Hieronymus-Bosch-Ship-of-Fools-symbolism“Да се, дакле, вратим на ствар. Срећа воли оне који не размишљају много, воли смелије људе и оне који све стављају на коцку. Мудрост и ствара страшљивце. Стога видите како се мудраци боре са сиромаштвом, глађу и немаштином и како живе занемарени, без славе и омражени; а луђаци пливају у новцу, седе на крми државе; укратко, живе као бубрези у лоју.”

(Еразмо Ротердамски, “Похвала лудости”,  1511)

 

Многе ствари, заиста, не волим. Од оних тривијалних и свакодневних, па до сасвим озбиљних. Неке су ми напросто досадне, друге су ми гадне, у трећима нема никакве вредности, четврте су штетне…

Али, ако постоји једна једина ствар коју сам заиста, врло дубоко и врло искрено, у току највећег дела свог одраслог живота баш мрзео, то су будале.

Има и људи који воле будале: воле да им се подсмевају, воле да их искористе за нешто, воле да их сажаљевају или да у њиховом друштву испадају паметни. Ја будале мрзим: оне ме изнова подсете на тужну чињеницу да не само да ми, људи, нисмо савршени, него да, напротив, нашим животима управљају будале много више него што ми то мислимо.

И заиста, ако погледамо људску прошлост, много више зла учинили су људи који су будале, него они који су зли. У крајњој линији, зар није иза сваког злог човека увек стајало најмање десет будала због којих је он дошао у  ситуацију у којој је своје зло могао да испољи?

 

I

Изрази и дефиниције

Fool1

Српскохрватски језик, и књижевни и жаргонски, садржи десетине синонима за појам којим се данас бавимо: глупак, глупан, незналица, наивчина, слабоумник, неразумник, будалаш, бена, глупак, глупчина, ћутук, дедак, шемпија, мазгов, норац, тукац, тулуман, бленто, лајбек, цепаница, морон, тикван, глуперда, буздован, крелац, буква, левак, топузина, крелац, блесавко, шамшула, клипета, тикван, дудук, балван, тиква или пањ

Широк дијапазон у којем се крећу ови синоними и различита емоционална значења која свака од тих речи носи у себи, врло рељефно одражавају и дијапазон у којем се, у свакодневном животу, креће наш однос према будалама: има ту и потцењивања, али и сажаљења, мржње али и симпатије, подозрења, али и страха.

Има ли, заиста, било шта заједничко за разне људе које смо – са више или мање оправдања – понекад назвали будалама? Може ли се тај појам уопште дефинисати?

Речник српског књижевног језика прихвата релативно уско значење појма будала: то је луд човек, лудак, луда. Нешто шире значење он добија у идиоматској употреби: правити неког будалом, правити се будала, правити себе будалом. Као и многе друге речи које смо до данас потпуно прихватили као да су одувек биле наше (бунар, дугме, галама, боја) и сама реч будала је изворно турцизам и представља само један каменчић у обимном отоманском лексичком наслеђу на Балкану.

Референтни речник енглеског језика, Merriam-Webster дефинише будалу (fool) као особу којој “недостаје здрав разум или расуђивање” али исто тако и као некога ко је “безопасно заостала или особа без уобичајених моћи расуђивања”.

Дакле, будалом понекад називамо некога ко је ограничен (али не превише) у свом менталном развоју – психолози то понекад, са више или мање успеха, мере тзв. коефицијентом интелигенције – али понекад и човека који напросто не може да се снађе у свету (времену и простору и са људима) у којем живи, при чему може да буде и натпросечно интелигентан.

Комплексност самог појма одражава се онда, нужно, и на комплексност значења које се том појму дају у свакодневној употреби. Сеоска луда, министар који је поштен, ексцентрични писац, преварени муж, фудбалер који је промашио пенал – сваког од њих смо склони да назовемо (и) будалом, иако ће ова иста реч, у сваком од наведених (и многих других) случајева имати различита, понекад врло уопштена а понекад и сасвим специфична, значења.

 

II

Мали покушај класификације

The Sleeping Fool 1943 by Cecil Collins 1908-1989

Хајде онда да покушамо да све те будале класификујемо? Као критеријум узећемо, за ову прилику, понашање по којем су заслужили (или нису) тај назив.

У прву групу могли бисмо да сврстамо оне будале које не разумеју свет око себе. Простор, људе и време. Постоји тужна анегдота о првим албанским избеглицама у Немачкој, негде почетком деведесетих година прошлог века, које су масовно гинуле по ауто-путевима: напросто, људи нису знали да уопште постоји аутомобил који вози брже од шездесет километара на сат.

Другу групу сачињавале би тзв. лаковерне будале, оне које верују ауторитетима (цркви, школи, држави, медијима, рекламним агенцијама) и некритички прихватају контекстуализације које им се из тих центара кондициониране моћи намећу: наш лидер је диван, а онај комшијски је зликовац;  наша света књига је потпуно тачна, а она њихова је потпуно погрешна; наш детерџент пере најбоље, онај други не ваља ништа. Све ове будале су, заправо жртве не толико сопственог незнања (јер се међу њима често нађу и сасвим пристојно образовани људи) колико једне посебне врсте комплекса ниже вредности, неспособности за критичко мишљење и подложности спољним ауторитетима. О овој врсти будала говорићемо шире у одељку о религијама, идеологијама и будалама.

У трећу групу будала сврстали бисмо поборнике различитих теорија завера и (врло близу њима) фанатике разних врста. Све што се било када десило, десило се зато што се неко, негде, тако договорио: људска историја је историја завера. Истовремено, цела писана, званична историја је лажна, и постоји тзв. стварна историја, која је управо супротна овој званичној. Систем је лажан (било који) и зато се не вреди борити да се он побољша, него га је потребно срушити.

У четврту групу будала улазе они који раде ствари на сопствену штету, такозвани лузери. Био је министар, а ништа није украо. Дао је паре на зајам, а није узео признаницу. Купио је стан а није проверио папире. Раскинули су па јој је дечко ставио слике на Фејсбук. Отишао је да помаже избеглицама за џабе. 

Очигледно, у ову групу често смо склони да уврстимо различите људе: од оних који су напросто поштени, преко оних који су неопрезни, па све до оних који су учинили неко добро дело. Све њих смо склони да назовемо будалама. У суровом свету социјалног дарвинизма, будала је свако ко не води довољно рачуна о свом ситном, сопственом, интересу.

Коначно, у пету групу будала чаршија често сврстава и тзв. Дон Кихоте: оне људе који се боре за своје идеале а не за остваривање практичних, утилитарних, животних циљева. Ирелевантно је, за потребе ове расправе, да ли се у неком појединачном случају ради о позитивном или негативном идеалу, посматрано са становишта општих етичких вредности. Сваког таквог човека чаршија ће прогласити за будалу: од ранохришћанских мученика, преко разних реформатора и предводника револуција и ослободилачких ратова, па све до савремених терориста. У борби између Дон Кихота и ветрењача, цинична малограђанска јавност увек навија за ветрењаче – сви други су за њу будале.

 

III

Еразмова похвала

Erasmus

Почетком шеснаестог века, холандски теолог, филозоф, филолог и књижевник, Еразмо Ротердамски, објавио је своју расправу “Похвала лудости”. На платну Ханса Холбајна које се чува у Лувру кичица једног великог мајстора ухватила је тренутак другог великог мајстора – онај израз лица, један помало горки осмех који је карактерисао читаво његово дело. Скептицизам тог осмеха је за савременике сигурно био још одвећ енигматичан, али нама – са предношћу накнадних пет векова – већ непогрешиво наговештава и једног Шекспира и једног Монтења.

“Похвала лудости” је иначе написана за само седам дана, негде 1509. године када је Еразмо на позив Томаса Мора, држао катедру грчког и латинског на Оксфорду. Светло дана је први пут угледала у Паризу, 1511. године и практично је од првог дана била суочена са нападима конзервативних кругова који су се непогрешиво препознали у њеном тексту.

Еразмо је заправо покушавао да допре до правог значења Новог завета, био је свестан неопходности реформисања цркве, али је боље од многих својих савременика (а боље и од многих наших савременика) схватио да су му главна препрека на његовом путу – будале. Њихове глупе легенде, зависти и ласкања, непотребни ратови, бесмислене церемоније, заљубљеност у сопствену славу.

Зато је “Похвала лудости” алегорија намењена као приручник за препознавање будала, начина њиховог размишљања и њихове улоге у свету. Алегорија, јер су иронија и амбивалентни говор у том времену били једини начин да дело са тако дубоким реформаторским ставовима избегне осуду и цензуру.

У претходном веку још увек није могло да се пише тако слободно, у наредном веку отпочеће револуције. У веку Коперника, Холбајна, Леонарда, Микеланђела, Дирера, Макијавелија, Мора и Лутера, Еразмо је могао да напише тачно оно што је написао, да при томе буде радо виђен гост по европским дворовима али и да одбије папу Павла Трећег који му је годину дана пред смрт понудио кардиналски шешир.

Написана између два догађаја која су променила судбину човечанства – Открића Америке и Лутерове Реформације“Похвала лудости” већ одражава довољно интелектуалног самопоуздања аутора из првог, и већ интелектуално припрема тле за други догађај. На известан начин, Еразмо Ротердамски јесте за Мартина Лутера био духовни отац, оно што је Јован Крститељ био за Исуса Христа а Карл Маркс за Лењина.

Еразмо, на пример, пише о женама:

“Одакле иначе у мушкараца она страшна спољашњост: храпава кожа, густа брада што га чини старијим — ако не од штетне мудрости? Жене, пак, увек имају глатка лица, умилан глас, нежну кожу као да увек подражавају вечној младости. Затим, шта оне друго желе у животу него да се што више допадају мушкарцима? То је једини циљ оном пустом удешавању, мазању, купању, чешљању, мирисању; с тим циљем употребљавају многа вештачка средства да улепшају лице, да обоје обрве и да негују кожу. Чиме се уопште могу више умилити људима него лудошћу! Јер нема на свету ствари коју мушкарчине би допустили женама. И то за какву другу награду ако не за уживање! Ниједном другом ствари их не забављају тако као глупошћу!”

Са жена, Еразмо прелази на гозбе:

“Ако нико међу гостима није луд, или ако бар не изгледа да би их могао увесељавати, доводе за паре каква лакрдијаша или узимају каква смешна паразита који умеју смешним, тј. будаластим досеткама да отерају тајац и мртвило са стола. Јер каква би смисла имало оптерећивати желудац толиким јелима, тако скупоценим и тако бираним посластицама, ако не би у исти мах и очи, и уши, и сва душа уживали у смеху, шалама и досеткама? Све оне уобичајене навике при гозбама: бирање краља гозбе, играње коцке, наздрављање, обређивање истом чашом, певање с миртином гранчицом у руци, игра и пантомима — све то није измислило седам грчких мудраца, већ сам пронашла ја, на срећу људског рода.”

Потом се бави и пријатељствима:

“Прикривати пороке пријатеља, заваравати се, бити слеп за њих, па чак волети крупне мане и дивити им се као да су врлине, зар то не личи на лудост? Ако овај љуби брадавицу своје пријатељице, ако ономе мирише полип његове миљенице, ако отац тврди да његов разроки син има Венерине очи — па шта је то ако не сушта лудост? Признајте гласно да лудост и једино лудост склапа и одржава пријатељство. Говорим овде само о људима од којих ниједан није рођен без мана и међу којима је најбољи онај који их има најмање.”

Еразмов обрачун са будалама је слојевито дело које се не може разумети на једном нивоу. Свакако да је најупадљивији слој овог текста онај површински: сатира, критика постојећег друштва које се налази под влашћу световне и духовне глупости. Граматичари, песници, говорници и писци, панегиричари, правници, филозофи и теолози, редовници и проповедници: међу свима њима има будала много више него што мисли обичан свет, по правилу заслепљен сјајем скупих одела и униформи и  импресиониран звучним звањима и титулама.

Али, испод те сатире налази се и трагика: пошто је цео свет под влашћу будала, сатира нема ефекта. Будалаштине су толико бројне да откривају драматично ништавило и трулеж најугледнијих људских установа, управљачких и образовних. Шекспир је у неколико својих комада заправо дао сценски израз Еразмовој мисли: не стиди ли се лажни краљ својих украса и не стрепи ли да ће неки подругљивац да налети и да га исмеје? На овом нивоу, Еразмов текст већ прелази у трагикомедију.

И коначно, на најдубљем нивоу, “Похвала лудости” садржи и типичан еразмијански парадокс: не треба се узбуђивати зато што будале владају светом. Будале нам, ако смо несрећни, дају илузију среће, односно дају нам и саму срећу јер срећа – као што то Еразмо подсећа – и није ништа друго него илузија. Будале нам омогућавају да не уочимо све оне опасности којима смо заиста изложени, да их не уочимо онако како бисмо их уочили ако би нас уместо будала водили заиста паметни људи. Живимо, дакле, лакомислено али весело, управо захваљујући будалама. Мудрост – као у Хамлету – отежава извршење дела; будалаштине долазе људима да их подрже: у незнању, лакомислености и забораву патњи. Тај сарказам је очигледан из Еразмовог текста:

“Пре свега, ако мудрост лежи у искуству, ко више заслужује да носи име мудраца: да ли паметан, који се нешто из стида, нешто из плашљивости не прихвата ничега или луђак, кога ни од једне намере не одвраћа ни стид (јер га нема) ни опасност (јер не размишља)? Мудрац се загњурује у књиге старих писаца, где се научи неком претераном цепидлачењу. Луђак, напротив, ако се не варам, баш стога што непрестано учествује у свему и не хаје за опасност, стиче праву мудрост.”

“Похвала лудости” је тако написана на двоструки начин: и као текст који исмејава и разобличава будале, али и као својеврстан кључ, шифра за њихово разумевање и за разумевање њиховог места и улоге у свету у којем живимо:

“И као што ништа није луђе од мудрости у лоше изабраном часу, исто тако ништа није смешније од наопаке мудрости. Наопако ради ко год не уме да се прилагоди садашњем положају и користи приликама и ко заборавља оно старо правило при гозбама: »Или пиј или одлази!« и тражи да комедија више не буде комедија. Напротив, знак је праве памети да не желиш бити надљудски мудар кад си већ рођен као човек, него да са читавим светом или добровољно затвараш очи пред погрешкама или се уљудно претвараш.”

И то важи како у оном Еразмовом свету тако и у овом нашем данашњем, подједнако: ванвременски квалитет овог есеја омогућава нам да га лако читамо и разумемо и данас, као да је написан јуче а не пре пет векова.

 

IV

Пет Циполиних закона

Cipolla

У пролеће 1987. године професор економске историје, Карло Ципола, објавио је свој есеј “Основни закони људске глупости” у којем је, врло прецизно анализирао будале. Овај Италијан је будале посматрао отприлике на исти начин на који је његов вршњак, Џон Кенет Галбрајт, посматрао новац: аналитички.

Ципола је своју теорију сажео у пет основних закона:

Прво, увек и неизбежно свако потцењује број будала који се креће око нас. Колико будала тачно (или бар приближно) има, Ципола не наводи, али поставља занимљив аксиом: колико год процењујемо да има будала, тај број је увек потцењен.

Друго, вероватноћа да је извесна особа будала независна је од било којих других карактеристика те особе. Будала има и код сиромашних и код богатих, и код неписмених и код врхунски образованих, има их у свим расама, народима и културама.

Треће, будала је особа која проузрокује штету другом човеку (или групи људи) а да при томе себи не прибавља никакву корист (а често, такође, производи штету). Будала, према томе, нема никакве користи за себе од својих будалаштина (иначе би, видећемо у даљем тексту, био бандит) а прави штету и другима (иначе би био интелигентан).

Четврто, људи који нису будале увек потцењују штеточински капацитет будала. Посебно, они стално заборављају да се, у свим временима, на свим местима и под свим околностима, петљање са будалама на крају испоставља као скупа грешка.

Пето, будала је најопаснија врста човека: будала је опаснија од бандита. Будала је опаснија од бандита зато што су будалаштине, готово по правилу, ирационалне. Бандит делује у складу са својим сопственим интересом (ма колико тај интерес, суштински, био нелегитиман) и зато се његово понашање може благовремено предвидети и спречити. Будале су непредвидиве.

***

Ципола је, иначе, све људе класификовао у четири основне групе, користећи при томе два критеријума: да ли њихово понашање проузрокује штету или корист, и да ли те последице (штетне односно корисне) проузрокује за њих саме или за друге људе.

На основу ове квадриполарне класификације, Ципола је дошао до следећих теоријских типова људи:

1. Интелигентни људи, чија је активност корисна, како за њих саме тако и за свет око њих.

2. Беспомоћни људи, који су корисни само за друге, али не и за себе.

3. Будале, које су штетне и за друге али и за себе, и

4. Бандити, који су штетни за друге, али не и за себе.

Очигледно, у овом распореду, бандити користе беспомоћне, јер је то једина оса на којој се врши трансфер користи. Од будала ионако нико нема никакве користи, а интелигентни су и добили то име јер су се заштитили од бандита.

 

V

Религије, идеологије и будале

Fool3

Религије и идеологије, као облици повезивања људи на основи мање или више ирационалних веровања, представљају врло плодно тле за цветање разних врста будала. Као тзв. затворени системи (који не прихватају чак ни могућност постојања других сличних система као легитимних) и религије и идеологије су искључиве: захтевају апсолутну лојалност, одрицање од права на критичко мишљење и потискивање културе дијалога. Шта је боље од свега тога за будалу?

Са друге стране, пошто је човек Бога замислио по својој мери, сасвим је јасно зашто и религије не само да воле будале већ и упорно покушавају да ту љубав додатно теолошки и филозофски оправдају.

Тако, кад је Бог створио човека он му је забранио, под претњом смртне казне, да окуси од плода са дрвета знања, јер је знање отров срећи. Блажени сиромашни духом, проповедао је Исус из Назарета, да би са крста рекао, да измоли опроштај за оне који су га мучели и распели: “Оче, опрости им јер не знају шта чине.” 

Будала је увек склона догматском начину размишљања: она безрезервно прихвата и онда механички понавља одређене нормативне исказе које јој је наметнуо ауторитет којем верује, нема никакву амбицију да те исказе критички преиспитује и у објективној стварности проверава њихову тачност. Ова склоност будале ка догматизму нема никакве непосредне везе са њеним формалним образовањем, а ни са страхом од ауторитета. Видео сам пуно сасвим квалитетно образованих људи, који при томе нису били кукавице, а који су упркос томе годинама, па и деценијама, прихватали доминантне наративе – оне из партијских материјала, ТВ дневника, саопштења важних међународних институција – и никада нису ни покушали да их доведу у питање.

Да, већина тих људи били су будале. Истовремено, многи су били и лењи да размишљају. Да ли их је баш лењост учинила будалама? Или су се олењили када су коначно постали будале? Тешко је одговорити на то питање, бар мени. Ја наиме никада нисам могао да разликујем интелектуално лење људе од будала.

 

VI

Будале и политика

Fool4

И док будала у свакодневном животу може да буде тужна или досадна, а будала у религији или идеологији опасна појава, будала у политици је штеточина. Будале у политици увек имају неке заједничке црте, по којима се могу препознати, и које се неизбежно понављају, кроз векове, културе и континенте.

Најпре, будала у политици је особа ограничених знања и површна. Недостатак чињеница (или непознавање истих) замењује исказима без стварног значења (таутологијама), често свесним понављањем неистина и полуистина, јефтиним драмским ефектима и ароганцијом у наступу.

Друго, будала у политици је себична. Та себичност може да се манифестује на више нивоа: од жеље да се добију наредни избори, до жеље да се уђе у историју као значајна личност. И за један и за други циљ, будала у политици је спремна да жртвује много веће вредности, најчешће наравно туђе али понекад и своје сопствене.

Треће, будала у политици није у стању да објективно посматра стварност: она не може да учини онај брехтовски отклон, и посматра себе и своје окружење на нивоу чињеница и феномена, већ то чини искључиво у контексту сопственог интереса, а често и само сопствене сујете. Ниједан неуспех будала у политици неће приписати сопственим грешкама: увек ће га објашњавати спољним заверама, унутрашњим издајама, злим усудом или слабим квалитетом људи које је предводила.

Коначно, будала у политици увек има склоност да се окружи другим, себи сличним или још већим, будалама. Та склоност је понекад свесна одлука – проистекла из страха од способних људи који би је угрозили ако би дошли у положај да то учине – а понекад и подсвесна, резултат римске максиме similis simili gaudet, односно сличан се сличном радује. Појединачне будале у политици, према томе, са временом праве читаве пирамиде будала, онемогућавајући вертикалну проходност у одређеном друштву, и подстичући различита негативна понашања (удвориштво, похлепу, сплеткарење, лењост, опортунизам) која су и иначе иманентна будалама.

Тако од појединачних будала у политици са временом настају странке будала, потом класе будала, а ако се будале благовремено не уклоне, и читави народи будала.

Није тешко разумети како друштвена, политичка и институционална моћ повећава штеточински потенцијал једне будале. Али је занимљиво објаснити и схватити шта је оно што суштински чини будалу у политици изузетно опасном за друге људе. Другим речима, који је то чаробни састојак који будали у политици даје посебне моћи?

Суштински, будале у политици су опасне и штетне зато што разумни људи тешко могу да замисле и схвате једно понашање које је неразумно. Интелигентна особа, на пример, може да разуме логику бандита у политици (да употребимо Циполин термин). Поступци бандита следе образац рационалног понашања – ружне, злочиначке, рационалности, ако хоћете, али ипак рационалности. Бандит жели да оствари корист, и пошто није довољно интелигентан да пронађе начин на који ћете ту корист остварити и ви и он заједно, он ће своју корист остварити на вашу штету. Ви ћете гласати за њега, он ће се обогатити а ви ћете осиромашити. Други пут то нећете учинити, или ћете испасти будала. Све ово је, наравно, лоше али је рационално и може се предвидети. Ви можете предвидети потезе бандита политичара, његове ружне маневре и аспирације и често можете изградити своју сопствену одбрану.

Са будалом у политици је, међутим, све ово апсолутно немогуће. Политичар будала ће вам правити штету без разлога, без икакве користи за себе, без плана или шеме и у најневероватнијим приликама, временима и местима. Не постоји рационалан начин да предвидите ако, кад, како и зашто ће будала од политичара да направи неку глупост. Кад се суочите са политичаром будалом, ви сте му – за разлику од политичара бандита – препуштени на потпуну милост и немилост.

Пошто се поступци политичара будале не уклапају у правила рационалног понашања, произилазе следећа два закључка:

Прво, свако понашање будале у политици рационални људи доживе као изненађење.

Друго, чак и кад постану свесни штете, они не могу да организују рационалну одбрану јер самој акцији недостаје било какав рационалан мотив и унутрашња структура.

Чињеница да су активности и поступци будале у политици апсолутно хаотични и ирационални не чини само припрему одбране проблематичном, него и сам контранапад јако тешким. Контранапад на политичара будалу тако подсећа на пуцањ у објекат који се креће најневероватнијим покретима по најнепредвидивијим путањама.

Ово је управо она ситуација на коју су мислили и Дикенс и Шилер: први када је написао да “са глупошћу и добром пробавом човек може догурати далеко” а други у реченици: “против глупости се и сам Бог бори узалуд”.

 

VII

Дворске будале

Fool6

Посебна врста будала су тзв. дворске будале. Оне су често  контрапункт трагичној реалности: док су у стварности догађаји, углавном трагични, узроковани лудилом правих будала, дворске будале (дворске луде, кловнови) су на први поглед безазлени и весели ликови. Међутим, многи књижевници су такође користили ликове дворских будала како би се иза њих сами сакрили, па тако добили могућност да, без неопходне цензуре, искажу сопствени став.

Још у античким временима је, на пример, Одисеј глумећи лудило покушао да избегне одлазак у рат. Дворска будала, дакле, не може да одговара за своје речи јер се напросто подразумева да прича бесмислице. Она говори у загонеткама и парадоксима, користи се библијским травестијама и средњовековним параболама.

Појава дворске будале, исто тако, подразумева и појаву карневалске атмосфере: ова два феномена увек иду заједно. Михаил Бахтин, књижевни критичар и теоретичар, каже да је карневал специфичан празник, где се стављају маске и окрећу улоге: у време карневала дозвољено је све недозвољено, па и моменат где плебс критикује и исмева племство.

Управо иза маске дворске будале сакривене су и неке од најоштријих критика у Шекспировим делима. Дворска будала је, након што је Корделија протерана, један од заштитника Краља Лира. У Хамлету, улогу сличну дворским будалама имају гробари: они у међусобном разговору, кроз загонетке, износе основне идеје и теме драме причајући о Офелијином самоубиству, равнодушности према смрти, дезинтеграцији моралних вредности, итд. Прелазећи из света драме у реалан свет, гробари у Хамлету суптилно критикују енглеско друштво седамнаестог века. Сличан је и Фест у комедији Богојављенска ноћ: критикује Оливију због патетичности и преосетљивости, војводу од Орсина јер сувише лако мења мишљење а Тобију говори о опасности његовог непромишљеног понашања. У комедији Како вам драго лик дворске будале демистификује лудост, али то чини на комичан начин: “луд човек мисли да је паметан а паметан зна да је и сам луд”.

Међутим, дворске будале нису биле само литерарни изум касног средњег века него и стварни друштвени, а понекад и политички, феномен: тако је Вил Сомерс био утицајан на двору Хенрија Осмог, Арчибалд Армстронг код шкотског Џемса Првог, Трибуле у Паризу за време Луја Дванаестог, док је пољски Станчик забављао чак три краља ове земље, једног за другим. За овог последњег Пољаци причају да је једини на целом двору био заиста забринут када су у току једног рата, негде почетком шеснаестог века, Руси заузели Смоленск...

Многе дворске будале имале су, у својим временима, значајан утицај на владаре а готово сви они су надживели своје господаре, и то сасвим пристојно финансијски обезбеђени. Заиста, у неким од тих случајева сасвим је на месту питање: ко је ту заиста био будала?

Последња дворска будала – барем она званична – забележена је тек негде крајем прошлог и почетком овог века. Био је то извесни Џеси Богдоноф (1955) бивши финансијски саветник Banc of America који се затекао у малој пацифичкој краљевини Тонга, где се после више компликованих финансијских операција коначно запослио као дворска будала краља Тауфахе Тупоа Четвртог. Као што можете и да претпоставите, читава ова авантура завршила се вишемилионском преваром 2002. године и афером која је потпуно паралисала владу Тонге. Дворска будала морала је да се врати у САД и тако избегне затвор и данас се у Калифорнији бави применом хипнозе за потребе клиничке терапије. Несрећни краљ Тауфаха, осрамоћен овом афером, убрзо је умро…

Лик дворске будале појављује се и у тарот картама, као део тзв. Велике Аркане, и то чак два пута. Сама будала је представљена као мушкарац (ређе и као жена) који хода на ивици провалије, несвестан опасности у којој се нашао. Али, у тарот картама је у Средњем веку у костим дворске будале била обучена и Смрт, у складу са савременом изреком: “Последњи смех резервисан је за Смрт.”

 

VIII

Будале у свакодневном животу

ship bosch

Како препознати будалу у свакодневном животу? Најпре, једно разјашњење: подела људи на будале и паметне нема никакве везе са њиховом поделом на добре и лоше људе. Прва подела је техничка, друга је вредносна. Будале, баш као и они паметни, могу бити и добри и лоши људи.

Тако је и са будалама у свакодневном животу: неки од њих ће покушати да вам нанесу неко зло, други неће. Али, постоје неке карактеристике које су заједничке за све будале.

Прво, будале пуно причају, много више него што је то пристојно (а посебно него што би имали паметног да кажу). Будале као да су свесне да њихове речи имају малу вредност и зато можда – подсвесно – покушавају да то надокнаде великим бројем изговорених речи. Будале су, најчешће, брбљиве.

Друго, будале имају своје мишљење напросто о свему, од фудбала, преко политике, до разних области медицине и архитектуре, па до пољопривреде и налазишта минерала у северној Африци. Чињеница да будала није неку област посебно изучавала, или да о њој баш ништа не зна, никако је не спречава да на ту тему прича. Напротив, што будала о нечему зна мање, о томе она прича више, и труди се да остави утисак да је баш на ту тему неприкосновени ауторитет.

Треће, будала воли да се понавља у разговору. Исте ствари говори по неколико пута, често заборављајући да их је већ поменула, понекад потпуно мењајући контекст, и тако, после извесног времена, једноставно не може да се ухвати ни за главу ни за реп. Најгоре што у тим случајевима човек може да се учини је да пита будалу да појасни неку своју тврдњу. Са сваким наредним појашњењем биће му све мање јасно, а солилоквиј будале ући ће у нови круг понављања.

Четврто, будала је претерано љубопитљива. Занима је много ствари из туђих живота које паметног (а пристојног поготово) човека не би требало да занимају. А шта сад радиш? Јеси ли још са њом/њим? Како си са здрављем? За кога си гласао? Јеси ли чуо за… (на овом месту будала у свој круг оговарања по правилу увлачи и друге, одсутне, људе).

Пето, будала покушава да нас увуче и у своје проблеме, учини саучесником у свом будаластом животу, и тако додатно упропасти наше време и расположење. Да ли да се разведем од ње/њега? Где да одем за Нову годину? Да ли да продам кола сада или догодине? Ни на једно од ових питања ви не можете да знате одговор боље од онога ко вас пита. Истовремено, било шта да одговорите ризикујете да вас будала касније сматра одговорним за сопствени – погрешан, разуме се – избор и тиме вас прогања неколико наредних година. Давање савета будали није само грешка – то је и злочин према сопственом животу.

Према томе, погледајте људе са којима сте окружени. Покушајте да међу њима уочите оне који су брбљиви, имају своје мишљење о свачему, понављају се, сувише се распитују, и стално траже савете. Највећа је вероватноћа да су такви људи ординарне будале. Бежите од њих.

 

IX

Бег од будала

Fool5

Али како, заиста, побећи од будала? Најједноставнији одговор на ово питање био би: не комуницирајући уопште са људима. Многи ранохришћански пустињаци заправо су бежали од будалаштина света у којем су живели. У модерном свету у којем живимо, еквивалент ранохришћанског пустињака био би човек који сам, својом одлуком, брише све своје профиле на друштвеним мрежама и уопште престаје са сваком електронском комуникацијом. Наиме, концентрација будала на друштвеним мрежама је толика да, на други начин, човек никако не може трајно да побегне од њих.

Постоје ли, међутим, мање радикалне алтернативе? Извесно, виртуелни простор пружа неке предности у односу на реални: на већини мрежа, будале се, на пример, могу блокирати релативно једноставном, брзом и безболном процедуром. Свакако, оне се могу и игнорисати, што је најједноставније.

Али, како да цела једна заједница побегне од будала? Шта да раде станари зграде са будалама комшијама, запослени по колективима са колегама, путници по возовима и авионима, гости по славама? У свакој од ових – трајних или привремених – заједница наићи ћете на макар једну будалу, често на жалост и на више њих. Оне ће бити наметљиве, увек нудећи своје мишљење о свему и свачему и нарочито приљежно га износити баш онда када их за то нико не буде питао.

Бег од будала је понекад тежак, компликован, захтева вештину и познавање људске психологије. Разговор сведите на минимум, и покушајте да га одржите на што општијим темама. Не, данашње новине нисте прочитали, а претходно вече нисте гледали телевизију – новине и ТВ су, наиме, за будале златни рудник из којег увек извуку неки груменчић злата, нешто што би обавезно покушале да са вама коментаришу. Осећате се сасвим добро, и ништа вам не смета – подела било какве информације о вашем здравственом стању са будалом овој би значила идеалан повод да ионако непотребан разговор додатно продужи, и да изговори нову гомилу небитних реченица, подсећања на сопствена искуства, савета.

Могу ли, и на који начи, цели народи да побегну од својих будала? Видели смо, из Циполиних закона, да се исти проценат будала налази у свим народима, без обзира на културу, део света у којем живе, степен материјалног и културног развоја. Такође, видели смо и да је тај проценат увек знатно већи од свих наших очекивања.

Претпоставимо да је та Циполина хипотеза тачна. Али како се онда објашњава историјски непобитна чињеница да су неки народи ипак успешнији од других, да живе боље и мирније, да су већ генерацијама и вековима уназад срећнији? Ако је проценат будала свуда исти, шта онда чини разлику? Како су неки народи успели да побегну од својих будала, а неки други опет нису?

Очигледно, ако разлику међу народима не чине будале, чине је они други, они који то нису: паметни људи. Једини начин на који неки народ, у историјском смислу, може да побегне од својих сопствених будала јесте укључивање што већег броја паметних људи у јавне послове. Тамо где се довољно паметних бави јавним пословима и штета коју праве будале биће занемарљива. И обрнуто: као што у Африци сваки квадратни метар који напусте палме неумитно заузима пустиња, тако ће и у људском друштву сваки јавни посао од којег паметни људи дигну руке неумитно заузети будале.

 

X

Епилог: свет будала у веку будала

Prussian_Homage_Stanczyk

На крају нашег малог путовања кроз будале и будалаштине, ево и неколико питања за даље размишљање: живимо ли век будала у свету будала?

Заиста, после четврт века будалаштина, јесмо ли се на Балкану злобно обрадовали када смо видели да се наше будале данас размножавају, као печурке после кише, у читавој Европи? Гледамо ли на ове данашње будале великог света као на потврду да смо ми још ономад били у праву или сматрамо наше будалаштине упозорењем које је тај велики свет олако пропустио?

Да ли је наш шеф дипломатије само обична будала у политици или је поред тога још и дворска будала која увесељава разне диктаторе који нам долазе у посету? И каква је тек будала онај ко га схвата озбиљно?

Колико нам за утеху заиста може бити да су и други народи, ништа мање културни и развијени од нас – Американци, Турци, Мађари – на своје чело довели ординарне будале?

Еразмо Ротердамски, описујући век у којем је живео, није нимало штедео своје савременике. Није било ни онда – баш као што нема ни данас – ниједне земље или народа који није волео нечим да се хвали. Та хвалисања су, наравно, увек била сасвим без основа и у њих су, баш као и данас, веровале – будале:

“Британци, на пример, присвајају лепоту, музички дар и добру трпезу; Шкоти се хвале својим племством, сродством с краљевском лозом и мисле да су оштроумни дијалектичари; Французи су поносни на углађено држање: Парижани потпуно присвајају хвалу за теолошку науку; Италијани захтевају првенство у књижевности и говорништву, и сви ласкају себи да једино они на свету нису варвари; у тој врсти срећне простодушности прво место држе Римљани, који још и данас с великим уживањем сањају о слави негдашњег Рима; Млечани се топе од милине због тобожње племенитости свога рода; Грци сматрају да су пронашли науку и хвале се славним именима старих хероја; Турци, и читава хрпа осталих правих варвара, присвајају преимућство у вери и исмејавају хришћане као празноверне. Најсмешнији су Јевреји који непрестано очекују свога Месију, али се још и данас грчевито држе свога Мојсија; Шпанци не признају ратну славу ником другом до себи; Немци се поносе витким растом и проналаском магије.”

***

gordon_alan_lcc

Овај текст посвећен је америчком правнику и писцу Алану Гордону (1959), аутору серије историјских мистерија “Цех дворских будала”. У ових осам романа Гордон је писао о средњовековном тајном друштву дворских будала који су, контролишући своје владаре, очували светски мир. Гордон се, очигледно, кандидовао за могућег наследника Умберта Ека…