serenissime је већ три године била ноћна мора француског мисионара. После инцидента са амбасадором Тиеполом, када је ухапшен, Млечани сада вероватно знају и његов прави идентитет.

Коначно, ни Вечни град у којем би, природно, најпре могао да се склони није био више безбедан за њега. За скоро годину и по дана, колико је Арно седео у затвору у Тангеру, у Рим је до папе Гргура Тринаестог извесно већ дошао комплетан извештај о његовој малој завери са енглеским авантуристом Томасом Стаклијем, и о броду којим су топови јеретичке краљице Елизабете тајно превежени из Чивитавекије и коначно стигли до мароканских мухамеданаца, где су решили битку код Ксар ел-Кебира

Све те мисли ројиле су се у глави Арно Ростана док је тог дана у јуну пролазио кроз врата тамнице у Тангеру. Било је свакако потребно склонити се негде, али где? У четири моћне хришћанске земље Медитерана имао је још моћније непријатеље. Да ли се овај пут преиграо?

Неколико дана касније, под окриљем ноћи, напустио је град једним трговачким бродом који је одлазио на исток. Мисионар је у први мах размишљао о Алжиру, али након побуне јаничара коју је Улуџ паша Окијали пре пар година једва угушио, Арноове старе везе у граду биле су или мртве или су изгубиле свој ранији утицај. Уз све то, алжирским гусарима остао је дужан хиљаду златника, на колико је гласила гаранција коју је дао Родригу Сервантесу када је у Ђенови преузео икону. А није платио…

Четвртог дана пута, пред зору, пробудио га је глас капетана:

“Малта, Валета! Пристајемо за пола сата.”

Још бунован, отац Арно је схватио да је то, за њега, последња колико-толико безбедна лука. Јер, наредна станица је била опасна венецијанска Канија на Криту, па иза ње отоманска Смирна, а затим – иза Дарданела и Босфора – разне дивљине на обалама Pontus Euxinus, Црног мора… Ако је желео да избегне сусрете са млетачким агентима, а да се ипак задржи у оном делу света у којем је његова одећа католичког мисионара имала неки утицај, морао је да изађе из брода у Валети.

***

Отац Арно Ростан убрзо је у Валети схватио две ствари – по први пут после дужег времена, обе повољне по њега. Прво, владар острва, велики мајстор Реда витезова Свегог Јована био је његов сународник, Француз: Жан де ла Касијер. Друго, у успавану Валету још нису стигле вести о убиствима и фалсификатима у које је био укључен. Није прошло много времена пре него што је, по свом старом обичају, почео да размишља о томе како би ту ситуацију могао да искористи…

Прилика се указала већ почетком наредне, 1581. године. Наоружане галије Реда Светог Јована, близу обала Малте, зауставиле су венецијански трговачки брод Nostra Signora који је пловио из Бејрута. Преглед потпалубља показао је да се на њему налази товар цимета јеврејских трговаца са Леванта, намењен продаји у Венецији. Поступајући по својим, вековима старим, правилима – да сва роба чији власници нису хришћани представља легитиман ратни плен – витезови су је запленили. Успут су запленили и Nostra Signoru, а њену посаду, до даљњег, бацили у тамницу у тврђави Сент Анђело.

На одговор Serenissime није се морало дуго чекати: свој имовини Реда Светог Јована на територијама под венецијанском контролом, како у Terrafermi тако и у Stato da Mar, запретила је конфискација. Умешао се папа Гргур Тринаести, и послао у Валету свог специјалног изасланика, професора права на Универзитету у Павији, Гаспареа Висконтија, да реши овај проблем. Некако у то време, и Велики мајстор Реда, Жан де ла Касијер – којем је читава ова афера, у његовој седамдесет деветој години, била поприлично мучна – са олакшањем је прихватио изненадни предлог свог сународника Арно Ростана да се баш он укључи у преговоре на страни Реда.

Било је јасно да ће Витезови морати да врате венецијански брод и ослободе посаду. Спор је настао око товара који припада неверницима. Арно Ростан је тврдио да се у територијалним водама Малте примењују правила Реда, посредник Висконти је опет показивао папире из којих је произилазило да је цимет плаћен већ приликом утовара у Бејруту, и да тако, у тренутку заплене, није више ни био власништво јеврејских продаваца…

Није тачно јасно у ком тренутку је Арно Ростан помислио да ће му и ова превара проћи. Није јасно ни због чега је превидео већ исувише честе, и готово очигледне, знаке да се положај његовог заштитника Жана де ла Касијера, погоршава сваким даном. У сваком случају, негде почетком јула 1581. године, Арно Ростан се, одједном, сагласио са посредником Висконтијем да се на брод врати и сав заплењени цимет, а да се Венеција одрекне захтева за одштетом.

И онда је, 11. јула, у малом дворском пучу, група каталанских витезова Реда свргла са власти Жана де ла Касијера и, иронијом судбине, заточила га у истим оним ћелијама тврђаве Сент Анђело у којима се неколико месеци налазила посада заплењеног венецијанског брода.

А истог тог дана, у магацинима Арсенала Валете, мала група људи обављала је преглед заплењеног товара, пре него што ће бити укрцан назад на брод…

“Господару, па ово није цимет?” – глас морнара Nostra Signore који је управо извукао руку из једног од џакова звучао је запањено, баш као што је био и његов израз лица.

Капетан Николо Мондини је пришао, узео мало браонкастог праха из руке свог морнара, и ставио га у уста:

“Није. Ово је песак.”

Сав садржај џака је истресен на мермерни под. И стварно, не више од првих десетак сантиметара, са врха, џак је био испуњен циметом – остатак је био фини, браонкасти, песак. Потом је и свих осталих деведесет девет џакова, пажљиво, испражњено. У сваком од њих, скоро девет десетина садржине био је песак.

Управник Арсенала је, потом, узео свој документ у којем је потврдио пријем заплењених џакова на чување; у њему је, сасвим јасно, стајало да је у свих сто џакова чисти цимет. Садржина тог документа се потпуно поклапала са оним који је потписао капетан галије која је заробила Nostra Signoru пола године раније; и тамо је, као заплењени товар, наведен “чист цимет”.

Папски посредник Висконти се окренуо према присутнима:

“Ко је имао приступ заплењеном товару?”

Као по команди, сви присутни Малтежани су погледали у истог човека – оца Арно Ростана. Као и увек у сличним ситуацијама – када би га ухватили у некој превари – Арно Ростан је покушао да се извуче арогантним позивањем на неки виши ауторитет:

“Позовите Великог мајстора де ла Касијера. Ја сам само извршавао његове налоге.”

Али, овог пута трик није успео. Француски мисионар није знао да је, тог истог јутра, Велики мајстор право из своје палате одведен у ћелију. Већ после пола сата, командант Арсенала се вратио са поруком новог Великог мајстора, Матурина Ромегаса, адмирала који је малтешку флоту предводио код Лепанта:

“Нећемо се сада бавити чивутским циметом. Баците ту француску варалицу у окове, изручите га заједно са товаром Венецијанцима, па нека га воде где хоће и истражују где им је цимет. А ми да их више никада не видимо, ни њега ни њих.”

И тако је, једном неопрезном и прилично аматерском преваром, откривеном у једном незгодном тренутку, отац Арно Ростан кренуо, сасвим непланирано, на север. Од свих градова на Средоземљу, пошао је баш у онај у којем су се укрштали путеви свих превара којима се бавио последњих година – Венецију. Хроника последњих месеци његовог живота тако је постала – хроника најављене смрти.

 

XXVIII

Мадона Никопеја се враћа кући

Madonna

Било је већ касно после подне када је Санта Катерина пристала у луку на Крфу. Као и прошлог августа, када је упловила у цариградски Златни рог, и овог августа је на јарболу имала позлаћену стандарту шпанског краља Филипа Другог – знак да је брод у дипломатској мисији највишег ранга.

Пре него што су морнари бацили конопце на обалу, а кормилар почео уобичајени маневар пристајања, капетан је – готово побожно – спустио заставу са јарбола и предао је младом човеку у скупоценом оделу који је поред њега стајао на палуби. Уместо Филипове стандарте, по правилима међународног поморског права која су се тих година тек формирала (чувени Хуго Гроцијус ће бити рођен тек две године касније) на јарболу је истакнута застава земље у чијим се водама галија налазила: крилати лав Венеције.

Антонио де Фернандез Кордоба и Кардона – после успеха у Цариграду прошлог лета именован је Филиповог личног изасланика за Левант – узео је заставу од капетана, окачио је на копље, и сишао на углачани мермер обале. Тамо су већ чекала четири коња. Ускоро је мала поворка кренула ка старој тврђави на Крфу, седишту венецијанског гувернера острва. Острва, које је било престоница млетачке Stato da Mar, “државе мора” – како су се заједно звали сви млетачки поседи на Истоку, за разлику од Terraferme, земаља на италијанском полуострву.

После мира закљученог са Отоманском империјом, још више опседнут ратовима против протестаната на европском северу и истраживању неслућених богатстава преко Атлантика, које је његовом краљевству донела унија са Португалом, шпанском краљу Филипу Другом је на Средоземљу остао само још један незавршени посао.

Венецијанске луке на Леванту – Котор, Бар, Драч, Крф, Кефалонију, Модон на Пелопонезу, Ретимно и Канију на Криту – требало је отворити за шпанску трговину. То би значило смањивање зависности од Високе Порте, приступ коридорима којима би његови трговци могли да снабдевају цео Балкан зачинима са Истока, поуздане успутне станице за даље дестинације, од Смирне па до Бејрута, Јафе и Александрије.

Република Светог Марка је, наравно, волела своје монополе, на којима је уосталом и створена. Али, ни шпанска понуда – да се за венецијанске трговачке бродове отворе луке у Барију, Месини, Напуљу, Палерму, а иза њих и оне даље на западу – није била безначајна. Нити су Млечани, у политичком смислу, потцењивали предности које би им донело обновљено пријатељство са највећом поморском силом тадашњег света.

***

“Ако смо заједно ратовали код Лепанта, пре десет година, за веру распетог Христа, можемо заједно и трговати.”Антонио Фернандез је намерно почео своје китњасто излагање подсећањем на Лепант, где су сви хришћански народи тадашњег Средоземља дошли у помоћ нападнутој Венецији.

Маркантонио Барбаро, венецијански сенатор и дипломата, слушао је свог госта помало одсутно. И ову мисију је, као и сваку другу, прихватио као професионалац: без емоција. Па ипак, он – он који је био Savio de Terraferma, гувернер свих венецијанских поседа на италијанском копну, амбасадор у Паризу, главни преговарач са легендарним Мехмед пашом Соколовићем после пораза на Кипру и победе код Лепанта, он дакле сад мора да слуша овог надменог Шпанца који би могао да му буде син?

“А моја домовина, Serenissima, није ми се одужила како је требало. Како би једино било природно и праведно.” – тај дубоки осећај осујећености почео је да опет, као неки незвани гост, прогања Маркантониове мисли, док је Антонио Фернандез говорио како би “у свим лукама Средоземља, и вашим и нашим, требало увести јединствену царину од пет процената”.

Маркантонио није волео тај осећај – исувише болно га је подсећао на дан у којем је, тако је бар мислио, требало да добије признање свог живота. На дан избора новог дужда, неколико сати после смрти Себастијана Венијера, пре три године.

“И онда су готово све патрицијске породице које су ме јавно подржавале, направиле тајну заверу и изборне куглице сенатора су отишле у кожну торбу Никола да Понтеа, а не моју.” – непријатна сећања нису могла да престану, интроспекције су почеле да постају самосажаљења…

Узалуд су га пријатељи тешили да је Николо да Понте старији од њега готово тридесет година – да му је, дакле, овај избор био последња шанса у животу – узалуд су му, за рођендан, водећи трговци са Ријалта поклонили његов портрет у уљу који је насликао славни Тинторето

“Волели бисмо да чујемо какав је ваш одговор, Ilustrissime?”

Незнатно повишен тон у гласу Антонија Фернандеза вратио је млетачког дипломату у стварност. Када је пре неколико дана испловио из Венеције није имао јасне инструкције – Сенат се бавио реформом Већа Десеторице, а дужд Николо да Понте, у својој деведесетој години, филозофским трактатима. Они трговци са Ријалта чији су претежни интереси били на Истоку били су, наравно, јако против отварања млетачких лука конкуренцији из Шпаније, они други, чији су интереси били на Западу, заговарали су “поштену утакмицу на целом Mare Internum.”  

Одлука је, дакле, била само његова. Или бар, у великој мери његова. Имао је уредно потписана пуномоћја, без инструкција и ограничења. Могао је да отера ове насртљиве Шпанце или да потпише са њима оно што су предложили – и у једном и у другом случају, на Тргу Светог Марка би се, по његовом повратку, више причало о маскама које ће лепе Венецијанке носити на наредном карневалу, него о уговору који ће он донети са Крфа…

***

Размишљајући шта да одговори, у недоумици да ли да можда разговор одложи за сутра и госте позове на вечеру, Маркантонио Барбаро је, пар корака даље од главних шпанских преговарача, видео човека чије му је лице изгледало познато. Негде га је видео, био је убеђен, а није могао тачно да се сети где…

Али његов гост се не само сећао добро, него је и непогрешиво знао да препозна његов поглед:

“Ilustrissime, каква част! Колико је прошло времена откад смо се последњи пут видели? Три године? Или четири? Време лети.”

Бартоломео Брути, племић неодређеног порекла (зли језици тог доба су упорно тврдили – албанског) био је у пратњи Маркантонија Барбара у Херцег Новом, када су, тајно, преузели икону Мадоне Никопеје од изасланика Мехмед паше Соколовића.

“Ону икону која је била фалсификат, због које је вероватно и избио онај пожар у Дуждевој палати, и због које је Себастијано Венијер изгубио свој живот.” – лицем млетачког дипломате прешла је сенка, његове зенице су се опасно сузиле, а у уснама готово да није било ниједне капи крви. Ако је постојао тренутак у његовом животу којег се стидео, то је био тај дан у Херцег Новом, када је лажну икону олако прихватио као праву…

Преговори су били на ивици пропасти, и Антонио Фернандез се готово очајнички окренуо Дон Мартину де Акуњи“овај наш обавештајац у Цариграду увек са собом вуче тог опскурног Бартоломеа” помислио је – али му је овај дискретним покретом руке дао знак да је све у реду…

“И шта ћете ви овде уопште, сењоре Брути? Ви се у трговину не разумете, бар ону поштену. А ми смо озбиљни људи. Немамо коцкарске дугове које треба решити, нити љубавнице које треба ослободити нежељене деце? А не бавимо се ни трговином лажним иконама.”Маркантонио Барбаро више није ни покушавао да звучи пријатељски.

“Пре десет година, Ilustrissime, у ову луку је стигла једна вредна ствар. Воља Богородице је била да, са њеним ликом на катарци, наше галије поведе у победу над мухамеданцима. Као Одисеј после Троје, тако је и Мадона Никопеја лутала по морима после Лепанта. Сада је време да се она врати кући.”

Са тим речима, Бартоломео Брути је испод огртача извадио кутију од ружиног дрвета, оковану златом, и предао је запрепашћеном млетачком дипломати:

“Искрено жалим што адмирал Себастијано није више жив да је дочека на Тргу Светог Марка. А искрено ми је драго, Ilustrissime, да ћете баш ви бити онај који ће је тамо донети.”

Млечанин је ћутао, покушавајући да збркане мисли помири са емоцијама које су га преплавиле. Тај тренутак ћутања је искористио Антонио Фернандез. Непогрешиво препознавши прави тренутак, наклонио се Маркантонију Барбару – који је у том тренутку у својим рукама већ држао драгоцену кутију – и рекао:

“Ово је мали знак пажње његовог католичког величанства, краља Филипа Другог. Овлашћен сам да пренесем његове личне поздраве Сенату и дужду Венеције, и његово задовољство што је једна драгоценост враћена тамо где припада.”

И како је венецијански дипломата ћутао и даље, Антонио Фернандез је додао, прикривајући, уз крајње напоре, осећај тријумфа:

“И ово, наравно, нема никакве везе са нашим преговорима о поновном отварању лука за узајамну трговину. Сматрајте ово поклоном ратних другова са Лепанта, а одлуку ћете, наравно, већ донети.”

Вечера је ускоро почела, уз љуту грчку узи ракију и слатко шпанско вино, звуке цитри и трубадурске песме. Сутрадан ујутро, шпанско-венецијански уговор о трговини био је потписан, а да у шпанском предлогу Маркантонио Барбаро није променио ниједну једину реч.

А прексутра ујутро, две галије су напустиле луку у Крфу: Санта Катерина према западу, са потписаним уговором; Сан Ђузепе ка северу, са Мадоном Никопејом.

 

XXIX

Епилог: мртва уста не говоре уопште…

interrogations-in-jail

Дужнички затвор у Венецији, у којем је био Арно Ростан, налазио се тада у сутерену Дуждове палате, на Тргу Светог Марка. Свака ћелија имала је мали прозор, покривен решеткама, који се са унутрашње стране налазио тик испод таванице, а са спољне тик изнад тла. У својој ћелији Арно је могао да посматра како свет жури тргом, да слуша разговоре стражара са родбином затвореника која им је долазила у посету, псовке заточених трговаца који су прекраћивали време играјући барбут, да види како износе тело старог Јеврејина који се у својој ћелији обесио…

Није то био неки нарочито строг затвор – не ретко, дешавало би се да стражари, за мали износ мита, дозволе затворенику да побегне. Понекад, кад би стекли утисак да је затвореник, рецимо, само несрећна жртва неког злог лихвара, не само да би му дозволили бег, већ би му и помогли у њему. Арно је био свештеник, венецијански трговац који га је оптужио за покушај преваре са циметом прилично неомиљен у граду, француски амбасадор Арно де Ферије био је вољан да му позајми и неке паре за јемство. Уосталом, није случајно кип Јустиције, богиње правде, на Тргу Светог Марка био једини такав у Европи без повеза око очију…

Међутим, негде крајем тог јула, у млетачкој тамници, отац Арно Ростан је почео да схвата ширу слику и да у њој уочава и озбиљност положаја у којем се нашао. Није се више радило само о том проклетом цимету – у сефу банке у Фиренци он је још увек имао довољно пара да обештети млетачке трговце и тако откупи своју слободу – колико о ризику да, одједном, читава грађевина његових ранијих превара почне да се распада као некаква кула од карата а да из разних ормана изађу костури за које је мислио да су заувек ишчезли.

Два од тих Ростанових костура били су и они јеврејског лекара из Тангера, Абрахама Коена Луситана и јеврејског трговца из Орана, Јакоба Кансина. Када је почетком августа изведен пред Феликса Фабрија, истражитеља Већа четрдесеторице, тела које се у Млетачкој републици бавило кривичним истрагама, овај му је поставио низ питања која са циметом нису имала никакве везе.

Одакле је стигао на Малту? Какве су његове везе са бившим Великим мајстором Жаном де ла Касијером? Шта је радио у Тангеру? Када је последњи пут разговарао са Родригом Сервантесом? Одакле познаје Томаса Стаклија и шта је радио са њим? И, два питања која су француског мисионара највише уплашила: када је последњи пут видео јеврејског доктора Абрахама Коена Луситана и шта је радио у Орану?

Вероватно по први пут у својој каријери, Арно Ростан није био у стању да размишља рационално. Да ли се радило о паници, грижи савести, или жељи да одигра још једну игру, никада нећемо сазнати.

Крајем августа, тражио је од тамничара да га поново изведе код истражитеља, јер “има нешто значајно да му каже”. Феликс Фабри га је посматрао испитивачки:

“Сетили сте се нечега из нашег последњег разговора? Да погађам? Почећемо од оног Енглеза који је погинуо у Мароку? Какве су ваше везе са тим топовима?”

Арно Ростан је одмахнуо главом:

“Не. Сетио сам се да би вас можда више занимало где се Мадона Никопеја кретала у последњих десет година. Зар не?”

“Икона је, на жалост, нестала у пожару пре три године. Божја воља, шта ћете. Сад, када је више нема, хајде да кажемо да је све време била тамо где је требало да буде.”

“А шта ако то није била аутентична икона него лажна? Ако ја могу да вам то документујем и да вам помогнем да се права икона врати у Венецију?”

Истражитељ Фабри је подигао обрве. У папирима које су му о овом француском свештенику послали Signori di Notte, “госпари ноћи”, како се звала тадашња млетачка тајна полиција, било је свашта, али се Мадона Никопеја није нигде помињала.

“Зашто би себе увлачио у много теже проблеме од оних у којима се тренутно налази?” – размишљао је Фабри – “Одакле уопште зна за случај са иконом? И зашто је тако проклето брбљив?”

“Можемо ли да се нагодимо? Мени слобода, вама икона, и никада се више нећемо видети?”

Арноов глас је пренуо истражитеља у размишљању. Одговорио је кратко:

“То је већ питање на које не могу да вам одговорим без консултовања са вишим властима.”

Из ћелије у сутерену Арно је, по Фабријевом налогу, премештен у пространу собу на првом спрату Дуждеве палате. И она је на прозорима имала решетке, али је више подсећала на манастирску него на затворску ћелију. Храна му је побољшана, а добио је и перо и мастило да напише писма. Убрзо је схватио да више нема коме да пише.

У међувремену, Феликс Фабри је тражио пријем код дужда Николе да Понтеа:

“Serenissime Principe, онај француски затвореник са Малте, онај свештеник оптужен за превару са циметом, тврди да је Мадона Никопеја која је изгорела у пожару лажна, и да може да нам помогне да дођемо до оне праве. Нуди нагодбу.”

Стари дужд је погледао у једног од својих најбољих обавештајаца. Није то било баш први пут да је и он чуо нешто слично. Како, негде на Средоземљу, и даље постоји она права Мадона Никопеја и како је она изгорела у пожару који је захватио Дуждеву палату у ствари била само вешт фалсификат. Једни су причали како се она права икона налази код Турака у Цариграду; други да је код Шпанаца у Ваљадолиду; трећи да се ње докопао папа и похранио је у трезорима базилике на Тргу Светог Петра у Риму; четврти да је прошверцована негде на север у богате градове Ханзе на Балтику; пети да је чак дошла код Елизабете у Лондон… Као и обично, залудни људи су по крчмама причали свашта. Али, нико до сада није тако категорички трврдио да зна где се икона налази, и да чак може да помогне у њеном повратку у Републику Светог Марка.

“А шта ви мислите Фабри? Мислите ли да тај Француз можда говори истину?”

Ни Фабри, заправо, није био начисто шта да одговори на то питање. Рационално гледано, скоро сви детаљи водили су ка закључку да Арно Ростан лаже Тај закључак, појачан извештајима о његовом ранијем преварантском понашању, није чинио ни причу о правој и лажној икони исувише вероватном. Али, ирационално посматрано, Фабри није могао да се отме ни утиску да он, ипак, о Мадони Никопеји зна нешто више него што пише у досијеу који су му дали Госпари Ноћи.

Зато је и остао затечен питањем које му је стари дужд поставио:

“Не могу са сигурношћу да кажем још увек. Можда чак и зна нешто о томе што ми не знамо. Требало би да га додатно испитамо, можда чак и да га ставимо на муке? За сваки случај. Да будемо сигурни.”

Стари дужд је, међутим, одмахнуо руком:

“Чини ми се да би за Републику, ипак, било најбоље кад он више ништа не би причао.”

Да ли је, већ у том тренутку, почела да се формира она последња, коначна одлука? Ни то данас не знамо. Август је полако почео да препушта место септембру, и у том међувремену, подгрејана недоумицама млетачког вођства шта да ради са незгодним сведоком своје срамоте, коначна одлука је полако сазревала.

Знамо, међутим, шта је убрзало њено доношење. Почетком септембра, једне вечери је у венецијанску луку, последњу станицу на свом путу са Крфа, пристао брзи бригантин Сан Ђузепе. Маркантонио Барбаро, сенатор и дипломата, сишао је са њега, носећи у рукама малу кутију од ружиног дрвета, оковану чистим златом.

Недуго затим, свом противкандидату на изборима за дужда, Николи да Понтеу, тријумфално је рекао:

“Мадона Никопеја, Serenissime Principe. Ваш претходник Венијер ју је изнео, да нам донесе помоћ Богородице код Лепанта. Ја сам је вратио. После десет година, Лепант је данас коначно завршен: имамо мир са Турцима, отворену трговину са Шпанцима, и икону код куће.”

Тријумфализам у гласу његовог посетиоца био је очигледан, петовековни симбол Венеције поново је био на његовом писаћем столу, али је лицем старог дужда прошла сенка бриге:

“Маркантонио, када ће ме Творац позвати к себи, то не знам. Али ће то вероватно бити ускоро. Тада ћеш моћи, ако то будеш и даље желео, да се кандидујеш за дужда поново. Твоје заслуге у дипломатији, и у Паризу и у Цариграду, неспорно су велике. Па и ова последња, са трговинским споразумом са Шпанцима.”

Извадио је, сасвим полако, икону из кутије од ружиног дрвета, и држећи је у рукама, наставио:

“Али повратак Мадоне Никопеје неће моћи да буде признат као једна од твојих заслуга.”

А онда је, на изненађени, упитни, разочарани и помало љутит поглед свог госта, завршио – гласом који није остављао простор за даљи разговор:

“Јер се она није ниоткуд ни враћала. Пошто одавде никада нигде није ни одлазила.”

***

По одласку амбасадора, Николо се препустио мислима. Био је деведесет други дужд Републике Светог Марка, од Паола Лучија Анафеста, који је први понео ту титулу, 697. године. Био је четрдесет шести, од када је Енрико Дандоло донео икону као ратни плен из Цариграда, 1204. И био је први из породице Понте. Два Барбарига, три Контаринија, четири Моченига, четири Дандола, чак седморица Партиципација… Serenissima није узалуд називана аристократском републиком.

И сада, да му се баш пред сам крај владавине – у својој деведесетој години већ је осећао како му стара дама са косом у руци дува за врат – деси такав скандал? Да у јавност изађе како је највреднији предмет Републике био загубљен целих десет година? Да му се смеју трговци на Ријалту, јеврејски лихвари, страни амбасадори? Он није, као многи његови претходници, имао породично наслеђе које би могло да га одбрани од такве срамоте – имао је само себе.

Зато је најпре позвао ризничара. Предао му је кутију од ружиног дрвета, са јасним инструкцијама: поновним прегледом трезора, утврђено је да Мадона Никопеја није изгорела у пожару који је захватио Дуждеву палату првог мартовског дана 1578. године. Изгорела је једна друга икона, која је била јако слична њој, па је зато дошло до забуне. На питање да ли су инструкције јасне, ризничар је само климнуо главом. Саучеснички, без речи.

А када је већ пала ноћ, позвао је и управника тамнице, Ђерђа Музаку, Албанца пореклом из Драча. Из старе шкриње извадио је дебели морнарски конопац – био је, можда, и цео метар дуг. За три године Николове каријере дужда био је то први пут да га је узео у руке. За двадесет година Ђерђове каријере тамничара, вероватно тридесети или четрдесети…

Зато Ђерђ ништа није ни питао, само је дужда упитно погледао. Николо је на тај упитан поглед одговорио реченицом од само две речи:

“Il Francese. Subito.”

Са двојицом стражара, Арапином и Грком, неколико минута касније, Ђерђ је ушао у ћелију у којој је Арно Ростан већ спавао. Као и увек у сличним случајевима, Ђерђу је било жао да буди затвореника. Увежбаним покретима, обавио је конопац око његовог врата, а потом су двојица стражара повукла, сваки свој крај. Све је било готово за мање од једног минута и није се чуло готово ништа.

Нешто пре поноћи, морнарски конопац је опет био у дуждевој шкрињи, чекајући неку нову прилику да буде употребљен. А следећег јутра, затворски лекар, Матео Борини, написао је извештај са аутопсије тела “Арно Ростана, тридесет пет година, Француза, затвореног због сумње на превару, који је у тренутку нервног растројства извршио самоубиство вешањем у својој ћелији”. Копија извештаја, уз куртоазне речи жаљења, послата је француском амбасадору Арно де Феријеу. Овај се није распитивао о детаљима смрти свог имењака – на известан начин, и сам је осетио олакшање.

И док су писари преписивали извештај, а дуждов курир га чамцем носио до француске амбасаде на острву Канаређо, један други чамац је кренуо до острва Lazzaretto Nuovo на којем се налазило градско гробље. У њему се, поред тројице људи, налазило и једно тело, умотано у бели чаршав. Пола сата касније откопан је колективни гроб жртава куге из 1577. године. Тело у чаршаву бачено је на врх гомиле већ сахрањених тела, а потом је гроб поново затрпан. Чамџија и двојица гробара добили су по један дукат као награду за рад који су обавили, и још по пет, као награду за ћутање на које су се заветовали.

***

И ту се, отприлике, ова наша хроника и завршава: првих дана септембра 1581. године, тачно десет година откад је сасвим тајно изнета из Цркве Светог Марка, Мадона Никопеја је сасвим тајно и враћена на своје место. За то се побринуо верни ризничар.

У архивама Serenissime о кретању иконе у тој деценији, наравно, није остало баш ништа – за то су се побринули верни писари.

А да све баш тако и остане, побринуо се верни чувар затвора у Дуждовој палати, који је једним дебелим морнарским конопцем заувек затворио брбљива уста француског мисионара Арноа Ростана.

Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште.

Јеврејски лекар Абрахам Коен Луситано у башти своје виле у Тангеру; јеврејски трговац Јакоб Кансино на ломачи у Валенсији; енглески авантуриста и шверцер Томас Стакли на песку Ксар ел Кебира у Мароку; и француски мисионар и преварант, Арно Ростан, у тамници у Венецији – сва четворица су за тих десет година изгубила своје животе у покушајима – у својој коначници безуспешним – да се на овом малом комаду дрвета обогате.

Али Мигел де Сервантес, авантуриста из Кастиље, ратник и писац, свој живот је, захваљујући истом том малом комаду дрвета, спасао.

И тако је Мадона Никопеја, поред тога што је хришћанској флоти помогла да добије Битку код Лепанта, а неким дипломатама са краја шеснаестог века да закључе неке, за та времена важне, споразуме – човечанству помогла да добије – Дон Кихота.

 

XXX

Dramatis Personae: даља судбина неких учесника ове приче

220px-Anthony_I_of_Portugal

Антонио Конинк, приор реда Крато, бивши гувернер Тангера, бивши маварски заробљеник, несуђени окривљени за велеиздаји а и несуђени португалски краљ – још извесно време је наставио да се представља као власник луситанске круне, коју је са собом понео у изгнанство. Покушао је чак да влада са Азорских острва где је и исковао неки сребрни новац којим је финансирао свој двор у изгнанству. Био је то, уосталом, један од типичних симбола суверенитета за та времена.

Ипак, већ 1581. године одлази за Париз, са собом носи све португалске крунске драгуље, али и нешто важније од тога – право на престо које су згодно могле да искористе све стране силе. Француској краљици Катарини Медичи нуди португалску колонију Бразил ако се врати на власт. Делом са њеним новцем а делом од продаје неких од однетих драгуља, финансира нову експедицију на Азоре, у којој учествују португалски емигранти и енглески и француски авантуристи. Тамо је поново поражен од шпанске флоте и враћа се у Париз – поново као губитник.

Страх од плаћених убица, за које је веровао да ће их послати Филип Други, приморава га да често мења место становања и 1588. одлази у Лондон. На почетку га краљица Елизабета прима срдачно – из истог разлога као и Катарина Медичи у Паризу – и са њим планира амбициозну поморску експедицију: британски бродови, неки званични а неки гусарски, сви под командом Френсиса Дрејка, одлазе до португалских и шпанских обала. Антонио је иницијатор и моторна снага тог подухвата: верује да ће његово присуство охрабрити општи народни устанак против Филипа Другог; Френсис Дрејк, искусни гусар, отишао је само због пљачке. Експедиција се, на крају, показала као скуп неуспех и Антонију су, по повратку, затворена врата енглеског двора.

Један по један, одлазе и сви португалски крунски драгуљи које је понео са собом у изгнанство – последњи, и најскупљи, дијамант касније је пронађен у француској круни – и Антонио се враћа у Париз. Последње године живота проводи као приватни грађанин, без скупе дворске пратње коју је претходних петнаест година плаћао. Живи у малом пансиону који му је обезбедио француски краљ Анри Трећи. Ту и умире, 26. јула 1595. године. Сахрањен је у париској фрањевачкој цркви Cordeliers. Његов гроб је заувек изгубљен 1811. када је Наполеон, у једном од бројних преуређења Париза тих година, наредио да се она сруши.

Као свештено лице, Антонио Конинк није смео да се званично жени – ипак, са две жене имао је укупно шесторо деце. Двојица синова су после његове смрти наставила његову борбу за португалски престо, један је умро врло млад а један се замонашио; две ћерке су такође завршиле као монахиње.

***

horacio-gracianХорацио Грацијан, генерални инспектор португалске круне, исправно је схватио однос снага у Лисабону, већ на самом почетку династичких сукоба. Определио се за најјачу страну – ону шпанског краља Филипа Другог – са званичним образложењем да је и његова мајка била Португалка. Незванично, у Лисабону се тих дана причало како је човека, који је знао све о свакоме у малој краљевини, двор у Ескоријалу платио у злату онолико колико је био тежак – било је ту, сигурно, неких стотинак килограма…

Једно време је био саветник шпанских администратора у Лисабону – на његов предлог, Португалија је задржала унутрашњу аутономију, своје законе, кортесе и валуту. Чак је и непосредно управљала својим колонијама. Фактички, заједницу са Шпанијом свео је на персоналну унију.

На Кортесу у Томару, 1581. године, пружио је правно образложење по којем рат претходне године и није био међународни – јер није Шпанија напала Португал – већ обична, готово породична, чарка наоружаних присталица двојице претендената на престо, даљих рођака при томе – обојица су, наиме, били унуци краља Мануела…

Истовремено, Хорацио Грацијан је својим патриотски опредељеним сународницима дискретно пласирао причу којом их је подсвесно убедио да прихвате стање у којем су се затекли.

Користећи околност да гроб младог краља Себастијана, после битке код Ксар ел Кебира у којој је погинуо, никада није пронађен, убедио их је како ће се он “једног магловитог дана” вратити и преузети своје краљевство. И заиста, сваки пут када би се шпанска власт у Лисабону суочавала са озбиљнијим проблемима, 1584, 1585, 1595. и 1598. године, неки претендент би се појавио у граду, тврдећи да је управо он нестали краљ Себастијан… Када би ти проблеми нестали и лажни претендент би био раскринкан и ухапшен или би напросто ишчезао и више нико за њега не би ништа чуо. Занимљиво, овај месијански мит – касније назван “Себастијанизам” – опстао је све до почетка деветнаестог века – када је било већ сасвим јасно да Себастијан, чак и да је којим случајем преживео битку, више никако није могао да буде жив.

Хорацио Грацијан је једно време био градоначелник Лисабона, затим гувернер Гое, португалског поседа у Индији, па чувар државног печата. Умро је у дубокој старости, већ дубоко у наредном, седамнаестом веку – 1616. године – у 74. години.

***

220px-Heinrich_Sudermann

Хајнрих Судерман (1520), трговац из Келна, од 1556. синдик Ханзе, наставио је да се бави својим уобичајеним послом – закључивањем дипломатских споразума са разним државама северне Европе којима су се штитиле привилегије и имунитети градова-чланица овог трговинског савеза, њихових бродова на мору и њихових трговаца и робе на копну. 1579. је завршио своје животно дело – кодекс понашања чланица Ханзе у њиховим међусобним односима – које је остало у употреби и деценијама после његове смрти, већ у наредном веку.

Понекад, кад би се указала прилика, поред свог редовног посла бавио се поново и трговином са стране: углавном бакром, текстилом, сољу или оријенталним зачинима. Ипак, размена енглеских топова за фалсификовану икону из 1577. године, описана у овој причи, остала је једини такав детаљ у његовој богатој трговачкој каријери.

Хајнрих Судерман је умро 7. септембра 1591. године.

***

220px-Cervantes_Jáuregui

Мигел де Сервантес Кортинас, авантуриста из Кастиље, најамник Свете лиге, победник код Лепанта и заточеник алжирских гусара, вратио се у родну Шпанију крајем марта 1580. године, после скоро дванаест година одсуства од којих је пет провео у тамници. Отишао је као криминалац, осуђен на губитак десне руке, вратио се као ратни херој, који не може да користи леву руку.

Наставио је да ради за државу – најпре као агент за јавне набавке шпанске Армаде, после као порески извршитељ. Поново одлази у затвор, у Севиљи – иако овај пут само на неколико месеци – када је банкар код којег је депоновао државне паре од прикупљених пореза, изненада, отишао у банкротство. Власти су биле сумњичаве да се радило о њиховој заједничкој превари, али на крају ништа није могло бити доказано.

Полако, враћао се и својој старој љубави, писању – иако од њега није никада могао да се издржава. Крајем 1584. оженио је много млађу Каталину де Салазар. Испоставило се да је њихов сусрет био судбоносан – упознао је њеног ујака Алонса који ће га касније инспирисати за лик Дон Кихота.

Прво значајније дело, пасторалну романсу “Галатеја” објавио је 1585. Наставља са номадским и помало авантуристичким животом – још једном је 1597. у затвору због “неправилности у књигама“, и за тих седам месеци пише дело које ће га одвести право у историју: “Дон Кихота”.

Коначно, 1605. се сели у Мадрид. Више не може да нађе ниједан државни посаоо, али те године објављује “Дон Кихота“, књигу која ће у двадесетом веку постати друга по укупном броју штампаних примерака у целом свету, откад је Гутенберг пронашао штампарску машину – после Библије.

Авантуре из алжирског затвора Мигел де Сервантес је делимично описао у две драме које се догађају у овом граду: “Живот у Алжиру” (El trato de Argel) и “Тамнице Алжира” (Los baños de Argel) као и у епизодама неких других дела – иако никада у чистој аутобиографској форми.

Умро је 23. априла 1616. у Мадриду, у 68. години. Данашњи форензичари углавном се слажу да је узрок смрти била комбинација цирозе јетре и дијабетеса типа Б. Историчари књижевности, пак, често воле да истакну куриозитет да је умро истог дана када и његов енглески колега – Вилијем Шекспир. Шеснаести век се, бар у књижевности, тог дана могао сматрати завршеним.

Сахрањен је, по сопственој жељи, у Конвенту босих Тринитаријанаца у Мадриду, цркви реда за који је до смрти веровао како га је ослободио из Алжира. Приликом реновирања цркве Сервантесове кости су загубљене, 1673. године. Преко три стотине година није се знало где почивају остаци писца “Дон Кихота” да би их коначно у марту 2015. пронашао историчар Фернандо де Прадо, после две године потраге коју су финансирале градске власти Мадрида.

Мигел де Сервантес је поново сахрањен 11. јуна 2015. године у Мадриду. Ловоров венац Шекспиру Шпаније положила је Ана Ботела, први женски градоначелник у историји Мадрида, само два дана пред истек свог мандата. Истовремено, војне почасти победнику код Лепанта одао је почасни вод шпанске војске.

***

250px-Tintoretto_-_Marcantonio_Barbaro,_1593

Маркантонио Барбаро, венецијански племић, политичар и дипломата, задужен је 1583. године од сената да надгледа демаркацију границе на северу, према хабзбуршкој покрајини Фриули, како би се избегли нови гранични спорови. И тај задатак је успешно обавио, као и све претходне.

После смрти Николе да Понтеа, 1585. године, кандидује се по трећи пут за дужда Републике Светог Марка. Рачунао је да ће његове заслуге за потписивање трговинског споразума са Шпанијом, и на утврђивању границе, овог пута бити довољне да му обезбеде већину гласова. Рачуница му је, међутим, опет била погрешна – ове изборе је, уз дискретну подршку и папе и Француске, добио његов противкандидат, Пасквале Цикоња.

Разочаран, пар наредних година је, са свог сеоског имања, подржавао архитекте који су, у тој деценији, завршавали капиталне пројекте и лице Венеције учинили онаквим какво нам је данас познато: најпре Паладија, са новом фасадом катедрале Сан Пјетра у Кастелу, обновом Дуждеве палате и изградњом цркве Реденторе; потом Скамуција са планом покривеног моста, Риалто, преко Великог канала. Једно време био је и члан комисије која је надгледала изградњу Риалта.

Почетком наредне деценије враћа се универзитетској каријери и бива биран за ректора Универзитета у Падови. Тамо ће упознати и младог професора из Пизе, чија су предавања из геометрије, механике и астрономије већ почела да привлаче пажњу целе Европе: Галилеа Галилеја.

Ипак, зову политике не може потпуно да се отргне: иако у већ одмаклим годинама, 1593. прихвата понуду Сената да руководи изградњом фортификација на северној граници – имајући у виду да је десет година раније са Аустријанцима повлачио демаркациону линију у тим подручјима, вероватно је био и најбољи избор. Из тог периода Венецији ће остати утврђење Палманова, један од најбољих примера војне архитектуре тог времена. У знак захвалности, Сенат те године наручује да његов портрет изради највећи живи сликар Републике – Јакопо Тинторето. То уље на платну је и једино на којем је сачуван лик Маркантонија Барбара.

После десет година од избора, 1595, умире и дужд Пасквале Цикоња. Иако га пријатељи дискретно наговарају да се не кандидује поново – има већ 77 година и то би му био четврти пут – Маркантонио Барбаро опет не може да се одупре сиренском зову политике. 26. априла 1595, опет губи изборе за дужда, по четврти пут у двадесет пет година – овог пута од Марија Гриманија.

Опхрван годинама и разочарењима, препушта се депресији и умире, 4. јула 1595. године у Венецији. Човек који је пуних тридесет пет година био у врху политике Serenissime и знао многе њене тајне, са собом је у гроб однео само једну – ону о правој икони Мадоне Никопеје, коју му је шпанска делегација дала 1581. године на Крфу…

***

Uluj Ali

Улуџ Али паша Окијали, адмирал Отоманске флоте, по завршетку ове приче командовао је поморском експедицијом на Крим (1584), а потом, са турском флотом из Александрије, угушио побуне у Сирији и Либану (1585).

Италијански дечак рођен у Калабрији као Ђовани Диониђи Галени, сиромашни сељак, потом веслач на галији, па гусар и на крају адмирал, умро је 21. јуна 1587. године у Цариграду у 68. години.

Сахрањен је у џамији која носи његово име, и данас се налази у истанбулском предграђу Топхане. Комплекс, поред џамије, садржи и медресу, турбе, фонтану и хамам.

На Окијалијевој задужбини су неко време радила и тројица јунака ове приче: пројектовао ју је Мимар Синан, а међу зидарима су били и Родриго и Мигел де Сервантес.

***

Madonna

Икона Ходогетрија је, после десет година лутања Средоземљем – од Лепанта, преко Месине и Ђенове, Малте и Тангера, Феза и Лисабона, па до АлжираЦариграда, Ваљадолида и Крфа – заувек остала у Венецији.

Почетком седамнаестог века, неких двадесетак година по завршетку ове наше приче, Венецију је погодила епидемија куге. Грађани Serenissime су остали верни молитвама Исусу и Богородици. Тадашњи дужд, Николо Контарини, обећао је пред иконом да ће, ако их спасе куге, велики храм бити саграђен у њену част. И заиста, после неких четврт века, 1631. године, завршена је и посвећена Богородици Santa Maria della Salute – црква коју ће, крајем деветнаестог века, искористити Лаза Костић, за наслов и лајтмотив једне од његових најлепших љубавних песама. Данас, Мадона Никопеја, или икона Ходегетрија, и даље је симбол Венеције.

 

XXXI

Додатак (1): хронологија главних догађаја

through_the_time_by_gyurka-d660r12

1204. – У пљачки Цариграда, после пада града под власт Крсташа, икона Мадоне Никопеје однета у Венецију као ратни плен.

1569. – У двобоју у Краљевској палати у Мадриду, Мигел де Сервантес ранио Антонија де Сигуеру; приморан да бежи у Рим. Прати га брат Родриго.

1570.Браћа Сервантес у Напуљу потписала најамнички уговор на пет година и придружила се шпанском експедиционом корпусу на Леванту.

1571, август – Отоманска империја напала венецијанске поседе на Кипру. Опсада Фамагусте; егзекуција млетачког гувернера острва, Антонија Брагадина.

1571, август – Почело окупљање флоте Свете лиге у Месини на Сицилији. Браћа Сервантес дошла у Месину у шпанском контингенту.

1571, септембар – Венецијански адмирал Себастијано Венијер наредио да се Мадона Никопеја тајно изнесе из трезора Цркве Светог Марка и донесе у његов штаб на Крфу.

1571, 7. октобарБитка код Лепанта. Мигел де Сервантес тешко рањен. Мадона Никопеја спасена у бродолому критске галије Пирамида; икона завршила код браће Сервантес.

1572, августБраћа Сервантес оставила икону у сефу Банке Светог Ђорђа у Ђенови.

1572, октобар – Мехмед паша Соколовић сазнаје да је Мадона Никопеја изгубљена у бици. Почиње преговоре са венецијанским послаником у Цариграду, Маркантониом Барбаром.

1573, март – Распад Свете лиге. Сепаратни мир између Венеције и Отоманског царства. Мехмед паша Соколовић дао реч да ће икону вратити Венецији, “ако се икада нађе у земљама или на водама под контролом Полумесеца.”

1574.Антонио Конинк, приор Реда Крато, португалских витезова Светог Јована, постављен за гувернера енклаве Тангер на афричкој обали.

1575, септембар – Алжирски гусари заробили брод Мигела и Родрига де Сервантеса на отвореном мору, близу обала Барселоне. Енглески авантуриста Томас Стакли дошао у Рим и добио подршку папе Гргура Тринаестог за инвазију Британије.

1576, јануар – Преговоре о ослобађању браће Сервантес преузео француски мисионар, отац Арно Ростан, из реда Тринитаријанаца.

1576, март – Уз помоћ турске војске, претендент на марокански престо, султан Абд ел-Малек победио војску свог синовца Абу Абдалаха и заузео престони град Фез. Абу Абдалех наставио да влада у Маракешу, уз подршку Португалаца.

1576, септембар Родриго Сервантес пуштен из заточеништва у Алжиру.

1577, јануар – Први контакти француског мисионара Арно Ростана и јеврејског лекара Абрахама Коена Луситана у мароканском граду Маракешу. 

1577, март – Абрахам Коен Луситано у Ђенови преузима од Родрига Сервантеса икону Мадоне Никопеје. На Малти од руског иконописца Димитрија наручује њену савршену копију. На повратку, у Орану, фалсификат предаје јеврејском трговцу Јакобу Кансину, који издаје меницу на пет стотина златника, као аванс за куповину топова у Брижу. Оригинал иконе у тајности враћен у Тангер.

1577, мајАбрахам Коен Луситано нађен мртав у Тангеру. Генерални инспектор португалске круне, Хорацио Грацијан отпочео истрагу.

1577, јун – Себастијано Венијер изабран за дужда Венеције. Разговор Хорација Грацијана и Арно Ростана у Орану; француски мисионар први пут изразио сумњу да је икона у Орану фалсификат. Мигел де Сервантес пуштен из затвора у Алжиру, али мора да остане у граду.

1577, септембарХорацио Грацијан разговара са Родригом Сервантесом у Сеути. У Тангеру сазнаје да су, ноћ пред смрт Абрахама Коена Луситана, у његовој вили боравили Арно Ростан и Антонио Конинк. Јакоб Кансино спаљен на ломачи у Валенсији, Арно Ростан узима фалсификат Мадоне Никопеје. Брод Adler von Lübeck испловио из Брижа са топовима.

1577, октобар – Ханзеатски трговац Хајнрих Судерман испоручује педесет топова енглеском најамнику и авантуристи Томасу Стаклију у Риму. Уместо друге половине новца од Арно Ростана прихвата фалсификат Мадоне Никопеје. 

1577, новембарМехмед паша Соколовић обавештен да немачки трговци у Трсту нуде Мадону Никопеју на продају.

1577, 31. децембарХајнриха Судерман и Емануел Симондс у Дубровнику продају архитекти Мимару Синану, куриру Мехмед паше Соколовића, лажну икону за пет хиљада златника.

1578, фебруар – По налогу Мехмед паше Соколовића фалсификат иконе предат Венецијанцима у Херцег Новом.

1578, март – Пожар у Дуждовој палати у Венецији. Изгорела лажна Мадона Никопеја. Умро Себастијано Венијер.

1578, април – Побуна јаничара у Алжиру. Улуџ али паша Окијали, капудан отоманске флоте, интервенисао са регуларним трупама. Мигел де Сервантес враћен у затвор. Томас Стакли испловио из Чивитавекије код Рима за Ирску: један од његових бродова у свом товару понео и педесет топова за Мароко.

1578, мај – У Цариград стигао први шпански амбасадор. Почели преговори о миру. Томас Стакли у Орану предаје топове Арно Ростану, а у Лисабону одустаје од инвазије Ирске и придружује се португалском експедиционом корпусу у Мароку.

1578, јунАрно Ростан у Орану продаје педесет енглеских топова Рабадан паши и агентима мароканског султана Абд-ел-Малека за три хиљаде златника.

1578, 4. август – Битка код Ксар ел Кебира у Мароку. Погинули португалски краљ Себастијан, предводници обе мароканске зараћене фракције, Абу Абдалах и Абд-ел-Малек, и Томас Стакли. Заробљен Антонио Конинк, бивши гувернер Тангера.

1578, новембар – Антонио Конинк плаћа откуп Рабадан паши у Фезу, предајом праве Мадоне Никопеје, и бива ослобођен из заробљеништва.

1579, јануар – Отац Арно Ростан откупљује праву Мадону Никопеју од Рабадан паше у Фезу, за педесет златника.

1579, март – У покушају да препрода икону венецијанском посреднику у Тангеру, ухапшен Арно Ростан.

1579, јун – Мадона Никопеја враћена законитом власнику, Родригу де Сервантесу.

1579, јул – Родриго де Сервантес предао Мадону Никопеју Рабадан паши у Алжиру у замену за ослобађање свог брата Мигела. Рабадан паша  дао икону Улуџ Али паши Окијалију, који одлази за Цариград и са собом води Мигела де Сервантеса и његовог брата Родрига. Браћа Сервантес раде као зидари на изградњи џамије, Улуџ Алијеве задужбине, док траје провера аутентичности иконе.

1579, септембарХорацио Грацијан формално оптужио Арно Ростана за убиство Абрахама Коена Луситана, а Антонија Конинка за велеиздају.

1579, 11. октобар – Мехмед паша Соколовић убијен у Цариграду.

1580, јануар – После пет месеци испитивања потврђена аутентичност Мадоне Никопеје. Улуџ Али паша Окијали предаје икону султану Мурату III, а Мигел де Сервантес и његов брат Родриго пуштени да оду из Цариграда.

1580, 31. јануар – У Лисабону умро португалски краљ-кардинал Хенрике. Почели унутрашњи династички сукоби. Уз подршку дела нижег племства Антонио Конинк укључио се у борбу за наслеђе престола.

1580, март – Браћа Сервантес стигла у Шпанију после дванаест година.

1580, 19. јун – Антонио Конинк крунисан за краља Португалије у Сантарему. Хорацио Грацијан побегао у Шпанију. У метежу који је настао, отац Арно Ростан пуштен из затвора у Тангеру. Ускоро одлази на Малту.

1580, август – Шпанска војска прешла португалску границу. Пораз Португалаца у Бици код Алкантаре, 25. августа. Шпански краљ Филип Други крунисан за краља Португалије – унија између две земље трајаће наредних шездесет година. Антонио Конинк побегао на острва Мадера, а одатле у ПаризХорацио Грацијан постављен за градоначелника Лисабона.

1580, август – Закључен мировни споразум између Шпаније и Отоманског царства. Мадона Никопеја међу поклонима које је том приликом шпанском краљу Филипу Другом послао султан Мурат Трећи.

1581, 11. јул – Отац Арно Ростан ухапшен на Малти приликом једне преваре и изручен Венецији.

1581, 15. август – Шпанско-венецијански преговори о трговини на Крфу. Венецијанске луке на Леванту отворене за шпанске бродове. Пре потписа уговора, шпански преговарачи предали Мадону Никопеју венецијанском амбасадору, као лични поклон краља Филипа Другог новом дужду Николи де Понтеу.

1581, септембар – После десет година, икона Мадоне Никопеје враћена у Венецију, у Цркву Светог Марка.  По налогу дужда Никола де Понтеа Арно Ростан удављен без суђења, како не би компромитовао Млетачку републику изношењем детаља о кретању Мадоне Никопеје после Битке код Лепанта.

XXXII

Додатак (2): Карта Средоземља крајем шеснаестог века

map185

 ***

Sava Panajotovic

Ова прича посвећена је – јер је већ дуго времена, заправо, и обећана – једној надасве занимљивој личности на нашим друштвеним мрежама – Сави Панајотовићу. Слободном човеку на добром гласу.