the_scream_1910

“Pokret slobodnih građana obustavlja planove o izbornoj saradnji sa Demokratskom strankom pošto je predsednik DS Dragan Šutanovac javno ponudio Aleksandru Vučiću saradnju na izmenama Ustava.”

http://www.danas.rs/politika.56.htmlnews_id=353951&title=Jankovi%C4%87+prekida+saradnju+sa+DS%3b+demokrate+odgovorile

Jučerašnje saopštenje Pokreta slobodnih građana izazvalo je različite reakcije u srpskoj javnosti, a posebno u onom “političkom delu” te javnosti. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo, zabrinutost i olakšanje, zluradost i zbunjenost, već zavisno od emocija, predrasuda, projekcija i interesa onoga koji ga je čitao. Kao jedan od osnivača PSG nisam bio uopšte srećan što smo bili prinuđeni na takvu reakciju. Lično bih voleo da do nje nije moralo da dođe.

Ali, ako ostavimo po strani emocije, šta može da nam pokaže racionalna analiza?

Prvo, da za razliku od mnogih naših političkih konflikata u poslednjih četvrt veka, neslaganje koje je predmet ovog saopštenja nije ni lično, ni interesno. Ono čak nije ni političko – u užem značenju tog pojma, u shvatanju politike kao tehnike – nego vrlo načelno.

Drugo, da ovaj potez ima potencijal da dinamizira situaciju i otvori ozbiljne razgovore o politici, u kojima – ja se bar nadam – neće učestvovati samo ove dve organizacije nego i drugi slobodno misleći ljudi. On predstavlja samo povod za raspravu o širim pitanjima, koja nam je do sada svima nedostajala.

Hajde da pokušamo da napravimo mali hermeneutički ogled i raščlanimo ključne tačke mogućih sporenja. Ja sam ih, za ovu priliku, identifikovao tri. Prva se odnosi na definisanje samog pojma “saradnje sa režimom”; druga je kontekstualna, i odnosi se na uslove pod kojima se svaki politički dijalog danas u Srbiji vodi; treća je instrumentalna i svodi se na teze o “upotrebi” Aleksandra Vučića da bi se time ostvarili navodni “viši istorijski ciljevi”.

***

Da li je samo učestvovanje u raspravi o promeni ustava “saradnja sa režimom Aleksandra Vučića”? Pod normalnim okolnostima, verovatno ne bi bilo. Opozicione stranke imaju pravo (zapravo, to je njihova dužnost) da koriste sve raspoložive instrumente i u javnosti se zalažu za svoje ideje. Koje od tih ideja su dobre, a koje ne, drugo je pitanje i na njega će odgovoriti građani (birači) i vreme.

Primetili ste da sam upotrebio ogradu “u normalnim okolnostima”. Te normalne okolnosti bi značile da se u Srbiji poštuju zakoni i da funkcionišu institucije, da su mediji slobodni, da nema nasilja, i da su izbori pošteni. Činjenica je, međutim, da preko pet godina nijedan od ovih pet uslova ne samo da nije ispunjen, već i da se stanje svakodnevno pogoršava.

Da li kandidovanje neke druge teme – bilo koje druge teme – osim zajedničke borbe protiv diktature podrazumeva i saradnju sa njom? Odgovor na ovo pitanje zavisi od niza dodatnih činilaca, ali je već na prvi pogled prilično jasno da kandidovanje tih drugih tema u najmanju ruku otupljuje oštricu borbe protiv diktature, zbunjuje javnost i skreće pažnju sa suštine. U tom smislu, kandidovanje drugih tema objektivno pomaže režimu, bez obzira na značaj same teme i namere onoga koji je pokreće.

***

Drugo pitanje tiče se konteksta u kojem se dijalog – na bilo koju temu, za ovu priliku – objektivno vodi. Svima nam je dobro poznato da se svaki dijalog u kojem učestvuje Aleksandar Vučić, čovek koji je danas sam režim, svodi na monolog.

Samo po sebi, to ne bi bilo mnogo više od ekscentričnosti – poznato je, na primer, da je Albert Ajnštajn često govorio sam sa sobom – da svaki takav monolog nije praćen patološkom agresijom visokog intenziteta usmerenom prema svakome ko misli drugačije. Monolozi Aleksandra Vučića uvek su praćeni horskim graktanjem njegovih hajkača – funkcionera i poslanika njegove stranke, takozvanih novinara i analitičara, tzv. botova po društvenim mrežama, u kojem se svi koji čak i pomisle da nešto kažu na tu temu besomučno vređaju. Oni se proglašavaju “idiotima”, “ološem”, “probisvetima”, “narko dilerima” i “ubicama” – i to bez obzira na njihove stavove.

Svi ti ljudi, često sasvim različitih političkih gledišta, se dakle ne satanizuju samo zato što misle drugačije, nego prevashodno zato što uopšte misle, odnosno zato što se usuđuju da kažu bilo šta drugo osim banalnih izraza obožavanja Vođe.

Da li pod takvim uslovima ima uopšte smisla učestvovati – na bilo koji interaktivan način – u nekom “dijalogu” koji je Aleksandar Vučić pokrenuo? Meni se čini da je to naprosto besmisleno, i da predstavlja izraz visokog stepena mazohizma.

***

Konačno, nije tajna da je tzv. “dijalog o Kosovu” – a iz njega proizilazi i tzv. “dijalog o ustavu”Aleksandar Vučić pokrenuo pod jakim stranim, zapadnim, pritiskom. On je pod tim pritiskom već više godina, i do sada je uspevao da ovu, za njega svakako neprijatnu, temu odloži, stalnim raspisivanjem nepotrebnih i besmislenih izbora. Sada, kad je ciklus svih tih izbora završen, i svi izgovori potrošeni, došlo je vreme za naplatu faustovske nagodbe iz 2010. godine.

Nije tajna ni da u Srbiji postoje mišljenja kako bi bilo celishodno odmah priznati i nezavisnost Kosova, da bi Srbija mogla da krene dalje. Za razliku od samog Vučića, ja ova mišljenja smatram legitimnim, bez obzira što se sa njima ne slažem, i što su ona u manjini. Protagonisti tih mišljenja imaju pravo da ih slobodno izraze.

Međutim, logiku nekih od tih protagonista, po kojoj će im, eto, Aleksandar Vučić – budući da je ucenjen od strane Zapada – konačno omogućiti da ostvare ono što su zamislili, smatram nelegitimnom i štetočinskom. Put u pakao je često popločan dobrim namerama; saradnja sa diktaturom, bez obzira na namere, uvek vodi u pakao.

Ako je prihvatanje diktature Aleksandra Vučića, sa svim njenim duboko antievropskim i anticivilizacijskim korenima, uslov za modernizaciju Srbije, onda nama takva modernizacija nije potrebna. Onda je ona, zapravo, samo srpska verzija postmoderne, orvelijanske antiutopije.

***

Daleko od toga da smatram da su sama Demokratska stranka i njen predsednik Dragan Šutanovac, deo tog i takvog javnog diskursa. Za razliku od nekih drugih koji su od te stranke imali itekakve koristi, ja kao njen bivši politički protivnik imam pozitivno mišljenje o ovoj organizaciji.

Desetine njenih pripadnika bili su nevini hapšeni, ponižavani po pro-nacističkim tabloidima režima, hiljade otpuštane sa posla, mnogi fizički maltretirani. Oni od njih koji su, svemu tome uprkos, uspeli da odole sirenskom zovu tzv. “trivanizacije” su svakako ljudi dostojni poštovanja.

Međutim, upravo zbog toga mi se čini da kritička javnost ima pravo i da joj ukaže na političke greške. Iluziju da razgovor o ustavu ima ikakvog smisla ako moderator tog razgovora nosi fantomku, smatram političkom greškom, a ne zlom namerom. Režim im svakako na te greške neće ukazati; naprotiv, pokušaće da ih dodatno u njih uvuče, sa jasnim ciljem da ih kompromituje. Pokušaćemo da ovu tezu dodatno obrazložimo.

Režim Aleksandra Vučića je vrsta patogenog parazita u političkom svetu, baš kao što su određene životinje patogeni paraziti u biološkom svetu. Kao neka vrsta krpelja, on iz svakoga (pojedinca ili organizacije, svejedno) koji sa njim uđe u simbiozu isisava sve zdrave životne sokove koji mu samom očajnički nedostaju – ime, ugled, dignitet – i u njega ubrizgava otrov one iste kaljuge u kojoj se već četvrt veka valja: kompleksa niže vrednosti, mržnje, konflikta i zavisti.

Ova simbioza se uvek završava političkom i moralnom smrću za domaćina: kada se ovaj transfer završi, od njega ostaje kontaminirana prazna ljuštura, a krpelj leti ka drugom naivnom domaćinu koji je, iz više ili manje časnih razloga, poverovao u dijalog.

***

Na samom kraju ove kratke analize, podsetio bih čitaoce na jedan odlomak iz eseja Morisa Žolija “Razgovor u paklu između Makijavelija i Monteskjea” (1864) u kojem pisac, rečima Makijavelija, kao svog književnog junaka, kaže sledeće:

“Na svaku unutrašnju agitaciju, suveren mora biti u mogućnosti da odgovori spoljnim ratom; na svaku očiglednu revoluciju, on mora biti u mogućnosti da odgovori opštim ratom; ali kako reči ne smeju nikada biti u saglasnosti sa postupcima (kao što jeste u politici), potrebno je da, u različitim situacijama, vladar bude vešt u skrivanju njegovih stvarnih namera pod suprotnim; on mora uvek ostavljati utisak podleganja pritisku javnog mnenja, kada vrši ono što je njegova ruka tajno pripremila.”

Žolijeva paradigma važi i danas, posle vek i po: ono što je ruka tajno pripremila predstaviće se kao podleganje pritisku javnog mnenja. To je suština farse sa “unutrašnjim dijalogom” i to je istovremeno rizik koji preuzima svako ko tu činjenicu ne može da vidi.

***

Objavljeno 17.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/jankovic-prekida-saradnju-sa-ds-demokrate-odgovorile/