danas-270217

„Čovek je više čovek po stvarima koje prećuti nego po onima koje kaže“ napisao je Alber Kami u Mitu o Sizifu. Zbog toga ću ja ono što znam o Saši Raduloviću prećutati, iako bi to nesporno bilo mnogo zanimljivije od onoga što on zna o meni. Ceo taj vodvilj od istraživanja koja niko nije video, tajanstvenih kandidata i primamljivih paketa ionako me od samog početka ne zanima. Za mene su izbori pitanje čovekove slobodne volje i vrednosti koje deli, za njega su pokušaj da ostane u igri u još jednom izvlačenju karata. Kao sadašnji političar, on u toj kombinatorici mora da učestvuje, kao bivši, ja više ne moram.

Takođe, ove predsedničke izbore ne smatram „zgodnom prilikom“ da se jedna stranka „egzekutira“, „eutanazira“ ili da joj se radi ko zna šta drugo što bi Saši Raduloviću moglo da padne na pamet. Ne bih to smatrao ni da je situacija obrnuta, i da se takvi predlozi daju o njegovoj stranci. Jednostavno, ni ta mala igra Monopola me ne zanima.

Podršku budućoj predsedničkoj kandidaturi Saši Jankovića dao sam javno, još 4. decembra prošle godine, na svom blogu, u tekstu: „Sve dileme jedne kandidature: u potrazi za izgubljenim vremenom“:

https://zorancicak.wordpress.com/2016/12/04/%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B7/

Ne mislim da me ta podrška čini „Jankovićevim“, baš kao što ni Jankovića ne čini „mojim“, ali očigledno da to Saša Radulović ne može da razume: kad politiku shvatate samo kao „kombinaciju“ a ne kao set vrednosti, onda uvek morate da budete nečiji ili da neko bude vaš. Kao što je Mark Bloh to lepo opisao u „Feudalnom društvu“: „sve se vrti oko gospodara, vazala i poseda“.

Među više hiljada ljudi koji su dosad pročitali tekst u kojem sam podržao kandidaturu Saše Jankovića bilo je, naravno, i nekoliko članova Pokreta Dosta je bilo, koji su želeli da sa mnom razgovaraju o tome. Verovatno je suvišno posebno reći, ali učiniću to: skoro svi oni složili su se sa tom podrškom. Neki od njih su posle i sami potpisali Apel100, drugi su želeli da pomognu izbornu kampanju, kad jednom bude počela. Saša Radulović to naziva „rovarenjem“. Svakako, on ima jednostavan način da spreči bilo čije „rovarenje“: ako nije siguran u zrelost svojih članova i njihov kapacitet za kritičko mišljenje, neka im u računare ugradi one softvere za „roditeljsku kontrolu“ i tako ih zaštiti od opasnih sadržaja?

Međutim, to Saši Raduloviću nije bilo dovoljno: prema sopstvenom priznanju, on je došao do čitave „serije“ mojih privatnih poruka sa trećim licima, za koje tvrdi da su njegovi članovi. Za sada je jednu od tih poruka jedan njegov narodni poslanik objavio na društvenim mrežama. On je to učinio, međutim, sa porukom koja je bila privatna, a koja nije bila namenjena njemu, nego jednom drugom čoveku. Do koje je, dakle, došao neovlašćeno. Ovde već dolazimo na malo ozbiljniji teren.

„Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.“ – piše u Ustavu Republike Srbije, član 41.

„Ko povredi tajnost elektronske pošte ili drugog sredstva za telekomunikaciju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.“ – piše u Krivičnom zakonu Republike Srbije, član 142.

To što je Saša Radulović sadašnji političar ne stavlja ga ni izvan, ni iznad zakona koji važe za sve građane. Njegovi članovi možda mogu da dobrovoljno preuzmu obavezu da mu ustupaju na cenzuru svu svoju elektronsku poštu? Drugi građani nemaju obavezu da trpe te bizarne rituale.

O pravnim posledicama ovog „Raduliksa“ od danas se bave moji advokati, baš kao što su to učinili i u slučaju izvesnog predsednika Vlade koji me je oktobra prošle godine lažno nazvao „britanskim špijunom“, kada se prepoznao u jednom književnom tekstu.

Konačno, u svom intervjuu „Danasu“, Saša Radulović kao krunski dokaz svoje amaterske teorije zavere navodi i ovo: „osnivač JUL-a, prijatelj Mire Marković i porodice Milošević“. Neko bi mogao da se zapita, zaista, a koja to frojdovska omaška navodi Dačićevog ministra od pre dve godine da se bavi osnivačem JUL-a od pre dvadeset dve godine?

Međutim, mene taj argument ovde ne zanima, baš kao što me nije zanimao ni kada ga je, pre nekoliko meseci, gotovo identičnim rečima, iznosio bivši radikal Aleksandar Vučić. Argumentum ad hominem je logički sofizam, koji po pravilu koriste samo polemičari početnici, oni koji nemaju nikakve druge, ozbiljnije, argumente, ili oni koji bi da time spreče raspravu o nekim drugim stvarima koje im nisu prijatne.

U poznatoj „Aferi Profjumo“ (1963), britanska kol-gerla Mendi Dejvis, upitana na sudu kako dokazuje svoju tvrdnju da je bila ljubavnica Lorda Astora, koji je uporno poricao da ju je ikada u životu video, rekla je: „Pa kao čovek na visokom položaju on bi to svakako poricao, i da je tačno i da nije.“

Isto tako su i u ovoj raspravi sa Sašom Radulovićem i poricanja i dokazivanja besmislena, pa ih ostavljam onima kojima je stalo da učestvuju u tom vodvilju. U ovim predsedničkim izborima, konačno, i mi građani Republike Srbije imamo kandidata koji nije vlasništvo nijedne stranke i nisu nam potrebne stranke kao posrednici da bismo ga izabrali. I zato, imamo pametnija posla.

Advertisements