TowerOfBabel-58c230803df78c353c21ecc9
„Sva je zemlja imala jedan jezik i reči iste. Ali kako su se ljudi selili s istoka, naiđu na jednu dolinu u zemlji Senaru, i tu se nastane. Jedan drugome reče: Hajdemo praviti opeke te ih u vatri pečemo! Opeke im bile mesto kamena, a p
aklina im služila za malter. Onda rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu s vrhom do neba! Pribavimo sebi ime, da se ne raspršimo po svoj zemlji! Gospod se spusti da vidi grad i kulu, što su ga gradili sinovi čovečji. Gospod reče: Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Stoga mu je ime Babel, jer je ondje Gospod pobrkao govor svima u onom kraju i odande ih Gospod po svoj zemlji.”

(Knjiga Postanja, 11. poglavlje)

I

Ulice i table

62_Als_màrtirs_de_la_independència,_de_Josep_Llimona

Prošlo je od tada već preko pet godina, ali se i dalje sećam te table. Čim bih iz hotela skrenuo levo, već na prvom uglu sa bočnom ulicom, nisam mogao da je promašim. Nevelika mesingana ploča na zidu zgrade, na njoj graviran lik mlađeg čoveka u svešteničkoj odeći, njegovo ime i prezime, godine rođenja i smrti i kratak tekst na španskom i katalonskom. Jedino što sam, na oba ta jezika koja ne znam, uspeo da razumem, bila je reč Francuska. Pored mene su prolazile tri vesele francuske turistikinje. Stvarno, kakve su veze one mogle da imaju sa čovekom na mesinganoj tabli u centru Barselone?

Pažljivo sam slikao tekst na tabli i odlučio da potražim odgovor na ovo pitanje. Otac Huan Galifa, sveštenik iz Barselone, sa još četiri svoja sugrađanina, pre puna dva veka pripremao je pobunu protiv Napoleonovih vojnika koji su tih godina okupirali Barselonu i ostatak Španije. Njih petorica: dvojica sveštenika, jedan podoficir, jedan trgovac i jedan kovač. Plan nije uspeo: zaverenici su otkriveni, uhapšeni i prvih dana juna 1809. obešeni, nedaleko od mesta na kojem je, mnogo kasnije, izgrađen hotel u kojem sam tih dana bio. Početkom dvadesetog veka dobili su i mesinganu tablu na kojoj je pisalo:

„Oni su žrtvovali svoje živote: za Boga, za svoju otadžbinu, za kralja. Zahvalni grad, u večni spomen.“

Komandant francuskog garnizona u Barseloni, general Filiber Dijem, koji je ovu petoricu zaverenika osudio na smrt i čiji su vojnici tu presudu sproveli, imao je te 1809. četrdeset tri godine. Sveštenik Huan Galifa samo trideset pet. General je već sledeće godine morao da napusti Barselonu, optužen od svojih protivnika za neke finansijske zloupotrebe, koje nikada nisu dokazane. Kasnije je ipak rehabilitovan, ali se u Barselonu nikada više nije vratio. Kada je Napoleon, šest godina kasnije, uspeo da utekne iz zatočeništva na Elbi i počne svoju operetsku epizodu od Sto dana, general Dijem mu se pridružio. Komandovao je jednom divizijom Carske garde u njegovoj poslednjoj bici, onoj kod Vaterloa u današnjoj Belgiji. Tu je, u borbi sa mrskim Englezima, i poginuo.

Dvadeset godina kasnije, njegovo ime je uklesano među stotinama drugih imena francuskih generala i maršala, koji su komandovali od Barselone do Moskve, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Nekako otprilike baš u to vreme, sredinom devetnaestog veka, i sveštenik Galifa i njegova četiri druga dobili su lepu zajedničku skulpturu, koja krasi jednu fontanu u centru Barselone.

Danas su i Francuska i Španija u Evropskoj uniji. Tri vesele francuske turistkinje prošle su onog dana pored table sa likom sveštenika, neka trojica španskih turista su tog istog dana prošli pored imena generala Dijema, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Kao i stotine hiljada drugih Francuza i Španaca, svake godine. Nisu im potrebne vize, ne misle više da ratuju, pa će i Trijumfalna kapija i fontana u Barseloni za njih biti samo suveniri sa letovanja.

Ali, Španija i Barselona nisu se, zarad ulaska u Evropsku uniju, odrekle uspomene na svog hrabrog sveštenika i njegovu četvoricu drugova. Oni su za njih borci za slobodu, a ne teroristi. Ni Francuska se nije odrekla svog generala. On je jedan od heroja Carstva, čije je ime upisano u večnost na kamenim zidovima Trijumfalne kapije. Za Francuze on nije okupator, a još manje ratni zločinac…

Španija svoje današnje probleme ne misli da rešava tako što će zahtevati da se Dijemovo ime ukloni sa Trijumfalne kapije, niti će Francuska tražiti uklanjanje skulpture u Barseloni. Obe zemlje imaju pred sobom isuviše ozbiljna posla da bi se bavile različitim tumačenjima i emocionalnim doživljajima istorije koju više, ni jedna ni druga, ionako ne mogu da promene.

A na Balkanu, međutim, svaki hrvatski ministar koji se plaši da se i njegovo ime ne nađe u crnoj sveščici gazde Agrokora, pokušaće da svoj problem reši patriotskom izjavom za neku opskurnu televiziju o spomeniku narodnom heroju majoru Milanu Tepiću u Beogradu. I svaki srpski ministar koji ima problem sa tetkom iz Kanade baviće se na isti tabloidni način nadbiskupom Stepincem i njegovim proglašenjem za sveca. Kao da mu je lično nadbiskup pozajmio pare, a ne ta tetka…

Neko će možda požuriti da ovu razliku objasni time što su ministri na Balkanu korumpirani, a u Evropi su, eto, oni svi pošteni. Međutim, ovo objašnjenje bi bilo vrlo površno: poznato je da đavola i anđela ne razlikuje ništa drugo nego prilika, pa je tako korupcija uvek veća u državi koja priliku za nju daje, i obrnuto. To što balkanske države svojim ministrima daju veću priliku za korupciju nego evropske ne govori samo po sebi ništa o moralnom kvalitetu samih tih ljudi, i jednih i drugih. Svaki čovek je napravljen od plastelina koji oblikuju okolnosti u kojima se zatekao.

Neko bi opet rekao da su ratovi u onoj staroj Evropi odavno završeni, a da ratovi u ovoj, novoj Evropi (ja mnogo više volim izraz polu-Evropi, jer deluje ciničnije) nisu. Ovo objašnjenje bilo bi tačnije, ali opet ne bi bilo baš sasvim tačno.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: zamislimo Španiju i Francusku sa stepenom siromaštva, nezaposlenosti, korupcije, kakve imaju Hrvatska i Srbija. Zamislite njihove elite koje već četvrt veka uživaju baš u takvom stanju i svojski se trude da ono postane još gore, jer što je ono gore one imaju više bogatstva i moći, a manje kontrole. Koliko bi vremena bilo potrebno da otac Galifa postane nadbiskup Stepinac, a general Dijem Milan Tepić?

Ako je jedan ludak mogao da narod Getea i Šilera svede na čuvare krematorijuma u Aušvicu, zašto druga dvojica narodima Servantesa i Sartra ne bi mogla da urade nešto slično. Već smo videli, uostalom kako neki drugi ludaci to već četvrt veka uporno, i sa prilično uspeha, čine narodima Crnjanjskog i Krleže.

Danas ćemo se baviti fenomenom kontroverznog mentalnog nasleđa u zemljama i narodima takozvane „stare Evrope“. Šta možemo naučiti sa tabli na njihovim ulicama i iz skulptura na njihovim trgovima, videti na grbovima njihovih gradova i provincija, pročitati u tekstovima njihovih himni? Šta nam govore njihove bitke i ratovi? Kada su njihovi vitezovi bili zločinci, i obrnuto, a kada su njihovi heroji bili razbojnici, i obrnuto. Kojim su narodima, zaista, tačno pripadale koje ličnosti iz njihovih istorija? Koji su njihovi gradovi bili ničiji, a koji svačiji?

Ima li Evropa, konačno jednu svoju istoriju, ili više njih koje žive i dalje, jedna uporedo sa drugom? I Kada je ta istorija prepuštena istoričarima, kada se njome bave političari, a kada obični ljudi? Da li su i otac Galifa i general Dijem kamenčići u jedinstvenom mozaiku evropske istorije i deo njenog jedinstvenog mentalnog nasleđa? Ako se istorija već ne može promeniti, niti se nje treba odricati, imaju li današnje generacije pravo da imena njih dvojice – i hiljada drugih sličnih parova, od irskih pobuna na zapadu do ruskih ratova na Baltiku – danas skidaju sa njihovih tabli i sa njima vode ponovljene ratove? Ili je to ipak ostala samo mala, balkanska perverzija? Ako je stara Evropa već propustila da civilizuje novu Evropu, da li je onda nova uspela da kontaminira staru?

II

Glave, vere i grbovi

kikinda-grb

Pogledaćemo najpre neke zanimljive heraldičke simbole. Koliko grbova evropskih gradova i provincija, na primer, sadrži tzv. mavarske glave? Mavri (Muri, Negri, Saraceni) su naziv za Arape ranog Srednjeg veka koji su ratovali za prevlast sa hrišćanima,  uglavnom na zapadnom Sredozemlju. Mnogi obalski i ostrvski gradovi Italije, Francuske, Španije… bili su vekovima predmet pljačke mavarskih gusarskih brodova, a poneki, duže ili kraće vreme, pod njihovom okupacijom. Oslobođenje Iberijskog poluostrva – Španije i Portugalije – od arapske vlasti, tzv. Rekonkvista, trajalo je skoro punih sedam vekova.

Od četrnaestog veka, kada je hrišćanstvo na Sredozemlju počelo da se konsoliduje, uporedo sa postepenim stvaranjem većih nacionalnih država, proces psihološkog fiksiranja nove realnosti odvijao se i u heraldici. Novo samopouzdanje, stečeno u pobedama, bivalo bi upisano na grbove.

Tako je, 1370. godine, na grb ostrva Korzike (tada pod vlašću Aragona) dodata odsečena glava poraženog saracenskog plemenskog šefa. Na njegov visoki status tada je ukazivala biserna ogrlica. U kasnijim retuširanjima najpre su se zatvorila usta na glavi, potom su se prvobitne divljačke crte lica nekako evropeizovale, a i ogrlica se negde izgubila, da bismo došli do današnjeg grba Korzike, koji je usvojen 1960. godine kada je ostrvo već dva veka bilo deo Francuske.

Na grbu ostrva Sardinije nalaze se, od kraja XIII veka, čak četiri mavarske glave, raspoređene na četiri strane crvenog krsta na beloj pozadini. Na početku, glave su bile bez ičega, posle su bile nacrtane sa obmotanom crvenom trakom, koja je negde od XVII veka – baš kao i u slučaju Korzike – postala bela. Sardinija je, za sve to vreme, menjala feudalne gospodare – danas je autonomna provincija u sastavu Italije – ali su sve četiri mavarske glave ostajale na njenom grbu, pa i u poslednjoj verziji, usvojenoj 1999. godine. Jedina promena je učinjena u povezima na tim glavama; dok je u staroj verziji povez bio preko očiju glava koje su gledale na desno, sa neizbežnom asocijacijom na upravo predstojeću egzekuciju, u novoj je povez preko čela glava koje gledaju na levo. Da li se zbog toga sada muslimanske glave na grbu Sardinije, možda, mogu tumačiti kao glave neprijatelja poginulog u bici, a ne kao glave pogubljenih ratnih zarobljenika?

U bici kod Alkoraza, 1096. godine, aragonski kralj Pedro I pobedio je vojsku mavarskog vladara Al-Mustafina koji je tada bio u Saragosi. Legenda kaže da se, iznad zastava hrišćanske vojske u toku bitke pojavio lik Svetog Đorđa koji ju je odveo u pobedu. Na grb Aragona, naravno, odmah je stavljena odsečena mavarska glava – legenda, opet, kaže da se radilo baš o glavi Al-Mustafina, iako istorijski izvori kažu da je on svojom Saragosom vladao još punih petnaest godina posle ovog poraza. Kako se grb Aragona u narednim vekovima menjao tako se i povećavao broj glava: od jedne, one koja je navodno pripadala Al-Mustafinu, na današnjem grbu ove španske provincije nalazi ih se četiri.

Zanimljivo je, međutim, da se mavarske glave nalaze i na grbovima mnogih drugih evropskih lokaliteta, među njima i onih gde nikada nije dolazilo do sukoba hrišćana i muslimana, uobičajenih u Sredozemlju. Tako belgijski gradovi Linkebek, Lenik i Varegem, austrijski Abfaltersbah i Sankt Peter am Kamersberg, švajcarski Avenš, Kornol i Flumental, nemački Koburg, Ajzenberg i Frajzing, pa čak i litvanska Riga na dalekom Baltiku – svi u svojim grbovima imaju odsečene mavarske glave.

Na evropskom jugoistoku, gde se u Srednjem veku prostirala dugačka Vojna granica od Jadrana do Dunava, mnogi gradovi pamtili su bitke sa otomanskim osvajačima. Njihovi grbovi sadrže pomalo stilizovani varijetet mavarske glave – tursku glavu. Turska glava je predstavljena sa uobičajenim motivom perčina, ali i na mnogo eksplicitniji način kao odsečena – zapravo u mnogim slučajevima je i nacrtana nabodena na mač, kao npr. na grbu koji je grad Kikinda dobio 1893. u vreme austrijske vlasti. Sličan grb ima i Vršac, dok je grb današnjeg slovenačkog grada Škofje Loke samo nešto malo manje eksplicitan – turska glava jeste prikazana odsečena, ali ne baš i nabodena na mač.

III

Spomenici

180px-GeraldoGeraldesSemPavorAko sa grbova sada pređemo na spomenike, hoćemo li susresti bitno drugačije motive?

Počnimo od Portugalije – nameće se svakako spomenik nacionalnom junaku Đeraldu Neustrašivom u Evori. Đeraldo je živeo u dvanaestom veku, i predvodio je grupu razbojnika koja se bavila raznim gnusnim krivičnim delima – od kojih je obična pljačka bila svakako najblaže. Đeraldo je zato uvek bio u sukobu sa snagama reda, sa kojima se nekada borio, kada su bile brojnije bežao od njih, a najčešće ih je podmićivao i sa njima delio opljačkani plen.

U magli u kojoj se mešaju istorijski izvori i legende, opšteprihvaćeni narativ je da je Đeraldu dosadilo da vodi takav život, pa se jedne noći prikrao do kapije utvrđenja u Evori koje su držali Mavri. Savladao je pospanog stražara, otvorio kapiju kroz koju su prošli njegovi drugovi, koji su na spavanju odsekli glave celoj mavarskoj posadi Evore. Tako je Evora dobijena za portugalsku krunu, a Đeraldo je – da bi to dokazao – sve odsečene mavarske glave ponosno odneo i bacio pred noge svom kralju Alfonsu.

Legenda kaže da je Alfonso bio toliko ushićen smelim poduhvatom da je na licu mesta oprostio Đeraldu sva ranija krivična dela, dao mu plemićku titulu i postavio ga za kraljevskog guvernera novoosvojenih oblasti. Realno, teško da je Alfonso i imao mnogo drugačiji izbor. Đeraldo nije bio ni prvi ni poslednji razbojnik u evropskoj istoriji koji je preko noći postao plemić: istini za volju, ta granica između plemića i razbojnika često je bila sasvim tanka, na šta ćemo se vratiti nešto kasnije.

Ponosni stanovnici Evore odlučili su da uspomenu na svog oslobodioca ovekoveče u spomeniku: na njemu je Đeraldo predstavljen sa kratkim mačem u levoj ruci, dok u desnoj drži visoko podignutu odrubljenu glavu Mavra.

Ni punih pet vekova kasnije nije se mnogo toga promenilo.

Početkom XVII veka, veliki vojvoda toskanski, Ferdinand I Mediči, pobedio je otomansku flotu kod Alžira 1609. godine. Neke dve decenije kasnije, na trgu Mikele u toskanskom gradu Livorno zahvalni sugrađani, mornari i brodovlasnici podjednako oslobođeni straha od turskih gusara, odužili su se – tada već odavno mrtvom – Ferdinandu. Na spomeniku je on prikazan u pobedničkom stajaćem položaju, a ispod njega četvorica u lance vezanih Mavra, sa izrazitim crnačkim crtama lica.

IV

Himne

170px-Pils_-_Rouget_de_Lisle_chantant_la_Marseillaise

Pređimo sada sa grbova i spomenika na himne. Himna je, zajedno sa zastavom i grbom, jedan od simbola države. Pošto su od osamnaestog veka države – po pravilu – nacionalne, i himne su postale više od tehničkih obeležja države, one su danas u većini zemalja moćan instrument nacionalne homogenizacije. Od dočeka stranih državnika do dodele zlatnih medalja na Olimpijadama, intoniranje nacionalne himne je uvek svečani trenutak.

Znamo melodije mnogih himni stranih zemalja – borbeni marš francuske Marseljeze, svečane taktove ruske himne, uvodne akorde britanske Bože spasi kraljicu… Koliko, međutim, znamo njihove reči a posebno njihova značenja?

Prva (od čak dvanaest strofa) Marseljeze, nastale na početku revolucionarnih ratova 1792. pod imenom “Ratna pesma armije na Rajni” (Chant de guerre pour l’armée du Rhin) glasi ovako:

Hajdemo! Deco Otadžbine!

Dan slave je došao!

Protiv nas je podignuta

Krvava zastava tiranije! (Bis)

Čujete li u poljima

Riku tih divljih vojnika?

Oni vam u naručje dolaze

Da zakolju vaše sinove, vaše supruge.

Na oružje, građani!

Ni preostalih jedanaest strofa nisu mnogo miroljubivije – cela pesma je i ispevana kao ratnički marš i reči su bile sasvim u skladu sa njenom namenom.

Podsetimo se istorijskog konteksta u kojem je nastala: Ruže de Lil, autor pesme, spevao ju je u toku jedne jedine noći – između 25. i 26. aprila 1792. godine – kada je revolucionarna Francuska objavila rat Austriji. Pesmu je najpre posvetio svom domaćinu, u čijoj kući ju je i napisao – grofu Nikolasu Lukneru, komandantu odbrane Strazbura i guverneru tog pograničnog grada. Kuriozitet je, svakako, detalj da je maternji jezik većine stanovnika francuskog Alzasa u to vreme bio nemački, pa je već oktobra iste godine u Kolmaru morala da se načini i verzija Marseljeze na nemačkom: “Auf, Brüder, auf dem Tag entgegen”

Svoje sadašnje ime pesma je dobila 30. jula 1792. kada ju je, na čelu prvih pet stotina dobrovoljaca iz Marseja prilikom ulaska u Pariz otpevao dvadeset dvogodišnji lekar iz Monpelijea, Fransoa Mirer – kasniji Napoleonov general.

U ovom kontekstu, strana (austrijska, kasnije i pruska, ruska i engleska) intervencija je “krvava zastava tiranije”. Vojska koju su evropski dvorovi podigli protiv Francuske revolucije oglašava se u poljima kroz koja prolazi “rikom divljih vojnika” i nedvosmislen je cilj njenog dolaska: “da zakolju vaše sinove, vaše supruge”.

U istom stilu nastavlja se i druga strofa:

Šta hoće ta rulja robova,

Izdajnika, od kralja zavedenih?

Za koga ti gnusni okovi,

Ti lanci odavno pripremljeni?

A zatim i treća:

Bože! Naše će ruke biti okovane!

Naše glave pod jarmom saviće se!

Podli nasilnici postaće

Gospodari naše sudbine!

Da bi u šestoj strofi pisac spojio ideale Slobode i božanskog Proviđenja:

Stečena Slobodo! (Bis)

Bog koji šalje gromove

I koji vlada pojavama,

Da bi uništio tiranina,

Služi se na zemlji tvojom mišicom!

Za državnu himnu Francuske proglašena je 14. jula 1795. godine, na šestu godišnjicu pada Bastilje odlukom revolucionarnog Konventa. Ono što je, međutim, manje poznato to je da je Marseljeza izgubila svoj status zvanične državne himne već za vreme Napoleona – u njegovo vreme, neslužbena himna Carstva bila je pesma Veillons au salut de l’Empire – da bi kasnije, u vreme restauracije Burbona (1815 – 1830) bila i potpuno zabranjena.

Tek u drugoj polovini XIX veka Marseljeza postaje najpre himna međunarodnog revolucionarnog i radničkog pokreta – Pariske komune 1871. ali i u Rusiji, gde jedan od ideologa narodnjačkih revolucionara, Pjotr Lavrov, piše ruski tekst na njenu melodiju, 1875. godine – da bi zvanična himna u Francuskoj ponovo postala tek 1879.

Ali, i mnogo pre toga, muzički potencijal Marseljeze prepoznali su mnogi kompozitori kojima postaje nepresušna inspiracija: Franc List je napisao obradu za klavir, Betoven ju je uključio u svoju uvertiru “Velingtonova pobeda” (1813), Đakomo Rosini je koristi u operi “Italijanka u Alžiru” (1813), Robert Šuman u kompoziciji “Dva grenadira” (1840). Motive Marseljeze koristili su i Rihard Vagner, Dmitrij Šostakovič, Žak Ofenbah, Klod Debisi, Pjotr Iljič Čajkovski, Đuzepe Verdi… Poslednju obradu Marseljeze – rege verziju – napravio je 1978. godine Serž Ginzburg na svom albumu Aux armes et cætera.

U dvadesetom veku Marseljeza definitivno prerasta istorijski kontekst u kojem je nastala i postaje jedan od simbola borbe za novi svet, zajedno sa Internacionalom. Posle Oktobarske revolucije u Rusiji neko vreme se izvode i zajedno. Tridesetih godina ona je moćno muzičko oružje antifašista. U “Velikoj iluziji” Žana Renoara (1937) zajedno je izvode francuski i britanski ratni zarobljenici u Prvom svetskom ratu, kao znak prkosa nemačkim stražarima. A, ne slučajno, našla je svoje mesto i u prelomnoj tački Kertisovog kultnog filma “Kazablanka” (1942) gde se izvodi kao kontrapunkt nacističkoj “Straži na Rajni”.

I posle Drugog svetskog rata, Marseljeza zadržava svoju prvobitnu mobilizatorsku funkciju: tako njene uvodne taktove koriste Bitlsi za svoju kultnu pesmu “All You Need is Love” (1967), nezvaničnu himnu američke Nove levice i pokreta protiv Vijetnamskog rata.

Pesma je naravno imala i svoje kritičare: od engleskog filozofa Džeremi Bentama, još u vreme u kojem je i nastala, pa sve do bivšeg francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena koji se javno vajkao da je nezgodno ispod Trijumfalne kapije pevati o “nečistoj pruskoj krvi” dok se dočekuje nemački kancelar. Ipak, kampanja koju je 1992. godine pokrenulo sto uglednih francuskih javnih ličnosti – među kojima i Danijel Miteran, supruga tadašnjeg predsednika Fransoa Miterana – da se promene delovi teksta Marseljeze nije imala uspeha.

***

Hajde da sad iz Francuske pređemo u Italiju: pogledaćemo tekst himne italijanske republike iz 1946. godine, “Italijanska braća”, nastale po rečima istoimene pesme Gofreda Mamelija iz 1847. Već sam refren je interesantan po svojoj ratobornosti: od osam stihova u četiri se ponavlja rečenica “Spremni smo da umremo”, ali neka ta rečenica bude i metafora, a ponavljanje samo stilska hiperbola.

Ovde nas više zanima peta strofa u čijih se osam stihova kaže sledeće:

“Od Alpa do Sicilije,

Lenjano je svuda;

Svaki čovek ima srce

I ruku Feručija

Deca Italije

Sva se zovu Balilja

I svaka truba 

Svira Večernje.”

Ali, šta znače ove četiri reči? Lenjano, Feručio, Balilja, Večernje.

Lenjano, danas mali grad od pedesetak hiljada stanovnika blizu Milana, koji se pominje u prvom stihu, označava Bitku kod Lenjana, 29. maja 1176. godine, u kojoj je Lombardska liga, srednjovekovni savez gradova-država severne Italije koji je podržavao Papa, odnela odsudnu pobedu nad nemačkim vitezovima koje je predvodio lično imperator Fridrih I Barbarosa. U prvi mah se verovalo da je i sam Fridrih poginuo u bici – poraz je bio tako žestok – da bi se on ipak kasnije pojavio živ, mada prilično izranjavljen, kod Pavije. Međutim, u kolektivno sećanje Italijana Lenjano ušao kao simbol bitke u kojoj su omraženi Nemci pobeđeni.

Ko je Feručio iz četvrtog stiha? Frančesko Feručio, vojni komesar Firence početkom XVI veka, branio je svoj grad od znatno nadmoćnijih francuskih napadača na čijoj strani su se borili i švajcarski najamnici ali i dosta Italijana iz drugih, Firenci neprijateljskih, gradova. 3. avgusta 1530. u Bici kod Gavinjane, Feručio se gotovo sam probio do francuskog komandanta, princa Filibera Šalona i probo ga mačem (“svaki čovek ima srce i ruku Feručija”) da bi na kraju ipak bio zarobljen i pogubljen. Bio je pogubljen već ranjen i vezan, i to od italijanskog najamnika koji se borio na neprijateljskoj strani – kondotjera Fabricija Maramaldea. U italijanski jezik je tada i ušla nova reč maramaldeggiare – izraz koji označava kukavičko ubistvo nemoćnog protivnika.

“Deca Italije sva se zovu Balilja” piše u petom i šestom stihu. Balilja na italijanskom označava tak malo odraslog dečaka, dečaka koji još nije ni počeo da biva mladić. U tekstu italijanske nacionalne himne, Balilja, međutim, ima jedno sasvim konkretno značenje: odnosi se na Đan Batista Perasija, jedanaestogodišnjaka iz Đenove, koji je početkom decembra 1746. godine prolazio putem na kojem se austrijskoj vojnoj patroli u blatu zaglavila konjska zaprega sa topom. Vojnici su bičevima udarali narod koji se zatekao u blizini, terajući ga da izvuče kola iz blata. Svi ljudi su ćutke trpeli ali je Đan Batista na udarac koji je sam dobio uzvratio kamenicom koja je pogodila u glavu austrijskog oficira. Da li je taj kamen Austrijanca zaista i ubio ili nije, ostalo je do kraja nerazjašnjeno, ali istoričari se slažu da je on značio početak ustanka u Đenovi. Ustanka koji se samo pet dana kasnije završio proterivanjem Austrijanaca iz grada.

Đenovljani – oni koji istoriju poznaju malo bolje bar – znaju, međutim i drugi deo priče. Đan Batista je bio iz tako siromašne porodice da je njegov pravi nadimak pre ovog događaja bio mangiamerda (u doslovnom prevodu: onaj koji ima da jede samo sopstveni izmet). Posle herojskog čina koji je doveo do oslobođenja grada, Đan Batista nije mogao, naravno, da zadrži ponižavajući nadimak. Zato ga je čaršija naknadno na brzinu prozvala Balilja, da bi spasila čast grada. Kao Balilja je dve stotine godina kasnije ušao i u nacionalnu himnu.

Do sada je manje-više sve to u redu, reći ćete? Lenjano, bitka u kojoj su se italijanski i nemački vitezovi pošteno sukobili, na otvorenom polju? Feručio, neustrašivi komandant koji je u jednoj drugoj bici mačem ubio protivničkog kolegu, da bi posle i sam poginuo mučeničkom smrću – nešto slično kao naš Miloš Obilić? Balilja, hrabri mali dečak koji se goloruk suprotstavio naoružanom okupatorskom oficiru – kao naš šegrt Sava Petković na Čukur česmi 1862?

Ali, ne brzajte sa zaključcima. Ostaje nam još da vidimo Večernje iz poslednjeg, osmog, stiha…

Na uskršnji ponedeljak, 30. marta 1282. godine na Siciliji je izbila narodna pobuna protiv francuske vlasti koja je trajala prethodnih šesnaest godina. Prvi zvuk večernjih zvona bio je dogovoreni znak za unapred raspoređene grupe sicilijanskih ustanika da počnu da iz zasede, iznenada i često sa leđa, ubijaju Francuze gde god bi ih zatekli na ostrvu. Bolji sistem veze od zvona u to vreme nisu mogli da izmisle. Međutim, posle šesnaest godina okupacije, većina francuskih plemića i vojnika na Siciliju je dovela i svoje žene, mnogi od njih su imali i decu koja su još bila mala. Večernja zvona su zvonila cele noći, i ubijanje se nastavilo bez prekida, i bez milosti za bilo koga, gotovo do zore – nijedan Francuz, ne samo plemić, vojnik ili činovnik, nego nijedna žena ni dete, nije bio pošteđen. Crkveni hroničari su tog Uskrsa na Siciliji zabeležili nešto preko četiri hiljade leševa, od kojih su mnogi bili sasvim mali (“il piccolo cadavere”).

Sicilijansko Večernje bi, po našim današnjim kriterijumima, nesumnjivo bilo kvalifikovano kao genocid. Ovaj događaj je, međutim, unet u italijansku nacionalnu himnu kao patriotski čin, uzor na koji sve buduće generacije Italijana treba da se ugledaju (“I svaka truba svira Večernje”).

Zaista, šta bi se desilo u današnjoj Evropi da je nekome u Srbiji palo na pamet da u tekst srpske nacionalne himne unese takvo sećanje na Srebrenicu?

Italijani su bar narod koji nije oskudevao u znamenitim ličnostima. Genijalnost Leonardovih izuma, majstorska igra senki kod Karavađa, savršene linije u kamenu Mikelanđela. Po Amerigu Vespučiju je nazvana Amerika – iako je i njegov prethodnik Kristifor Kolumbo bio Italijan. Verdijeva Aida ušla je u riznicu svetske muzike, kao i Kolodijeve stranice sa Pinokiom.

Ali ipak, niko od njih nije ušao u himnu. Jedna bitka u kojoj je, sa obe strane, bilo tek oko tri do četiri hiljade vitezova, jedan komandant grada koji je zapravo izgubio bitku, jedan hrabar dečak, jedan ustanak koji se pretvorio u genocid – svaki put kada na Olimpijadi neki italijanski takmičar osvoji zlato, ceo svet zapravo sluša pesmu o tim događajima.

A, da paradoks bude još veći: iako je svaki od ta četiri događaja, u svoje vreme, bio vrlo dramatičan – nijedan od njih nije bitno promenio glavni tok istorije. Razne feudalne dinastije, francuske i španske, borile su se za prevlast na Siciliji i pre i posle Sicilijanskog Večernjeg, Fridrih I Barbarosa je bio samo jedan od nemačkih careva koji su vekovima išli u ratne pohode po Italiji, Francuzi su to činili takođe, a Austrijanci su tek 1918. napustili sve italijanske teritorije.

***

Reći ćete možda da su Italijani i Francuzi narodi vrele, južnjačke krvi, i da je dramatika u tekstovima njihovih himni u skladu sa tim temperamentom? Ako bismo krenuli dalje na sever našeg kontinenta sigurno ćemo doći do hladnih i racionalnih naroda koji imaju dosadne himne bez mnogo uzbuđenja?

Hajde onda da pogledamo Dansku. Nacionalna himna Danske, “Kralj Kristijan stoji pored moćne katarke” iz 1778. godine, već u samom naslovu odaje ponešto iz svoje sadržine. Njena prva strofa glasi:

“Kralj Kristijan stoji pored visoke katarke u dimu i magli;

njegov mač udara tako teško,

da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju.

Onda se potopila svaka neprijateljska krma i katarka u dimu i magli.

“Bežite”, vikali su, “bežite što pre možete!”

Ko može da stane pred danskog Kristijana u bici?”

Za razliku od italijanske himne u kojoj se pominju četiri istorijska događaja, danska se odnosi na jedan jedini: Bitku kod Kolberške pustare, 1. jula 1644. godine. Na tom mestu se četrdeset danskih i norveških brodova, pod komandom kralja Kristijana IV, sukobilo sa četrdeset tri švedska (ovi poslednji imali su i oko sto topova više) i pobedilo.

Koliko je tvorac danske himne bio autentičan u opisu Kristijanovog mača koji “udara tako teško da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju”? Kristijan je na samom početku bitke pogođen u glavu, iz šrapnela rasprsnutog švedskog topovskog đuleta – njegovi saborci su jedno vreme čak mislili i da je poginuo – ali je posle prvobitne kontuzije uspeo da stane na noge i bori se – tim svojim velikim mačem – do samog kraja bitke. Nijedna strana, međutim – sasvim suprotno tekstu himne – nije izgubila nijedan jedini brod. Šveđani se na kraju jesu povukli, ali bi svakako bilo preterivanje reći da su bezglavo bežali: od skoro šest hiljada švedskih vojnika i mornara koliko ih se borilo poginula su samo trideset dvojica.

A danski kralj Kristijan, tada već šezdeset sedam godina star, izgubio je jedno oko (ono u koje je pogođen šrapnelom na početku bitke) i poživeo još samo četiri godine. Umro je u sedamdeset prvoj godini, što je dočekano velikim olakšanjem kod mnogih Dankinja: Kristijan je, naime, bio opsednut vešticama i bio je sklon da bez mnogo razmišljanja spali svaku ženu koja bi mu se učinila makar malo čudna.

 

V

Heroji ili razbojnici?

Theodoros_Kolokotronis

Dosad smo se bavili kontroverznim nazivima ulica, spomenicima, grbovima i himnama. Materijalnim i duhovnim tvorevinama evropske istorije. Ali šta ćemo sa kontroverznim ljudima?

Teodoros Kolokotronis, jedan od vođa Grčkog rata za nezavisnost, možda je najbolji primer za ono što želimo sad da opišemo. Rođen u planinskom masivu centralnog Peloponeza, klan Kolokotronis se bavio uglavnom razbojništvom. Onda kada bi žrtve tog razbojništva bile turski trgovci, ono je naravno dobijalo novi kvalitet – prerastalo je u patriotizam.

Kolokotronisi su bili toliko nepodnošljivi za svoje okruženje da je i u narodnoj pesmi ostalo zapisano kako su na konjima ulazili u crkve:

“Na konju oni idu u crkvu,
Na konju oni ljube ikone,
Na konju oni dobijaju pričest,
Iz sveštenikove ruke.”

Kada su Grci počeli svoj ustanak protiv Turaka – punih sedamnaest godina nakon što su Srbi svoj oslobodilački rat počeli i osam godina nakon što su ga izgubili – nije bilo povoljnije oblasti u kojoj je on mogao da se podigne od Peloponeza. Geografija je diktirala strategiju, a Peloponez je mogao da izrodi samo jednog vojskovođu – Kolokotronisa.

Ali vrlo brzo po prvim uspesima i konsolidaciji slobodne teritorije oslobodilac biva uhapšen od samih svojih sunarodnika. Svojom bahatošću se zamerio, a svojom sposobnošću uplašio, isuviše drugih velikaša. Za razliku od Karađorđa – kome je bio gotovo vršnjak a po temperamentu brat blizanac – imao je sreće da mu glava nije odsečena, nego je 1825. samo zatvoren sa grupom svojih pristalica na malom ostrvu Hidra, odakle je brže-bolje pušten da organizuje odbranu od novog turskog napada.

Potom je ponovo proveo desetak godina na slobodi, i ponovo ih koristio za dvorske spletke, pomaganje raznih frakcija i pretendenata na grčki presto, jednih protiv drugih. Hirovit, nikada nije znao baš tačno šta bi hteo – on je ionako uvek znao samo da se bori.

Novi kralj Oto I ga 1834. ponovo hapsi i osuđuje na smrt zbog veleizdaje, ali i izvršenje te presude opet poništava pomilovanje i već naredne godine Kolokotronis je opet slobodan čovek.

Na kraju svog života, Teodoros Kolokotronis je dočekao da mlađeg sina oženi u Kraljevskoj palati u Atini, u prisustvu istog onog kralja Ota kojeg je sam hteo da ubije i koji je njega osudio na smrt. Sutradan po tom venčanju je i umro, 4. februara 1843. godine.

Danas se statusa Teodorosa Kolokotronisa, na konju, nalazi levo od glavnog ulaza u grčki parlament u Atini. Njegovo ime nose kasarne grčke vojske širom zemlje. Njegov lik bio je na novčanici od pet hiljada drahmi, sve dok grčka valuta nije ustupila mesto evru.

Teodoros Kolokotronis je jedan od onih likova u evropskoj istoriji  – takvi su bili i Frensis Drejk u Engleskoj, Hajrudin Barbarosa u Turskoj ili Jovanka Orleanka u Francuskoj – koji su bili idealni prototipovi romantičnih junaka: razbojnici i heroji odjednom, plemeniti i surovi, ljudi su ih i voleli i mrzeli, plašili ih se i obožavali ih, bilo je trenutaka kada bi bili jako potrebni ali i onih drugih, kada je svašta moglo da im padne na pamet. Tek kada bi postali mrtvi mogli su konačno da budu bezopasni i – opšteomiljeni.

I svi oni, svako od njih pojedinačno i svi zajedno, sa svim svojim kontroverzama – i kao heroji i kao razbojnici odjednom – ulaze u to kolektivno mentalno nasleđe Evrope kojim se danas bavimo.

 

VI

Vitezovi ili zločinci?

Leighton-God_Speed!

Još je Dizraeli konstatovao “Vreme viteštva je prošlost”, da bi tu njegovu rečenicu kasnije koristio i Čarls Dikens – kasnoviktorijanski državnici i pisci očigledno su već u svom vremenu proročki uočili naznake narednog veka. Veka u kojem će, dva puta u pedeset godina, na poljima Verdena i u gasnim komorama Aušvica, prošlost postati ne samo viteštvo, nego i zdrav razum.

Znači li to, međutim, da su raniji evropski ratovi – oni vođeni pre dvadesetog veka – svi bili viteški? Da njihove vojskovođe nikada nisu bili zločinci i da je sam pojam ratnog zločina izum modernih vremena?

Pre nego što pogledamo nekoliko zanimljivih istorijskih primera potrebno je ukratko razmotriti pojam viteštva – onako kako je on postepeno razvijen u ranom Srednjem veku, kao sklop običajnih normi koje su prevazilazile pravila ratovanja u tehničkom smislu i obuhvatale širi spektar poželjnog društvenog ponašanja, uključujući tu i moralne norme kao što su čast, uljudnost, hrabrost, odanost, a u doba Renesanse i način odevanja, bonton i pravila ophođenja prema damama.

Viteštvo je, kao neformalni kod ponašanja, nastalo negde između 1170. i 1220. godine, nikada nije kodifikovano u jedinstvenom dokumentu, ali je bilo česta tema literature tog vremena, počevši od Historia Regum Britanniae 1130-tih, u kojoj je, po prvi put pomenuta legenda o vitezovima kralja Artura. Pojam je kasnije, u XIII i XIV veku, razvijen u tri odvojene hronike: Ordene de Chevalerie nepoznatog autora, u kojem se opisuje zatočeništvo krstaškog viteza Hjua od Sen Omera kod sultana Saladina i njegovo kasnije oslobađanje; Libre del ordre de cavayleria katalonskog autora Rajmona Ljulja – zbirku znanja i veština koje vitezovi moraju da poseduju i mana koje moraju da izbegavaju; i Livre de chevalerie francuskog pisca i viteza Džefrija od Čarnija – inače prvog dokazanog vlasnika čuvenog Torinskog pokrova – koja naglašava hrabrost kao vitešku vrlinu.

Iz ove tri hronike jasno je da su naši preci viteštvo odredili kao skup vrlina iz tri različita aspekta, uzeta zajedno: vojnog, plemićkog i verskog. Sa vremenom su se i te vrline preciznije odredile, kao:

  1. Lojalnost: praktična osobina ratničkog plemstva, neposredno izražena na bojnom polju kao hrabrost, ali takođe posmatrana i kao stvar reputacije.
  2. Uzdržanost: samokontrola u postupcima i ponašanju prema protivničkim ratnicima ali i prema dvorovima njihovih gospodara, a naročito prema onima koji se ne bore – mi bismo danas rekli, civilima – kvalitet za koji je, nekoliko vekova kasnije, Marko Miljanov upotrebio izraz čojstvo.
  3. Čvrstina: ovaj kvalitet izjednačava se sa lojalnošću i uzdržanošću kao jedna od vojnih vrlina viteštva; prema Filipu od Navare, vitez bi sa zrelošću trebalo da stekne i čvrstinu kao sastavni deo svog habitusa; Džefri od Čarnija je naglašavao muški aspekt čvrstine, u svetlu religioznog osećanja koje je opisao kao contemptus mundi, “prezir prema svetu”, shvaćenom kao mehanički skup ovozemaljskih vrednosti i materijalnih dobara.
  4. Velikodušnost: prema francuskom pesniku i teologu,  Alanu od Lila, velikodušnost (largesse) nije bila samo stvar jednostavnog davanja onog što se ima, nego i “odsustvo pohlepe, želje za poklonima i ništa osim prezira za mito”.
  5. Davidovska etika: najjači kvalitet viteštva, koji proističe iz biblijske tradicije; prvobitno set očekivanja od “dobre vladavine” koji je Crkva naknadno, u Franačkom periodu razvila u posebne moralne vrednosti: zaštitu slabih i bespomoćnih, poštovanje prema udovicama i siročadi, suprotstavljanje onima koji su surovi i nepravični; suština Davidovske etike je blagonaklonost jakih prema slabima.
  6. Čast: cilj koji se postiže životom koji je u skladu sa idealima viteštva i razvijanjem navedenih ideala i ponašanja; gubitak časti je poniženje za čovekovu reputaciju i gora je od smrti; Bertran de Born, francuski plemić i jedan od poznatijih trubadura svog vremena je o tome napisao “Što se mene tiče, više volim da držim sasvim mali komad zemlje časno, nego da imam veliko carstvo nečasno.

Od kasnog Srednjeg veka, kada je epoha viteštva u zapadnoevropskoj istoriji faktički završena, apologeti ovog koncepta su u njegovim naknadnim interpretacijama pošli od pretpostavke (suštinski pogrešne) da je viteštvo bilo živa institucija a ne književni koncept, način života u kojem su se ljudi uvek i svuda ponašali viteški, i da bi imitacija tog perioda mogla da bitno unapredi sadašnjost u kojoj su oni živeli.

To je bila istovremeno i pomalo plemenita i pomalo luckasta misija Don Kihota, protagoniste najviteškijeg romana svih vremena, to je bila inspiracija viteštva u knjigama škotskog romanopisca Ser Valtera Skota, to je bila romantična slika života američkog Juga iz perioda Građanskog rata u SAD, nezaboravno opisana u filmu “Prohujalo sa vihorom”. Zajednički za sve ove umetničke interpretacije bio je isti lajtmotiv – povratak vremenu viteštva značio bi povratak evropskom Zlatnom dobu.

Ali, hajde da sad uporedimo realnost i mit. Koliko su sva ona viteška pravila iz hronika – ona o lojalnosti prema svom vladaocu, udržanosti u ponašanju, odricanju od zemaljskih vrednosti i preziru prema ponuđenom mitu, velikodušnosti prema pobeđenom, ranjenom i zarobljenom neprijatelju, poštovanju prema ženama, zaštiti udovica i siročadi, blagonaklonom odnosu jakog prema slabom, dostojanstvenom tretmanu mrtvih – koliko su ta pravila zaista poštovana u stvarnom životu Evrope tog doba?

***

Počećemo od templara, tog simbola viteštva ranog Srednjeg veka. Koliko su oni stvarno poštovali contemptus mundi, taj ideal prezira prema ovozemaljskim, materijalnim, dobrima?

Godine 1148, zbog izdaje templara, izgubljen je Damask. Egipatskog hrišćanskog princa, koji se krio kod hramovnika, izdali su neprijatelju za 60.000 zlatnika. Godine 1166, dvanaest članova reda je obešeno zbog neshvatljive predaje tvrđave na Jordanu. Čudno! Što je više bilo vojnih poraza, tim se red više bogatio.

Kada je Luj IX Sveti 1250. godine dopao ropstva Saracena za njega su zahtevali, u to vreme, neverovatan otkup od 25.000 livara zlata. Nijedna država Evrope ne bi mogla da sakupi toliki novac u zahtevanom roku. Tada su se obratili hramovnicima. Njihov blagajnik, čak ne onaj u pariskoj centrali, već u Akri, malo, reda radi, zatežući, dao je celokupnu sumu.

Godine 1290, pao je Jerusalim. Siromašni vitezovi su prešli na Kipar. Kupili su ga od Ričarda Lavljeg Srca po ceni od 100.000 vizantijskih zlatnika, što je za to vreme bilo basnoslovno bogatstvo.

Uostalom, i konačna likvidacija templarskog reda koja je započela hapšenjem njegovih glavnih rukovodilaca, 13. oktobra 1307. godine u Francuskoj, bila je prevashodno motivisana željom kralja Filipa IV da se oslobodi nagomilanih dugova prema Redu, preuzetih da bi finansirao Stogodišnji rat sa Engleskom a ne crnom magijom, idolatrijom, homoseksualnim obredima i drugim razlozima koji su tada bili javno izneti.

Sam papa Klement V, čije je sedište tada bilo u francuskom gradu Avinjonu, ovo je bio prinuđen da indirektno potvrdi samo mesec dana kasnije, u svojoj buli Pastoralis Praeeminentiae kojom je pozvao sve evropske monarhe da uhapse sve vitezove templare koje pronađu i zaplene svu imovinu Reda koja se bude zatekla na njihovim teritorijama.

Istorijska istina je, dakle, prilično drugačija od romantične priče ispričane u Fukoovom klatnu i Da Vinčijevom kodu

***

Hajde da sada pogledamo drugi od šest kriterijuma viteštva – uzdržanost u postupcima prema poraženom protivniku, odnosno čojstvo kako ga je kasnije opisao Marko Miljanov. Ovaj kriterijum je između ostalog podrazumevao da se sa ratnim zarobljenicima postupa dostojanstveno i da se oni kasnije oslobode uz (za ta vremena sasvim uobičajen) novčani otkup.

Razmotrićemo slučaj koji se dogodio u maju 1170. godine prilikom jedne od prvih engleskih (zapravo tada još uvek normanskih) invazija Irske. Komandant engleske prethodnice, Rejmon Le  Gros iskrcao se na jugoistočnoj obali ostrva i na samoj litici rta Baginbun Hed uspostavio improvizovano utvrđenje. Pod njegovom komandom bilo je, kažu hronike, jedva sedamdeset vojnika – strelaca i deset vitezova – konjanika. Taj broj je kasnije bio nešto uvećan kad mu se pridružio Hervi od Monmorensija, avanturista kome je kruna velikodušno obećala “sve zemlje koje bude osvojio” – ali, sve i zajedno sa njim, Rejmon nije imao na raspolaganju više od sto boraca.

Sa druge strane, irske plemenske vođe su u obližnjem gradiću Vaterford lako okupili oko tri hiljade boraca i samouvereno krenuli da osvoje utvrđenje. U nekim interpretacijama ove bitke navodi se kako su Englezi usput od seljaka zaplenili neko stado ovaca koje su stavili ispred sebe kao živi štit, tako da su bili van domašaja irskih mačeva, pa su sa bezbedne udaljenosti svoje protivnike precizno gađali strelama. Sa druge strane, Džerald od Velsa u svojoj hronici Expugnatio Hibernatica ne pominje nikakve ovce, nego klasično ratno lukavstvo – iznenadni obračun mačevima između Le Grosa i irskog komandanta koji se dogodio na uskom mostu postavljenom preko rova iskopanog oko zamka, gde irska brojna nadmoćnost nije mogla da dođe do izražaja. Detalji naravno nisu precizno zabeleženi, mada je iz drugih bitaka na tom prostoru i u tom periodu poznat obrazac po kojem su male, ali dobro naoružane, organizovane i vešto vođene snage mogle da savladaju i višestruko brojnijeg protivnika.

Ono u čemu se svi hroničari slažu je ishod – Irci su posle pogibije svog komandanta krenuli u panično bekstvo, kao svaka razbijena vojska, i nisu se zaustavljali sve do Vaterforda. Taj dan ih je koštao, po nekim izvorima pet stotina po nekim čak hiljadu poginulih dok su Englezi izgubili samo desetak vojnika. Irci su imali, međutim, i sedamdeset zarobljenika, kako u hronikama piše “plemenitog roda”. Pretpostavljamo da Englezi nisu imali motiv da zarobljavaju obične vojnike – seljake, za koje nisu ni mogli da dobiju otkup, ali o tome nikakvi zapisi nisu sačuvani.

Kada se radi o ovih sedamdeset zarobljenika Rejmon Le Gros je imao samo dva izbora: da ih poštedi, i odmah zatraži otkup za njihovo oslobađanje, i da ih, takođe odmah, ubije. Iz niza praktičnih razloga – ograničena količina hrane koju je imao na raspolaganju u neprijateljskoj zemlji, mali broj vojnika koji bi morao da ih čuva do dolaska pojačanja, slabe komunikacije sa maticom, koje su podrazumevale nesigurnu plovidbu vodama Irskog mora – nije bilo realno da se oni duže vreme drže kao ratni zarobljenici a još manje da se pošalju za Englesku.

Odluka o sudbini ovih sedamdeset ljudi morala je dakle da bude doneta naredne noći, na ratnom savetu koji su u utvrđenju održali Rejmon i njegovi vitezovi. Anonimni narodni pesnik je ishod tog ratnog saveta opisao u epu “Pesma o Dermotu i Erlu”, napisanom negde na početku XIII veka, dakle samo nekih tridesetak godina kasnije:

Čak sedamdeset Iraca
zarobljeni su na dan slave
i vitezovi hrabrih srdaca
svima im odrubiše glave.

Dadoše sekiru od kaljenog čelika
devojci što služavka je bila
svima im glave ona odseče bez krika
da bi potom preko litice njihova tela bacila

…jer rastaše se sa svojim verenikom
poginulim u bici, tog dana ranije
Devojka što opsluži Irce rukom lakom
zvala se Alisa od Abergavenija.

Od događaja je prošlo skoro devet stotina godina i za sve to vreme nije moglo da se utvrdi da li je Alisa od Abergavenija bila istorijska ili književna ličnost, da li je ona stvarno postojala ili je bila samo plod mašte narodnog pesnika. Da li je zaista sa vojskom stigla iz rodnog Velsa, prateći svog verenika? Uostalom, ni ime tog verenika, ljubavnika ili šta god je već on bio, koji je navodno poginuo u bici, nije ostalo sačuvano. Pomalo čudno, s obzirom da Englezi nisu imali više od desetak mrtvih pa bi bilo logično da su njihova imena ostala sačuvana.

Kako je jedna krhka devojka uspela da sama sekirom odseče glave, a potom preko litice baci tela, sedamdeset odraslih muškaraca? Da li je možda ubila samo dvojicu ili trojicu zarobljenika, kao svoj mali revanš, dok su se drugima pozabavile njene muške kolege? Odgovore na sva ta pitanja ne možemo naći ni u hronikama ni u narodnim pesmama. Jer, ni u već pomenutoj hronici Džeralda od Velsa Expugnatio Hibernatica, ali ni u jednom drugom pisanom dokumentu posle 1170. godine, više se nigde ne pominje ime Alise od Abergavenija. Ostao je sačuvan samo njen lik, na nekoliko tapiserija načinjenih u narednom veku – predstavljena je kao mlada žena crvene kose i sa neizbežnom sekirom u rukama.

Da li su vitezovi Rejmona Le Grosa želeli da pred istorijom odgovornost za neviteški i nečasni čin – ubistvo ratnih zarobljenika – sa sebe prebace na ženu, uz to još i običnu služavku, stvarnu ili izmišljenu, sasvim svejedno? Ili je pripisivanje egzekucije njoj trebalo da bude samo dodatni vid ponižavanja protivnika koga je, eto, čak i žena mogla da pogubi? Ili, možda, i jedno i drugo?

***

Viteški kodeks uključivao je i zaštitu civilnog, neboračkog, stanovništva od surovosti ratnih dejstava – tako je bar propisivao njegov peti kriterijum, Davidovska etika?

Razmotrićemo jedan slučaj iz Stogodišnjeg rata koji se dogodio u Normandiji, tada delu poseda engleske krune u Francuskoj. Radi se o opsadi tvrđave Šato Gajar, koja je trajala punih sedam meseci, od avgusta 1203. do početka marta 1204. godine. Tvrđavu je branio engleski garnizon čija je snaga bila procenjena na sto do dve stotine vojnika, pod komandom Rožea od Lasija, a opsedalo ju je oko osam hiljada Francuza kojima je komandovao lično kralj Filip Drugi. U tvrđavi je bilo i negde između 1.400 i 2.200 civila, uglavnom izbeglica iz okolnih mesta koji su se pred francuskom vojskom sklonili pod zaštitu njenih zidina.

Zabrinut koliko će trajati njegove zalihe hrane Rože od Lasija je, negde krajem septembra, odlučio da svo neboračko stanovništvo jednostavno izbaci iz tvrđave. Na prvi pogled, to je bila velikodušna odluka, jer su na taj način civili bili zaštićeni od rizika (tvrđava je bila gađana iz raznih opsadnih mašina, velikim kamenjem i tzv. grčkom vatrom) iako su njeni motivi bili sasvim sebični. Iz Londona je, od kralja Jovana Bez Zemlje dobio poruku da se snalazi sam – očekivano pojačanje neće stići najmanje još pola godine. Hrane je bilo dovoljno za njegove vojnike, ali ne i za beskorisna usta (Les Bouches Inutiles) kako je tada nazivan svako ko nije bio u stanju da se bori.

Po srednjovekovnim pravilima ratovanja, pravo na slobodan prolaz (fr. sauf-conduit, lat. fides publica) bilo je civilima garantovano samo u slučaju predaje opsednutog utvrđenja. Dok su borbe još trajale, odluka o tome da li će ono biti priznato bila je stvar diskrecione ocene komandanta opsadne vojske. Viteška pravila jesu zahtevala da se slobodan prolaz dozvoli iz humanitarnih razloga, ali surova ratna logika nalagala je sasvim suprotno – ako bi ograničene zalihe hrane morale da se podele na veći broj usta i odbrana bi kraće trajala.

Prvim dvema grupama od po četiri do pet stotina izbeglica francuski komandant je u oktobru dozvolio prolaz kroz opsadne linije, ali kad je kralj Filip Drugi došao u inspekciju i saznao za velikodušni potez svog komandanta besno je naredio da se “više nikome, nezavisno od godina, pola ili zdravstvenog stanja ne dozvoli da napusti zamak”. Tada je naišla i treća, najveća grupa beskorisnih usta koju je Rože od Lasija, očigledno, bio svesno poslao u sigurnu smrt.

Tako se, početkom novembra, preko hiljadu staraca, žena i dece našlo na ničijoj zemlji između opsadne vojske koja ih je gađala strelama i tvrđave, čija su im vrata sada bila zatvorena i sa čijih su je zidina gađali kamenjem. Ostali su zarobljeni na uskom prostoru. Teške opsadne mašine sa jedne strane i strelci sa druge razmenjivali su vatru iznad njihovih glava i svaki nedovoljno precizan hitac mogao je da znači civilnu žrtvu.

Ali, to je bila samo jedna od njihovih nedaća: nije im bilo dozvoljeno da iz utvrđenog grada ponesu nikakve zalihe hrane, dolazila je zima a izašli su u gotovo letnjoj odeći. Francuski sveštenik, hroničar i pesnik, Vilijem Bretonski, koji se sve vreme nalazio na licu mesta dramatično je svom epu Philippide opisao patnje ovih ljudi koje su trajale puna tri meseca: očajničke pokušaje da ostanu u životu hraneći se travama i korenjem, izgladnele pse izbačene iz tvrđave, zbog čijeg oskudnog mesa su oni jači nemilosrdno tukli one slabe, pa čak i jednu novorođenu bebu, koju su ljudi poludeli od gladi odmah oduzeli od majke i u slast pojeli…

Šato Gajar je na kraju ipak kapitulirao, 8. marta sledeće godine, ne dočekavši pomoć iz Engleske. Sa ovom tvrđavom je dinastija Plantageneta izgubila sve svoje posede u Normandiji u korist francuske krune. Krajem februara je Filip Drugi konačno sve preostale izbeglice zarobljene na ničijoj zemlji propustio kroz francuske linije. Za tri meseca je od prvobitnih hiljadu preživela tek oko polovina – oni najslabiji, stari, deca i bolesni, ostali su zauvek na ničijoj zemlji.

Da li se Filip na kraju sažalio na njihove patnje ili je samo želeo da raščisti prostor za konačan napad na tvrđavu? Odgovor na to pitanje nije zabeležen u hronikama. Ne daju ga ni Vilijemove Filipide – umesto toga, on detaljno opisuje odgovor jednog starca kojem nakon oslobađanja iz ovog prinudnog zarobljeništva nikako nisu mogli iz usta da izvade ostatke oglodanog psećeg repa:

“Ja sam moj gospodine na ovom psećem repu preživeo poslednjih mesec dana, i on mi je sada slađi od stola punog belog hleba.”

Šta je od svega navedenog zaista bila istina a šta umetničko preterivanje teško je reći sa vremenske distance od osam vekova. Vilijem Bretonski je bio jedan od najpoverljivijih ljudi francuskog kralja Filipa Drugog. Bio je njegov lični ispovednik, povremeno odlazio na poverljive diplomatske misije u Rim, a povremeno dobijao i zadatke da bude diskretan tutor deci koju bi kralj dobijao u raznim vanbračnim vezama. Teško je, dakle, očekivati da je on mogao da bude objektivan hroničar ma koje bitke koju je njegov gospodar vodio.

U svakom slučaju, za konačan uspeh francuske kampanje u Normandiji, pa i u čitavom Stogodišnjem ratu, bila je vrlo važna i satanizacija i moralna degradacija protivnika. A šta bi bolje moglo da posluži u tu svrhu ako ne umetnički prikaz sopstvenog kralja kao velikodušnog džentlmena a engleskog komandanta kao bezdušnog monstruma koji je eto bespomoćne civile nemilosrdno osudio na sporu i strašnu smrt od gladi?

Vilijem Bretonski je tako, verovatno i ne znajući, postao preteča onoga što će, u narednim vekovima, postati poznato pod pojmom propagandista.

***

Na kraju, jesu li viteška vremena bar značila poštovanje mrtvog protivnika – njegovo pravo da neometano i dostojanstveno sahrani svoje mrtve, poštovanje njihovih grobova i zaštitu tih grobova od skrnavljenja?

Razmotrićemo slučaj lorda-protektora Engleske, Olivera Kromvela, koji je umro od urinarne infekcije, 3. septembra 1658. Njegov sin Ričard, koji ga je nasledio na funkciji lorda protektora, nije bio sposoban da očuva republikanski režim i podneo je ostavku samo nekoliko meseci kasnije, maja 1659. Već 1660. Čarls II, sin Čarlsa I koji je pogubljen za vreme Kromvelove vladavine, pozvan je da se vrati iz izgnanstva i vlast dinastije Stjuart je ponovo uspostavljena.

30. januara 1661. – simbolički, na dan pogubljenja svog oca, dvanaest godina ranije – Čarls II je organizovao ne samo pogubljenje svih onih još uvek živih poslanika koji su glasali za smrtnu kaznu Čarlsu I, nego i ekshumaciju Kromvelovog tela iz Vestminsterske opatije, i njegovu posmrtnu egzekuciju. Leš je nakon iskopavanja iz crkve najpre odnet u obližnju krčmu “Kod crvenog lava” gde je sačekao tela drugih, u međuvremenu preminulih, republikanskih zaverenika. Potom su sva tela odneta na vešala u selu Tajburn (ono se tada nalazilo, otprilike, na mestu gde je danas londonski Marbl Arč) i tamo ostala izložena “od ujutro do četiri popodne” kako pišu savremene hronike. Od Kromvelovog tela je onda sekirom – “bilo je potrebno šest udaraca”, napisao je pažljivi posmatrač – bila odvojena glava, da bi telo bilo bačeno u jamu sa đubretom, a glava nabijena na šest metara dugačak kolac i podignuta iznad ulaza u zgradu parlamenta u Vestminsteru. Tamo je i ostala naredne dvadeset četiri godine, sve do smrti Čarlsa II. Kao zastrašujuće upozorenje za sve buduće poslanike, verovatno.

Zanimljiva je i kasnija sudbina Kromvelove glave: legenda kaže da je pred sam kraj vladavine Čarlsa II velika oluja u Londonu slomila (dotad verovatno već prilično truo) kolac na koji je bila nabijena pa je glava pala na zemlju, gde ju je u travi slučajno našao stražar koji je čuvao obližnje ministarstvo finansija – on ju je sakrio ispod ogrtača i posle sakrio u dimnjaku svoje kuće. Još četvrt veka kasnije, glava se zatekla u privatnom muzeju švajcarsko-francuskog sakupljača kurioziteta, Klaudija De Pija, koji je naplaćivao njeno razgledanje. Krajem XVIII veka zatekla se u vlasništvu izvesnog Semjuela Rasela, propalog glumca i pijanice koji je tvrdio da je Kromvelov dalji rođak. Od njega ju je kupio zlatar i časovničar Džems Koks, za nekih pet hiljada funti u današnjem novcu, da bi je posle samo nekoliko godina preprodao izvesnoj braći Hjuz za sedam i po hiljada – Kromvelova glava je bila, očigledno, dobra investicija.

Sve ovo dosad su, međutim, bile golicave londonske priče, ne nužno sasvim tačne, opisane u raznim novinama, memoarskoj literaturi i drugim sekundarnim istorijskim izvorima. Prvi primarni istorijski izvor – kupoprodajni ugovor – o Kromvelovoj glavi potiče iz 1815. kada ju je od naslednice braće Hjuz kupio Henri Vilkinson, u čijoj je porodici ostala narednih vek i po. Sam Henri, inače prilično bizarna osoba, uživao je da njom impresionira dame koje su ga posećivale – irska književnica Meri Edžvort opisala je 1822. kako je Henri postavio glavu kao ukras u vazu sa cvećem kada su zajedno doručkovali…

Henrijevi naslednici su, međutim, bili diskretniji – Kromvelova glava je sklonjena u posebnu somotsku kutiju gde je ostala – uz povremena pozajmljivanja raznim naučnim institutima koji su vršili antropometrijska ispitivanja – sve do 1960. godine, kada je konačno sahranjena u kripti jednog koledža na Univerzitetu u Kembridžu. Tri stotine godina nakon njegove prirodne smrti i naknadnog posmrtnog pogubljenja.

Tako je i Engleska, zemlja koja je postojbina jedne legende – one o kralju Arturu, arhetipu viteštva – dočekala da bude i postojbina jedne antilegende – one o najdužoj i najčudnijoj putešestviji glave jednog šefa države nakon njegove smrti.

***

Opisujući vremena viteštva nekoliko stotina godina kasnije, i aludirajući na vrline opisane u fiktivnom dvoru kralja Artura, francuski istoričar Žan-Šarl Leonard de Sismondi napisao je:

“Što gledamo dublje u istoriju jasnije ćemo videti da je sistem viteštva bila jedna gotovo u celini poetska izmišljotina. Nemoguće je tačno utvrditi zemlje za koje se pričalo da je u njima preovlađivao. On je uvek bio predstavljen kao udaljen od nas i u vremenu i u prostoru, i dok nam savremeni istoričari daju jasan, detaljan i potpun pregled nepočinstava dvorova i velikaša, ili divljaštva i korupcije plemstva, i servilnosti naroda, mi smo uvek ponovo iznenađeni da nađemo pesnike koji, posle dugog protoka vremena, obožavaju ista ta vremena kao sjajne fikcije milosti, vrline i lojalnosti.”

 

VII

Janko, Janoš ili Joan: priča o pomešanim identitetima

Hunyady_János (1)

Sibinjanin Janko, Janoš Hunjadi ili Ioan de Hunedoara – izbor imena zavisiće od toga smatramo li ga Srbinom, Mađarom ili Rumunom.

Ali, možemo li – sa naše današnje tačke gledišta, naravno – da pretpostavimo kako je on sam mogao da se oseća? Da li je “beli knez Vlaške”, kako ga je zvao njegov savremenik, francuski pisac i diplomata Filip od Komina, o sebi mislio kao o Srbinu, Mađaru ili Rumunu? I da li su čoveku, koji se u većem delu svojih pedeset godina, koliko je ukupno proživeo, bavio ratovanjem sa Turcima, ta tri pojma uopšte nešto posebno i značila?

Još jedan savremenik, dominikanski fratar Pjetro Rancano ga u svojoj hronici Annales omnium temporum zove Janko – u latiniziranom obliku doduše – Ianco vulgo cognominator. Dva vizantijska hroničara tog vremena – Georgios Frances i Laonik Halkokondik – koriste paralelno nekoliko različitih imena: Ianco/Iango”, „Iancou/Iangou”, „Iancos/Iangos”, „Iancoula/Iangoula”, „Gianco/Giango” i „Ghiangou.

Dovoljno da ga u daljem tekstu zovemo Jankom, nedovoljno za odgovor na pitanje koje smo postavili.

Ime Jankovog oca, Vojka, po prvi put se pojavljuje u jednoj povelji mađarskog kralja Sigismunda (Žigmunda) iz 1409. godine, kada je Janko imao samo tri godine. Tom poveljom je zamak u današnjem rumunskom gradu Hunedoari, sa pripadajućim zemljama, dat Vojku i njegovom sinu Janku, Vojkovoj dvojici braće, Magošu i Radolu, i ujaku (ili rođaku) ove trojice, koji se takođe zvao – tako bar u povelji piše – Radol. U ovoj povelji se Vojk opisuje kao “sin Serba” i to je jedan od osnova za kasnije teorije o Jankovom srpskom poreklu, iako ni u jednoj hronici ne nalazimo ništa bliže o poreklu njegove porodice.

Drugi osnov je jedna bugarštica (srpska narodna pesma) iz XV veka u kojoj se navodi da je Sibinjanin Janko nezakoniti sin srpskog despota Stefana Lazarevića, sina Cara Lazara, i njegove ljubavnice, devojke iz grada Hermanštata (današnji Sibiu) u Rumuniji. Istorijska tačnost pesme ne može biti potvrđena: despot Stefan je zaista, negde krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio u vazalne odnose sa ugarskim kraljem Sigismundom od kojeg je na upravu dobio Mačvu sa Beogradom, gde je smestio i svoju prestonicu, ali nema sačuvanih zapisa o njegovom boravku u gradu Sibiu, gde bi mogao da stupi u vezu iz koje se rodio Sibinjanin Janko. Naprotiv, hronike se slažu da se Stefan, septembra 1405, oženio Jelenom, ćerkom đenovljanskog plemića Frančeska II Gatiluzija, gospodara ostrva Lezbos, inače sestrom Irine (Evgenije) Paleolog, žene vizantijskog cara Jovana II.

Konačno, treći osnov za teorije o srpskom poreklu Sibinjanin Janka je navod iz hronike već pomenutog vizantijskog istoričara Laonika Halkokondika da je on, u mladosti. proveo nekoliko godina na dvoru despota Stefana u Beogradu. Nema drugih primarnih istorijskih izvora koji mogu da potvrde ovu tvrdnju, ali indirektnu potvrdu možemo naći u činjenici da se Sibinjanin Janko, oko 1429. godine, oženio Elizabetom Silađi, čiji je otac Ladislav bio tzv. familiaris regis, ili deo intimnog kruga prijatelja oko despota Stefana u poslednjim godinama njegovog života (Stefan je umro 1427. godine). Da li je tim dogovorenim brakom Stefan Lazarević, koji je zvanično umro bez dece, želeo da osigura budućnost svog nezakonitog sina?

Drugi hroničari su imali i druge teorije: italijanski pesnik Antonio Bonfini, koji je poslednje godine svog života proveo na dvoru Jankovog sina Matije Korvina u Budimpešti u svojoj knjizi Historia Pannonica: Sive Hungaricarum Rerum Decades IV najpre navodi podatak da je Jankov otac zapravo bio sam ugarski kralj Sigismund, da bi u jednom kasnijem spisu tu teoriju osporio, navodeći da se radi o “neukusnoj izmišljotini” i pripisujući je zlobi Jankovog protivnika, grofa Ulriha II Celjskog. Da li se to naručiocu knjige nije dopalo da bude bude sin vanbračnog deteta?

Položaj Sibinjanin Janka na ugarskom dvoru brzo je prerastao onaj koji je uživao njegov otac – po većini istorijskih izvora Vojk je ipak bio samo niži funkcioner čijoj je porodici kao nagrada dat zamak u Hunedoari, ali daleko od toga da je bio prihvaćen kao ravnopravan sagovornik u Pešti. Taj status je, međutim, vrlo brzo dobio njegov sin Janko – po nekima, za njegov uspon je bio zaslužan brak sa Elizabetom Silađi, po drugima podrška despota Stefana, u poslednje dve decenije života najvernijeg vazala kralja Sigismunda, po trećima njegove nesporne vojničke veštine i gotovo neutaživa žeđ za vođenjem krstaških ratova protiv Turaka.

Vodeći te ratove na celom području istočnog Balkana – od Varne na Crnom moru do Kosovog PoljaSibinjanin Janko je jedno vreme krajem 1448. bio i zatočen u Srbiji. Despot Đurađ Branković, koji je odbio da mu se pridruži u ratnim pohodima protiv nadmoćnijeg Otomanskog carstva, zarobio ga je i utamničio u tvrđavi u Smederevu na povratku sa Kosova. Razmišljao je da ga preda Turcima, ali je na kraju bio prinuđen da ga pusti već posle dva meseca kada mu je ugarski dvor zapretio konfiskacijom svih poseda – sankcije velikih sila su, kao što vidimo, postojale i onda, i bile su isto tako efikasne kao i danas.

Ipak, samo tri godine kasnije, Sibinjanin Janko i Đurađ Branković zaključuju savez – bilo je to kada su poverljivi dubrovački emisari obavestili obojicu o pripremi novog velikog pohoda koji je pripremao sultan Mehmed II – i taj savez biva zapečaćen jednom veridbom. Jankov sin Matija (8) i Đurađova unuka Jelisaveta (10), ćerka Ulriha Celjskog venčaće se posle samo četiri godine. Ideja da se na taj način prekinu višedecenijski sukobi dveju feudalnih porodica oko prevlasti na širokim prostorima od Alpa do Karpata, na žalost nije uspela – mlada je umrla 6. novembra 1455. pre navršene četrnaeste godine.

Beograđanima je, ipak, Sibinjanin Janko ostao najpoznatiji po presudnoj ulozi koju je imao u odbrani njihovog grada od turske opsade, 1456. godine, kada je sa dve stotine lađa doplovio Dunavom, prepadom upao u turski logor 22. jula i naterao sultana Mehmeda II na povlačenje. Bila je to slavna pobeda zbog koje su – kako su pisali savremenici – “zvonila crkvena zvona od Venecije do Oksforda”, ali pobednik nije imao vremena da čuje izveštaje o tome. Zaražen kugom, umro je u Zemunu 11. avgusta.

Kako je pisao Enea Silvio Pikolomini, kasniji papa Pije II:

“Iako mu je snaga slabila, naredio je da bude odnet u crkvu, gde se ispovedio na hrišćanski način, primio božansku pričest i predao dušu Gospodu u rukama sveštenika. Srećna duša koja je stigla u Nebesa kao tvorac i simbol herojske akcije kod Beograda.”

Opisujući kraj svog prijatelja (Pikolomini i Sibinjanin Janko su se dobro i dugo poznavali) i vojskovođe koji je pune dve decenije vodio krstaške ratove na Balkanu, pisac ni na samom kraju nije obratio pažnju na njegovo etničko poreklo. Da li je on bio Srbin, Mađar ili Rumun očigledno mu nije bilo preterano važno, kao što o tome nigde nije sačuvana nijedna Jankova izjava.

Da li je takva pripadnost u petnaestom veku bila manje značajna nego što će to postati kasnije, u devetnaestom, dvadesetom pa i dvadeset prvom? Ako je sudeći po čoveku koji je svoje ratne operacije vodio na prostoru koje su omeđivale obale čak tri mora – Crnog, Jadranskog i Egejskog, planirajući ih ponekad sa takvim saveznicima kao što su bili Đerđ Kastrioti Skenderbeg i Vlad Cepeš Drakula, u sudarima svetova koji su se događali na nemirnoj granici, nacije – a posebno nacionalne države – su mogle samo da smetaju njihovim vizijama.

 

VIII

Ničiji ili svačiji gradovi – jug (1)?

1200px-Pieter_Bruegel_the_Elder_-_The_Tower_of_Babel_(Vienna)_-_Google_Art_Project

Evropa ima puno gradova koji su, u hiljadu ili dve godina njene istorije, često menjali svoju pripadnost. Kako su se menjale granice zemalja, tako su se menjali i njihovi gospodari. Francuski Miluz je postajao nemački Milhauzen i obrnuto, baš kao što je i nemački Kenigsberg postajao ruski Kaliningrad, a grčki Konstantinopolis turski Istanbul. Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

Ali, Evropa ima i nekoliko gradova koji su toliko puta bili nečiji da se slobodno može reći da su bili svačiji ili možda ničiji. U raznim epohama bilo je pokušaja da se taj, postepeno izgrađeni, kompleksni identitet, pomešan, različit i odvojen od velikih teritorijalnih zajednica pored kojih su, više nego u kojima su, živeli, da se taj amalgam različitih kultura i tradicija, izrazi kroz neku vrstu posebnog statusa. Da oni, i zvanično, postanu ničiji i svačiji.

Danas ih, u tom obliku, više nema: moderna nacionalna država je progutala je srednjovekovni kosmopolitski grad. Umesto njega, krajem dvadesetog veka stvaraju se njegovi novi, postmoderni modeli: Brisel, Frankfurt, London... Baš zato korisno je podsetiti se i nekoliko tipičnih primera iz evropske istorije.

***

Thessaloniki

Zapadno od delte Vardara, na samoj severnoj obali Egejskog mora, tamo gde se Via Egnatia ukršta sa moravsko-vardarskom dolinom, 315. godine pre nove ere helenski kralj Kasandar Makedonski podigao je grad i nazvao ga po svojoj ženi – Tesalonike, polusestri Aleksandra Velikog.

Još 41. godine p.n.e. Marko Antonije mu je dao status slobodnog grada, a oko sto godina kasnije postao je jedan od centara iz kojih se širilo rano hrišćanstvo. Legenda kaže da je Sveti Pavle, u misiji širenja nove vere na helenskom istoku, tri puta na tri Sabata posetio glavnu sinagogu u Solunu i tamo posejao seme novog učenja. Početkom IV veka dobio je i svog sveca-zaštitnika: Svetog Dimitrija, stanovnika Soluna probodenog kopljem za vreme vladavine poslednjeg rimskog imperatora koji je proganjao hrišćane, Galerija.

Grad se razvijao brže nego što je bilo ko od savremenika mogao da pretpostavi: glavna luka za pretovar roba sa Orijenta na planinske puteve Balkana bila je, u trenutku pada Rimskog carstva na Zapadu 476. godine, drugi po veličini grad – posle Konstantinopolja – u onome što će brzo postati nova imperija – Vizantija.

U VI i VII veku grad su nekoliko puta neuspešno napadali Avari i Sloveni, sve više se naseljavajući u njegovoj zaleđini, da bi sa padom Vizantije u Četvrtom krstaškom ratu Solun postao vredna a laka nagrada za svakoga ko bi se pred zidinama grada pojavio sa nešto naoružanih ljudi. Venecija, Bugarsko Carstvo, lokalni despoti Epira i Nikeje – svi su se oni, na kraće ili duže vreme, smenjivali kao vladari Soluna. Sredinom XIV veka u gradu je – neke četiri godine – funkcionisala čak i tzv. Republika Zelota, anti-aristokratski pokret formiran od mornara i gradske sirotinje, u vreme kada je Solun bio praktično odvojen i od užeg i od šireg okruženja.

Sa dolaskom Otomanskih osvajača na Balkan, krajem XIV veka, počinje islamizacija Soluna, a samo sto godina kasnije – kada Izabela i Ferdinand iz tek ujedinjene Španije proteruju Jevreje na Levant – i njegova judeizacija. Tako je u Solunu uspostavljena složena islamsko-grčko-jevrejska ravnoteža koja će biti narušena tek u dvadesetom veku. Najpre sa Balkanskim ratovima, a potom i sa razmenom stanovništva posle Grčko-turskog rata Solun biva lišen svog muslimanskog stanovništva. Sa Holokaustom, biva lišen i jevrejskog. Tek 1945. on postaje, u punom smislu te reči, grčki grad.

***

dubrovnik-oldmap

Prema Konstantinu Porfirogenitu (De Administrando Imperio, oko 950. godine) svoje ime – Ragusa (Rhaousin, latinizovano Rhagusium) – dobio je po “stenovitom ostrvu” Lausa, na koji su se naselile izbeglice iz Epidauruma (Ragusa Vecchia, današnji Cavtat) koje su se sklonile od napada slovenskih doseljenika u VII veku. Moderno ime, Dubrovnik, po prvi put se pominje u Povelji Kulina bana, 1189. i ono najverovatnije potiče iz reči “dubron“, keltskog izraza za vodu (galski dubron, irski dobar, velški dubr/dwfr, kornvolski dofer). Dubrovnik je, dakle, imenjak francuskog Duvra i engleskog Dovera, ali i nemačke reke Tauber, pritoke Majne.

U ranom srednjem veku pod zaštitom Vizantije, Dubrovnik je u prvo vreme očuvao svoje autohtono, rimsko stanovništvo. Kako su se trgovačke veze, međutim, širile ono se polako pomešalo sa došljacima a grad je sa vremenom sve više postajao mediteranski melting pot: u njega su polako dolazili Hrvati – pomorci, kapetani i trgovci; Srbi – kuriri i vojnici; Italijani iz Venecije sa severa i Pulje sa juga, Toskanci koji su predstavljali različite firentinske porodične firme; Saksonci rudari i Jevreji doktori; Katalonci, trgovci vunom i mnogi drugi.

Ipak, čak do 1472. godine zvanični jezik u Dubrovniku je bio latinski – način da se održi ravnoteža između dva glavna jezika kojima je govorilo stanovništvo – italijanskog (uglavnom venecijanskog i toskanskog dijalekta) i dubrovačke varijante dalmatinskog.

Posle pada Konstantinopolja pod vlast krstaša, 1204. godine, Dubrovnik je narednih vek i po posed Venecije, da bi Zadarskim mirom, 1358. stekao nezavisnost – te godine je uspostavljena Republika koja je trajala narednih četiri stotine pedeset godina, uprkos godišnjem danku koji je povremeno plaćala najjačoj sili u regionu – nekada Ugarskoj, nekada Srbiji, a nekada i Otomanskom carstvu.

Zajedno sa Ankonom, na drugoj strani Jadranskog mora, Dubrovnik je uspostavio alternativni trgovački put za skupocenu robu – svilu, začine i drago kamenje – koja je dolazila sa Orijenta. Umesto uobičajenom rutom preko Venecije i prelaza Brener za Nemačku, roba sa galija koje su uplovljavale u dubrovačku luku išla je za Ankonu, a potom u Firencu, Lion i konačno kod krajnjih kupaca u bogate flandrijske luke Antverpen i Briž. Već u šesnaestom veku kolonija dubrovačkih trgovaca postoji u Fesu, u Maroku, Republika ima konzula na Visokoj Porti i zaštitnica je nekoliko hrišćanskih naseobina širom Otomanskog carstva. Dubrovačka talasokratija, baš kao i mletačka, znala je da je izvor njenog bogatstva – pa samim tim i opstanka – na moru.

Ekonomska moć donosila je i društveni napredak: prvi savremeni sistem zdravstvene zaštite u ovom delu Evrope, 1301; prvu apoteku, koja i danas radi, 1317; starački dom, 1347; karantinsku bolnicu (Lazaret), 1377; sirotište, 1432. Za izgradnju vodovodne mreže, duge dvadeset kilometara, koja je zamenila dotadašnje cisterne, doveden je 1438. napolitanski arhitekta i inženjer, Onofrio dela Kava.

Republika je visoko cenila svoju slobodu: latinska reč za slobodu – libertas – pisala je crvenim slovima na beloj zastavi pod kojom su plovili njeni brodovi na pučinama; nad ulaznim vratima u tvrđavu Lovrijenac pisalo je Non bene pro toto libertas venditur auro (Sloboda se ne prodaje ni za svo zlato sveta); a uvodni deo Držićeve drame “Dubravka”Himna slobodi – bio je posle 1627. i himna Republike. Ali, Republika je cenila i tuđu slobodu: od 1418. Dubrovnik je jedna od prvih evropskih država koja je i zvanično ukinula ropstvo.

Kao i sa vitezovima Svetog Jovana na Malti, i kraj Dubrovačke republike označio je isti čovek – grobar evropskog feudalizma – Napoleon Bonaparta. Grad je sam pozvao francuske trupe, 1806. godine, kao zaštitu od jednomesečne opsade rusko-crnogorske flote, da bi Maršal Marmon dve godine kasnije ukinuo Republiku i njenu teritoriju pripojio Ilirskim provincijama.

I tu stranu vlast, 28. januara 1814. godine, okončava jedna druga, koja je isto tako počela sa ratnim brodom koji je uplovio u dubrovačku luku. Na palubi britanskih Bahantkinja nalazio se Vilijem Host, jedan od boljih oficira admirala Nelzona, i njegov austrijski kolega prepoznatljivog srpskog imena – general Todor Milutinović. Legenda kaže da, dok su se Dubrovčani, po odlasku Francuza, dogovarali ko će biti naredni knez, očekujući da će Republika, sa svojim srednjovekovnim privilegijama, biti obnovljena, Todor Milutinović jednostavno ušao u Knežev dvor na kraju Straduna, seo na mesto na kojem je vekovima sedeo knez i zgradu proglasio komandom austrijske vojske. Tako je počeo još jedan vek – vek austrijske vlasti u Dubrovniku.

U narednom veku, nova vlast nije stigla brodom, kao dve prethodne, nego vozom – odred srpske vojske, pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, stigao je uveče, 13. novembra 1918. godine, na železničku stanicu u Gružu, gde mu je stanovništvo priredilo oduševljen doček. Dvadeset šest godina kasnije, 18. oktobra 1944. Dubrovnik je od nemačkih i ustaških snaga oslobodila 2. dalmatinska brigada NOVJ, nastupajući iz pravca Cavtata.

Između ta dva oslobođenja, Dubrovnik je bio mesto na kome se događa radnja jednog od najupečatljivijih filmova antifašističke kinematografije u Evropi – “Okupacije u 26 slikaLordana Zafranovića.

***

220px-Borsa1854

Na samom severoistočnom kraju Jadranskog mora, tamo gde se spajaju masivi Apeninskog i Balkanskog poluostrva, smestio se grad. Rimski Tergeste, grčki Τεργέστη, italijanski, španski i portugalski Trieste, mađarski Trieszt, nemački i holandski Triest, srpsko-hrvatski i slovenački Trst. Grad je ime dobio po staroj venecijanskoj reči terg – koja je označavala pijacu.

Status rimske kolonije dobio je za vreme Julija Cezara, a tek dva veka kasnije njegovi stanovnici stekli su i status rimskih građana – hronike kažu da je za to bio najzaslužniji ugledni Tršćanin tog vremena, Fabius Severus, prijatelj tadašnjeg imperatora Antonija Pija.

Komšija, ali i konkurent, veće i jače Venecije Trst je oduvek imao problem manjeg brata koji se nalazi u sumnjivom društvu: za razliku od Venecijanaca čiji je identitet bio nesporan, Tršćani su svoj izgrađivali na nezahvalnoj tromeđi romanskih, slovenskih i germanskih uticaja.

Zaboravljenog negde na krajnjoj istočnoj tački njegove imperije, Karlo Veliki se grada 788. godine setio tek kada mu je došla jedna deputacija Tršćana sa zahtevom da postanu deo njegove države. Trst je dva puta, u trinaestom i u četrnaestom veku bio okupiran od Serenissime – vojni pohod na mali grad bio je Mletačkoj republici jeftiniji od konkurencije na morima. Ponovo napušten, ponovo je 1382. molio da bude deo imperije – ovog puta Habsburške. Sporazum o dobrovoljnom pokoravanju (dedizione) potpisan je u zamku u Gracu, 30. septembra.

U Habzburškoj imperiji Trst ostaje sve do 1918. godine sa autonomijom doduše, ali gubeći sve više svoj trgovački značaj u korist većih, i bolje pozicioniranih, Rijeke i Dubrovnika. Pošteđen novog venecijanskog napada 1463. intervencijom pape Pija II (koji je ranije bio biskup Trsta) i turskog spaljivanja 1470. grad konačno dobija status slobodne luke poveljom austrijskog cara Karla VI, 1719.

Tri puta osvajan od Napoleona – 1797, 1805. i 1809. – Trst je četiri godine sastavni deo francuskih Ilirskih provincija, da bi posle Bečkog kongresa 1815. narednih sto godina ponovo bio deo Austrijskog carstva, prestonica krunske zemlje Österreichisches Küstenland – Austrijskog primorja. Pomorska baza austrijske flote, centar brodogradnje, sedište Austrijskog Lojda, krajnja tačka prve austrijske železničke linije – Južne Železnice Beč – Trst 1857.

Jedna od velikih bečkih ulica i danas se zove Triesterstrasse – ona na čijem kraju počinje put za Trst – i neke Bečlije i danas imaju običaj da kažu da na njoj počinje Balkan. To je inače loša parafraza kneza Meterniha – on je rekao da Balkan počinje na Renvegu, u ulici ne mnogo udaljenoj od Triesterstrasse, doduše.

U Trstu je 1882. godine dvadeset četvorogodišnji italijanski iredentista Đulermo Oberdan pokušao da ubije austrijskog cara Franju Josifa dok se nalazio u poseti gradu. Đulermo je, dakle, bio preteča našeg Gavrila Principa. Ali, za razliku od Gavrilovog, njegov pokušaj nije uspeo – Franjo je preživeo a Đulermo je obešen. Danas se smatra mučenikom pokreta za italijansko ujedinjenje, Risorgimento, njegovo ime je uklesano na Obelisku posvećenom palima u ratovima za nezavisnost u Firenci, spomen ploča mu se nalazi u Bolonji, dobio je jedan od centralnih gradskih trgova (Piazza Oberdan) u rodnom Trstu, a roman posvećen njegovom životu napisao je i današnji slovenački predsednik Borut Pahor – Đulermova majka je, naime, bila Slovenka, čije je prezime, kao vanbračnno dete, i nosio.

Ali ovaj motiv – Đulerma i Franju – smo već pomenuli na početku naše današnje priče – kada smo se podsetili oca Galife i generala Dijema u Barseloni. Ono što je zanimljivije to su dublji istorijski procesi čiji početak je označio ovaj atentat i koji su obeležili celu prvu polovinu narednog, dvadesetog veka.

Trst je postao tačka sporenja dva iredentizma, dva moćna nacionalna projekta i pokreta: italijanskog, kome je bio krajnja istočna tačka projektovane velike države, i slovenskog (ili bar jugoslovenskog), kome je bio krajnja zapadna. Italijanski fašizam i učešće ove zemlje u Drugom svetskom ratu na gubitničkoj strani problematizovali su položaj Trsta ponovo, 1945.

U grad su 1. maja popodne, nekoliko sati pre 2. novozelandske divizije generala Harolda Aleksandera, ušli tenkovi 3. brigade jugoslovenske Četvrte armije generala Petra Drapšina čime je počeo period od trideset devet dana vojne uprave Jugoslovenske armije. Tito nije hteo da sa dojučerašnjim saveznicima ratuje zbog Trsta i već 9. juna je sa britanskim generalom Vilijemom Morganom potpisao sporazum kojim je grad predat na vojnu upravu anglo-američkih saveznika a povučena linija razgraničenja između savezničkih i jugoslovenskih trupa u Julijskoj krajini prozvana je Morganovom linijom.

Punih desetak godina, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, trajao je pokušaj da se jugoslovensko-italijanski spor reši formiranjem Slobodne teritorije Trsta, kao nezavisne države pod protektoratom UN, u kojoj bi se zajedno našli i Italijani koji su činili većinu u gradskim, i Jugosloveni koji su to bili u seoskim delovima Julijske krajine. Projekat je konačno propao i već 1954. Slobodna teritorija Trsta je faktički podeljena – zona A sa gradom je pripala Italiji, a zona B južno od njega Jugoslaviji. Te jeseni je Moša Pijade na Dunav stanici u Beogradu predvodio demonstracije na kojima se uzvikivalo: “Zona A, zona B, biće naše obadve“, “Pela džukela” (tadašnji italijanski premijer zvao se Đuzepe Pela) i “Druže Tito samo reci, ručaćemo u Firenci”.

Ozbiljne šezdesete i vesele sedamdesete su gotovo preko noći zaboravile i Pelu džukelu, i tenkove u Firenci ali i Kler Lus, arogantnu američku ambasadorku u Rimu u to vreme, kojoj je Moša Pijade, sa onim prepoznatljivim beogradskim osmehom preporučivao da “gospođa prodaje samo ono što je njeno, jer čujemo da je u tome vrlo uspešna“.

Nekako mnogo brže nego što se to moglo očekivati, i svakako mnogo brže nego što to činimo danas, zaboravili smo sve one ružne stvari a Frojdov optimizam pamćenja pomogao nam je da se koncentrišemo na one lepe. U Trst bismo išli na vikend, najpre da kupujemo stvari kojih nije bilo u našim prodavnicama a potom i jednostavno da se provedemo. Počeli bismo na Ponterosu, nastavili preko Piazza Oberdan, a u Via Karduči – koja je dobila ime po pesniku Đuzepeu Kardučiju, Nobelovcu koji je sa Viktorom Igoom neuspešno molio za život neuspešnog atentatora Oberdana – popili bismo espreso. Prodavci su tih godina, uglavnom, od stranih valuta viđali samo jugoslovenski dinar.

Pad Gvozdene zavese 1989, a potom i raspad SFRJ i kasniji prijem Slovenije i Hrvatske u EU, za Trst su značile i konačan povratak u status pospane provincijalne luke, zaboravljene na krajnjoj istočnoj tački Italije. Rim, Venecija i Milano su mnogo atraktivniji za posetioce sa istoka. Jer, ono za šta su nekada išli u Via Karduči sada mogu da nađu i u Ilici i u Knez Mihailovoj. Samo ponekad, kada na Italiju dođe red da bude domaćin besmislenih okupljanja lidera tzv. Zapadnog Balkana, birokrate sa rimske Piazza Farnese taj događaj smeste u Trst – kao mali homage gradu zbog kojeg je NATO nekada bio spreman da ide u rat…

***

Tangier

Zadržaćemo se još malo na Sredozemlju i iz Trsta krenuti još dalje na zapad. Na samom jugozapadnom kraju Evrope – sitničavi geografi bi mi sad sigurno prigovorili da se više i ne radi o Evropi, nego o Africi – nalazi se Tanger. Neki su tvrdili da je ime dobio po Tingis, mitskoj ćerci Atlasa, koji je na svojim plećima držao Nebesa. Drugi su bili manje romantični: grad je nazvan po semitskoj reči za luku, tigisis. Marokanci su ga nazivali “nevestom severa“, Španci i Portugalci “vratima Afrike“.

Posle vekova kartaginske, rimske, vizantijske i arapske vlasti, grad Tanger, na krajnjoj zapadnoj tački severne obale Afrike, tamo gde se mešaju vode Mediterana i Atlantika, zauzeli su, iz drugog pokušaja, 1471. godine Portugalci. Posle dva veka, dali su ga kao miraz engleskom kralju Čarlsu II, uz ruku njihove princeze Katarine od Bragance. Tako je portugalski Tanger postao engleski ali samo za dvadeset godina – treptaj oka u istoriji. Novi vlasnici su se najpre brinuli o mirazu svoje kraljice: dali su gradu garnizon da ga štiti i povelju kojom je izjednačen sa engleskim gradovima, da bi na kraju zaključili kako je ipak suviše skup za održavanje. Utvrđenja koja su sazidali digli su u vazduh, ukrcali se u brodove, i prešli preko puta moreuza, u Gibraltar gde se i danas nalaze.

Tako je Tanger postao ponovo arapski, odnosno marokanski. U njemu su Sjedinjene Američke Države stekle svoju prvu nekretninu u inostranstvu – zgradu konzulata je marokanski sultan Mula Sulejman poklonio američkom predsedniku Džemsu Monrou. U Tangeru je, nakon pada kratkotrajne Rimske republike, 1849. godine kratko živeo i italijanski revolucionar Đuzepe Garibaldi.

Kada je Maroko, početkom XX veka, faktički podeljen na severni deo pod španskom i južni pod francuskom kontrolom u Tangeru je neko vreme bio zatočen i poslednji sultan nezavisnog Maroka, Mula Hafid, a nemački kajzer Vilhelm bio je 1905. spreman da uđe u svetski rat – skoro deset godina pre nego što je to zaista i učinio – samo da bi sprečio da grad dođe pod francusku vlast.

Posle Prvog svetskog rata u Tangeru je 1923. uspostavljena demilitarizovana zona i zajednička međunarodna administracija Francuske, Španije i Velike Britanije. 1928. njima su se pridružile i Italija, Portugalija i Belgija, a 1929. i Holandija. Politička neutralnost i komercijalna sloboda učinile su u tom periodu grad privlačnim za mutni strani kapital i njegove nerazdvojne pratioce – špijune i švercere. Baš preko britanske banke u Tangeru saveznički obaveštajci su 1943. dobili prve primerke savršenih falsifikata britanskih funti koje su nacisti proizveli u sklopu čuvene “Operacije Bernhard”.

Tanger je, konačno, reintegrisan u Maroko 1956. godine. Ali njegova egzotična i pomalo mistična reputacija ostala je inspiracija u popularnoj kulturi – za platna, romane, filmove i stripove. Tanger je tako toponim Matisovih slika (“Prozor u Tangeru”), Koeljovog “Alhemičara” i Ladlamovog “Bornovog ultimatuma”, ali i ozloglašene “Spektre” Džemsa Bonda i nezaboravne strip junakinje našeg detinjstva – “Modesti Blejz”.

 

IX

Ničiji ili svačiji gradovi – sever (2)?

1024px-Ausbreitung_der_Hanse_um_das_Jahr_1400-Droysens_28

Međutim, svačiji i ničiji gradovi nisu bili samo na južnim ivicama Evrope, nego i na severnim. Nasuprot Solunu, Dubrovniku, Trstu, Tangeru – tim izolovanim kosmopolitskim ostrvima Mediterana – racionalni um severnih naroda formirao je, još krajem dvanaestog veka, savez trgovačkih gradova različitih zemalja i naroda. Hanzeatska liga, Hansa Teutonica ili Liga Hanseatica, prvobitno je bila savez severnonemačkih gradova, na obalama Severnog i Baltičkog moraLibeka, Hamburga, Vizmara, Rostoka, Kenigsberga – ali i nekih u unutrašnjosti – Erfurta, Kelna, Dortmunda, Magdeburga, Frankfurta na Odri, Berlina.

Zamišljena kao carinska unija, sa jedinstvenim trgovačkim i pomorskim propisima, merama, tegovima, komercijalnim i tehničkim procedurama i zajedničkom mrežom predstavništava u inostranstvu, Hanzeatska liga je bila preteča današnje Evropske unije. Vrlo brzo, nemačkim gradovima pridružili su se i drugi: na istoku poljski Dancig, Vroclav, Krakov i Torunj, livonski Riga, Reval i Dorpat, pa čak i ruski Novgorod i Pskov, na severu švedski Vizbi, Malme i Štokholm i norveški Bergen, na jugozapadu flandrijski Antverpen i Briž, a Liga je imala svoju slobodnu carinsku zonu, sa eksteritorijalnim statusom, u londonskom pristaništu.

Neke članice Lige priključile su joj se kao slobodni gradovi, koji nisu prihvatali vlast nijedne šire političke zajednice – Hamburg i Libek, na primer – dok su drugi ušli kao posedi svojih feudalnih gospodara, ali su članstvom u Ligi stekli mnogo širu autonomiju nego ranije. Jer, Hanzeatska liga je imala i svoje vojnike na kopnu i moru – najamnike naravno – kao i svoje ratne brodove kojima je štitila trgovačke. Adler von Lübeck – “Orao Libeka” – dug 80 metara, sa 138 topova i nosivošću od tri hiljade tona bio je ponos ratne mornarice Lige i strah i trepet za gusarske brodove na severnim morima.

Zaista, nisu samo gusari imali razloga da se plaše hanzeatskih trgovaca: tako su 1368. Ligini najamnici opustošili Kopenhagen, a neposlušni danski kralj Valdemar primoran je na ponižavajući mirovni ugovor – morao je da plaća Hanzi petnaest procenata sve dobiti koja se u budućnosti zaradi na danskim posedima. Ipak, Hanza bi ponekad i izgubila: tako su trgovci Amsterdama 1441. oružjem uspeli da odbrane svoje pravo da uđu na Baltik a da ne uđu u Hanzu.

Pojava velikih teritorijalnih država u šesnaestom veku, praktično na svim stranama – Elizabetine Engleske na zapadu, Ivanove Rusije na istoku, Kazimirove Poljske na jugu i Gustavove Švedske na severu – označila je početak kraja Hanze. Nove, velike nacionalne države tražile su pun suverenitet nad svojim gradovima i lukama, kako bi mogle da naplate carine i finansiraju svoje, sve skuplje, vojske. Udruženi slobodni trgovački gradovi odupirali su se neumitnom toku istorije gotovo čitav vek – da bi poslednji ekser u njihov mrtvački sanduk zakucala Luterova reformacija 1517. i epoha verskih ratova koju je ona otvorila.

Kada je Evropa završila tri epohe svojih ratova – versku, imperijalnu i ideološku – negde od 1980. godine, gradovi nekada udruženi da bi zaštitili svoje trgovce i uspostavili njihove monopole (ova dva motiva su uvek u istoriji išla ruku pod ruku) ponovo su okupljeni. Sada u naporu da udruže svoje marketinške napore, dobiju malo više medijske pažnje i turističkih prihoda. Umesto nekadašnjeg energičnog trgovca iz Danciga, trideset četvorogodišnjeg Georga Gizija, koji je na dvoru Henrija Osmog pregovarao o trgovačkim povlasticama i 1532. ušao u večnost na platnu Hansa Holbajna, danas evropske turiste, jednom godišnje za tu priliku kostimiran kao njegovi slavni prethodnici, dočekuje Bernd Sakse. Ovaj bivši radnik Simensa, od 2000. je socijaldemokratski gradonačelnik Libeka, 228. po redu. Grada koji i danas, u svom zvaničnom nazivu, ponosno nosi pridev “Slobodni hanzeatski grad” – pridev koji mu je, jedan jedini put u istoriji, sitničav i pun zavisti prema uspešnim ljudima i gradovima, oduzeo neuspešni slikar bečkih akvarela, Adolf Hitler.

Danas je u protestantskoj Evropi ostalo sećanje na Hanzu: njeno ime po nebu ponosno pronose avioni nemačke Lufthanze, u holandskom Groningenu postoji Hanzeatski univerzitet primenjenih nauka, u Rostoku fudbalski klub “Hanza Rostok”, u norveškom Bergenu veseli turisti piju pivo iz Pivovare Hanza, u Švedskoj je donedavno radila Hansabank dok u nekadašnjoj prestonici ove čudne federacije, Libeku, od 2015. godine postoji Evropski Hanzamuzej. Ako vas put nanese u ovaj grad, od deset ujutro do šest popodne možete svratiti i pogledati muzejsku postavku – videćete zanimljive eksponate, družićete se sa dve šarmantne brinete, Felicijom i Franciskom, a kad se umorite popiti pravo hanzeatsko pivo u restoranu koji se zove, a kako bi drugačije, nego – Nord.

X

Zaključak: šta je istorija ako ne bajka koju smo prihvatili?

capa-historia

Evropska istorija je danas skup hiljada duboko kontroverznih detalja nalik onima, na preskok i na brzinu opisanim, u ovoj priči – detalja sakupljenih iz pojedinačnih istorija desetina naroda, u toku dve hiljade godina. Ona je skup ličnosti, koje su za jedne heroji i mučenici a za druge razbojnici i teroristi, za jedne vitezovi a za druge zločinci. Bitaka, koje su jedni dobili a drugi izgubili. Ratova, koji su za jedne značili oslobađanje a za druge osvajanje. Grbova, koji jedne ispunjavaju osećanjem ponosa a druge ogorčenja. Pokolja, koji su za jedne bili gnev pravednika a za druge genocid. Himni, čije reči nikada nisu imale isto značenje za sve. Istih jezika, nazivanih uporno različitim imenima, i različitih jezika, nazivanih uporno istim imenom.

I ako ostavimo po strani nacizam i sve njegove varijetete – tu jedinu ideologiju koja u današnjoj Evropi nema (ili bar ne bi smela da ima) pravo građanstva, zajedno sa svim svojim simbolima, pesmama, ličnostima i memorabilijama – o svemu drugome iz svoje istorije Evropljani danas imaju pravo da misle šta god žele i da ta svoja mišljenja slobodno izražavaju – sve dok te različite intepretacije istorije ne naruše ono njihovo zajedničko pravo koje je značajnije od prava na istoriju – da žive u miru jedni sa drugima.

Tu negde nalazi se i vododelnica između Istoka i Zapada, između nove Evrope i stare Evrope. Između plitkog nacionalizma, onog koji se hrani strahom i predrasudama, i vizionarskog patriotizma, zasnovanog na hrabrosti, nadi i, pre svega, dobroj volji.

Prema Knjizi Postanja, kada je video kako napreduje Vavilonska kula, Bog je navodno rekao:

“Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume.”

Naše današnje razlike u shvatanju i prihvatanju evropske istorije – razlike koje se često protežu čak i na faktografske detalje a ne samo na njihove moderne etičke intepretacije – jesu, u suštini, posledica tih pobrkanih jezika iz Vavilonske kule. Desetine generacija unazad nisu uspele da ih prevaziđu pa sigurno neće ni naša.

Neke stvari, međutim, možemo da učinimo.

Prvo, možemo se potruditi da saznamo više o prošlosti, kako o sopstvenoj tako i o tuđoj. Mržnja gotovo uvek proističe iz predrasuda, a predrasude iz neznanja. Novo znanje će pomeriti naše horizonte, sa širim horizontima lakše ćemo shvatati celinu. Shvatanje celine će, opet, pomoći da potpunije razumemo i svaki od njenih detalja.

Drugo, možemo pokušati i jedan mali mentalni eksperiment: posmatrati iste istorijske događaje, naizmenično, iz perspektive različitih strana, onih sukobljenih u njima naročito. Na taj način ćemo izbeći generalizacije, tu zamku koju fundamentalisti po pravilu nikada ne mogu da izbegnu. Tako ćemo shvatiti da ne postoje dobri i loši narodi po sebi, ali i da je svaki narod, u pojedinim istorijskim trenucima, naizmenično bio većinski (a to znači i suštinski) i dobar i loš. I da to može biti ponovo.

Treće, trebalo bi i da se, što je više moguće, oslobodimo navike da teoriju zavere olako i nekritički prihvatamo kao ključ za objašnjavanje istorijskih procesa. Ne, nije se baš sve u istoriji dogodilo zato što je, eto, neko moćan negde seo i tako se dogovorio. Na taj način nije se dogodila čak ni većina stvari u našoj prošlosti. Mnoge su se jednostavno desile sasvim slučajno – “Slučaj je način na koji Bog odlučuje da ostane anoniman”, rekao je Albert Ajnštajn – a mnoge su, opet bile rezultanta tzv. procesa dugog trajanja, neizbežna posledica širih, dubljih, i dužih istorijskih tokova.

Četvrto – mada bi od toga, možda, trebalo i da počnemo – možemo da prihvatimo činjenicu da se istorija više ne može promeniti. Nikakvi intervjui, tekstovi, politički govori, zapaljive parole ili tvitovi ne mogu više promeniti ishode bitaka, imena istraživača zaslužnih za velika geografska otkrića, ne mogu oživeti poginule po rovovima i logorima, uticati na drugačiju distribuciju globalnog bogatstva, okrenuti unazad tokove migracija ili drugačije postaviti jednom već postavljene granice. Zato je besmisleno time se ozbiljno baviti – ostavimo tzv. alternativnu istoriju pijanim kafanskim razgovorima, gde je i nastala i gde uostalom i pripada.

A kada sve te četiri stvari pokušamo – pa možda u nečemu i uspemo? – nije na odmet podsetiti se i duhovite opaske jednog iz nevelikog kruga ljudi koji su zaista pravili evropsku istoriju, Napoleona Bonaparte:

“Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili?”

***

marinika-tepić-NIN-decembar-2017.

Ovaj tekst posvećen je narodnoj poslanici Mariniki Tepić, hrabroj ženi koja nije pristala na zaveru ćutanja u olovnim vremenima i suprotstavila se pokušajima revizije istorije i rehabilitacije zla. Možda i jesmo prihvatili bajku, ali svakako nismo prihvatili noćnu moru.