ikea_0

Sutra će Srbija dobiti još jednu robnu kuću. Danas je Srbija dobila još jedan u nizu autorskih tekstova Aleksandra Vučića:

http://www.alo.rs/ne-gresi-samo-onaj-ko-spava/118076

Pomalo bizarna činjenica da neko, ko se predstavlja kao šef države, piše autorski tekst o otvaranju jedne robne kuće biće svakako predmet burnih rasprava u javnosti, manje ili više ukusnih i smislenih. Mogu, otprilike, da pretpostavim šta će govoriti kako protivnici autora, tako i obožavaoci njegovog kulta, i nisam nešto previše impresioniran kvalitetom argumenata koje očekujem da čujem.

Zato mi se čini mnogo izazovnijim pokušaj da dešifrujem skrivene poruke koje je autor, u ovom tekstu, poslao čitaocima. Kako nama koji smo njegovi protivnici, tako i onima koji su njegovi obožavaoci. Tih poruka ima više, i one su prilično ozbiljne. U relativno dugom tekstu (tek nešto manje od 1300 reči) Aleksandar Vučić govori i o sebi,  o nama, i o svetu – ili bar o svom viđenju svega toga.

U ovom komentaru ćemo razmotriti šest pitanja:

  1. Kako je i zbog čega autor iskoristio osnivača grupe IKEA, Ingvara Kamprada, kao povod za još jednu autoprojekciju?
  2. Zašto je ovaj tekst odlična ilustracija autorovog izjednačavanja ljudskog društva i kompanije?
  3. Na koji način je IKEA paradigma postmodernog kapitalizma i kako autor to razume?
  4. Zašto Milija Ktitor nije imao šanse koje je imala IKEA i da li je zbog toga on lenj?
  5. Šta nespavanje govori o vremenu koje je preostalo (ne)spavaču?
  6. Šta smo mogli da zaključimo za deset minuta?

***

Najpre, u deo teksta o osnivaču grupe IKEA, Ingvaru Kampradu, Aleksandar Vučić unosi sopstvenu projekciju, više nego što možda i sam misli. On stidljivo, u jednoj zagradi, pominje Ingvarove “greške iz mladosti”: “bio je član švedskog nacističkog pokreta”. I Aleksandar Vučić je, naravno, imao svoje “greške iz mladosti”, bio je funkcioner Srpske radikalne stranke, tog “srpskog nacističkog pokreta” na kraju dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. Ako je, dakle, Ingvar Kamprad, svojim teškim radom i asketskim životom, uspeo da dobije iskupljenje od “grešaka iz mladosti”, ako su racionalni Šveđani tu njegovu konverziju prihvatili, zašto onda iracionalni Srbi ne prihvataju pravo Aleksandra Vučića na tu istu konverziju i iskupljenje? Činjenica da autora teksta ovo pitanje posebno pogađa i boli već pet godina je opštepoznata, ponavlja se u različitim oblicima u njegovim tekstovima i verbalnim istupima, pa da iskoristimo ovaj poslednji povod da pokušamo da odgovorimo na njega.

Ingvar Kamprad se učlanio u Novi švedski pokret (Nysvenska Rörelsen) Pera Engdala, sa šesnaest godina, 1942. godine, u tada neutralnoj Švedskoj. Prikupljao je članarinu i bavio se upisivanjem novih članova. Kao i svaki oportunista, prestao je to da radi onda kada je video da je antifašizam u Evropi pobedio, septembra 1945. godine. Sa svojim duhovnim ocem, Engdalom, družio se negde do ranih pedesetih godina. Ingvarova politička aktivnost u mladosti nije Švedskoj pričinila neko naročito zlo – u istoriji ove zemlje mnogo sramnije mesto su npr. imali dobrovoljci u nemačkoj 5. SS diviziji “Viking”, oni koji su služili sa zloglasnim Jozefom Mengeleom.

Za razliku od Kamprada, Aleksandar Vučić u “srpskom nacističkom pokretu” nije bio tri godine, nego punih šesnaest godina, ali ne kao mladi aktivista nego na na visokim funkcijama. Bio je u vrhu stanke direktno odgovorne za Srebrenicu i Oluju 1995. godine, za bombardovanje i gubitak Kosova 1999. godine, za trovanje duha generacija mladih ljudi u Srbiji i za mišljenje koje je o našem narodu, dve decenije, preovladavalo u međunarodnom javnom mnenju. Za razliku od Ingvara Kamprada, Vučić svog duhovnog oca – Vojislava Šešelja – nije napustio ni kada je počeo da tvrdi kako se “promenio”; naprotiv, on mu je i danas omiljen opozicionar, i luka utehe u koju često navrati, frustriran nespunjenim obećanjima “zlog Zapada”.

Dakle, za razliku od Ingvara Kamprada, politička karijera Aleksandra Vučića posuta je leševima, od početka do kraja – čak i danas se na njoj stvori poneki leš – baš kao što je put Ivice i Marice do veštičine kuće u bajci braće Grim bio posut kamenčićima. Nikakva naknadna pamet ne može da izmeni tu strašnu činjenicu, i nikakvi prozori od čokolade na veštičinoj kući neće nas prevariti da naknadno prihvatimo i opravdamo zlo otelotvoreno u tom čoveku. Činjenica da je proizvođač te kuće danas IKEA neće tu ništa promeniti.

***

Zanimljivo, i u ovom tekstu autor ponavlja svoje mehanicističko, krajnje pojednostavljeno, poređenje ljudskog društva (države) i kompanije. Ta sklonost je inače očigledna u celini njegovog javnog diskursa: stanovnici su radna snaga, MMF je Gogoljev revizor, penzije su trošak, vlada je upravni odbor, čuveni bruto društveni proizvod je bilans uspeha. Iz ovog diskursa je – ne znam da li iz neznanja ili namerno – ispuštena solidarnost, ona differentia specifica, kvalitet koji odvaja ljudsko društvo od kompanije. Ispuštena je kako ona niža, mehanička solidarnost, tako i ona viša, organska, kako je to lepo opisao Emil Dirkem. Iz tog previda proizilazi i sledeći pogrešno primenjen analitički model: ogoljeni socijalni darvinizam, Vučićeva sklonost da se ljudska društva dele na “uspešna” i “neuspešna”, “marljiva” i “lenja”, više ili manje istorijski vredna… Predrasude zasnovane na ogoljenim statističkim podacima, pogrešno protumačena istorija, spekulacija podignuta na nivo aksioma.

Zato IKEA i jeste paradigma Vučićevog shvatanja današnje Srbije: organizacija čiji je cilj profit za njene vlasnike. Uz jednu malu napomenu: kada je u pitanju IKEA, bar delimično se zna ko su ti vlasnici; ko su stvarni vlasnici Srbije, onako kako je shvata, i njom upravlja, Aleksandar Vučić, tek treba da saznamo.

***

IKEA je, dalje, i paradigma savremenog svetskog kapitalizma, takvog kakav on objektivno jeste, i to u dva smisla.

Prvo, IKEA je tipičan primer kako postmoderni kapitalizam shvata i oblikuje Centar i Periferiju. U protestantskom Centru (Staroj Evropi i Severnoj Americi) nalazi se kapital, tehnologija, znanje, banke, brodogradilišta, vojnoindustrijski kompleksi. Na Periferiji, u zemljama Trećeg sveta, u Novoj Evropi i Rusiji, nalaze se tržišta, domaćice ushićene modernim đinđuvama, radna snaga u okovima Lasalovog Gvozdenog zakona najamnine, korumpirani ministri, i topovsko meso za ratove. IKEA, naravno, nije stvorila takav svet, ali je danas jedan od glavnih korisnika takvog poretka. U 2004. godini, na primer, njen prihod od franšiza – prodaje prava na korišćenje brenda IKEA – iznosio je 631 milion evra.

Drugo, IKEA je naziv za grupu kompanija sa sedištem u Holandiji, a ne u domicilnoj Švedskoj, čija je vlasnička struktura pažljivo izgrađena kao mreža of-šor kompanija i fiktivnih nevladinih organizacija. Cilj takve korporativne arhitekture je jasan: tzv. “poreska optimizacija”, odnosno smanjivanje poreske obaveze. Samo u 2004. godini, na primer, kombinovana dobit svih članica grupe IKEA iznosila je oko 553 miliona evra, a ukupno plaćeni porez 19 miliona, negde oko 3,5%. Poslanička grupa Zelenih je u Evropskom parlamentu, 2016. godine, podnela i poseban memorandum na preko trideset strana o strategijama grupe IKEA da izbegne plaćanje poreza u više zemalja EU – “IKEA: Flat Pack Tax Avoidance”, koji je dostupan ovde:

http://paperjam.lu/sites/default/files/report_ikea_tax_avoidance_feb2016.pdf

Aleksandar Vučić nije, naravno, dužan da sve ovo zna (mada bi bilo dobro kad bi se bar ponekad potrudio da nešto nauči o onome o čemu piše) niti je on švedski poreski organ. Od njega ne očekujemo moralno zgražavanje nad sumnjama o kojima, već čitavu prošlu deceniju, piše zapadna štampa. Ali svakako je izvan granica dobrog ukusa da političar države sa evropske periferije baš ovu kompaniju opisuje kao željeni primer na koji treba da se ugledamo, podiže je, maltene, na nivo nekog paganskog božanstva, i pokušava da nas ubedi kako smo srećni jer smo postali još jedna zastavica na njenoj mapi.

***

Prethodnu tvrdnju pokušaću da objasnim i argumentujem jednim poređenjem.

Milija Milosavljević, poznatiji kao Milija Ktitor, proizvodi mnogo bolji nameštaj nego IKEA. Imao sam prilike da sedim i na jednom i na drugom, i ova ocena je, naravno, na nivou mog utiska. Milija Milosavljević je počeo svoju proizvodnju nameštaja u dvadeset četvrtoj godini, 1984, a Ingvar Kamprad, vlasnik grupe IKEA, u dvadeset drugoj. Obojica su krenuli od nule, ali Ingvar u Švedskoj, bogatoj, uređenoj i zaštićenoj svojom neutralnošću od sto pedeset godina; Milija u Jugoslaviji koju je očekivao raspad, građanski rat, sankcije i bombardovanje. Ingvar je imao na raspolaganju švedske banke koje su podržavale razvoj, Milija je devedesetih morao da pozajmljuje od zelenaša. Ingvar je 1995. dobio pristup tržištu cele Evropske unije, kada je Švedska primljena u njeno članstvo; Milija je od 1991. izgubio i tržišta bivše Jugoslavije. U svetu ne postoji pravda, a u kapitalizmu posebno, a logika brojeva je hladna i precizna. Ingvarove početne šanse bile su veće od Milijinih, i on nikada nije mogao da ga sustigne. Nema tog jugoslovenskog ni srpskog predsednika ili premijera u poslednjih trideset godina koji je to mogao da promeni.

Ali, da li činjenica da je Milija morao da radi pod težim uslovima njega čini “lenjim i nepomerljivim” kako to “stanje duha” sa prezirom opisuje Vučić u svom tekstu? Da li činjenica da je Ingvar u ovoj utakmici imao na svojoj strani prednosti akumulirane vekovima od njega čini božanstvo?

IKEA je naravno dobrodošla u Srbiju, baš kao i svaka druga kompanija. Mi smo deo sveta, svet je deo nas. Ali, nekako imam utisak da bi onaj kandidat, za kojeg sam ja glasao 2. aprila, sutra, na dan svečanog otvaranje robne kuće IKEA, otišao i posetio baš fabriku Milije Ktitora. Saša Janković bi, siguran sam, to učinio i time poslao poruku, i Ingvaru, da nije kolonijalni gospodar Srbije, i Miliji, da nije urođenik. Aleksandar Vučić će učiniti obrnuto, pa će tako i on poslati poruku, takođe obrnutu, i takođe očekivanu.

***

Kanadski romanopisac, pesnik i pevač, Leonard Koen, jednom je rekao: “Poslednje utočište onoga ko pati od nesanice je osećaj superiornosti u odnosu na svet koji spava.” Aleksandar Vučić, očigledno, ima svoje probleme sa spavanjem i to Koenovo “poslednje utočište” – osećaj superiornosti u odnosu na nas obične ljude koji te probleme nemamo – više ne može da sakrije ni u svojim tekstovima. Rene Dekart, otac moderne geometrije i filozofije, autor čuvene rečenice “Cogito, ergo sum” (Mislim, dakle postojim), tog temelja savremene zapadne civilizacije, spavao je po deset sati dnevno. Svojim prijateljima je imao običaj da kaže: “Ja ne radim mnogo, radim intenzivno.” Ono što Aleksandar Vučić pogrešno naziva “protestantskom radnom etikom”, i u skladu sa svojim kognitivnim sposobnostima prepoznaje kao “nespavanje”, nije samo antiteza Dekarta, niti samo potvrda Koena.

Reč je o nečem mnogo ozbiljnijem. Autor ovog teksta očigledno ima sve veći problem sa vremenom, on stalno podsvesno oseća kako mu je preostalo još malo vremena – nekoliko puta je, proteklih godina, o tome i sam pisao i pričao. Međutim, ta fobija je u njemu stvorila i jedan dodatan agresivni poriv, da upravlja i tuđim vremenom, našim vremenom. Našim vremenom za spavanje, za tvitove, za ljubav i za preljube, za mržnje i opraštanja, za mala uživanja, za grehove i greške, za istine i zablude, za džabalebarenje, za sve ono što nas, u krajnjoj liniji, i čini ljudima a ne stanovnicima Životinjske farme ili robotima Vrlog novog sveta.

***

Onih deset minuta iz Ingvarovog “Testamenta prodavca nameštaja” – koji Aleksandar Vučić citira gotovo u polovini svog autorskog teksta kao neku neoliberalnu Bibliju – zaista je dovoljno vremena. Dovoljno da se taj njegov tekst pročita. Dovoljno je da se razumeju njegove poruke, nespretno formulisane na antiutopijama Džordža Orvela i Oldosa Hakslija. A dovoljno je da se izvuku i zaključci:

IKEA je dobrodošla u Srbiju, ali Srbija nikada neće postati IKEA. Ingvar Kamprad je uspešan biznismen, ali nije Isus Hrist koji je po drugi put sišao na zemlju. Aleksandar Vučić nije uspeo da promeni sebe, ali je na najboljem putu da zaista promeni nas: grešku koju smo sa njim učinili, bar u ovom veku, više nećemo ponoviti.

***

Objavljeno 9.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/autorski-tekst-predsednika-srbije-aleksandra-vucica-ne-gresi-samo-onaj-ko-spava-2/

 

 

Advertisements