163a525e0dca6ed8e21256c36264d2ba--mardi-gras-masks-venetian-masks

“Dobar roman nam kaže istinu o njegovom junaku; ali loš roman nam kaže istinu o njegovom autoru.”

(Gilbert Kit Česterton, “Jeretici”)

 

U sredu, 2. avgusta, desile su se dve zanimljive stvari.

U Podgorici, potpredsednik SAD video se sa liderima zemalja tzv. Regiona (da, to je sada politički korektno ime za zemlje bivše Jugoslavije plus Albaniju), predsednicima njihovih vlada, kao i sa jednim predsednikom nečega što još nije zemlja – Hašimom Tačijem sa Kosova. Bila je tu i predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić.

U Beogradu, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, Biljana Popović Ivković, objavila je autorski tekst u listu “Nedeljnik” pod naslovom: “Saša, da li Vi lobirate za nezavisno Kosovo?

Zašto su ove dve stvari povezane? Iz više razloga.

Prvo, zato što je u Podgorici američki potpredsednik (a po nekim dobro obaveštenim analitičarima i budući predsednik) SAD Majk Pens svojim domaćinima poslao vrlo jasne poruke: Rusija je “nastojala da destabilizuje Zapadni Balkan”, “pokušala je da podeli region”, “podrije integracione procese” i “iscrta nove granice silom”. Nijedan od prisutnih lidera nije rekao ništa suprotno: ćutanje je znak odobravanja.

Ana Brnabić je išla i dalje od ćutanja: u razgovoru sa Pensom rekla je: “Interes Srbije su mir i bezbednost Zapadnog Balkana”. Bezbednost, naravno, po Pensovom ključu za tumačenje tog pojma, a ne po Aninom, ili bilo čijem drugom.

Drugo, zato što je opštepoznata činjenica da je “Nedeljnik” jedan od medija koji su pod direktnim uticajem ruskih specijalnih službi, jedan od stubova meke moći Kremlja u tom “Regionu” za čiju bezbednost su Pens i Ana zabrinuti.

I baš taj medij je državni sekretar MUP Srbije izabrala da objavi svoj autorski tekst o građaninu Saši Jankoviću, baš u danu u kojem je predsednica vlade, tela koje je poslodavac tog državnog sekretara, rekla prilično jasno šta je nacionalni interes.

Naša analiza pokušaće da odgovori na nekoliko zanimljivih pitanja koje je ovaj tekst postavio.

1. U kom svojstvu je autorka napisala ovaj tekst?
2. Kakve pravne posledice iz toga proizilaze?
3. Kakve su potencijalne bezbednosne implikacije teksta?
4. Kome je ovaj tekst zapravo trebalo da bude upućen?
5. Kakav je kvalitet argumentacije upotrebljene u tekstu?
6. Kako tekst objašnjava poziv Aleksandra Vučića na takozvani “unutrašnji dijalog” o Kosovu?
7. Kako nam tekst pomaže da shvatimo odnos dve države u Srbiji?

***

1. Moj prvi utisak je bio da autorka teksta, zapravo, ima ozbiljan kognitivni problem kada je u pitanju njeno radno mesto. Biljana Popović Ivković je državni službenik visokog ranga, imenovana na tu dužnost najpre 13. septembra 2016. godine (u prethodnoj vladi), a potom ponovo 20. jula 2017. godine. Prema izveštaju “Politike” od 15. septembra 2016. godine, delokrug njenog rada obuhvata: “pitanja iz oblasti policije u zajednici, saradnju sa nevladinim organizacijama i udruženjima građana”. Dakle, opis njenog radnog mesta nigde ne uključuje Kosovo, amaterske psihološke refleksije, ocenu predsedničkih kandidata, njihovih poruka u kampanji – sve ono čime se ona, u ovom tekstu, bavi.

Neko će možda reći da je Biljana Popović Ivković tekst napisala kao građanin, a ne u vršenju svoje službene dužnosti? Ta pretpostavka, međutim, već i posle tzv. prima faciae ispitivanja, ne može da opstane. Tekst je naime ilustrovan fotografijom autorke u društvu direktora Policije Republike Srbije, Vladimira Rebića i jednog uniformisanog i naoružanog pripadnika MUP-a. Nije ilustrovan fotografijama autorke u dečjem vrtiću, biblioteci ili frizerskom salonu. Ovaj detalj nikako nije slučajan – autorka ima dovoljno svojih fotografija na kojima je sama, a urednici “Nedeljnika” dobro znaju da se autorski tekstovi nikada ne ilustruju grupnim fotografijama. Očigledna je, dakle, bila namera da se čitaocima, a i Saši Jankoviću na kojeg se tekst odnosi, posebno naglasi da je pisan u službenom a ne u privatnom svojstvu.

***

2. Tu dolazimo na naredni problem: državnim službenicima, u demokratskim zemljama, nije dozvoljeno bavljenje politikom. Ono je dozvoljeno narodnim poslanicima, ministrima – koji su i sami političari – ali ne i njihovim saradnicima koji nisu birani u Narodnoj skupštini. Uostalom, i građanin Saša Janković, dok je bio Zaštitnik građana Republike Srbije, iako biran u Narodnoj skupštini, bio je pod istim ograničenjima i poštovao ih je do poslednjeg dana svog mandata.

Pored toga, Zakon o Vladi, u članu 26a “Predstavljanje stavova Vlade”, kaže:

“Članovi Vlade, državni sekretari i direktori posebnih organizacija i službi Vlade dužni su da u javnim izjavama i nastupima u javnosti izražavaju i zastupaju stavove Vlade.”

Imajući u vidu tu zakonsku odredbu, neminovno se postavlja pitanje da li sve ocene u autorskom tekstu Biljane Popović Ivković objavljenom juče u listu “Nedeljnik” predstavljaju stavove Vlade Republike Srbije ili ne. Ima li Vlada stav makar o jednoj od tih njenih ocena, na primer, onoj o članstvu Kosova u Interpolu? Javnost ima pravo da bude obaveštena o tome na kojim su sednicama Vlade ti stavovi doneti i gde su objavljeni.

Na osam sednica Vlade Republike Srbije koje su održane od 30. juna do 1. avgusta ove godine, prema informacijama dostupnim na zvaničnoj internet strani Vlade http://www.srbija.gov.rs, nije donet nijedan od stavova iznetih u tekstu Biljane Popović Ivković. Da li Vlada ima tajne stavove koji nisu objavljeni, ili je autorka prenosila stavove nekog drugog centra moći, formalnog ili neformalnog? Koliko država imamo u Srbiji trenutno?

Autorka teksta o svim ovim zakonskim ograničenjima nije vodila računa u ovom tekstu, baš kao što o tome nije vodila računa ni u jednom od svojih brojnih obraćanja javnim ličnostima u poslednjih nekoliko meseci. U svim tim situacijama, ona se bavila politikom. Rečnik koji je pri tome koristila, kvalitet njenih argumenata, formalnologičke greške koje je učinila – sve to nije predmet ove primedbe, i o tome bi trebalo da vode računa oni koji su je zadužili da se bavi ovim poslom. Naša primedba ide u drugom pravcu i možemo je formulisati kao pitanje: koji to centri moći štite Biljanu Popović Ivković kad ona može (i verovatno smatra da je to njena dužnost) da direktno krši zakon, a da ne bude pozvana na disciplinsku odgovornost od strane svog pretpostavljenog, ministra Stefanovića?

***

3. Koju poruku ovaj tekst šalje svojim čitaocima i samom građaninu Jankoviću? Sam naslov “Da li Vi Saša lobirate za nezavisno Kosovo?” uz fotografiju na kojoj se autorka nalazi neposredno do naoružanog čoveka, mene je asocirao na jedan drugi naslov: “Ćuruvija dočekao bombe”, objavljen u “Politici Ekspres” 5. aprila 1999. godine, šest dana pre nego što je čoveku iz naslova presuđeno u skladu sa porukama iz tog teksta. Ta presuda, sećamo se, nije bila u sudnici, nego u haustoru.

Ali onaj tekst je bar pisao novinar koji nije bio naoružan, a ovaj tekst je pisala autorka koja pored pisanja voli i da se slika sa naoružanim ljudima. U ovom tekstu, i čovek kojem je on upućen, građanin Saša Janković, takođe je prikazan na fotografiji: u civilnom odelu, nenaoružan, neprijatno blizu jednog zida. Valjda, da bude lakša meta?

Jer, pištolj tog policajca pored kojeg se fotografisala Biljana Popović Ivković je simbolički ona puška na zidu iz Čehovljevih drama: ako se pojavi u prvom činu, opaliće u trećem…

Tadašnji ministar informisanja danas se predstavlja kao predsednik Republike. Ako smo nešto naučili da čitamo u prethodnih dvadeset pet godina, naučili smo da čitamo znakove.

***

4. Da li Saša Janković lobira za samoproglašeno Kosovo? Da li je Saša Janković potpisao Briselski sporazum? Da li poslanici izabrani na listama Saše Jankovića učestvuju u radu Skupštine “samoproglašenog Kosova”? Da li je Saša Janković raspustio legalne organe vlasti u opštinama na Kosovu u kojima su još funkcionisale? Da li se on dogovarao oko međunarodnog pozivnog broja za Kosovo? Da li je on ostavio na cedilu Olivera Ivanovića preko dve godine? Da li je Saša Janković u Beču igrao fudbal sa Hašimom Tačijem? Konačno, da li je Saša Janković bio juče u Podgorici sa predsednikom “samoproglašenog Kosova” ili je to bila predsednica vlade, Ana Brnabić?

Zar nije bilo logičnije da autorka napiše drugi tekst, pod naslovom: “Ana, da li Vi lobirate za samoproglašeno Kosovo?” i objavi ga juče u nekom crnogorskom listu (ruski FSB ima svoje stubove meke moći i u Podgorici, baš kao i u Beogradu i verovatno autorki ne bi bio problem da ih identifikuje) tako da tekst sačeka Anu Brnabić kada je sletela u Podgoricu?

***

5. Sam formalni povod za ovaj tekst – mišljenje Saše Jankovića o tome da li bi Srbija trebalo da se protivi tome da Kosovo bude primljeno u članstvo Interpola – može, naravno, da bude predmet rasprave u kojoj bi prevashodno trebalo da učestvuju stručnjaci za bezbednost. Moglo je, na primer, samo Ministarstvo unutrašnjih poslova organizuje takvu specijalističku raspravu? Argumenata naravno ima i za protiv, nisam ih dosad pažljivije izučavao i uzdržao bih se da o tom mišljenju sad dam svoj sud. Ali, to nije ni suština ove rasprave. Suština je da baš nijedan od tih argumenata autorka teksta nije u njemu iznela, bilo zato što ih ne zna ili zato što je ne zanimaju, sasvim svejedno. Cilj teksta ionako nije bila razmena argumenata, nego poruka.

Zato smo umesto njih mogli smo da pročitamo patetična psihologiziranja o ličnosti građanina Saše Jankovića, njegovim vrlinama i manama, navikama i osobinama. Uz dužno poštovanje, sva ta ad hominem psihologiziranja su za javnost potpuno irelevantna, a za službenika MUP morala bi da ostanu privatna. Čerupanje delova raznih izjava koje je Saša Janković dao u predsedničkoj kampanji nema nikakve veze ni sa Interpolom ni sa opisom poslova i radnih zadataka državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Naravno da od autorke – koja je završila izvesni Fakultet za poslovne studije takozvanog Univerziteta Megatrend – nismo mogli ni da očekujemo da je pročitala previše knjiga. Tako ne iznenađuje što nije prepoznala rečenicu: „vrata su zaključana samo na grobljima, na dućanima propalih trgovaca, na kućama u kojima je bolest i u tamnicama“. Ovu rečenicu je napisao Ivo Andrić u svojoj knjizi stihova u prozi “Ex Ponto”, još 1918. godine, a Saša Janković ju je citirao u jednom od svojih predizbornih govora ovog proleća. Kako je Biljana Popović Ivković pomislila od Andrićeve rečenice da je Jankovićeva ne znamo, ali nas to nekako i ne čudi previše od poštovalaca kulta Aleksandra Vučića – njihove biblioteke su ionako pune knjiga Vojislava Šešelja, njegovog duhovnog oca.

***

6. Konačno, koje poruke tekst Biljane Popović Ivković šalje svima nama, slobodnim građanima Srbije? Očigledno, mnogo više nego što je autorka mislila, i svakako više nego što bi predmet obožavanja njenog kulta, Aleksandar Vučić, voleo, taj tekst govori o stvarnim dometima poziva na takozvani “unutrašnji dijalog” o Kosovu koji je on nedavno uputio. Bilo ko, izvan kruga poštovalaca kulta, ako bilo šta kaže o temi ovog “dijaloga”, biće “loš glumac”, “politikant”, “mrzitelj”, “amater” ili bilo šta drugo čega bi autorka, u okviru onog fonda reči u srpskom jeziku kojim raspolaže, mogla da se seti. Ni za šta što bi napisala, ionako, neće snositi nikakvu odgovornost. Granica njene elokvencije je zapravo samo njena mašta. Baš kao i u slučaju samog Aleksandra Vučića.

***

7. Da zaključimo: ni u političkom, a posebno ne u literarnom smislu, tekst Biljane Popović Ivković u “Nedeljniku” ne bi zasluživao ovoliko reči koliko smo danas na njega potrošili. Ne bi, da nema jednog malog detalja, sa kojim smo i počeli ovu analizu. Jučerašnji dan je pokazao da u Srbiji postoje dve države: ona javna, koja je bila u Podgorici, i ona tajna, koja je formulisala poruke, izrečene i neizrečene, u ovom tekstu. Ona koja se oslanja na ustav, zakone i institucije, i ona koja šalje ljude pod fantomkama, zaokružuje glasačke listiće koji nisu ni videli kutiju iznutra i piše tvitove pod izmišljenim imenima. Ona koja premijere susednih država smatra za partnere u zajedničkom poslu, i ona koja u njima vidi  “šiptarske plaćenike”. Država crveno-plavo-bele trobojke i država pinka. U Vladi Republike Srbije, još uvek zajedno, sede ministri koji reprezentuju obe ove države.

Jučerašnji dan nije samo nedvosmisleno afirmisao autorku teksta u “Nedeljniku”, Biljanu Popović Ivković, kao jednog od ključnih portparola ove druge, pink države. On je pokazao i da su stvarne razlike između ove dve države, već sada, mnogo dublje nego što smo možda mogli da pomislimo. One će verovatno, još neko vreme, nastaviti svoju kohabitaciju – ali Čehovljev treći čin je danas mnogo bliži nego što je bio u ponedeljak.

***

Objavljeno 3.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/sasa-da-li-vi-lobirate-za-nezavisno-kosovo/

Advertisements