преузимање (4)

 

“Dugovao sam ti ovo pismo vrlo dugo, ali moji prsti su izbegavali olovku, kao da je ona bila staro i otrovno oruđe.”

Džon Stajnbek, američki književnik. Rečenica iz neposlatog pisma književnom agentu, nađenog na pisaćem stolu posle njegove smrti 1968. godine.

I

Šta imaju zajedničko Edi Bernis Džonson (82), bolničarka iz Dalasa, Teksas i Slaviša Kokeza (40), saobraćajni tehničar iz Beograda? Krstarenje dobijeno na nekoj nagradnoj igri? Ne. Jedno pismo.

U petak, 14. jula 2017. godine, samo tri dana uoči predviđenog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, potpredsednik SAD, Majk Pens, dobio je to pismo.

Edi Bernis Džonson, članica Kongresa SAD iz Teksasa, tražila je od potpredsednika SAD da otkaže sastanak sa gostom iz Srbije i da umesto toga od srpske vlade zahteva objašnjenja na nekoliko vrlo zanimljivih pitanja.

Inače, tog petka, 14. jula, Edi Bernis Džonson je provela veći deo dana u Teksasu, u svojoj izbornoj jedinici u Dalasu, gde je prisustvovala komemoraciji povodom godišnjice ubistva pet policajaca u protestima protiv policijskog nasilja nad Afroamerikancima 2016. godine. Uveče je u Vašingtonu primila delegaciju srednjoškolki, sa kojima se slikala. Pismo je u kabinet Majka Pensa odneo neki revnosni saradnik. Da se ne lažemo: da je Edi zaista mislila da može da utiče na Majka Pensa da otkaže sastanak Vučiću, poslala bi mu pismo znatno ranije – ne bi čekala kraj radne nedelje. Naravno, njena ideja sa pismom bila je drugačija: htela je da o svojim saznanjima obavesti javnost, pre svega onu u Srbiji (za njenog birača teško da Andrej Vučić i Slaviša Kokeza baš mnogo znače).

I, da se ne lažemo oko još jedne stvari: i pre nego što su, u sredu uveče, portal BalkanInsight, a potom i list Kurir, objavili ovo pismo, u Beogradu su svi ključni opinion mejkeri znali da je ono napisano. Neki od njih su znali i njegovu okvirnu sadržinu, a nekolicina ljudi je imala i kopije pisma: savremena tehnologija je čudo. Čekalo se samo da se ono objavi, da bi moglo da se komentariše.

Na kraju ovog komentara nalazi se originalni tekst pisma Edi Džonson Pensu – dve strane, na engleskom jeziku. Savetujem da ga svakako pročitate i, pretpostavljajući da ćete taj savet prihvatiti, ja neću prepričavati celu njegovu sadržinu.

Umesto toga, postaviću svima nama šest pitanja.

II

Najpre, potpisnica ovog pisma, Edi Bernis Džonson, ima 82 godine, po struci je bolničarka, ali se već više od pola svog života (44 godine) nalazi u profesionalnoj politici: najpre je 20 godina bila predstavnik u oba doma Kongresa države Teksas, da bi potom, od 1993. godine, 24 godine bez prekida bila članica Predstavničkog doma Kongresa SAD iz svoje izborne jedinice u Dalasu, Teksas. Te davne 1972. godine bila je prva Afroamerikanka u istoriji koja je izabrana na javnu funkciju u – tada još uveliko rasističkom – Teksasu.

Šta Edi ima zajedničko sa radnikom Narodne banke Srbije, Andrejom Vučićem, i njegovim – kako ona kaže u pismu Pensu – “bliskim prijateljima” Nikolom Petrovićem, Zvonkom Veselinovićem, Slavišom Kokezom i Nenadom Kovačem?

Kako sama kaže u pismu, “zabrinutost zbog toga što ova grupa nastavlja da konsoliduje svoj uticaj u infrastrukturi i javnim radovima u Srbiji”, ali isto tako i zbog činjenice održava određene “odnose” sa specijalnim izaslanikom ruskog predsednika Putina, izvesnim Aleksandrom Babakovom (54), poslanikom ruske Dume koji se od 2014. nalazi pod sankcijama EU i Kanade.

III

Edi se u pismu bavi i nekim drugim pitanjima – vojnom saradnjom Srbije i Rusije, gasovodima i drugim energetskim projektima na Balkanu, ali i zanimljivim vezama Srbije i Irana. U kontekstu ovog poslednjeg pitanja, ona navodi i zanimljive sastanke Maje Gojković i Rasima Ljajića sa nekim iranskim funkcionerima čija imena je nama, čiji je maternji jezik srpski, teško i da izgovorimo. Maja i Rasim su, valjda, to vežbali pre sastanaka koje su imali?

Šta Edi, kao članica Demokratske stranke SAD, ima protiv saradnje Srbije (ili bilo kog drugog, uostalom) sa Iranom, ako se setimo da je ukidanje sankcija prema ovoj zemlji bilo jedno od ključnih dostignuća prethodnog, demokratskog, predsednika SAD, Baraka Obame?

Kolika je u tome uloga Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovih (a i saudijskih i izraelskih) lobističkih grupa u SAD? Da li Vučićevim prijateljima iz Abu Dabija odgovara iranski investicioni centar u Beogradu (pominje se u pismu)? Ima li naša zemlja ikakvu spoljnu politiku ili se naprosto radi o tumaranju levo-desno, po kriterijumu: najveći srpski prijatelj je onaj ko mi najduže maše?

IV

Hajde da sad malo krenemo u nedavnu prošlost. Prilikom posete Aleksandra Vučića SAD, u septembru 2015. godine, dotična Edi Bernis Džonson je uputila slično (samo nešto malo kraće) pismo tadašnjem potpredsedniku SAD, Džozefu Bajdenu. I tamo se pominju Andrej Vučić i Nikola Petrović, ali ne i Veselinović, Kokeza i Kovač. Oni su dodati u međuvremenu. Međutim, pre dve godine se tu pominjao i izvesni Zoran Korać (ponekad viđan sa Aleksandrom Vučićem po nekim beogradskim restoranima), osoba sa bezbednosno zanimljivim kontaktima u Regionu. Sada Koraća više nema u tekstu. Kako li je samo zaradio to izostavljanje? Ali dobro, neka o tome misli Bata Gašić, zato je valjda i plaćen…

U celini, Edi Bernis Džonson zna o detaljima personalnih odnosa u srpskom establišmentu više nego pola Vlade Srbije i preko 90% poslanika Narodne skupštine. Da li je Ana Brnabić ikada čula, na primer, za Slavišu Kokezu? Svakako se u svojim dvadesetim nije bavila valjanjem pripejd kartica Mobtela, da bi upoznala Nenada Kovača?

V

Sada dolazimo do jednog interesantnog pitanja: u ovom pismu (za razliku od onog prethodnog) za pomenutu grupu Edi koristi engleski izraz “cabal”, za koji na srpskom ne postoji adekvatan prevod. Zato ćemo prevesti njegovu opisnu definiciju iz Merijem-Vebster rečnika. Kabal je:

“grupa ljudi tajno ujedinjenih u zaveri (npr. da zbace vladu)”

O poreklu same reči “kabal” postoji više objašnjenja. Uglavnom se smatra da je ona derivat jevrejske reči “Kabala”, koja je označavala tradicionalni sistem ezoteričnog jevrejskog misticizma. Čarls Dikens je u svojoj “Dečjoj istoriji Engleske” napisao da “cabal” potiče od prvih slova prezimena petorice ministara u vladi Čarlsa II, u XVII veku, inače poznatih po raznim zaverama i drugim nepodopštinama. U svakom slučaju, u savremenom engleskom jeziku, a posebno kada je upotrebljena u političkom kontekstu, ova reč ima jasno negativno, i pomalo misteriozno, značenje.

Šta Edi Bernis Džonson zna o petorici ljudi koje je opisala kao “kabal” a javnost u Srbiji ne zna? Da li je svoja saznanja formirala na osnovu obaveštenja Ambasade SAD u Beogradu, ili iz nekih drugih izvora? Da li ti izvori uključuju i lica iz neposrednog okruženja Aleksandra Vučića? Kako je za dve godine ova grupa postala “kabal” (2015. taj izraz nije upotrebljen). Šta o svemu tome misli američki diplomata Metju Palmer, koji je svojevremeno (2011) garantovao Hilari Klinton za kooperativnost Nikolića i Vučića?

Nešto o svemu tome verovatno zna i novinar Dejan Anđus, koji je međutim zgodno uhapšen pre tri nedelje, baš nekako u vreme kada je javnost mislila da će ta saznanja podeliti sa njom. Ali avaj, Aleksandar Vučić nema izvesnog Milojicu u Dalasu, nije mogao da uhapsi članicu Kongresa SAD, i ona je poslala pismo. Ako je zdravlje posluži, šta ćemo sve još saznati iz te epistolarne afroameričke moderne književnosti?

VI

Od američkih novinara koji su pratili Vučićevu posetu SAD dobili smo zanimljivu informaciju da je, u toku vikenda, prvobitni protokol posete bio nekoliko puta menjan, i to uvek tako da se rang Vučićeve posete dodatno smanjivao. Koliko je na te promene u poslednji čas uticalo ovo pismo? Da li je Majk Pens rekao svom gostu bilo šta o pismu, ili ga je pustio da se o tome obavesti sa naslovne strane Kurira?

Ali, da li je uoči puta u SAD Aleksandar Vučić uopšte išta znao o činjenici da se ovo pismo pažljivo priprema? Da li ga je BIA o tome obavestila? Koja je cena držanja bivšeg trgovca kafom na čelu obaveštajne službe?

VII

Za samo 12 dana, potpredsednik SAD Majk Pens doći će na Balkan. U Crnoj Gori će se videti sa predsednicima i premijerima više zemalja Regiona. Zar nije bilo zgodnije da i Aleksandra Vučića vidi tamo, u opuštenoj atmosferi, sa njegovim kolegama? Zar Vučić više nije garant stabilnosti u Regionu? Šta je to bilo tako značajno da bi opravdalo put od 7500 kilometara radi sastanka koji je trajao 35 minuta? Aleksandar Vučić je prešao preko dve stotine kilometara za jedan jedini minut sastanka sa Pensom.

Sve su to pitanja na koja javnost Srbije sa pravom očekuje odgovor, ne od članova američkog Kongresa (oni tu obavezu imaju prema svojoj javnosti) nego od onih koje je Srbija birala. Umesto odgovora na sve to, čuli smo patetičnu Vučićevu izjavu za Pink kako ga je Majk Pens lično ispratio do kola i mahao kad su kola krenula.

Valjda da bi potom mogao da izvadi svoj Blekberi i otkuca poruku za Edi Bernis Džonson? Njen odgovor pročitaćemo, jel’da, gde drugde nego u narednom pismu…

***

Završiću ovaj komentar sa dva utiska koje želim da podelim sa vama:

Prvo, vrlo sam blizu zaključka da Aleksandar Vučić od samog početka nije bio oduševljen poslednjom posetom SAD. Zato se, uostalom, u javnosti o njoj i ćutalo sve do subote, dana pred put. Ali, da li je mogao da je uopšte izbegne?

Drugo, mislim da će Vučić učiniti sve da se ova njegova poseta Vašingtonu što pre zaboravi. Na njegovu žalost, toga su potpuno bili svesni i američki domaćini, koji žele upravo suprotno. Zato su se potrudili da, zajedno sa Vučićevim avionom, u Beograd slete i razna pisma. Da li je ovo poslednje?

***

Serbia Ltr to VP Pence-page-001

Serbia Ltr to VP Pence-page-002

Advertisements