Merkel beer “Uvek sam želela da znam sa čim ću se sledećim suočiti, čak i ako je to bilo pomalo štetno za spontanost. Strukturiranje mog života i izbegavanje haosa bilo je važnije.”

(Angela Merkel, u intervjuu za Blumberg, 2013)

 

I

Na sutrašnji dan pre dvanaest godina – 22. novembra 2005. – Angela Merkel je izabrana za kancelarku Savezne republike Nemačke, kao prva žena u istoriji ove države. Za ovih dvanaest godina predvodila je tri vlade, promenila četiri predsednika države i u političku penziju ispratila brojne svoje koleginice i kolege. Danas je šef vlade sa najdužim stažom u celoj Evropskoj uniji.

Sve tri dosadašnje vlade Angele Merkel bile su koalicione – to je, manje ili više, postala konstanta posleratnog nemačkog političkog života – jer ni u jednim izborima dosad koalicija CDU/CSU nije dobila apsolutnu većinu. Nije ih dobila ni na poslednjim parlamentarnim izborima, u septembru ove godine, i većina analitičara, kako nemačkih tako i međunarodnih, očekivala je još jednu koalicionu vladu koju bi, po četvrti put, predvodila Angela Merkel.

Pre dva dana su, međutim, propali pregovori o formiranju ove vlade. Po prvi put, u pregovorima su učestvovali predstavnici čak četiri izborne liste koje su osvojile poslanička mesta u Bundestagu. Po prvi put, političke razlike između te četiri liste, bile su nepremostive, čak na nekoliko bitnih tačaka. Po prvi put, po svemu sudeći, u istoriji Nemačke, biće ponovljeni parlamentarni izbori, početkom sledeće godine.

Mnoge nemačke, evropske i svetske novine već su na svoje naslovne strane stavile: kraj ere Merkel. Pošto se radi o lideru najmoćnije države Evropske unije, neki su počeli da govore i o kraju te unije – bar onakve kakva je ona bila u proteklih dvanaest godina. Hajde da pogledamo činjenice.

II

Najpre, potrebno je razdvojiti dve stvari: prvo, koji je politički profil same Angele Merkel; koje su ključne determinante koje opredeljuju način njenog razmišljanja i funkcionisanja; vrednosti koje deli i ciljeve za koje se zalaže. I drugo, sa kojom Nemačkom i Evropom se ona suočava danas na odlasku, i koliko su one različite od Nemačke i Evrope koje je zatekla kada je preuzela dužnost pre dvanaest godina.

Profil Angele Merkel opredeljuju tri osnovne odrednice.

Prvo, ona politički razmišlja u etičkim, a ne u ideološkim kategorijama. Ova činjenica – neki su je nazvali i „unutrašnjim kompasom“ – je delimično posledica njene luteranske vere, a delimično i mentalnog nasleđa iz socijalističke mladosti. „Dugovati je loše“; „Pomoći onima kojima je potrebno je dobro“; „Sloboda je bolja od ropstva“; „Stabilnost je važnija od slobode“, i tako dalje. Kredo Angele Merkel nije, dakle, skup zaokruženih političkih, a još manje ideoloških, principa, nego nekoliko, na prvi pogled nasumično izabranih, jednostavnih vrednosnih sudova. Nijedan od njih, uzet sam za sebe, nije sporan. Nisu sporni ni svi zajedno. Oni mogu svi savršeno da funkcionišu u redovnim situacijama, kada međusobno nisu suprotstavljeni. Problem, međutim, nastaje u situacijama koje su vanredne, kada ti principi dolaze u koliziju jedni sa drugima.

Drugo, Angela Merkel razmišlja reaktivno, a ne programski. Ona političku scenu posmatra kao naučnik opitne kuniće u laboratoriji. Pažljivo posmatra, dosta čita, predviđa događaje i nema predrasude. Od birača ne očekuje da podrže njen program – jer, zaista, nikada nije ni imala program – nego da podrže nju, na osnovu poverenja da će biti u stanju da se nosi sa svakodnevnim teškoćama.

I treće, Angela Merkel je više sklona da se odvoji od konflikta nego da se angažuje u njegovom rešavanju.

Poznata je, na primer, anegdota kako je Angela Merkel izbegla da bude saradnik istočnonemačke tajne policije Štazi, iako je to bio uobičajen uslov za njeno zaposlenje kao asistenta na Tehničkoj školi u Lajpcigu, 1978. “Ne mogu da čuvam tajnu, od mene nikada neće biti dobar špijun” rekla je tada Merkelova oficiru koji je bio zadužen da je vrbuje.

Tako je i nastavila u toku narednih četrdeset godina: težnja da sebe postavi na distancu od problema obeležila je sve tri njene vlade. Ta distanca, međutim, nije značila samo prosto izbegavanje konflikata, nego i traženje kompromisa, uvažavanje razlika i – naročito za današnju populističku histeriju Trampovih tvitova i Erdoganovih hapšenja – jedno pristojno ponašanje i poštovanje zakona. Bar u Nemačkoj.

Nijedna od navedene tri odrednice nije, sama po sebi, ni pozitivna ni negativna, one su više odraz unutrašnje strukture ličnosti nego političkog opredeljenja. Formirajući se u periodu između pada dve velike ideologije – o onom iz 1945. je slušala od svog oca, luteranskog sveštenika, onaj iz 1989. je posmatrala sama – Merkelova je bila svedok kako se vernici, u velikim potresima, brzo i lako pretvaraju u nevernike. Zato, verovatno, nije ni imala ambiciju da u okviru svoje stranke stvara nove vernike i piše nove biblije.

I zaista, ono po čemu će Nemci zapamtiti Angelu Merkel biće brojni kontroverzni potezi: političar desnog centra koji je u zemlju pustio milion i dve stotine hiljada izbeglica; lider slobodnog sveta koji je postao sinonim za pasivnost (u nemačkom jeziku je, inače, nedavno skovan i neologizam merkel, koji znači upravo to); liberalni heroj koji je glasao protiv predloga zakona o istopolnim pbrakovima….

Ponekad je, zaista, podsećala na gazdaricu krčme koja očekuje lojalnost od svojih gostiju ne zato što se u njoj toči baš najbolje pivo u gradu, nego zato što je poznaju, veruju joj da je pivo sveže i da ih neće prevariti u računu.

Ako je u nečemu bila uspešna, Merkelova je bila uspešna u pretvaranju politike u naviku, a sopstvene stranke u cipelu koja jeste malo iznošena, ali je zato bar dobro razgažena pa neće da žulja.

III

Način razmišljanja koji ju je odlikovao u unutrašnjoj politici primenila je i u spoljnoj.

Uzmimo primer Balkana, koji nam je blizak: činjenica da su bivši četnici, ustaše, mudžahedini i balisti, duhovna i biološka deca najgorih zločinaca iz 90-tih, sada svi zajedno „evropejci“ i „reformatori“ i da sarađuju u okviru tzv. Berlinskog procesa je nesumnjivo njena zasluga (ili krivica, već zavisi ko kako gleda na ovu činjenicu); poruka svakoj od balkanskih zemalja, posle svakih izbora, da napravi tzv. „veliku koaliciju“ bila je njena poruka; ideje da se regionalni konflikti rešavaju veštačkim smanjivanjem tenzija (formiranjem sasvim bespotrebnih regionalnih tela, ili projektovanjem skupih autoputeva kojima se niko neće voziti) bile su njene ideje.

Uostalom i sama činjenica da su zemlje na tzv. Balkanskoj ruti migranata (Makedonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija) u toku 2015. godine pokazale iznenađujuće human standard ponašanja prema nevoljnim putnicima sa Bliskog istoka, takođe je zasluga Angele Merkel.

Policije balkanskih zemalja, inače, uživaju da maltretiraju, reketiraju i povremeno tuku svoje sopstvene građane već stotinama godina unazad – jer, zašto bi inače neko bio žandar ako ne da bi nekažnjeno pretukao nekoga ko to nije – i može se samo pomisliti šta bi one tek radile migrantima, koje pola balkanskih policajaca ionako smatra za neke poluljude. To što su se, u svim ovim zemljama, svi oni ponašali uglavnom pristojno, migranti mogu da zahvale samo strahu koji je (tada još uvek) Angela Merkel uterivala u njihove lidere…

Ispostaviće se, na kraju, da su sve to bile zablude, plaćene uglavnom novcem nemačkih poreskih obveznika i izgubljenim iluzijama o Evropi kod mnogih mladih ljudi Balkana.

Balkan je ostao gde je bio, siromašan, podeljen i podatan velikim imperijalnim silama. Na kraju ere Merkel Nemačka ima mnogo manje uticaja na Balkanu nego na početku te ere. Poluostrvo se vratilo Amerikancima, Rusima i pomalo Turcima: etičnost je morala da ustupi mesto praktičnosti.

Na drugom ključnom ispitu svoje spoljne politike – u ukrajinskoj krizi – Merkelova je takođe pokazala visok stepen strpljivosti u pregovorima sa Putinom, za koje njeni američki partneri (tada, a i sada) naprosto nisu imali dovoljno živaca.

Baveći se Ukrajinom, Angela Merkel je, htela ne htela, morala da prihvati i njen duboki, endemski i patološki neonacizam kao saveznika. Formiranje neonacističkog ukrajinskog društva bila je cena antiruske mobilizacije na kojoj je insistirala Viktorija Nuland i američka administracija posle 2014. godine. Angela tu nije ništa mogla da uradi i kukasti krst je iz Kijeva krenuo na zapad Evrope, lančano kontaminirajući Baltik, Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku…

U odmeravanju evropskih sankcija prema Rusiji morala je da odmerava interese svog krupnog biznisa (kojem je dozvoljavala izuzetke) i sitnog (kojem nije). Severni tok 2 je tako nastavljen da se gradi, ali farmeri nisu mogli da izvoze paradajz u Rusiju. Merkelova je razmišljala uprošćenom, binarnom, logikom: ako nekoga već treba zaštititi, bolje je da to budu oni koji mogu više da izgube.

Na kraju, pokazalo se da je u Nemačkoj ipak više onih koji uzgajaju paradajz nego onih koji grade gasovode, i ta činjenica se odrazila na izborne rezultate u septembru.

Za sve to vreme, ukrajinsku krizu ipak nije rešila i morala je da prihvati da ona uđe u fazu tzv. „zamrznutog konflikta“. Umesto toga, ušla je u novu krizu, onu oko ljudskih prava sa Erdoganom, i jednu polu-krizu, onu oko klimatskih promena sa Trampom. Nije rešila nijednu od te dve: i Erdogan i Tramp su još uvek tamo gde su i bili, a gde ona uskoro više neće biti.

Brz i lak poen opet je tražila na Balkanu, vršeći jak pritisak na postizanje tzv. srpsko-albanskog „istorijskog dogovora“, što je bio samo smokvin list za priznanje Kosova od strane Srbije. U velikoj meri, i ideju da se koegzistencija Srbije i Kosova u Ujedinjenim nacijama traži u prizmi odnosa između dve Nemačke sedamdesetih godina prošlog veka, diktiralo je njeno okruženje.

Tom cilju bili su podređeni i svi drugi – Merkelova je davala političku podršku raznim Vučićevim vladama, od kojih je svaka bila gora od prethodne, iako je malo verovatno da bi ona sama dozvolila da centar Hamburga, Bremena ili Libeka noću poruše nepoznati ljudi pod fantomkama, kao što su porušili centar Beograda.

Među Srbima je tako stekla brojne i iskrene neprijatelje – od nacionalista do liberala podjednako – a među Albancima nije stekla prijatelje: oni su oduvek više voleli Amerikance.

Na kraju, nije dobila ni taj brz i lak poen: po svemu sudeći, više neće biti nemački kancelar a srpsko-albanski sporazum još uvek neće biti postignut, kao što ni autoput Niš-Priština-Drač neće odmaknuti dalje od konferencija za štampu.

IV

U celini, današnja Evropa i svet su se za dvanaest godina presudno promenili u odnosu na Evropu i svet Buša mlađeg, Blera i Širaka, koje je zatekla kada je preuzela dužnost 2005. godine. Promenili su se, gotovo svuda, na gore, i to je verovatno jedina stvar oko koje bi se danas složili i Nemci i Rusi, i Grci i Italijani, i Srbi i Mađari. Svi mi smo mnogo bolje, bezbednije i elegantnije živeli 2005. godine nego danas. Svima nama je te 2005. godine već 2010. izgledala neuporedivo bolje nego što nam danas izgleda 2022.

U tom smislu, tužna slika Evrope koju će zateći naslednik Angele Merkel na mestu nemačkog kancelara, negde na proleće 2018. godine svakako jeste i njena krivica, ali nikako nije samo njena. Ni drugi svetski i evropski državnici nisu pokazali zrelost primerenu vremenu u kojem živimo – Merkelova je u tom smislu bila čak bolja od mnogih. Površnost Dejvida Kamerona i Tereze Mej u odnosu na Čerčila, ili Sarkozija u odnosu na De Gola, da i ne poredimo Trampa sa Kenedijem, bila je svakako mnogo grotesknija od nedostataka Merkelove ako bismo je poredili sa Adenauerom.

U svojoj poslednjoj fazi – od Trampovog izbora, pre godinu dana – Angela Merkel je volela kada bi je novinari proglašavali „liderom slobodnog sveta“. Bilo je u tom samodopadanju nečega nevinog i naivnog u isti mah, podsećanja na dane sopstvenog detinjstva u kojem je tu titulu viteza na belom konju, u sredini u kojoj je živela, imao Džon Kenedi: “Ich bin ein Berliner”.

Bio je ovo i paradoks koji je označio kraj ere Merkel: malograđansko društvo, čiji je oportunizam ona sama pothranjivala dvanaest godina, nije moglo da shvati domete te poruke:

Neka o Trampu brinu Amerikanci, a o Bregzitu Englezi, neka Ukrajinci sami brane dve ili tri zarozane palanke na rubu njihove – ionako isuviše velike – zemlje, neka Srbi i Albanci sami postižu svoje sporazume, ako uopšte hoće to da rade, neka lenji Grci sami vraćaju svoje dugove. Što bismo se mi Nemci oko toga brinuli više od svih njih, ako nikoga od njih za to ionako nije briga?

Pokušavajući da vodi jednu, u osnovi, liberalnu politiku u konzervativnoj i često ksenofobnoj stranci, Angela Merkel nije mogla da se osloni na ideologiju koju nije ni imala. Nije mogla da se osloni ni na saveznike, jer je Evropsku uniju još odavno učinila samo jednom od svojih brojnih bezličnih kancelarija i agencija. Imala je na raspolaganju samo svoj sopstveni brend, a on bi – posle punih dvanaest godina – bio potrošen i u mnogo manje burnim vremenima.

Nemačka u svoj vakuum moći nije ušla u nedelju. Ušla je odavno, a u nedelju je to samo postalo vidljivo prosečnom čitaocu novina. Taj vakuum će trajati najmanje do marta ili aprila sledeće godine kada bi, po najbržem scenariju, mogla da bude formirana nova nemačka vlada. Bez obzira da li će na ponovljenim parlamentarnim izborima listu svoje stranke ponovo predvoditi Angela Merkel ili će joj baroni stranke, medija i krupnog kapitala u međuvremenu diskretno sugerisati da je vreme za penziju, fragmentacija nemačke političke scene će se neizbežno nastaviti.

A već sada, ta scena opasno podseća na Vajmarsku Nemačku sa početka tridesetih godina prošlog veka, i na scene iz „Limenog doboša“ Gintera Grasa.

I to je ono što Angela Merkel ne samo da vrlo dobro oseća, nego i nosi u svom sopstvenom porodičnom nasleđu. Radnja Limenog doboša se, naime, događa u nekadašnjem Dancigu, gradu koji je vekovima bio jabuka razdora između Nemaca i Poljaka, gradu u kojem je počeo Drugi svetski rat, gradu u kojem je rođena njena majka i u kojem je jedno vreme, kao policajac, radio i njen deda, Ludvig Kazmierčak, poreklom Poljak…

***

Objavljeno 21.11.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/kraj-ere-merkel-2/