Teodor

“Ти ћеш водити, удараћеш ритам марша будућности, младићи ће се заклињати на твоје име, и захваљујући твом лудилу они више неће морати да буду луди.”

(Томас Ман, “Доктор Фаустус”, 1947)

 

I

Кошмар (1)

260px-Johann_Heinrich_Füssli_053

“Зашто ли су ме поново позвали у ту зграду, и то у суботу поподне?” Улазећи у високу стаклену палату у новом делу града, Арон је са нелагодом приметио да на улазу нема уобичајеног обезбеђења. Кад се лифт зауставио на шеснаестом спрату све канцеларије су биле празне. Све осим једне, у којој су били њих двоје, Теодор А. и Професорка.

“Требало би да се нешто договоримо” – рекао му је кратко Теодор А. када је ушао. Звучао је прилично пословно и Арон са олакшањем помисли како разговор неће превише дуго трајати. Последњи који су имали није завршио превише добро и ништа се нису договорили.

“Ни њих двоје нису одавно дошли” – помисли Арон када је видео да по столовима нема уобичајене кафе и чаја и да су пепељаре још празне.

Пришао је телефону и позвао локал кафе кухиње. Нико се међутим није јављао.

“Нећемо ништа добити данас. Овде одавно више нема ватре.” – рекла је Професорка.

Арон је запазио чудан израз који је употребила: “нема ватре”. Струје је, међутим било – канцеларија је била осветљена, као што би иначе, око пет сати поподне крајем октобра, и требало да буде. Зашто им онда не могу скувати ту кафу?

Ипак, није рекао ништа. “Ако ће договор бити кратак, можда могу издржати и без кафе?” – помислио је.

Када је Девојка ушла у канцеларију, Арон је у први мах помислио да је нова кафе куварица. Додуше, није носила уобичајену службену униформу али је то приписао чињеници да је била субота. “Можда су је ангажовали на брзину, преко Студентске задруге?” – помисли Арон.

Таман је заустио да јој каже поруџбину, али га Девојка није ни погледала. Ни њега, ни Професорку. Упутила се право ка Теодору А: “Хајде пакуј се. Време је да кренемо.”

Тек тада ју је Арон мало боље осмотрио: касних двадесетих или раних тридесетих, са шатираном косом, доста ђинђува, у сукњи од меке браон коже и мокасинама на ногама. Вероватно би могла да буде сасвим привлачна, само да није била толико агресивна.

“Како ти упадаш овде без куцања и прекидаш наш разговор? И ко си ти уопште?” – Арон је био више изненађен него љут.

Али Девојка му није ништа одговорила. Уместо тога погледала је сво троје и почела да псује. Теодор А. је седео без речи. Професорка је рекла да се њих двоје некако договоре…

“Нема договора, он мора да иде одмах. Дуго га већ чекамо.”

Арон је устао. Помислио је како би, вероватно, Девојку могао лако да савлада и избаци напоље, али му се то чинило некако неприличним. Зато је ипак пришао телефону на писаћем столу и покушао да позове обезбеђење. На локалу се међутим нико није јављао. Девојка га је гледала презриво:

“Не вреди ти. Неће доћи. Нема ни келнерица ни обезбеђења. Данас сам само ја са вама. А он данас иде са мном.” – одмахнула је главом према Теодору А.

Арон пружи слушалицу Професорки. Најближа полицијска станица није била далеко, мада би и њено обезбеђење могло да се попне из приземља и одведе незвану гошћу која их је узнемиравала. Њен изненадни улазак онемогућио их је и да почну разговор због којег су се окупили – мада Арон још није ни знао која је требало да буде тема тог разговора. Међутим, Аронова рука са слушалицом је остала у ваздуху. Слушалицу је онда, сасвим неочекивано и користећи тренутак његове непажње, узела Девојка и позвала један број. Није ништа говорила али је било очигледно да некога, о нечему, врло пажљиво слуша. Потом се окренула Професорки:

“Сад можеш и сама да се увериш да он мора да оде.” – Девојка је победоносно пружила слушалицу Професорки која је ћутке слушала Арону непознати глас са друге стране жице – “Не вреди да га вас двоје овде задржавате. Његово време је прошло.”

Професорка је коначно спустила слушалицу, слегла раменима и одмахнула главом. Теодор А. је полако устао са столице и без отпора кренуо ка вратима од канцеларије. Изашли су не осврћући се, без поздрава.

Арон је био запрепашћен:

“Кога је звала? Са ким сте причале? Ко то може да му нареди да оде, тек тако? То је био…”

“Не, то није био он. Није важно. Хвала ти што си покушао.”

Било је нечега што се Арону у читавој тој ситуацији није допадало. Све је деловало исувише гротескнo: време у којем су се састали, наизглед без доброг разлога; неочекивани улазак младе жене и њено агресивно понашање; потпуно необјашњива резигнација ово двоје, готово мирење са судбином; чудан телефонски разговор на крају. Да ли је био позван само да би био сведок Теодоровог чудног одласка? Зато Арон није престајао са питањима:

“Ко је та девојка? Да ли је ти уопште познајеш? Где га је одвела?”

“Она је већ сада његова господарица.”

Опет је добио половични, готово енигматични, одговор али више није имао времена да размишља о њему. Јер, у том тренутку, Арон је осетио како Зграда почиње да се љуља. Најпре полако, једва приметно, а потом све више. Кроз прозор је могао да запази горостасне металне конструкције, састављене од разних цеви и резервоара, осветљене стотинама малих светиљки, како полако плове реком, низводно.

“Зашто се ова зграда љуља? Шта је то напољу?”

“Изгледа да је Теодор одвезао зграду пре одласка.” – Професорка је слегла раменима – “А оно је ваљда рафинерија у Ш.”

Арон је заустио да каже како нико нема право да одвеже Зграду, али Професорка га више није слушала. Наставила је да седи, одсутно, за писаћим столом. Арон је добро знао да у Ш. нема никакве рафинерије, а када би је којим случајем и било, рафинерије не плове рекама. Зграда се све више љуљала. Ускоро је почела да испушта ужасне звуке, као када се сече метал. Изгледало је као да је неко, неком великом тестером, одваја од њених темеља.

Зграда је на крају пала у реку. Њена природна сребрнасто бела боја одједном је постала угљено црна, као да је изгорела. У хоризонталном положају, подсећала је на џиновски мртвачки ковчег. Међутим, и даље је испуштала оне ужасне звуке. Нашавши се у води, Арон је почео да плива према обали…

 

II

Разговор

Phone

Ужасан звук рушења Зграде полако се стапао са, такође ужасном, звоњавом телефона. Уместо Зграде, лица окупаног хладним знојем, Арон Цибулски је полако око себе препознавао обрисе хотелске собе у којој је заспао свега три или четири сата раније. Један кошмар је очигледно био готов.  Да ли је други био на помолу? Јер, телефон је упорно настављао да звони.

Сасвим полако, Арон спусти ноге са кревета на тепих. Његов стомак је још осећао тешке последице претходне ноћи: сувише шампањца, сувише јако зачињених оријенталних јела, сувише тешког француског вина… Погледао је на сат на ноћном сточићу: пола девет ујутро.

Телефон је престао да звони и Арон за тренутак осети готово неодољиву жељу да се врати у кревет и преспава доручак. Горак укус у устима натерао га је да у мини бару потражи неку чоколаду. У том тренутку проклети телефон је поново почео да звони…

Мамуран, Арон се једва дотетурао до писаћег стола и погледао на екран мобилног телефона: позивни број Склавоније и код тада јединог мобилног оператера је очекивао, али су већ прве три цифре телефонског броја – 249 – указивале да се нешто догодило. Знајући његове навике, да касно устаје и да је ујутро мрзовољан, Глумица га никада није звала тако рано – чак и када није знала да се налази у иностранству, као што је тог дана добро знала.

“Само да ти јавим да је Теодор А. убијен. Овде ће ускоро доћи полиција.”

За тренутак Арон помисли да је и овај телефонски позив само наставак претходног глупог сна. Било му је на врх језика да упита Глумицу да ли Зграда још увек стоји или је пала у реку, али онда помисли како би то било бизарно у оваквом тренутку. Неометана, Глумица је наставила да прича:

“Пре двадесет минута, на улазу у зграду његове фирме. Увиђај је још у току, мостови су блокирани. Професорка је у Индији тако да…”

Откад је две године раније искључен из врха владајуће странке и постао политички контроверзан банкар, Арон је почео своју везу са Глумицом. Њено позориште је тих година таворило и она, са две ћерке и мужем програмером, није имала други избор него да се привремено запосли у седишту Странке. Врло брзо постала је Аронова љубавница, а нешто касније и доушник. Или је тај редослед можда био и обрнут, ваш приповедач већ тешко може да се сети, али није ни претерано важно за нашу причу. Јер, све док је Теодор А. био у руководству Странке, и Арон је морао да предузима неопходне мере предострожности. А једна од најважнијих међу тим мерама била је и да у његовој близини стално има свог човека. Теодор А. је био женскарош, Глумица помало нимфоманка и бољу комбинацију Арон није могао да пожели…

Глумица је наставила да прича: сахрана ће се обавити већ сутрадан, што је свакако рано и помало чудно. Још увек се чекају инструкције за званично саопштење, али – како она сазнаје – убиство ће бити представљено као политичко, иако наравно нико нема појма о мотиву…

Тек нешто касније, под тушем, Арон је коначно успео да сабере мисли. Човек који је, зависно од времена и околности, био и његов пријатељ али и огорчени противник, сада се налазио негде на путу за мртвачницу у Белбургу. Али, то je било мање важно у односу на чињеницу да је Странка остала без човека чија се способност могла мерити само са његовом злобом, без свог Мефиста и Доктора Фауста, у једној особи. А све је то заједно било безначајно у односу на крупне промене у комплексној расподели моћи, које ће ово убиство изазвати…

А још касније, када је коначно сишао на доручак и почео да се припрема за наставак дана, Арон је почео да озбиљно размишља и о претходној вечери, и чудној поруци коју је тада добио. У светлу ситуације настале тог јутра и она је попримила нова и сасвим другачија значења…

 

III

Теодор А.

Teodor A

У престоницу је Теодор А. стигао почетком претходне деценије, из малог града на западу Склавоније. Проницљив, амбициозан и без сувишних скрупула, са увек непријатним подсећањем на сиромашно детињство, брзо је схватио да своју жељу за лепим животом, новцем, женама, утицајем и уважавањем људи најлакше може да оствари бавећи се политиком.

Десетак година раније, он би вероватно – јер, био је свакако интелигентан човек, а уз то и добар и марљив студент – направио мирну каријеру, коју би потом изграђивао деценијама, све до пензије. Али, у земљи која је већ тада, као воз којем су отказале кочнице, незаустављиво јурила у сусрет слому друштвеног система и грађанском рату, све оно што би се иначе догађало деценијама скратило се на године, док су године постајале месеци, а месеци дани.

Тако је и каријера Теодора А. кренула метеорски. Из мале изнајмљене собе са чијег прозора се видео споменик са коњаником, коју је делио са пријатељем, студентом медицине, па преко самачког стана поред фудбалског стадиона, све до луксузног пентхауса у новом делу града из којег је тог петка кренуо на свој последњи, кратки пут – Теодор А. се кретао брзо. Никада се није везивао за места: она су за њега била случајна, готово принудна, станишта, нешто готово случајно, где је морао да преспава, а не делови његовог живота, као што дом јесте за свакога од нас.

Није се, исто тако, везивао ни за људе: и њих је посматрао утилитарно, инструментално, понекад цинично, али увек без емпатије. Оженио се тако што је своју девојку напросто украо – неко би рекао, киднаповао, али би тај израз вероватно био претеран – и из родитељског дома довео у мали самачки стан код фудбалског стадиона, држећи је тамо закључану све док коначно није пристала да се уда за њега.

Д. је била лепа жена, али ни њу Теодор А. није заиста волео: као и луксузне аутомобиле, и жену је сматрао неком врстом трофеја, лепе (и скупе, како би понекад волео да нагласи у друштву) ствари за показивање. Ипак, родила му је троје деце, од којих је једно умрло још као беба.

Уместо своје жене, Теодор А. је волео туђе жене. Ипак, не би се могло рећи да је био класичан женскарош: и то освајање туђих жена за њега је била врста игре, одмеравања снага, провера сопствених граница. Волео је, такође, и жене старије од себе, што су аналитичари разних служби које су се њим бавиле били увек спремни да опишу као Едипов комплекс, али се приповедачу чини да је и та оцена била помало упрошћена.

Ни Теодор А. није био тип човека којег су људи волели. У жељи да своју моћ представи већом него што је стварно била он се трудио да је манифестује на груб и често понижавајући начин, као да ће је тако увећати. Они који од њега нису ништа очекивали сматрали су га за скоројевића и презирали га. Они који јесу, осећали су мржњу која је била пропорционална понижавањима које су били принуђени да трпе. Тако је, за само десетак година, Теодор А. постао заробљеник слике коју је, упорно и стрпљиво, сам о себи стварао. На крају, није више ни могао да побегне од ове мале представе, иако му је она наносила штету.

Бег од те стварности коју је створио, и која је била истовремено и сањана али и застрашујућа, пуна спољног гламура али и дубоких унутрашњих страхова, Теодор А. је понекад тражио у својим песмама. Писао их је када би бежао и од себе самог, оне су биле његов начин да опише људе и време, своје жене и своје снове, да макар у оним, не тако честим, тренуцима у којима их је писао буде оно што је потајно желео да буде, а не оно што је од њега, на крају, испало. Објављивао их је, увек, под псеудонимом – иза којег, занимљиво, никада није скупио храброст да стане јавно иако те песме уопште нису биле лоше.

Теодор А. је гајио и неку врсту интимног, унутрашњег, отпора према новотаријама које је доносило ново време. Није, на пример, волео мобилне телефоне који су се појавили тек у последњих годину или две његовог живота. Пар година раније, нервирао га је и продоран писак пејџера. Али исто тако није волео ни нове институције, оне на које није био навикао: политичке странке је, на пример, искрено мрзео као групе паразита. Како све оне опозиционе, тако и ону једну, владајућу. Једно од ретких питања новинара на које је икада одговорио било је и оно о сопственом бављењу политиком:

“Не мислим да оснивам политичку странку. Али можда бих могао да купим једну. Чујем да су сада јефтине.”

Коначно – јер, Професорка му је дала понуду која се не одбија – Теодор А. је ипак завршио у Странци. Оној у чијем је оснивању и сам учествовао, која је његово име вратила на насловне стране новина, у којој је успео да заради нове и веће паре, али и да стекне нове и опасније непријатеље. Оној странци у којој је, и због које је, доживео онај последњи, најузбудљивији сусрет у целом свом дотадашњем животу: сусрет са сопственим убицом.

 

IV

Везиров парадокс

Restaurant

Конобар се са муком пробијао кроз пуне столове, носећи са вештином мађионичара неколико тањира пуних турских предјела: дагње пуњене пиринчем, мале сарме у виновом лишћу, фета сир са оријенталним зачинима, салату од хоботнице, пржену џигерицу на луку…

После лета из Штокхолма, а потом и пријема велике адвокатске компаније у Ситију, на којем је попио више шампањца него што би било мудро – јер, затекла се тамо једна сасвим љупка бринета са којом је визиткарте разменио тек после четврте чаше – Аронов стомак је осећао глад. Зато му је вечера са британским обавештајцем Џефријем Барнабијем деловала као добар крај дана.

Откад су двоје Џефријевих колега помогле Председнику да склавонски Телеком прода италијанским и грчким купцима по цени за коју је цела Европа знала да је преплаћена, односи са службом Њеног Величанства били су бољи него икада у последњих десет година.

“Знам да си се мучио у Шведској са оном њиховом храном, па помислих да би вечерас волео нешто мало егзотичније?”

Барнаби је руком дао знак конобару да ће њих двојица сами узети храну и отпустио га из сепареа.

Наставили су да пуше дуван са аромом јабуке из две велике наргиле – било је то готово деценију пре него што ће пушење бити забрањено у лондонским кафанама – и једно време су ћутке посматрали весело друштво око себе: нешто туриста, пар бизнисмена турског порекла у британској престоници, неколицину препознатљивих пријатељица ноћи и неколицину оних за које се то могло само претпоставити. Гости турског ресторана Софра на Мејферу били су у свом уобичајеном вечерњем расположењу за радни дан крајем недеље. Ако би било ко тражио њих двојицу у Лондону те вечери, Софра би била последње место где би могао да их очекује.

Склавонија је тих јесењих месеци очекивала коначно укидање спољног зида санкција, пријем у међународне финансијске институције и приступ светским тржиштима капитала. Арон је претходног лета већ искористио Џефријеве везе како би банку за коју је радио, пречицом, учланио у SWIFT, међународну асоцијацију за платни промет из које је, због међународних санкција, била искључена још почетком те деценије.

И онда, кад су почели да једу, уместо пословног разговора Арон је чуо питање које није очекивао и које је цело вече одвело у једном такође неочекиваном правцу:

“Теодор А. према нашим информацијама све више прави проблем Леденом. Жалили су нам се и Американци. После твог смењивања у Странци његов утицај је наравно порастао, али зар се могло очекивати да буде баш толики?”

Арон је слегао раменима. Сукоб између генералног секретара Странке и шефа Тајне службе трајао је већ неко време – заправо, њих двојица се никада нису ни волели – али је кулминирао претходне зиме, када Ледени није прихватио Теодорове сугестије да се опозиционе демонстрације због крађе на локалним изборима разбију силом. Тражио је од Председника да уђе у преговоре…

Британац је све то наравно већ знао сасвим добро, и његово прво питање је било реторско. Зато Арон није ни одговорио на њега: чекао је оно наредно, за које је знао да неће бити такво. И оно је убрзо стигло:

“Да ли си размишљао да се вратиш у политику? То би могло да се удеси.”

Арон је одмахнуо главом, са изразом лица који није остављао много сумње у искреност његовог одговора:

“За тебе није важно да ли сам размишљао, него да то нећу учинити.”

Потом је, гледајући у упитно лице свог домаћина, додао:

“И то из три разлога, од којих би ми, искрено, и сваки појединачно био довољан.”

Џефри је деловао више разочарано него изненађено. Ипак, и овог пута је преовладала његова љубопитљивост тако да ништа није рекао. Арон је искористио његово ћутање и наставио. Желео је да то питање што пре скине са дневног реда:

“Прво, у последње две године сам открио да ми се баш свиђа да будем банкар. Друго, никада се не враћам тамо где сам већ једном био. Треће, ако би ти то заиста могао да удесиш, онда би то била твоја Странка, а не моја, зар не?”

И на том месту би овај разговор, вероватно, и био завршен – па тако ни по чему не би заслужио да уђе у ову причу – да Барнаби није, сасвим изненада и мимо своје уобичајене уздржаности – рекао једну реченицу сувише:

“Ако Теодор А. настави да омета Леденог, ви ћете имати само два избора: да се ослободите Теодора, хтели или не хтели, или да уђете у рат.”

Било је скоро једанаест сати увече и већ уморни конобар је донео баклаве и чај. Софра се помало празнила, тек неколико столова је још увек било заузето.

Хтели или не хтели. Willy-nilly. Последњи пут је Арон од свог пријатеља чуо овај, не толико чест, енглески израз пре неколико месеци, када су разговарали о начину на који ће престати љубавна веза између једне лепе принцезе и њеног египатског љубавника. А престаће свакако, рекао му је тог пролећа Џефри. Хтели или не хтели. Willy-nilly.

И престала је, последњег дана августа, фаталним саобраћајним удесом у Граду светлости. Више тако што њих двоје нису хтели него што су хтели, помислио је Арон кад је тог дана чуо вести. И ево га, после непуна две месеца, Џефри се поново игра речима. Хоће ли и Теодор А. морати да оде, више тако што неће хтети него што ће хтети, као што је морала и принцеза? Или ће морати да уђу у рат?

Играјући се са гајтаном наргила, Арон је свом домаћину поставио загонетку:

Ако Везир може бити погубљен кад год то Султан зажели, из било ког разлога и без обзира да ли свој посао обавља добро или лоше, који је једини тренутак у којем Везир заиста зна шта Султан мисли о њему?

Била је то ситуација описана у тзв. Везировом парадоксу, за који је Арон знао да се налази у уџбеницима за обуку британске тајне службе. Џефри га је погледао, помало изненађено, и одговорио, помало штреберски, као што је некада чинио на испитима:

“Наравно, то је онај тренутак у којем сазнаје да ће бити погубљен.”

Са оближњег Биг Бена зачуо се први од једанаест удараца звона. Хиљаду миља даље, у Белбургу, наступила је поноћ. Са тим првим ударцем звона на Биг Бену отпочео био је отпочео петак, последњи дан у животу Теодора А.

 

V

Сахрана

funeral

Супротно уобичајеном времену крајем октобра, субота је у замку у којем се налазио Арон осванула сунчана, а у Белбургу кишовита. Нешто после један сат поподне, са мобилног телефона положеног на зелену чоју конференцијске дворане зачуо се сасвим тих сигнал. Очекивана порука је стигла. Глумица је послала списак оних који су се појавили на гробљу у новом делу града. Чудна мешавина државног врха – предвођеног председником – пријатеља из мутног пословног света, естрадних звезда, људи из тајних служби али и оних људи на ивици закона. А понеко и преко те ивице. Уобичајено за Белбург у тој деценији, уосталом.

“Наручилац убиства је присутан на сахрани.” – помисли Арон, гледајући у екран свог телефона – “Али, да ли је био само један? И да ли су знали један за другог?”

Потом је прочитано и Професоркино писмо. У седишту Странке, факс послат из Индије је преузела Глумица, тако да је Арон био у прилици да прочита текст и пре него што је био изречен:

“Недостајаћеш ми док будем жива. Хтела би да знаш, док одлазиш, да од мене не одлазиш. Молим те, брини за све нас које си оставио, а ја ћу бринути за тебе. И не љути се на мене што сам ти понекад нешто замерала. Увек си био мој друг. Сада сам ти ионако све опростила.”

Читајући факс са текстом писма Арон се сетио сасвим случајног сусрета са Теодором А. претходне недеље, на броду усидреном на ушћу двеју река. Учтив поздрав у којем су обојица уложила додатни напор да изгледају срдачно. Неколицина људи за суседним столовима који су их посматрали. Сусрет који је у једном тренутку био на ивици да се настави у спонтани разговор, али ипак није. Пропуштена прилика да се о гласинама, које су већ недељама колале престоницом Склавоније, чује понешто и од човека на којег су се оне односиле.

Сада је за све то било касно. Гласине, овог пута, нису биле гласине.

Арон Цибулски је волео фер плеј и надао се да ће време донети прилику за нову партију у његовом шаховском мечу са Теодором А, партију у којој ће добити прилику за реванш за претходну коју је изгубио. Баш као што је у претходној Теодор А. имао свој реванш за ону пре ње. Сада је убица одлучио да прекине тај шаховски меч, рушећи противничког краља пре него што је Арон стигао да добије следећу партију.

Арон је одлучио да пронађе убицу. Није, додуше, тачно знао ко би и какве користи могао да има ако би успео у томе. Теодор А, очигледно, више никакве. Он сам, вероватно, такође не. Правда ионако постоји само у романима. Ипак, овог пута, Аронова знатижеља је превладала у односу на рационалне разлоге…

 

VI

Modus operandi

Red-Gunman-org-300x300

Почетком наредне недеље, кад се Арон вратио у Белбург, о Теодору А. готово да више нико није ништа причао. Тек понеки таблоид би, реда ради, објавио понеки детаљ, по правилу погрешан. И Странка је убрзо престала са својом кампањом да се ради о политичком убиству. Прва асоцијација на таво објашњење била је подсмех – цео Белбург је знао да је тадашња склавонска опозиција била организационо сасвим неспособна чак и за мање захтевне подухвате од овога. Друга асоцијација је, међутим, била застрашујућа: ако би се остало на терену политике, а искључила опозиција, остајало је мало осумњичених, и то оних о којима није било препоручљиво превише причати…

“Убица је био нижег раста, тамнијег тена, у кожној јакни, фармеркама и патикама и на глави је носио плетену тамно плаву капу. Издвојио се из групе људи на аутобуској станици и пришао мети, држећи неки предмет у  жутој најлонској кеси…”

Арон је гласно читао полицијски извештај и размишљао:

“Професионалац. У мноштву са којим је чекао аутобус никоме није превише упадао у очи. Оружје је било у кеси, да би она сакупила чауре.”

Потом је упитао свог госта:

“Одакле информација да је доведен из Украјине?”

Полицајац је слегао раменима:

“То и није информација из истраге. Појавила се у граду преко канала које обично користи Тајна служба. Сасвим могуће да се ради о намерно подметнутом кривом трагу. Проверавали смо украјинске држављане чији је боравак пријављен последњих дана. Од тројице који одговарају опису двојица имају алиби. За трећег немамо податак да је изашао из земље, али се више не зна где је.”

Арон је наставио да чита:

“Два кратка рафала, сваки између пет и седам метака. Калибар 9×19 милиметара. Обдукција је утврдила да се у телу задржало 11 зрна, од којих је чак пет било смртоносно.”

Подигао је поглед са папира:

“То би требало да буде МП-5, аутоматски пиштољ Хеклер и Кох. Више су га користили Израелци него Украјинци?”

Искусни престонички инспектор, Аронов пријатељ, слегао је раменима. Није се посебно трудио да сакрије своја очекивања: ово убиство никада неће бити званично разрешено. Исувише много интереса, страхова, освета и нада преклапало се у личности Теодора А. Исувише много мотива да би се они могли прецизно одредити. Исувише много опасности, ако би се копало сувише дубоко.

Заменик министра полиције убијен је шест месеци раније, у једном белбуршком ресторану. Међутим, за његове дугове из шверца цигаретама, партнерима из планинске Дукловије, углавном се знало. Ни Теодор А. није био без дугова, али његови повериоци су били сасвим другачије природе: државне банке, углавном, а оне, као што је познато, не убијају своје дужнике…

“Није имао обезбеђење тог дана? Његов возач није био наоружан?” упитао је Арон изненада?

Инспектор је одмахнуо главом:

“Полицајцу који му је био додељен као пратилац тог јутра је био заказан редован лекарски преглед у амбуланти министарства унутрашњих послова. Два месеца раније него што је требало. За возача је нафтна компанија, где је био запослен, петнаест дана раније поднела захтев за дозволу за ношење оружја. Није још био решен.”

На великом картону Арон је пажљиво уцртавао стрелице, квадрате, кругове, плавим и црвеним фломастером. Инспектор је био готово на вратима када се Арон изненада сетио још једног детаља:

“Безбедносне камере на улазу у зграду нафтне компаније биле су удаљене не више од пет до шест метара од места злочина. Покривале су угао од готово тридесет степени. Било је сунчано јутро. Снимак није могао да вам помогне у идентификацији убице?”

Држећи већ руку на кваки врата, инспектор се окренуо ка Арону:

“Знам да ће ти звучати као сценарио лошег криминалистичког филма, али камере тог јутра нису радиле. Наводно је била најављена нека оправка, мада у менаџменту компаније сада не могу да нађу документ у којем би писало ко је наложио њихово искључивање.”

Арон је одмахнуо руком свом пријатељу у знак поздрава и вратио се картону са белешкама. У горњем левом углу записао је штампаним словима:

“Теодор А. Доведен на стрељање.”

 

VII

Истрага

panel-sherlock-painting

Аутомеханичар је причао како је амортизер на службеном аутомобилу Теодора А. био одврнут до те мере да малтене није отпао…

“То никако није могло само од себе да се деси. И још на новим колима, купљеним пре само пола године. Морао је неко руком да га одврне. Била је то опомена…”

Друштво у малој крчми на ободу града помно је слушало причу. Ипак, не дешава се баш сваког дана да се убије генерални секретар владајуће странке, а да његов аутомеханичар буде ваш комшија?

Изгледа, ипак, да је аутомеханичар то причао превише често: пар недеља после убиства сачекали су га људи са некаквим службеним легитимацијама и са њим обавили, хм, разговор. О садржини тог разговора никада није направљена никаква белешка, а не зна се тачно ни какве су то легитимације биле. Ипак, после тога је радионица убрзо затворена. Једни тврде како је човек изненада отишао за Немачку, други су се опет могли заклети да су га видели у малом граду преко реке, трећи нису ништа чули или нису знали.

У сваком случају, истражни органи са њим нису имали прилике да разговарају, нити су икада обавили испитивање аутомобила. Тако се и прича о одврнутом амортизеру, од трага који би могао да води ка наручиоцима убиства, претворила у још једну од непроверљивих гласина

Али, овај пропуст, ма колико важан, није био и једини. Од самог почетка, истрага се кретала на два паралелна колосека: један се односио на државну нафтну компанију на чије је чело, тог лета, дошао Теодор А; други се бавио његовом политичком делатношћу. Искусни полицајци погледали би да ли су се, можда, та два колосека укрштала на неким тачкама.

Међутим, у овој истрази та два колосека су истраживана одвојено: одсек за убиства белбуршке полиције се бавио нафтном компанијом на чијем је челу био Теодор А: њеном приватизацијом која је била већ почела и требало ускоро да се и заврши; његовим конкурентима у њој; њеним конкурентима на црном тржишту нафтних деривата, тржишту озбиљно поремећеном закључењем мира у америчкој војној бази две године раније и укидањем међународних санкција које су претходних година доносиле невиђене профите.

Политичким колосеком бавила се – то јој је уосталом био и посао – Тајна служба, на ужасавање Странке која је, ваљда, сматрала да би тиме сама требало да се бави. Како је касније причао један од људи који су радили на овом случају: прва није хтела, друга није знала, а обе заједно нису смеле.

Нико, заиста, није директно ометао истрагу о убиству Теодора А. Оперативцима се, на разне неформалне начине, сугерисало да “не морају да форсирају”, да “иду полако”… Како је то приватно формулисао један од инспектора:

“Сви смо знали докле се заиста смеју пратити трагови. Чим би почели да воде према политици или људима исувише блиским Тајној служби сви би одједном оболели од слепила.”

Нико као полицајци, наиме, није био бољи сведок како су се тих година стицала богатства; нико као они није био свестан разних нелегалних послова у номенклатури – понекад су морали и сами да их обезбеђују; нико као они није био близу спреге политичке моћи, параполицијских и парадржавних структура и организованог криминала; нико као они, лакоће са којом се губи глава кад у игру уђу велике – оне заиста велике – паре.

 

VIII

Ледени и његов посредник

Ledeni

Да је Ледени, шеф склавонске Тајне службе, у – да се тако изразимо – специфичним везама са својим америчким колегама одавно су наслућивали и Теодор А. и Арон. На једној вечери, после неколико чаша више него што је било разумно, то им је нехотично потврдио и њихов страначки колега Бизнисмен, познат по својим блиским везама са Леденим.

“Завршене су све припреме да се коначно деси тај састанак. Газда каже да је то од пресудног значаја да се Американци смире, сад кад је коначно престао рат преко реке. И рачуна на нас тројицу да помогнемо, да се Професорка око тога не буни.”

Бизнисмен је, наравно, мислио на састанак Председника са лидером опозиције, Филозофом, који је Ледени већ месецима пажљиво припремао, и то је овој двојици било јасно. Ипак, када су се растали, њихову заједничку пажњу је привукао један други детаљ:

“Он Леденог сада већ зове и газдом, и то нама у лице. То је дрска провокација.” – Теодор А. је гладио своју црну браду кроз коју се тек пробијала понека седа – “Неће му то на добро изаћи.” 

Зенице Теодорових очију су се сузиле, био је то непогрешив знак беса који га је обузимао и планова који су му се мотали по глави. Арон је, по свом обичају, био мирнији. Добро је знао о чему Теодор размишља и покушао да га од тога одговори:

“Види, ништа нећемо добити ако сад буде смењен. Ледени ће убацити другог свог човека, за којег ће нам опет бити потребно бар годину дана да га откријемо. Овако бар знамо о коме се ради.”

Био је то, међутим, и последњи заједнички сусрет ове тројице људи. Годину дана касније, Арон је смењен из врха Странке, након пажљиво припреманог обрачуна, у којем су – из различитих разлога – учествовали и Теодор А. и Бизнисмен. Три године касније, Теодор А. је био мртав.

Зато је тог јануарског петка поподне, када му је секретарица пренела поруку да је Бизнисмен ту у близини, и да би волео да наврати ако је слободан, Арон и помислио управо на тај њихов последњи заједнички сусрет:

“Гле, враћа се да доврши необављени посао?”

Бизнисмен је покушао да глуми нешто између учтивог посредника и старог пријатеља. Дошао је у Аронов кабинет у банци са флашом чиваса и нападно љубазним осмехом. Арон је претпостављао о чему се ради, али је одлучио да одигра неку од својих уобичајених малих игара:

“Ах, па ти си сетио да дугујеш нашој банци шест милиона марака? Само, ти знаш да наплата потраживања, чак и тако великих, није мој посао овде.”

Арон је наравно мислио на кредит одобрен пре неколико година Бизнисмену за куповину виле коју је он касније поклонио Странци. Уговор о поклону са њим је, у име и за рачун Странке, потписао управо Теодор А. Кредит који, када су уговором предвиђени рокови истекли, није никада враћен.

Гост је, међутим, дошао сасвим другим поводом. Када је секретарица унела лед и воду, отпио је први гутљај из чаше и рекао:

“Твој главни политички противник је већ пуна три месеца на гробљу. Шта има природније него да се сада вратиш? Његово место је слободно, а можемо да преговарамо и о томе да преузмеш бар један део његових бизниса?”

Како израз Ароновог лица није одавао одушевљење тим предлогом, Бизнисмен је покушао да га додатно образложи:

“Као што сам вам обојици рекао пре две године, газда ради посао. Председник се коначно видео са Филозофом. Американци су задовољни. Мир је потписан, Телеком продат. Уклањају се они који сметају консолидацији нових структура. Теодор А. није успео да схвати све то, али ти си паметнији од њега…”

Арон је размишљао о самоуверености свог госта. Одувек је он био помало склон томе, тој врсти јефтиног блефа, чак и пре него што је стекао новац до оне границе од које та самоувереност почиње да се подразумева. Али, самоувереност коју је показивао тог дана била је нешто посебно.

“Овај човек је курир.” – помисли Арон. “Шта му значи опаска да сам ја паметнији од Теодора А.? Он зна да мени не сме да прети, преноси ли онда туђу претњу?”

Бизнисмен је наставио да прича. Причао је о новој влади која би требало да буде изабрана за неких месец дана, о њеној проевропској оријентацији, о милионима, камионима и авионима, о модернизацији, и о свему другом о чему се уосталом увек прича када се помену те теме. Поменуо је и како ће Странка, по први пут, у ту владу ући директно, са својим министрима, како је положај генералног секретара, упражњен убиством Теодора А, јако важан за координацију целог тог новог историјског пута, и тако даље.

“Ево, и ја сам прихватио да жртвујем део времена од своје фирме и своје породице и прихватио сам да водим државни здравствени фонд. Многи наши другови биће министри. Ред је да нам мало помогнеш. Није ваљда да се још љутиш што смо те сменили? Ми смо тебе, у ствари, сачували за ово време…”

Арон наравно није могао да каже да се заиста љути, нити је хтео да призна да је злопамтило какав је стварно био. Године проведене заједно давале су право обојици да један другоме кажу више него што се то иначе подразумевало и Бизнисмен је то право управо користио…

Арон, опет, није желео да са њим улази у озбиљан политички разговор, заправо –  претпостављајући чији је курир и видевши са којим циљем долази – ни у какав политички разговор. Да је разговор Председника и Филозофа већ завршен неуспешно, да ће разговори са другим коалиционим партнером који би могао да обезбеди већину за “проевропску владу” такође завршити неуспешно, и да су дани његовог госта, а и самог Леденог, практично већ одбројани – све то није желео да му он сам каже. Није био сигуран да ће у свом гласу успети да прикрије тријумфализам а није желео да остави утисак ситничавог осветника.

Ипак, између њих двојице је, у међувремену, био један леш – леш Теодора А.

Зато је Арон стрпљиво сачекао да попију другу, па и трећу чашу вискија. Већ је добро знао како његов гост реагује на алкохол, и знао је да се вероватноћа да се оно што чека коначно и појави неминовно повећава, како број тих попијених чаша расте.

А чекао је само повод. Повод да се увреди и тако заврши овај разговор. Али такав повод који неће бити личан и који ће његовој љутњи дати частан призвук. И тај повод је неминовно дошао, са четвртом чашом:

“Можемо да се договоримо да, у пакету, утешиш и удовицу?”

Бизнисмен се исцерио, са саучесничким осмехом: “Она ваљда сад припада свима нама?”

Арон је подигао обрве. Одглумио је изненађење, које је полако прелазило у индигнацију, па у благи презир:

“Не можемо да се договоримо о томе. Од свих жена на овом свету, не занимају ме жене живих пријатеља, а ни мртвих непријатеља. Обрнуто би већ могло.”

А онда је, не дајући свом госту времена да релативизује своју неукусну шалу, додао:

“Заправо, не можемо да се договоримо ни око чега. Осим, можда, да ми помогнете да нађем убицу. Али, нешто ми говори да сте, од свих људи на овом свету, баш вас двојица најмање заинтересовани за то?”

Са Бизнисменовог лица је брзо склизнуо нападни, готово усиљени осмех. Уступио је место фацијалном грчу, а његов глас је – као и обично када би био уплашен – постао за октаву виши:

“Више ниси у врху Странке. У чије име сада водиш ту своју приватну истрагу? Радиш то за Енглезе? Или за Председника? Или за сопствено задовољство? Газда је врло забринут.”

“Забринут за мене или за себе?”

Арон је одговорио питањем у којем је претходна оптужба била заправо поновљена, само још директније.

“За обојицу, ако ти се тако више допада.”

Лед у чаши са чивасем коју је Бизнисмен држао у руци почео је да испушта звонак звук, ударајући у њене стаклене зидове. Видевши да му се рука тресе, он ју је спустио на сто и наставио:

“Газда се занима шта си успео да пронађеш од трагова и волео би да види материјалне доказе.”

Арон је са стола узео Фајненшел Тајмс:

“Доказе ће моћи да види овде. Послаће их у редакцију једна лондонска адвокатска канцеларија, у случају да се мени нешто догоди.”

Био је то наравно блеф. У тренутку када се овај разговор водио, Арон још увек није имао те доказе. Али то Бизнисмен није знао, а – судећи по питању које је упутио – није тачно знао ни Ледени. Као што каже стара изрека: празне пушке се двојица плаше и тако се овај разговор и завршио како је и почео: неодлучно, у оној сивој зони, између необјављеног рата и незакљученог мира.

 

IX

Порука у кабареу Роуз

Cabare

“Он је брате типован са врха. Речено је људима да је слободна мета за одстрел.”

Дарио Бачанин, један од шефова белбуршког подземља, својевремено врхунски ликвидатор екстремне емиграције у иностранству, и сестрић министра одбране из планинске Дукловије, звучао је забринуто. Већ на почетку четрдесетих година, са вишком килограма и мањком рефлекса, више није хтео, а ни могао, да се бави некадашњим послом. Живео је од старе славе и старог новца, повремено би одрадио неку комбинацију, али је све ређе одлазио на места где су седеле нове екипе а све чешће проводио време код куће.

Тог фебруарског дана, Дарио и Арон седели су у његовој фабрици огледала у једном од предграђа Белбурга. Претходне недеље видели су се на једној прослави коју је у Дариовом клубу у резиденцијалном делу града организовала холандска амбасада, и домаћин је тада хтео да му исприча причу, али му је Арон дискретним покретом палца и малог прста на левој руци дао договорени знак да заћути: један плавокоси Холанђанин деловао је исувише заинтересовано за предмет њиховог разговора… Сада су, међутим, разговарали без сувишних сведока:

“Како то мислиш? Било је директних контаката у вези њега?”

Арон је почео да испитује Дарија по класичном обрасцу пет питања: ко, где, када, како, зашто. Знао је да његов пријатељ и иначе не воли да лаже, а да њега не би ни смео да слаже. Није, међутим, знао колико је можда поверовао градским трачевима, и није ли можда и сам постао плен неког од, намерно пласираних, кривих трагова.

“Брате, седео сам у Кабареу Роуз, први дани октобра су били, још увек топло време. Знаш да не волим да идем тамо, али је била она нова играчица, па ме моја екипа одвела. Ништа брате, труло, нешто ове богаташке деце, неки ликови од преко реке, пар цава, два или три корумпирана дрота.”

Арон је подигао обрве. Неки унутрашњи инстинкт му је говорио да у овој причи може да буде и више од обичног трача:

“Дакле, ти си био тамо лично, ниси чуо причу од некога?”

“Тако је брате, видео сам обојицу. Најпре су дошли Капетан и Клокан, сели су у сепаре, онај први поред клавира. После пола сата стигао је и он…”

Капетан и Клокан били су газде два највећа ланца шверца нафтним дериватима у Склавонији. У току санкција снабдевали су и државну нафтну компанију, маршрутним возовима преко Вардарије: заиста, пола министара те државице јужно од Склавоније било је на њиховом платном списку, као и сви дежурни контролори Уједињених нација који су надгледали примену нафтног ембарга. Са укидањем санкција, профити су им се смањили али су старе предности остале. Компанија на чије је чело претходног лета дошао Теодор А. била је, практично, њихов забран већ годинама. На њеним пумпама продавали су своју, шверцовану робу, а њеним директорима уредно плаћали њихов проценат.

Њих двојица су, дакле, свакако имали мотив, размишљао је Арон. Али не би се усудили да ударе на државу која их је штитила. Капетан је, уосталом, и сам био дугогодишњи агент Војне обавештајне службе. Својевремено. после убиства новинарке Хелене Патаки Капетан је сам пријавио сусрет са Командантом оном војном истражитељу, Филимону…

Дарио је застао, као да се двоумио да ли да уопште настави овај разговор. Иако је десетинама пута био испред нишана, увек се осећао несигурно када би се у његов посао – убијање људи – умешала политика. Телохранитељ је у том тренутку унео флашу са вискијем и лед, и неколико тренутака колико се задржао у просторији Дарио је размишљао да ли да настави.

“Стигао је ко?”

Арон је морао да га подсети где је стао.

“Ни ја брате нисам очекивао да ћу га видети, био је потпуно нестао после самоубиства оне новинарке, већ шта је све то са њом било. Али прошао је поред мене на пола метра. Знам да је био полумрак, али сам му чуо глас кад је одлазио.”

Арон је схватио оно што је до тада наслућивао: у сепареу кабареа Роуз, са Капетаном и Клоканом био је оперативац Тајне службе, Филип Грах, поверљиви човек Леденог за специјалне задатке. Једно време у Кини, после случаја са Хеленом Патаки, којој је носио пушку за фингирано самоубиство, а ето, изгледа, опет овде…

Кад се Филип Грах негде појави, неко буде краћи за главу. Арон се сетио неслане шале белбуршких полицајаца из тих година. Али, то би ипак можда могло да буде више од случајности.

“Ти ипак ниси чуо шта су причали у сепареу? Ниси ни чуо да је поменуто име Теодора А. Све си то закључио само зато што си их видео заједно?”

Дарио је одмахнуо главом:

“Нисам чуо шта су причали у сепареу. Али после петнаест минута је он отишао, а Клокан га је испратио. И јасно сам чуо шта му је тада Филип рекао: мора да буде готово пре него што се она врати из Индије, и чуо сам шта му је Клокан одговорио: сада је наш и Божји.”

Пратећи Арона до аутомобила, Дарио Бачанин га је посматрао испитивачким погледом:

“Сећаш се да сам ти још пре три године рекао да сам спреман да извршим задатак ако га добијем. Још онда се причало да га Председник не воли. Требало је само да ми јавиш.”

У ходу, Арон се полуокренуо према свом домаћину:

“Мислим да је ово сада ипак, једна сасвим друга прича. И нисам сигуран да би волео да знаш све њене детаље. А свакако би било безбедније за тебе да их не знаш. Десило се шта се десило, ти си у тренутку убиства ионако био у затвору у Атини, и то је најбоља ствар која је тог дана могла да ти се деси.”

Обезбеђење је отворило капију и Арон је изашао. Дарио га је посматрао помало збуњено и Арон је осећао потребу да му каже још пар речи:

“Хвала ти на овом обавештењу, биће ми драгоцено, као и увек. Али сада те молим да заборавиш све што си ми испричао. Има разлога за то.”

Возећи се назад ка центру Белбурга, Арон је размишљао:

“Шпанска крагна, омиљени modus operandi свих озбиљних служби. Обе стране имају своје разлоге. Јача страна из једних разлога убеђује слабију да мета више не ужива заштиту. Онда слабија страна, из сасвим других разлога, организује цео посао. Ухваћена у шпанску крагну жртва на крају бива ликвидирана од оних од којих је мислила да је заштићена, а на дискретну сугестију оних, за које је мислила да је штите. Ови други остају у контакту са њом до последњег дана, убеђујући је да заиста и јесте заштићена.”

Улазили су полако у центар Белбурга. У својој глави, Арон је готово склопио читав мозаик. Ипак, неколико коцкица је и даље недостајало. О Капетану и Клокану, њиховим интересима и каналима утицаја на њих, све му је било јасно. Али, ко је, заиста, у целом овом трилеру, био она јача страна? Шеф Тајне службе Ледени или његов пријатељ, британски обавештајац Барнаби? И да ли су та двојица, заиста, још увек била на две различите стране?

 

X

Разговори у затвору

jail

Бизнисмен је ухапшен  већ наредног месеца, под оптужбама да је оштетио државни здравствени фонд којим је управљао, сумњивим уговорима са израелском компанијом чије је седиште било у Лихтенштајну. Био је први члан дирекције Странке који је, право са те функције, отишао у затвор.

Када му је Професорка дошла у посету, донела је у затвор две ствари: торту и питања. Торта је била тог јутра купљена у једној елитној белбуршкој посластичарници – Глумица се лично побринула за то – али су питања била Професоркина. Заправо, била су то само три питања, поновљена више пута у разним облицима и изречена разним тоновима: другарским, забринутим, претећим, саучесничким, самоупитним:

“Ко је наручио убиство Теодора А? Какве везе има Ледени са тим догађајем? Шта ти знаш о томе?”

Бизнисмен је покушао да несрећни догађај представи као обрачун у сивој зони између бизниса и политике, нешто што се већ дешавало, трагедију транзиције која гута њене најбоље синове, као ваљда и свака револуција. Ипак, упркос наизглед грубом понашању он је био врло интелигентан, уосталом и доктор наука – била су то времена када докторати нису били куповани на пијацама као данас – и прочитао је доста књига.

“Нисам задовољна са твојим одговором.” – рекла је на крају Професорка пружајући му руку безвољно у знак поздрава – “Доћи ћу поново.”

По одласку неуобичајеног посетиоца, Бизнисмен је торту поделио својим цимерима у заједничкој затворској соби. Параноидан какав је био, уплашио се да је отрована, и са великим интересовањем сатима посматрао лица оних који су је појели, тражећи на њима и најмањи знак нелагоде, која би могла да указује на прве симптоме тровања. Криминалци су торту појели у сласт…

Питања, међутим, није могао да подели ни са ким. Остао је да размишља о њима и у наставку тог дана, потом у току вечери, па напослетку и онда када су се угасила светла у ћелији.

Није задовољна одговорима? Доћи ће поново? Колико дуго ћу провести у затвору? Зашто Ледени није ништа учинио да ме извади одавде? Ко је заиста убио Теодора А? За кога је Арон спроводио своју приватну истрагу? Зашто сам баш ја толико сумњив?

Питања су се ројила кроз главу Бизнисмена. А није имао одговор ни на једно од њих.

 

XI

Danse Macabre

Danse macabre

У марту је коначно формирана влада из које су били искључени сви они политичари који су се залагали за мирно решење кризе. Напросто, они више ником нису били потребни. Председнику, искрено разочараном брзином и лакоћом којом су га одбацили исти они који су му још прошле године помагали да прода Телеком, нису више биле потребне те корисне будале. Западу, који је почео да се припрема за рат, биле су подједнако штетне. Њихово време било је прошло. Или још није било дошло, како год…

Како се приближавало лето, тако су и терористички напади у Дарданији прерасли у прави рат у којем су исте стране силе дању вршиле притисак на склавонску владу да буде “уздржана” а ноћу слале инструкторе, новац и оружје побуњеницима. У Дарданију су све више одлазили полицајци и војници, а из ње су све чешће долазили мртвачки сандуци.

Мртвачких сандука је, међутим све више било и у самом Белбургу. Последњег дана јуна је, у башти свог клуба у резиденцијалном делу града, прецизним снајперским хицем убијен и Аронов пријатељ Дарио Бачанин. У новом времену његове старе навике све више су изазивале чуђење, а стари заштитници су све мање могли да заштите и саме себе. Са Дариом су у гроб отишле и многе тајне – укључујући и ону о чудном разговору који је случајно начуо, првих октобарских дана претходне године, у Кабареу Роуз

Истрага о убиству Теодора А. вртела се и даље у зачараним круговима високе политике и високог бизниса. Од почетка траљава, већ скоро пуну годину није донела никакав опипљив резултат. Понекад, у круговима блиским подземљу чуле би се различите гласине, представљане као “поуздане информације”. Са сваком од њих, истражитељи су, авај, били све даље од резултата.

Арон је и даље оперисао, углавном, са претпоставкама. Али, детаља је било све више. Нестали аутомеханичар, вероватни лажни траг са Украјинцем, пажња посвећена избору дана у којем ће се убиство извршити, камере које нису радиле баш тог јутра, одлазак полицајца на превремени лекарски преглед – све је то указивало на сложену операцију која је далеко превазилазила капацитете тадашњег подземља у Белбургу.

Почетком лета, Арон је записао у свој дневник шта је био минимум да би се операција успешно обавила:

“Седам до осам поузданих, стручних и хладнокрвних људи, одлична обавештајна припрема, телекомуникације, оружје за једнократну употребу, два-три возила, бар један сигуран стан и много, много новца… Да је убиство извршио неки криминалац он би већ почео да се негде хвали или би откуцао и овај случај када би пао због неког другог.”

Бизнисмен је и даље био у притвору, што је Леденог све више испуњавало осећајем нелагоде јер је у јавности почело да се тумачи и као непогрешиви знак да његов сопствени положај у врху власти слаби. У Странци се притвор Бизнисмена све више коментарисао као својеврсна дисциплинска казна за убиство Теодора А. кад већ прави наручилац није доступан руци правде…

У септембру, стигле су и прве претње бомбардовањем…

Средином октобра бомбардовање је, привремено, заустављено. Договор између Председника и америчког посредника подразумевао је међународну верификациону мисију у побуњеној Дарданији, исто оно решење које је пре само шест месеци на референдуму одбијено са 95% гласова.

На прву годишњицу убиства Теодора А. Странка је приредила комеморацију свом првом генералном секретару. Те суботе, у Вилу су дошли сви који су тада у Белбургу нешто значили. Председник и премијер са свим министрима, директори великих државних предузећа, официри војске и полиције, шефови обавештајних служби. Чак и Ледени којег је протокол, уз све почасти, сместио у први ред. И седам од укупно десет оснивача Странке. Тројица су били оправдано одсутни: Теодор А, који је био на гробљу, Бизнисмен, који је био у затвору, и Арон Цибулски који се, сасвим згодно, баш тог дана затекао у Бечу.

Неколико уобичајених фраза о животу који је положен за идеју, неколико обећања да ће се о породици водити рачуна, стидљиво промрмљана реченица о правди која је спора али достижна. Мали коктел после комеморације, усхићени пропагандисти који су се утркивали у похвалама миротворној политици Председника као и они који су знали шта се заиста догађа, много мање усхићени…

Нису прошла ни пуна два дана од комеморације, а влада је на ванредној седници заказаној са једном једином тачком дневног реда која нигде није била унапред написана, у понедељак пре подне сменила Леденог са дужности шефа Тајне службе. Нико од присутних – а пола тадашњих министара били су његови доушници – није се усудио да му јави ту одлуку, тако да је, по први пут у својој дугој каријери првог обавештајца, Ледени за неку одлуку владе сазнао слушајући Радио Белбург у подне.

У новембру је, после девет месеци, Бизнисмен пуштен из притвора. Ниједна тачка оптужбе да је оштетио државни здравствени фонд није могла да буде доказана. Смењивањем Леденог престали су и стварни разлози за његову даљу изолацију.

Врло брзо, отишао је у планинску Дукловију где је био под заштитом тамошњих власти. Следећег лета, када је у дукловијском приморском граду пуцано на једног опозиционог политичара, проценио је да та заштита можда и неће бити довољна, и за сваки случај отишао у Рим. Тамо је једно време живео код склавонског амбасадора у Ватикану, човека преко којег је Ледени одржавао своје кључне контакте са америчким колегама.

Исто тако у новембру, Арон је после три године раскинуо своју везу са Глумицом. У новим околностима, више му није била потребна. Две шкорпије су се поздравиле учтиво и хладно, као да се први пут виде. Посао је био завршен. На растанку, Глумица му је поручила:

“Чувај се градова близу велике воде.”

Крајем новембра, Председник је сменио и начелника генералштаба. Стари није био расположен да ратује, његов наследник се понашао као да то једва чека. Чак је, као доказ своје безрезервне лојалности, узео и једног пса из Председникове резиденције који је сметао станарима…

Година се тако приближила самом крају, и догађаји су се убрзавали, као корпе на рингишпилу на којем се контролни механизам покварио. Једна за другом, те корпе су се, све брже, окретале пред Ароновим очима. Склавонски danse macabre више нико није могао да заустави: они који су хтели нису више могли, они који су могли, нису никада заиста и хтели.

XII

Кошмар (2)

nightmare_parade_online

Арон је изашао из аеродромске зграде и ушао у ноћ. Овај лет је требало да стигне око подне, где ли смо толико каснили, помислио је и са нелагодом схватио да тога не може да се сети. Није тачно знао колико је сати и махинално je подигао леву руку, само да би секунд касније схватио да на њој нема сата.

Возач је чекао, на уобичајеном месту. Ставио је Аронов кофер у пртљажник и отворио врата. Једно време су се возили ћутећи. После неког времена, Арон је схватио да се не крећу уобичајеним путем, ка старом делу града у којем је живео. Убрзо су напустили широке авеније у новом делу Белбурга и наставили малим улицама. Ишли су све даље од центра града, правцем који Арон није могао да препозна:

“Где то идемо?”, упитао је возача.

“Ви имате важан састанак, и већ касните. Тамо Вас већ сви чекају.”

Арон погледа на часовник  у колима: ближила се поноћ. Није могао да се сети ниједног састанка који је имао одмах по повратку са пута. Посебно, ниједног тако важног да би се одржавао у поноћ. И свакако, ниједног који би могао да има у овим предграђима…

Додуше, није могао да се сети ни где је био протеклих дванаест сати ни где му је сат. Зато је оћутао, климнуо главом као да се управо сетио о чему се ради, и покушао да се помири са сопственим сећањима која су га издавала.

Ово личи на Зону сумрака, помислио је.

Коначно, аутомобил је стигао до гробља, прошао кроз капију која је – у то доба ноћи – неким чудом била отворена и скренуо лево, према централној капели. Кад се зауставио Арон је кренуо да изађе, али возач је овог пута остао у колима:

“Пртљаг Вам тамо неће бити потребан, може да остане овде.”

На улазу у централну капелу, плавокоса генерална секретарка владе чекала га је нестрпљиво:

“Само тебе још чекамо. Церемонија треба ускоро да почне.”

Иза њих двоје је невидљива рука затворила тешка врата са спољне стране. Арону се учинило да је чуо звук закључавања браве, али у то није могао да буде сигуран. Унутра је било топло, загушљиво и полумрачну: просторија је била осветљена са десетак лампи. На постаменту је био положен мртвачки сандук. Око њега се већ формирала поворка људи која се полако кретала у круг.

“Какве су то сахране које се обављају ноћу?”, упита је Арон.

Плавокоса генерална секретарка му је шеретски намигнула:

“Нису сахране, него су прославе. Погледај мало око себе.”

Тек онда, на сточићима поређаним уза зид, Арон запази храну и пиће. Картонске тањириће са сендвичима, пластичне тетрапаке са соковима, флаше са ракијом. Полако, у кругу људи који се кретао око сандука Арон је почео да препознаје лица: министре и директоре, новинаре и полицајце. И онда, у тренутку, у бљеску мисли, схватио је истину: једноставну, али истовремено и страшну; гротескну, али ледено опасну; ослобађајућу, али неумитну као сама смрт: у мртвачком сандуку на постаменту налазио се Теодор А.

“Па они њега не мисле да сахране ноћас. Они су га откопали!”

У поворци људи Арон је видео и удовицу, Д; и Бизнисмена; за дивно чудо и Дарија који је већ био убијен; и Глумицу, која је носила торту умотану у папир од телефакса; и Леденог, са својим наочарима са танким оквиром.

А онда је, на самом челу поворке, видео и Њу: касних двадесетих или раних тридесетих, са шатираном косом, доста ђинђува, у сукњи од меке браон коже и мокасинама на ногама. Ударајући у даире, давала је ритам овој чудној дружини. И она му се, од свих, једина и обратила:

“Знала сам да нећеш одолети да дођеш. Морао си да истражујеш шта се десило, сад гледај оно што си открио.”

Та боја гласа, та нијанса подсмеха и благог презира заједно, поглед предатора који се игра са својим пленом, знајући да овај нема где да побегне. Није било никакве грешке: девојка која је водила процесију око сандука била је Девојка, она иста која је, годину и по дана раније, насилно одвела Теодора А. из Зграде.

Плавокоса генерална секретарка донела је Арону чашу са пићем и тањир са неком храном. Разумео је да се од њега очекивало да пије и једе, да је то био део ритуала, иницијације кроз коју је морао да прође да би постао њихов. Или Њен. Тек када би нешто појео и попио, макар један једини залогај или гутљај, био би укључен и добио своје место у поворци која се кретала око сандука.

Арон је осећао мучнину, и нагон за повраћањем. Знојио се. Лева рука је почела да му дрхти и испустио је тањир са храном и пластичном чашом на под. Знао је да га возач више не чека напољу, знао је да су врата капеле кроз која је прошао на уласку сада затворена. Да ли су била и закључана? Изнутра или споља? Ипак је некако дошао до њих, почео да лупа и гура их.

“Ми сви остајемо овде. Нема излаза. Дођи, може да ти буде лепо.”

Плавокоса генерална секретарка владе га је позвала мазним гласом. “Још једна од Теодорових жена.” – сетио се Арон сцене у којој ју је Теодор А. јурио око камина у којем је већ била запаљена ватра, па малтене није изазвао пожар…

Наставио је да лупа по тешким вратима и гура их. Почела су ужасно да шкрипе. Кроз отвор је коначно прошло мало хладног мартовског ваздуха и то му је дало нову снагу. Врата су шкрипала све јаче.

“Пустите га, нека иде слободно.” – коначно је рекла Девојка окупљенима – “Није појео и попио ништа и није још увек наш.”

А онда се обратила Арону, док јој се глас мешао са све јачом шкрипом врата, али је он ипак њене речи сасвим добро чуо:

“Али, ти и ја ћемо се још видети.”

 

XIII

Порука у предвечерје рата

wax-sealed-envelope-325

Ужасан звук шкрипе врата полако се стапао са, такође ужасном, звоњавом телефона.

“Боже, ово је почело стално да ми се догађа.” помисли Арон.

Овог пута је, међутим још био дан, и кроз стаклени прозор хотелске собе могао је јасно да види обрисе Женевског језера. Погледао је на сат: пола пет после подне. Дремање од сат времена после ручка претворило се у кошмар.

“Требало би да почнем да мање пијем.” помислио је.

Број на екрану мобилног телефона није био из Склавоније:

“Желим да ти јавим две ствари. Прво, сви летови из Белбурга обустављени су данас у два после подне. Ваздушни удари ће почети око осам вечерас. Пошто смо чули да си напустио Склавонију пре неколико дана а претпостављамо да тамо намераваш да се вратиш.”

Глас Џефрија Барнабија био је послован, за пар нијанси званичнији него обично. Њих двојица су, већ неко време, били противници. Дан почетка бомбардовања је Арон, наравно, добро знао и пар дана раније када је кренуо на ову последњу мисију. Зато је и купио карту у једном правцу. Повратак ће бити мало компликованији, али начин на који је то планирао да изведе била је последња ствар о којој је тада желео да прича са Џефријем…

“А друга ствар?” упитао је зато свог саговорника.

“Друга је молба да пренесеш поруку Председнику. Ако се, након почетка ваздушних удара, настави етничко чишћење у Дарданији, биће оптужен за ратне злочине пред Међународним трибуналом. Ово је званична порука, али тренутно немамо други канал да је пренесемо.”

Арон је запалио цигарету и дубоко удахнуо дим. Када га је издахнуо, рекао је:

“Другим речима, ако буде радио свој посао и руководио одбраном земље од агресије, биће оптужен? А ако се буде предао без борбе амнестираћете га за све оно што сте му, до данашњег дана, сакупили у том досијеу?”

Џефри је, преко воље, дао потврдан одговор на оба ова питања. Претходно је, реда ради, рекао да се “не слаже са питањима”. Арон је искористио тренутак паузе у разговору да и он постави питање:

“И тако, ослободили смо се Теодора А, више он то није хтео него што је хтео, како ти волиш да кажеш, а упркос томе улазимо у рат. Чега је он то, на крају, морао да буде жртва?”

Да ли је Џефри очекивао ово питање? То тешко можемо поуздано да кажемо са ове временске дистанце, али у сваком случају није показао ни претерано изненађење:

“Ђаво ће га знати чега је све тачно био жртва. А чега није? Углавном себе самог и сопственог егзибиционизма. У великој мери и Леденог и његових страхова. Помало и тебе, а помало и нас. Времена и места у којем је живео и послова којима се бавио. И свакако, људи којима је био окружен. Он је напросто, био исувише контроверзан а да би имао шансе да преживи. Ако ти је тако лакше, можеш да га посматраш и као прву жртву рата који почиње за два сата.”

Том Џефријевом реченицом разговор је практично и завршен. Био је то њихов последњи разговор у миру – онима који су се непланирано десили за време рата бавиће се нека друга прича…

Арон Цибулски је сишао у хотелски лоби где је већ чекао швајцарски банкар у свом уобичајеном сивом оделу. Арон је дао папир са инструкцијама. Већ неко време је знао да ће, пре него што рат који је те вечери почињао буде завршен, бити на црној листи Европске уније. Неко време ће му бити забрањено путовање на овај део Континента. Зато је било крајње време да се побрине за зимницу – како је то био уписао у свој роковник…

 

XIV

Dramatis personae: учесници карневалске поворке у сусрету са новим веком

Dramatis

И, неких годину и по дана по завршетку догађаја описаних у овој причи, наступио је и нови век. Први у новом миленијуму. Занима ли вас шта се на крају десило са наших десетак јунака у сусрету са тим веком? Оних јунака, наравно, који су преживели причу?

Бизнисмен се вратио у Белбург после преврата. Ослобођен је коначно свих оптужби да је оштетио државни здравствени фонд. Неколико година касније, ушао је у судски спор са Странком око Виле коју јој је својевремено поклонио. Тај спор је изгубио. Кредит узет за куповину Виле од банке у којој је некада радио Арон, никада није вратио. Та банка, уосталом, више и не постоји. Бизнисмен се и даље, повремено, дружио са Леденим, причао своје догодовштине у кругу пријатеља, понекад гостовао на опскурним телевизијама…

Ледени је имао кључну улогу у повезивању Филозофа са неким прилично опасним људима који су одсудно помогли октобарски преврат. Потом је новим властима понудио своје услуге, али оне нису имале разумевања за ту понуду. Потом су опасни људи убили Филозофа. На крају су Американци одвели Леденог у затвор на далеким хладним морима, где се поново, неких пар година, дружио са Председником. Фигуре су се, још једном, прошетале шаховском таблом, несвесне колико је њихова слободна воља, у ствари, од самог почетка била само једна илузија.

Председник је изгубио власт, коначно, ипак у народној побуни финансираној и организованој од стране Запада, а не у националистичком преврату којег се, у току целе своје каријере, једино прибојавао. Леденог је сменио исувише касно да би га спречио да се повеже са Западом, а исувише рано да тиме не би изазвао рат који је изгубио. Нова власт је, као Понтије Пилат, опрала руке од његове судбине и послала га у затвор на далеким хладним морима. Тамо је и умро, средином те прве деценије новог века, од срчаног удара.

Џефри Барнаби је наставио да се бави својим послом: одиграо је кључну улогу у припреми преврата у Склавонији,  затом и у још једној источноевропској земљи, па онда у спречавању истог у једној трећој… Потом је провео неколико година у јужној Азији, где је усавршио покерске вештине, упознао тајне хашиша и сласти жена косих очију. Добио је разна одликовања уобичајена за извођаче радова оне врсте које је он изводио да би га онда, на средини његових педесетих година, Краљица произвела у витеза – уобичајена церемонија пред одлазак у пензију. Сада се углавном досађује, понекад вози бицикл, понекад пише своје успомене…

Глумица је убрзо напустила Белбург, а заједно са њим и свој посао – или би било прецизније рећи: своје послове? Одселила се у поспани град у северној склавонској покрајини и у њему отворила малу књижару и папирницу…

Клокан је убијен само два дана после преврата у Белбургу, у једној престоници на Медитерану. Неки су тврдили да је његово убиство у вези са политичким променама, други опет да се радило о освети за убиство Команданта, којег је – наводно – један од главних финансијера био баш Клокан. Полиција медитеранске земље никада није расветлила ово убиство.

Капетан, трговац нафтним дериватима и сарадник Војне обавештајне службе, почео је да се после демократских промена бави озбиљним – и легалним – бизнисом. За десетак година постао је један од најјачих тајкуна у малој републици. У последњој деценији, све више живи у Лондону.

Филозоф је пар месеци после преврата у Склавонији постао њен први демократски премијер, како су његове присталице волеле да истакну. Убијен је у атентату, после само две године мандата, под околностима које никада нису до краја разјашњене. Али, и то ће већ бити предмет неке друге приче…

Професорка је напустила Белбург, пар недеља уочи атентата на Филозофа. Од тада живи у Москви, понекад да неки интервју или напише неку књигу.

Филип Грах, оперативац Тајне службе, провео је у Кини преко десет година. Тамо се бавио консалтингом у области безбедности, а у слободно време писао књиге, у којим је описивао своје доживљаје док је био у активној служби, углавном мешајући фикцију са стварношћу. Препуне помало енигматичних и потпуно непроверљивих навода, са дугим и досадним рефлексијама о Западу и глобализму, ове књиге нису привукле пажњу шире читалачке публике.

И нико од свих њих, никада, није више поменуо убиство Теодора А.

***
Zoran Todorovic

Ова прича посвећена је мом пријатељу Зорану Тодоровићу, генералном секретару ЈУЛ-а и директору Беопетрола, убијеном 24. октобра 1997. године у Београду. Његово убиство никада није разрешено.