bia

Nedavno ritualno saopštavanje buduće odluke da za novog direktora Bezbednosno-informativne agencije bude imenovan Bratislav Gašić obeležilo je proteklu nedelju. Namerno smo upotrebili izraz „saopštavanje buduće odluke“ jer, kao što smo videli, ni posle punih sedam dana ta odluka još uvek nije doneta.

Naša javnost, čija površnost već poprima razmere vodvilja, uzela je ovu činjenicu zdravo za gotovo, i uglavnom se bavila time da li je pomenuti Gašić dovoljno dugo čekao na svoju novu funkciju ili možda ipak nije, i hoće li konačno keramičarski radovi u zgradi u ulici Kraljice Ane bb na Banjici biti kvalitetniji nego do sada.

Poneki opozicioni političar bi, tonom koji bi po pravilu bio na granici jeftine patetike, saopštio kako se, ovim imenovanjem, BIA eto stavlja pod stranačku kontrolu. Kao da je dosadašnji direktor Đorđević bio oličenje nezavisnosti od politike i stranaka?

U samoj Agenciji neki ljudi su se jako uplašili, neki malo ponadali, ali je najveći broj nastavio da radi svoj – inače prilično dosadan – posao, ne obazirući se na čaršijske spletke. Na njih ćemo se vratiti nešto kasnije.

Hajde, međutim, da pogledamo činjenice na malo drugačiji način.

Najpre, promene na čelu BIA tabloidi bliski vlasti najavljuju već gotovo godinu dana. Ponekad se to dešavalo u sklopu raznih drugih afera sa izmišljenim povodima (afera „državni udar“ u novembru 2015, afera „Jajinci“ u oktobru 2016) a ponekad čak i bez ikakvog povoda. Po pravilu, predsednik vlade, Aleksandar Vučić, i sam učestvuje u tim igrokazima, odgovarajući na unapred naručena pitanja podobnih novinara i pokušavajući da sebe predstavi kao žrtvu mračnih sila koje su se zaverile protiv njega. Gotovo šekspirovski opisana sudbina, i čak i mi koji ga ne volimo ne možemo mu osporiti jednu dozu mazohističke strasti sa kojom glumi tu ulogu.

Drugo, bliske veze dosadašnjeg direktora BIA, Aleksandra Đorđevića, sa pojedinim ministrima u dosadašnjoj vladi (Lončar) i sa pojedinim osobama iz vrha establišmenta (Petrović) takođe nisu tajna, čak ni malo bolje obaveštenim ljudima u novinarskim krugovima u Beogradu, a kamoli stranim (i domaćim) profesionalcima.

Dakle, da nešto u samom vrhu establišmenta nije funkcionisalo baš najbolje, u tom večitom trouglu: politička vlast – obaveštajne službe – centri finansijske moći, znali smo odavno. Ono što je ovog puta bilo sasvim novo jeste direktno i javno uključivanje međunarodnog faktora.

Tako je „Njujork Tajms“ – već u ponedeljak 22. maja – preneo agencijsku vest pod naslovom: „Srpski premijer vratio svog saradnika smenjenog posle seksističke primedbe“ u kojoj je, između ostalog, napisana i sledeća rečenica:“Gašić je svojevremeno rekao da je smenjen pod zapadnim pritiskom zbog svog pro-ruskog stava“.

Jedini problem u ovoj rečenici je to što je potpuno izmišljena: nesrećni Gašić to nikada nije (bar javno) rekao – čak i ako mu je bilo možda prijatno da to privatno misli.

U sredu, 24. maja, američki izaslanik Hojt Brajan Ji video se u Beogradu i sa odlazećim premijerom i sa ministrom spoljnih poslova čija je buduća sudbina neizvesna. I, mada je istog popodneva prilično grubo odbio da odgovori na pitanje jednog opozicionog lidera da li je u jutarnjim razgovorima pomenuto pitanje imenovanja Bratislava Gašića, naš izvor u Stejt Departmentu je u četvrtak bio dosta izričit: „Ta situacija je sada pod kontrolom.“

Pre gotovo dvadeset godina, u jesen 1998. godine, odluka Slobodana Miloševića da – nakon privremenog sporazuma sa Holbrukom – ipak smeni Jovicu Stanišića sa mesta načelnika tadašnje SDB (preteče današnje BIA) direktno je vodila u Račak, Rambuje, bombardovanje i, u konačnici, Peti oktobar. Kada su Amerikanci videli da su izgubili svog ključnog čoveka preko kojeg su do tada uticali na Miloševićev establišment, zaista više nisu imali razloga da odlažu tzv. „konačno rešenje“.

Paradoks današnje situacije – i to je ona parafraza čuvene Marksove rečenice iz Osamnaestog brimera Luja Bonaparte, da se istorija prvi put događa kao tragedija, a drugi put kao farsa – jeste da Bratislav Gašić zapravo nije „ruski čovek“, iako u nizu svojih privatnih komunikacija ostavlja utisak da jeste, ili da bi bar želeo da bude. Sa druge strane, površnost kojom Metju Palmer, i pojedini drugi američki analitičari koji se bave ovim delom Evrope, posmatraju procese, ljude i fenomene u Srbiji može ih lako dovesti do zaključka da je Gašić ono za šta se i sam predstavlja. Ako je verovati „Njujork Tajmsu“, za taj utisak on je već platio visoku cenu.

Konačno, moramo da razumemo i samog odlazećeg premijera. U razgovorima sa svojim crnogorskim kolegom, Milom Đukanovićem, sigurno je saznao koliko je, u praksi, komplikovano, teško – a ponekad i opasno – upravljati vladom iz predsedničkog kabineta. U tom kontekstu, želja da se već sada na ključne pozicije dovedu ljudi u čiju će lojalnost sumnjati manje nego u lojalnost novog premijera, sasvim je razumljiva.

Aleksandar Vučić,naravno zna da Bratislav Gašić nema nikakvog pojma o sektoru bezbednosti, i nedavna naslovna strana „NIN“-a gde je simpatično predstavljen kao Džems Bond, najbolje govori o tome: možda je, zaista, pogledao neki film na špijunske teme. Ali, i Slobodan Milošević je isto to znao o Radetu Markoviću, bivšem komandiru stanice milicije na Aerodromu Beograd, kada ga je u oktobru 1998. doveo da zameni Jovicu Stanišića.

U takvim situacijama, politički vrh uvek računa sa tzv. „B linijom“, odnosno sa ljudima koji iz senke upravljaju sistemom bezbednosti koji za prvog čoveka predstavlja preveliki izazov. U slučaju Miloševića i Markovića, „B liniju“ je vodio bivši direktor Instituta bezbednosti, Nikola Ćurčić, a dopunjavali su je i funkcioneri JUL-a, Goran Matić, i SPS-a, Uroš Šuvaković. Ko će u slučaju Vučića i Gašića voditi „B liniju“ u BIA, ostaje da se vidi.

U svakom slučaju, SDB Radeta Markovića nije uspela da predvidi gotovo ništa: ni događaje koji su doveli do rata sa NATO paktom, ni ishod tog rata, ni formiranje procesa, struktura i saveza koji su doveli do Petog oktobra. Za dve godine, ona je bila toliko nesposobna da mi je jedan ozbiljan strani obaveštajac, nedugo posle 5. oktobra, rekao: „Svi ponekad pravimo greške. Ali vi, vi ste završili sa trećerazrednim ljudima.“ U tom smislu, Peti oktobar se za Slobodana Miloševića dogodio već 26. oktobra 1998. godine.

Šta će uspeti da uradi BIA Bratislava Gašića? Hoće li recimo uspeti da sazna šta se sve događalo iza nedavnog noćnog rušenja islamskog verskog objekta u Zemun Polju i koliko će nas taj događaj dovesti u fokus islamskih ekstremista? Koji su interesi iza fiktivnih dugova Srpske fabrike stakla u Paraćinu? Ko je zaista „ruski“ a ko „američki“ čovek, i gde to ima smisla uopšte istraživati a gde ne. Hoće li njene operativce u inostranstvu snimati tamo gde ne bi trebalo da se nađu?

Na kraju, dve vesti. Obe su dobre.

Prva je za građane Srbije koji bi mogli sa pravom da budu zabrinuti za svoju bezbednost – u svetu u kojem ni mnogo veće službe ne mogu da se uvek uspešno suprotstave terorističkim napadima: BIA je sistem koji funkcioniše – imajući u vidu svoju brojnost, finansijske resurse kojima raspolaže, i položaj u društvu – sasvim dobro, i nastaviće to da čini uprkos Bratislavu Gašiću (ili bilo kom drugom, svejedno) na njenom čelu. Bezbednost zemlje i bezbednost režima nisu jedno te isto.

Druga je za moje prijatelje u srpskoj opoziciji: Vučić će Vam, Gašićevim imenovanjem, dati poklon koji jedva da ste zaslužili. Sve do kraja ove priče, imaćete helikopter, novinarke koje kleče, mutne ruske veze, sumnjive diplome, konflikte interesa iz Kruševca… Sa svakom novom glupošću koju na novoj funkciji bude uradio, imaćete još nekoliko pripadnika BIA koji će postati vaši simpatizeri. A imate ih već, više nego što mislite. Nego, šta biste radili da je kojim slučajem tamo doveo nekog zaista sposobnog i bez putera na glavi?

Sve ovo, naravno, ako kojim slučajem neka kockica u slagalici opet ne ispadne iz mesta kojem je bila namenjena, i Gašić u poslednji čas opet ne ostane bez te funkcije.

(Objavljeno 28. maja 2017. na portalu http://www.mojizbor.info)

Advertisements