EMS depeche

Pre tačno 147 godina, prvih dana jula 1870. godine izvesni princ Leopold, dalji rođak pruskog kralja Vilhelma, podneo je svoju kandidaturu (danas bismo to tako rekli) za upražnjeni španski presto. To je prilično naljutilo Francuze, zabrinute da bi širenje pruskog uticaja na Španiju ugrozilo njihovu zemlju, i već 12. jula Leopold je, kao razuman čovek, povukao svoju kandidaturu. Ali, tek tada počinje zanimljiv razvoj događaja.

Ambiciozni francuski ambasador u Pruskoj, Korzikanac, grof Vinsent Benedeti, nalazio se tada u banji Ems na Rajni, omiljenom mestu pruskog visokog društva za vreme letnjih vrućina. Već narednog dana, 13. jula, u šetnji korzoom prišao je pruskom kralju Vilhelmu, koji je takođe bio na odmoru. Ambasador je od kralja zatražio “garancije da više nikada nijedan član njegove porodice neće izraziti pretenzije na španski presto”. Kralj je, odlučno ali vrlo ljubazno, odbio da o tome uopšte razgovara sa ambasadorom i njihov razgovor na korzou je ubrzo završen.

Međutim, službenici (danas bismo rekli PR savetnici) iz Vilhelmove pratnje poslali su depešu o sadržaju ovog razgovora pruskom kancelaru Bizmarku u Berlin. Jedva čekajući rat sa Francuskom, a ne želeći da za njegov početak bude odgovorna Pruska, lukavi Bizmark je na nekoliko mesta intervenisao i izmenio tekst depeše. Drugim rečima, falsifikovao ju je. Potom je taj izmenjen tekst poslao svojim poverljivim ljudima u berlinskoj štampi (imao je i Bizmark svoj Informer i Pink) i sutradan su na prvim stranama odjeknuli naslovi iz kojih je čitalac mogao da razume kako je kralj Vilhelm brutalno vređao i ponizio francuskog ambasadora. Ne slučajno, sve se to desilo 14. jula, na Dan Bastilje, francuski nacionalni praznik, kako bi emocionalne reakcije kod Francuza bile što jače.

I te reakcije su u Parizu i bile sasvim očekivane – patriote iz svih stranaka su zagrizle bačenu udicu, otpočelo je nekoliko maničnih dana u kojima su tenzije dodatno podignute – ii već 19. jula Francuska je objavila rat Pruskoj. U septembru je taj rat izgubila, pruski kralj postao je nemački car, a Bizmark nemački kancelar. Ambasador Benedeti je opozvan, i na svojoj rodnoj Korzici proživeo narednih trideset godina, ali kao pravnik a ne više diplomata.

Emska depeša je tako, u istoriji diplomatije, ostala sinonim za ono što u našem veku zovemo spinovanjem, odnosno namernim falsifikovanjem činjenica u cilju izazivanja tačno određenih, projektovanih političkih posledica.

U ponedeljak, 3. jula 2017. godine tek izabrana premijerka Srbije Ana Brnabić, dala je intervju američkoj agenciji Blumberg. Intervju je radila novinarka Gordana Filipović, jedan od retkih vrhunskih profesionalaca u ovom poslu. Na pitanje – inače prilično besmisleno, ali i sasvim uobičajeno poslednjih meseci i godina – o izboru između EU i Rusije, Ana je odgovorila precizno: “Srbija bi, ako bi bila primorana, izabrala Evropsku uniju”. Ta rečenica je kasnije uzeta i kao naslov za čitav intervju. Možda i nije morala da bude u naslovu, ali realno, od svih fraza koje je Ana u ovom intervjuu izrekla, ova rečenica je objektivno bila najznačajnija.

I dok su samo par sati kasnije lobisti EU i NATO u Srbiji, zbog ove jedne rečenice, doživljavali orgazme zadovoljstva, a rusofili se licemerno zgražavali i počeli da pripremaju “toplog zeca” za Anu, daleko od očiju javnosti ruski ambasador Čepurin je poslao svoju Emsku depešu.

Prva reakcija ministarstva spoljnih poslova Rusije, sutradan, bila je sasvim odmerena i pristojna. Sreda, 5. jul prošla je kao da se ništa nije ni desilo. Ana je primila ruskog ambasadora, kao što je tog istog dana primila i američkog, samo nešto ranije. Služba za odnose sa medijima Vlade Srbije je o oba susreta izdala uobičajena protokolarna saopštenja. Te srede, još uvek nikakvi stenogrami nisu pominjani ni u Beogradu, ni u Moskvi.

Ali, narednog dana, u četvrtak 6. jula došlo je do eksplozije pažljivo tempirane bombe. Portparol ruskog MIP-a, Marija Zaharova, objavila je da je srpska premijerka pogrešno interpretirana, i da je o tome dala odgovarajuća objašnjenja ambasadoru Čepurinu, sve potkrepljujući ih transkriptom svog razgovora sa novinarkom Blumberga.

Reakcija srpske javnosti je bila očekivana, čak i za zemlju ograničenog suvereniteta što Srbija, zahvaljujući režimu Aleksandra Vučića, već godinama jeste. Svi, pa čak i oni koji imaju simpatije za Rusiju više nego za EU, bili su zgađeni: razlike su bile samo u nijansama.

U panici, i svestan da i sam trpi štete, kontroverzni predsednik Vučić je već u petak, 7. jula kroz zube procedio kako on ne zna ništa ni o kakvim stenogramima. Prema dosad dostupnim informacijama, nije govorio istinu, kao uostalom ni toliko puta do sada.

Ana je ćutala kao egipatska Sfinga, najpre u taj četvrtak, pa u petak i konačno u veći deo subote. Tek kasno uveče, u subotu 8. jula dala je intervju koji je izašao tek sutradan, u nedelju 9. jula, gde je rekla kako se ruskom ambasadoru “nije pravdala” ali je potvrdila da je stenogram dala “zato što je važno zadržati kontinuitet da predsednik Vlade bude otvoren…”. Posredno, time je implicirala da je i njen prethodnik, Aleksandar Vučić, imao praksu predavanja svojih stenograma, hm, i levo i desno. Nisam ubeđen da je on te nedelje bio isuviše srećan zbog ove formulacije. Kao što nisam ni ubeđen da je ta formulacija bila samo rezultat Aninog neiskustva.

Ovde se činjenice, bar za sada, završavaju. Hajde da pokušamo da ih protumačimo.

Najpre, Ana i Gordana su razgovarale na srpskom jeziku, što je i logično. Tekst je kasnije preveden na engleski, određen mu je naslov i dodate su mu za Blumberg uobičajene odrednice (trenutni kurs dinara i američkog dolara, npr) čiji je cilj da ga učine razumljivijim za američkog čitaoca. Šta je, dakle, Ana tačno dala Čepurinu? Audio snimak razgovora na srpskom? Transkript tog snimka? Preveden na engleski ili ruski, ili ne? Integralni tekst objavljen na engleskom u Blumbergu, koji je on mogao da nađe i na internetu? Ništa od toga mi (još) ne znamo.

Mi, zapravo, ne znamo ni da li je ona Čepurinu uopšte nešto i dala, ili Marija Zaharova, jednostavno, laže. Ne bi ni njoj kao ni Vučiću bilo prvi put, uostalom. Posao diplomata je da lažu tako da to zvuči kao istina. Anina naknadna potvrda, posle punih pet dana, da je stenogram zaista predala, pod datim okolnostima, deluje mi vrlo sumnjivo – otprilike, kao ono lažno preuzimanje odgovornosti za zločin koji je počinio neko drugi, inače omiljeni motiv zapleta u trećerazrednim kriminalističkim filmovima.

Sve to možda ne bi ni bilo mnogo važno. Intervju je bio javan i nije bilo nikakvih razloga da se sa “integralnom verzijom” tog razgovora ne upozna i Čepurin. Naravno, inteligentna predsednica Vlade bi još odavno objavila tu integralnu verziju na sajtu Vlade, uputila nasrtljivog Rusa na sajt, i tako izbegla sve kasnije probleme i sa njim, a i sa srpskom javnošću.

Ali, Ana Brnabić je politički neiskusna, o kriznom menadžmentu ništa nije učila, a nije imala nikoga da je u tom trenutku posavetuje. Ili je, možda, imala nekoga ko ju je namerno savetovao tako da napravi niz početničkih grešaka? Pa dobro, greške se događaju, naročito na početku. Valjda će joj biti za nauk?

Međutim, problem naše Emske depeše je, plašimo se, malo ozbiljniji. Šta su sve Rusi, samo u poslednjih nekoliko godina, dobili od drugih državnih funkcionera Srbije, onih funkcionera koji u njih – za razliku od Ane – gledaju sa strahopoštovanjem ili su materijalno zainteresovani da im pomognu? Šta im je sve, posle 2014. godine, pričao Ivica Dačić u šest očiju, naročito oko OEBS-a i Ukrajine? Šta je, u vreme junske tehničke vlade, punih pet dana po raznim poligonima oko Moskve, radio Nebojša Stefanović? Šta su bili tajni detalji pregovora Aleksandra Antića i Alekseja Milera oko novog Južnog toka? Koliko je ruskog novca prošlo kroz razne račune povezane sa Nenadom Popovićem? Koje dogovore je imao Aleksandar Vulin oko nabavke ruskog naoružanja? Sve to mi ne znamo, a Rusi znaju dobro, pa čak znaju, zanimljivo, i Nemci. Ali, nikada o tome Marija Zaharova nije govorila u javnosti. Niti će ikada reći i reč. Ako bi je neki novinar kojim čudom i pitao, uputila bi mu jedan od svojih najzavodljivijih osmeha umesto odgovora.

Rusi se, dakle, ponašaju sasvim racionalno: štite svoje kvislinge, a ponižavaju i ismejavaju zapadne kvislinge. Reći ćete možda da sam suviše surov u ovoj oceni? Sasvim moguće, ali to ne menja suštinu ovog zaključka.

Za Rusiju, baš kao i za njene protivnike u simultanki koja se sada igra na desetak šahovskih tabli, od Baltika do Egejskog mora, Srbija nije država, ona je “teritorija”, samo jedna šahovska tabla. Na njoj postoje “naše” i “njihove” figure. “Naše” ćemo pomagati, medijski, obaveštajno i finansijski, lobiraćemo da postanu ministri i direktori obaveštajnih službi, štititi ih kad nešto zabrljaju, pozivati u posete, davati im ordenje. “Naši” pešaci moraju postati kraljice. “Njihovim” figurama ćemo nameštati razne spletke, u pokušaju da ih kompromitujemo, i od njih učinimo krpe, kako bismo ih na kraju pojeli. Oni ne smeju postati kraljice. Ako neki od njih slučajno to i postane  – kao što je postala Ana  – pripremićemo mu Emsku depešu.

Jedino nećemo nikada priznati da bilo ko od njih može da bude Srbin, pa čak ni građanin Srbije. On(a) je uvek nešto niže od čoveka: on(a) je “asset”, naš ili njihov, svejedno, kojeg ćemo cediti kao limun dok ima šta da se iscedi, a onda šutnuti kao smrdljivi sir. Faustovska nagodba koju je napravio sa nama (ili njima) trajaće dok može da traje, a onda će to mesto zauzeti neko drugi. Kandidata ionako ima previše.

To jeste imperijalna logika velikih sila, i u Srbiji ali i u svakoj drugoj zemlji gde ona može da prođe. Ako je američki predsednik Donald Tramp naseo na “kompromat” ruskih specijalnih službi (pa zato sada plaća visoku cenu) kako smo mogli da nešto drugo očekujemo od neiskusne pripravnice Ane Brnabić? Ako CIA i FBI, sa toliko fondova i profesionalaca, nisu mogle da kontraobaveštajno zaštite Trampa, kako je BIA, pod rukovodstvom Bratislava Gašića, bivšeg trgovca kafom, to mogla da učini sa Anom?

Emska depeša ambasadora Čepurina neće oboriti vladu Ane Brnabić, ma koliko bi to, možda, čak bilo i dobro za Srbiju, koja bi tako sazrela brže nego što će se to inače desiti. Zapad će se vrlo brzo konsolidovati posle ovog iznenađenja i pružiti Ani podršku o kojoj ona nije mogla ni da sanja do pre neki dan. Srpska opozicija će, pored “helikoptera”, “Savamale”, “penzija”, dobiti i slučaj “stenogram”, sa kojim opet neće znati šta poltiički da učini. Vučić će se duriti kao neko uvređeno dete, i uz svoje uobičajene facijalne grčeve ponavljati uobičajene fraze. On jeste jedini stvarni gubitnik u ovom operetskom skeču: pokazalo se da već nekoliko dana posle onoga što se toliko trudio da predstavi kao “dirigovanu tranziciju” on više ne može da kontroliše situaciju. Magnituda njegovih nevolja ovog leta, uostalom, tek predstoji.

A onda će se sve smiriti, na uobičajeni način. Odjednom će nastati neka nova afera, i spin će krenuti drugim pravcem. Sama priča je, međutim isuviše pikantna da bi tek tako bila zaboravljena, i svakako će se pominjati do, ovakvog ili onakvog, kraja Aninog  bavljenja politikom. Kao njeno vatreno krštenje.

Ali, ako smo svi mi iz ovog slučaja naučili bar jednu stvar – a to je da, osim samih sebe, u ovom svetu prijatelja nemamo – onda su nam, paradoksalno, Čepurin i Zaharova učinili i uslugu. Ana se spuštala na rusko uže i svi budući srpski premijeri će taj njen slobodni pad dobro zapamtiti.

Kao što nam je, možda sasvim nesvesno, uslugu učinila i sama Ana. Konačno je rekla ono što se njen prethodnik nikada nije usudio da kaže: Srbija je evropska zemlja, i naravno da nikada neće izabrati Rusiju. Anina izjava je, u tom smislu, u rangu istorijske Titove odluke 1948. godine. Ako samo zbog te izjave ona na kraju bude žrtva puča rusofilske frakcije u establišmentu i onom delu srpske “duboke države” koji je tradicionalno vezan za Rusiju – a očigledno je da su baš takav puč, svojom Emskom depešom, želeli da podstaknu Čepurin i Zaharova – pa dobro. Vredelo je pokušati, neko će i uspeti.

A svojim prijateljima iz East West Bridge-a, tog rasadnika Vučićevih “evropskih” kadrova, mogu samo da poručim, ovako javno: aman, kad nam ih naredni put budete slali, naučite ih prethodno bar nešto, nemojte ih puštati Čepurinu kao ovce na klanje. Ili bar konsultujte Tavistok institut da vam pomogne sa tom edukacijom…

***

(Objavljeno 10. jula 2017. na portalu http://www.mojizbor.info)

Advertisements