casablanca

“Ljudi su tako jednostavni, i tako spremno podležu željama trenutka, da će onaj ko hoće da ih prevari uvek naći dovoljno onih koji će biti spremni da budu prevareni.”

(Nikolo Makijaveli)

 

I

Hronologija bure u čaši vode

преузимање (48)

U nedelju, 20. avgusta popodne u Beograd su počele da stižu informacije o povlačenju osoblja ambasade Republike Srbije u Skoplju. Najpre nepotvrđene, onda nezvanične, a potom sve detaljnije. Prve vesti o tome tek uveče je objavila makedonska televizija Telma, a negde posle 23 časa vest je objavila i televizija N1 koja se gleda i u Srbiji.

U ponedeljak, 21. avgusta, u srpskom establišmentu su bili primetni znaci blage konfuzije. Premijerka Ana Brnabić je enigmatično rekla “ne radi se o maloj stvari”; ministar spoljnih poslova Ivica Dačić odlagao je svoju izjavu par sati, očigledno čekajući da čuje šta će o celom slučaju da kaže Aleksandar Vučić.

Konačno je i pomenuti nešto kazao, navodeći kao i obično obaveštajne podatke, ofanzivni rad, zaštitu interesa Republike Srbije, nacionalne interese i nekoliko drugih fraza koje koristi uvek kada želi da kaže nešto što će da zvuči učeno i važno, a ne zna tačno šta uopšte želi da kaže.

Dok je vladajući establišment bio u konfuziji, bio je i opozicioni. U jednoj značajnoj opozicionoj stranci razmatrana je pretpostavka o povlačenju diplomatskog osoblja pod pritiskom Zapada, pošto “ambasada već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”. Na društvenim mrežama, ovakve interpretacije ponudili su i pojedini lokalni analitičari, inače bliski Aleksandru Vučiću ali takođe i političkim strukturama NATO saveza.

U ponedeljak uveče, aferu su – kao i obično – preuzeli tabloidi. Od osam beogradskih dnevnih novina, čak je šest ovu temu imalo na naslovnim stranama u utorak, sa naslovima koji su se samo marginalno razlikovali: bila su tu “prisluškivanja”, “praćenja i zastrašivanja”, “nož u leđa”, “rat”, već zavisno od stepena agresivnosti koji je u okviru propagandne mašinerije Aleksandra Vučića određen za svaku od tih novina.

Ovog puta, slučajno ili ne, kao najbolje informisan od svih tabloida pokazao se Informer, koji je na današnjoj naslovnoj strani – koristeći znak pitanja kao smokvin list – postavio pitanje: “Makedonci prisluškuju čak i Vučića?”

Makedonski tabloidi su temu izvrgli podsmehu: “Sloboden Pečat”, na naslovnoj strani, euforično kaže: “Jednom i mi da špijuniramo!”. Makedonska vlada je demantovala da je bilo ikakvog prisluškivanja.

U utorak su se nemački i britanski ambasador u Beogradu uključili u ovaj vodvilj, ulazeći u njihove uobičajene uloge dobronamernih posrednika. Efekat se video odmah: Ivica Dačić, čovek od gume, počeo je da šalje poruke kako će sve biti u redu i najavio telefonski razgovor Aleksandra Vučića sa makedonskim premijerom, za sredu. Sa svojim makedonskim kolegom Dimitrovom videće se u petak u Nišu. Ne sumnjam da će se taj susret završiti dobrim niškim roštiljem…

U utorak uveče je Aleksandar Vučić, glavni junak vodvilja, pompezno potvrdio da “nema nikakvih razloga za zabrinutost”, da će narednog dana zaista razgovarati sa Zaevom, i to o onoj, po njemu najvažnijoj, stvari – ekonomiji.

U sredu je glavni junak razgovarao sa čovekom kojeg su srpski tabloidi optužili za “zabijanje noža u leđa”. Razgovor, u čijem su zakazivanju po našim informacijama ključnu ulogu odigrali američki ambasadori u Beogradu i Skoplju, bavio se svim drugim osim konkretnim predmetom navodnog spora: uzajamnim pomaganjem na tzv. “evropskom putu”, razvojem privredne saradnje, rešavanjem otvorenih pitanja u neposrednom dijalogu… Na kraju je izdato uobičajeno zajedničko saopštenje, sa pet tačaka, koje su se sve podrazumevale i bez ikakvog razgovora.

Tako se i ova bura u čaši vode za samo tri dana smirila. Već u četvrtak, kada će većina vas čitati ovaj tekst, nijedna naslovna strana beogradskih tabloida neće imati ama baš ništa o Makedoniji. Kao plahovita letnja oluja, i ova afera je prošla baš kao i sve druge u kojima je kontroverzni lider SNS bio glavni junak: neočekivano je došla i još brže prošla.

Iako je profesionalcima od početka bilo sasvim jasno da ta oluja u sebi nema ama baš nikakvih potencijala da iz te čaše vode izađe (amateri, su kao i uvek, bili dirljivi u svom ozbiljnom shvatanju svake gluposti, samo zato što o tome pišu “novine”), mi ćemo se sa njom ipak malo pozabaviti. Zašto? Iz tri razloga.

Prvo, zgusnutost radnje, klišei koji se uporno ponavljaju, i izbor aktera koji u vodvilju učestvuju, omogućavaju nam analizu u gotovo laboratorijskim, idealnim, uslovima.

Drugo, različite verzije, namerno puštene u javnost sa ciljem da skrenu pažnju sa suštine problema (njih ćemo detaljno analizirati u odeljcima III, IV, V i VI) sadrže dovoljno detalja za scenario zanimljivog akcionog filma, ako bi se neki scenarista potrudio da iz njih izbaci nepotrebnu patetiku. Te verzije nam mogu pomoći da identifikujemo različite interese različitih akera u priči.

I treće, u ovoj epizodi neki prošli fenomeni i procesi ukrštaju se sa nekim budućim, i zato ona predstavlja zanimljivo čvorište.

 

II

Balkanska Kazablanka

Casablanca2

Kada je i kako baš Skoplje zaista poprimilo obrise balkanske Kazablanke? Kako se Srbija našla uvučena u taj scenario, koliko je to bilo dobrovoljno a koliko prinudno? Ko se u međuvremenu na putu izgubio? Ko je glavni glumac, a ko statista u ovom filmu? Ko će na kraju odleteti sa onog aerodroma i gde?

Pre nego što nastavimo sa analizom spoljnih i unutrašnjih činilaca koji su, svi zajedno, doveli do ove poslednje afere, nije loše da se kratko podsetimo nekih činjenica.

Nije tajna da tenzije između onog dela srpskog establišmenta koji je sklon Rusiji, i političke elite koja je 31. maja ove godine formirala novu makedonsku vladu traju već više od godinu dana. Mediji i političari koji su pod uticajem Kremlja počeli su satanizaciju novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, još davno pre parlamentarnih izbora u ovoj zemlji, u jesen 2016. godine. Lider makedonske levice predstavljan je kao “šiptarski (ponekad i ustaški) plaćenik”, “agent CIA”, “narko diler” – gotovo kao da je opozicioni političar u Srbiji.

U proleće ove godine, postalo je očigledno da u inžinjeringu čiji je cilj bio da stari makedonski establišment ostane na vlasti uprkos izbornim rezultatima učestvuju i pojedina lica i institucije iz Srbije: diplomata u srpskoj ambasadi u Skoplju Goran Živaljević (osoba vrlo koloritne prošlosti, u krugovima u kojima se kreće poznatija kao Guta) i narodni poslanik SNS i novinar Politike Miroslav Lazanski. Krajem maja portal Krik koji se bavi istraživačkim novinarstvom objavio je – pretpostavljamo – samo jedan deo službenih beleški makedonskih bezbednosnih agencija, potkrepljen transkriptima telefonskih razgovora pomenute dvojice.

Poslednjeg dana maja, kada je Aleksandar Vučić položio zakletvu pred poslanicima Narodne skupštine i Zoran Zaev je položio zakletvu pred poslanicima makedonskog parlamenta, Sobranja. Tako su se putevi ove dvojice političara simbolički ukrstili, i jedna sekvenca tog ukrštanja je i događaj o kojem danas pričamo. Ne i poslednja, kao što ćemo videti, ali o tome nešto kasnije.

Evropska narodna partija Angele Merkel dugo je štitila bivšeg makedonskog lidera, Nikolu Gruevskog: na jedan njegov predizborni miting, prošlog decembra, došao je i jedan od najbližih evropskih saveznika Frau Merkel, šef austrijske diplomatije, Sebastijan Kurc.

Kao lider stranke koja je pridruženi član EPP, i lično opsednut aurom moći oko nemačke kancelarke, Aleksandar Vučić je isto podržavao Nikolu Gruevskog i u tome nije video ništa sporno. Linearni način razmišljanja kome je on inače sklon (i na ovaj pojam ćemo se kasnije vratiti) doveo ga je do otprilike sledećeg zaključka: “ako nekog podržavaju i Angela Merkel i Vladimir Putin, onda mogu to i ja da učinim”. Na to što je makedonski VMRO-DPMNE, čiji je Gruevski lider, duhovni naslednik one iste terorističke organizacije koja je ubila jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju 1934. godine, za račun italijanskih fašista i hrvatskih ustaša, Aleksandar Vučić naravno nije obratio pažnju. On ionako istoriju posmatra kao supermarket i iz nje uzima samo ono što mu se sviđa.

Ipak, pokazalo se da je – baš kao i na Kosovu i u Crnoj Gori – i u Makedoniji presudna američka, a ne evropska, nemačka ili ruska politika. Još od kad su američke specijalne službe makedonskoj opoziciji dostavile snimke razgovora tadašnjeg premijera Gruevskog, bilo je jasno da je njegova politička karijera završena, i da je samo pitanje tehnike da li će se ta završnica odigrati grublje ili nežnije.

Aleksandar Vučić još jednom nije pravilno razumeo raspored figura na balkanskoj šahovskoj ploči. Od pešaka je mislio da je lovac, od dame da je pešak. Odnosi Srbije i Makedonije postali su tako talac njegove hronične nesposobnosti da čak i ispravno vidi šta se površinski događa u međunarodnoj politici, a kamoli da tačno predvidi dubinske procese u njoj.

Događaji su u međuvremenu, nezaustavljivo, krenuli jedinim pravcem kojim su mogli.

Kada je u četvrtak, 27. aprila 2017. godine rulja organizovana od strane VMRO-DPMNE (u toj rulji su inače snimljena i lica sa jasnim ustaškim simbolima) upala u makedonski parlament Nikola Gruevski se nalazio u Beču. Prema našim saznanjima, očekivao je da predsednik Republike Đorđe Ivanov proglasi vanredno stanje, pa da pohapsi i Zaeva i sve svoje protivnike. To se nije desilo. Nekoliko dana kasnije, Ivanov je popustio i mandat za sastav nove makedonske vlade poverio baš Zoranu Zaevu. Samo jedan razgovor u četiri oka sa američkim izaslanikom za Balkan, Brajanom Hojtom Jiem, bio je dovoljan da makedonski predsednik promeni mišljenje.

Nikola Gruevski je dakle učinio višestruke, i neoprostive, greške: prvo, precenio je integritet svog političkog saveznika, predsednika Makedonije; drugo, potcenio je kvalitet argumenata u fascikli Brajana Hojta Jia; treće, precenio je stvarne ruske kapacitete da mu efikasno pomognu; četvrto, potcenio je zasićenje Angele Merkel aferama koje je on sam godinama proizvodio.

Trenutno mu je, zbog optužbi za korupciju, oduzet pasoš i svakog petka mora da se javlja sudu. Nedavna promena državnog tužioca u Skoplju ne deluje mi kao nešto što bi trebalo da ga posebno obraduje. Moskva je dovoljno daleko od Skoplja da bi je ovaj scenario posebno zabrinuo, ali Beograd je bliži, i nervoza bivših saveznika Nikole Gruevskog je zato sasvim razumljiva.

 

III

Zvanična verzija: adrenalin za srpske Simpsonove

angry-mob

Vratimo se sada na događaj od nedelje, o kome dosad postoje četiri verzije, od kojih se neke delimično poklapaju. Hajde da uporedimo zvaničnu verziju, tzv. NATO verziju, rusku verziju i Informerovu verziju. Gde su njihove jake i slabe tačke?

Zvanična verzija se zasniva na dve tvrdnje: da su makedonske vlasti “prisluškivale” (u drugoj verziji “pratile i zastrašivale”) srpske diplomate, i da će Makedonija glasati za prijem Kosova u UNESCO. Ova verzija je po našem mišljenju, najslabija, jer je očigledno sklapana na brzinu.

Najpre, prisluškivanje stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, praćenje njihovih komunikacija, opservacija ljudi koji su u njima zaposleni i njihovih kontakata u zemlji prijema – sve to predstavlja redovnu praksu svih obaveštajnih službi u celom svetu. Sve službe primenjuju iste standardne procedure nad svim stranim ambasadama na njihovoj teritoriji, osim nad onima koje su baš potpuno beznačajne pa na njih ne vredi trošiti resurse. Srpska ambasada u Skoplju, naravno, nije beznačajna za Makedoniju. I odmah da razjasnimo: nijedna od tih mera ne smatra se kršenjem Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. Istovremeno, nijedna zemlja neće priznati da prisluškuje drugu, niti će ijedna priznati da je neka druga uspela da prisluškuje nju. Takva su pravila igre. Bar među profesionalcima.

Sve ambasade, naravno, vrlo dobro znaju da su prisluškivane, i – za one izuzetno važne razgovore – u okviru zgrada DKP imaju tzv. “gluve sobe” koje funkcionišu na principu Faradejevog kaveza i koje su, zavisno od kvaliteta ugrađene opreme, manje ili više zaštićene od prisluškivanja. Bio bih vrlo iznenađen da naša ambasada u Skoplju, recimo, nema “gluvu sobu”. Za one druge razgovore, koji nisu dovoljno važni da bi bili obavljani u “gluvoj sobi”, diplomate u celom svetu baš briga: o dogovorima za ručkove, prijeme i pozorišne premijere ionako mogu da ih slušaju koliko god hoće.

Dakle, ako je tzv. “ofanzivni rad” protiv Srbije koji je juče pomenuo Aleksandar Vučić samo prisluškivanje, on definitivno nije razlog za povlačenje osoblja. Navod u jednim novinama da su makedonske vlasti “pratile i zastrašivale srpske diplomate” bi – ako je naravno tačan – već predstavljao kršenje Bečke konvencije, ali je uobičajeno da se, u slučaju manjih kršenja Konvencije, uloži diplomatska protestna nota, i stvar reši direktnim pregovorima. Naprosto, stvar dobrih običaja je da se od manjih kršenja (koja mogu biti uzrokovana neiskustvom, ličnim odnosima, preteranom revnošću, ponekad i finansijskim razlozima, ponekad kriminalnim) ne pravi politički problem.

Dakle, ništa što se tiče tretmana naših diplomata u Skoplju nije moglo da bude dovoljan razlog za političku odluku o povlačenju osoblja u nedelju.

Drugi sasvim neozbiljan razlog u “zvaničnoj verziji” je najava da će Makedonija navodno glasati za prijem Kosova u UNESCO. Hajde da i ovde pogledamo činjenice.

Prvo, Kosovo još nije ni podnelo zahtev za prijem u UNESCO i neizvesno je da li će ga uopšte i podneti.

Drugo, naredna, 39. Generalna skupština ove organizacije održaće se tek između 30. oktobra i 14. novembra ove godine u Parizu, njen dnevni red još uvek nije ni određen, pa ni Makedonija, kao ni druge članice, još uvek ne zna ni o čemu će glasati, a još manje može da zna kako će glasati.

Treće, na prethodnoj Skupštini UNESCO, 9. novembra 2015. godine, Makedonija je već glasala za prijem Kosova u članstvo ove specijalizovane organizacije UN, ali tada to niko u Beogradu nije ni pomenuo (a kamoli povukao osoblje ambasade) jer je u Skoplju na vlasti bio Gruevski, štićenik Frau Merkel.

Konačno, četvrto, da li je Srbija posle glasanja 2015. godine povukla svoje ambasade iz bilo koje države koja je glasala za prijem Kosova u neku međunarodnu organizaciju, ili se glasanje 2017. toliko razlikuje od glasanja 2015? Ili se možda, baš u slučaju Makedonije radi o nekom specijalnom tretmanu?

Očigledno, ni ovaj drugi razlog ne može da se uzme kao dovoljno ozbiljan. Zvanična verzija je samo na brzinu sklepan par fraza koji bi trebalo da podigne adrenalin srpskim Simpsonovima, onim zaludnim večitim patriotama, nezadovoljnim što se tema Kosova ponovo postavlja na dnevni red, i da zabavi večite ljubitelje teorija zavere.

 

IV

NATO verzija: večita Rusija

SSSR vs NATO

Druga, tzv. NATO verzija polazi od toga da ambasada Srbije u Skoplju “već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”. Imajući u vidu profile analitičara koji su ovu teoriju zastupali na društvenim mrežama, gotovo da je očigledno da je ta “velika strana služba” ruski FSB. Fiksacija političkih struktura NATO pakta, pa samim tim i njihovih lokalnih lobista u Srbiji, na Rusiju kao večitog neprijatelja je beznadežno ukorenjeni i visoko intenzivni fenomen. Kao i u slučaju tzv. pokušaja državnog udara u Crnoj Gori (oktobra 2016. godine) ni ovde nije postojala ni najmanja šansa da se za neki regionalni incident ne optuži baš Rusija.

Slabe tačke ove teorije je lako uočiti. Ima ih dve i sada ćemo ih analizirati.

Prva: pomenuti Goran Živaljević, poznatiji među prijateljima kao Guta, inače radnik Bezbednosno-informativne agencije raspoređen na dužnost u ambasadi u Skoplju, već više od dva meseca više nije na svom starom poslu. Dana 8. juna su predstavnici srpske BIA i makedonskih službi održali sastanak u Beogradu i u kolegijalnom i vrlo prijateljskom razgovoru – posle su otišli i na ručak koji je bio jako veseo – dogovorili uzajamno povlačenje svojih predstavnika u ambasadama u drugoj državi. Guta i njegov makedonski kolega vratili su se svojim kućama 15. juna.

U svojoj izjavi na Radio Televiziji Srbije, u utorak 22. avgusta, Aleksandar Vučić je rekao kako su ga “oni” na Brdu kod Kranja molili da “im učini” i povuče radnika BIA Gorana Živaljevića iz Skoplja. Da li je neodređeni izraz “oni”, u značenju “Makedonci” ili “makedonska vlast”, upotrebljen slučajno ili ne? Očigledna je namera Aleksandra Vučića da taj detalj (tačan ili izmišljen, svejedno) zloupotrebi u propagandne svrhe i da na gledaoce svog monologa ostavi utisak kako je njega nova makedonska vlast nešto “molila”.

Ova Vučićeva konstrukcija ima, međutim, dve slabe tačke. Prvo, makedonska vlast je naprosto mogla da protera Živaljevića, koji je kršio odredbe Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, i da ne moli nikoga ništa. I drugo, sastanak na Brdu kod Kranja o kojem je Vučić govorio bio je održan u subotu, 3. juna 2017. godine, (pet dana pre zvaničnog sastanka predstavnika obaveštajnih službi dve zemlje). Međutim, na Brdu kod Kranja je Makedoniju predstavljao predsednik Đorđe Ivanov, a ne novi premijer Zoran Zaev. Ivanov i Zaev su politički protivnici i videli smo da je bio potreban visok stepen američkog pritiska na Ivanova da bi Zaev uopšte dobio mandat za sastav vlade.

Zašto bi povlačenje Živaljevića iz Skoplja tražio predstavnik režima sa kojim je Živaljević – to je i sam Vučić indirektno potvrdio – bio u vrlo dobrim odnosima i kome je – prema transkriptima koje je objavio Krik – čak i pomagao u organizaciji nekih međunarodnih sastanaka i propagandnih delanosti? Ako je Vučićeva tvrdnja tačna (dozvoljavamo mogućnost i da jeste) onda su, uoči smene vlasti, predstavnici “starog režima” u Makedoniji hteli da se oslobode nezgodnog svedoka i saradnika. Oni najpre nisu hteli da ga proteraju (jer su sa njim sarađivali) a posle 1. juna to više nisu ni mogli, jer je kontrolu nad ministarstvom spoljnih poslova već preuzeo njihov protivnik Zaev.

Ova hipoteza zvuči logično, ali bitno menja ceo diskurs koji je Vučić pokušao da stvori svojom izjavom: novi makedonski režim njega ništa nije molio; naprotiv, to je činio stari režim, koji je dobro znao šta je sve Živaljević radio u Skoplju. Ali, ako Vučićeva tvrdnja nije tačna, odnosno ako ga niko ništa nije molio na Brdu kod Kranja – a u sredu popodne je Vučića demantovao čak i njegov makedonski saveznik, Nikola Gruevski – onda Živaljevićevo povlačenje znači da je srpski režim već počekom juna tačno znao da je njegova pozicija u Skoplju postala neodrživa. Dakle, da je precizno znao čime se on tamo bavio, i da se nije radilo o slobodnom strelcu.

Bez obzira na prilično histerične ispade srpskog ministra inostranih poslova, Ivice Dačića, koji je tvrdio kako Guta nije radio ništa nedozvoljeno – ili bar ništa što ne rade drugi obaveštajci – profesionalci u BIA su dobro znali da obaveštajac ne pravi selfije u parlamentu tuđe zemlje gde je na dužnosti, dok hodnicima tog zdanja teče krv poslanika i novinara. Nesrećni Guta je tako morao da se vrati i iz Skoplja (2014. godine se, takođe pod pomalo čudnim okolnostima, vratio i iz Zagreba samo su hrvatske kolege bile diskretnije) ali ništa strašno, ionako će uskoro u penziju.

Vratimo se na osnovnu liniju priče. Kada se Goran Živaljević već vratio u Beograd, a posebno posle izuzetno zanimljivog razgovora između srpske premijerke Ane Brnabić i njenog makedonskog kolege, Zorana Zaeva, u Trstu 12. jula, zašto bi srpska ambasada u Skoplju odjednom ponovo postala problematična? Da li bi novi direktor BIA, Bratislav Gašić, i nova premijerka Ana Brnabić, na svoju ruku ponudili ambasadu Srbije “na poslugu” nekoj “velikoj stranoj službi”? Deluju li vam njih dvoje kao Džems Bond i Mata Hari?

Tu dolazimo i do druge slabe tačke tzv. NATO verzije: da li neko ozbiljan zaista misli da bi služba kao što je ruski FSB svoj obaveštajni punkt u nekoj zemlji izmestila iz sopstvenih, vrhunski obezbeđenih (u smislu fizičke, elektronske i kriptozaštite) prostorija u ambasadi Ruske federacije u Pirinskoj ulici 44 u Skoplju, i to baš u srpsku ambasadu čiji su tehnički parametri zaštite na mnogo nižem nivou, a osoblje se već (još pre Gutinih izleta) nalazi pod režimom povišene prismotre?

Dakle, tzv. NATO verzija da se u srpskoj ambasadi nalazio nekakav obaveštajni punkt “velike strane službe” je, najučtivije rečeno, spinovanje. Ali, šta to spinovanje treba da tačno da pokrije i zataška?

 

V

Ruska verzija: zloupotreba kosovskog mita

9kosovo-krim-1

Ovde dolazimo do treće verzije, one ruske (Sputnjikove) koja se delom poklapa sa zvaničnom verzijom Vučićeve propagandne mašinerije, samo što ne pominje nikakva prisluškivanja, praćenja i zastrašivanja (Rusi su verovatno oprezniji kad se radi o mogućnostima da se ovi navodi zaista i dokažu, bez obzira da li su tačni ili ne). Ona se usredsređuje samo na UNESCO – navodno je kap koja je prelila čašu bila odluka nove makedonske vlade da glasa za prijem Kosova u UNESCO – i na toj tački odmah pada, baš kao i zvanična verzija.

Dakle, kao i u slučaju NATO verzije, i ruska verzija koristi spin, samo drugi spin. Kao i u slučaju NATO spina, beznadežno fokusiranog na večitu Rusiju, tako je i ruski spin beznadežno fokusiran na zloupotrebu kosovskog mita među Srbima i on predstavlja samo još jedan pokušaj da se, pažljivom manipulacijom javnim mnenjem, fiksira trajni odnos srpske kolektivne psihološke zavisnosti od takozvane Rusije zaštitnice. Kao što će svaki regionalni incident (stvarni ili izmišljeni) spin doktori NATO pakta koristiti da za njega optuže Rusiju, tako će isti taj incident ruski spin doktori koristiti da podstaknu netrpeljivost i mržnju između Srba i Albanaca. To se dogodilo i ovog puta.

Ali, suštinski, i ruski spin ima isti cilj kao i NATO spin: da odvrati pažnju sa nečega što je – i za NATO i za Rusiju, samo iz različitih razloga – sada nezgodno iznositi u javnost.

 

VI

Ko je (sve) prisluškivao Vučića?

surveillance2

Tu dolazimo do četvrte, Informerove verzije, koja pominje da su “Makedonci prisluškivali Vučića”. Najpre, ovako saopšten, iskaz je naravno netačan. “Makedonci”(ma šta se pod tim podrazumevalo) nemaju kapacitete da u Beogradu izvode obaveštajnu akciju sa tako širokim obuhvatom i na tako visokom nivou. Verovatno nemaju ni poseban interes da to čine, iako – sećam se ove formulacije iz jednog razgovora s kraja osamdesetih – “u ovom poslu od viška glava nikada ne boli”.

Međutim, situacija se bitno menja ako “Makedonci” nisu prisluškivali Aleksandra Vučića nego svog bivšeg premijera Nikolu Gruevskog, a u nekim od prisluškivanih razgovora se, kao njegov sagovornik, pojavljivao i Aleksandar Vučić. U tom slučaju Vučić je tzv. “sekundarna meta”. Njemu se inače ta situacija – da bude “sekundarna meta” prisluškivanja – već više puta u karijeri i događala. Ovo mu ne bi bio prvi put. Situacija se, naravno, menja iz temelja ako to prisluškivanje (i primarne i sekundarne mete) nisu radili nikakvi Makedonci nego, na primer, Amerikanci.

Imaju li veze pojedini postovi na društvenim mrežama koji su se pojavili u toku dana u ponedeljak da “transkripti razgovora Gruevski-Vučić imaju 37 strana” sa naslovom u Informeru? Zašto bi ti razgovori morali da budu kompromitujući za njih dvojicu? Ako je krajem maja postalo jasno da su Živaljević i Lazanski bili prisluškivani, zar nije Vučić već tada morao da pretpostavi da je bio prisluškivan i Gruevski, pa tako indirektno i on sam, ako su u kritičnom periodu razgovarali? Ako su povlačenje Gorana Živaljevića iz Skoplja, sredinom juna, i razgovor Ane Brnabić sa Zaevom u Trstu, sredinom jula, označili početak normalizacije odnosa između dve zemlje, šta je to novo moglo da se desi a da bude povod ovakve iracionalne, i pomalo detinjaste, reakcije? Kad se sva ova pitanja poređaju, u nizu, vide se i slabosti Informerove verzije, mada ona (za razliku od prethodne tri koje su potpune izmišljotine) sadrži neka zrna istine, doduše dobro sakrivena. Hajde da pokušamo da ih otkrijemo?

 

VII

Najpoželjnija devojka je nova devojka

stock-photo-hand-drawn-s-stylized-illustration-rich-man-with-two-nude-flapper-girls-sitting-on-a-sofa-127144886

Na ovoj tački napuštamo klasičan policijski metod analize zasnovan na indukciji i ulazimo u politički i psihološki, koji se oslanja na dedukciju. Otvorićemo novi špil karata, odnosno poređati novi set činjenica:

Prvo, izborom Zorana Zaeva za premijera Makedonije, Zapad je na Balkanu dobio novog miljenika. Vučić to odavno nije, a sada je to postalo i očigledno. U kabinetima u Auswärtiges Amt – bivšoj zgradi Hitlerove Rajhsbanke koja je posle Drugog svetskog rata služila i kao sedište Centralnog komiteta istočnonemačke KP – gde se danas nalazi nemačko ministarstvo spoljnih poslova, o Zoranu Zaevu se već nekoliko meseci govori kao o “Balkanskom Makronu”, političaru koji nema “mrlje prošlosti” i ima potencijal da postane obrazac promena. Slične ocene su ovog leta počele da preovlađuju i u Stejt Departmentu. Stari ljubimac je potrošen, novi dolazi, igra mora da se nastavi. Koja je najpoželjnija devojka? Nova devojka.

Drugo, napuštanjem dužnosti predsednika vlade, Aleksandar Vučić je objektivno sve više međunarodno izolovan i on to psihološki vrlo teško podnosi. Na velike regionalne samite ovog leta, u Trst i Podgoricu, sa ključnim evropskim i američkim igračima, nije bio ni pozvan. Neki njegovi saradnici su to nevešto pokušavali da objasne “formatom sastanaka” (koji je podrazumevao premijere, a ne predsednike) ali već sama činjenica da je na sastanak sa američkim potpredsednikom Pensom u Podgorici na primer bio pozvan i Hašim Tači, iako je nominalno predsednik, ruši ovu njihovu teoriju. Vučić se više ne poziva na međunarodne sastanke visokog nivoa jer je – kao što mi je nedavno rekao jedan strani diplomata – on jednostavno “partibrejker”. Tako mu je preostao turski predsednik Erdogan – izolovan kao i on – i nekoliko nižih američkih, evropskih i nemačkih činovnika: Brajan Hojt Ji, Dejvid Mekalister, Anđelina Ejhorst… To su sve ljudi koji dolaze da nešto traže, a ne da nešto daju.

U tom smislu, oba ova razloga za duboku frustraciju Aleksandra Vučića sopstvenim položajem, frustraciju koja postaje sve vidljivija sa svakim danom, meni su odavno jasna, i u ljudskom smislu su mi pomalo i razumljiva. Ali, razumljivi su mi, u profesionalnom smislu, i razlozi obe velike sile: svaka od njih će podržati one srpske političare za koje (tačno ili pogrešno, svejedno) veruje da dele njene vrednosti i interese. Zapadno-ruski konflikt na Balkanu ulazi u novu fazu i nijedna strana ne želi nepouzdane saveznike – upravo ono što se Vučić pet godina trudio da bude. Na kraju je to i postao.

U januaru ove godine, u još jednom očajničkom pokušaju da privuče pažnju – tada se radilo o odlazećem američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu – Aleksandar Vučić je napravio medijsku simulaciju malog rata sa onim patetičnim pokušajem da voz sa ikonama (Bajden ga je inače bio duhovito nazvao “crkva na šinama”) dođe do Kosovske Mitrovice. Onda kada su mediji stvorili dovoljno intenzivan utisak “rata” (o pravilima tzv. “virtuelnog rata” pisaćemo jednom drugom prilikom) Bajdenova pažnja je privučena. Taj blef je uspeo.

U avgustu, ovaj modus operandi se ponavlja sa Makedonijom. U kojoj meri Aleksandar Vučić već sada zna da je Zoran Zaev mnogo bliži susretu sa Trampom nego on (od maja obojica trče ovu pomalo pubertetsku trku), nije mi poznato. U kojoj meri će i sam Tramp ostati tu gde jeste posle Nove godine, nije poznato ni Vučiću ni Zaevu, a verovatno ni samom Trampu. Ali je iskustvo sa Bajdenom u januaru formiralo jedno lažno uverenje da se veštačkim izazivanjem krize može zaslužiti pažnja, i da se ta pažnja potom može iskoristiti za neko pijačno cenjkanje…

Ovaj blef je uvek polazio od, u suštini, kockarske logike: analitičar koji piše konačnu procenu za one koji donose odluke, pre će napisati da je ista čaša polupuna, nego poluprazna. Ovo drugo bi podrazumevalo više napora, vremena, rizika i obrazloženja. Analitičari idu linijom manjeg otpora. Sličan oblik linearnog razmišljanja primetio sam i kod Slobodana Miloševića uoči Rambujea 1999, ali o tome, opet, nekom drugom prilikom.

Međutim, sa svakim novim blefom, ta čaša se prodrma i iz nje iscuri pomalo vode. Polako, ona postaje sve praznija, jer se više ne puni. Počasno zvanje “faktora stabilnosti” (svuda, a na Balkanu naročito) gotovo uvek se završava zvanjem “optuženog”: kazne za prosipanje vode su neminovne. Kao što sam još pre više od dve godine napisao u jednom eseju o odnosu Evrope i Srbije na ovom blogu:

“Uspeh projekta svakog novog srpskog kandidata uvek zavisi presudno od poraza starog, da bi se i njegov sopstveni poraz kasnije ugradio, kao temelj, u uspeh njegovog naslednika. I svako od njih se, u jednom trenutku u kojem dan prelazi u noć, uvek iznova iznenadi kada doktora Džekila odjednom više ne vidi u svojoj blizini, a iz noći koja pada preteće se ceri figura doktora Hajda.”

Na toj tački, Aleksandar Vučić ovog puta je, gotovo po istom klišeu, ponovio svoju januarsku grešku: afera sa “crkvom na šinama” dovela je do toga da bude prinuđen da napusti mesto predsednika vlade i prihvati ono što će svet sve više tumačiti kao ceremonijalnu dužnost. “Makedonski scenario” nosi u sebi potencijal iste takve, ako ne i veće, greške.

Čak i da Informer nije u pravu sa onim prisluškivanjem i da ne zaista ne postoji nijedan dodatni instrument ucene. A, možda je ovog puta Informer u pravu?

***

Skraćena verzija ovog teksta objavljena je 23. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/vucic-osoblje-ambasade-iz-makedonije-povuceno-zbog-obavestajnog-delovanja-protiv-srbije/