220px-Naumburg-Uta

“Кад је писац заљубљен он не може да пише поезију о љубави. Он мора да је пише онда када се сећа да је био заљубљен.”

Умберто Еко (1932 – 2016)

 

I

Пролог: како направити један избор?

Umberto-Eco-Пар година пре смрти, на питање са којом би од жена које су икада живеле изабрао да проведе једно вече, Умберто Еко је, кажу без много размишљања, одговорио: “Са Утом од Наумбурга”.

Избор који је био пред Еком није био лак – сви бисмо помислили на Мона Лизу или Мерилин Монро. Његови сународници Италијани би вероватно навијали за Матилду из Каносе, Французи за Еленору Аквитанску или Јованку Орлеанку, Грци за Јелену Тројанску, Швеђани за Марлен Дитрих, чак би и Енглези имали своју кандидаткињу – овим данашњим би то вероватно била Леди Дајана.

Ако у овом замишљеном путовању кренемо даље на исток нашег континента и уђемо у земље насељене словенским народима, не сумњам да бисмо нашли још кандидаткиња за Еково вече: Руси би предложили своју средњовековну лепотицу Јулијану Лазаревску, о којој су сачуване бројне црквене хронике, Срби Ленку Дунђерски овековечену у песми Лазе Костића, а Пољаци би вероватно били за Марију Валевску која је – према причама савременика – завела чак и Наполеона.

Стандарди женске лепоте мењали су се у разним временима, баш као што су, у сваком од тих времена, разни простори и културе имали своје сопствене стандарде. Избор Умберта Ека био је у том погледу, баш као и избор свакога од нас, сасвим субјективан.

Али, да видимо ко је била та жена – једна једина – која је привукла пажњу аутора “Фукоовог клатна” и “Прашког гробља”, до те мере да је изабере међу милијардама других Европљанки које су живеле у последњих две хиљаде година, колико су, отприлике, остале сачуване приче, кипови, слике, фотографије и други облици сећања на њих.

Шта је, од онога што данас знамо о њој, историјска истина, а шта је мит? Шта је Ута од Наумбурга – мермерни кип који је остао сачуван у катедрали у Наумбургу – а ко је била Ута фон Баленштет, жена коју тај кип представља?

 

II

Прилози за биографију која неће бити написана

Uta+Ekkehard

Четири стара пергамента – све што је о Ути сачувано у катедрали у Наумбургу – представљају једине директне историјске изворе, мада најранији од њих датира тек два века после њене смрти па зато ни њих не можемо да узмемо као неспорне, примарне историјске изворе. Истраживач је зато принуђен да консултује и друге, секундарне изворе – углавном документа у којима се помињу чланови њене породице или други савременици, и касније хронике.

Тачна година рођења није забележена, али се познаваоци немачког раног Средњег века, упоређујући неке друге догађаје тог времена, углавном слажу да је Ута највероватније рођена 1000. године. Као најкаснију, неки од њих помињу чак и 1015. годину, али се она не уклапа у неке друге сачуване документе – пре свега један у којем се, као година смрти њеног оца прецизно наводи 1005. година – па смо је овде занемарили.

Ута је рођена у градићу Баленштет, на северним обронцима планинског венца Харц, у средњој Немачкој. Ово насеље се први пут помиње у једном документу краља Хенриха Четвртог, 1073. године, али је из њега извесно да је град постојао најмање век раније, у време Утиног рођења. Баленштет иначе постоји и данас, и вероватно није баш много већи него у Утино време: последњег дана 2015. године имао је тек нешто мало преко девет хиљада становника.

Старе хронике као Утине родитеље помињу Адалберта, грофа од Баленштета и Хиду, ћерку маркгрофа Хода из суседне Лужице. Немачка источна марка Лужица била је, у десетом веку, и даље настањена у великој мери словенским становништвом – Лужичким Србима – а етничка дистанца између Словена и Германа није била толико велика као што ће то, у наредним вековима, постати. Постоји, дакле, и нека могућност да нам је Ута, по мајци бар, била далека рођака…

Међутим, док је име Утиног деде Хода историјски потврђено као аутентично, имена њеног оца и мајке нису. Адалберт и Хида су имена која су им хроничари дали тек у наредним вековима, како би ипак некако назвали двоје људи који су заиста живели, али нигде није записано како су се стварно звали.

Ута је имала тројицу браће – Есико, најстарији, рођен је пар година пре ње, док су Дитрих и Лудолф били млађи – и сестру Хазеку, касније калуђерицу женског манастира Гернроде, у данашњем месташцу Кведлинбург.

Чак и за стандарде раног Средњег века, Утин отац је живео прилично кратко: рекли смо већ да је као година његове смрти забележена 1005. а рођен је око (или нешто пре) 983. године. После само двадесет две или три године живота оставио је чак петоро деце. Есико, најстарији син наследио је породично име, титулу и градић Баленштет са његових, у то време, пар десетина кућа, понеког занатлију и неколико стотина кметова.

Ута полази у школу у шестој години – једина доступна школа био јој је женски манастир Гернроде, онај исти у којем ће, после пар деценија, старешина бити њена млађа сестра. Са калуђерицама учи писање, читање, лепе манире па чак и понешто грчког и латинског. У својој десетој или једанаестој години већ је била потпуно писмена – и то у веку у којем је тек сваки двадесети одрасли Немац знао да чита и пише.

Оставши без оца, Есико од Баленштета је још био дечак када се од њега очекивало да, по витешким кодексима времена, преузме бригу о мајци, четворо млађе браће и сестара, и имању. Невелики Баленштет није могао сам да се брани, а у сушним годинама тешко је могао сам и да се храни. Била су неопходна савезништва, која су се у једанаестом веку закључивала унапред договореним браковима.

Тако је и Есико, у истој 1026. години, договорио чак две свадбе, обе водећи се првенствено политичким разлозима и интересима. Прва је била његова сопствена: оженио се Матилдом од Швабије, старијом скоро десет година од себе, већ два пута удовицом, познатом по бројним дворским скандалима и склоности ка сплеткама. У мираз му је донела одраслог сина, увученог у династичке сукобе у суседној Пољској и један једини, али значајан, адут: пријатељство са Гизелом, сестром немачког цара. Есико је на тај адут и рачунао: коцкао се и коцка му се исплатила.

Друга свадба била је Утина. Била је то, за обичаје тог времена, прилично касна удаја – ако је заиста рођена 1000. године, Ута се удала тек у двадесет шестој години. Хроничари нису забележили разлоге њеног касног брака: да ли Есико није могао да нађе погодне кандидате? Или је мираз који је могао да сакупи мали и сиромашни Баленштет био недовољно атрактиван за њих? Или је писмена жена сматрана исувише образованом да би уопште могла да се уда?

У сваком случају, Есико и Ута су остали једини од петоро Адалбертове деце који су наставили да се баве државним пословима: Дитрих је постао локални пророк, Лудолф и Хазека су отишли у манастире. За једанаести век, то је био згодан начин да се смањи број гладних уста која треба нахранити.

Са ове две свадбе, мала грофовија Баленштет ушла је у сплет различитих породичних, верских и војничких интереса на немачкој источној граници. Постала је каменчић у мозаику који ће се наредних векова склапати – најпре повезујући немачке поседе западно од Одре и Нисе, а потом ширећи се на исток.

 

III

Екехард и Ута: државни пројекат који није остварен

t_fc_lg_sets_bilder_7342

Екехард Други, Утин муж, био је тек пар година млађи од њеног покојног оца: 1026. године, у време када је њихов брак закључен, имао је чак четрдесет једну годину и оженио се под притиском свог старијег брата Хермана, грофа од Мајсена, како би се консолидовале породичне територије на немачкој источној граници и истовремено повећале шансе за наставак лозе Екехардинера.

Двојица браће држала су, као своје феудалне поседе, пространа подручја јужно од данашњег Лајпцига, на самој источној граници тадашњег римско-немачког царства, насупрот често непријатељски расположеним Пољацима и Чесима. Херман и Екехард били су тек друга генерација хришћана у породици – њиховог оца, Екехарда Првог, крстио је тадашњи немачки цар Ото, тек у двадесет седмој години, чиме је од једног од бројних паганских поглавица на истоку немачког етничког подручја, постао немачки племић.

Са временом је утицај браће порастао. Захваљујући за оно време великом броју оклопљених коњаника (неки извори помињу да их је понекад било и преко сто педесет) и свакако много бројнијој пешадији, које су могли да сакупе са својих поседа, на стратешки значајном месту на источној граници, били су при руци за разне војне походе, али и за одбрану, већ како је када било потребно. Али исто тако су и њихове родбинске везе са Пољацима (Херман је био ожењен Регелиндом, ћерком пољског војводе, касније краља, Болеслава Храброг) биле добродошле за разне дипломатске мисије. Са временом су Херман и Екехард постали блиски немачком цару Конраду Другом и остали његови саветници за разна војна и политичка питања на Истоку.

Тако је Ута, негде пре Божића 1026. године, напустила мали замак породице Баленштет – реч “замак” заправо није одговарајућа, била је то тек нешто већа породична кућа, утврђена импровизованим бедемом – и преселила се у замак у Наумбургу. Стотинак километара између два града прешла је, највероватније, на коњу. Вештином јахања овладала је још у младости.

У новој породици, Ута је добила и посебне задатке. Данас бисмо их, вероватно, називали верским или макар културним, али су у њено време они превасходно били политички. Већ у трећој години брака, у пролеће 1029. године, учествује у договорима о изградњи катедрале у Наумбургу, када је Папа, на захтев двојице браће, одобрио да се у тај град пресели седиште бискупије. И Ута и њен муж Екехард, били су, равноправно, међу дванаесторо оснивача и финансијера изградње ове ране романескне грађевине, баш као и Херман и његова жена Регелинда. Катедрала је, у пуном смислу те речи, била породични посао, али истовремено и траг у времену: доказ у вечности, да су те земље коначно учињене немачким.

После 1032. године Ута и Екехард преузимају и поседе, савезнике и непријатеље, његовог старијег брата Хермана, који се повлачи из државних послова и умире шест година касније, у педесет осмој години: много касније него што би то, за његов начин живота и здравствену негу која му је била доступна, могло да се очекује. Од 1038. године, Екехард преузима и његову титулу грофа од Мајсена; Ута постаје грофица од Мајсена.

Већ од 1040. године, кад се изградња катедрале већ ближи крају, Екехард креће у још један од својих бројних похода, али овог пута већи него икада раније. Уз помоћ трупа надбискупа од Мајнца повео је бројну војску против Чешке, у том рату је неке битке добио а неке изгубио, али је на крају чешки војвода Бретислав био принуђен да моли за мир.

Био је то и врхунац друштвеног престижа Уте и Екехарда у свету у којем су живели: крајем те 1040. године нови краљ Хенрих Трећи доделио им је звање “највернијих међу вернима нашим”“Fidelissimum fidelem nostrum”. 

Изгледа да су неки прилично комплексни финансијски аранжмани направљени недуго потом, у току 1043. године. Они су обухватили Утиног брата Есика, мужа Екехарда и краља Хенриха. Према неким хроничарима, Ута је одиграла кључну улогу у њиховом закључењу. Екехард, је као свог наследника, одредио немачку круну, односно краља Хенриха Трећег, док је Утин мираз, који је остао непотрошен, одређен да се врати њеном брату, али под условом да га он преда женском манастиру Гернроде. Краљ се, опет, обавезао да за старешину манастира одмах именује Утину млађу сестру Хазеку. Он је свој део погодбе први и испунио, још пре краја те године.

Мотиви за овај аранжман нигде нису потпуно разјашњени. Неки хроничари су били склони да их тумаче чињеницом да је Екехарду и Ути (он је те године имао педесет осам, а она четрдесет три године) већ тада било јасно да више неће имати деце. Неки други су, опет, помињали – историјски непотврђене – гласине да је Ута, у једној од бројних дворских сплетки тог времена, била оптужена за вештичарење, те је овај аранжман о наслеђу био једини начин да спаси главу. И на ово питање, по свему судећи, никада нећемо добити одговор.

Тако улазимо и у 1044. годину, када је црква у Наумбургу коначно завршена и њена зграда – за то време прилично импресивна – освећена. Ута и Екехард су наравно присутни на тој свечаној церемонији. Њу посматрају као круну двадесетак година свог заједничког живота. Већ знатно раније им је обома постало сасвим јасно да ће она бити и једино што ће после њих остати: као што ни Херман и Регелинда нису оставили наследнике, нису ни њих двоје.

Хронике се онда нагло прекидају са 1045. годином. Записано је да је Ута од Наумбурга умрла 23. октобра, у четрдесет петој години. Узрок смрти није наведен. Само три месеца касније, 24. јануара 1046. умро је и Екехард, у шездесет првој години. Ни овде узрок смрти није наведен, али опет нигде нема назнака о насилној смрти. Неки списи помињу и да су обоје били жртве епидемије – мада је, између 750. године и велике епидемије куге у четрнаестом веку, Средња Европа углавном била безбедна од заразних болести. Да ли су две године раније закључени аранжмани о подели имовине убрзали њихову смрт? На сва ова питања хронике не дају никакве коначне одговоре.

И Ута и Екехард, као и Херман пре њих двоје и других девет оснивача после, сахрањени су у цркви чију су изградњу покренули, надгледали и делимично финансирали. Та зграда је опстала неких стотинак година, да би у другој половини дванаестог века била замењена новом и већом, која је у правом значењу тог појма могла да се назове катедралом. Нова грађевина је одражавала и промену стила – из касне романике у рану готику – и у њу је пренето и дванаест гробова из старе.

Овим се завршава и прича о Ути од Баленштета, стварној жени која је живела хиљаду година пре нас, на самом почетку миленијума чијег краја смо и ми били сведоци. Хронике су оскудне, неки подаци међусобно противречни. Између катедрала, повеља и битака, ништа о животу којим је она стварно живела, начину на који је размишљала, доживљавала саму себе и свет око себе, није остало сачувано. Ни оно што је сачувано о њеном времену није сувише опширно: било је то пуна четири века пре него што је Гутенберг изумео машину за штампање, пергаменти су били скупи а монаха мало, и тек по који детаљ о ономе што би нас данас занимало – а што су Утини савременици сигурно сматрали тривијалним стварима – остао је понегде, случајно, сачуван.

 

IV

 Порекло и анатомија једног кипа

400px-Stifterfigur-Uta

Прошла су пуна два века откако је од Ута од Баленштета, од крви и меса, умрла до кад се Ута од Наумбурга, од мермера, родила. 1249. године бискуп Дитрих Други од Наумбурга тражио је од верника своје бискупије да се, у спомен дванаесторо оснивача старе цркве израде њихове статуе у природној величини, при чему ће свака бити у сопственој ниши и служити као део потпорног стуба са леве стране новог, западног крила Катедрале.

Новим донаторима обећане су тада исте привилегије које је већ два века уживало и првих дванаест: ослобађање од грехова почињених за живота, односно значајно смањење времена које ће њихове душе провести у Чистилишту. Мисе и друге литургијске церемоније већ су унапред били плаћене: како је Дитрих објаснио својим верницима, црква их је већ наплатила из Утиног мираза, тако да ће се ове услуге аутоматски пружати и сваком новом донатору…

Иза аргументације образованог теолога, у поруци бискупа Дитриха налази се и низ других објашњења: зашто ће оснивачима старе романескне цркве из 1029. године кипове финансирати нови донатори, и зашто ће статуе ово дванаесторо људи добити специјални положај у западном крилу катедрале, оном које је, по тадашњим црквеним правилима, било резервисано само за Исуса, Богородицу и дванаест апостола. Само у овом схоластичком контексту може се објаснити тај посебан положај кипова Уте и њених једанаесторо савременика. Ова контекстуалност недостаје у класичним студијама историје уметности.

Име вајара није остало нигде сачувано и о њему се релативно мало зна: да је свој занат учио у Француској, помажући мајсторима који су вајали статуе у чувеној катедрали у Ремсу, да је дошао из Мајнца у којем је оставио значајна дела (о којима на жалост не знамо пуно јер су уништена у верским ратовима у седамнаестом веку), да је то било око 1230. године, дакле да је скулптуре у Наумбургу вајао у свом зрелом стваралачком периоду. Вајар је остао забележен само као “мајстор из Наумбурга”. Неки историчари верују да он чак и није био Немац, него Француз који је из Ремса кренуо трбухом за крухом…

Како је “мајстор из Наумбурга”, после две стотине година, успео да погоди лик особе чији је кип извајао? Да ли је можда на располагању имао неку слику или цртеж, који је потом нестао у тмини историје? Или се ослањао на усмена предања и описе? Или је можда у Утином кипу извајао лице неке друге жене, своје савременице, чије је име остало непознато? Или је, напросто, пустио машти на вољу? Тачан одговор на то питање, по свему судећи, никада нећемо добити.

Међутим, и само ово неодговорено питање делимично је засновано на схоластичком начину мишљења: један од принципа преовлађујуће уметничке доктрине тог времена била је претпоставка да је Бог створио човека као “врхунско биће”. Разумевање лепоте је, у том смислу, било превасходно духовно питање, а сама способност да се она изрази, на пергаменту, платну или у камену, питање уметничке вештине.

“Мајстор из Наумбурга”, у сваком случају високо образован, научио је свој занат на извору, у француским катедралама у Амијену, Ремсу и Мецу, а потом га усавршавао у немачким црквама у Мајнцу. Али извори његове инспирације нису морали да буду  само визуелни – могли су да буду и литерарни: још око 1210. године, тридесетак година пре него што су почели радови на дванаест кипова у катедрали у Наумбургу, Готфрид фон Страсбург је у свом епу “Тристан” описао Изолду речима које су се касније могле применити и на Уту:

“На глави је носила златну круну, уску онолико колико је могла да буде… Ниједан златар никада не би могао да поређа драгуље на савршенији начин.”

Композиција од дванаест фигура обухвата четири пара и четири мушкарца. Уочљива је жива харизма ових ликова, врло различитих од сличних уметничких дела тог времена. Уметник их није само обукао у одећу која је одговарала времену у којем су живели, него је сваком од њих дао и препознатљиву, индивидуалну, физиогномију. Он није имао амбиција да њихова лица буду божанска, него људска. Свако од тих лица одражава различита осећања: понос, љутњу, радост, задовољство, размишљање, одлучност. Посматрач је склон да помисли да је ухваћен тренутак у времену, и да ликови у камену познају један другог, на исти начин на који су се и њихови два века старији модели познавали.

Утин кип је готово потпуно покривен – осим дела лице и руке – за разлику од слободно откривеног женског тела Венере Милоске – представљајући тако, на уметничком нивоу, контрапункт између аскетског германског самопоимања и чулности Медитерана:

“Лепо лице уоквирено покровом који наглашава његов овални облик, усне између стиснутих и сакривених, дијадема са љиљанима, дугачки огртач са подигнутим оковратником и у исто време прибијен уз тело, покретом који више одаје дрхтање него моћ.”

 

V

Тевтонска принцеза: идеал аријевске лепоте

Nazi

Све до деветнаестог века, мало ко је у Немачкој обраћао пажњу на заборављене мермерне кипове у катедрали у малом месту. Новалис је неколико пута био у Наумбургу, али није посетио Катедралу. Гете је био у Катедрали али нигде није поменуо скулптуре у Западном крилу.

У немачким историјама уметности деветнаестог века скулптура у Наумбургу готово да и нема: и сама катедрала је по први пут поменута 1822. године, а дванаест скулптура је за ширу јавност откривено тек 1885. године у монографији Вилхелма Бодеа: “Историја немачке скулптуре.” Очигледно, у њима је било нешто што није одговарало оном визуелном идеалу који је доминирао деветнаестим веком.

Промена долази изненада, са поразом у Првом светском рату. Као што се десило и са Вагнером у музици и Ничеом у филозофији, и Ута од Наумбурга постала је икона једног перверзног национализма, који је покушао да пад Другог рајха и слом амбиција на европском истоку, психолошки компензује теоријом о “вечној супремацији” немачке уметности.

Почетком двадесетих година прошлог века, локални фотограф Валтер Хеге снимио је свих дванаест кипова, концентришући се на Утин, и развио перфектно осветљене фотографије. Оне су одмах почеле да се умножавају у разним потребама и за разне прилике: тако су две уметности – најпре вајарство а потом фотографија – заједно дале материјал од којег је створен нови национални идол.

Још пре доласка Хитлера на власт, у многим немачким школама деца су учена како савезнички захтеви за ратну одштету, у Версајском мировном уговору, укључују и предају свих дванаест статуа из катедрале у Наумбургу. Чињеница да је то било немогуће спровести – кипови служе и као потпорни стубови који одржавају статику грађевине и њихово уклањање технички не би било могуће без рушења читаве цркве – није много узнемиравала пропагандисте. Како је њихов каснији гуру, Јозеф Гебелс, имао обичај да каже, лаж је потребно само довољно пута поновити да би постала истина.

Теоретичари касне романске и ране готске уметности никада се нису до краја сложили око тога шта је тачно у овом кипу привукло пажњу пропагандиста, најпре културних, а потом и политичких. Да ли су то биле, како су неки од њих формулисали “ситне стилске морбидности”, “изненађујуће црте у пози”, “венчани вео”? Изгледа да је, у нечему или у свему томе, преовлађујући уметнички стил немачког касног романтизма и поново откривеног Средњег века, нашао свој идеал “тевтонске традиције”.

У Трећем рајху ранији спорадични покушаји немачке културне деснице да се скулптура из Наумбурга претвори у естетски идеал попримају димензије државног система, а идеал се систематски претвара у култ. Катедрала у Наумбургу се описује као “хала немачког унутрашњег бића”, “срце немачке нације”. Утин лик постаје симбол аријевске лепоте, и на нацистичкој пропагандној изложби “Дегенерисана уметност” (1937) служи као антитеза “злоупотребљеним” женским портретима Ота Дикса, Емила Нолдеа и других “дегенерисаних” уметника.

Као што је нацистичка псеудоидеологија себе дефинисала на страху од плуто-јудејско-масонске завере, тако је и нацистичка псеудоуметност себе морала да дефинише на презиру према преовлађујућим уметничким тенденцијама свог времена: експресионизму и надреализму.

У тим годинама, немачка државна пропаганда укључила је Наумбург и у своју званичну “Велику туру” за туристе: од куће у којој је живео Ниче, преко Универзитета у Гетингену, Ајзенаха, Ерфурта, Готе, па све до Гетеовог Вајмара и, коначно – катедрале у Наумбургу, те аутентичне Меке у којој би посетиоцу био показан и Утин, кип, отелотворење “немачког духа”.

Вероватно најсрамотнију злоупотребу лика Уте од Наумбурга нацисти су учинили кроз пропагирање антисемитизма, једног од фундамената своје псеудоидеологије: у филму “Вечни Јеврејин” (1940) скулптура Уте из Наумбурга употребљена је као симбол “врховне расне чистоће”, стандард који се мора поновно успоставити. Само неколико година касније, тај филм је постао једно од темељних културних оправдања Холокауста.

У последњим годинама Другог светског рата, када је било већ јасно да и Трећи рајх иде судбинама свог претходника, по други пут у само пола века, Гебелс користи Утин лик на пропагандним постерима, као богињу која храбри своје заплашене сународнике: “Култура се бори за своје постојање” био је слоган испод ове апокалиптичне слике.

Овде, дакле, имамо и суштинску семантичку промену: ремек-дело романескне уметности постаје, на националистичком нивоу, амблем немачке жене, поносне и аскетске, прекривен дубоком вагнеровском симболиком трагике и бесмртности,  укорењености у земљу и расу, те симболе идеологије Пангерманизма.

 

VI

Од катедрале до Дизниленда

images (6)

Волфганг Рајтерман био је син немачког емигранта који је стигао у САД 1912. године. Након што је мало студирао цртање, потом цртао понешто за своју душу, после случајног а срећног сусрета Волфганг постаје један од цртача код Волта Дизнија, легендарног “чаробњака из Бурбанка”.

Почетком тридесетих година прошлог века Дизни је већ помало опседнут причом о сопственим француско-немачким коренима, а истовремено и потрагом за “маском зла”. Он дефинише технике, ликове и скице за цртани филм “Снежана и седам патуљака”, своје прво анимирано дело у којем ће, уместо дотад уобичајених животињских ликова, главни јунаци бити антропоморфни – представљаће људска бића.

Када је Дизни 1935. године отишао на своју европску туру купио је преко три стотине уметничких предмета: познато је, на пример, да је дрвеће које говори дизајнирао по илустрацијама које је Гистав Дор урадио за Дантеову Божанствену комедију.

По Рајтермановом савету, Волт Дизни одлази и у Наумбург да изблиза види кип лепе Уте. Савременици су после причали да је велики мајстор цртаног филма био опчињен сличношћу између лика који је видео и визије Зле краљице Гримхилде коју је имао у својој машти. Била је то прва од две асоцијације по којима је Дизни формирао ликове у цртаном филму који и данас забавља милионе деце широм света (друга је био лик Бети Буп, карикатура америчке глумице Хелен Кејн, по којем је нацртао лик Снежане):

“Била је лепа, заиста импресивна и готово пенушава; можда је то био разлог због којег сам почео да мислим о њој као о моделу за лик којег сада свако назива лепим немачким именом Гримхилда.” – причао је после Волт Дизни.

Када је Дизни завршио “Снежану и седам патуљака” сличност између ликова била је фрапантна. Неупитно вагенеријански ехо самог имена Гримхилда овде није једини занимљив детаљ. У ствари, и сама прича о Снежани развијена је из познатих бајки Јакоба и Вилхелма Грима, великих филолога и научника, објављених први пут још 1812. године. Дизнијева Гримхилда, или Снежанина Зла вештица, је међутим визуелно Ута од Наумбурга, са додатим дебелим обрвама Џоан Крафорд које уоквирују зелене, заводљиве и зле очи…

Када се, 1937. године, “Снежана и седам патуљака” појавила у биоскопима, најпре у САД а потом и у Европи, реакције у Немачкој су биле подељене. Шеф нацистичке пропаганде, Јозеф Гебелс, није био љут само због оног што је сматрао крађом немачке иконе. Персонализација зла у лику племените и лепе Уте разбила би естетски дизајн Рајха који је од ње направио народну хероину, амблем немачке женске лепоте. Зато је Гебелс тражио хиљаду разлога због којих би могао да спречи приказивање филма у Немачкој.

Ипак, “Berliner Morgenpost” се усудио да објави позитивну критику, а сам Хитлер је тражио да му се филм прикаже у Рајхканцеларији. “Велика уметничка креација” и “бајка за одрасле” – остало је забележено као његова реакција. Филм се касније допао и Лени Рифенштал, Хитлеровој омиљеној редитељки, којој је крајем 1938. Дизни приредио величанствени дочек, за време њене прве и последње посете САД.

Шта се на крају догодило? Ута, симбол аријевске немачке жене, лепе, веселе, верне и поштоване, претворена је на целулоидној траци у исто тако фасцинантну, али сурову и злу, Гримхилду, архетип вештице. Аутор те трансформације био је нико други него Волт Дизни, који је на површини волео да флертује са нацизмом али је имао дубоке сатанистичке и масонске корене. Да ли је Гебелс био у праву или је и ово једна од теорија завере?

VII

На крају једног века…

Uta Nazi

Денацификација Немачке ослободила је и сећање на Вагнера и Ничеа терета нацистичких пропагандних злоупотреба. Њихова дела су се поново слушала, читала и ценила у новој, демократској, Немачкој, онаква каквим су их њихови аутори и направили – универзална, изван времена простора.  У том таласу повратка Немачке својим историјским коренима, и раније злоупотребе лика Уте од Наумбурга сведене су на своје право место – фусноту историје.

У време подељене Немачке, 1957. године, поштанска управа тадашњег Западног Берлина издала је марку од 25 пфенига на којој је приказан Утин кип. Међутим, ни бивша Демократска република Немачка није потценила значај Уте од Наумбурга: уосталом, и сам град Наумбург, са својом катедралом и Утином статуом у њој, сачуваним врећама са песком од ратних разарања, остао је после 1945. године са источне стране Гвоздене завесе.

У скулптурама западног крила катедрале у Наумбургу видимо водећу друштвену снагу која је нашу домовину извела из стања варварства” – писао је тих година водећи источнонемачки историчар уместности, Волфганг Хут.

У поново уједињеној Немачкој, прва монографија о Ути од Наумбурга објављена је тек 1998. године: то је било дело младог историчара уметности Волфганга Улриха (1967), тада асистента на Академији лепих уметности у Минхену.

 

VIII

…и на почетку наредног

Naumburg

Септембра 2002. године, тадашњи председник Савезне републике Немачке, Јоханес Рау, посетио је катедралу у Наумбургу – био је то први шеф немачке државе на том месту, после Адолфа Хитлера. И била је приметна разлика у сценографији: уместо хистеричног говора присталицама у екстази, окупљеним под бакљама, Рау је изабрао заједничку фотографију са двоје младих мештана, обучених као и њихови славни претходници на киповима: Екехард и Ута.

2009. године почела је прва озбиљнија рестаурација дванаест статуа у катедрали у Наумбургу. Под вођством професора Универзитета у Дрездену, Улриха Шисла, једанаест постдипломаца са четири универзитета и у шест различитих научних дисциплина бавило се не само заштитом статуа од зуба времена, него и неким финијим пословима – као што је на пример утврђивање аутентичних боја у којима су кипови урађени, оних које се налазе испод слојева додатих у каснијим вековима.

Трошкови ове рестаурације износили су око један и по милион евра – у данашњем новцу много више него што је износио Утин мираз. Неко би можда пронашао иронију судбине у чињеници да је ових милион и по евра, за очување немачке иконе из раног Средњег века, донирала једна друга немачка икона – она из двадесетог века – Фолксваген.

Од 2011. године туристичка организација Наумбурга сваког другог викенда у марту, организује “фестивал Ута”: све жене које се тако зову, без обзира одакле су, добродошле су да учествују у једној веселој комбинацији фестивала и маскенбала, прерушене у своју светски познату претходницу. За три дана, колико ова лепа забава траје, оне учествују у разним активностима: од радионица, дегустирања вина, до екскурзија у оближњи крај и концерата на оргуљама. Последњег поподнева, маскиране у црвене огртаче скројене по моделу са славног кипа и са крунама на главама, све Уте поносно парадирају центром града, од катедрале до градске куће, где им се на крају обраћа градоначелник Наумбурга, такође за ову прилику прерушен, у средњовековног витеза.

Већина их долази из не тако далеких делова  Немачке – само име Ута најчешће је у покрајинама Саксонији и Тирингији – али деси се да неке дођу и издалека. 2016. године у фестивалу је учествовало 130 Ута, од којих је једна стигла и из Москве. Број пријављених за фестивал марта 2018. је већ достигао три стотине…

 

IX

Епилог: мала расправа о укусима, изборима и порукама

Renata Ramge

У стварном животу, Умберто Еко је своју Уту нашао већ у тридесетој години живота и од ње се више никада није одвојио. Случајно или не, и она је Немица: Рената Рамге, рођена у Франкфурту, професор архитектуре на универзитетима у Милану и Палерму, жена која је осмислила визуелни идентитет свих најважнијих поставки у италијанским музејима. Провели су заједно пола века, све до Екове смрти, почетком 2016. године.

Колико Рената заиста подсећа на Уту сваки читалац може сам да закључи, упоређујући фотографије. На овој коју смо изабрали као илустрацију у нашем тексту, она има већ осамдесет једну годину… Можемо да покушамо да направимо мали мисаони експеримент и замислимо је четрдесет година млађу, у одећи од пре десет векова.

Умберто Еко је рођен као хришћански верник, католик, и у тој вери је, макар формално, провео највећи део свог живота. Ипак, још од ране младости, свој агностицизам, па и атеизам, није сакривао. Међутим, унутрашњи раскид са религијом формализовао је тек децембра 2005. године: док се многи опортунисти тек пред крај својих живота од заводљивих изазова атеизма окрећу сигурности вере, велики писац је учинио управо обрнуто.

Оне фебруарске ноћи 2016. године када се његов овоземаљски живот завршио – или боље речено преселио у библиотеке – Умберто Еко, дакле, није веровао у загробни живот. Самим тим није могао ни да се нада да ће његова жеља – јавно изречена у време када је схватио да болује од неизлечивог рака панкреаса – да проведе вече са Утом од Наумбурга, бити испуњена, на оном једином месту на коме је могла да буде.

Па ипак, криптични начин на који је Еко комуницирао са својим читаоцима даје нам право да посумњамо и у овај закључак. Да ли је Бог, онај исти у којег Еко није веровао, можда ипак био његов читалац? То је аутор “Имена руже” и “Острва дана пређашњег” одлучио да тестира овом малом, једноставном, лако разумљивом и лако проверљивом жељом. Ако прво вече после смрти Умберто Еко буде провео са Утом од Наумбурга, то би значило да је Бог, ипак, читао и његове интервјуе…

***

umberto-eco-internet-encourage-la-lecture-de-livres-parce-qu-il-augmente-la-curiositeM27925

Ова прича посвећена је успомени на Умберта Ека, писца који је нама, његовим савременицима, али и генерацијама које ће тек доћи, приближио Средњи век, избрисао границу између стварности и илузије и научио како се преносе криптичне поруке.