leyden_playing_cards

“Грађански рат носи у себи елеменат равноправне, витешке, гладијаторске борбе. То је као код покера кад се не зна тко ће коме дигнути банку. Код грађанског рата ризико је увијек на страни онога тко се, по црти своје властите иницијативе, ставља изван позитивних грађанских оквира. … Боље је ударити из мрака, то је дјело под маском, али дјелује несумњиво оздрављујући на нерве кукаваца, а при томе није потребна ни комедија са крвником, ни отрцани ритуал образложења и читања смртне осуде. … За стотину година од тога нас неће бољети глава. А страх у костима грађана најбољи је еликсир. … Људи су грабежљивци и као такви спадају у врсту најопаснијих месождера. Треба их, дакле, држати у добро закључаним кавезима, дресирајући их кубуром и миришљавом стрвином такозване грађанске каријере.”

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Воз без возног реда

voz

Неки су злобно причали да то заправо није ни био воз, него нека врста цркве на шинама: репродукције склавонских средњовековних икона на местима уобичајених железничких објава, чиниле су ову композицију свакако чудном, па и помало бизарном. На спољној страни воза, у разним језицима, била је исписана парола: “Дарданија је Склавонија”. Шушкало се да је све ово било замишљено и направљено у Русији, мада је то вероватно било преувеличано. У сваком случају, воз који је са главне железничке станице у Белбургу требало те јануарске суботе да отпутује до мале провинцијске станице, на северу отцепљене покрајине Дарданије, није био свакидашњи догађај.

“Нема шансе да ће Дарданци прихватити ову провокацију.” – вајкао се високи европски представник, Дебенхам, те суботе док је испијао подневну кафу са Ароном – “Они ће зауставити тај воз. Опет нећу имати миран викенд који толико дуго прижељкујем…”

Арон је испитивачким погледом посматрао Дебенхама: његово већ помало измучено лице, поглед који би понекад одлутао на неодређену тачку изнад саговорникове главе, грашке зноја које су одавале унутрашњу несигурност… Арону је већ било јасно оно што се по Белбургу шушкало већ неко време. Британски дипломата је завршавао свој мандат дубоко фрустриран неуспехом, највећим у његовој досадашњој каријери.

“Екселенцијо, већина нас се играла возовима као мала. Онда су дошле друге ствари и заборавили смо наше возиће. Понекад их се подсетимо кад се играмо са нашим синовима. А видите, Волф заправо никада није изашао из пубертета, па се и даље игра. Само је овај воз, хм, помало велики.” – Арон није успео да у тону свог гласа прикрије дозу саосећања са несрећним амбасадором, и био је помало љут на себе због тога.

За то време, осликана композиција путовала је са севера на југ Склавоније, дочекивана одушевљеним масама људи, који су – са сликама премијера Волфа на успутним станицама – узвикивали патриотске пароле. Био је то кич, на више од једног нивоа, али: зар и читава Волфова политика није била типичан пример кича?

У планинском одмаралишту у Швајцарској, премијер Волф је чекао потврду састанка који је његов кабинет тражио од америчког потпредседника. Американцу је мандат истицао наредног петка и он је хтео помало да ужива у свом последњем боравку у Давосу. Време које му је било на располагању било је кратко и није хтео да квари утисак састанком са наметљивим Склавонцем…

Дарданијски премијер је подигао телефонску слушалицу и дао налог да се позове седиште НАТО пакта у Бриселу. Према устаљеним процедурама, сваки већи покрет наоружаних формација у отцепљеној покрајини захтевао је одобрење Алијансе. Онда се предомислио: била је субота, и питање је колико би му времена било потребно да дође до неког битног човека у згради која је тада била углавном празна. Fait accompli је, у датој ситуацији, било најбоље решење…

“Зашто он то ради? Зашто? Само да би мене мучио.” – Дебенхам је пао у своје уобичајено расположење – самосажаљење – покушавајући да одгонетне разлоге за ову чудну операцију.

На Ароновом телефону упалила се црвена лампица која је сигнализирала поруку. Звук који се истовремено чуо ставио му је до знања да се ради о важном саговорнику: употребљену апликацију користио је само у изузетним случајевима. Наизглед незаинтересовано, подигао је телефон:

“Сви владини званичници сем једног чиновника напустили су воз. Новинарима је подељена већа количина алкохолног пића и бесплатна храна. Остала сам сама.”

Силвија Кусоњи, жена новинара Золтана Кусоњија и портпарол једног склавонског министарства била је домаћица воза за Дарданију, иако јој то није било у опису посла. Да би имао свог човека на терену, Арон је претходна два дана провео неколико сати са Сергејом Симонисом и његову помоћ наградио информацијама које Тајна служба Склавоније, иначе, не би имала…

Тешко наоружана дарданијска специјална полиција распоређивала се на административној граници са својом бившом матицом. Воз се приближавао последњој станици пре границе. Срећни због бесплатне хране и пића, новинари у возу су једни другима дизали морал патриотским песмама. Медији у Белбургу су хорски ударали у ратне бубњеве и злокобно најављивали катастрофу.

Око четири  после подне, америчког потпредседника је пробудио ађутант, носећи телеграм из оперативног центра Беле куће: “Могућ сукоб дарданијских полицајаца и склавонског становништва на северу покрајине, око некаквог воза.” Још поспан, климнуо је главом, и промрмљао: “Потврдите састанак оној малој битанги.”

Неколико минута касније, у свом апартману у Давосу, склавонски премијер Алексиус Волф узео је свој телефон и откуцао кратку поруку у Белбург:

“Зауставите воз.”

И Дебенхам и Арон су одавно завршили своју кафу и отишли кућама. Кратак јануарски дан се завршио. Државни медији у Белбургу су извештавали о ванредним састанцима и конференцијама за штампу, док су се џипови са тешко наоружаном жандармеријом кретали ка административној линији са Дарданијом. Представу је требало одиграти до краја…

У мусаву станичну зграду, весели путници из воза ушли су да се на кратко окрепе: речено им је да ће ускоро кренути да заврше своју патриотску мисију, само да се реше неки “технички детаљи”.

Службени ауди сачекао је последњег владиног званичника који се под окриљем мрака неприметно издвојио. Погледао је упитно Силвију: “Ви идете са мном за Белбург?”

“Не, ја ћу остати са овим људима. То ми је посао.”

Сат касније, мрзовољна келнерица донела је рачун запрепашћеним новинарима:

“Затварамо. Ко је шта појео и попио, нека плати.”

 

II

Пријеми и упозорења

white-palace

Бела палата полукружног облика доминирала је главном авенијом која је водила кроз Нови Белбург. Здање које је почело да се гради још пре седам деценија, у земљи која је била много већа од данашње Склавоније, последње две деценије деловало је некако празно: за широке ходнике и импозантне сале једноставно није било довољно чиновника.

Падала је ситна, досадна киша, као што се већ у фебруару догађа у Белбургу, и када се црвена Фабија зауставила на паркингу испред Палате Склавонија, Арон Цибулски је, држећи у руци мали лаптоп, упитао: “Неће Вам сметати ако га оставим овде?”

“Надам се да неће експлодирати док смо ми унутра?” – опозициона посланица је искључила мотор аутомобила. Стицајем чудних околности, затекла се на једном ручку са Ароном и, након што су констатовали да су обоје позвани на исти пријем, понудила му да га повезе. Државни комесар за људска права Склавоније, Јанс Јансен, те вечери је обележавао десет година свог мандата. У Белбургу се већ неко време шушкало да ће сутрадан поднети оставку и тако почети своју председничку кампању. Ово је заправо био опроштајни пријем.

Невелики ред гостију чекао је испред пункта за безбедносну контролу. Иако би, под нормалним околностима, на овај пријем дошло много више људи, било је очигледно да се многи позвани нису усудили да дођу – кампања коју су Волфови таблоиди већ годинама водили против Јансена учинила је своје. Арон је махинално кренуо да из џепа извади телефон, кључеве и остале металне предмете, кад је приметио дискретан знак старијег човека у оделу да прође поред реда и дође до њега:

“Господине Цибулски, нисте годинама били код нас. Последњи пут, ако се не варам, када је била она кинеска делегација?”

Шеф обезбеђења “Палате Склавонија” није сакривао задовољство што види Арона. Ипак, њих двојица  су заједно прошли доста тога, у оној деценији у којој су вођени ратови у којима Склавонија није учествовала. Сада, пред пензију, старом обавештајцу је био додељен овај досадни посао.

“Нема баш пуно људи?” – Арон је упитао после руковања – “Вечерас ће твоји људи имати лак посао. Какав вам је протокол? Само фотодокументујете ко је све присутан, или ћете нас и тонски снимати? Чији снимци иду у таблоиде сутра?”

Полицајац је покушао да ово питање окрене на шалу. Мало исувише гласно се насмејао, и звучило је некако кисело:

“Вашу фотографију са шармантном младом дамом на улазу ћу лично урамити и дати Вам као поклон кад дођете на власт.”

Потом се нагнуо ка Арону и једва чујно му шапнуо:

“Она пуначка Американка горе, Данијела. Дошла је пре десетак минута. Само њу снимамо. Три стационарна микрофона и два агента.”

За тих неколико тренутака и шармантна бринета је завршила са безбедносном контролом и кренула ка степеницама. Шеф обезбеђења се наклонио у знак поздрава и испратио двоје гостију:

“И господин Цибулски је почео да долази на ваше пријеме? То је обично добар знак за оне који их приређују.”

На спрату, стотинак људи је ћаскало о темама које су тих дана биле уобичајене у Белбургу: како ће Јанс Јансен образложити своју оставку, ко ће га у његовој кандидатури подржати а ко неће, да ли ће се и премијер Волф кандидовати и како ће на све то реаговати Руси а како Американци…

Арон је узео чашу са вискијем и лагано шетао салом, поздрављајући се успут са гостима које је познавао. Погледом је тражио Данијелу, покушавајући да се сети где су некада била најбоља места за стационарне микрофоне, на које му је била скренута пажња. Желео је, наиме, да ћаскање које ће уследити буде професионално снимљено…

Пуначка жена, већ добро на средини четрдесетих година, обрисала је зној са чела. Био је тек почетак фебруара, али је у великој сали на првом спрату “Палате Склавонија” ипак било помало спарно. Тек је завршила ћаскање са високим, проседим човеком: у тамном оделу са црвеном краватом, бивши председник Склавоније био је њен неизбежан саговорник. Занимао се колику ће подршку америчка амбасада пружити опозиционом кандидату. Данијела, која је на пријем дошла уместо свог амбасадора, имала је, међутим, прецизне инструкције да баш на то питање даје крајње неодређене одговоре…

“Белбург је влажан и зими. Као код вас у Тексасу.” – Арон је отпио гутљај вискија док је Данијела враћала марамицу у своју ташну. – “Тако да се осећате као код куће.”

Американка је климнула главом, са саучесничким изразом лица:

“Зашто Вас Ароне увек виђам само на оваквим догађајима? Зар ће сутрашњи кандидат бити толико, хм, контроверзан?”

Арон се осмехнуо:

“Контроверзан је онолико колико ви не знате како да се према њему поставите, јер још нисте добили инструкције од Ларија шта заиста да радите. Већ знамо да ће у петак шеф из Вашингтона тражити од Волфа да се кандидује. Зато су сви други противкандидати од самог почетка контроверзни. Па их мало подржавате једне против других, а мало измишљате чак и вештачке, како би их било више?”

Данијела није очекивала овако директан одговор. Намрштила се:

“Волф има одређене задатке, које је преузео да обави. Досад је стално заказивао непотребне изборе како би купио време. Сада се тај циркус завршава. Ми смо Јансену рекли још прошле јесени да не би требало да се кандидује и потроши у овом покушају који ће бити неуспешан. За две или три године, кад дође време, сами бисмо му помогли да реши те, хм, техникалије са изборима. У међувремену бисмо водили о њему рачуна…”

“Очигледно им много смета” – помислио је у себи Арон, али ништа није рекао. Био је запањен директношћу своје саговорнице – “И наравно да би њима највише одговарало да сами одређују кандидате о којима би водили рачуна, и којима би, када време дође, решавали те техникалије. Овде им се рачуница изгледа пореметила, а на то нису рачунали.”

У том тренутку је Јанс Јансен почео свој поздравни говор и жамор је одједном престао. Арон је одахнуо – тај прекид га је спасао наставка разговора који више није имао смисла. Његове процене су биле потврђене. Остало је још неколико детаља, пре свега обим америчке подршке Волфу, али њих ионако није могао да сазна те вечери. Од конобара који је пролазио узео је још једну чашу вискија и погледао где се налази његова нова познаница. Лаптоп му је остао у њеној Фабији и полако му се ишло кући…

 

III

Мисија америчког изасланика

4-Vintage-Wise-Old-Chinese-Figurines-Hand-Carved

Амерички дипломата кинеског порекла већ годину дана се бавио Карабалтиком али о томе, све до промене администрације у Вашингтону, неких месец дана раније, нико осим професионалаца, није много знао. Али сада, у вакууму који је настао, са новим шефом дипломатије који је дошао из нафтног бизниса, Јојт Хи је одједном дошао под светло рефлектора. Некадашњи чиновник, сада је почео да се све чешће виђа са председницима и премијерима, даје изјаве и интервјуе, слика се за новине…

Ионако вековима оптерећени комплексом ниже вредности према великим силама – од Босфора до Атлантика и назад до руских степа – несрећни народи на Карабалтику били су усхићени као увек кад су добили новог газду: Јојт Хи је нови господар, и они сад бар знају кога треба да слушају…

Таква је отприлика била и логика у Вашингтону, у белој згради коцкастих, модернистичких облика, на реци Потомак:

“Ти си нам одговоран за подручје између овог планинског венца на северозападу, ове велике реке и ова два мора на југу и истоку.” – нови шеф америчке дипломатије је на мапи означио границе тог “подручја” – “Нико овде тачно не зна колико је ту држава данас, а колико ће бити сутра, али то није ни важно. Битно је да ту консолидујемо наш утицај, протерамо Русе што даље на исток, и, што је више могуће, потиснемо Немце. Ради како мислиш да треба, али мој савет ти је: говори тихо и носи велику батину.”

Са овим упутством у глави, Јојт Хи је тог фебруарског петка слетео и у Белбург. У току лета, прочитао је кратак пресек стања који је припремио Лари из Ленглија: профиле главних играча, пројектоване позиције које је држао руски конкурент, потенцијална кризна жаришта између Склавоније и њених суседа: Илирије, Травуније, Дукловије и Вардарије. Колона аутомобила још није ни прешла мост преко реке која је раздвајала нови од старог дела Белбурга, а Јојт Хи је већ склапао тих неколико коцкица у својој глави.

“Томас Николас не може добити други мандат као председник Склавоније. Ако се Ви кандидујете, помоћи ћемо Вам да добијете у првом кругу. Ако се не кандидујете, помоћи ћемо Вашу опозицију. Нама је, уосталом, свеједно. Избор је Ваш.”

Алексиус Волф је искористио прилику да преко својих лојалних медија – телевизије “Purple” и таблоида “Перформер” већ пласира вест како је са новом америчком администрацијом успоставио одличне односе и како је препознат као фактор мира и стабилности на Карабалтику. Овај део разговора је ионако био затворен за јавност. Он је, међутим, савршено добро знао да му је маневарски простор јако сужен. Ако прихвати амерички ултиматум, пошаље Томаса Николаса у пензију и почне са дерусификацијом Склавоније купиће још пола године. Руси ће бити љути, али њих ће покушати још једном да превари. Ионако му неће бити први пут…

“Да ли би нови председник прихватио да се видимо, макар на кратко?” – упитао је Волф, у покушају да се ипак мало цењка.

“Можете рачунати на састанак са потпредседником. Али, тек кад све буде готово. Кад добијете те ваше изборе, и кад нова влада буде формирана. Значи, за неколико месеци, средином лета.” – ниједна црта на источњачком лицу америчког дипломате се није померила. Говорио је тихо, батину је његов сарадник могао да замисли, није било потребе да је показује.

Тог дана је практично решено питање склавонских председничких избора. Америчка подршка коју је тог дана Алексиус Волф обезбедио, водила га је у победу у првом кругу. Сви су знали да ће то бити украдена победа, али – уз америчку подршку, и само уз њу – та крађа је могла да прође. Да ће се заправо радити о Пировој победи, тог дана је био свестан само сам кандидат Волф. Али, исувише уплашен од руских и америчких притисака, он није имао начина да ту Пирову победу избегне, ушавши тако у низ невоља. Неке од тих невоља биће описане већ у наредним одељцима овог наставка. Друге, веће, чекају га у наредним наставцима.

IV

“Зар и ти, сине Бруте?”

Brutus

Председник Републике Склавоније, Томас Николас, дуго је гајио наду да ће га владајућа Склавонска Прогресивна Странка предложити за реизбор. Полако, око њега се окупио круг најразличитијих људи који су се, свако из свог разлога, укључили у ту обману. Страначки функционери незадовољни својим статусом; бизнисмени сумњивог морала и још сумњивије прошлости, који су морали једно време да проведу у изгнанству, чекајући да им различите истраге застаре; аналитичари који су се бавили сплеткарењем; добро обавештени новинари који су преносили различите поруке; разни експерти који су се представљали, са више или мање основа, као специјални емисари послати из Кремља…

Извештаји које је амбасадор Пампурин слао у Москву нису, међутим, оправдавали ова очекивања:

“Запад врши јак притисак на премијера Волфа да се Николасу не онемогући други мандат. Напротив, инсистира се да раскид између њих двојице буде јаван, драстичан и, колико год је то могуће, спроведен на понижавајући начин. Америчка агентура планира да Николасов пораз искористи као симболичан чин, опомену за све друге који би могли и да помисле да са Русијом одржавају добре односе.”

Али, упркос Пампуриновим извештајима, група високих дипломата у Кремљу – Александар Аркадијевич, Хоцан-Барченко и Игор Андрејевич Бах – наставила је да спроводи стратегију договорену у новембру: сви инструменти руске “меке моћи” у Склавонији и даље су покушавали да од једног осредњег председника направе одличног кандидата. “Одустајање није опција” – упозорење руског председника на новембарском састанку деловало је довољно злокобно, као скривена претња, и то не само према његовом несрећном склавонском колеги који је могао да се предомисли, него и према сопственим сарадницима.

И заиста, сам Томас Николас није ни за тренутак помислио о одустајању. Када је средином фебруара, за дан склавонске државности, постало јасно да га странка неће подржати, и да ће њен званични председнички кандидат бити управо премијер Волф, Николас је најавио сопствену кандидатуру. У малограђанском Белбургу, та вест је одјекнула као експлозија првог реда.

Неки опозициони лидери отворили су тог дана отворили шампањац. Испоставило се, прерано. Премијер Волф је био љут тог дана – непослушност никада није волео – али је у рукаву имао још једну карту. И, док су широм Склавоније, по великим градовима и малим селима, одбори његове странке почињали нови danse macabre, серију ритуалних заклињања на верност вођи и вуду плес око луткице политичког мртваца Николаса, док су се Волфови министри утркивали ко ће о још увек актуелном шефу државе рећи прљавије речи у прљавијем таблоиду, далеко од очију јавности отпочела је једна изузетно занимљива операција…

Још од почетка грађанског рата у Украјини, неколико година раније, у Бечу је живео “бизнисмен, инвеститор и филантроп” Дмитриј Ф. Близак бившем украјинском режиму, Дмитриј Ф. је био човек Москве за специјалне задатке, али због бројних истрага америчког ФБИ исувише незгодан становник руске престонице. Зато је за место његовог изгнанства одабран Беч, где и данас живи у палати из времена Хабсбуршког царства, управљајући оним што је остало од његове империје. И, обављајући разне дискретне услуге, као човек од високог поверења када су у питању, између осталих, руски председник и моћна немачка канцеларка, које обоје лично познаје…

“Из ових стопа идеш у Беч код Дмитрија. Ако Руси убеде Николаса да повуче ту своју глупу кандидатуру, даћу место премијера оном њиховом Дачеку. Он ионако нема шансе да победи, боље им је врабац у руци него птица на грани…”

Премијер Волф шетао се нервозно између писаћег и конференцијског стола у свом кабинету, објашњавајући склавонском бизнисмену Малину Бикоу своје идеје. За то време, биснисмен се презнојавао – није се плашио летења, колико ризика који мора да преузме – Дмитријева вила у Бечу била је под надзором неколико страних служби, и њихов контакт ни у ком случају није могао да остане непримећен. Са својим инвестицијама у украјинском агрокомплексу, Малин Бико је био у незахвалном положају, али после неколико сумњивих трансакција банке коју је купио у Склавонији, и једног покушаја атентата који је пуким чудом преживео, ни ту му нису цветале руже. Као и већина склавонских бизнисмена, и Бико је зависио од Волфа да остане на слободи. Тек реда ради, рекао је:

“Председниче, Дмитриј ће то сигурно пренети руском председнику, али рачунајте да ће то истог дана сазнати и немачка канцеларка. Он увек игра двоструку игру.”

“Управо то и хоћу.” – Волф се злобно насмешио – “Да се обезбедимо са обе стране. Док се нова америчка администрација не снађе, ставићемо их пред свршен чин. Шта ће после бити, о томе ћемо мислити касније.”

И та рачуница се за Волфа показала, за дивно чудо, сасвим паметно одиграном. Руси су изабрали врапца у руци – већ помало офуцаног лидера склавонских социјалиста, Игора Дачека, као свог коња у премијерској трци, уместо крајње неизвесне председничке трке коју би за њих трчао Томас Николас. Амбасадор Пампурин је те фебруарске суботе са олакшањем примио шифровани телеграм из Кремља да обавести Николаса да је операција отказана и да ће Хоцан-Барченко, за сада, ипак остати у Москви…

***

Председник Склавоније је помислио на оних десет милиона – последња цифра која је била помињана у дотадашњим преговорима његових и Волфових изасланика – и како ће у старости моћи да их опуштено троши. Међутим, околности су се биле промениле:

“Десет милиона је било договорено да смо све могли да завршимо код куће, без мешања странаца. Пошто је твој шеф био тврдоглав, морали смо да ангажујемо стране посреднике. Тиме је цифра пала на четири милиона.”

Светлана Рак, поверљива председникова саветница, била је најпре запањена када је чула ову лошу вест. Онда је почела да се цењка. Увојак своје плаве косе је кокетно подигла, откривајући лепо извајано уво. Значајно, мазним гласом, упитала је свог саговорника:

“Наравно, прекидање свих истрага које се воде о случајевима у фондацији председникове жене Дарије се подразумева?”

Али, Волфов изасланик за ову прилику, Беркут Грубор, функционер у Контроли лета Склавоније, очигледно није био мушкарац којег би ови покушаји флерта могли да импресионирају. Помало нервозно, помало са већ видним замором, одбио је да о томе разговара:

“Питање прекидања истрага није досад ни разматрано. Моје инструкције су биле прецизне. Било је десет милиона, сада је четири. Последњег дана маја ће бити примопредаја дужности. Од вашег шефа се не очекује да учествује у премијеровој кампањи. Само да не прави проблеме.”

Са тим речима, Беркут Грубор је устао и упутио се ка излазу из кафића у којем су седели. Врло добро је знао да истрагама, које се воде у фондацији председникове супруге, не руководи у потпуности чак ни сам премијер Волф – да су оне покренуте док је Запад очекивао Николасову кандидатуру, да су они најпикантнији детаљи већ саопштени таблоидима под немачким утицајем, и да ће се све то сада врло тешко зауставити…

Последња недеља фебруара донела је у Белбург изненадни талас топлог ваздуха и Беркут Грубор се са муком пробијао кроз масу људи која је изашла да ужива у превременом пролећу:

“Четири милиона. Прихватила је без цењкања. А могли је да тражи и пет, Шеф би му дао. Ако бих ја сад отишао у кабинет, и рекао да сам се договорио на пет, а да поделим са Раковом тај додатни милион?”

Али, улазећи у седиште Владе, неких пет стотина метара даље, да шефа извести о исход преговора, Беркут Грубор је већ био одустао од те идеје. Он једноставно није био играч тог формата, и дубоко у себи био је тога потпуно свестан. Баш као и чињенице да су његови дани у Контроли лета такође одбројани…

 

V

Авион у Зони сумрака

08-lightning-weird-airplane-facts-518091218-Marseas

Израелски саветници предложили су тај бизаран ТВ спот: премијер Алексиус Волф, путовао је авионом у којем су се, за време лета, посвађали пилот и копилот; авион пада у ковитлац и путници су преплашени; на самом крају спота, гледалац доживљава олакшање када види да се ради о Волфовој ноћној мори; авион слеће безбедно. Страх, та кључна мотивација код просечног Волфовог бирача, требало је да буде изазван у облику једног од примарних људских страхова: страха од летења.

И док други кандидати нису имали пара ни за какве спотове, склавонски ТВ гледаоци су на свим каналима бесомучно бомбардовани авионом из Зоне сумрака. Већина гледалаца схватила је ову поруку буквално: пилот и копилот били су метафоре за будућег председника и премијера Склавоније; сама Склавонија била је тај авион. Да би авион безбедно летео, нужно је обезбедити да њих двојица буду из исте странке – кохабитација би довела до пада авиона.

Само мали број професионалаца, међутим разумео је суштину поруке коју су израелски саветници пренели у овом споту. Склавонија јесте била авион, али пилот и копилот нису били њен председник и премијер: они су били међу путницима, сасвим немоћни да утичу на  његов лет, баш као и сви остали Склавонци. Пилот и копилот били су амерички и руски амбасадор, Рот и Пампурин. Њих двојица су се свађала око командних палица над авионом, све мање покушавајући да то сакрију…

За то време, опозициони кандидати су покушавали да мотивишу своје присталице. Имали су боље програме од Волфа, у њиховим кампањама су учествовали бољи људи. Имали су и повољну атмосферу: народ у Склавонији је заиста желео промене. Оно што нису имали, међутим, било је оно претходно уверење: уверење да имају шансе. После сваког успешног наступа, медији би објавили мишљење неког стручњака: они немају шансе. После сваког великог митинга, центри моћи би пустили неку сплетку са циљем да их међусобно посвађају. Коначно се појавио и опскурни кандидат на белом коњу, са пародијом заснованом на тези: “сви су они исти”. Циљ, да се избори обесмисле и да се што већем броју људи излазак на те изборе згади, и тако Волфу омогући да победу украде већ у првом кругу, испунио је савршено.

 

VI

Игра стаклених перли

secret report

У Вардарији, од избора је прошло већ неколико месеци, али та – хајде да је тако назовемо, макар за потребе ове приче – држава још увек није имала владу. Посланици дарданских партија, који су раније били у коалицији са премијером Грувиусом, сада су одлучили да промене страну. Руси су, наравно, били против тога, одлазећи режим се плашио затворских казни које би уследиле након промене власти, и политика се из скупштинских клупа пренела на улицу. Са улице, претила је да се врати у те клупе, али овог пута са сасвим промењеним, углавном маскираним, глумцима.

У Травунији, државне институције су биле у потпуној блокади. Склавонски и мухамедански политичари, суочени са привредним крахом заједничке државе, све више су потпиривали старе сукобе, покушавајући да нађу додатну подршку за сопствене, већ пољуљане, фотеље. Склавонски лидер у Травунији, Додо, почео је да представља све тежи камен око врата склавонског премијера Волфа.

Ни у Дукловији се стање није побољшавало: за оптужбе власти о пучу на дан избора недостајали су докази, за оптужбе опозиције за криминал премијера Милиуса Дукакиса, такође. И једни и други докази били су далеко: први у канцеларијама на Тргу Ђержинског у Москви, други у Ленглију. У Дукловији, сад већ бивши премијер Дукакис је организовао прославу своје прве милијарде, на коју су дошли његови пословни партнери, са широког простора, од Персијског залива, преко сицилијанских села, до суседних државица… Андреас Волф, брат склавонског премијера, представљао је пословну заједницу ове земље. Не дуго потом, почело је и коначно одбројавање пред пријем Дукловије у Северноатлантску алијансу

***

Госпођа Ема је нервозно кроз руке преметала фасцикле црвене боје на којима је у левом горњем углу писало “TOP SECRET” а на средини су били налепљени стикери у разним бојама: Дарданија, Склавонија, Дукловија, Вардарија, Травунија, Илирија…  Ема је заиста имала разлога за нервозу: дошавши коначно на Карабалтик, затекла је мрежу својих агената у прилично хаотичном стању. Неки људи су се повукли, други су са временом постали прилично компромитовани и изгубили сваку употребну вредност, трећи су почели да раде за Немце, а четврти за Русе… Чак ни она Данијела није хтела да са њом дели своја сазнања, иако су формално биле на заједничком задатку.

Са временом, Ема је све више почела да се ослања на информације и процене свог новог љубавника, новинара Золтана Кусоњија. Тако је, сасвим неприметно, почела да пада у пажљиво исплетену Аронову мрежу.

Золтан је тог поподнева већ по трећи пут сипао јако приморско вино у Емину чашу. Већ ју је довољно дуго познавао да је могао да уочи образац: после друге чаше би се опустила, трећа би је учинила брбљивом, а после четврте би отишли у кревет. Имао је значи још двадесет минута до пола сата на располагању за неки смислени разговор:

“Не паничи. Још увек можеш све да држиш под контролом. Немири у Вардарији неће почети пре завршетка склавонских избора у априлу. Криза владе у Илирији такође. Важно је све пажљиво распоредити. Али, мој ти је савет да највише пажње обратиш на Дукловију.

Ема је на тањиру сакупљала последње колутове лигњи, покушавајући да их утопи у остатке соса од кокосовог ораха:

“Зашто Дукловија? Они би требало за месец-два да изгласају улазак у НАТО? Њих процењујемо баш као стабилне?”

Золтан Кусоњи се насмејао – било је у том смеху и помало злобе, готово злурадости – узео своју чашу, подигао је, и наздравио:

“За стабилну, еколошки чисту Дукловију. У којој више неће бити аутомобила, јер ће сви бити разнети бомбама.”

А онда се његово лице одједном уозбиљило:

“Прича се да је ваша Служба за борбу против озбиљног криминала покренула истрагу против Дукакиса због сумње да је део зараде од шверца цигарета уложио у пројекат Белбург на води? Он више није премијер Дукловије, не ужива никакав имунитет. Тебе о томе нису ништа обавестили? Опет те држе по страни од кључних информација?”

Бринета је реаговала, као и увек, потпуно предвидиво:

“Није само против њега, него против четворице људи, двојице из Дукловије и двојице из Склавоније. Од ове друге двојице, само један ужива имунитет. За сада, наравно.” – шеретски је намигнула – “А други је још пре пар месеци био на обради код Ларија у Ленглију.”

Кусоњи је наравно добро знао да четврти осумњичени – извесни Петроније, бивши директор државне електропривредне компаније Склавоније – није био на обради баш код Ларија у Ленглију, него код шефа станица ЦИА у Белбургу, Теда Ф. Знао је и да Американци, у том тренутку, нису имали никакве индиције око прања новца у пројеку Белбург на води, и да су та сазнања Британци – који су их почетком претходне јесени сасвим случајно добили од једног свог агента у Заливу – љубоморно чували за себе. Ипак, није ништа рекао. Ема је почела да прича, а кад Ема почне да прича, не треба је заустављати…

“Али ми је речено да се тиме сада не бавим и да о томе ништа не причам. Шефови желе да задрже у рукама довољно јаке карте, ако би Волфу можда пало на памет да се определи за Русе. Одговор би у том случају морао да буде брз и бруталан.”

Золтан се у себи насмејао овако глупом образложењу, запитавши се за тренутак да ли чак и Ема може да верује у њега. Било је сасвим јасно да се Волф никада неће определити за Русе. И било је такође јасно да Британци ову јаку карту чувају пре свега од својих атлантских савезника – Американци су и даље по инерцији сматрали Волфа гарантом стабилности на Карабалтику – и нису желели да угрозе своју истрагу све док је не доведу до самог краја.

Золтан Кусоњи је запалио цигарету и отпочео своју уобичајену забаву, сваки пут када би се секс са Емом завршио: пребројавао је боре на њеном левом рамену, трудећи се да сети резултата претходног бројања и види да ли се њихов број у међувремену повећао. Узео је телефон да провери поруке које су стигле у последњих пола сата, али је заправо погледао на сат који се налазио на телефону. Било је већ седам. Његова жена Силвија отишла је са Ароновом Тамаром код фризера, а после су се договориле да оду на ручак. Тај ручак би обично трајао до пола осам или осам, рачунао је Золтан. И овај сусрет са Емом се ближио крају.

Британка је устала и почела да се облачи. Са напором је навлачила црну сукњу која јој је већ одавно постала сувише уска и, као гром из ведра неба, упитала Золтана:

“А, шта ових дана ради твој пријатељ Арон? Нема га одавно? Очекивали смо да коментарише све ово што се незванично прича око нове премијерке. Сећаш се да је још пре годину дана најавио да ће нови председник склавонске владе бити жена?”

“Не сећам се” – забрундао је Золтан; питање му се није допало и помислио је како је најбезбеднији одговор онај који је кратак и погрешан.

“О да, и мени је то помињао кад смо се упознали у Бечу, након оног ноћног рушења под фантомкама. Знам да није хтео да ми тада каже њено име, али он је то већ онда знао. Зашто је ових месеци тако тих? Мора да нешто припрема, а ја то не знам.”

Новинар је почео да ставља судове у једну машину, а постељину у другу. Требало је уклонити све трагове тог прељубничког поподнева, и тај посао му је био добродошао да на поновљена Емина питања одговара неодређено:

“Немам појма, видели смо се онако узгред, схватио сам да помаже у кампањи Јансу Јансену, можда нема времена сада.”

Ема је обукла мантил и овлаш пољубила Золтана на вратима његовог стана:

“А можда, не жели да тиме поквари оно што је од почетка сматрао идеалном комбинацијом?”

Золтан Кусоњи је слегао раменима – био је то покрет који је требало да поручи “а шта ја ту знам” – али је то деловало прилично неубедљиво. Затворио је врата лифта, и помислио:

“Господе Боже, па ова Енглескиња мене шпијунира. Свашта, какви су то људи постали у данашњем свету…”

VII

Одлазак амбасадора Дебенхама

(c) Government Art Collection; Supplied by The Public Catalogue Foundation

Ручак је требало да буде кратак, и прилично формалан. Ипак, од самог почетка тај сусрет је био доста чудан: домаћин је био наметљив, у тренуцима чак и агресиван, и нетрпељивост коју је осећао према својим гостима једва је прикривао. Њих двоје – средовечни мушкарац и млађа, лепушкаста, жена – били су дипломате, обучени да задрже самоконтролу у напетим ситуацијама, али ова их је ипак изненадила. У једном тренутку, он је покушао да одговори на бесмислене оптужбе, и тада је све почело…

Напетост, све време присутна у ваздуху, и једва прикривена под танким велом вештачке учтивости, одједном је експлодирала. Домаћин овог ручка почео је да виче на свог госта, у тренуцима је тај повишени тон прелазио у урлање, а његово лице се одједном деформисало и попримило оне карактеристичне, рубенсовске, црте на портретима зла. Млада жена је ћутала и гледала у врхове својих ципела.

Тако је први петак у марту означио и крај боравка у Белбургу за високог европског представника, амбасадора Мартина Дебенхама. Устао је са стола, поклонио се и изашао из трпезарије виле у којој је склавонски премијер Алексиус Волф обично дочекивао угледне стране званичнике. Гошћа због које је овај ручак и заказан – европска шефица дипломатије, Франциска Мортарини – остала је за столом. Раније тог дана, и она је морала да попије своју чашу жучи – у склавонском парламенту била је изложена грубом вређању од стране посланика екстремне деснице, тајних Волфових савезника који су добили инстукције да је “мало науче памети”.

Исто поподне, међутим, Италијанка је схватила да је инцидент, ма колико бизаран на први поглед изгледао, заправо она сламка која је сломила леђа камили:

“Госпођо, на жалост мораћете сами на аеродром. Нећу Вас испратити овог пута.”

Хладан глас њеног амбасадора и очигледно кршење правила дипломатског протокола нису је заправо превише изненадили. Већ неко време у Брисел су стизале информације како је Дебенхам, свестан да је његова позиција у склавонској престоници неодржива, чврсто одлучио да оде.

“Па добро, могло је све ово да буде мало мање драматично, мало више у рукавицама, али шта је ту је. Британци ионако сви одлазе, Мартин је бар одлучио да оде са стилом…”

Возећи се кроз широке авеније Новог Белбурга према аеродрому који је носио име познатог склавонског научника, Франциска је знала да се, највероватније, никада више неће видети са Дебенхамом, тим помало неуротичним Енглезом који јој је, и овом приликом, на растанку пољубио руку.

И док је Францискин авион полако узимао курс ка југозападу – њена наредна станица на Карабалтику била је престоница Травуније – секретарица у високој стакленој згради у новом делу Белбурга пребацила је везу:

“Господине Амбасадоре, Лондон.”

Стални подсекретар у Форин Офису, Сер Сајмон, читао је досадне извештаје о смањивању трошкова у својим амбасадама, док му се око ногу мотао мачак Палмерстон. За неких сат времена чекале су га уобичајене две пинте пива са пријатељем из Спољне обавештајне службе у оближњем пабу – и неколико трачева који су се појавили од њиховог последњег сусрета… И онда, тај телефонски позив: Белбург!

“Нови рат или нови љубавник оне Еме?” – помислио је док је узимао слушалицу.

“Сајмоне, послао сам данас оставку и у Брисел, а и твом персоналном одељењу, али сам хтео да ти лично јавим. Отказни рок за Европљане је тридесет дана. Надам се да ће се снаћи за то време.”

Дебенхамов глас, и иначе прилично званичан, овог пута је био хладнији него обично. Сер Сајмон је куртоазно упитао за разлог овако превременог одласка – амбасадоров мандат би ионако истекао у јуну – а онда, када је чуо детаље инцидента са склавонским премијером, остао без речи.

Непријатна тишина потрајала је готово пола минута. Под нормалним околностима, овакав инцидент захтевао је оштру дипломатску ноту и Брисела и Лондона. Под нормалним околностима, Форин Офис би дао подршку свом кадру. Под нормалним околностима, непристојни Склавонац би био брзо дисциплинован…

“Под тренутним околностима, мислим да је твоја одлука сасвим разумна.” – рекао је на крају Сер Сајмон.

Дебенхам, искрено, ништа друго није ни очекивао. Спустио је слушалицу и рекао секретарици да припреми позивнице за његов опроштајни пријем, последњег петка у марту и купи авионске карте за Лондон, за прву суботу у априлу.

Бизаран инцидент за ручком је, свакако, убрзао Мартинову одлуку и додао јој неопходну дозу драматичности, тако својствену високим емоцијама којима је, већ вековима, обиловала политика на Карабалтику, том европском “бурету барута”. Али, разговарајући те вечери са својом женом Валеријом, Дебенхам је закључио да је исход био већ унапред познат.

Његова мисија у Белбургу – прво као британског, а онда као европског амбасадора – доживела је неуспех. Што је више подршке давао Волфовој влади, његова реч се мање уважавала, а од таблоида који су били под његовом контролом доживљавао је више увреда. Истовремено, од својих пријатеља, оних Склавонаца који су и даље били опредељени за европске вредности, доживљавао је најпре неразумевање, па гнев, потом презир, и на крају сажаљење…

“Мартине, морамо са тим да се помиримо. Ратни злочинци су на Карабалтику најпре створили паравојне формације, потом фирме, онда политичке партије, и на крају своје државе. И све време су међусобно одлично сарађивали, а од нас правили будале.”

Валерија је наравно мислила на Волфа – својевремено познатог по изјави да ће сваку склавонску главу у грађанском рату наплатити са сто мухамеданских – али и на друге племенске лидере на полуострву. Сви они су дању гледали на Запад, заклињући се Европи на верност, док су ноћу слали тајне емисаре у Русију и Турску, већ како је коме било згодније.

“Време је да Карабалтик оставимо иза нас. Ваљда смо заслужили неки нормалан део света?” – филозофски је закључила пре него што је утонула у сан.

Мартин није могао одмах да заспи. Сипао је француски коњак у чашу, у покушају да резимира свој шестогодишњи боравак у Склавонији. Знао је већ да је његово ново постављење у једној земљи Средњег истока. Уместо месец дана, одлазак у Залив чекаће три месеца, од чега ће најмање два провести у писању детаљних извештаја о Склавонији, њеним ресурсима, лидерима и проблемима. Уобичајени завршни дебрифинг. Али, Дебенхам је размишљао о нечем другом: о школама, водоводима, малим породичним предузећима, болницама, становима за избеглице, свему што је помогао да се обнови и опреми. Па ипак, добро је знао да ништа од тога није довољан разлог да буде задовољан, а још мање поносан:

“Након свега, ја сам ипак невољно помогао да се један европски народ преда на управљање човеку који није у стању да управља ни гласовима у својој глави…”

 

VIII

Коцка је бачена

 dice-box-set-m

Те прве априлске недеље десило се неколико обмана: најпре је склавонски премијер Волф, користећи сложени механизам изборне крађе у који су били укључени и локални криминалци, и директори државних предузећа и поједини опозициони лидери украо око три стотине хиљада гласова, колико му је, отприлике, недостајало да победи у првом кругу избора. У великим градовима, та крађа је била умерена – по сваком бирачком месту, два до три процената гласова. У мањим местима и селима – и до десетак процената. У оним деловима Склавоније који су били насељени становништвом мухамеданске вероисповести већина листића на којима је било заокружен број испред Волфовог имена нису ни видели гласачку кутију изнутра.

Уосталом, већ у четвртак, првог дана изборне ћутње, Данијела је једном од председничких кандидата, врло прецизно, рекла обим крађе који ће се те недеље догодити. Као и, врло мало увијен, став Стејт Департмента да је то “уобичајена крађа” која суштински ништа не мења у њиховој процени како је Алексиус Волф “легални и легитимни” председник Склавоније:

“Ви ћете се мало бунити, протествовати, шетати, у реду је све то. Али Вашингтон очекује да се тај циркус заврши до краја априла. У мају нас већ чека озбиљан бизнис.”

Потом је неколико високих обавештајаца у Москви, Берлину, Лондону и Вашингтону одлучило да мало обмане своје сопствене политичаре. Сасвим неприметно, не обавештавајући своје владе, степен ризика за Склавонију повећали су за један степен. На картама у њиховим собама за операције, наранџаста боја је заменила ранију жуту, а недељне анализе почеле су да се пишу уместо дотадашњих месечних. Није то, наравно, још увек била црвена боја, која би захтевала дневне извештаје, али је већ и ова наранџаста оправдала слање нових оперативаца у Белбург, издвајање нових фондова за оперативне акције, поновно звање старих новинарских веза…

Коначно, тог дана се у једној вили у резиденцијалном кварту Белбурга окупило двадесетак људи: високих функционера владе, тужилаца, судија, црквених великодостојника, официра полиције и војске, припадника Тајне службе, крупних бизнисмена. Такозвана дубока држава. За разлику од политичара, опседнутих потребом да свакодневно дају некакве изјаве, они су свој посао радили далеко од очију јавности. Били су савршено свесни последица које ће промена на челу владе да изазове:

“Не постоји кандидат који би могао да помири руске и западне интересе и очува бар привид интегритета. И Волф је досад то једва успевао. Све наше процене указују да ће се конфликт између Русије и Запада, са Дукловије и Вардарије, померити на север и ми смо наредна зона.”

Сергеј Симонис је, по обичају, учесницима овог састанка на почетку дао процену ситуације из претходних месец дана. Није ту било потребе за сувишним детаљима: сви учесници су добро знали водеће склавонске политичаре, и владајуће и опозиционе; њихове афере, љубавне и финансијске; кривична дела која се могу доказати али и она друга; међусобне односе, мале конфликте и мале договоре; контакте са страним службама, оне из симпатија и оне плаћене; за све важније политичаре били су израђени и посебни психолошки профили.

“Није проблем да неутралишемо било ког кандидата за било које министарско место, ако тако одлучимо. Документација коју имамо за свакога од њих довољна је чак и као претња, не мора уопште да се објави. Проблем је што данас, у Склавонији, једноставно нема других људи. Оних који би могли да раде тај посао а да не буду руски или западни агенти. Зато је непотребно да сад трошимо ресурсе.” – наставио је Сергеј.

“Нема баш ниједног?” – отело се заменику јавног тужиоца.

“Зар неке нисмо помињали прошлог месеца?” – рекао је упитно један владика.

“Наравно, појединачно их има. Али не постоји ниједна политичка супраструктура која није већ толико контаминирана последњих деценија, а да би било ко од тих које смо помињали прихватио да макар прође поред ње.” – Сергеј је коначно изложио оно што му се вртело по глави када се возио до виле.

Стари судија, неформалан шеф ове групе, изрекао је на крају ту реченицу коју су сви присутни одобрили климањем главама:

“Е, онда је време да је направимо.”

Једна коцка је тог дана пала, на број шест. Унапред припремљена, са америчким оловом, није ни имала шансу да падне на било који други број. Друга коцка је била бачена. Још увек је готово нико није видео. Али, неколико наредних месеци, биће у ваздуху.

IX

Време револуција

Library

Револуције обично почињу на пијацама, у задимљеним крчмама, у фабричким халама, на универзитетима… Склавонска револуција је, ваљда, била једина на целом свету која је започела у – библиотеци. Али, она није била и једина која се тог пролећа одвијала, а да се то још није видело.

Након што је шармантна тамнокоса посланица имала свој аматерски глумачки деби – учествујући у пародији на предизборни спот премијера Волфа, снимљен у тој истој библиотеци – Арон је постао изненадни љубитељ свих библиотека. И тако је, те среде после изборне недеље, тражио од свог пријатеља Сергеја Симониса из Тајне службе Склавоније, да се уместо у кафани састану баш у библиотеци, као да се надао да ће, којим случајем, тамо сусрести баш њу…

На улазу у велико здање поред Храма Светог Савиуса, Сергеј је забринутим погледом посматрао колону демонстраната који су протестовали поред изборних резултата, како пролази према оближњој згради суда. Демонстраната није било пуно и Арон је са чуђењем посматрао намрштено чело свог пријатеља:

“Уобичајено за Белбург, пар хиљада људи. Колико ћеш забринут да будеш кад их буде било педесет хиљада?”

Арон је наравно, одлично знао да никада – бар не тог априла – у Белбургу неће бити педесет хиљада демонстраната. Претходног дана је читао детаљне извештаје о томе који су лидери демонстрација, када и где, примили колико пара од Кокана, Волфовог поверљивог човека за црне операције, да се ти протести, за неколико дана, неславно заврше. Опаска о педесет хиљада, била је само провокација за Сергеја, покушај да утврди колико је Тајна служба Склавоније заиста укључена у неутралисање протеста, а колико је и она посматрач догађаја.

Тајни полицајац је почео да се смеје:

“Ароне, почео си да мешаш стварне жене са онима из твоје маште. Баш као што радиш и са свим својим револуцијама. А и провокације су ти постале исувише провидне. Наравно да и ми знамо да је Кокан потплатио лидере протеста. Добили смо тај податак из истог извора као и ти, уосталом…”

“Све је то људски” – казао је на крају Арон – “Сваки продавац има своју цену, али сваки купац не може увек да погоди у којој валути.”

Већ и из чудног избора за место овог састанка, Сергеју је одмах било јасно да његов пријатељ није добро расположен. Истини за вољу, Арон је такав био већ недељама. По први пут, није хтео да дође чак ни на састанак дубоке државе, онај исти којем је увек са задовољством присуствовао.

“Сад су избори готови. Шта мислиш да радиш?” – упитао га је коначно.

“Нисам још одлучио. Барнаби има један занимљив пројект за Ротшилд банку у Травунији. Новом режиму у Вардарији ће исто бити потребна подршка. Неће ми свакако бити досадно.”

Тајни полицајац је добро знао да оно што је договорено прве априлске недеље тешко може да се оствари без Аронове помоћи:

“Отићи ћеш да будеш кондотјер по овим несрећним државицама на Карабалтику? А нашу ћеш да оставиш оваквом? Оставићеш незавршен посао?”

Сергеј Симонис је знао врло добро шта је једина валута којом Арон може да се купи: сујета. Играо је на ту карту, другу није имао. И играо је тврдо:

“Признаћеш да те Волф победио?”

Арон Цибулски је ћутке шетао међу полицама са књигама. Понекад би узео неку чију би му се наслов свидео, прелистао и вратио на полицу. Коначно је узео Кафкин “Процес” и показао га Сергеју:

“Сви знамо како ће се процес завршити. Знамо чак отприлике и када – лепо је рекла Данијела на оном пријему зимус, за две или три године. Зашто бисмо онда сада губили време и мучили се око онога што ће се свакако десити? Теби бар неће бити досадно – имаћеш пуно забаве са Керамичарем, који ће ти до краја маја постати нови директор.”

Сергеј је вратио књигу на полицу. Библиотека се ускоро затварала и кренули са ка излазу. Ретки посетиоци им нису сметали. Коначно, Арон је отворио карте. Питао се да ли је већ донео одлуку или је само мало флертовао са њом, и како – сада кад је адреналин пао – одржати целу ову игру довољно занимљивом да би он и даље у њој учествовао:

“Дебела Американка, трећеразредни извор. Некада си такве вртео око малог прста. Шта су њене две или три године? Најпре, од тренутка када је та процена формирана, већ је прошла цела година. А друго, ако ми дигнемо руке од отпора Волфу, њега ће на крају рушити само они. Или неће, сасвим свеједно. И онда ће се на крају само они за све и питати. Поставиће опет неке своје чупавце из кутије, баш као што су учинили и пре петнаест година. Шта смо онда радили све ово време? Ништа.”

Сунце је већ залазило иза хоризонта, далеко преко реке. Са платоа испред Библиотеке и Храма видео се цео Нови Белбург. Демонстранти су одавно прошли и за који тренутак двојица пријатеља ће се растати. Пружајући руку, Сергеј рече уместо поздрава:

“И за Керамичара не брини. Још увек ја знам више о њему него он о мени. Неће ми бити ни први ни последњи шеф који није знао оне праве тајне. Они паметнији су то схватили тек на крају својих мандата, они мање паметни нису никада.”

X

Манџуријска кандидаткиња

il_340x270.238315421

Мај је већ увелико заменио април, када је Арон добио ту кратку поруку од Џефрија Барнабија: “Попустили смо.

Две речи, написане на склавонском а не на енглеском, није требало посебно објашњавати. Арону је било јасно да описују исход вишемесечног англо-америчког прегањања око избора нове склавонске премијерке који ће бити наметнут Волфу. Британски фаворит је била пуначка плавуша, Зелда Михелс, док су Американци извукли свог “манџуријског кандидата”, Хану Варнаву, која је тек од прошлог августа била министар у Волфовој влади.

Лари из Ленглија је Ханино име добио још око Нове године, од свог агента у Волфовом окружењу, бившег директора електропреносне компаније, извесног Петронија. Петроније је био у тесним финансијским везама са Ханом, која је једном већ дала лажну изјаву у бизарној афери око рекетирања америчког инвеститора у Склавонији. Касније су профајлери из Ленглија радили на пројекцији штете коју она може да нанесе Волфу: у конзервативном склавонском друштву, премијерка алтернативне сексуалне оријентације и полу-илирског порекла била би доживљена као прст у око Волфовим бирачима.

На много начина, избор између две жене био је ипак породична ствар: и Зелда и Хана су биле чланице тајног друштва North-South Bridge, тог нервног центра западне инфраструктуре у Белбургу, расадника “евро-атлантских кадрова” и места на којем је договарана “дерусификација” неколико карабалтичких држава.

Арону је било на неки начин жао: Зелда је била много живописнија особа од помало досадне Хане, и унапред се веселио фотографијама које би, у случају њеног избора, месецима објављивали белбуршки таблоиди.

“Била је исувише среброљубива, и масу података о њеним трансакцијама имају и Руси. Шефови су проценили да је то непотребан ризик. Овако, ако се ико усуди да критикује Хану због било чега, рећи ћемо да је хомофоб и нациста.” – Џефри је Арону поновио аргументе са кључног састанка који је одржан у Вајтхолу уз заједничко учешће америчких и британских представника.

Алексиус Волф је тих дана покушавао да процени ризике које би преузео изневеравањем фебруарског обећања датог Русима. Колико би се они љутили ако Игор Дачек не би добио то премијерско место и шта би могле да буду довољне компензације. Размишљао је и о реакцијама – знао је, наравно, да ће оне бити негативне, али није могао да процени тачно колико – на именовање контроверзне жене за председника владе Склавоније. Ипак, шаргарепа коју је у фебруару у Белбург донео Јојт Хи – састанак са америчким потпредседником – мирисала му је, са временом, све више. Био би то први састанак са новом америчком администрацијом, која га је већ пола године бојкотовала. Већ му је било дискретно стављено до знања да тај састанак неће бити потврђен све док се нова влада не изабере у парламенту Склавоније.

“Париз вреди једне мисе” – рекао је крајем шеснаестог века краљ Француске и Наваре, Анри Четврти, када је са протестантизма прешао у католичанство да би могао да буде крунисан у Паризу. “Амерички потпредседник вреди једне лезбејке” слегао је раменима Алексиус Волф и као новоизабрани председник Склавоније потписао акт којим је Хана Варнава номинована за председницу владе Склавоније.

Није био претерано срећан, сложили су се после сви који су били присутни том патетичном догађају. “Изгледао је као да потписује сопствену абдикацију” – рекла је чак новинарка једне арапске телевизије.

 

XI

Твој циркус, твоји мајмуни

monkeys

Руска реакција на номинацију Хане Варнаве за новог склавонског премијера била је очекивана. Није се више радило само о губитку свог бившег човека, Томаса Николаса, нити о томе да је кадар противничке стране пречицом дошао до самог врха државе. Слична судбина је, тог пролећа, задесила Русе и у Дукловији и у Вардарији. Како би војници рекли “све иде у рок службе”, а у шаховским партијама на Карабалтику фигуре су тог пролећа постале јефтина роба.

Не, овде је Русе наљутило то што су, још једном, у својим аранжманима са Волфом испали будале: поверовали су у његово обећање из фебруара, пренето преко бечке везе, да ће премијерско место бити дато Игору Дачеку. Сами су учествовали у склањању несрећног Николаса из председничке трке. Сада су били не само поражени него и јавно понижени.

Схвативши да је заиграо опасну игру, Алексиус Волф је почео са својом омиљеном тактиком: компензацијама. Најпре је место директора Тајне службе Склавоније дао Керамичару, кога је около представљао као “руског човека“.

“Он није наш човек. Само се тако представља по склавонским кафанама” – Хоцан-Барченко, несуђени руски амбасадор у Белбургу, био је љут – “То свакако није довољна компензација. Шта још можемо добити?”

Игор Андрејевич Бах читао је извештај амбасадора Пампурина:

“Хм, Дачек ће остати шеф дипломатије. И министарство одбране ће припасти оном опскурном лику који воли да се шета у црној униформи и прети некаквим ратовима. Ту је и енергетика, мада тај министар одржава и неке сумњиве везе са Британцима. Кажу да ће само за нас измислити још једно место, за неке иновације, и да га дамо коме год ми хоћемо…”

Али, у салону са белим намештајем, руски председник није ни покушао да сакрије презир на лицу:

“Ко са децом спава, попишан се буди” – било је јасно да се пословица односи на његове сусрете са бившим склавонским премијером – “Али питање је шта бисмо добили и са Дачеком. Ако специјалне службе на Западу имају о њему чак и трећину онога што ми имамо, а вероватно имају и више од пола, он би нам био воденички камен око врата. Склавонија ће морати да има слабог премијера, овог или оног. Ако је већ тако боље да тај слаб премијер буде њихов, него наш.”

У фасцикли коју су донели са собом, Хоцан-Барченко и Бах имали су и списак кандидата за чланове нове склавонске владе на којем су били заокружени они који су важили за “руске људе”. Папир је стајао на столу, и председник је ухватио њихов упитан поглед. Био је већ прилично љут због катастрофалних грешака које су њих двојица направили на Карабалтику, најпре у Дукловији, па у Вардарији. Илузија о неутралном блоку четири државе на Полуострву, зони руског утицаја, распадала се сваким даном све више. Сада је и Склавонија претила да постане јавни фијаско.

“Мислите да сада кренемо да се са њим цењкамо око тих људи и места? Па да тиме преузмемо обавезу да подржавамо ту владу, због тих ситних компензација? А да на крају те приче они, сви заједно, уђу у НАТО као Дукловијанци почетком овог месеца.” – руски председник је тешко доживео подизање дукловијанске заставе на свечаности у Бриселу пар недеља раније – “Не пада ми на памет. Нека се сад Волф сам вади из каше коју је закувао. Твој циркус, твоји мајмуни.”

XII

Тергестијански танго

Trieste_Italy_1

На самом северозападном крају Карабалтика, у луци Тергесте, полуострво се венчавало са морем. Стара римска лука прошла је кроз руке многих господара, царстава већих и мањих, пола века је била на крајњој јужној тачки Гвоздене завесе која се протезала између Истока и Запада. Почетком века у којем се догађа ова наша прича, била је помало заборављен трговачки град, који је одавно прошао зенит своје славе. Ипак, баш у том граду, Италијани су поносно организовали свој самит лидера Карабалтика, на који су дошли и други европски државници.

Циљ ових самита од почетка није био сасвим јасан – осим да државници, карабалтички и они други, добију још једну прилику да се сликају. Шест земаља Европа није хтела да прими у чланство, та коска јој је била исувише незгодна да би је глодала. Али није хтела да је да ни својим руским супарницима. Као и сваки други пас у тој ситуацији, и Европа се помало играла том карабалтичком коском, понављајући фразе, обећања и већ помало бесмислене захтеве.

Тако је било и те јулске среде: италијанска домаћица, Франциска Мортарини, блистала је у својим црним панталонама и светлоплавој блузи; и нова склавонска премијерка Хана Варнава добила је третман принцезе – требало јој је показати јавну подршку после понижења које јој је руски амбасадор Пампурин приредио са оним несрећним стенограмом – а поново изабрани премијер Дарданије био је медијска звезда у својим спортским патикама. Карабалтичани су у Тергестеу причали и о тој својој транспортној заједници, тој новој играчки коју су им Европљани дали да се њом забављају чекајући придружење до којег никада неће доћи. Фотографисали су се, званично и незванично, у разним позама, ишли по коктелима и вечерама.

Главни сусрет десио између два нова учесника, који су се први пут појавили на овим дружењима: вардаријски премијер Заве и склавонска Хана упознали су се и причали срдачније него што је то ико могао да препостави. После хајке коју су руске специјалне службе водиле против Завеа, уз помоћ Волфових новинара и обавештајаца, такав сусрет би у Белбургу био сматран издајничким: тамо је Вардаријанац већ месецима третиран као “дардански плаћеник” и нарко-дилер. Али, већ један хладан поглед моћне немачке премијерке био је довољан да склавонски шеф дипломатије Игор Дачек одскакуће до ово двоје и покуша да и сам извуче неке користи од овог изненадног пријатељства…

Али ипак, најзанимљивије ствари догађале су се, као и увек, иза кулиса. Тако је сусрет у Тергестеу пуначка плавуша Зелда Михелс искористила да се помири са својом новом шефицом – и старом сестром из тајног друштва North-South Bridge – Ханом. Водвиљ око руског стенограма требало је сада оставити по страни… Искористила га је и за још једну поруку, коју је пренела преко вардаријског премијера Завеа, свом пријатељу и бившем сараднику Башару, који је тих дана био у Скобију, вардаријској престоници: “Башке, ми смо заједно, као што смо одувек и били, и ти на мене можеш да рачунаш.”

За танго је потребно двоје, али је парова за тергестијански танго било више. Европљани су домороцима понудили шећерлеме и ђинђуве, домороци су Европљанима послали своје припитомљене представнике. У тајности, Европљани су се Карабалтика помало гадили, као сиве зоне у којој се и даље мешају Оријент и Окцидент; у тајности домороци су слали емисаре у Русију или Турску – ниједна од тих земаља их није замајавала са владавином права, слободом медија или људским правима. У јавности, они су се и једни и други претварали да је све у реду. Европљане је било помало срамота да све њихове кризе на Карабалтику решава онај амерички изасланик кинеског порекла. Свесни да је њихов новац – а посебно онај чије порекло нису могли да објасне – у западним банкама, и председници и премијери Карабалтика знали су да су границе њихове слободе већ код прве претње замрзавањем имовине.

И тако се овај танго са Европом настављао, са грамофонском плочом која је била већ увелико изгребана, неки играчи су повремено испадали из игре да би у њу улазили нови претенденти, али се плоча упркос томе вртела у круг. Наше приче из Склавоније пратиле су од почетка судбину неколико ликова из Белбурга. Како ће се они снаћи предстојеће јесени?

За разлику од оне игре коју су играли са Европом, њихова међусобна игра је више подсећала на игру са картама, канасту. Одавно је у Белбургу било више од шест играча, и они су формирали парове, али су ти парови били привремени и стално су се мењали. Грађани Склавоније били су она гомила за одбацивање у канасти. Страни амбасадори – црвене тројке.  Исувише често, појавио би се и неки дивљак. Делило се бесомучно – увек на десну страну – чекајући да један од играча добије златну канасту. Председник Волф је, наравно, варао у игри – мењао је своје партнере у паровима након што би им узео најбоље карте, и стално се трудио да прљаву канасту прикаже као златну.

Али ништа од тога не би било само по себи толико страшно, да се правила те игре нису стално мењала. На крају сваког дељења важила су другачија правила него на почетку. У Белбургу се играла она посебна врста канасте, тајванска канаста, чији се исход никада не може погодити, него ће га одредити онај ко, на самом крају, буде писао правила…

***

Z-S-1

Седма прича у серијалу “Прича из Склавоније” посвећена је мом пријатељу Зорану Кусовцу (1961), новинару “Скај Њуза” и геостратешком аналитичару британске компаније “Џејнс”. Зоран Кусовац је у београдску легенду ушао неке 1993. или 1994. када је једног правог британског шпијуна – оног чувеног Ричарда Томлинсона – на понуду да сарађује, отерао са стола хотела “Москва” уз реченицу коју већ преко две деценије препричавају професионалци на Балкану – “And now fuck off!” – са веома уверљивом претњом да ће га пријавити ако у року од три сата не напусти Југославију. Несрећни Томлинсон је касније писао да су то била најбржа три сата у његовом животу… 

 

 

 

Advertisements