450px-Quarrel_of_Oberon_and_Titania1-optimised

“Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

(Viljem Šekspir, “San letnje noći”, čin peti, scena prva)

U petak, 15. decembra, za jubilarni broj lista Pečat, vođa vladajućeg režima u Srbiji, Aleksandar Vučić, napisao je autorski tekst pod nazivom “San o slobodi”. Ovaj tekst još uvek nije u integralnom obliku dostupan na internet strani Pečata – razumem potpuno da bi izdavači voleli da prethodno prodaju što više primeraka – ali je zato dostupan na internet strani Srpske napredne stranke tako da smo, za njegovo čitanje, dali link na nju:

http://www.sns.org.rs/lat/novosti/vesti/aleksandar-vucic-san-o-slobodi

Aleksandar Vučić voli da, s vremena na vreme, piše autorske tekstove, što je za svaku pohvalu. Oni, naime, po pravilu podsvesno otkrivaju mnogo više od onoga što je autor nameravao da podeli sa svojim čitaocima. Zato, ovakvi tekstovi predstavljaju dragocen ključ za razumevanje praktične politike koju autor sprovodi, oni otkrivaju njegove skrivene motive, vrednosti, ciljeve i unutrašnje strahove, pa nam samim tim pomažu i u predviđanju budućih tokova i posledica njegove politike. 

Šta dakle, o autorovom viđenju samog sebe, društva u kojem živi i konačno sveta u kojem se to društvo nalazi, govori tekst “San o slobodi”? Rekli bismo, namanje tri bitne stvari. Prva se tiče vremena, druga prostora a treća granica. Upravo ovim stvarima bavi se i naš današnji komentar, jedna vrsta sanovnika, da tako kažemo. 

 ***

Autor, na samom početku, postavlja osnovni ideološki diskurs u kojem se, manje ili više, kreće ceo ovaj tekst: 

“I možda jе Pеčatov pristup tom poslu romantičarski, možda jе moj pragmatičan, možda ja višе naginjеm obrеnovićеvskom, a Pеčat rеvolucionarnom, karađorđеvićеvskom modеlu, možda ja inspiraciju višе tražim u Lutеru, a Pеčat višе u Nikolaju…” 

Na redukcionističku prirodu tog diskursa vratićemo se malo kasnije. Na ovom mestu, bitno nam je jedno drugo zapažanje. Ono o identifikaciji i samoidentifikaciji. Autor, očigledno, list za koji piše (mada je jasno da je Pečat ovde samo metafora za jedan širi ideološki korpus kojem se on u ovom tekstu obraća) identifikuje sa “karađorđevićevskim modelom” i Nikolajem (misli se, naravno, na vladiku Nikolaja Velimirovića, nesumnjivo korifeja desnog klerikalizma u Srbiji u prošlom veku) a samog sebe i svoje sledbenike sa “obrenovićevskim modelom” i Luterom (reč je o Martinu Luteru, ocu nemačke Reformacije početkom XVI veka). 

Ovo nije prvi put da se autor samoidentifikuje sa (najčešće Milošem) Obrenovićem i Martinom Luterom. Oni su naravno živeli u različita vremena, na različitim prostorima, i delili bitno različite ideje. Luter je bio reformator i pobunjenik koji je u Vitenbergu javno spalio papsku bulu, Miloš je bio konzervativac koji je na Tašmajdanu poslušno čitao sultanove hatišerife. Njih spaja samo jedna, jedna jedina, okolnost, a to je vlast. Duhovna, koju je osvajao Luter, svetovna, za koju se borio Miloš. Na prvi pogled, to je i jedina zajednička karakteristika koju obojica imaju sa Aleksandrom Vučićem. Ničeovska volja za moći. 

Ali, samo na prvi pogled. Već na drugi pogled, otkrivamo najmanje još jednu. To je dogmatičnost, nespremnost da se suprotno mišljenje prihvati kao legitimno i da se o njemu uopšte razgovara, želja za apsolutnim monopolom na istinu i na sva njena tumačenja, za monopolom koji se brani svim dostupnim sredstvima. Bolji poznavaoci istorije znaju da je ta isključivost bila zajednička i Luteru i Milošu (nijedan od njih dvojice nije prezao ni od toga da cenu svoje istine izražava u tuđim glavama), a već i površni posmatrač može da je prepozna i u njihovom današnjem obožavaocu. 

A na treći pogled, čitalac ne može da izbegne ni utisak o promašenom istorijskom vremenu. Istorija se za autora završava u nemačkom šesnaestom, i srpskom devetnaestom veku. On u svom snu o slobodi podsvesno beži od svoje noćne more: dvadesetog veka, koji bi u njegovu pojednostavljenu viziju sveta uneo niz novih dilema i izazova. Nemačkoj je taj vek doneo dva izgubljena svetska rata, nacizam i denacifikaciju, i konačno ujedinjenje, pod racionalnim okriljem Zapada, koje i danas traje. Srbiji je doneo dva dobijena svetska rata, Jugoslaviju i njen konačni raspad, u iracionalnom bekstvu od Zapada, koje i danas traje.  

Nesposobnost Aleksandra Vučića da ispravno proceni istorijsko vreme nije nova stvar: početkom onih devedesetih nije razumeo posledice pada Berlinskog zida, a na kraju ovih desetih ne može da razume ni stvarne dimenzije rusko-zapadnog konflikta, ni strukturalne posledice koje on upravo izaziva u svetu u kojem živimo. Zato autor i bira najjednostavnije rešenje: on beži iz veka koji ne razume, veka punog moralnih dilema, rizika i mogućih loših izbora. Tog mračnog dvadesetog veka. Zato se i diskurs svakog Vučićevog autorskog teksta uvek završava na bezbednoj vremenskoj distanci, sa simbolima koji – po njegovom mišljenju naravno – više nisu kontroverzni, pa samim tim ni opasni.  

 ***

Druga stvar koju nam otkriva “San o slobodi” tiče se prostora. Autor na jednom mestu u tekstu, određujući pojam slobode, piše: 

“Sloboda sе, ovdе, dovoljno krvi napila. Od kostiju, kojе su za nju položеnе, mogućе jе napraviti ogromnu planinu. I nijе naš cilj da naša dеca živе u njеnoj strašnoj sеnci, plašеći sе nеkih novih najеzdi i novih bitaka. Naš cilj jе da im omogućimo da budu na vrhu tе planinе, da živе sa otvorеnim poglеdom, u kojеm nеćе biti ni straha ni granica. Da mogu, na tom plodnom tlu, natopljеnom našim znojеm i našom krvlju, bеzbrižno da gajе najlеpšе plodovе slobodе.” 

Hajde da pređemo preko logičkih protivrečnosti sadržanih u ove dve rečenice. Da li se naše krvi napila sloboda koju smo branili ili oni koji su tu slobodu ugrožavali? Zašto bi život naše dece na vrhu planine ljudskih kostiju bio bezbrižan, a u njenoj senci strašan? Hajde da, čak, pređemo i preko implicitne morbidnosti ovih nesrećno sročenih metafora. Autor je, uostalom, mlad čovek i ako se bude trudio možda će sa vremenom usavršiti svoj stil. 

Problem prostora u ovom tekstu je, međutim, mnogo dublji i kompleksniji. Autor, ne po prvi put zaista, predstavlja čitaocu svoju viziju Srbije kao opkoljene tvrđave, čiju slobodu danas ponovo pokušava da ugrozi neko ko je izvan nje. Neko koga autor ni ovaj put neće (ili ne sme) da pomene, ali čija pretnja provejava kroz ceo tekst, baš kao i kroz mnoge od njegovih ranijih tekstova. Vizija Srbije kod Aleksandra Vučića je sasvim blizu vizije grada Orana u Kamijevoj “Kugi”: jedno zatvoreno društvo, suočeno sa metafizičkim zlom izvan svojih granica, mora samo da se odrekne svog načina života, svojih običaja i sloboda, jer je to cena da bi se odbranilo od spoljnog zla. 

I svet Lutera i Miloša bio je međuzavisan, u vreme kada su konjanici prenosili poštu a ljudi u dobrom delu Evrope još verovali u veštice. Današnji svet, u kome se ton i slika prenose u realnom vremenu, i koji je počeo da dekartovski preispituje sve stare istine, više je međuzavisan nego ikada u svojoj istoriji. Ni onda nisu mogla da opstanu usamljena ostrva, odvojena od glavnih tokova. Kako bi mogla da opstanu danas? 

“Svet je knjiga, i oni koji ne putuju pročitaju samo jednu stranu.” – napisao je Sveti Avgustin još pre šesnaest vekova. Autor “Sna o slobodi”, bar u poslednjih nekoliko godina, putovao je sasvm dovoljno da shvati kompleksnost sveta, njegovog vremena i prostora, i procesa koji se u njemu dešavaju. Ali, na žalost nije. I ovaj tekst potvrđuje da je ostao samo na onoj jednoj, jedinoj strani knjige. 

 ***

Konačno, ovaj tekst nameće i raspravu o trećoj bitnoj stvari: granicama. Ne mislimo ovde, naravno, na one fizičke, geografske granice, nego na mentalne, na granice koje postoje u svesti. Te granice se najbolje uočavaju u eshatološkoj koncepciji slobode, onako kako je definiše Aleksandar Vučić: 

“Čak i kasnijе, kada su dinastijе jеdna drugoj uvеliko radilе o glavi, i kada su samе isticalе razlikе, u suštini su i daljе sanjalе istu stvar – slobodnu Srbiju, slobodan svеt.” 

Sloboda je, dakle, ono što su sanjale, i čime su se bavile, samo dinastije. Na početku zajedno, kasnije radeći jedna drugoj o glavi. Narod je u ovoj eshatološkoj koncepciji plebs – Turci bi rekli, raja – on još uvek nije sazreo na stepen tzv. političkog naroda. Podanik još uvek nije postao građanin. Dakle, sloboda je uvek samo sloboda od Turaka (Austrijanaca, Nemaca, Rusa ili Amerikanaca) ali nikada nije sloboda od dinastija (političkih stranaka). Kod Miloša, ona to još uvek nije bila, kod Vučića, ona to više nije. Onda kada je to bila, to je ionako, videli smo, bilo u onom mračnom dvadesetom veku koji treba što pre zaboraviti. 

Filozofski i politički redukcionizam ove teze otkriva i dve njene ključne unutrašnje slabosti. 

Prva je odnos između spoljne i unutrašnje slobode. Spoljna sloboda (u engleskom se za nju koristi izraz: freedom) nije moguća bez unutrašnje slobode (liberty). Ako se građani neke zemlje u njoj ne osećaju slobodno neće je ni braniti. Dakle, manje unutrašnje slobode ne donosi više stabilnosti, nego naprotiv više nestabilnosti. Zemlja u kojoj granice prihvatljivog određuje žandar, a ne sudija, nikada neće imati dovoljno vojnika. 

Uostalom, Bendžamin Franklin je to lepo opisao, punih dvadeset godina pre nego što su se Amerikanci digli na oružje da odbrane svoju slobodu (i unutrašnju i spoljnu odjednom, kao što znamo):

“Oni koji bi odustali od suštinske slobode da bi tako kupili malo privremene bezbednosti ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost.”

Drugo, ovaj tekst, ponovo, potvrđuje olaku sklonost autora da stvarne društvene razlike i konflikte posmatra krajnje pojednostavljeno, kao redukovane, crno-bele, dihotomije: Karađorđevići ili Obrenovići; Luter ili Nikolaj; američka televizija ili Pečat; NATO ili Rusi; patrioti ili izdajnici 

Naravno da je ovo pojednostavljivanje pogrešno, i istorijski i metodološki: “Ima više stvari na Nebesima i na Zemlji, Horacio, nego što se sanja u tvojoj filozofiji”, kaže Hamlet svom prijatelju na kraju Šekspirovog komada. 

Međutim, u tekstu “San o slobodi”, ovo pojednostavljivanje je i funkcionalno. Autor se u njemu, naime, obraća sledbenicima političkih ideja dinastije Karađorđević i vladike Nikolaja. Te ideje, inače, ni pre sto godina nisu bile sasvim iste, a posebno su različite njihove istorijske recepcije i današnje percepcije. Ali, da ostavimo po strani i ovu površnost i opravdanost ovog simbolizma. 

Ono što je svakako zanimljivije od toga je implicitni stav autora da se totalitet političkih razlika u Srbiji potpuno iscrpljuje upravo u ovoj dihotomiji: ako bi se, kojim slučajem, razlike između Lutera i Nikolaja prevazišle, onda bi sve, valjda, bilo ponovo u redu: 

“…čеsto zaboravimo da su tu istoriju formiralе sasvim istе žеljе, ista htеnja, isti ciljеvi, i da jе san, zbog kojеg smo u istoriju i krеnuli, bio zajеdnički, svе do onog trеnutka dok sе nismo posvađali oko toga ko ćе ga prеtvoriti u javu.” 

Sve političke razlike u poslednja dva veka, drugim rečima, svodile su se na borbu za vlast, a ne na borbu ideja. Ideje, za autora, ionako ne postoje u politici. Svi smo mi za istu apstraktnu, metafizički shvaćenu, slobodu, a svađamo se oko toga ko će doći u priliku da tu – istu – ideju sprovodi. Ovaj diskurs koji podrazumeva poništavanje različitih klasnih, socijalnih i političkih interesa, pa samim tim i poništavanje različitih ideologija koje sve te interese opravdavaju, nije nov kod Aleksandra Vučića. On predstavlja kontinuitet njegovog peronističkog političkog praksisa, ali u ovom tekstu se, možda na najjasniji način do sada, eksplicira u formi čiste, gotovo detinji iskrene, autoprojekcije. 

 ***

Na samom kraju: šta smo za autora svi mi drugi, svi koji identitet ne pronalazimo ni u neoliberalnom Luteru ni u konzervativnom, mističnom Nikolaju? Kakvu perspektivu nam on nudi: 

“To znači da odlukе o našoj zеmlji nе donosе stranci, vеć naš narod, to još višе znači da tе odlukе budu u našеm, a nе intеrеsu stranaca…” 

Oni koji neće da budu ni Luter ni Nikolaj, očigledno, u percepcijama autora teksta, nisu ništa drugo nego “stranci”. U bukvalnom smislu, ili u prenesenom smislu – kao oni koji “rade u interesu stranaca” – sasvim svejedno. 

Kao i u starom Rimu, “stranci” nisu građani, nego varvari. Izbor koji nam autor, ovim tekstom, nudi je jednostavan: neko može da se opredeli za neoliberalnog, naprednog, Lutera (odnosno za političku filozofiju Angele Merkel za koju je, od samog početka, Luter bio samo nespretno izabran smokvin list) – ili za konzervatvnog i mističnog Nikolaja (odnosno za filozofiju Vladimira Putina i njegove velikodržavne ambicije na Balkanu). Obe te opcije su za autora podjednako legitimne, jer on ni dan danas nije još sasvim siguran koja će od njih na kraju da odnese prevagu. Pomalo nespretno, da bi prikrio tu nesigurnost, on ovim tekstom obema nudi i perspektivu nacionalnog pomirenja, Pax Alexandrina. 

Ali to je istovremeno i granica slobode izbora koju ovaj tekst pruža njegovom čitaocu: ko god neće ni Lutera ni Nikolaja, ni Merkelovu ni Putina, ni neoliberalnu ni šovinističku desnicu, ni nemački šesnaesti ni srpski devetnaesti vek, njemu  ovde nije ostavljen treći izbor. Osim, da bude stranac, u sopstvenoj zemlji, ili van nje, svejedno. Ili, da bude pobunjenik. 

Tezej, junak Šekspirovog “Sna letnje noći”, tu je dilemu opisao ovako: 

 “Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.”