justice

Jedan osrednji pevač koji veliča fašizam nalazi se na današnjoj naslovnoj strani – nečega što sebe naziva novinama – kao glavni lik priče u kojoj on “cepa neku ovčicu”, kako živopisno stoji u naslovu.

Ko je zaista kažnjen tom naslovnom stranom? Pevač sa simpatijama za fašizam? Teško. Njega to verovatno zabavlja, kao i svakog sociopatu. Čitaoci tog đubreta? Oni ionako ne mogu da shvate poruku, jer bi inače čitali nešto pametnije. Ovca? Ona i ne postoji, uzeta je sa Interneta. Čini se da su, ovom naslovnom stranom kažnjene jedino žrtve – čiji progon ovaj pevač slavi – i one mrtve i one žive.

Današnji online sadržaj koji smo odlučili da sa vama podelimo zato nije neki novinski tekst, uobičajen za ovaj sajt. Umesto njega, opredelili smo se za link na kome se nalaze kompletni zapisnici sa suđenja Adolfu Ajhmanu, 1961. godine u Tel Avivu: 

http://www.nizkor.org/hweb/people/e/eichmann-adolf/transcripts/

U originalu, ta dokumentacija ima devet tomova teksta, u ovoj elektronskoj verziji je prevedena na engleski i sistematizovana, hronološki i sadržinski. Taj sadržaj me je podstakao da sa vama danas podelim razmišljanja o onome što sam, za ovu priliku, nazvao “Ajhmanovim paradoksom”.

***

Većina modernih istoričara se slaže da, u istoriji čovečanstva, nije postojao nijedan čovek koji je neposredno učestvovao u ubistvu većeg broja ljudi nego Obersturmbannführer (potpukovnik) SS, Adolf Ajhman u periodu 1939-1945. Knjigovodstvo smrti se kod njega zaustavilo negde na broju između pet i po i šest miliona ljudi. Tačan broj otišao je u vazduh, u dimu krematorijuma i nikada neće biti utvrđen.

Nakon što je MOSAD, posle višegodišnje potrage, 1960. locirao Adolfa Ajhmana u Buenos Airesu u Argentini, a specijalni tim operativaca uspeo da ga dovede u Izrael, tadašnja Ben Gurionova vlada suočila se sa nizom dilema. Te dileme su uglavnom bile praktične, ali su se sve one na kraju svodile na jedno etičko, i pomalo filozofsko, pitanje: kako uopšte suditi čoveku koji je ubio šest miliona ljudi?

Istini za volju, MOSAD je mogao da ubije Ajhmana i u Buenos Airesu (kao što je uostalom i činio u mnogim drugim slučajevima, i ranije i kasnije, pa čak i u XXI veku) i teško da bi Izraelu to tada neko mnogo zamerio.

Izraelski premijer Ben Gurion je, međutim, insistirao na suđenju iz jednog drugog razloga: on je znao da će to suđenje pisati istoriju u njenim glavnim tokovima, a da bi eventualni nož, metak, žica ili otrov u toj istoriji ostali samo kao fusnota.

Ako će već suđenja biti – i tim rezonom se Ben Gurion upisao u državnike koji su obeležili prošli vek – ono će ili biti po najvišim mogućim standardima i procedurama, ili uopšte nema smisla da ga bude.

Adolf Ajhman je imao suđenje pred Okružnim sudom u Tel Avivu po standardima mnogo višim od onih koje su imali drugi optuženi pred izraelskim sudovima tih godina, i svakako višim od onih koje su zapadni saveznici i SSSR obezbedili 1946. u Nirnbergu.

U toku celog procesa obezbeđeno je simultano prevođenje na nemački jezik. Ceo tok suđenja je sniman i trake su svakog dana bile dostupne svim stranim novinarima.

Ajhmanu je dozvoljeno da angažuje nemačke advokate, i to dvojicu, koje je sam izabrao. Jedan od njih, Robert Servatius, bio je ugledni profesor prava na Univerzitetu u Kelnu. Za tu priliku, izraelska vlada je i promenila sopstvene propise – omogućila je stranim advokatima da zastupaju optuženog pred izraelskim sudom. Nikada pre i nikada posle se tako nešto, u toj zemlji, nije dogodilo. Konačno, s obzirom da Ajhman nije imao para da tu dvojicu advokata plaća, njih je na kraju postupka platila izraelska vlada iz budžeta.

Odbrani je bilo dozvoljeno da one svedoke koji nisu smeli da dođu u Izrael jer su se plašili hapšenja (bivše nacističke zločince) ispita pred drugim sudovima u Evropi, kroz međunarodnu pravnu pomoć. Ti iskazi su bili ravnopravno prihvaćeni kao dokazi u postupku.

Sam Adolf Ajhman je imao mogućnost da danima svedoči u sopstvenu odbranu. Niko ga nijednom nije prekinuo.

Nakon što je doneta prvostepena presuda – na smrt vešanjem – Ajhmanu i njegovim advokatima bilo je omogućeno da prisustvuju sednici apelacionog veća Vrhovnog suda Izraela i tamo dodatno usmeno obrazlože svoju žalbu.

U toku pritvora koji je trajao dve godine, Ajhman je imao obezbeđenu dnevnu šetnju po svežem vazduhu. Izraelski ministar pravde se lično pobrinuo za logističke aranžmane (složene za to vreme) da ga u pritvoru poseti i supruga Vera, koja je došla iz Argentine.

Nakon što je njegova žalba odbijena, Ajhmanu je bilo dozvoljeno i da podnese molbu za pomilovanje predsedniku Izraela, Jicaku ben Cviju i on je tu mogućnost iskoristio.

Konačno, kada je i ona odbijena, u osam uveče 31. maja 1962. dobio je svoj poslednji obrok: hleb, sir, masline i čaj. Kao i pola litra crnog vina.

***

Da li vam sve ovo, sa distance od pola veka, zvuči pomalo bizarno? Krajem Drugog svetskog rata u Parizu su smrtne presude izricane nakon suđenja koja bi trajala jedno popodne. U Londonu tek nekoliko dana. U mnogim drugim evropskim zemljama suđenja nije ni bilo.

Da li bi idealna pravda možda nalagala da Ajhmanov proces traje onoliko koliko je trajao proces kod svakoga od šest miliona ljudi koje je on ubio – tih dve stotine sedamnaest koraka, od perona železničke stanice do gasne komore u Aušvicu?

Oni koji pravdu shvataju samo, ili prevashodno, kao osvetu, odgovorili bi na ova pitanja potvrdno. Za njih je pravda zadovoljena i onom slikom ovce na današnjoj naslovnoj strani.

Ben Gurion, koji se uoči Ajhmanovog procesa konsultovao sa vodećim jevrejskim filozofima svog doba – Hugom Bergmanom, Martinom Buberom, Ernstom Simonom – imao je drugačije mišljenje. Za njega je pravda bila, pre svega, istina. Ništa što bi pomoglo da se mozaik užasa dopuni i jednim jedinim novim kamenčićem istine, nije bilo ni suvišno ni preskupo.

Drugo, za Ben Guriona je pravda značila i dovršetak portreta, zaokruživanje lica zla. Ako je šest miliona Jevreja – taj Ajhmanov životni projekat – umrlo u Holokaustu depersonalizovano, svedeno na broj, njihov ubica je, baš zato, morao da dobije vrlo personalizovani sudski proces.

Žrtve su često u istoriji ostajale bezimene i bezlične – od verskih ratova Srednjeg veka, preko jermenskog genocida, do Jasenovca i Ajhmanovih fabrika smrti. Zločinci naprotiv ne smeju da ostanu bezlični, jer onda zlo nije pobeđeno, bila je mudra Ben Gurionova procena. Pravda, dakle, nije samo prosto poravnanje računa, ma koliko nam to nekad izgledalo primamljivo.

Nekoliko minuta iza ponoći između 31. maja i 1. juna 1962. godine Adolf Ajhman je obešen u zatvoru Avalon u gradiću Ramla u Izraelu. Samo par sati kasnije, njegovo telo je kremirano, kao što je učinjeno i sa telima drugih zločinaca, pogubljenih u Nirnbergu. Ajhman je, baš kao i njegove žrtve, dobio “grob u vazduhu”, kako je to Pol Selan opisao u svojoj poemi “Fuga smrti”.

Jedinu malu, simboličku, razliku Ben Gurion je dozvolio posle te kremacije: urna sa Ajhmanovim pepelom je prosuta u vode Sredozemnog mora, ali je kapetan patrolnog čamca izraelske mornarice imao naređenje da prethodno isplovi iz izraelskih teritorijalnih voda.

***

Vratimo se na ono što smo na početku ovog komentara nazvali “Ajhmanovim paradoksom”. Malo zlo dozvoljava velika odstupanja od pravila. Umesto tri meseca zatvora, obijanje trafike se često uspešno kažnjavalo i sa tri šamara. Srednje zlo zahteva neke standarde pravde, ali oni ne moraju uvek da budu vrhunski. Velika zla zahtevaju pravdu odmerenu po vrhunskim standardima, jer i ta zla, i te pravde, pišu istoriju.

Onda kada žrtva sama prihvati da spusti standarde pravde koji se primenjuju na njenog zločinca, ona je sama i smanjila obim zla koji joj je nanesen.

Ako smo danas kao dovoljan standard naše pravde uzeli sliku sa ovcom u tabloidu, onda to otprilike mislimo i o našim žrtvama, a i o nama samima.

Ako sutra, kao standard naše pravde, prihvatimo ono “razvlačenje po ulicama” i “šutiranje u glavu” – mehanizam “kuke i motike”, tu omiljenu psihološku kompenzaciju mnogih poštenih a nemoćnih ljudi danas – onda ćemo tako, retroaktivno, smanjiti i sve proporcije ogromnog zla koje nam se upravo događa.

Svešćemo ga na onu Ben Gurionovu “fusnotu istorije”, spustiti u rang uobičajene balkanske kafanske tuče u kojoj su “svi isti”, svako je pomalo kriv, samo je neko imao više sreće.

Par razbijenih glava, nešto razbijenih izloga, zapaljenih automobila, poneka sahrana nekoga ko se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i sve će se nastaviti kao i svaki put ranije.

Obim današnjeg zla koje preživljavamo – socijalnog, političkog, ekonomskog, demografskog, psihološkog, moralnog – je toliko veliki da će zahtevati vrhunske standarde pravde u kažnjavanju zločinaca koji su te mehanizme zla stvorili. Vrhunske tužioce i advokate; svedoke i veštake; novinare i direktne prenose; istoričare; sudije.

I naravno, zahtevaće i sve nas kao strpljivu publiku, koja će moći da se odupre iskušenju da promeni kanal na daljinskom upravljaču – ako nam se ta priča, posle prvobitnog uzbuđenja, bude učinila suviše dosadnom, mučnom, sramotnom ili patetičnom.

***

Objavljeno 8.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/the-nizkor-project/

Advertisements