Hieronymus-Bosch_Ship-of-fools-225

“Први април је дан на који се подсећамо какви смо у остала 364 дана у години.”

(Марк Твен)

 

Занима вас шта има ново? Укратко. Преварио сам жену, учланио се у Српску напредну странку и почео да једем пилетину. Можете изабрати који год хоћете редослед за те три ствари, јер је савим свеједно: све оне су се десиле једног јединог дана у години у којем су могуће: данас.

Зашто постоји тај један дан у којем су једни људи склони да причају највеће могуће глупости, а други људи да у њих поверују? Зашто је тај дан баш први април? Како је дошло до тога да је цео свет, тако дубоко подељен у свему осталом, уједињен, изгледа, само у прихватању данашњег дана као Дана будала? Како нам се свима деси да тог дана поверујемо у понеку глупост?

Данас ћемо се бавити првим априлом. Пореклом обичаја везаних за овај дан, структуром такозване првоаприлске шале, њеним местом у књижевности и уметности, интегративним функцијама које има у модерном друштву, будућности која је пред њом.

 

I

Како је све то почело?

Fool

Стварно, како је све то почело?

Најранија веза првог априла са шалом и триком датира још из библијске приче о Потопу у Постању. Наводно је баш тог дана Ноа са своје лађе послао голубицу – прерано, како се испоставило – да нађе копно. Како би се сачувало сећање на тај догађај, постало је уобичајено да се они, који би га заборавили, сваког првог априла казне неком шалом – сличном оној коју је Бог, преко голубице, послао Нои. Тако је бар писао лондонски Public Advertiser 13. марта 1769, упозоравајући своје читаоце на предстојећи први април.

Средњовековне енглеске легенде, међутим, помињу први април већ у дванаестом веку. По тадашњим обичајима, сваки пут на који би краљ закорачио својом ногом постајао је државна својина. Грађани малог Готама, не желећи да изгубе свој једини пут (који су сами финансирали) одбили су да Јовану Без Земље дозволе улаз у њихов град и он је послао војнике да их казне. Првог априла, кад су војници дошли видели су малобројно становништво како се бави разним лудоријама: рибе су покушавали да удаве у бурадима са водом, а птице да затворе у кавезе на којима није било крова… Збуњени, војници су се вратили и рекли краљу како су у том граду живе све саме првоаприлске будале, па је бесмислено и кажњавати их, онако луде. Тако је Готам сачувао свој пут, избегао казну због непослушности, а у енглеско усмено предање по први пут унео кованицу “првоаприлска будала”.

У књижевности се први април, као дан шале, први пут појављује у вези са “Кентерберијским причама” Џефри Чосера, 1392. године. У једној од њих, лукава лисица је преварила сујетног петла, “32. марта”. Савремени експерти за средњовековни енглески језик, којим је Чосер писао, запазили су, међутим, грешку која је највероватније настала накнадним преписивањем текста. У оригиналу је, заправо, било написано “32 дана после марта” – па се лисичина шала са петлом, заправо, догодила 2. маја.

Француски песник Елој од Амервала је 1508. године први поменуо тзв. “априлску рибу” (poisson d’avril) – обичај да се сваког првог априла на леђа неопрезног човека неприметно закачи папирната риба и да се са њим потом тера шега. Овај обичај се касније проширио и на Белгију, делове Канаде и Швајцарске у којима се причало француским језиком, али и на Холандију (aprilvis) и Италију (pesce d’aprile). У свим тим земљама, жртва првоаприлске преваре назива се “априлском рибом“.

За први април 1530. године, у немачком граду Аугзбургу, била је заказана седница градске скупштине која је требало да разматра “важна финансијска питања”. Ипак, седница тог дана није уопште одржана (вероватно се већници на крају нису договорили онако како су планирали) али су разни шпекуланти, рачунајући унапред са одлукама које на крају нису донете, изгубили своје паре. Грађани Аугзбурга су их потом прозвали “првоаприлским будалама” – од те године први април је и у Немачкој добио своје данашње значење.

1539. године фламански песник Едуард од Дена писао је о племићу који је имао обичај да сваког 1. априла своје слуге шаље на измишљене, непостојеће или погрешне задатке (најчешће да припремају непостојећу свадбену прославу и за њу уручују чак и позивнице) а потом да ужива у невољама у које су, несвесни шале, улазили они сами, али и многи други људи на које би се погрешни задаци односили.

Ипак, најранији историјски потврђен случај првоаприлске шале у Холандији датира из 1572. године. Тог дана је, у једној од битака њиховог рата са Шпанијом, поражен војвода Алварез од Толеда и ослобођена лука Ден Брил. Пошто bril, на фламанском, значи и наочаре, домишљати Холанђани су, на оним подручјима која су још била под Шпанијом, победу описивали криптичном досетком: “Op 1 april verloor Alva zijn bril” (“Првог априла, Алва је изгубио своје наочаре”). Тако су наочаре овде употребљене као првоаприлска метафора за добијену битку и ослобођени град.

Први април се, као дан шале, појављује поново са напуштањем дотадашње средњовековне праксе да обележавање Нове године почне 25. марта и траје недељу дана. Како стари обичаји (као што је бар нама познато) тешко и споро одумиру (у Француској је, на пример, 1. јануар званично уведен као први дан нове године тек Русијонским едиктом Шарла IX, 1564. године) то су се многи људи и даље тврдоглаво држали 1. априла као првог дана Нове године. Док су их они који су већ прешли на ново рачунање времена тог дана исмејавали као затуцане будале.

Војвода од Лорене је са женом био заточен у граду Нанту – било је то 1632. у време династичких сукоба у Француској – и 1. априла је одлучио да побегне, тако што су се њих двоје прерушили у сељаке и сасвим мирно прошетали кроз градска врата. Неко их је ипак препознао и – бар тако легенда каже – узбунио стражаре. Ови су, међутим, били толико убеђени да се ради о првоаприлској шали да се нису помакли са својих места и уместо потраге у сласт су се смејали…

Првог априла 1698. лондонске новине Dawks’s News-Letter објавиле су да ће тог дана, у Тауеру, по први пут јавно бити одржана свечана церемонија прања краљевских лавова. Објавиле су чак и купон, уз напомену да ће они који га исеку и покажу на улазу у Тауер бити ослобођени плаћања улазнице од шест пенија (новине су коштале један пени). Као што можете и замислити: продато је неколико стотина примерака новина, док су запањени стражари у Тауеру читав дан морали да објашњавају огорченим Лондонцима како у Тауеру нема никаквих лавова, а још мање церемоније њиховог прања. Овај случај је иначе занимљив: бар ако је веровати хроничарима, грађани су већ тада били склони да пре поверују како лаже власт (“они негде тајно перу те лавове”) него новинари…

II

Првоаприлска шала

Laughing Fool

“Они који желе да изгледају мудри међу будалама, међу мудрима испадају будале” – упозорио нас је римски реторичар Квинтилијан још пре двадесет векова.

Шта је данас, заиста, првоаприлска шала?

За новине, то је начин да забаве своје читаоце: великим словима ће објавити измишљену вест, а потом, сутрадан, ситним словима објашњење да се ради о првоаприлској шали. За измишљене вести другим данима, неће наравно објавити никакво објашњење: оне се подразумевају.

За политичаре, начин да себе – бар једног дана – покажу блиским својим бирачима. Тако је, пре неколико сати, македонски шеф дипломатије Никола Димитров објавио твит у којем је саопштио да је “после година и година као земља кандидат, уморна од чекања да почну приступни преговори, инспирисана Брегзитом и у знак солидарности са Великом Британијом, Македонија одлучила да повуче своју апликацију за учлањење у Европску унију”. Има ли у свакој шали, па и у оној првоаприлској, пола истине? За сваки случај, Никола је на крају свог твита ставио и хаштаг #AprilFoolsDay.

За све нас обичне људе, првоаприлска шала је начин да, макар на један дан, изађемо из – често исувише озбиљне и депресивне – свакодневице.

Али, постоје и нека, заједничка, правила. Најпре, првоаприлска шала се мора, јасно и без одлагања, означити као таква: то је разликује од лажи. Та идентификација се чини тако што се, чим постане очигледно да је жртва обманута, мора рећи: Априлилили… – или већ неки еквивалент те речи на језику којим се служите.

Подразумева се, даље, да онај на чији је рачун шала направљена – ако испадне успешна – не сме да се љути. Као и да онај, који ју је направио, мора да престане са њом у тренутку када је жртва прихвати. Потом, заједно, могу да смисле наредну шалу – све до поноћи.

Како се на првоаприлску шалу гледа у данашње време, у епохи такозване политичке коректности? Мишљења су, као и о много чему другом, подељена.

Једни и даље обичај сматрају позитивним: он доприноси ослобађању од свакодневног стреса (па је добар за здравље), представља један од ретких дана социјалне једнакости (свако, заиста може да буде и варалица и преварен), подстиче креативно мишљење…

Други се, опет, са тим не слажу: првоаприлске шале подстичу суровост и злобу, представљају идеалну прилику за друштвено некажњиву манипулацију и подсмевање, а са собом носе и ризик да се сасвим озбиљна упозорења олако одбаце само зато што су се десила првог априла…

Где год, међутим, живели и у шта год друго веровали (или не) први април ће остати наша магична веза са детињством и светом у којем смо тада живели, светом за који нас данас везују само носталгичне успомене. Неких првоаприлских шала ћемо се сећати целог живота – баш као и амерички глумац Алан Алда, капетан Пирс из ТВ серије MASH. Он данас има преко 80 година али је у једном недавном интервјуу описао сопствени доживљај:

“Када сам имао око десет година учитељици сам поклонио првоаприлски сендвич, у којем је била мртва златна рибица!”

III

Дан у којем је свет уједињен

images (4)

Први април је дан који је, у пуном смислу те речи, ујединио савремени свет: земље, друштва и народе различитих историја, религија и култура. Ни у једној земљи он није државни празник али га у свакој од њих народ познају боље него неке своје праве празнике.

Ипак, обичајима успостављена правила се, од земље до земље, помало разликују. Тако је, на пример у Британији и Ирској шале могу збијати само до поднева првог априла – после дванаест сати у крчмама се могу препричавати шале које су се десиле у првом делу дана – али више није дозвољено правити нове.

Код Пољака, опет, првоаприлски обичаји одражавају дубоко укорењено празноверје: тог дана, наиме, не само да је дозвољено правити шале већ је и забрањено радити било шта друго, озбиљно. Овај обичај вуче порекло из древних времена: када је 1. априла 1683. закључио уговор о војном савезу против Турске са аустријским краљем Леополдом (било је то уочи оне одсудне одбране Беча када су Пољаци спасли хришћанску Европу – или бар јако воле да тако причају) пољски краљ Јан Собјески је тражио да се исти антидатира на 31. март – јер га иначе нико не би схватио озбиљно…

Американци су, опет, толико опседнути првоаприлским шалама да су склони да сваку вест, објављену тог дана, тврдоглаво сматрају шалом иако она некада то уопште није. Понекад, та тврдоглавост има и трагичне последице: 1. априла 1946. објављено је упозорење о цунамију, изазваном земљотресом на Алеутским острвима; нико га, наравно, није озбиљно схватио – на Хавајима и Аљасци зато је погинуло 165 људи. А понекад, може да има и оне комичне: 1. априла 1979. године, када је добио депешу о референдуму одржаном у Ирану (тада је та земља, формално, постала исламска република) дежурни у централи ЦИА је папир смејући се бацио у корпу за отпатке – сматрао је вест првоаприлском шалом свог колеге – и амерички председник Картер је о исламској републици Иран сазнао из новина, уместо од ЦИА-е…

Скандинавци, дициплиновани и прецизни као и у свему другом, успоставили су (ваљда, једини на свету) дозвољену меру лагања за први април. У Данској, Финској, Норвешкој, Шведској и на Исланду новине смеју да објаве само једну лажну вест првог априла; та лажна вест увек мора бити на насловној страни новина (читалац не сме бити доведен у ситуацију да сумња у све унутрашње стране) али, опет, то не сме бити главна вест на насловној страни…

Индуси, рецимо, никада нису имали првоаприлску шалу као саставни део своје културе, али су са временом и сами прихватили овај обичај – најпре у филмовима и популарној литератури па онда и у свакодневном животу. И ако питате неког Индуса шта за њега или њу значи први април, одговориће вам, најчешће: “Ништа. Али ако већ цели свет тако разуме овај дан, онда то можемо и ми…”

 

IV

И онда је свануо други април…

Sad-Jester-530x396

Дан првоаприлских будала је коначно завршио и пробудили сте се, са осећајем лаганог мамурлука, у јутру другог априла. Некога сте јуче преварили, и неко је вас преварио. Какав је дан у који сте управо кренули? Колико ће он бити озбиљан?

Живимо у свету у којем се, на жалост, лаже, и то ништа мање него данас, и у остала 364 дана у години. Такозваних лажних вести има све више; људи којима би професија требало да буде да говоре истину – учитељи, новинари, свештеници, судије, државници – испадају много већи лажови од пекара, месара и апотекара; лаж је постала друштвено прихватљива и данас прихваћена као мерило нечије социјалне интелигенције; од добрих грађана очекује се да верују у лажи које им говоре друштвени ауторитети, а њихова наивност сматра се одговорношћу.

Има ли, дакле, први април још икаквог смисла? Можда би било боље направити нови календар у којем би сваки дан био први април?

Заиста, некада смо се првог априла хвалили својим лажима, а сваког другог дана покушавали да их сакријемо. Данас, готово да се сваког дана хвалимо лажима, правдајући их разним мање или више интелигентним изговорима: од тога да је и лаж израз права на слободу јавне речи, преко позивања на разне изворе информација које би одговорност за изречену лаж требало да пребаце са нас на неког другог (најчешће, тај неко ће заувек остати анониман) па све до такозваних виших разлога (најчешће оних патриотских) које би требало да оправдају сваку изречену лаж.

Од свих њих, данашњи дан као разлог за наше лажи је још најневинији, готово племенит: и наша генерација понавља обичај који је почео пре неколико стотина година, само овлаш прилагођавајући његове облике и начине на који га врши времену у којем живи.

Можда би, за промену, требало да покушамо да – баш на данашњи дан – сви причамо истину? Да не преваримо никога, не представљамо се бољим него што јесмо, не обећавамо оно што не можемо да испунимо? Како би прошао тај један дан без лажи?

Знам, рећи ћете да би у дану без лажи онај један политичар који за себе воли стално да прича како је паметан, морао да ћути свих двадесет четири часа. То би му ваљда био једини начин да не слаже. И ту бисте вероватно били у праву. Али, и многи други од нас би онда тог дана морали да причају знатно мање него осталим данима?

Знам, рећи ћете да бисмо тог дана морали да кажемо како би некакав “међународно обавезујући уговор” који бисмо закључили са једним делом наше земље значио признање да тај део више није наш. Али, тог дана бисмо морали и да признамо како он више не би био наш чак и кад такав уговор никада не би био закључен…

И знам, рећи ћете да би, бар тог дана, такозвани грађани и такозвани Срби морали да признају да њихове међусобне разлике, на које су и једни и други толико поносни, ипак, постоје само у њиховим главама. Али, зар и све друге наше разлике не почињу и не завршавају се тамо?

Шта би нам онда први април, као међународни дан истине, показао? На пример, да је сама истина – упркос свим циничним примедбама и презиру коју постмодерна гаји према истини – и даље, ипак, могућа. А можда и да бисмо, ако бисмо престали да се међусобно лажемо, разумели да је и неки живот, другачији од овог, ипак могућ?

И онда бисмо могли да међународни дан истине са првог априла пренесемо на остала 364 дана у години. А да први април, поново, буде оно што је већ вековима – међународни дан шале.

У међувремену: водите рачуна да вас првог априла неко не превари, а ако већ ви то некоме радите, потрудите се бар да та шала буде духовита. Кад варате жене и учлањујете се у странке, будите опрезни – сваког дана. А пилетину, ако је волите, можете јести слободно…