160707839

“Njegovi romani su sadržali situacione analize za veliki broj zemalja, sve one zemlje Trećeg sveta koje su nas zanimale. Oni su bili uvek pisani na osnovu temeljnih, precizno sprovedenih terenskih istraživanja, bili su pouzdani i služili nam kao tzv. prethodna izviđanja pre nego što bismo preduzimali konkretne akcije. “

(Iv Bone, direktor francuske kontraobaveštajne agencije DST, 1982-1985)

 

I

Prolog:

Put u Damask, 193-194 (2012)

Damask

Šestog juna 2012. godine, u Parizu se pojavila jedna knjiga. Pod pomalo misterioznim naslovom “Put u Damask”, sa velikim akronimom SAS na naslovnoj strani, u onoj nijansi zelene koju rado koriste muslimani raznih religioznih denominacija, od Filipina do Mauritanije, i sa oskudno obučenom brinetom jarko našminkanih usana, sa velikim dekolteom i velikim pištoljem, ova knjiga bi, na prvi pogled, mogla da se oceni kao jeftini kič već i ne idući dalje od njenih korica.

Poneko, ko bi ipak počeo da je čita i naišao na vrlo grafičke opise automobilskih potera, eksplozija i raznih vrsta seksa, zadržao bi to mišljenje. Međutim, svemu tome uprkos, istog tog dana na tri kontinenta, diplomate i vrhunski analitičari tajnih službi desetak zemalja odmah su počeli da je čitaju. Obučeni da nalaze i prepoznaju tajne znakove, oni su tražili poruku.

Radnja, smeštena usred građanskog rata u Siriji, sadrži živopisne opise raznih likova: vladara te zemlje, predsednika Bašara al-Asada, njegovog brata Mahera, kao i nekoliko široj javnosti manje poznatih saradnika i saveznika. Zaplet knjige je relativno jednostavan kliše: pokušaj državnog udara u Damasku koji podržavaju CIA i MOSAD; napad na jedan od vitalnih komandnih centara u sirijskoj prestonici, blizu predsedničke palate; spletke, zavere, ubistva, prevare i izdaje, puno novca, oružja i seksa, sve već kako obično, u knjigama ladlamovskog tipa, i treba da bude…

I narednih trideset šest dana, knjiga se tako i čitala, kao kliše zasnovan na mešavini novinskih tekstova, fikciji, sa ponešto erotike na granici pornografije… Bila je to omiljena literatura za usamljene bibliotekarke iz provincije željne uzbuđenja, ili piljare iz predgrađa koji sanjare da budu tajni agenti…

Onda se, odjednom, 18. jula 2012. godine sve to promenilo. Negde oko jedanaest sati ujutro tog dana, na Trgu Ravda u severozapadnom Damasku, u zgradi Saveta za nacionalnu bezbednost Sirije, u masovnoj eksploziji, ubijeni su Davud Radžiha, ministar odbrane, Asef Šavkat, njegov zamenik, neformalni šef svih sirijskih obaveštajnih službi i zet predsednika Bašara al-Asada i Hasan Turkmani, vojni savetnik potpredsednika Sirije. Hišam Ihtijar, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Asada, povređen u toj eksploziji, umro je dva dana kasnije. Nikada nije zvanično potvrđeno da li se radilo o teroristi-samoubici, vrbovanom među telohraniteljima jednog od ovih funkcionera, ili o unapred sakrivenom eksplozivu, aktiviranom sa daljine.

Pažljive čitaoce “Puta u Damask” sve to nije preterano ni zanimalo. Oni su ostali zapanjeni jednom drugom koincidencijom: i način ovog atentata, i mesto gde se dogodio, i sva četiri lica koja su u njemu poginula – sve je to, do poslednjeg detalja, bilo opisano u knjizi objavljenoj punih sedam nedelja ranije, u Parizu.

“Ta knjiga jeste bila proročanstvo.” – rekao je jedan od veterana bliskostočne obaveštajne zajednice, nešto kasnije te iste 2012. godine – “Ona nije opisala samo atmosferu unutar sirijskog režima, i način na koji ti ljudi funkconišu, dala je i imena, modus operandi, veze između raznih učesnika, njihove javne i skrivene motive. Nikada tako nešto ranije nisam video.”

Ko je autor ove čudne knjige? Kako je uspeo da sa takvom preciznošću pogodi dramatične događaje u jednoj udaljenoj zemlji? Koji su bili njegovi izvori? Za koga je radio? Da li je u životu napisao još nešto? Šta se na kraju sa njim dogodilo? Odgovore na sva ova pitanja pokušaćemo da damo u tekstu koji sledi.

 

II

Kako je nastao francuski Džems Bond?

Vilijer 2

Žerar de Vilijer rođen je 8. decembra 1929. godine u Parizu, u porodici vrednog ali rastrošnog dramaturga, Adama de Vilijera, poznatog u predratnoj francuskoj prestonici po svom umetničkom imenu Žak Deval. Počeo je da piše ranih pedesetih, najpre za desničarski Rivarol, potom za Paris-Presse, pa za France-Dimanche, da bi se početkom šezdesetih jedno vreme skrasio u tabloidnom večernjem listu France Soir.

Krajem leta 1964. godine, za Žerarov sto u redakciji France Soir došao je njegov tadašnji urednik, Paol Paoli. Ali, umesto da od svog saradnika traži novi tekst, imao je neočekivanu, i nadasve čudnu, ponudu:

“Jan Fleming, autor Džemsa Bonda, došao je prošle nedelje na ideju da je baš sad zgodan čas da umre. Ti treba da preuzmeš posao.”

Ostalo je istorija. Prva knjiga u seriji SAS, koja je na kraju imala njih dve stotine – “SAS u Istanbulu” – objavljena je svega pola godine kasnije, u martu 1965. godine. Tržište je bilo oduševljeno i prvo izdanje rasprodato je za svega mesec dana. Velika avantura mogla je da počne.

Od tada, pa sve do smrti, Žerar de Vilijer radio je kao švajcarski sat: svake godine objavio bi po četiri knjige, uvek u januaru, aprilu, junu i oktobru. Kako bi stigao da pre smrti dostigne čarobni broj 200, negde od 2006. – tada u 77. godini – povećao je godišnju produkciju na pet knjiga – u junu bi objavio dva, tematski povezana, romana.

Modus operandi po kojem je pripremana i pisana svaka od dve stotine knjiga bio je isti. Žerar bi najpre otišao na tzv. terensko izviđanje u grad u kojem bi se događala radnja njegove nove knjige. Tamo bi uvek proveo dve nedelje i za to vreme bi se video sa svim ličnostima bitnim za radnju romana koji je pripremao: diplomatama, novinarima, špijunima, političarima, trgovcima oružjem, kriminalcima, teroristima. Zavisno od utiska koji bi o njima stekao, oni bi ulazili, pod izmenjenim imenima, u radnju njegovog romana.

Žovijalan i zanimljiv, sa aurom “Grada svetlosti” iz kojeg je dolazio, uvek sa novim vestima i anegdotama o Žan-Pol Belmondu ili Brižit Bardo, Žerar de Vilijer je bio rado viđen gost po prestonicama Azije, Latinske Amerike, Bliskog istoka, Sredozemlja, Balkana ili Istočne Evrope. Njegovi domaćini bi ga vodili na ručkove i večere, i često na ta druženja pozivali i svoje žene, devojke ili verenice, kako bi im pokazali “gosta iz Pariza”.

De Vilijer je uživao u ovakvim socijalnim događajima, pažljivo slušajući svoje domaćine i istovremeno posmatrajući dame sa kojima je bio u društvu, zapisujući svoje utiske o njima u dve male beležnice – jednu u crnom i drugu u crvenom kožnom povezu – koje je uvek nosio sa sobom (bilo je to mnogo pre nego što su se pojavili moderni diktafoni i digitalni fotoaparati).

Potom bi dolazio period od šest nedelja u kojima je De Vilijer pisao svoj roman na osnovu građe koju je sakupio terenskim istraživanjem. Građa iz dve beležnice bila bi preneta u roman. Obaveštajni materijal iz crne beležnice bio bi jedna osovina zapleta, u kojem se pod lažnim imenom pojavljivao njegov izvor. Istovremeno, utisci o njegovoj ženi, verenici ili prijateljici – tzv. materiel erotique kako ga je on zvao – sačuvani u crvenoj beležnici, bili su osnova druge osovine zapleta, i tu se, takođe pod lažnim imenom, pojavljivala i žena opisana u beležnici, ali ovog puta bez odeće.

“Ako bi neka od njih na mene ostavila poseban utisak potrudio bih se da je nagradim tako što bih u knjigu uneo i neobične, ponekad akrobatske, opise seksa. Tako mi je na primer ljubavnica lidera Hezbolaha u Libanu, Hasana Nasralaha, bila izvrstan model za eksperimente sa raznim tehnikama analnog seksa.” – poverio se de Vilijer pred smrt jednom američkom novinaru.

Naravno, uvek je glavni junak, koji se pojavio u svih dve stotine knjiga – o njemu ćemo pričati malo više u jednom od narednih odeljaka – vodio po danju svoj obaveštajni posao sa svom tom galerijom likova Trećeg sveta, dok bi po noći vodio ljubav sa njihovim ženama.

De Vilijerovi romani nisu bili preterano dugi – njihov obim je bio uvek negde između 280 i 320 strana, najčešće negde oko 300. Pisao je tempom od desetak strana dnevno. I kada bi posle ta dva meseca roman bio gotov, De Vilijer bi ga slao svom izdavaču – najpre otkucanog na pisaćoj mašini, a u poslednjih dvadesetak godina obrađenog na kompjuteru – a onda bi uzimao mesec dana odmora u kojima bi razmišljao o temi naredne knjige…

Da bi zatim sve to krenulo ponovo. I tako, bez pauze, punih četrdeset devet godina.

Knjige Žerara de Vilijera bile su jeftine – i danas se mnoga od njegovih izdanja koja su još u prodaji mogu na Amazonu kupiti za svega sedam do osam evra – i prodavale su se masovno. Francuska izdanja imala su tzv. prvi tiraž reda veličine dve stotine hiljada primeraka. Jedan belgijski kolekcionar je nedavno na EBay stavio oglas u kojem nudi komplet od svih dve stotine knjiga za 365 evra.

 

III

Komplot u Kairu, 61 (1981)

Cairo

Kairo, kraj 1980. godine. Abu Sajed, Palestinac koji je napustio PLO, upoznaje se sa Irancem čija je misija da izvrši atentat na egipatskog predsednika Anvara el-Sadata, godinu i po dana posle potpisivanja istorijskog mirovnog sporazuma u Kemp Dejvidu sa izraelskim liderom Menahemom Beginom. Sveže obučeni u Gadafijevom logoru za obuku terorista, u egipatsku prestonicu dolazi i čudan istočnonemački par, Hildegard i Oto. I, da zaplet bude veći, jedan član tadašnje egipatske vlade, misteriozni Ašraf Butros, održava veze sa ovom četvorkom…

Tako počinje 61. u seriji De Vilijerovih romana, “Zavera u Kairu”, koji je izašao iz štampe 1. januara 1981. godine.

CIA u Kairo šalje glavnog junaka, Malko Lingea, da prikupi informacije o delovanju terorističke grupe Džama Islamija, koja koristi nezadovoljstvo u narodu zbog mira sa arhineprijateljem, Izraelom, i pokušava da preuzme vlast. Dok se princ Linge danju muva po kairskim bazarima i čajdžinicama (to je vreme kada su svi koristili Akai video rekordere i Seiko satove i pili JB viski i Brut šampanjac – ovi brendovi se u tekstu pominju toliko često da se čitalac ponekad zapita da li se radi o reklami u obliku romana), on noći provodi svojim prevodiocem, Magdom (ženom opasnog ministra Butrosa) što De Vilijer ilustruje brojnim scenama na granici pornografije.

Sve do ove tačke, ništa posebno novo u odnosu na druge De Vilijerove romane, i ništa iz čega bi čitalac mogao da nasluti šta će se u Kairu stvarno dogoditi, te iste jeseni. Zavera protiv Sadata – obaranje njegovog helikoptera sovjetskom raketom SAM 7, prošvercovanom iz Istočne Nemačke preko Libije – je sprečena, i u sceni sa puno pucanja ginu Abu Sajed i dvoje istočnih Nemaca.

Međutim, misteriozni Iranac, mozak operacije je uspeo da iščezne a ministar Ašraf Butros cinično kaže Lingeu da “bude zadovoljan onim što je uspeo da postigne” – aluzija na preljubu njegove žene je više nego jasna – ali već na narednim stranama čitalac zaključuje da je glavni problem Malko Lingea ozbiljniji: CIA namerno odlaže da podeli informacije sa egipatskom obaveštajnom službom Muhabharat, dajući tako vremena zavereničkoj grupi da se konsoliduje i izbegne hapšenje, a tu negde se u priču uključuje i izraelski MOSAD, neizbežni deo svih špijunskih romana o Bliskom istoku u poslednjih sedamdeset godina, uostalom.

Na pitanje glavnog junaka ko zaista stoji iza pokušaja da se ubije egipatski predsednik, ministar Ašraf Butros je pogledao uvis – kao da je iz sobe u kojoj su sedeli moglo da se vidi nebo – i slegao ramenima:

“Ja sam samo skromni božji sluga. Fatva je već izdata i nemam moć da zaustavim strelu koja leti. Vi ste završili posao sa ovim amaterima i Muhabharat će jedno vreme biti zadovoljan onim što je postignuto.”

To je već kraj romana, i rečenica koju su crvenom olovkom podvukli mnogi analitičari obaveštajnih službi u svetu. Nešto se očigledno očekivalo u Kairu. I CIA i MOSAD mogli su iz opisa datih u romanu da zaključe da je fatvu izdao Omar Abdel-Rahman, slepi šeik koji je bio duhovni vođa Džama Islamije, a da je ministar Ašraf Butros iz De Vilijerovog romana zapravo Abud al-Zumar, pukovnik egipatske vojne obaveštajne službe, glavni organizator onoga o čemu se pisalo u romanu i što se istovremeno pripremalo u stvarnosti.

Cela 1981. godina u Egiptu prolazi u prilično napetoj atmosferi, Muhabharat u septembru uspeva da identifikuje i uhapsi preko hiljadu petsto zaverenika, ali je među njima gotovo da nema onih iz vojske: uglavnom se radilo o ekstremnijim imamima, novinarima, aktivistima nevladinih organizacija bliskih Džama Islamiji, čak i koptskim sveštenicima. Međutim, zavereničke ćelije u vojsci je uspeo da sačuva pukovnik al-Zumar a slepi šeik Omar je bio isuviše uticajan da bi režim smeo da ga dira. De Vilijerova knjiga očigledno nije bila shvaćena na pravi način…

U utorak, 6. oktobra 1981. godine, uoči vojne parade održane u Kairu povodom godišnjice pobede nad Izraelom u Jom-Kipurskom ratu 1973. godine, jedna jedinica 116. poljske artiljerijske brigade iznenada je određena da zameni drugu jedinicu koja navodno nije prošla “rutinske testove”. Zamena je izvršena tog jutra, suviše kasno da bi Muhabharat stigao da izvrši potrebne bezbednosne provere i tako se u koloni koja je prolazila ispred bine sa državnim i vojnim vrhom Egipta našao i poručnik Kaled Islambuli sa trojicom podoficira iz njegove jedinice – jednim narednikom i dva kaplara. Njih četvorica su bili članovi Džama Islamije i iz baze poneli naoružanje sa bojevom municijom.

Dok su francuski Miraži nadletali trasu vojne parade, kamion sa pučistima se zaustavio iznad centralne, predsedničke bine i Anvar el-Sadat, misleći da se radi o delu scenarija parade, ustao je sa svoje stolice da bi pozdravio četvoricu vojnika koji su mu se približavali. Time je sebe načinio još lakšom metom. U tom trenutku, niko od obezbeđenja nije još reagovao. Tek kad su bili na par metara od bine, atentatori su bacili tri granate i otvorili vatru iz četiri kalašnjikova. Jedanaest ljudi je ubijeno, uključujući predsednika Sadata i one koji su se zatekli u njegovoj neposrednoj blizini: kubanskog ambasadora, koptskog biskupa, jednog omanskog generala i nekolicinu drugih. Obezbeđenje je reagovalo, kako je kasnija istraga pokazala, tek u četrdeset petoj sekundi: dovoljno rano da spreči veći masakr, nedovoljno da spase život predsednika države.

Jedan od trojice napadača ubijen je na licu mesta, dok su trojica – među njima i poručnik Kalid Islambuli – uhapšeni. Sudio im je vojni sud u Kairu, osuđeni su na smrt i streljani, 15. aprila naredne godine. Kalid Islambuli se i danas smatra prvim mučenikom džihada, ima svoju ulicu u Teheranu, a njegova majka je, pre nekoliko godina, povodom tridesetogodišnjice atentata na Anvara el-Sadata za novine rekla da je ponosna na herojsko delo koje je njen sin učinio.

Istraga je dovela do otkrivanja uloge pukovnika Abuda al-Zumara u celoj zaveri, i on je osuđen na doživotnu robiju. Međutim, posle egipatske revolucije 2011. godine pušten je na slobodu. Po izlasku iz zatvora, obratio se egipatskom narodu preko televizije i izvinio se zbog organizacije atentata 1981. godine, ali ne – kako je rekao – “zbog ubistva izdajnika” već “zato što je time omogućio drugom izdajniku, Hosni Mubaraku da vlada narednih trideset godina”.

Slepi šeik Omar Abdel-Rahman, čija je fatva dovela do ubistva predsednika Asada, proveo je tri godine u istražnom zatvoru u Kairu, čekajući suđenje do kojeg nikada nije došlo. Mubarakova vlada je procenila da bi joj, u zatvoru, bio opasniji nego na slobodi i potom je proteran iz Egipta. Provodi nekoliko godina u Avganistanu gde upoznaje Osamu bin-Ladena, da bi potom – uz pomoć službenika američke ambasade u Kartumu, u Sudanu – dobio američku vizu. U julu 1990. je već u Njujorku, i tamo u naredne dve godine okuplja grupu koja će februara 1993. izvršiti teroristički napad na Svetski trgovinski centar. Uhapšen je krajem juna te godine i osuđen na doživotnu robiju, koju je izdržavao u zatvorskoj bolnici u Severnoj Karolini. Umro je 18. februara ove godine, u 78. godini, od posledica dijabetesa i srčanog oboljenja.

Na pitanje jednog američkog novinara, nekoliko meseci pred smrt, da li smatra da bi život Anvara el-Sadata mogao da bude spasen da je, umesto što je napisao knjigu “Zavera u Kairu”, identitet glavnih zaverenika prijavio egipatskim službama bezbednosti Žerar de Vilijer je odgovorio:

“Nisam razmišljao o tome. Mogli su to da im prijave i Amerikanci i Izraelci, da su hteli. Uostalom, ja sam u mom romanu jasno napisao da su oni ključne informacije o pripremi atentata namerno filtrirali i sa velikim zakašnjenjem dostavljali Egipćanima. Da su Egipćani pažljivo čitali moju knjigu, predsednik bi im ostao živ.”

IV

Njegovo presvetlo visočanstvo, princ Malko Linge

Blason_SAS_Malko-Linge.svg

Glavni junak svih dve stotine De Vilijerovih romana bio je isti čovek: “Njegovo presvetlo visočanstvo” (fr. Son Altesse Serenissime, eng. His Most Serene Highness), princ Malko Linge. Po francuskom akronimu njegove plemićke titule – SAS – nazvana je i čitava serija romana. Ne slučajno, ona je bila ista kao i skraćenica za britanske specijalne jedinice (Special Air Service), a jedno vreme je i skandinavska vazduhoplovna kompanija (Scandinavian Airlines System) koristila De Vilijerove romane u svrhu reklame. Pisac je, naime, već posle 1974. dobio doživotnu besplatnu kartu u prvoj klasi svih SAS letova, samo da bi mogao da bude snimljen za novine kako uživa u šampanjcu i flertuje sa plavokosim stjuardesama.

Pre nego što pređemo na dalje odeljke o životu Pisca  sada je vreme da se upoznamo sa njegovim glavnim junakom jer će se on pojavljivati i u prikazima narednih nekoliko romana koje smo izabrali da ilustrujemo ovu priču.

Princ Malko Linge je bio Austrijanac: sam de Vilijer kaže da niko ne bi uzeo za ozbiljno francuskog Džemsa Bonda“Englezi su imali Bonda. Francuza u toj ulozi niko ne bi ozbiljno shvatio. Osim sira i vina, niko od nas nema kredibilitet u inostranstvu.”

Sam lik Malko Lingea de Vilijer je razvio kao svojevrstan hibrid, čudan spoj trojice stvarnih ljudi koje je on dobro poznavao. Najpre, tu je nemački baron, Diter fon Majsen-Ponikau, od kojeg je preuzeo najviše fizičkih i vizuelnih karakteristika. Deo baronovih poseda u Mađarskoj, koje je posle 1945. konfiskovao komunistički režim, biće nakon 1989. mesto na kojem će se odvijati radnja nekih od romana. Zatim, tu je izvesni Otenbah, austrijski trgovac oružjem. I konačno, posle 1978. godine, u lik Malko Lingea Pisac će uneti i niz osobina – pre svega način razmišljanja i moralni kodeks – svog novog prijatelja Ivana de Linjijera, obaveštajca i jednog od direktora francuske Spoljne obaveštajne službe SDECE.

Princ Malko Linge je rođen u Beču, u porodici šleskih plemića, i on je poslednja od sedamnaest generacija porodice Linge koja vodi poreklo još od pre četiri stotine godina, dakle iz Srednjeg veka. Naš glavni junak je od svog oca Gotfrida (roditelji su mu umrli dok je bio mali) nasledio i porodični grb – tri crna čekića na heraldičkom štitu u crvenoj boji – čiju sliku možete videti na početku ovog odeljka. Njegova puna titula glasi: Presvetlo Visočanstvo, Počasni vitez Suverenog reda vitezova Malte, Vitez reda Serafima, Vitez reda Crnog orla, Grof od Fletgausa, Markgrof Donje Lužice, Veliki vojvoda vojvodstva Srbije, Vojvoda Svetog Rimskog carstva, Vitez Zlatnog runa. Možete li da zamislite kako su egzotično svi ti misteriozni nazivi zvučali čitaocima De Vilijerovih romana, uglavnom francuskim malograđanima?

U romanu, Malko Linge ima negde između 38 i 40 godina (kao što se to uvek događa u romanima, on nikada ne stari – i u poslednjem, objavljenom 2013. bio je isto toliko star), ostao je bez prebijene pare, i da bi zaradio novac neophodan za popravku krova na porodičnom zamku u Licenu u Austriji, prinuđen je da prihvati nezvaničnu ponudu CIA da za njihov račun odrađuje razne tajne misije širom Zemljine kugle. Svi agenti CIA – to verovatno znate, ali da vas podsetimo – imaju svoja šifrovana, kodna imena – i naš junak najčešće koristi kodno ime “Gospodar rata” (Warlord), ali u nekim romanima, zavisno od misije, ono može i da varira. Tako npr. u romanu “Osveta leta 800” (1996) Malko Linge komunicira sa CIA kao “Šah”, dok se u romanu “Program 111” (2006) pojavljuje kao “Štitonoša” (Esquire).

Malko je visok 1,80 metara, ima svetlu kosu i oči boje zlata; kada se ta boja iznenada pretvori u smaragdno zelenkastu, to je vrlo loš znak za one pored kojih se tada glavni junak nalazi. Ipak, princ Linge prezire nasilje i pokušava da zadatak obavi koristeći svoju inteligenciju – otuda u mnogim romanima scene njegovih žučnih rasprava sa prijateljima iz CIA koji “ostavljaju za sobom više leševa nego što je potrebno”.

U svih dvesto romana glavni junak je lojalan ljudima koji su na njegovoj strani i pomažu mu, mada oni do kraja romana obično bivaju ozbiljno povređeni ili ubijeni. Ima prilično razvijeno osećanje za svoj aristokratski društveni položaj i uživa da živi načinom koji on smatra adekvatnim tom položaju. Kako to iziskuje ozbiljne troškove, on je prinuđen da nastavi svoj rad za CIA i nakon što je popravio krov na zamku, čime se objašnjavaju njegove uvek nove avanture…

Ne puši, ali voli da popije, i to po pravilu žestoka pića, najčešće viski i votku. Ponekad, kad je to opravdano tokom radnje u romanu, koristi Vijagru da bi mogao da izdrži sve orgije koje mu Pisac priređuje. Malko Linge je arhetip francuske libertinske atmosfere šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. On je ženskaroš i zavodnik, nisu mu strane ni sodomija, ponekad ni silovanje, ali je zato izrazito homofobičan. Samo u jednom romanu (“Albanija: nemoguća misija”, 1999) glavni junak je uključen i u scene sado-mazo seksa.

Princ Linge je, naravno, hrišćanin, ali retko ide u crkvu. U jednom od prvih romana (“Operacija Apokalipsa”, 1965) u sceni sahrane jednog od junaka, prekrstio se po prvi put u životu. Zavisno od romana, Malko govori između pet i deset jezika, pored svog maternjeg nemačkog, i engleski, francuski, portugalski, ruski  i ponešto španskog. Čak i u kasnoj fazi De Vilijerovih romana – u poslednjoj trećini serije, odnosno u poslednjih petnaest godina – kada je Internet već uveliko prisutan, Malko Linge ga ne koristi: on taj medij prezire, zapravo mrzi sve kompjutere i nikada u životu nije poslao e-mail. On međutim zna Morzeovu azbuku i odličan je mačevalac. Sa sobom stalno nosi ZIPPO upaljač na kojem je ugraviran porodični grb, iako sam ne puši. Ponekad ode u operu, ali je zaista ne voli i smatra je dosadnom.

Iako glavni junak radi za CIA kao “agent po ugovoru” (doduše, ni u jednom romanu se ne pominju tačni iznosi nadoknada za njegov angažman) i predstavlja neku vrstu kondotjera, najamnika dvadesetog (i kasnije dvadeset prvog) veka, i politički je potpuno nezainteresovan, ne može se reći da nema svoja lična ideološka uverenja, koja su prevashodno derivat njegovog porodičnog porekla i socijalnog statusa. Princ Malko Linge je izraziti desničar, on strasno mrzi komunizam i Ruse (Pisac to objašnjava činjenicom da je deo njegovih poseda u Mađarskoj bio konfiskovan), ponekad je na granici rasizma, a u poslednjih pedesetak romana (onim objavljenim posle 11. septembra 2001. godine) je i fanatičan u svojoj islamofobiji.

Za svojih pedeset godina operacija, glavni junak De Vilijerovih romana došao je u kontakt sa brojnim svetskim državnicima, od kojih je ne mali broj spasao sigurne smrti koju su planirali njihovi neprijatelji. Među ličnostima sa kojima se Malko Linge viđao u romanima nalaze se i iranski šah Reza Pahlavi, jordanski kralj Husein, egipatski predsednik Anvar el Sadat, Henri Kisindžer (njega je recimo spasao od atentata na aerodromu u Kuvajtu, još davne 1974. godine) tuniski predsednik Habib Burgiba, poslednji predsednik SSSR Mihail Gorbačov (od njega je dobio čak i Orden Lenjina i jedan je od dva agenta CIA koji su ikada dobili taj orden), južnoafrički predsednik Nelzon Mandela, venecuelanski lider Ugo Čavez i – u knjizi čijim je prikazom i počela ova priča – sirijski predsednik Bašar el-Asad.

Pored glavnog junaka, u De Vilijerovim knjigama se povremeno pojavljuje još nekoliko stalnih likova: Samanta Adler, nemačka brineta i trgovac oružjem; Mendi Braun, a.k.a. kurva Mendi, američka nimfomanka; Frank Kapistrano, Amerikanac italijanskog porekla, specijalni savetnik Bele kuće; Elko Krisantem, turski batler u pratnji Malka Lingea, bivši ubica; Aleksandra Vogel, Malkova verenica (njen lik razvijen je po prvoj ženi barona Ditera, izvesnoj italijanskoj grofici); Milton Brabek i Kris Džons, agenti CIA, njegovi telohranitelji koje Malko ironično zove “bebisiterima”.

U celini, književni lik Malko Lingea, bez obzira na niz Piščevih projekcija i autoprojekcija, u sebi nosi relativno jednostavnu hermeneutičku strukturu, koja je istovremeno i temelj ideološke parabole zajedničke za sve De Vilijerove romane. Ličnost Malko Lingea simbolizuje, za taj period preovlađujuće, francusko shvatanje ideološkog okupljanja Zapada, koje je u izvesnom smislu i sam De Vilijers nasledio: neutralan, ali u funkciji Amerike; sa aristokratskom etikom i poštovanjem za čoveka; nemilosrdan, ali na distanci: on tretira brutalno fizičko nasilje kao prljavi posao koji će neko drugi obaviti za njega; individualac; prema ženama istovremeno i galantan i nasilan; kritičan prema američkoj politici ali u konačnici ipak njen instrument. Po svim tim karakteristikama, Princ Malko Linge je paradoks autora koji je u njega utkao dominantnu ideološku matricu svog vremena, matricu De Golove, Pompiduove, Žiskarove, Miteranove, Širakove i konačno Sarkozijeve Francuske.

Zahvaljujući osobinama koje je Pisac pridao ovom književnom junaku – ličnost visoke socijalne inteligencije i velikih kapaciteta, usmeren na materijalni ali precizni i ostvariv ideal, uz pomoć raznih tehnoloških novotarija koje celu tu priču čine zabavnom – Malko Linge je postao ugaoni kamen jedne serije romana koja je označila svoje vreme, moderni naslednik Diminog D’Artanjana i njegovih drugova musketara, ili Leblankovog Arsena Lupena.

Odlaskom Žerara de Vilijera sa ovog sveta završio se i boravak Princa Malko Lingea u književnom svetu i to je svakako rastužilo ljubitelje ovakve literature jer se – o tempora, o mores – još nije rodio onaj koji će ga naslediti.

 

V

Smrt Gandija, 81 (1986)

Mort a Gandhi

U sredu, 31. oktobra 1984. godine oko devet i petnaest ujutro, predsednica indijske vlade, Indira Gandi, prolazila je kroz kapiju svoje rezidencije u Nju Delhiju, idući na intervju koji je, za dokumentarni film o Indiji koji je pripremao za irsku televiziju, sa njom trebalo da napravi britanski glumac Piter Justinov. U tom trenutku, na nju su otvorila vatru dvojica njenih telohranitelja, Satvant Sing (22) i Beant Sing (25). Satvant Sing ispalio je u premijerku tri metka iz pištolja a Beant Sing trideset metaka iz automatske puške.

Indira Gandi dovezena je u Sveindijski institut medicinskih nauka u Nju Delhiju oko pola deset ujutro. Smrt je konstatovana nešto malo pre pola tri popodne. Autopsija je ustanovila da ju je pogodilo ukupno 30 od 33 ispaljena metka, od kojih su 23 prošla kroz telo a 7 se zadržalo. Vest o ubistvu Indire Gandi objavila je na indijskoj televiziji novinarka Salma Sultan, oko 19 časova. Indira Gandi kremirana je 3. novembra 1984. u memorijalnom kompleksu Radž Gat, posvećenom osnivaču savremene Indije, Mahatmi Gandiju.

Atentatori nisu ni pokušali da pobegnu: čim su završili ono što su planirali bacili su oružje i predali se obezbeđenju. Ostalo je nejasno šta se tačno događalo u prostoriji u koju su odvedeni, osim šture opaske da je tamo “Beant Sing odmah ubijen” dok je Satvant Sing kasnije “predat pravosudnim organima Indije”. Suđenje je obuhvatilo i trećeg zaverenika, Kehara Singa (49), u trenutku atentata pomoćnika generalnog direktora u Direkciji za nabavke u Nju Delhiju, optuženog da je bio glavni organizator ubistva. Obojica su osuđeni na smrt i obešeni, 6. januara 1989. godine, u zatvoru Tihar u Nju Delhiju.

Sva trojica zaverenika bili su Siki, pripadnici verske manjine koja uglavnom živi u Pendžabu, u severoistočnoj Indiji. Posle atentata na Indiru Gandi došlo je do verskih nemira, u kojima su milioni Sika raseljeni, a oko tri hiljade ubijeno. Uprkos tome, među Sikima se sva trojica atentatora već preko tri decenije smatraju mučenicima. U godinama posle ubistva Indire Gandi, njihova porodica je bila toliko popularna među svojim sunarodnicima da su i udovica i otac Beata Singa bili izabrani za poslanike u donjem domu indijskog parlamenta, Lok Sabha, na direktnim izborima u svojim izbornim jedinicama.

Samo dan pre ubistva, u ponedeljak, 30. oktobra 1984. godine, Indira Gandi je, u poseti saveznoj državi Orisa, rekla rečenicu koja danas zvuči proročki:

“Danas sam živa, ali možda već sutra neću biti. Nastaviću da služim svojoj zemlji do poslednjeg daha i, mogu da kažem, svaka kap moje krvi će osvežiti i ojačati Indiju.”

U januaru 1986. godine, Žerar de Vilijer je objavio roman “Smrt Gandija”, 81. knjigu u svojoj seriji SAS. Na 256 strana, u njemu se, međutim, ne pominje samo nekoliko prethodnih, suvoparnih, činjenica. Cele 1985. godine De Vilijer je istraživao veze između operacije “Plava zvezda” – akcije indijske armije koju je Indira Gandi početkom juna 1984. naredila kako bi se od ekstremista Sika preuzela kontrola nad kompleksom hramova Harmandir Sahib u Pendžabu – i atentata. U tom delu roman se slaže sa činjenicama koje su tek kasnije istorijski utvrđene: onog momenta kada je potpisala naređenje za vojnu akciju u kompleksu hramova, Indira Gandi je potpisala i sopstvenu smrtnu presudu, bez obzira što se u tom trenutku još nije znalo ko će je tehnički izvršiti.

De Vilijerov roman je, međutim, godinama pre nego što je suđenje atentatorima završeno, otkrio i neke druge, vrlo zanimljive, veze. Tako je na primer lični sekretar Indire Gandi, Radžinder Kumar Divan, odbio da sprovede preporuku indijskih obaveštajnih službi iz avgusta te godine, i iz njenog ličnog obezbeđenja ukloni Sike, među njima i dvojicu atentatora. Beanta Singa, onog istog koji je u nju, kada je već ležala na podu, ispalio trideset metaka iz automatske puške, Indira Gandi je znala punih deset godina i bio joj je jedan od omiljenih telohranitelja, rekao je kasnije Divan de Vilijeru, dok je ovaj pripremao svoj roman.

I sve dovde, ovaj de Vilijerov roman možda ne bismo ni smatrali dovoljno zanimljivim da bismo ga uključili u one kojima smo ilustrovali ovu priču. Međutim, roman se i ne završava ovde. Već sam naslov “Smrt Gandija” (a ne npr. “Smrt Indire Gandi”) kao da je ukazao i na njegov kraj, koji će se dogoditi u budućnosti.

Indirin sin, Radživ Gandi (1944) preuzeo je dužnost indijskog premijera na dan ubistva svoje majke, 31. oktobra 1984. godine, i na njoj je ostao do poraza na izborima, novembra 1989. U svom romanu “Smrt Gandija”, početkom 1986. De Vilijer opisuje ne samo haotično stanje koje je Radživ nasledio, nego vrlo precizno identifikuje nove bezbednosne izazove, ovog puta ne Sike, nego jednu drugu manjinu: Tamile, poreklom sa Šri Lanke. “Smrt Gandija” najavljuje i učešće indijskih mirovnih snaga u građanskom ratu u Šri Lanki (1987-1990) i posledice koje će to imati po pogoršanje bezbednosne situacije u Indiji.

“I onda je video cveće. Poslednja stvar koju je u svom životu video, bilo je cveće.”

Tom rečenicom se završava De Vilijerov roman “Ubistvo Gandija” iz 1986.

U utorak, 21. maja 1991. godine, dok je bio u poseti Madrasu, Radživu Gandiju je prišla mlada devojka – Tenmoži Radžaratnam (17) – koja je ispod svog sarija nosila pojas sa oko dva kilograma RDX eksploziva, inače dvostruko jačeg od TNT-a. Na fotografiji koja je igrom sudbine ostala sačuvana (čovek koji ju je snimio izgubio je život zajedno sa još petnaestoro drugih, uključujući i Radživa i Tenmoži) ostao je zabeležen trenutak u kojem je bivši indijski premijer, obučen u belo, zagrlio devojku koja mu je predala cveće. I kako je to De Vilijer opisao pet godina ranije, poslednje što je u svom životu video, bilo je cveće.

De Vilijerov roman “Smrt Gandija” poslužio je kao glavni izvor za tajni izveštaj CIA “Indija posle Gandija”, završen u martu 1986. i deklasifikovan (učinjen dostupnim javnosti) prošle godine. O tom izveštaju je Times of India opširno pisao 29. januara ove godine.

Radživ Gandi je, inače, bio svestan svih rizika koje je preuzeo kada je 1984. preuzeo da vodi Indiju, posle ubistva svoje majke (i, ako hoćete, i osnivača savremene Indije, Mahatme Gandija, koji je takođe ubijen u atentatu, 30. januara 1948.) Krajem osamdesetih godina, neposredno pre nego što je otišao u opoziciju, formirao je i poseban Komitet međunarodnih eksperata sa zadatkom da ga savetuje o bezbednosnim merama koje bi mu povećale šanse da preživi. Među njih desetak, bio je i jedan moj prijatelj, inače jedini Jugosloven u tom telu. Čovek je javna ličnost, i dalje se bavi ovim poslom, i njegovo ime ćemo zato ovde izostaviti.

Negde u leto 1990. godine, Radživ Gandi je već bio lider indijske opozicije i sećam se da sam jednom prilikom pitao svog prijatelja znači li to da će izbeći sudbinu koje se pribojavao:

“Ne znači. Naš konačan izveštaj vladi Indije bio je jednoglasan u oceni da Radživ Gandi eventualno može da preživi samo ako potpuno prestane da se bavi politikom.”

Rečenica u izveštaju CIA iz 1986, u velikoj meri zasnovana na poslednjih dvadesetak stranica iz De Vilijerovog romana “Smrt Gandija”, bila je prilično slična:

“Mi sumnjamo, međutim, da će Radživ kalkulisati slično nama: da će on i njegova porodica biti mete ekstremističkog nasilja čak i nakon njegovog povlačenja sa vlasti.”

 

VI

Žene, vina i novac: portret hedoniste

Villiers femmes

Žerar de Vilijer je bio hedonista, bonvivan u najboljem značenju koje taj pojam ima u njegovom maternjem, francuskom jeziku.

Najpre, on je voleo žene. Promenio ih je u toku svog života četiri, rodile su mu dvoje dece, uz nebrojene, duže ili kraće, vanbračne veze. Poslednja ljubavnica koju je imao, Silvija Elijas Maršal, atraktivna plavuša, bila je od njega mlađa trideset godina. Voleo je takođe, da se u javnosti pokazuje sa raznim drugim ženama, i to uvek onim zanosnog izgleda: bio je, dakle, na izvestan način i egzibicionista, i  ta navika ga nije napustila ni u poslednjoj, osamdeset trećoj, godini života.

“Imao sam puno seksa u toku života, otuda i svi moji problemi sa ženama. Vi u Americi biste rekli da sam ženskaroš.” – poverio se Robertu Vortu, novinaru “Njujork Tajmsa” koji ga je intervjuisao nekoliko meseci pred smrt.

Međutim, de Vilijer je ženu posmatrao i objektifikovano: kao vrstu instrumenta za promociju njegovih romana. Na svakoj od dve stotine korica njegovih romana iz serije SAS nalazila se druga, uvek polugola, lepotica: pariski zlobnici su govorili kako mu je svaka od njih bila ljubavnica u ta dva meseca dok je pisao knjigu na čijim će se koricama ona na kraju naći, ali to je, najverovatnije, ipak preterivanje. Vrlo brzo, Pisac je naučio da je izgled korica ono što privlači pažnju budućih čitalaca i tako je izradu fotografija njegove lutke sa naslovne strane poverio najboljim fotografima svog vremena: Helmutu Njutnu, Fransisu Đakobetiju, Tjeri Vaseru i, u poslednje tri-četiri godine, Kristofu Mortu.

2005. godine, za naslovnu stranu magazina “Le Parisien” lično je izabrao pet modela sa korica svojih objavljenih romana, da bi sa njima pozirao, kao neka vrsta Džemsa Bonda. Sve lepotice, a i sam pisac, gotovo je nepotrebno reći, na ovoj fotografiji imali su u rukama pištolje.

Žerar de Vilijer je žene koristio kao objekt ne samo vizuelno, na koricama, nego i opisno, u tekstu. U svakom njegovom romanu susrećemo istu matricu: glavni junak Malko Linge, u rešavanju svojih zadataka koje dobija od CIA, ulazi u kratkotrajnu ali strasnu vezu sa nekom lokalnom lepoticom. Dotle, de Vilijerove knjige podsećaju na Flemingovog Džemsa Bonda. Međutim, dok se Fleming uvek držao u granicama blage, tek vidljive, erotike i puštao svog čitaoca da zamisli sve scene koje nisu bile napisane, de Vilijer je išao do, a često i preko, granica pornografije, skandalizujući tako malograđansku javnost.

Tako se, na primer, u uvodnom delu “Ludaka iz Bengazija” nalazi i sledeća scena:

“Ibrahim al-Senusi bio je potpuno go kada je izašao ispod tuša i odjednom se zaustavio na vratima spavaće sobe. Sintija je sedela na ivici velikog kreveta, razgovarajući na njenom mobilnom telefonu. To samo po sebi nije bilo seksi, ali između revera Šanelovog kostima koji je mlada žena nosila – njegovog rođendanskog poklona – on je mogao da vidi njene bradavice kako se ocrtavaju na bluzi od sirove svile.”

Na pitanje jednog novinara da li smatra da su opisi seksa u njegovim romanima bili isuviše tvrdi, odgovorio je cerekajući se:

“Možda za Amerikanca. Ali ne u Francuskoj.”

Žerar de Vilijer bio je hedonista ne samo kad su u pitanju žene, nego i druga omiljena zabava Francuza: jelo i piće. Imao je običaj da ručava u mondenskoj braseriji “Lip”, omiljenom sastajalištu pariskog visokog društva, u Bulevaru Sen-Žermen 151. Tamo je imao svoj stalni sto, koji je za njega uvek bio rezervisan. Bio je to sto broj 1, na kome je, sve do smrti 1996. sedeo i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran. Vrlo često, u vreme ručka, De Vilijer bi se susreo i sa Žan-Pol Belmondom, takođe stalnim gostom ovog restorana, i sa njim proćaskao nekoliko rečenica. Junak naše priče nije pio i jeo puno, ali je to uvek činio predano i sa uživanjem: omiljeno piće bilo mu je Muskadet, lako suvo belo vino iz doline Loare; sa njim bi za ručak najčešće naručio tuce ostriga iz Bretanje.

De Vilijer je, za pedeset godina, prodao između 120 i 150 miliona svojih knjiga – tačan broj niko nikada nije izračunao. To mu je omogućavalo čist prihod koji se stalno povećavao (jer se i broj naslova koji su bili u prodaji svake godine povećavao za četiri do pet). U poslednjoj deceniji života, negde posle 2003. francuskim poreskim vlastima je prijavljivao prihod od 800.000 do jednog miliona evra svake godine.

I naravno, sa tolikim novcem Žerar de Vilijer je mogao da vodi život koji je zamislio: po Parizu se uvek vozio u crnom Jaguaru, i leta provodio u vili u Sen-Tropeu na Azurnoj obali, odakle bi ponekad išao na krstarenje svojom jahtom.

Imao je luksuzan stan, u Aveniji Foš, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije. Na jednom zidu radne sobe visilo je nekoliko primeraka trofejnog naoružanja, poklona prikupljenih za pola veka druženja sa vođama raznih oslobodilačkih pokreta, najamničkih vojski, trgovaca oružjem, terorističkih organizacija: jedan Kalašnjikov, jednu pušku Vinčesterku, jednog Tompsona, automatsku pušku MP-44 i nekoliko pištolja raznih kalibara. Na drugom zid, bile su uramljene fotografije i pisma: zajednička slika sa liderom gerilskog pokreta u Angoli, Jonasom Savimbijem (1982) na primer, kao i one sa nekoliko drugih, za svoje vreme poznatih, gospodara rata u Africi, Aziji i na Bliskom istoku. Među njima se izdvaja pismo bivšeg francuskog predsednika, Nikole Sarkozija iz 2006. godine, u kojem mu se potpisnik zahvaljuje na onome što je, iz njegovog romana, saznao o situaciji u Venecueli

Na stolovima u de Vilijerovom kabinetu bile su nagomilane knjige o obaveštajnim službama i raznim vojnim veštinama. Među njima, vidno mesto je zauzimala i jedna napisana na bugarskom jeziku – nešto o ulozi obaveštajnih službi u zaštiti demokratske tranzicije – sa posvetom, takođe na bugarskom: “Mi smo svi jedna porodica”, koju je potpisao Petko Sertov, u drugoj polovini osamdesetih jedan od ključnih oficira druge (kontraobaveštajne) uprave bugarskog Komiteta državne bezbednosti, a u vreme kada je napisao posvetu (2008-2009) prvi direktor novoformirane, umivene i demokratske, Državne agencije za nacionalnu bezbednost. Da, imena službi se menjaju s vremena na vreme, nekadašnji komunistički komiteti su danas evropske agencije, ali smo svi i dalje jedna porodica. Za taj zaključak je, uostalom, sam Žerar de Vilijer bio najbolji živi dokaz, ali o tome nešto više u odeljcima XI i XIII ove priče…

 

VII

Progon Karlosa, 116 (1994)

Carlos

Iljič Ramirez Sančez, a.k.a. Karlos ili Šakal (1949) svakako je najpoznatiji terorista dvadesetog veka. Pokušao je atentat na Šarla de Gola, učestvovao u masakru izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu (1972), napadu na sedište OPEC-a u Beču (1975). Bio je prijatelj PLO i Jasera Arafata, Nikolae Čaušesku ga je angažovao za likvidaciju odbeglog šefa rumunske Sekuritatee Jona Paćepe (1978), KGB ga je držao za svog omiljenog agenta.

Bežeći od agenata nemačke BND, Karlos se 1975. godine sklonio i u Beograd, gde je došao koristeći identitet alžirskog profesora arheologije, Džordža Osharana. U beogradskom hotelu “Metropol” Karlosa je uhapsio lično tadašnji načelnik SDB Beograda, dr Obren Đorđević, i trojica operativaca: Dragan Mitrović, Dušan Stupar i Jovica Stanišić. Zanimljivo, sva trojica će osamdesetih i devedesetih imati čudne i ponekad isprepletane karijere, ali to je već izvan teme današnje priče.

Osamdesete je Karlos proveo uglavnom u Mađarskoj, pod zaštitom KGB-a, i u Siriji, gde mu je otac današnjeg sirijskog predsednika pružio ograničenu podršku: mogao je da ostane u Damasku ali pod uslovom da se ne bavi svojim poslom. Posle Zalivskog rata (1991) tadašnji irački predsednik Sadam Husein ponudio je Karlosu angažman, i on – željan akcije – odlazi najpre za Jordan, a potom 1994. i u Sudan, u Kartum.

Već negde posle 1992. počinje trka između američkih i francuskih tajnih službi, koja će se pre dokopati Karlosa. I Amerikanci i Francuzi, paralelno, nude primamljive aranžmane sudanskim vlastima da sarađuju. Istovremeno, Žerar de Vilijer počinje sa svojom specijalnom misijom.

Početkom 1993. godine on odlazi u Berlin, gde u tek otvorenim arhivama bivše istočnonemačke tajne službe Stazi, sa strpljivošću monaha istražuje veze tada već nepostojeće države sa Karlosom. Naredne zime uspeva da ode i u Kartum, gde se viđa sa Nafi ali Nafijem, tadašnjim direktorom moćne sudanske Nacionalne bezbednosne i obaveštajne službe, predstavljajući se kao književnik koji prenosi poruku njegovih francuskih kolega:

“Moji prijatelji znaju da je Karlos kod vas, i tačno znaju gde se nalazi. Vi možete da im pomognete u logističkim aranžmanima za let za Pariz, u kojem slučaju ćete dobiti velikodušnu kompenzaciju. Ili oni mogu da dođu ovde, sami odvedu Karlosa, u kom slučaju ćete Vi u Parizu dobiti optužnicu za pomoć beguncu od međunarodne pravde. Izbor je Vaš: koliko zaista verujete da će vas Jeljcinova Rusija zaštititi?”

Sudanski obaveštajac je mudar: iako ne sme odmah da prihvati ponudu drskog Francuza, ostaje u vezi sa njim i za kurira određuje atašea za kulturu sudanske ambasade u Parizu. Za to vreme, francuske službe pregovaraju i zvanično. Koristeći oba kanala paralelno De Vilijer je u toku svih detalja o pregovorima i operativnim planovima i grozničavo ih unosi u svoju sledeću knjigu. Želi da je objavi pre Karlosovog hapšenja i izručenja.

U leto 1994. godine svi detalji dogovora, i logistički i finansijski, su praktično već postignuti. Sudanska služba koristi situaciju kada je Karlos otišao na manju operaciju na testisima u bolnici u Kartumu, i po izlasku, obaveštava uglednog gosta da mu je, zbog njegove bezbednosti, vlada dodelila vilu u rezidencijalnom kvartu i posebno obezbeđenje. De Vilijer u Parizu čeka obaveštenje od kurira Ali Nafe i početkom avgusta zaustavlja štampanje svoje već praktično završene knjige: hteo je da u samo završno poglavlje unese još nekoliko pikantnih detalja.

Da li su iskusnom teroristi ovog puta popustili refleksi, ili su u haosu nastalom posle raspada SSSR-a njegove stare KGB veze bile manje efikasne nego ranije, ili su naprosto svi igrači zaključili da im, u vremenu posle pada Berlinskog zida, neko sa reputacijom Karlosa više nije potreban? Potpunu istinu verovatno nikada nećemo saznati, većina učesnika u ovoj priči više nije među živima, a o tim stvarima se dokumenti ne ostavljaju.

U svakom slučaju, Šakal je prihvatio ponudu i preselio se u vladinu vilu. U noći između subote i nedelje, 13. i 14. avgusta 1994. godine, po navici, svom vernom telohranitelju Klajnu dao je slobodno veče i otišao na spavanje uveren da će trojica agenata sudanske službe biti dovoljni. I bili su: kada je Karlos zaspao, ušli su u njegovu spavaću sobu, drogirali ga i vezali. Rano ujutro je na vojnom delu aerodroma u Kartumu predat agentima francuske službe DST, koji su sa njim odleteli za Pariz.

Žerar de Vilijer je ovog puta propustio da objavi svoju knjigu pre događaja koji je opisivala. Ali, bar je mogao da promeni njen naslov, jer više nije bilo potrebe da se sakriva identitet mete. Sto šesnaesta knjiga u seriji SAS, “Progon Karlosa”, izašla je u Parizu, 21. septembra iste godine, samo trideset osam dana posle Karlosovog dolaska u francusku prestonicu.

I tek iz tog romana francuska i svetska javnost – a među njima i zapanjeni operativci CIA – saznaju da su dokumenti iz Berlina koje je De Vilijer pronašao u arhivama bili onaj ključni argument zbog kojeg je tadašnji sirijski predsednik Hafez el-Asad popustio i proterao Karlosa, otvarajući tako put za njegovo hapšenje u Sudanu.

“S obzirom šta je sve Karlos znao, očekivao sam da će ga Sirijci ubiti, to je za njih bilo najbolje rešenje. Ali onog momenta kada je stigao u Sudan, bilo mi je jasno da je naš. Amerikanci više nisu imali nikakve šanse da ga se dokopaju prvi.” – rekao je de Vilijer nekoliko meseci pred smrt.

Karlos Šakal je i danas u pariskom zatvoru Sante gde izdržava kaznu od ukupno tri doživotne robije, za četrnaest ubistava francuskih građana. Nafi ali Nafi je i dalje savetnik za bezbednost sudanskog predsednika Omara-al Bašira.

 

VIII

Desničar kojeg nisu voleli

dog-deVilliers-obit-master1050

“Žao nam je, monsieur. Tu vrstu stvari ne držimo ovde.” – odgovorila je sa neskrivenim prezirom prodavačica u elitnoj knjižari Čan na Bulevaru Monparnas na pitanje da li imaju neku od De Vilijerovih knjiga – “Mi smo ipak u Francusku doveli Semjuela Beketa, još 1925. godine.”

Žerar de Vilijer je bio višestruko kontroverzna ličnost. Politički, on je bio desničar, koji je javno propagirao svoj antikomunizam, islamofobiju, često i podsmeh prema demokratskim građanskim vrednostima. Bio je javni simpatizer profašističkog francuskog Nacionalnog fronta. Neki su ga optuživali i za antisemitizam, iako je u uskom krugu Žerarovih dobrih prijatelja bio Klod Lancman (1925), francuski režiser jevrejskog porekla i autor jednog od najboljih dokumentarnih filmova o Holokaustu, “Šoe” (1985).

Pored toga, de Vilijer, i kao pisac i u sopstvenom životu, nije sakrivao prezir prema uobičajenim normama koje je politička korektnost, preovlađujuća u Francuskoj u drugoj deceniji ovog veka, nalagala u javnom diskursu. Mnogi su mu zamerali odnos prema ženama u njegovim knjigama, koji su tretirali kao mizoginiju.

Konačno, Žerar de Vilijer je u svom književnom opusu bio konsekventan u jednoj pretpostavci, koju je podigao na nivo aksioma: demokratske institucije ne mogu ništa, sve rešavaju tajne službe, na svoj način i svojim metodama. Istorijski, ova hipoteza naravno nije tačna – na svetske procese su u poslednjih pola veka mnogo više uticali televizija i Internet nego sve tajne službe zajedno. Ali, na ograničenom prostoru i u kratkom roku, ona je često bila sasvim tačna.

De Vilijer je, sa vremenom, i sam poprimio mentalne karakteristike junaka kojeg je stvorio, Malko Lingea, i tako je, na izvestan način, vodio jedan dvostruki život. Granica između njegove literarne imaginacije i stavova i vrednosti koje je delio u stvarnom životu postajala je sa vremenom sve maglovitija. Žerar de Vilijer je, još osamdesetih godina prošlog veka, postao apologeta tzv. “duboke države” i ona je, sa vremenom, za njega poprimila oblik fetiša. Demokratska i liberalna Francuska očigledno je smatrala taj fetišizam preteranim, kao što je i njegov fetišizam prema oružju (koje inače sam nikada nije nosio) smatrala neukusnim.

 

IX

Agenda Kosovo, 171 (2008)

Kosovo

Kosovo, jesen-zima 2007. Hladne oktobarske noći deset srpskih monaha oteto je iz manastira Visoki Dečani između Peći i Prizrena a njihove glave su brutalno odsečene dok su se italijanski vojnici KFOR-a, zaduženi za njihovu bezbednost, zabavljali sa ukrajinskim plesačicama. Da li je ovaj zločin počinila mala grupa albanskih ekstremista? Ili je rezultat pažljivo pripremljene zavere iz Beograda, planirane da zaustavi put Kosova ka nezavisnosti?

Ovo je, u par rečenica, zaplet 171. u serijalu De Vilijerovih knjiga “Agenda Kosovo”, koja se pojavila iz štampe 12. januara 2008. godine. Glavni junak, Malko Linge poslat je po zadatku CIA u Prištinu da pomogne koleginici Karin Štejr, ljupkoj ali priglupoj, funkcionerki OEBS-a, za koju će kasnije – čitalac je naveden, naravno, da na to posumnja od prvog trenutka – otkriti da je zapravo lukavi agent konkurentske MI-6. Istovremeno, Malko ima i svoju tajnu misiju: da šefovima u Lengli pošalje osetljive bezbednosne procene za predstojećih nekoliko meseci, dok Kosovo ne proglasi nezavisnost.

U ovoj knjizi Žerar de Vilijer ide u niz detalja, opisujući nekoliko ključnih likova koji su te 2007. i 2008. bili gospodari života i smrti na Kosovu: strane političke, vojne i obaveštajne funkcionere; albanske i srpske političare; šefove organizovanog kriminala. Ulazeći često u njihove međusobne odnose i isprepletene zajedničke interese, De Vilijer zapravo vrši anatomiju projekta nezavisnog Kosova, za koji njegov književni junak Malko svojoj koleginici kaže da je u stvari “obdukcija” – biće to mrtvorođeno dete, izrazio se.

Žerar de Vilijer je napisao ukupno šest knjiga čija se radnja događa na prostorima nekadašnje Jugoslavije: “Danse Macabre u Beogradu” (1986), “Manipulacija u Zagrebu” (1992), “Misija Sarajevo” (1993), “Bombe nad Beogradom” (1999) kao i roman o potrazi za Radovanom Karadžićem, “Dosije K” (2006). Ali tek u poslednji, “Agendu Kosovo” on po prvi put unosi jasne, i prilično jake, prosrpske sentimente. Autor je ovde do te mere negativan u odnosu na albansku nacionalnu platformu da su mu to čak zamerali i u onim književnim kritikama koje se njegovim romanima ni pre a ni posle ove knjige nikada nisu bavile…

Čitajući engleski prevod “Agende Kosovo” nisam mogao da se otmem utisku da je De Vilijer u njoj koristio niz podataka iz onog čuvenog tajnog izveštaja nemačke BND o Kosovu iz 2005. u kojem se pominju i Ramuš Haradinaj, Ekrem Luka, Ćazim Osmani, Rustem Mustafa, Džavid Haljiti i druge vođe organizovanog kriminala na tom prostoru.

Ali, to nije najznačajnija zanimljivost u ovoj knjizi. Pažljivi čitalac zapaziće i, namerno ne previše dobro sakrivene, poruke: konflikte između klana Drenica i klana Dukađini, podatke o paravojnim formacijama Ekrema Luke (Jaguar Security) i Rustema Mustafe (Cobra Security), detalje o korupciji komandanata KFOR i funkcionera UNMIK-a, itd. Danas, sa distance od skoro deset godina, očigledno je da je Žerar de Vilijer, u svojoj knjizi “Agenda Kosovo” poslao poruke srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji, i to poruke koje su bile prethodno usaglašene sa francuskim obaveštajnim službama.

Svaka služba na svetu bi sadržinu takve knjige primila kao poklon, i detaljno je analizirala. Na žalost, tadašnji direktor BIA, Rade Bulatović, nije čak ni naložio da se De Vilijerova “Agenda Kosovo” prevede sa francuskog:

“To je onaj luckasti Francuz koji piše porno-špijunske romane”, bilo je početkom 2008. preovlađujuće mišljenje prvog čoveka agencije osnovane da štiti ustavni poredak i nacionalnu bezbednost Republike Srbije.

 

X

Lista Hariri, 181 (2010)

Hariri

Refik Hariri (1944) bio je premijer Libana, sa manjim prekidima, od početka devedesetih do jeseni 2004. godine. Hariri, sunitski musliman i jedan od najbogatijih libanskih tajkuna, vodio je za tih dvanaest godina čak pet vlada. Ubijen je 14. februara 2005. godine kada je aktivirano čak 180 kilograma TNT eksploziva, sakrivenih u Micubišiju parkiranom pored hotela St. George u Bejrutu, u trenutku kada je prolazila kolona vozila u kojoj se nalazio i Refik Hariri.

Refik Hariri bio je lični prijatelj francuskog predsednika Žaka Širaka, koji je lično došao u Bejrut da njegovoj udovici izrazi saučešće. Isto tako, na Širakovo insistiranje, međunarodna zajednica formirala je Specijalni tribunal za Liban kojem je bila poverena istraga ovog atentata.

Liban je, još od druge polovine devetnaestog veka, bio francuska interesna zona na Bliskom istoku, i to je ostao do danas. Francuska država očigledno nije dovoljno verovala istrazi tribunala koji je osnovan na njen predlog, tako da je godinama paralelnu istragu vodio i Žerar de Vilijer. Prvih dana januara 2010. godine on je objavio 181. knjigu u svojoj seriji SAS: “Lista Hariri”.

Svi fini detalji – opisi Bejruta i Damaska, imena restorana, atmosfera na ulicama, imena i karakteristike šefova bezbednosnih službi – bili su nepogrešivo precizni, kao i u većini drugih De Vilijerovih knjiga. Međutim, “Lista Hariri” sadrži i podrobne informacije o celini zavere, koju su naredili brat sirijskog predsednika Bašara el Asada, Maher Asad, i njegov zet, tada zamenik šefa sirijske obaveštajne službe, Asef Šavkat (koji će kasnije, 2012. postati i jedan od glavnih junaka 197. De Vilijerove knjige “Put u Damask”, one opisane u prologu ovog teksta), a izveli operativci Hezbolaha u Bejrutu.

Ova zavera je i danas, a posebno početkom 2010. kada je De Vilijer objavio “Listu Hariri”, jedna od najvećih misterija na Bliskom istoku. Nijedan novinar nije na primer došao do kompletnog spiska tima koji je bio angažovan za likvidaciju Haririja – on je po prvi put objavljen u ovoj knjizi – a minijaturno remek-delo ovog žanra predstavlja detaljan opis mehanizma sistematske eliminacije svih potencijalnih svedoka, koju su godinama posle atentata sprovodili Hezbolah i njegovi sirijski saveznici.

Jedan od članova Specijalnog tribunala za Liban (i taj tribunal, kao i onaj za bivšu Jugoslaviju imao je sedište u Holandiji) je povodom ove knjige rekao:

“Kada se Lista Hariri pojavila, svako je u tribunalu bio zapanjen. Svi smo se pitali ko je od nas mogao da proda De Vilijeru informacije – bilo nam je jasno da je neko morao da mu pokaže originale libanskih obaveštajnih izveštaja.”

Ali, ovaj Nemac i njegove kolege bili su u zabludi. Informacije objavljene u knjizi nisu potekle ni od koga od njih. Ispostaviće se da je Žerar de Vilijer godinama bio lični prijatelj sa jednim od ljudi iz vrhova libanske obaveštajne službe, prijatelju pokojnog premijera Haririja i čoveku koji – valjda zbog profesionalne deformacije – od samog početka nije imao previše poverenja da će međunarodni tribunal, kojim su upravljali političari, ikada otkriti potpunu istinu. Zato je taj obaveštajac, već od avgusta 2005. godine počeo svoju paralelnu, strpljivu, istragu. Kada ju je završio, nije znao šta da radi sa njenim rezultatima – kao svaki obaveštajac, novinarima nije verovao – i onda je odlučio da ih preda svom prijatelju Žeraru de Vilijeru.

Međutim, uporedo sa ovom privatnom istragom, Pisac je sproveo i svoju sopstvenu: uz posredovanje pouzdanih agenata francuske obaveštajne službe DGSE u Bejrutu se susreo sa nekoliko komandanata Hezbolaha i sa njima razgovarao o istim ličnostima, činjenicama i okolnostima kojima se, u svom izveštaju, bavio i njegov libanski prijatelj. Ono što se iz te dve serije razgovora poklopilo, objavljeno je početkom 2010. u “Listi Hariri”.

Samo nekoliko meseci nakon što je knjiga objavljena, Hezbolah je bio prinuđen da krene u medijsku kontraofanzivu, prilično ubedljivo navodeći motive, sredstva i tehnike koji su bili na raspolaganju Izraelu da likvidira bivšeg libanskog premijera i time primora Siriju da iz ove zemlje povuče svoje vojne efektive. Avgusta te godine, lider Hezbolaha, Hasan Nasralah, je na konferenciji za štampu predstavio i deo presretnutog video materijala sa izraelskih dronova, za koje je tvrdio da predstavlja neoborivi dokaz o učešću MOSAD-a u ovom atentatu.

Da li je Žerar de Vilijer sa “Listom Hariri” pomogao francuskim službama da odgovornost za atentat u Bejrutu prebace na Hezbolah i Siriju i da li je time, posredno, učestvovao u pripremanju javnog mnenja na Zapadu za početak građanskog rata u Siriji, 2012. godine  Zašto de Vilijer u knjigu nije uključio materijal dobijen od tadašnjeg šefa egipatske obaveštajne službe, generala Omara Sulejmana, o tome kako se Haririjevo bogatstvo, sa jedne milijarde dolara (1990) povećalo na šesnaest milijardi dolara, u trenutku atentata? Koliko je motiv atentata mogao da bude prinudna eksproprijacija celog poslovnog centra Bejruta, sredinom devedesetih, gde su vlasnici obeštećeni sa 15% realne vrednosti imovine? Plašim se da odgovore na sva ova pitanja nikada nećemo dobiti: sa sobom su ih grob poneli sam Hariri (2005), Omar Sulejman (2012) i konačno de Vilijer (2013).

Ali, ostala nam je još jedna zanimljiva knjiga…

 

XI

Pisac i obaveštajci (1): zvanična verzija

Savimbi

Prvi kontakt Pisca sa francuskim obaveštajnim službama ostvaren je još početkom dalekih pedesetih godina, pod prilično neprijatnim, mogli bismo da kažemo i dramatičnim, okolnostima. Kao mlad novinar, dok je izveštavao iz Tunisa, prihvatio je da učini uslugu lokalnom francuskom obaveštajnom oficiru, i kao kurir prenese poruku pripadnicima lokalne, desničarske grupacije la main rouge, koja je radila razne tajne operacije za račun francuske kolonijalne vlasti u ovoj afričkoj zemlji i bila po kontrolom Spoljne dokumentacione i kontraobaveštajne službe, SDECE. Ispostavilo se, međutim, da je Žerar de Vilijer tom prilikom bio iskorišćen kao pion u jednoj složenoj operaciji čiji je krajnji cilj bilo ubistvo jednog od lidera tuniskog oslobodilačkog pokreta i sindikalnog vođe, Farhata Hašeda, te da je imao prilično sreće da iz cele te avanture izvuče živu glavu. Po povratku u Pariz, De Vilijer se sreo sa obaveštajcem koji ga je vrbovao, ali ovaj nije pokazao ni najmanje znake žaljenja, a kamoli kajanja. Taj događaj je, međutim, osim što mu je tu mešavinu opasnosti i hladne proračunatosti učinio privlačnom do kraja života, naučio mladog Žerara i jednu drugu lekciju, kako ju je sam mnogo decenija kasnije opisao:

“Obaveštajci ne daju pišljiva boba za živote civila. Oni su hladne ribe.”

Naredni susret Žerara de Vilijera sa svetom obaveštajnih službi, kako će se ispostaviti kasnije, mnogo značajniji po ostatak njegovog života, dogodio se 1970. godine. Filip Rondo (1936), tada još mladi oficir u Service Action, posebnom odeljenju francuske Službe za delovanje u inostranstvu, upoznao je Pisca dok je ovaj radio na pripremi svoje nove knjige “Misija u Sajgonu”, raspitujući se o pozicijama koje je Francuska zadržala u svojoj bivšoj koloniji, usred Vijetnamskog rata.

“To bismo i mi želeli da saznamo, ali bi bilo nezgodno da naši ljudi tamo otputuju. Zato biste Vi mogli da odete do Sajgona, ispitate kakva je situacija i napišete nam izveštaj koji bi onda poslužio i za Vaš roman?”Filip Rondo je, kao i uvek, imao praktičan predlog.

Tako je počela saradnja koja je trajala preko četiri decenije. Filip Rondo je napredovao u službi – penzionisan je u činu divizijskog generala, 2005. godine – a Žerar de Vilijer je napredovao kao pisac. Iako se dvojica muškaraca nikada nisu politički slagala, ostala su prijatelji do piščeve smrti.

Pa ipak, susret koji je bio od presudne važnosti za sve njegove kasnije romane, Žerar de Vilijer je imao gotovo slučajno, maja 1978. godine za barom hotela Interkontinental u Kinšasi, prestonici bivšeg belgijskog Konga, tada zahvaćenog građanskim ratom. Desilo se da je te večeri u baru bio i pukovnik Ivan de Linjijer, glavni operativac SDECE za Afriku i dva Francuza, daleko od kuće, našli su brzo zajedničku temu: jedan je o njoj pisao, drugi se njom bavio. Obaveštajac je potom odveo Pisca u Kolvezi, tek zauzet od pobunjenika, zatim u Lumumbaši i druge gradove Konga, prepune francuskih vojnika u uniformama bez oznaka, u ratu u kojem Francuska nije učestvovala.

Njihovi susreti nastavljaju se i u Parizu, gde im se priključuje i Filip Rondo, a nešto kasnije i sam šef francuske obaveštajne službe Aleksandar de Marenš, čuveni Portos. Tako veza između četvorice ljudi postaje doživotna: i Ivan de Linjijer i Aleksandar de Marenš će čitati svaku narednu de Vilijerovu knjigu, koju će im Pisac poslati uz posvetu, sve do njihove smrti, 1995. godine.

***

Kakav je zaista bio odnos Žerara de Vilijera sa tajnim službama, osim ličnog prijateljstva sa njenim šefovima? Na ovo pitanje, iz sasvim razumljivih razloga, nikada nećemo saznati potpuni odgovor. Najviše što možemo je da poslažemo one kockice mozaika koje su preostale. Neka druga imena su morala da ostanu izostavljena, neki detalji takođe, ali ovo je, uglavnom, ta priča.

Vrlo ozbiljni ljudi iz francuske DGSEGeneralne direkcije za spoljnu bezbednost – imali su običaj da kažu da su njegovo ime i prezime neka vrsta passe-partout – komada tvrdog papira ili kartona koji se stavlja između fotografije i stakla u ramu, sprečavajući da oni dođu u međusobni kontakt. Kao što je passe-partout štitio fotografiju, tako je i De Vilijer štitio francusku obaveštajnu službu, punih pola veka. Njegove knjige su slale razne poruke, bile su mamac obavijen oko raznih udica, služile kao poštansko sanduče i lakmus papir odjednom. U rizičnim situacijama – a svaka od njegovih knjiga, uključujući i onu poslednju, o učešću Vladimira Putina u navodnom ubistvu Berezovskog u Londonu, opisivala je neku rizičnu situaciju – francuski obaveštajci bi uvek slegli ramenima, sa neizrečenom porukom:

“Ah, pa to je obična literarna mašta, sa izmišljenim likovima u izmišljenoj zemlji. Kakve veze mi imamo sa tim?”

Jedan od bivših šefova DGSE je, nekoliko meseci posle De Vilijerove smrti, pod uslovom anonimnosti, prihvatio razgovor sa američkim novinarom:

“Ah, da, Žerar de Vilijer. Ne poznajem ga.” – cerekajući se pri tome, kao da sugeriše da nikada nije pročitao nijednu njegovu knjigu, da bi nešto kasnije ipak priznao: “Ali, mora se prihvatiti da su neke od njegovih informacija bile vrlo dobre. Zapravo, u nekoliko njegovih poslednjih romana bile su izvrsne.”

Međutim, jedan drugi visoki funkcioner francuske tajne službe otvoreno je priznao da je sa De Vilijerom bio prijatelj godinama. Pričao je i o uslugama koje su jedan drugom učinili. Tajni policajac je sa Piscem diskutovao o slučajevima kojima se Služba bavila, upoznao ga sa kolegama i ekspertima koji su se bavili eksplozivima, nuklearnim oružjem, hakovanjem kompjuterskih sistema… Pisac je za uzvrat, u mnogim svojim knjigama ubacio neki sitan detalj za koji je Služba iz nekog razloga bila zainteresovana, a koji niko drugi nije bio u stanju da uoči. Evo kako je ovaj obaveštajac opisao Pisca:

“Kada je Žerar de Vilijer u nekoj svojoj knjizi opisao nekoga iz obaveštajnih službi, svako iz našeg sveta bi znao o kome se radilo. I niko drugi, naravno. Istina je, sa vremenom je postao takva figura da je sve više ljudi iz naše profesije očajnički čekalo da se sa njim sastane, kako bi proverili razne svoje pretpostavke u slučajevima na kojima su radili. Bilo je čak i ministara policije iz raznih drugih zemalja koji bi zamolili za sastanak sa njim kada bi se zatekli u Parizu.”

Treći obaveštajac je, jednostavno, opisao De Vilijera kao neku vrstu kolege:

“Mi smo se redovno sastajali i razmenjivali informacije. Ja sam ga lično upoznao sa mnogim osetljivim izvorima. On je imao izuzetan talenat da odmah shvati sva ta složena bezbednosna pitanja, terorizam, obaveštajni rad.”

***

Međutim, ovo mišljenje ne dele samo francuski obaveštajci. Posle 2013. godine ispostavilo se da je Žerar de Vilijer imao decenijama odlične pozicije i u mnogim drugim obaveštajnim službama.

Ala Šavalkina, novinarka koja je radila kao fikser prilikom De Vilijerovih poseta Rusiji rekla je:

“Dobijao je intervjue koje niko nikada ovde nije mogao da dobije. Ljudi koji nikada nisu govorili, njemu su govorili.”

Dok je bivši operativac CIA, koji je pisca poznavao decenijama, rekao:

“Uvek sam imao običaj da našim operativcima preporučim da pročitaju njegove knjige jer tamo ima puno stvarnih informacija. On je bio odlično povezan sa svim službama i znao sve igrače.”

 

XII

Ludaci iz Bengazija, 191 (2011)

Bengazi

U nameri da spreče islamiste koji planiraju da preuzmu Libiju posle Gadafija, Amerikanci pokušavaju da ponovo uspostave ustavnu monarhiju u ovoj zemlji, sa unukom kralja Idrisa, koga je Gadafi zbacio sa vlasti u revoluciji 1969. godine, na čelu. Pretendent na tron, Ibrahim al-Senusi, koji živi u Londonu, dolazi u Kairo da napravi kontakt. Međutim, njegov let je jedva izbegao napad neposredno pred sletanje: nepoznati napadač ispalio je na avion raketu SAM 16 Strela. Ko je želeo da ga ubije? CIA šalje Malko Lignea u Kairo, da zavede Ibrahimovu zanosnu pratilju, fotomodela Sintiju Maligan, i tako sazna njegove tajne kontakte. Ova na prvi pogled primamljiva misija, polako se pretvara u operaciju visokog rizika…

Tako počinje 191. De Vilijerova knjiga “Ludaci Bengazija”, koja je izašla iz štampe krajem 2011. godine, oko dva meseca nakon što je pukovnik Gadafi ubijen u Sirtu. U romanu, njegova smrt se već desila i predstavlja uvod u dramu koja će se u knjizi dogoditi, pre nego u stvarnom životu…

Zaverenici ne odustaju i uspevaju da lakovernog al-Senusija namame u Libiju gde bi lakše mogli da ga ubiju. Posle kratkog brifinga u stanici CIA u Kairu (njen šef se, zanimljivo, zove Tombston – ova engleska reč se zaista koristi i kao prezime, ali češće je nadgrobni spomenik) Malko Linge je prinuđen da sledi nesuđenog libijskog kralja. Radnja nekoliko narednih poglavlja se dešava u Bengaziju, punom raznih radikalnih islamskih frakcija, ponekad međusobno posvađanih oko novca i uticaja, ali uvek ujedinjenih u mržnji prema nevernicima. Koristeći plemena bliska Al-Senusiju, Malko će pokušati da postavi smrtonosnu zamku izvesnom Abu Bukatali, samoprozvanom “božjem ludaku”, koji vodi Ansar al-Šariju, najopasniju islamističku grupu u Bengaziju

Sve dovde, knjiga “Ludaci Bengazija” ne iskače iz uobičajenih klišea Le Karea i Ladlama, smeštenih u atraktivne eksterijere i enterijere Bliskog istoka, sa orijentalnom aromom brzih konja, raznog oružja i lepih žena…

Kako čitalac napreduje u knjizi, tako se i kreće u budućnost – i to kroz narednu, 2012. godinu. Tako se prilično detaljno opisuje događaj iz sredine januara, kada su militanti upali u sedište Privremene vlade u Bengaziju, opljačkali ga i zapalili, zahtevajući uvođenje šerijatskog prava; zatim niz drugih događaja i ličnosti, sve do prestanka funkcionisanja Privremene vlade i konstituisanje Generalnog narodnog kongresa (neke vrste parlamenta) u avgustu.

De Vilijer je u “Ludacima Bengazija” dao i opise glavnih učesnika onoga što će ubrzo postati (i zasada i ostati) građanski i plemenski rat. Ipak, glavni događaj u knjizi, onaj od kojeg je zaista mnogim čitaocima kasnije zastao dah, opisan je pred kraj knjige (koja inače, ima samo 320 strana) a u stvarnom životu dogodio se narednog septembra.

Jedanaestog septembra 2012. godine, negde oko pola deset uveče, masa okupljena u Bengaziju pod rukovodstvom ekstremne grupacije Ansar al-Šarija, pod rukovodstvom Ahmeda Abu Katale (Abu Bukatala iz knjige) napale su američki konzulat u tom gradu, u kojem se u tom trenutku nalazio i ambasador Kristofer Stivens. I taj detalj, kao i profil američkog diplomate iz kojeg je gotovo svaki činovnik u Stejt Departmentu mogao nepogrešivo da prepozna ambasadora Stivensa, bili su opisani u knjizi…

Već oko jedanaest sati uveče, obezbeđenje ambasade u kojem je u tom trenutku bilo samo deset ljudi, više nije u stanju da spreči napad. Ambasada je zapaljena oko ponoći, i negde oko tog vremena ambasador Stivens je ostao sam u zgradi u koju je upao neutvrđen broj militanata. U knjizi se detalji njegove smrti opisuju vrlo plastično – uključujući i navodno silovanje – dok se, u izveštaju bolnice u Bengaziju u koju je prenet u polusvesnom stanju oko jedan sat posle ponoći, taj detalj ne pominje. Žerar de Vilijer je, krajem 2011. napisao da “ambasador nije dočekao zoru”. U stvarnosti, proglašen je mrtvim “od posledica srčanog udara” u dva ujutro po lokalnom vremenu.

Ambasador Džon Kristofer Stivens sahranjen je u Kaliforniji. On je bio osmi američki ambasador koji je poginuo na dužnosti u dotadašnje 234 godine diplomatske istorije SAD, a prvi koji je ubijen, posle 1979. godine.

Vođa ekstremista koji su ga ubili, Ahmed abu Katala zarobljen je u noći između 14. i 15. juna 2014. godine od strane pripadnika američkih specijalnih snaga i trinaest dana saslušavan na ratnom brodu “Njujork”, da bi potom bio prebačen u Vašington, na suđenje koje je i dalje u toku.

Knjiga Žerara de Vilijera “Ludaci Bengazija” već preko četiri godine je jedan od glavnih dokumenata koji koristi Specijalna istražna komisija Predstavničkog doma Kongresa SAD formirana da ispita okolnosti ovog slučaja. Sam Žerar de Vilijer, za godinu dana života koliko mu je bilo preostalo posle slučaja u Bengaziju, nije želeo da da nikakve komentare za javnost, niti da učestvuje u zvaničnim istragama:

“Ono što sam smatrao za potrebno, napisao sam u svojoj knjizi devet meseci pre ovog slučaja. Oni koji je nisu pažljivo pročitali, ili nisu razumeli ono što su pročitali, nisu moj problem.”

Istovremeno, u romanu “Ludaci Bengazija” de Vilijer prilično precizno razotkriva ulogu Katara u podsticanju islamističkog ekstremizma i nasilja u post-Gadafijevoj Libiji. Emir od Katara opisan je kao “glava zmije” a kanali finansiranja raznih pobunjeničkih frakcija i milicija i transporta oružja detaljno opisani. Bivši francuski šef diplomatije, Iber Vedrin – koji nikada nije krio da je poštovalac de Vilijerovog književnog dela – smatrao je te ocene preteranim i čak rekao da je to bio “jedini njegov roman u kojem je pogrešio u proceni”. Imajući u vidu poslednje događaje oko Katara, biće zanimljivo videti koju će od ove dve ocene istorija konačno potvrditi, a koju osporiti.

 

XIII

Pisac i obaveštajci (2): šta se dešavalo iza scene?

gerard de villiers

Ponekad, odnos između Žerara de Vilijera i raznih obaveštajnih službi znao je da poprimi i dramatične obrte. U decembru 2010. godine, nakon što je u 81. godini pao sa konja i pokidao aortu na nozi, Pisac je žurio da završi svoju knjigu koja je već bila praktično završena: “Dobrodošli u Nuakšot” (Bienvenue à Nouakchott”, 187). Nuakšot, grad od nekih pola miliona stanovnika na atlantskoj obali, prestonica je afričke države Mauritanije i šef stanice CIA u Nuakšotu, Brajan Kenedi, bio je jedan od glavnih izvora De Vilijeru za priču o vezi između šverca dijamanata i operacija Al-Kaede južno od Sahare.

U bolnici, gde je proveo tri meseca oporavljajući se od povrede, nezadovoljan što mu knjiga kasni, De Vilijers je napravio jedinu profesionalnu grešku u svojoj poluvekovnoj karijeri. Nije dobro proverio konačnu verziju rukopisa pre nego što ju je, elektronski, poslao svom izdavaču. Identitet nesrećnog Kenedija nije, kao što je to uvek bio slučaj, adekvatno promenjen. Tako se 6. aprila 2011. pojavila knjiga sa punim imenom i prezimenom šefa stanice CIA u Nuakšotu.

U Lengliju su, naravno, bili vrlo ljuti. “To nije fer od De Vilijersa” govorio je najveći broj funkcionera CIA i jedno vreme su ozbiljno razmišljali da mu više ne daju informacije. Ipak, do jeseni te godine je sve leglo i već u 190. knjizi “Ciudad Juarez”, čija se radnja događa u Meksiku, De Vilijer je ponovo imao pomoć CIA u prikupljanju i proveri svojih informacija. Štampa je kasnije, gotovo cele 2012. godine, proganjala pisca sa pitanjem kako je bilo moguće da se CIA tako brzo odljuti nakon neprijatnog incidenta, na šta je on odgovorio:

“Jednostavno. Ja sam u brzini napravio previd i nehotice odao ime njihovog operativca u Mauritaniji. Bilo mi je žao zbog toga. Onda su se u Lengli javili neki moji prijatelji, preneli im moje žaljenje, i rekli da bi bilo u zajedničkom interesu da se saradnja nastavi. Amerikanci su, znate, praktični ljudi i složili su se sa tim predlogom.”

***

Danas, skoro četiri godine posle De Vilijerove smrti, među profesionalcima u Francuskoj ali i van nje, više nije sporno da je Pisac bio tzv. “počasni saradnik” francuskih obaveštajnih službi, kako se to kod njih u žargonu obično kaže. Bio je to jedan pomalo čudan odnos. Sa jedne strane, Pisac je odlazio u zemlje i sretao se sa ljudima, sa kojima francuske obaveštajne službe, iz različitih razloga, u tom trenutku nisu smele da budu ni u kakvom, pa čak ni nezvaničnom, kontaktu. Njegovi kontakti, njegove analize situacija, njegovi precizni opisi različitih terena, ključnih ličnosti i odnosa među njima – sve je to gotovo pola veka pomagalo francuskim obaveštajnim službama da izvrše tzv. “prethodna izviđanja” terena, izbegnu mnoge zamke i rizične situacije. Ovo je nekoliko meseci posle Piščeve smrti potvrdio i Iv Bone, jedan od bivših šefova DST, francuske kontrašpijunaže:

“Njegovi romani su sadržali situacione analize za veliki broj zemalja, sve one zemlje Trećeg sveta koje su nas zanimale. Oni su bili uvek pisani na osnovu temeljnih, precizno sprovedenih terenskih istraživanja, bili su pouzdani i služili nam kao tzv. prethodna izviđanja pre nego što bismo preduzimali konkretne akcije. “

Sa druge strane, postojao je i jedan sofisticiraniji oblik saradnje: kroz knjige Žerara de Vilijera, francuska obaveštajna zajednica plasirala je najrazličitije informacije, neke vidljive a neke – često formulisane samo u nekom sitnom detalju, kroz igru reči ili varijaciju nekog imena ili lokaliteta – i sakrivene. De Vilijerove knjige bile su tako neka vrsta “poštanskog sandučeta” u koje je francuska DGSE ostavljala poruke onima koji su bili dovoljno inteligentni da ih shvate. U ovoj igri je naročito uživao Aleksandar de Marenš, bivši šef francuske spoljne obaveštajne službe SDECE (prethodnice DGSE):

“Žerarove knjige bile su odlično sredstvo za plasiranje dezinformacija. Ali isto tako i pravih informacija. Samo je profesionalac mogao da prepozna i jedne i druge, i razlikuje ih.”

Konačno, bilo je situacija – nisu se one događale tako često, ali ih je bilo – u kojima bi Pisac prihvatio da pomogne Službi i u nekoj konkretnoj operaciji i na druge načine, ne samo u svojim knjigama. U odeljku VII smo opisali detalj sa hapšenjem Karlosa u Sudanu, 1994. godine, gde je Žerar de Vilijer ostvario prvi, onaj najosetljiviji, kontakt sa šefom sudanske obaveštajne službe.

Nešto slično dogodilo se i deset godina kasnije, 2004. godine, kada je francuski novinar Kristijan Šesno, zajedno sa još jednim kolegom, bio otet od strane Islamske armije u Iraku. Ključne pregovore o njegovom oslobađanju, koje se dogodilo krajem decembra iste godine, vodio je sa vođom ove terorističke organizacije, Abu Musom al-Zarkavijem, upravo Žerar de Vilijer, koristeći kao posrednika svog poznanika iz libanskog Hezbolaha, Hasana Nasralaha. Žerar de Vilijer je, na kraju, sleteo i u Aman u Jordanu, sa otkupom od petnaest miliona dolara koliko je Francuska na kraju platila živote svojih građana – ali pod uslovom da se nijedan njen zvaničan funkcioner ne može dovesti u vezu sa tom transakcijom, jer Francuska, naravno sa teroristima ne pregovara…

***

Za svoje nesumnjive zasluge Žerar de Vilijer nikada nije dobio, a ni tražio, nijedan jedini franak (odnosno kasnije evro); nikada nije dobio orden ili neko drugo javno priznanje; nikada se na tu činjenicu nije javno pozvao; nikada nije objavio ništa što bi moglo da šteti interesima Francuske – bar ne na način na koji su te interese shvatali on sam i njegovi prijatelji u DGSE.

Za uzvrat, dobijao je skoro pola veka informacije koje nije imao nijedan francuski poslanik i najveći broj ministara koji su se tih decenija prošetali kabinetima u Parizu. Ne jednom, Žerar de Vilijer je imao informacije pre nego što bi ih imao tadašnji francuski predsednik; na njega se, uostalom, gledalo kao na neku vrstu neformalnog kolege, i njegova znanja i iskustva su često korišćena i kao nezvanično pomoćno sredstvo za proveru različitih operativnih pretpostavki.

I ta veza nije mogla da prođe nezapaženo. Negde pred kraj prošlog veka, Žerar de Vilijer je dobio neočekivani poziv na ručak. Ali, umesto u njegovom omiljenom restoranu u Bulevaru Sen Žermen, ovaj ručak je bio zakazan u jednoj od privatnih odaja na Ke d’Orseju, sedištu francuskog Ministarstva inostranih poslova. Njegov domaćin bio je Iber Vedrin, tadašnji šef francuske diplomatije. Socijalista Vedrin i desničar de Vilijer teško da su mogli da budu idealni par za prijateljsko ćaskanje.

“Zašto ste me pozvali?” – upitao je gost posle kurtoaznog pozdrava.

“Želeo sam da upoznam čoveka koji ima iste izvore informacija kao i ja, ali uvek nedelju dana pre mene.” – bio je iskren odgovor francuskog ministra spoljnih poslova.

 

XIV

Poslednji roman: Osveta Kremlja, 200 (2013)

Kremlin

Žerar de Vilijera su neki smatrali skribomanom. Još sredinom devedesetih – kada mu je bilo ostalo skoro još dve decenije života – imao je običaj da kaže kako mu je cilj da pobedi smrt, tako što će napisati dve stotine knjiga. Godišnje je pisao oko četiri knjige, i da bi ostvario svoj cilj poslednjih godina je taj broj povećao na pet.

De Vilijer je dobio tu svoju, da tako kažemo, utakmicu koju je preko pola života igrao sa starom damom sa kosom: poslednju, dvestotu, knjigu: “Le Vengeance du Kremlin” (“Osveta Kremlja”), objavio je 2. oktobra 2013. godine. Ova knjiga bavi se, sa neverovatnom preciznošću, događajima oko misteriozne smrti ruskog tajkuna i izbeglice u Londonu, Borisa Berezovskog, 23. marta te godine. Za razliku od zvanične verzije (i same ne previše uverljive, dodali bismo), de Vilijer u svojoj knjizi detaljno opisuje likvidaciju Berezovskog koju je, po nalogu Vladimira Putina, izveo specijalni tim operativaca ruske FSB. Na izvestan način, ovaj roman ponavlja zaplet iz jedne od njegovih prethodnih knjiga “Polonijum 210″ (2007), baš kao što se u (samo)ubistvu Berezovskog ponavlja i priča o smrtonosnom trovanju još jednog ruskog emigranta u Londonu, Aleksandra Litvinjenka, iz novembra 2006. godine. Skotland jard, uostalom, obe ove smrti i dalje drži kao “otvorene slučajeve”.

Ali ovog puta, na naslovnoj strani neke De Vilijerove knjige, uobičajena “femme fatale” nije bila uobičajena brineta nego plavuša, slovenskih crta lica. Žerarov agent je novinarima koji su se raspitivali o ovoj promeni zbunjeno rekao da je autor, u poslednji čas, sam poslao fotografiju koju je želeo da se pojavi na koricama knjige.

U poslednjem intervjuu, Žerar de Vilijer je i na ovo pitanje odgovorio po svom običaju, pomalo enigmatski:

“Pobedio sam u mojoj maloj trci, objavio svoj dvestoti roman i sad sam je pozvao da dođe. Valjda će videti svoju fotografiju i prepoznati poziv?”

Novinari koji su to objavili nisu znali da je u tom trenutku bio u terminalnoj fazi raka pankreasa: sa hemoterapijom, koja nije dala rezultate, počeo je već u maju te godine. Već u bolničkom krevetu, napisao je jednu stranu testamenta, nesigurnim rukopisom, 28. septembra.

Krajem oktobra, kada je parisko visoko društvo po prvi put čulo da se enfante terrible francuske literarne scene ne oseća dobro, poslao je kratko obaveštenje za štampu:

“O mojoj smrti će vas obavestiti moj advokat, jednim tvitom. Napisao sam u toku života petnaest miliona reči i zato će za ovo obaveštenje biti dovoljno 140 karaktera.”

Žerar de Vilijer je umro u klinici Bize u Parizu, u četvrtak 31. oktobra 2013. godine kasno uveče, malo više od mesec dana pre svog 84. rođendana. Kao što je i planirao, o tome je javnost obaveštena jednim tvitom njegovog advokata Erika Morena, objavljenim u jedan minut pre 11 sati pre podne, u petak 1. novembra 2013:

Eric Morain @EricMorain

le Prince Malko Linge est orphelin : l’écrivain de Villiers est décédé hier à Paris à 83 ans des suites d’une longue maladie.

XV

Odlazak: ispraćaj i sporovi

Tombe_Gérard_de_Villiers

Žerar de Vilijer je sahranjen u četvrtak, 7. novembra 2013. godine, na groblju Pase u Šesnaestom arondismanu, inače omiljenom poslednjem prebivalištu visoke buržoazije francuske prestonice. Među oko dve stotine prisutnih, ispraćaju pisca prisustvovale su tri od četiri njegove žene, brojne ljubavnice, manje brojni prijatelji, zatim uobičajeni novinari, policajci, ministri…

Bila je tu i njegova iskrena obožavateljka i prijateljica, lider francuskog Nacionalnog fronta, Mari Le Pen, veterani francuske posleratne špijunaže i kontrašpijunaže, generali Filip Rondo i Iv Bone, obaveštajni oficiri američke, ruske, britanske i izraelske ambasade u Parizu. Zli jezici su govorili da su ovi poslednji došli samo da se uvere da će kovčeg zaista biti spušten u grob – MOSAD, naime, nikada nije preterano voleo Žerara de Vilijera, i za upućene to nije bila tajna. 

Francuska ministarka kulture, Aurelija Filipeti, članica Socijalističke partije, inače i sama književnica, nije došla na sahranu. Na novinarsko pitanje da li će bar izraziti saučešće porodici preminulog kolege, odgovorila je negativno i time izazvala talas javnih kritika u Parizu tih dana jer je prekršila nepisano  pravilo: “O mrtvima sve najbolje”.

Na nadgrobnoj ploči od crnog mermera, osim imena i prezimena i godina rođenja i smrti, nema drugih oznaka. U onom delu pariskog javnog mnenja koje je i inače sklono teorijama zavere, ta činjenica je kasnije korišćena kao argument da je Žerar de Vilijer bio mason, što je trebalo da objasni njegove odlične kontakte, informacije i apsolutnu bezbednost u toku čitavih pola veka. Nijedna francuska masonska loža nije, međutim, ni potvrdila ni demantovala te pretpostavke. I jedno i drugo je, uostalom, razumljivo.

***

Kao što možete i da pretpostavite, neko ko je u svom životu imao četiri žene, dvoje dece, obaveštajce raznih vrsta, ljubavnicu i advokata teško da je mogao da ode sa ovog sveta a da to ne izazove ozbiljne potrese u tom malom krugu.

Sa svojom poslednjom ženom, Kristinom, Žerar de Vilijer nije živeo poslednjih deset godina, od 2003. godine, ali je ona po dogovoru nastavila da upravlja kompanijom koja se bavila izdavanjem njegovih knjiga i prodajom autorskih prava, još od 1998. Kristina je posle de Vilijerove smrti bila ogorčena jer o njoj nije ni obaveštena pre advokatovog tvita. Na sahranu nije ni došla. Vrlo brzo, Kristina de Vilijer otpočela je sa medijskim optužbama – kasnije je angažovala i advokate koji su podneli krivične prijave pariskoj policiji – da su advokat Erik Moren i poslednja ljubavnica Silvija Elijas Maršal u dogovoru opljačkali čoveka koji je ubrzano išao u susret smrti:

“Sve je nestalo iz stana za mesec dana, od kraja septembra do kraja oktobra: umetničke slike, kolekcija luksuznih ručnih satova, dve i po hiljade boca arhivskih vina iz podruma, pečatni prsten, triptih koji mu je naslikan u Veneciji, srebrno posuđe, Hermes kravate, luksuzne pepeljare, oružje, čak i mobilni telefon u kojem su bile poruke koje smo razmenjivali.”

Istovremeno, Žerarova prva žena, Olga Vekijone, izazivala je sažaljenje javnosti pričom o njihovom hendikepiranom sinu koji će biti izbačen iz stana jer od smrti njegovog oca više nije mogao da plaća mesečnu rentu od 1.100 evra.

Nekako u to vreme, pojavili su se i neki poreski dugovi koji ranije nigde u dokumentaciji nisu postojali. Stan u Aveniji Foš je tako prodat za oko tri i po miliona evra, kako bi se oni namirili. Kao da je, smrću Pisca, prestao da funkcioniše neki nepisani dogovor da on, dok je živ, neće imati nikakvih problema?

Onaj deo francuske javnosti koji de Vilijera nikada nije voleo zlobno je komentarisao kako su prave razmere njegove sebičnosti postale poznate tek kad je umro. Onaj drugi deo je filozofski zaključio kako niko od nas ionako ne može ništa da ponese na onaj svet, pa je tako Žerar de Vilijer i umro baš na način na koji je i živeo, kontroverzno.

Naš zaključak je negde između: čovek koji je pola veka gradio lik svog glavnog junaka, aristokrate koji za potrebe CIA obavlja sumnjive poslove od prašuma Južne Amerike, preko peska Libije i Egipta, do balkanskih planina i močvara jugoistočne Azije vratio se posle svoje smrti u drugi svet, svet Žorža Simenona i njegovih dosadnih policijskih inspektora koji istražuju autentičnost testamenta, pregledaju SMS poruke, saslušavaju advokata i ljubavnicu kao glavne osumnjičene… Mnogo manje glamurozan svet od onog u kojem je živeo.

XVI

Književno nasleđe

160725390

“Najgora stvar koja se može dogoditi proroku je da se ispostavi da je pogrešio. Sledeća najgora stvar je da se ispostavi da je bio u pravu.” – napisao je Oldos Haksli.

Prijatelji i saradnici Žerara de Vilijera saglasni su u jednom: uprkos novcu koji je zarađivao i intenzivnom životu koji je vodio, gotovo do poslednjeg dana, Pisac nije sa ovog sveta otišao preterano srećan. Dva saznanja su ga poslednjih godina posebno ispunjavala osećanjem osujećenosti.

Prvo, njegovo književno delo ostalo je ograničeno, uglavnom, na francusko govorno područje. Bilo je doduše prevoda, još od 1968. godine na italijanski, potom na nemački, turski, ruski i japanski, ali ono tržište koje je početkom ovog veka bez premca na svetu – englesko govorno područje – dugo mu je ostalo nedostupno, bar dok je bio živ. De Vilijer je nekoliko puta rekao da je svestan činjenice da nema šanse da makar sustigne slavu Jana Fleminga sa Džemsom Bondom, jer nije rođen u zemlji u kojoj se govori engleski. Ironija sudbine je da su De Vilijerovi književni agenti, posle dugih pregovora, prvi ugovor o objavljivanju nekoliko njegovih knjiga sa izdavačem u SAD potpisali tek posle njegove smrti.

 

Drugo, francuska književna i kulturna elita ostala je uporna u potcenjivanju, ili bar u ignorisanju, De Vilijerovog dela. Njegove knjige su kritičari često opisivali frazom o paraliteraturi – nečemu što je na granici literature, slično naučnoj fantastici ili istorijskim romanima – a neki od njih se nisu libili da upotrebe i pežorativni izraz “stanična literatura” (Roman de gare), korišćen da opiše knjige koje se kupuju na autobuskim ili železničkim stanicama da bi se pročitale u toku putovanja i po dolasku bacile u korpu za otpatke. Na izvestan način, ni sam  Žerar de Vilijer sebe nije smatrao književnikom u potpunom značenju tog pojma, onom u kojem ga upotrebljavamo kada, na primer, pričamo o Zoli ili Balzaku:

“Ja ne smatram sebe književnikom. Ja pričam priče. Pišem bajke za odrasle. I pokušavam da ponekad u njih unesem ponešto istine.”

Ipak, negde duboko u sebi, Žerar de Vilijer je ovaj odnos smatrao za nepravdu. Ironija sudbine je da su se njegove knjige ipak čitale, često od tih istih koji su ih javno prezirali, ali potajno, čitale su se kao što srednjoškolci čitaju pornografske časopise, ispod klupe, krišom. Dva francuska predsednika – Valeri Žiskar d’Esten i Žak Širak – bili su recimo njegovi redovni čitaoci. Ipak, nikada nije doživeo nijednu ozbiljnu promociju svojih knjiga, čak ni na nivou onih koje su bile organizovane za obične početnike.

Ako pogledamo neke druge kontroverzne pisce dvadesetog veka, De Vilijerove prethodnike i savremenike, skloni smo da podelimo bar neke simpatije sa njim. Kurcio Malaparte (1898-1957), italijanski pisac iz vremena fašizma i prvih posleratnih godina, ili belgijski autor Žorž Simenon (1903-1989), književni otac čuvenog inspektora Žila Megrea, teško da su suštinski bili mnogo drugačiji od njega.

Ako je De Vilijerov glavni junak Malko Linge oličenje kiča, onda je to isto i inspektor Megre? U književnom pogledu, Žorž Simenon jeste zauvek promenio fiozonomiju savremenog detektivskog romana, iako nikada nije dostigao savršenstvo u stilu i rečenici, koje je odlikovalo, na primer, Rejmona Čendlera ili Agatu Kristi. Isto tako, ni rečenica Žerara de Vilijera ne može se porediti sa onom Radjarda Kiplinga u Kimu, Džozefa Konrada u Tajnom agentu, Somerseta Moma u Ašendenu ili Grahama Grina u Trećem čoveku – ali uprkos tome, njegov Malko Linge je još u prošlom veku bio preteča mnogih fenomena koji će tek u ovom, dvadeset prvom veku, postati deo naše svakodnevice: medijske promocije i eksploatacije tajnih službi, efekata hiperprodukcije u masovnoj kulturi, korišćenja pisaca i novinara kao oruđa u virtuelnim ratovima…

Ako je De Vilijer mizogini seksista, kako ga je jednom prilikom sa prezirom nazvala francuska ministarka kulture, Aurelija Filipeti, šta je onda Simenon koji se javno hvalio da je spavao sa deset hiljada prostitutki u toku svog života?

Ako je De Vilijeru zamerena bliskost sa ekstremnom desnicom, kako je onda u posleratnoj Evropi bio prihvaćen Malaparte, koji je kao novinar bio deo propagandne mašinerije Vermahta na Istočnom frontu, i 1942. ushićeno pisao o arijevcima iz norveških SS jedinica koji su kod Lenjingrada zarobljenim vojnicima Crvene armije kuvali glave kako bi se u domovinu vratili sa njihovim lobanjama kao suvenirima?

Neko je rekao da je Žerar de Vilijer jednostavno živeo u pogrešnom vremenu: pogrešnom za način na koji je živeo i kulturne i pseudoideološke obrasce koje je sam stvorio i u kojima se kretao. Vek ranije on se ne bi ni razlikovao od preovlađujućih ksenofobnih literarnih modela Francuske Napoleona III i njegovih naslednika. On bi bio pravilo, a Emil Zola, sa svojim angažmanom u Aferi Drajfus, izuzetak. Pola veka ranije, bio bi smatran malo ekscentričnim, ali to ne bi nikome puno smetalo. Početkom dvadeset prvog veka, jednostavno nije mogao da opstane u eri političke korektnosti.

 

XVII

Epilog: plejboj “duboke države” i njegovi zaštitnici

3807217_l1007539

Ovu priču završićemo jednom malom misterijom. Žerar de Vilijer se gotovo pola veka bavio jednim te istim poslom, pomalo književnim i pomalo špijunskim. Putovao je, od Afrike, preko Bliskog istoka, do Latinske Amerike i Azije, kroz gotovo stotinak zemalja, od kojih je svaka, u vreme njegovog boravka bar, bila poprilično opasna. Družio se sa liderima oslobodilačkih pokreta, teroristima, oficirima najamničkih vojski, trgovcima oružjem, šefovima kriminalnih bandi i agentima obaveštajnih službi najmanje pet država. U svojim knjigama bi potom često mnoge od njih izvrgao podsmehu, ili bi objavio krajnje osetljive detalje.

U slučajevima ubistava Anvara el-Sadata, Indire i Radživa Gandija, Refika Haririja, Aleksandra Litvinjenka, Kristofera Stivensa, Borisa Berezovskog – njegove knjige sadržavale su detalje koje su ozbiljno dovodile u pitanje zvanične verzije i otvarale mogućnost novih istraga. Neke od tih ubistava je, faktički, i predvideo i detaljno opisao, ponekad mesecima pre nego što bi se ona desila.

Za tih pedeset godina od mnogih svetskih lidera, i manjih i većih država, ostao je samo pepeo. Od nekih metaforički, a od nekih i bukvalni. Propadali su sistemi i menjale se granice. U svetu su ubijene hiljade novinara, u ratnim zonama i van njih, podjednako. Nijedan od njih nije objavio ni delić onoga što je, za sve ovo vreme, objavio Žerar de Vilijer, plejboj i voajer “duboke države”.

Pa ipak, za pedeset godina junak ove naše priče nikada nije imao telohranitelja. Nikada u ruci nije držao oružje, osim kada bi sa njim pozirao za novine, u čemu je inače uživao. Nikada nije bio uhapšen. Nije doživeo nijedan incident. Nije primio nijedno preteće pismo. Ni za jednu od petnaest miliona reči, koliko je napisao u svojih dve stotine knjiga, nikada nije bio ni tužen, čak ni u građanskoj parnici.

Kako je to uopšte bilo moguće? Koje su to nevidljive i moćne sile, celih pola veka, štitile ovog čoveka tako jako da baš niko, od stotina onih koje je svojim knjigama uvredio, povredio, naljutio, ugrozio ili uplašio, nije smeo ni da pomisli da mu učini nešto nažao? Ta tajna je zauvek ostala ispod one ploče od crnog mermera, bez oznaka, na pariskom groblju Pase.

Ali, sve te sile postoje i danas, isto tako nevidljive i moćne kao i onda. Čeka se samo naredni Pisac.

***

images (7)

Ova priča posvećena je Metju Palmeru, američkom diplomati koji je, za svojih četvrt veka službe, sa Balkanom, Srbijom i Beogradom razvio jedan posebno intenzivan, mogli bismo da kažemo i ličan, odnos. Nakon što je Žerar de Vilijer krajem 2013. otišao na Večni Istok, Metju je postao Pisac, i dosad je objavio četiri knjige: “Američka misija” (2014), čija se radnja događa u Kongu, u Africi; “Državne tajne” (2015), opisuju događaje iz Pakistana; “Vuk iz Sarajeva” (2016) bavi se Palmerovim uspomenama na rat u Bosni i Hercegovini; “Neprijatelj dobra” (2017) događa se u bivšoj sovjetskoj republici, Kirgistanu. Koji li će biti naslov naredne Metjuove knjige, one koju će objaviti u 2018. godini? “San o Nobelu”?

Advertisements