skupstina

Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче му се као варљиво привиђење.

(Иво Андрић)

I

Врхунац моћи као почетак краја

Napoleon

Другог децембра 1804. године, у цркви Нотр Дам у Паризу, дотадашњи Први конзул Француске Републике, Наполеон Бонапарта, крунисан је за цара – императора – Француске. На овој слици Жан Луја Давида – оригинал, шест метара висок и десет метара дуг, налази се у Лувру – види се тренутак у којем Наполеон узима царску круну из руку папе Пија Седмог и сам је ставља себи на главу.

Тај чин ароганције симболички је означио не само раскид са старим поретком – све дотадашње владаре крунисали су верски поглавари, да би се тиме послала порука како је власт “од Бога дата” – него и почетак Наполеоновог краја, управо у тренутку када је његова власт била на врхунцу.

Одбијајући да прихвати правила игре времена у којем је живео, он је сам себе изопштио из тог времена и утро пут у своје касније поразе на Бородину, Лајпцигу и Ватерлоу, и у коначан тужан крај живота у прогонству, на Светој Јелени, под будним оком џангризавог британског чувара.

Данашња председничка инаугурација Александра Вучића исто тако представља почетак његовог краја. Одбијајући да прихвати правила игре Републике, стављајући себе изнад свих институција, закона, процедура, па чак и уобичајених грађанских правила пристојног понашања, у покушају да направи мистичан континуитет са оним ликовима из наше прошлости који су му, из неког разлога, симпатични, он је пажљиво припремио данашњу патетичну церемонију. Та церемонија, међутим, више је личила на крунисање неког средњовековног владара, него на полагање заклетве првог службеника Републике.

Ако бисмо покушали да поновимо Давидов подухват из 1804. и данашњи тренутак Вучићевог крунисања ухватимо и замрзнемо  у времену – за оне који ће доћи после нас – које би речи у себи носиле највише симболике као сидра за ту фреску? Сваки сликар, наравно, посматра стварност из свог ока, и нема догађаја који ће две слике на исти начин представити. Нама данашња слика изгледа тако да се најбоље може сажети у следећих пет речи: кич, моћ, слобода, јединство и коцка.

II

Парада кича

kic

У друштву које је мултиконфесионално и у држави која је по свом уставу секуларна, данас ће један председник републике положити заклетву на препису једне верске књиге који је, у дванаестом веку, написао непознати монах у Котору. Тај неспорно важан историјски споменик, срећом, неће бити донет у оригиналу из Народног музеја у којем се чува – за ову прилику, послужиће и обична копија, додуше у луксузном повезу.

Разумео бих ако би Александар Вучић интимно желео да се закуне на Библији – под претпоставком да је заиста хришћански верник – мада је познато да му у току раније каријере чињеница да је неке заклетве давао по црквама ни најмање није сметала да их касније погази.

Мирослављево јеванђеље, међутим, нема ни садржај, а ни значај, Библије у теолошком смислу. У правном смислу, видели смо, оно за Републику Србију није ништа. Чему онда оно уопште служи у контексту данашње церемоније?

Најлакше би било рећи да је Александар Вучић, као и сваки скоројевић, фасциниран вредним и старим предметима. Да подсвесно покушава да из њих некако извуче тај сопствени, унутрашњи осећај легитимитета за који и сам осећа да му недостаје. Као да ће га сви православни верници одједном заволети, ако стави руку на књигу која садржи текст Мирослављевог јеванђеља?

Али, то би био само део потпуног објашњења.

И та несрећна злоупотребљена књига, и комедија са предајом некаквог државног печата (сећам се да су, у време Слободана Милошевића, те печате дужиле секретарице, као и у свакој другој фирми) и председничка стандарта – све су то детаљи који описују један шири феномен: кич.

Кич, у контексту Вучићеве власти, није само последица његових унутрашњих несигурности и страхова, него је и важан инструмент те власти. Кич је, наиме, један од четири темеља популизма.

Презир према елитама, финансијским и интелектуалним, и обожавање осредњости и сиромаштва; хистерична хајка на измишљене унутрашње непријатеље (“шпијуни и агенти”); подстицање страха и панике од измишљених спољних непријатеља (“сви су против нас”) – све су то инструменти заједнички свим популистима: од Трампа, преко Орбана, Качињског и Борисова, до Ердогана.

Четврти угао те њихове грађевине је кич: заслепљивање нисковредним стваралаштвом са лажним уметничким претензијама, подилажење неразвијеном укусу и потребама људи које су на границама вредносне и моралне прихватљивости, увек са јаким емоционалним набојем и са суштином која је потпуно подређена форми.

Кич политике спроводе људи који су и сами ходајући кич (“ваздуплохови”), са дипломама које су такође кич, понављајући безброј пута исте кич фразе (“по први пут у новијој историји”). Зато је сасвим логично да су и артефакти којима се служе – сви ти вртни патуљци, препариране морске звезде и порцеланске паткице – такође кич.

Зато је, на неки начин, и логично што ће, на данашњој бизарној церемонији, копија једне вредне књиге – чији ће оригинал остати добро чуван на једном сасвим другом месту – сасвим одговарати као артефакт у церемонији заклетве једне копије политике, чији оригинал такође остаје на другом месту.

III

Границе моћи

the-assassination-of-julius-caesar-tancredi-scarpelli

“Бити моћан је исто као и бити дама. Ако морате да људима кажете да јесте, ви то нисте.” – рекла је једном приликом бивша британска премијерка, Маргарет Тачер, која је, будући и једно и друго, говорила и из личног искуства.

Низ спољних манифестација – чест повишени тон и други облици вербалне и невербалне агресивности у комуникацији, склоност ка понижавању својих политичких противника, опсесија војском, оружјем и разним врстама и облицима наоружаних људи, сервилност према лидерима већих и моћнијих земаља – све те већ стандардне црте у понашању Александра Вучића говоре нам да се ради о човеку који има сталну потребу да друге људе убеђује у сопствену моћ.

Та потреба, сама по себи, одређује и природу, а и границе те моћи, а говори понешто и о њеним изворима и инструментима којима се остварује.

Као и сви други популистички лидери, и Александар Вучић моћ схвата као личну или (у најбољем случају) неформалну групну, а не као државну, односно институционалну. Та моћ се, у односу на сопствени ужи круг сарадника, али исто тако и политичких противника, испољава као комбинована компензациона (коруптивна) и кондигна (казнена), при чему се не ретко према истим људима, зависно од контекста и низа других околности, понекад примењује кондигна, а понекад компензациона моћ. Најбољи пример за то је свакако случај Братислава Гашића, који је некада бивао заштићен, некада кажњаван, а некада награђиван, сасвим независно од његових објективних пропуста или заслуга, свеједно.

У односу на шири круг својих следбеника, Александар Вучић је развио низ техника тзв. кондициониране (пропагандне) моћи: упорно понављање неистина, полуистина или истинитих детаља злопотребљених у сасвим другачијем контексту од оригиналног. Стално и систематско подстицање страха и панике (претње измишљеним ратовима, убиствима, политичким насиљем, државним ударима). Скретање пажње са важних процеса и догађаја спиновима који се намерно обликују и пласирају у ту сврху.

У новом дискурсу који за њега почиње данас, Александар Вучић ће бити принуђен да начине вршења своје фактичке моћи прилагоди много ужем законском оквиру који ће га формално ограничавати. Њему је вероватно одавно – још откад је одлучио да се кандидује за председника Републике – јасно да ће, већ од данас, његово понашање бити под сталном пажњом његових противника, и у земљи и у иностранству. Свака његова неопрезна изјава, свака слободнија метафора, биће подвргавана темељној правној анализи, са циљем да се – ако за то буде било основа – покрене поступак пред Уставним судом због кршења Устава.

Зато, очекујемо да ће, у много већој мери, функције кондигне моћи (вређање, застрашивање, претње) преузети медији који су под његовом директном или индиректном контролом, они политичари који су и до сада имали задатак да преносе поруке такве врсте (Дачић, Вулин, Стефановић), као и плаћени активисти на друштвеним мрежама (тзв. ботови).

Међутим, моћ није монолитна супстанца: она не проистиче из неких унутрашњих, интринзичних, квалитета оних који су на власти. Политичка моћ, у било којој држави – независно од њене унутрашње структуралне организације – у коначници представља дериват воље оних којима се влада. У том смислу свака структура моћи, без обзира на количину ресурса – кондигних, компензационих или кондиционираних – којима располаже, ослања се на барем прећутно прихватање оних на које се односи. Ако грађани не слушају, лидери немају ту моћ.

И, управо на тој тачки – на прихватању или неприхватању – повучене су и границе будуће моћи Александра Вучића. Што је та тачка нашег прихватања даља – даље су и те границе, односно она је већа, и обрнуто. Истовремено, што је та моћ мања, веће су и границе наше слободе, о чему ће бити више речи у наредном одељку.

IV

Сан о слободи

liberty

“У начелу, којим државама је потребна слобода? Онима које живе кроз велика осећања, велике страсти, хероизам, веру и чак част… Али, са напретком твојих великих држава, које живе само кроз марљивост, са појавом наше безбожне и неверничке популације, када људи више нису задовољни са ратом … слобода – заједно са принципима који јој служе – може бити једино узрок распада и пропасти.”

Овај одломак из “Дијалога између Макијавелија и Монтескјеа у паклу” Мориса Жолија из 1864. године готово пророчки описује данашњу Србију.

Слобода – баш као и друга два темеља Француске револуције, једнакост и братство – није вредност коју Александар Вучић цени. Ни она спољашња слобода – јер није случајно рекао како је “Немачка шеф у Европи” на шта ћемо се вратити у последњем одељку овог текста – али ни она унутрашња, у којој би он био службеник народа а не феудални господар.

У паралелним световима у којима ћемо живети, док ће лажни цар испитивати границе своје моћи ми ћемо сањати сан о слободи. Такав какав јесте, са сопственим страховима, пасивном агресијом и детињом жељом да буде поштован и уважаван, Александар Вучић ће нас ујединити на само једној, баналној али истовремено и животно важној, тачки: у жељи да он оде са власти.

Мера његове власти и мера наше слободе биће међусобно повезане: што ће прва бити већа, друга ће бити мања, и обрнуто.

И, све док се сан о слободи не оствари, неће бити никакве друге политике: леве или десне, космополитске или националне, либералне или социјалне. Политике су могуће само међу слободним грађанима.

Одрећи ћемо се, дакле, привремено свих наших политика, да бисмо одбранили оне слободе које су нам још остале и повратили оне које су нам већ одузете.

Џон Кенет Галбрајт је написао да се “сви слажемо како је песимизам ознака супериорног интелекта”. И заиста, понекад они који делују исувише оптимистички нашој малограђанској јавности изгледају као шарлатани. Наравно, много је лакше тако: ако унапред себе убедимо да не можемо успети, онда ће нам пораз много лакше пасти; ако убедимо себе да су “сви они исти”, да “о свему томе ионако одлучује неко други”, да “нигде у свету не цветају руже” – било који од тих механизама рационализације да употребимо – поштедећемо себе разочарења које носи неуспех.

Сан о слободи, зато, пре свега зависи од вере у себе и од способности да се из пораза у пораз иде са оптимизмом који проистиче из сазнања да је на крају тог пута коначна победа.

V

 Ново јединство уместо старог

images

Председник Републике, по члану 111. Устава Србије, “изражава државно јединство Републике Србије”.

Колико год то звучало парадоксално, али Александар Вучић неће бити ничији председник. Онима, који су за њега гласали, биће све друго – газда, шеф, дон, бог, ортак, послодавац саучесник, већ у каквом се међусобном менталном или фактичком односу налазе – али неће бити председник. Нама, који за њега нисмо гласали, биће такође све друго – узурпатор, преварант, четник, издајник, лажов, манипулант, или већ нешто друго због чега нисмо за њега гласали – али опет неће бити председник.

Државно јединство Републике Србије, све док је Александар Вучић буде био на тој функцији, неће бити изражено кроз председника Републике. Члан 111. Устава од данас је фактички суспендован. Напротив, баш та функција, све док је он буде вршио, биће још један крупан чинилац разбијања тог јединства.

Истовремено – и у томе и јесте дијалектика данашњег дана – ново државно јединство Републике биће изграђено и успостављено управо на борби за одбрану демократских права и слобода које ће све више угрожавати аутократска владавина Александра Вучића. Као што смо видели у одељку о слободи, одбрана темељних вредности заједнице, независно од идеолошких разлика или материјалних интереса, постаће тачка окупљања на којој ће се то јединство успоставити.

У процесу изграђивања тог јединства, она коперниканска тачка ослонца, критеријум етичког разликовања – Србија или братија, држава или дружина – постаће јаснија него икада досад. Нико више неће моћи да каже да је погрешио из незнања, или из добре намере, да је неки апел потписао зато што му је подметнут или није гледао. Цена борбе за слободу биће, још неко време, висока, можда и виша него што је то данас. Али, и цена колаборације са братијом и дружином, биће такође много виша. Између, неће више бити ништа: неће бити сигурних филхармонија за оне који, као и увек, воле да седе на две столице.

У одмеравању те цене колаборације, образовање, углед и друштвени положај биће пресудни критеријуми: лекари ће бити одговорнији од медицинских сестара, уредници од новинара, владике од свештеника, пуковници од поручника, судије од судских писара. Они који ће са диктатуром сарађивати да би увећали своје богатство мораће, када се ова прича једном заврши, да плате скупљу цену од оних који су то радили да би преживели.

Али, за све њих ће једна ствар бити заједничка: колаборацију са диктатуром Александра Вучића Србија им неће заборавити.

Истовремено, то ново јединство које ћемо изграђивати у борби за слободу и одбрану од диктатуре, одредиће и меру наше суверености у деценијама које су пред нама, и самим тим физиономију друштва и државе у којима ће живети наша деца. Са сваким протестом више, са сваким штрајком, новинским текстом, полемиком, интервјуом, судском тужбом, позоришном представом више, са сваком новом псовком, стиснутом песницом и паролом исписаном на неком зиду, ми смањујемо простор у којем ће промене у Србији диктирати страни фактор.

Рушећи Александра Вучића сами, ми не дозвољавамо да га руши страни фактор, ни источни ни западни, и на тај начин бранимо своју земљу и њен суверенитет. Бранимо их од њега, а истовремено и од њих. Дефетизмом, ћутањем и предајом, не предајемо се само њему, предајемо се и њима. Између њега и њих – а о томе ће бити више речи у последњем одељку – ионако нема суштинске разлике: слободном човеку је свеједно да ли живи под унутрашњом или спољашном окупацијом.

VI

Балкански гамбит

seventh seal

У Европи која већ данас није иста као што је била јуче, а сутра и сваког од наредних дана ће наставити да се мења, у свету који је и сам парада кича о којој смо писали на почетку овог текста, наш главни јунак се одавно определио за врло прецизан спољнополитички курс: то је вазални положај према Немачкој. Та његова фаустовска нагодба битно је определила матрицу којом ће се убрзано одвијати наша, али у много већој мери и његова сопствена, судбина.

“Данас је задатак немачких и осталих дипломата да Европу постављају као економску и политичку глобалну силу, али доћи ће тренутак да се развије Јункерова идеја о стварању европске војске. Инсистира се на томе да се не зна ко је шеф Европе, иако је свима јасно ко је шеф.” – рекао је Александар Вучић на предавању студентима Факултета безбедности у Београду, 22. маја 2017. године.

У односу на, отприлике, средину 2014. године када је формирана Вучићева коначна процена да је развијање вазалног односа према Немачкој – политичког, финансијског и обавештајног – најсигурнији начин за учвршћење његове власти, ситуација се, међутим, битно променила.

Ранији дводимензионални образац поделе интересних сфера на Балкану, који се вековима понављао у различитим облицима (Аустрија/Турска, Немачка/Русија, Немачка/Велика Британија, Запад/СССР), у последњих годину дана неповратно се трансформише у нови, сложенији, четвородимензионални образац: САД и Британија/ЕУ и Немачка/Русија/Турска.

Сваки од ова четири играча има своје савезнике и своје фаворите, као што има и своја више или мање важна поља на шаховској табли. За нека поља заинтересован је само један, за нека два или чак три од четири играча. У овој партији шаха нека поља се деле између појединих играча (видећемо и то у даљем тексту), нека предају без борбе, нека освајају, нека напуштају.

У играма по четвородимензионалном обрасцу, паметни учесници се труде да обезбеде подршку три од четири кључна играча – то се сматра релативно довољним гаранцијама за успех – или бар два, што би био минимум, у којем многе ствари зависе од пуке среће. Али, определити се за само једног, од четири моћна регионална играча, најбољи је пут у пропаст.

Хајде да погледамо карту овог дела Европе. У директном или индиректном односу клијента према режиму Ангеле Меркел – најчешће је тај однос формализован кроз неки облик чланства владајућих партија у Европској народној партији која се налази под контролом њене ЦДУ – налази се чак пет држава југоисточне Евопе: Мађарска, Хрватска, Србија, Бугарска и Македонија.

У последњих пола године, у Бугарској је руски фактор изнудио кохабитацију: нови премијерски мандат Бојка Борисова, немачког клијента, обезбеђен је претходном нагодбом којом је место председника Бугарске дато руском кандидату. Подељен је утицај у крупним инфраструктурним системима, обавештајним службама и финансијском сектору.

У Мађарској, вишеструка кршења европских правила понашања од стране Виктора Орбана санкционисана су опоменом пред искључење из Ангелиног клуба. Да није било те опомене, америчка подршка мађарској опозицији (у случају тзв. кризе око Соросевог универзитета) била би много јача, и коначан исход прилично неизвестан.

У Македонији, у којој је аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц још у децембру прошле године лично учествовао у кампањи за Ангелиног клијента Николу Груевског, данас се бира влада на чији је формат одсудно утицала америчка интервенција, и која ће до краја свог мандата завршити пријем ове земље у НАТО пакт. Пут за руски гасовод према северу коначно је пресечен.

У Хрватској, акција руских банака које су отвориле кризу са Агрокором довешће до нових – трећих у последњих годину и по дана – избора овог лета.  Замор са Ангелиним ХДЗ-ом вероватно ће довести до коначне промене на врху, у којој ће већи утицај преузети амерички фактор.

У Србији, предстојећи избор премијера биће искључиво резултанта већ постојећег одмеравања снага између руског фактора (СПС), немачког (европска фракција СНС) и англо-америчког (тзв. експертски кандидат). То што ми, грађани Србије, име новог премијера морамо да чекамо до 11. јуна није последица тога што, ето, Вучић ужива у томе да нас мучи овом неизвесношћу, него једноставне чињенице да га ни он сам, још увек, не зна: у наредних десет дана добиће много прецизније штапове и шаргарепе које ће понудити свака од три заинтересоване стране.

Дакле, од пет земаља које је имала у статусу клијента 2014. године, Ангела Меркел је невољно већ предала једну (Македонија), прихватила нагодбу у другој (Бугарска), има озбиљне проблеме у друге две (Мађарска и Хрватска) и принуђена је да се – поново – бори за утицај са Русима и Англоамериканцима у једној (Србија).

Истовремено, од њене помпезне намере да кроз тзв. Берлински процес (2015) дубински повеже земље Западног Балкана (царинска унија, комуникациони коридори, инфраструктурни пројекти) није остало готово ништа. Руски монопол у енергетици и даље је нетакнут, кинеског новца има више, јефтинији је и долази са мање политичких услова. Балкан иде у правцу рата – кажу њени клијенти, уз нескривено уживање у својим уцењивачким улогама.

Шта нам то говори о способности Александра Вучића да чак и схвати, а посебно да предвиди, дугорочне геополитичке процесе у Европи? Шта нам то говори о способности Ангеле Меркел да процени ток унутрашњих процеса у Србији и читавом овом делу Евопе?

Најпре, да политика и даље садржи идеологију (вредности) а не само технологију. Већ сама идеја да јединство и помирење на Западном Балкану могу заједно да граде четничке војводе и устрептале усташке приправнице, биолошки потомци исламских фундаменталиста и дојучерашњи команданти терористичких организација, толико је бесмислена да представља врхунац површности у немачкој спољној политици после 2000. године.

Они који су целу своју каријеру, политичку и личну, изградили на разбијању заједничке државе – на том трагу најпре су правили своје паравојне формације, па компаније, онда политичке странке и на крају државе – не могу никада искорачити из тог оквира, он је за њих, до краја живота, ментално детерминисан. Зато и данас, када једни другима прете ратовима делују много природније и искреније, него када се шетају по парковима, играју партије шаха и глуме како су се помирили.

У том смислу, одлука да судбину Србије привремено, а своју личну судбину доживотно, веже за Немачку и Ангелу Меркел показаће се на крају као олака, готово коцкарски, донета одлука и судбоносна грешка Александра Вучића. Најпре, зато што немачки утицај у Региону, као што смо видели, убрзано опада и, друго, зато што ће немачка елита опадање свог утицаја – и то смо видели на дисциплиновању Виктора Орбана и на отписивању Николе Груевског – покушати да заустави додатним притиском на своје клијенте, које оправдано види као главне кривце за тај процес.

Читава спољнополитичка позиција Србије у наредном периоду биће неизбежно додатно компликована, и досадашњи монопол немачког фактора на политичку елиту Србије биће (слично Бугарској) врло брзо замењен сложенијим облицима утицаја више страних фактора одједном.

Негативан ефекат који ће читав тај процес имати на остатке суверенитета Републике Србије је очигледан, и његова детаљнија анализа излази изван циљева постављених овим текстом.

Advertisements