Aurora2

Na današnji dan, pre tačno sto godina, posada jednog ratnog broda pokušavala je da osposobi topove koji odavno nisu pucali: njihove nišanske sprave bile su neprecizne, barut na mnogim projektilima vlažan, zatvarači nisu dobro dihtovali.

Bilo je potrebno mnogo pokušaja, i nekoliko sati, da prvi plotun, kako-tako, bude ispaljen u pravcu dvorca. Čak i tada, uglavnom je promašio postavljene ciljeve.

Ipak, takav sa mukom ispaljeni plotun označio je, paradoksalno, slom starog poretka i stvaranje novog. Topovski pucnji sa Aurore, oko šest uveče sedmog novembra 1917. godine uzimaju se kao simbolički početak Oktobarske revolucije.

Volter je za Sveto rimsko carstvo svojevremeno rekao da u stvarnosti ne sadrži nijedan od tri elementa sadržana u njegovom imenu: niti je bilo sveto, niti je bilo rimsko, a nije bilo ni carstvo. Ana Aplbaum (1964) američki pisac poljskog porekla, u svom jučerašnjem tekstu za Vašington Post „Sto godina posle“ parafrazira Voltera kada opisuje Oktobarsku revoluciju: zbog razlike između julijanskog i gregorijanskog kalendara (pre sto godina se u Rusiji koristio prvi) ona je zapravo novembarska; isto tako, nije ni bila revolucija nego boljševički državni udar.

Ana Aplbaum je jedan od vodećih konzervativnih teoretičara na početku dvadeset prvog veka, ali – uprkos jakoj ideološkoj pristrasnosti – njen tekst sadrži dovoljno (rekli bismo, za današnje vreme začuđujuće puno) intelektualnog poštenja da zavredi našu preporuku za čitanje:

https://www.washingtonpost.com/opinions/global-opinions/bolshevism-then-and-now/2017/11/06/830aecaa-bf41-11e7-959c-fe2b598d8c00_story.html?utm_term=.1dce84ed5951

Mene ne čudi što je Ana Aplbaum izbegla izazov da Oktobarsku revoluciju posmatra na jednom dubljem, i kompleksnijem nivou. Da je mogla da prihvati takav izazov verovatno ne bi ni bila ikona postmoderne demokratske desnice.

U tekstu koji vam – svemu tome uprkos – preporučujemo za čitanje, ona govori o „parlamentu, sudovima i štampi“ koje je boljševički sistem „fizički uništio“. Kao da su, u carskoj Rusiji, i parlament i sudovi i štampa, zaista postojali – bar u oblicima i na način na koji ih naše generacije, i Ana i ja podjednako, zamišljamo?

Sibir, mesto progonstva za neprijatelje dinastije Romanov u devetnaestom veku, ostao je i u dvadesetom tačno tamo gde je i bio. Samo su se neprijatelji promenili. Kao što je ostao i u dvadeset prvom, kada su u njega došli novi neprijatelji – Hodorkovski je, na primer, svoju kaznu za suprotstavljanje Putinu, izdržavao u zatvoru u Sibiru.

Karl Vitfogel je, svojevremeno, u svojoj „Orijentalnoj despotiji“ pisao da civilizacije nastale u dolinama velikih reka – Nila, Eufrata, Jang Ce Janga, Volge i Dona – nužno ne mogu formirati drugačija društva nego orijentalne despotije. Jedino one mogu da obezbede efikasnu mobilizaciju ljudskih resursa u meri neophodnoj da se iskoristi potencijal tih reka, pisao je Vitfogel. Ako se njegova pretpostavka uzme kao tačna, onda je jasno zašto, od Ivana Groznog i Petra Velikog, preko Lenjina i Staljina, do Putina, modeli upravljanja Rusijom nikada nisu mogli da budu bitno različiti.

Zato ćemo se, umesto modela, baviti upravo onim što je Ana u svom tekstu propustila: posledicama Oktobra na Rusiju i svet: kako onim materijalnim, tako i onim drugim, duhovnim.

Sto godina koje su protekle od današnje večeri u Petrogradu pružaju nam obilje činjenica, detalja, utisaka, dovoljnih za različite i ponekad potpuno protivrečne zaključke. Veličina tog događaja, i jeste u njegovoj istorijskoj kompleksnosti i slojevitosti – baš kao i njegovog prethodnika s kraja osamnaestog veka u Francuskoj.

Vizije Lenjina i Trockog su odnele pobedu te noći i narednih godina, ali je revolucija – kao što je to 1793. proročki predvideo francuski pisac Žak Male di Pen – na kraju ipak „pojela svoju decu“. Lenjin je ubijen ideološki, a Trocki fizički. Vizija njihovog naslednika, gruzijskog kurira koji je samo par godina ranije prenosio novac i poruke u bečke kafee, bila je različita od one obećane na današnji dan pre sto godina.

Carska Rusija – zemlja neviđenih bogatstava za manjinu i endemskog siromaštva za većinu, još uvek feudalno društvo sa ogromnom nepismenošću, najnižim životnim vekom u Evropi i ideologijom „ikone i sekire“ kako je to u naslovu jedne svoje knjige opisao Bilington – za samo nekoliko godina je postala Sovjetski Savez, koji je sredinom veka napravio najveću hidroelektranu na svetu i predvodio trku u osvajanju kosmosa.

Neki narodi koji su bili na ivicama ruske imperije dobili su ovom revolucijom trajnu nezavisnost – Poljaci i Finci, na primer – drugi privremenu, kao baltički narodi, dok su treći, u okviru sovjetske federalne države dobili, po prvi put, svoje nacionalne republike – Ukrajinci, Belorusi, kavkaski i srednjoazijski narodi. Sovjetski Savez je imao šansu da postane američki melting pot, ali tu šansu nije iskoristio.

Na ivicama ruskog etničkog prostora danas imamo nacionalne i verske konflikte, slične onima od pre sto godina. Pa ipak, da li su, recimo, Kirgizi u SSSR-u zaista imali baš toliko manje prava nego što ih Grci danas imaju u Evropskoj uniji Merkelove i Šojblea?

Iako je Lenjinov puč, izveden po najboljim tradicijama Makijavelija, promenio vlast u Rusiji i izveo je iz Prvog svetskog rata – u tom smislu, odluka nemačkog kajzera Vilhelma da mu 1917. obezbedi onaj famozni oklopni voz od Švajcarske do Finske pokazala se ispravnom za nemačke ratne ciljeve – ideje Oktobra prevazišle su granice Rusije, i prostorno i vremenski.

One nisu samo inspirisale nekoliko kratkotrajnih revolucija u srednjoj Evropi narednih godina – nemačka i mađarska su najpoznatije od njih – koje su sve završile neuspehom.

Emancipatorski potencijal parole „Mir, zemlja i hleb“ prepoznale su generacije intelektualaca leve orijentacije – od Brehta, preko Kamija, Sartra i Orvela pa sve do Hemingveja – i sa tom parolom se borile u Španiji, i za Španiju.

Jedan imperijalistički rat – Prvi svetski rat mnogi autori su zvali i porodičnim, jer su nemačke, engleske i ruske dinastije bile povezane brojnim rođačkim vezama – ponovljen je dvadeset godina kasnije, ali ovog puta kao ideološki, antifašistički rat.

I kao što se danas gotovo svi slažu – bez obzira što tu činjenicu neki ističu sa gunđanjem a drugi sa ponosom – Drugi svetski rat antifašisti nikada ne bi dobili bez heroizma Crvene armije, bez njene milionske žrtve, koja je jedina mogla da zaustavi Guderijanove i Majnštajnove oklopne kolone na prilazima Lenjingradu, Moskvi i Staljingradu.

I posle Drugog svetskog rata, ali i danas, kad pogledamo politički pejzaž Mediterana – mnoge ideje, pokreti i lideri na Mediteranu baštine pojedine detalje, poruke i simboliku Oktobra: od Toljatija i Gramšija u Italiji, preko portugalske „Revolucije karanfila“, do Varufakisa u Grčkoj. Ali ne samo na Mediteranu: i dve izuzetne političke figure u anglosaksonskom svetu – Berni Sanders u SAD i Džeremi Korbin u Velikoj Britaniji – nisu samo počeli svoje karijere kao marksisti, nego ih tako i završavaju.

Na kraju svog teksta, Ana Aplbaum bavi se i fenomenima koje opisuje kao „neoboljševičke“. U najboljoj tradiciji intelektualaca koji su, posle pada Berlinskog zida, smatrali da je moderno praviti paralele između komunizma i fašizma, i Ana kao „neoboljševike“ opisuje Trampa, Kačinjskog, Le Penovu i Orbana.

Tu negde, na južnim granicama Mađarske, završava se i njena vizija Evrope – Ana ne navodi, recimo, ni Vučića ni Erdogana, iako je njihov politički praxis vrlo blizu ovo četvoro – jer ni Srbija ni Turska za Aplbaumovu nisu Evropa, ali to je već jedna sasvim druga tema.

U tom smislu, ovaj tekst sadrži nekoliko tačnih, ponekad i duhovitih, paralela između 1917. i 2017. godine. Od (zlo)upotrebe fenomena „spoljne opasnosti“ i „neprijateljskog okruženja“, preko prezira prema intelektualnim elitama i upotrebe propagande kao političkog oruđa (i oružja) pa sve do mistične instrumentalizacije pojma „narod“ i „nacija“ i njegove manihejske podele na „dobri“ i „zli“ deo naroda, već prema kriterijumu političke lojalnosti.

Sve ove fenomene Ana Aplbaum je kvalifikovala kao „neoboljševičke“ dok ih je, pre dvadeset godina, Umberto Eko definisao kao „markere fašizma“. Ovu semiotičku razliku možemo da objasnimo jednostavnim činjenicama: Eko je bio levičar, Aplbaumova je desničarka, i svako od njih opisuje zlo u svom sopstvenom ideološkom kontekstu, i u tim opisima koristi izraze koji odgovaraju onom vrednosnom sklopu koji deli.

Suštinski, međutim, oboje su iste fenomene prilično precizno identifikovali i opisali, što je mnogo značajnije. Početak dvadeset prvog veka jeste ona Marksova “istorija koja se ponavlja kao farsa”, ali ovo pitanje je mnogo šire i izlazi izvan opsega naše današnje teme.

„Revolucije su lokomotive istorije“, napisao je jednom prilikom Karl Marks. Ova ocena stoji kako za one revolucije koje je Marks imao u vidu kada je napisao tu rečenicu – Luterovu u šesnaestom, englesku i holandsku u sedamnaestom i francusku u osamnaestom veku – ali stoji takođe i za one koje su se desile u budućnosti, i koje je Marks mogao samo da predvidi, sa manje ili više preciznosti. Kao što je, u dvadesetom veku, bila i Oktobarska revolucija: lokomotiva istorije.