1024px-Philippe_Pinel_à_la_Salpêtrière“Činjenica je, sve se to desilo zbog jednog čudnog čoveka – jednog ludaka – koji je nekako sebi utuvio u glavu da je pronašao bolji sistem vladavine od bilo kog o kojem se ikada ranije čulo – ludačke vladavine.”

(Edgar Alan Po, “Sistem profesora Kathrana i doktora Perhana”, 1845.)

 

Svaki put kada sretnemo nekog ko se, isuviše razmetljivo i agresivno, predstavlja kao doktor koji zna sve terapije, moramo da se zapitamo: da li je on možda bolesnik koji je pobegao iz svoje sobe?

“Sistem doktora Kathrana i profesora Perhana” je kratka, crnohumorna priča koju je Edgar Alan Po objavio 1845. godine u časopisu “Grahams Magazin” u Filadelfiji:

https://poestories.com/read/systemoftarr

Iako se radnja dešava u izmišljenoj duševnoj bolnici, Maison de Sante, na neodređenom mestu u južnoj Francuskoj, ova Poova priča čekala je punih sedam meseci pre nego što ju je tadašnja američka cenzura prihvatila za objavljivanje.

Neimenovani pripovedač, u prvom licu, opisuje čudno veče koje je proveo u jednoj privatnoj ludnici, u zabačenom zamku.

Iako je u Parizu slušao o tzv. “umirujućoj metodi”, kojom se mentalna oboljenja tamo leče tako što se podstiče da se razviju do apsurda, pripovedaču na samom dolasku domaćin – doktor Melar – saopštava da je ona napuštena, jer nije dala rezultate. Bolesnici su, kaže on, ponovo zaključani u svojim ćelijama, pod strogom stražom.

Na večeri koju doktor Melar priređuje za svog gosta – i koja je centralni deo ove kratke priče – preko dvadeset gostiju, doktorovih prijatelja, opisuje slučajeve raznih bivših bolesnika koji su umislili da su nešto drugo – petao, čajnik, magarac, flaša šampanjca, čigra – a potom verno ponavlja njihova ponašanja.

Suviše verno, postaje od jednog momenta sumnjivo posetiocu, kojeg ne napušta čudan utisak bizarnosti cele te situacije u kojoj se zatekao.

Veliki majstor priče, Edgar Alan Po, na samom kraju otkriva ono na šta je čitalac naveden da posumnja od samog početka: bolesnici su preuzeli vlast u ludnici a osoblje zaključali u svoje bivše ćelije, kao bolesnike. Spoljni svet je tu obmanu prihvatio.

Doktor Melar, takođe zatvoren sa svojim osobljem, oslobođen je od pacijenata koji su preuzeli vlast tek kad je i sam poludeo, i tim činom ludila se kvalifikovao da (ponovo) bude upravnik ove psihijatrijske bolnice.

Paradoks ove priče je višeslojan: najpre, on pokazuje koliko je tanka, i zamagljena, granica između normalnosti i ludila; ali takođe, kako se vlast (pozicija upravnika) može izgubiti u normalnosti, a povratiti u ludilu; i konačno, koliko je spoljni svet lako u stanju da prihvati bilo koju laž, ako ta predstava odgovara njegovim predrasudama ili interesima.

Metaforičnu priču Edgara Alana Poa treba zato pročitati sa pažnjom jer su njena upozorenja univerzalna: van prostora i van vremena.

Zato, svaki put kada oko sebe sretnemo nekoga ko se, isuviše razmetljivo i agresivno, predstavlja kao doktor, koji je postavio sve naše dijagnoze i predvideo sve terapije, moramo da se zapitamo: da li je on stvarno doktor ili je, možda, bolesnik koji je nekim čudom pobegao iz svoje bolničke sobe?

***

Objavljeno 27.06.2017. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2017/06/the-system-of-dr-tarr-and-prof-fether/

Advertisements