Tanja Tagirov,ovinarka

U petak, 7. jula napustila nas je Tatjana Tagirov, novinarka Vremena.

Bili smo kolege – oboje smo završili Pravni fakultet – i bili smo generacija, oboje rođeni 1961.

Te 1984. godine beogradski i zagrebački studenti prava sastali su se “na pola puta”, u Lipiku u Slavoniji. Putovali smo vozom do male stanice – zvala se Banova Jaruga – gde smo par sati u krčmi čekali šinobus. Bila je to krčma sa valjda najjeftinijom šljivovicom u Jugoslaviji tog vremena, i naša mala družina je u Lipik, kod svojih zagrebačkih domaćina, došla u vrlo jadnom stanju.

“Program predviđa da počnemo sa radom popodne” – sačekala me je energično, već na vratima hotela, zagrebačka koleginica zadužena za organizaciju skupa. Kao odgovorna žena, Tatjana Tagirov je svoj posao, još u tim studentskim godinama, shvatala sasvim ozbiljno.

“A da ipak to ostavimo za sutra?” – moj zabrinut pogled na ostatak ekipe koji je upravo ulazio u hotel bio je dovoljno rečit.

Tanja me par trenutaka podozrivo gledala – valjda je razmišljala da li da pozove miliciju ili hitnu pomoć – da bi onda taj pogled zamenio zaverenički osmeh:

“Ona krčma u Banovoj Jaruzi? Znam, i mi smo prošli tamo jutros.”

Tako smo se Tatjana Tagirov i ja, te pijane februarske večeri 1984. upoznali i posle nastavili da se družimo, sa prekidima koje je život donosio, u naredne tri decenije.

Posle su došle one godine u kojima su, umesto veselih studenata, po slavonskim krčmama gostovali popovi, topovi i lopovi, kako je to lepo u stihovima opisao Balašević. Iako pravnici, oboje smo počeli da se bavimo sasvim drugim poslovima – Tanja novinarstvom a ja politikom i posle bankarstvom.

Kada se upoznala sa svojim budućim mužem, mojim prijateljem Milošem Vasićem, Tanja je počela da dolazi u Beograd i tu smo se ponovo sreli. Bilo je to nekih deset godina kasnije. Tih godina je celo naše društvo najčešće sedelo u starom Hajduku na Lionu – pre nego što je i ta kafana srušena u jednom od mnogobrojnih građevinskih poduhvata.

Po sporednim mađarskim putevima, pod sumnjičavim pogledima raznih pograničnih policajaca, sa pasošima čije su stranice ispunjavale besmislene vize, Tanja je 90-tih putovala iz Zagreba – a Miša iz Beograda – prenoseći lekove, knjige, poruke, pisma, raznih ljudi, u oba pravca.

Malo je reći da Tuđmanova Hrvatska nije volela Tanjine tekstove: ona se njih naprosto grozila, jer su rendgenski precizno, nepogrešivo, rušili temelje njenog sna o sebi samoj. Režimski novinarski establišment takve Hrvatske smatrao je Tanju izdajnikom, režimski novinarski establišment Miloševićeve Srbije hrvatskim špijunom. Sa dozom cinizma i aristokratskog podsmeha, valjda nasleđenog od svojih ruskih i tatarskih predaka, nosila se i sa jednim i sa drugim, sa lakoćom i dostojanstveno.

Onda su došle 2000-te godine i sa njima uobičajeni pad adrenalina posle velikih promena. HDZ u Hrvatskoj više nije bio na vlasti, kao ni SPS u Srbiji, vize su ukinute a sporedne mađarske puteve zamenio je obnovljeni autoput. Revolucionare po zadimljenim kafanama zamenili su dosadni konsultanti sa laptopima, a umesto srušenog Hajduka naša nova kafana bila je klub SOKOJ u Mišarskoj ulici, gde je te decenije bila redakcija Vremena.

Ponekad bih voleo da se šalim sa Tanjom: “Ti si najbolji novinar među pravnicima i valjda najbolji pravnik među novinarima?” Taj komentar bi često skandalizovao društvo u kojem smo sedeli, ali je Tanja – budući da je, par ekselans, bila i jedno i drugo – uvek razumela poentu moje šale o dve profesije, od kojih svaka za sebe ne zna da li će doživeti sutrašnji dan.

I zaista, Tatjana Tagirov je bila izvrstan pravnik i ja sam je, najčešće i doživljavao kao koleginicu na privremenom radu u novinarstvu. O mnogim stručnim pitanjima – organizaciji pravosuđa, privatizaciji medija, dekriminalizaciji krivičnih dela protiv časti i ugleda, suđenjima za ratne zločine – znala je verovatno više od mnogih kolega kojima je to bio jedini posao.

Prošle godine, jedan od prvih nastavaka u serijalu “Priča iz Sklavonije” na mom blogu, posvetio sam baš Tanji i Miši. Dogovarali smo se, eto već preko godinu dana, da se tim povodom ponovo vidimo i zajedno proslavimo njihov “prelazak iz novinarstva u književnost” kako je to Miša sa svojom prefinjenom ironijom formulisao.

Možda smo to viđenje mogli da upriličimo jednog dana, možda drugog, a možda smo se, sa godinama bili malo i ulenjili, ali eto nismo stigli da se još jednom vidimo.

Tatjana Tagirov je prekjuče otišla, kako je to rekao francuski renesansni pisac Fransoa Rable, “da pronađe svoje Veliko Možda”.

Advertisements