kosovka-527

“Pastir uvek pokušava da ubedi ovce kako su njihovi interesi i njegovi sopstveni jedni te isti.”

(Stendal)

 

“Želeo bih, kao predsednik Republike, da pokušamo da rešimo sve naše sukobe, jednom za svagda, ako je moguće, a ako ne, onda ništa. Bio bi to samo jedan od brojnih neuspeha, zajedničkih, i srpskih i albanskih.”

Ove dve rečenice iz autorskog teksta Aleksandra Vučića, koji je juče objavio beogradski Blic, navode čitaoca na ozbiljno razmišljanje. One otkrivaju, više nego što to na prvi pogled izgleda, dosta o njenom autoru – iz stilskih figura koje koristi, leksike i semantike teksta može se zaključiti puno o stanju duha u kojem ga je pisao – ali isto tako i o situaciji koju on ovim tekstom pokušava da problematizuje.

Počećemo od jednog opšteg utiska, potom ćemo razmotriti dva prethodna pitanja, a onda ćemo ispitati kakve su stvarne mogućnosti da ova inicijativa urodi plodom. Na kraju ćemo dati i jedan savet.

***

Opšti utisak koji se nameće nakon čitanja ovog autorskog teksta je da je njegov autor uložio vidan napor da on deluje intelektualno – ima tu citata i Embrousa Birsa i Šimona Peresa – cilj ove mimikrije je verovatno bio da se poziv učini dovoljno primamljivim da bi u “unutrašnji dijalog” koji se tekstom zagovara ušli i oni kojima se ne sviđa uobičajena agresivna i isključiva retorika njegovog autora.

Međutim, kad se pažljivije pročitaju neki delovi teksta uočava se da taj cilj nije postignut. Aleksandar Vučić i u ovom svom tekstu manihejski deli Srbiju, čak ne više na dva, nego ovog puta na tri dela. Najpre, tu su oni koji ljude “vode u sukob, u rat, da bi ih malo … naučili geografiji sopstvene zemlje”; potom, oni koji bi “zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada” pristali da isporuče “sva srpska ognjišta”; konačno, tu su i oni treći “koji ćute”.

Autor teksta mehanicistički posmatra društvo o kojem piše, deleći ga na tradicionaliste, moderniste i malograđane, i ponižavajući – prilično jeftinim stilskim figurama, uzgred – svaku od ove tri grupe. Srbija jeste duboko podeljena, ona je to bila i pre nego što je Aleksandar Vučić došao na vlast i ostaće to i po njegovom odlasku sa vlasti. Pet ili šest njegovih godina tu ništa suštinski nije promenilo.

Međutim – i to je onaj opšti utisak koji se nameće posle čitanja ovog teksta – bez obzira koliko ideologije (i tradicionalne i moderne) mogle da budu pogrešne, one su deo nas, deo su naše kolektivne svesti i ne mogu se izbrisati gumicom. Mesijanska uloga koju autor teksta pripisuje samom sebi, njegova ambicija da, kao deus ex machina u antičkim dramama, odjednom reši ono što se gomilalo vekovima (ne koristi autor teksta slučajno sintagmu “Gordijev čvor”) jednostavno svodi čitav tekst na nivo banalne fraze.

Niti je Aleksandar Vučić danas u položaju svog imenjaka od pre dve i po hiljade godina (Aleksandar Veliki je presekao Gordijev čvor u Frigiji, u Maloj Aziji), niti ima njegov mač, niti bi se usudio da ga upotrebi, čak i da ga ima.

Ali, za tekst koji se obilato koristi frazom o “kosovskom mitu” i fraza o “Gordijevom čvoru” je sasvim odgovarajuća pratilja.

***

Sada ćemo razmotriti dva prethodna pitanja.

Prvo prethodno pitanje. Korišćenje fraze “jednom za svagda”, kao neke vrste Kantovog kategoričkog imperativa u rešavanju problema Kosova, odražava ili ozbiljnu naivnost njenog autora, ili ozbiljno nepoznavanje međunarodne politike i istorije. Kosovo je tipičan primer regionalnog konflikta koji se nikada u istoriji nije mogao “jednom za svagda” rešiti, niti će moći.

Palestinski problem postoji još od kraja britanskog mandata i proglašenja nezavisnog Izraela, 1948. godine. Vođeni su ratovi te godine, potom 1956, 1967. i 1973. godine, zaključeni sporazumi u Kemp Dejvidu 1979. i Oslu 1993. godine. I problem nije mogao da bude rešen “jednom za svagda”, ni ratovima, ni sporazumima. Postoji i danas.

Kipar je podeljen na grčki i turski deo od turske invazije 1974. godine, i uprkos tome je primljen u EU 2004. godine, a da problem nije “jednom za svagda” rešen. I poslednji pregovori u kojima je posredovala Federika Mogerini, propali su.

Anglo-irski problem, koji datira još nezavisnosti Irske 1922. godine takođe nije rešen “jednom za svagda”. Ostrvo je podeljeno na južni (irski) i severni (britanski) deo, hiljade života je izgubljeno u terorističkim napadima IRA, zaključen je sporazum na Veliki petak 1998. godine, ali problem ne samo da nije rešen, nego se, posle britanske odluke o izlasku iz EU na referendumu prošlog juna, ponovo pojavio u još težem obliku nego bilo kada u poslednjih dvadeset godina.

Sličnih primera na svetu ima danas desetak, ali su i ova tri dovoljna da ilustruju ozbiljan problem koji autor ovog teksta ima sa sagledavanjem međunarodne realnosti, pravilnim tumačenjem istorijskih pouka i shvatanjem vremena u politici.

Drugo prethodno pitanje. Tzv. “unutrašnji dijalog o Kosovu” za koji se autor ovim tekstom zalaže, već odavno postoji. I pre 1999. godine, ali i posle nje, različita viđenja tog – kako autor kaže “Gordijevog čvora” – prisutna su u javnosti. Manje ili više argumentovana, manje ili više ekstremna, manje ili više realna, ali postoje.

Naravno, taj dijalog u većem delu prethodne tri decenije, nije bio institucionalizovan. Ponekad su donošene skupštinske rezolucije, održavani su i referendumi, ali se uglavnom radilo o mišljenjima – mogli bismo da kažemo i o monolozima – kulturne i intelektualne javnosti, manje ili više korišćenim u političkom diskursu.

Međutim, uprkos svim tim manjkavostima kojih je bilo, Srbija o Kosovu nikada nije ćutala, još od ranih osamdesetih godina, i svakako je pretenciozna, pa i pomalo neukusna, hipoteza da, baš danas, jedna ličnost mora da otvori taj dijalog, jer ga inače neće biti.

Srbija o Kosovu razgovara i danas: uprkos ciničnom javnom mnenju i tabloidima, uprkos osećanju bespomoćnosti koje se smišljeno širi, uprkos mnogim drugim temama koje su nam isto toliko, ako ne i više, bitne mi o Kosovu pričamo, u fabrikama i na njivama, na pijacama i fakultetima, u našim porodicama i sa komšijama: mudrost naroda ne treba potcenjivati.

Problem Aleksandra Vučića, i taj problem je on, verovatno podsvesno, izneo i u ovom tekstu, je što on sam i ljudi oko njega, nisu deo tog dijaloga. Ne zato što ih je neko isključio jer ih ne voli (sam Vučić bi upotrebio previše emotivnu reč: “mrzi”) nego zato što su oni sami, misleći da su najpametniji, od samog početka sebe isključili iz tog dijaloga, redukujući ga u javnom diskursu na niz trivijalnih detalja.

Uostalom, i bivši predsednik Republike, Tomislav Nikolić, pripremio je svoju platformu o Kosovu, pre nešto više od dve godine, maja 2015. godine. O toj platformi nije bilo nikakvog dijaloga, i to voljom tadašnjeg premijera, koji se danas zalaže za dijalog. Ona čak nije nikada ušla ni u skupštinsku raspravu. Pritisak Brisela bio je dovoljno efikasan da to spreči.

Danas, međutim, Aleksandar Vučić predlaže “unutrašnji dijalog” o istom pitanju, a nije se čak ni potrudio da, kao predlagač, prethodno napravi svoju platformu, ako mu već Nikolićeva, koju je u javnosti nazvao “ozbiljnim dokumentom” za koji ćemo videti “da li može da prođe”, ne odgovara.

***

Nakon ova dva prethodna pitanja, čije nam je razjašnjenje bilo potrebno da bismo autorski tekst Aleksandra Vučića stavili u realan međunarodni i unutrašnji politički okvir, razmotrićemo i pitanje ostvarivosti predloga koje je on u tom tekstu izneo.

Tri su osnovna problema koja u ovom trenutku vidim, kao prepreke da se ova Vučićeva ideja, u obliku u kojem ju je on predložio, ostvari.

Prvi problem je transparentnost. Niko od nas, od kojih autor očekuje da se u dijalog uključimo, ne zna zapravo šta je dosad u pregovorima sa kosovskim Albancima dogovoreno, šta je od toga ispunjeno a šta ne, šta je samo obećano a šta potpisano. Vreme za dijalog bilo je, dakle, pre potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine. Umesto da pre potpisivanja tog sporazuma otvori “unutrašnji dijalog”, Aleksandar Vučić je smatrao da će mu biti dovoljni saveti američkog diplomate Metju Palmera, koji se danas po raznim književnim portalima hvali da je “igrao vodeću ulogu u obezbeđivanju sporazuma od 19. aprila kojim su Srbija i Kosovo krenuli putem ka normalizaciji”. Ovako, sa naknadnom pameću, ne mogu da se otmem utisku da ovaj poziv na dijalog nije ništa drugo nego nevešto maskirana želja, motivisana samo političkim (a ne istorijskim) razlozima, da se sopstvena odgovornost podeli sa što većim brojem ljudi.

Drugi problem je manevarski prostor. Da li dijalog ima ikakvog smisla ako je glavni pregovarač već dozvolio da ga međunarodna zajednica satera u ćošak? Autor teksta ni sam u to ne veruje: “…Albanci u sprovođenju svoje nacionalne politike imaju značajnu podršku većine zapadnih zemalja” piše u njegovom tekstu. S druge strane, on kaže “Nije današnja Srbija kužna kao što je bila…”. Dakle, Albanci imaju podršku, a mi nismo kužni baš kao što smo bili, nego nešto malo manje. Ako se pozicija Srbije poboljšava, kao što autor tvrdi, zar onda nije logičnije odložiti konačno rešenje za neki trenutak u kojem bi bila još bolja?

Međutim – i ja sam zapravo baš tu locirao svu zloslutnost rečenica kojima smo počeli ovaj komentar – meni se čini da ni sam autor teksta u Blicu ne veruje potpuno u pozitivan ishod svog napora, koji bi tekstom hteo da podeli sa svima nama. “… ako je moguće, a ako ne, onda ništa. Bio bi to samo jedan od brojnih neuspeha…” piše Vučić. Svaka bitka se, naravno, može izgubiti, vojnicima je dozvoljena panika, narodu je dozvoljena malodušnost, trgovcima je dozvoljena špekulacija. Ali ništa od toga nije dozvoljeno vojskovođi: njegov posao je da u bitku ide hladne glave, vrućeg srca i čistih ruku – upravo suprotno od stilskih figura koje na jednom drugom mestu u tekstu koristi Vučić. Vojskovođa koji sumnja u ishod bitke, unapred ju je izgubio – svi porazi i sve pobede počinju u našim glavama, i tamo se i završavaju.

Treći problem je autor teksta sam. U vreme kada se o Kosovu moglo pregovarati, i kada smo to zaista povremeno činili (setimo se samo posredovanja vatikanskog biskupa Vičenca Palje, zatim ozbiljnih razgovora sa predstavnicima kosovskih Albanaca oko obrazovanja, na primer, koje je Bertelsmanova fondacija organizovala na Rodosu i u Minhenu, pa britanski Forin ofis u Vilton parku, od 1995. do 1998) autor teksta u Blicu je bio protiv svakog dijaloga, i nudio je laka i brza rešenja, po principu sto za jednog. Na sirenski zov tih lakih Šešeljevih, Nikolićevih i Vučićevih rešenja iz devedesetih na kraju nije ostao imun ni sam Slobodan Milošević, i uzeo je svu trojicu, 1998. u gubitničku koaliciju koja je naredne godine dovela do bombardovanja i faktičke predaje Kosova. U tom dubljem istorijskom smislu, nije Zoran Đinđić predao Slobodana Miloševića Hagu – njega je u Hag odveo upravo taj sirenski zov olako obećanih rešenja srpskih radikala, koji nam se, posle dve decenije, danas vraća u nečemu što bi, valjda, trebalo da bude samo luksuznije pakovanje.

Koliki je politički i moralni kredibilitet jednog od protagonista takve gubitničke politike da danas poziva na dijalog? Zar cela Srbija, među sedam miliona ljudi, nije mogla da nađe nekoga sa većim stepenom moralnog integriteta da pozove na taj dijalog?

***

Ako ste primetili, u jednoj od prethodnih rečenica, govoreći o izgledima da Vučićeva inicijativa o pokretanju “unutrašnjeg dijaloga” uspe, upotrebio sam ogradu: “u obliku u kojem ju je on predložio” – misleći pri tome na ozbiljan dijalog sa ozbiljnim ljudima u kojem bi se koristili ozbiljni argumenti a ne tabloidni naslovi.

Ovu ogradu sam upotrebio zato što mislim da je sasvim moguće da se neka vrsta “dijaloga” ipak ostvari u narednim mesecima. Znaci navoda ovde opisuju i kakav će taj dijalog da bude.

Znajući dobro da među svojim istomišljenicima nema praktično nikoga ko bi znao (ili smeo) da o bilo čemu ozbiljno razgovara, Aleksandar Vučić će. verovatno, naći sagovornike među onima koji će jedva dočekati priliku da ispolje svoj egzibicionizam, ili nešto sitno ušićare, ili još jednom javno ponove svoje fiks-ideje, bilo one da zbog Kosova sutra treba da idemo u rat, bilo one druge, da Kosovo sutra treba da priznamo kao nezavisnu državu.

Takve sagovornike će Aleksandar Vučić naći, u njima zapravo nikada nije ni oskudevao. Međutim, od njih nikada dosad nije imao ni neke koristi, pa neće imati ni sada. Za ono što će ovakvom simulacijom dijaloga da postigne nije bilo ni potrebno okupljati sve te večite parazite i rentijere kosovskog pitanja koje će on na jesen da okupi. Jedan jedini opštinski odbor SNS, recimo onaj iz Priboja na Limu, dao bi mu pametnije savete nego svi oni zajedno.

Umesto cele ove priče koja će ionako uskoro biti zaboravljena, kao i mnoge druge pre nje, Aleksandar Vučić još uvek može da učini ono što bi svaki razumni političar na njegovom mestu učinio, a to su dve stvari:

1. Da javno saopšti uslove koje mu je međunarodna zajednica postavila oko Kosova, i koje je on, po svemu sudeći, intimno već prihvatio kao objektivno date.

2. Da raspiše referendum sa pitanjem da li se mi, građani Srbije, slažemo sa tim uslovima.

I da potom postupi u skladu sa rezultatima tog referenduma: u slučaju pozitivne odluke, da potpiše međunarodnopravno obavezujući ugovor sa Kosovom; u slučaju negativne odluke, da podnese ostavku i teret pregovora ostavi nekome ko bi imao više znanja, hrabrosti i moralnog integriteta od njega, da ih počne ispočetka.

Advertisements