Elizabeth“Zar Jevrejin nema ruke,organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? Zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi? Zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? Ako nas golicate,zar se ne smejemo? Ako nas otrujete, zar ne umiremo? Pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?”

(Vilijem Šekspir, “Mletački trgovac”, 1596)

 

I

Mala letnja zabava, od Kazablanke do Karačija

6cdb07bb74aaf81f6bba9ba1e7e046c6--old-maps-antique-maps

Početkom aprila ove godine londonski Ekonomist je objavio tekst pod naslovom:

“Muslimani razmatraju veze kraljice Elizabete sa prorokom Muhamedom”

https://www.economist.com/middle-east-and-africa/2018/04/05/muslims-consider-queen-elizabeths-ties-to-the-prophet-muhammad?fsrc=scn/tw/te/bl/ed/muslimsconsiderqueenelizabethstiestotheprophetmuhammadisthecaliphaqueen

Ovaj članak, koji je izazvao popriličnu zabavu u muslimanskom svetu, od Kazablanke do Karačija, višestruko je zanimljiv, a i paradigmatičan.

Najpre, sama priča (pričica, pre bismo mogli da kažemo) na kojoj se članak zasniva, predstavlja skup toliko bizarnih detalja da je, već i samo zbog toga, zanimljiva za čitanja – koje ionako ne uzima previše vremena.

Drugo, diskurs koji se ovim tekstom indirektno postavlja ponovo problematizuje, iako u sasvim novom kontekstu, jednu tradicionalnu temu iz viktorijanske ere: odnos Britanije i Islama.

Konačno, tekst je dragocen kao ilustracija dva nova fenomena – a oba su danas globalna, šira i od Britanije i od Islama (iako su i Britanija i Islam, sve više, fenomeni i sami po sebi): proizvodnje lažnih vesti i funkcije istorije u postmoderni.

Hajde najpre da pogledamo činjenice, ili bar ono što imamo od njih. Posle ćemo se baviti njihovim tumačenjima.

 

II

Kako je Zaida postala Izabela?

Zaida

U Sevilji, koja se tada (u XI veku) nalazila u muslimanskom delu onoga što će tek četiri veka kasnije postati Španija, živela je izvesna Zaida, arapska princeza.

Ostalo je nejasno da li je Zaida bila ćerka izvesnog Al Muatamida bin-Abada, emira Sevilje, kako su to kasnije tvrdili kastiljanski istoričari, ili je bila udata za njegovog sina, Abu al-Fataha al Ma’muna, emira Kordobe, kako su tvrdile njihove arapske kolege. Tu činjenicu, inače presudnu za proveru autentičnosti hipoteze o kojoj piše Ekonomist, nije moguće potpuno utvrditi na osnovu dostupnih istorijskih izvora. Sasvim je moguće da se (videćemo iz dalje priče) Zaida i sama različito predstavljala, u raznim vremenima i na raznim mestima. Pretpostavimo, makar zanimljivosti dalje priče radi, da je prva pretpostavka tačna (ili bar verovatnija od druge).

Nesporno je, međutim, da je sam Al-Muatamid bio vazal vladara hrišćanske Kastilje, kralja Alfonsa VI, kome je morao da plaća veliki godišnji danak. Ovaj finansijski teret iscrpeo je budžet male Sevilje i sukob je postao neizbežan – kad je danak prestao da se plaća, Alfonso je opseo Kastilju sa svojom vojskom, 1085. godine. Zaida je tada imala petnaest godina.

Nemoćan da se odbrani sam, Al-Muatamid je u pomoć pozvao svog kolegu, Jusufa ibn Tahfina, vladara Maroka, sa druge strane uskog Gibraltarskog moreuza. Jusuf je vladao većom i moćnijom zemljom, imao više vojske, odavno gledao u bogate iberijske provincije na severu, i poziv je jedva čekao. Već naredne, 1086. godine, u Bici kod Sagrahasa, Al-Muatamidova i Jusufova vojska odsudno su porazile hrišćanske snage kastiljanskog kralja Alfonsa i njegovog aragonskog kolege, kralja Sanča Ramireza.

Na prvi pogled izgledalo je da je budućnost Sevilje i njenog vladara ružičasta – uspeli su da se odbrane i više neće morati da plaćaju mrski danak. Međutim, novi arapski saveznici sa juga nisu došli da bi se tek tako vratili. Najpre su se učvrstili u pograničnom gradu Algesirasu, a potom, videvši koliko je Al-Muatamid zapravo slab, Jusuf narednih godina nastavlja sa pritiskom da mu prepusti Sevilju. Pet godina kasnije, 1091. godine, Jusufovi Berberi iz Maroka zauzimaju grad i pljačkaju ga, a Al-Muatamid, da bi spasao živote svoje porodice, odlučuje da im samu tvrđavu (tzv. Alkazar Sevilje) preda bez borbe.

Da ovog puta učini ono isto što i šest godina ranije – potraži pomoć na drugoj strani, kod hrišćanskog komšije Alfonsa u Kastilji – ne pada mu na pamet. U hronikama je ostalo zabeleženo šta je tom prilikom rekao svom sinu Rašidu:

“Nemam nikakve želje da me potomci žigošu kao čoveka koji je Andaluziju izručio nevernicima. Neću da se moje ime proklinje sa svake islamske propovedaonice. I, što se mene tiče, pre bih bio gonič kamila u Africi nego svinjar u Kastilji.”

Al-Muatamid je u toj rečenici, prilično dobro, predvideo svoju sudbinu: Berberi su ga odveli u zarobljeništvo, u grad Agmat na krajnjem jugu Maroka. Tamo je i umro (neki istoričari tvrde – istina bez preciznih dokaza – za ta vremena nešto vrlo verovatno: da je bio ubijen), četiri godine kasnije, 1095. godine, u svojoj pedeset petoj godini. Tamo je, u jednom predgrađu Agmata, i sahranjen.

Ova priča se, sada, dodatno komplikuje: lepa princeza Zaida (u vreme kada su Berberi osvojili Sevilju imala je dvadeset jednu godinu) očigledno nije bila oduševljena sudbinom koja je čekala muške članove njene porodice. Kastilja joj se više dopadala od peska Afrike, i u metežu koji je nastao beži na sever, na dvor istog onog kastiljanskog kralja Alfonsa XII sa kojim je emirat Sevilje ratovao pre nekoliko godina.

Tamo vrlo brzo postaje njegova ljubavnica, a nekoliko godina kasnije – nakon prelaska u hrišćanstvo uzima ime Izabela (Elizabeta) – i žena. Treća ili četvrta po redu, to nije sasvim tačno utvrđeno – jer je ostalo nejasno da li je Alfonso imao ukupno pet ili šest žena. Samo dve godine kasnije, 1093. godine, ona mu rađa i jedinog sina – Sanča Alfonseza – a potom i dve ćerke: prvo 1101. (ili 1102) godine Sanču a godinu dana kasnije i Elviru. Prilikom ovog trećeg porođaja, 1103. godine, ranija princeza Zaida od Sevilje a sada kraljica Izabela od Kastilje, i umire – u svojoj tridesetoj trećoj godini. Alfonso se ženi ponovo, nekom Italijankom Beatričom, ali ni to nije od važnosti za dalju priču.

Na Zaidinom/Izabelinom grobu ostalo je zapisano, nedvosmisleno jasno, njeno poreklo:

“H.R. Regina Elisabeth, uxor regis Adefonsi, filia Benabet Regis Sevillae, quae prius Zayda, fuit vocata”

(Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta, žena kralja Alfonsa, ćerka Aben-abeta, kralja Sevilje, ranije zvana Zaida)

***

Pre nego što krenemo dalje, do današnje britanske kraljice Elizabete, zaustavimo se malo na ovih trideset godina. Postavlja se, naime, pitanje da li je i sam Al-Muatamid bio potomak proroka Muhameda, kao što to piše u tekstu u londonskom Ekonomistu? Nema nikakvog spora, on sam je često tvrdio, i ostalo je to zapisano u mnogim hronikama i spisima iz tog vremena, da je direktan potomak Prorokove ćerke Fatime.

Međutim, Al-Muatamid, iako je, kao što smo videli iz ranijeg teksta, bio patriotski opredeljen, nije nikako bio zatucani pripadnik islamske veroispovesti. Bio je, na primer, poznat kao neumereni konzument vina. Bio je, pored toga, i homoseksualac od rane mladosti: u hronikama je ostalo zabeleženo njegovo nežno prijateljstvo sa svojim tutorom, Abu Bakr Muhamedom ibn-Amarom, poznatim arapskim pesnikom tog doba, sa kojim je “posle jedne noći poezije i vina spavao na istom jastuku”. Al-Muatamidov otac Abad II je bio tako ljut da je pesnika posle proterao iz Sevilje – to progonstvo je trajalo desetak godina, da bi ga, posle očeve smrti, Al-Muatamid pozvao da se vrati, imenovao za premijera, a na kraju njihove burne veze udavio golim rukama – ali svi ti detalji, ma koliko sami po sebi bili zanimljivi, nisu od presudnog značaja za ovu našu priču pa ćemo ih izostaviti.

Vratimo se na osnovnu tezu: da li se možda Al-Muatamid lažno predstavljao kao direktan potomak Fatime, ćerke proroka Muhameda? Da li je to činio svesno ili nesvesno? Sa prilično liberalnim shvatanjem Islama (Al-Muatamid nije bio samo, hm, alkoholičar i homoseksualac nego i izuzetno obrazovan čovek za vreme u kojem je živeo) on teško da je imao preterane verske kočnice svojoj prilično bujnoj mašti.

Ali, hipoteza nema samo probleme sa psihologijom, nego i sa matematikom: od smrti Fatime do rođenja Al-Muatamida prošlo je četiri stotine godina. Arapsko osvajanje Iberijskog poluostrva počelo je 711. godine, dakle oko osamdeset godina posle Muhamedove (i Fatimine) smrti. Abu al-Kasim Muhamed ibn-Abad (Al-Muatamidov deda), osnivač Abadidske dinastije u Sevilji, rođen je 984. godine, dakle sto sedamdeset godina posle dolaska Arapa u Španiju. Ni on, a ni njegov sin Abad II (Al-Muatamidov otac) nikad nisu govorili da su potomci Fatime.

Dakle, kao i toliko puta u istoriji, suočavamo se sa ekscentričnom, teorijski mogućom ali sasvim nedokazanom, tvrdnjom.

 

III

Vekovi koji nedostaju: sve rupe u porodičnom stablu

porodicno stablo

Posle ove digresije, vratimo se na osnovni tok priče iz Ekonomista: jedna od ženskih potomaka Zaide/Izabele, Izabela Perez od Kastilje, udala se 1372. godine u Engleskoj, za Edmunda od Lenglija, vojvodu od Jorka. Za njihovog sina, Ričarda od Kanisburga, erla od Kembridža, pretpostavlja se da jeste, vrlo daleki doduše, predak Elizabete Druge.

Hipoteza (čiji su se autori potrudili da naprave i celo porodično stablo, počevši od Proroka Muhameda do Elizabete Druge, i tako grafički ilustruju svoje tvrdnje) ovde se suočava sa novim izazovima.

Naime, dotična Izabela Perez od Kastilje je navedena kao osma generacija od Zaide/Izabele. Problem se, međutim, pojavljuje već kod prve: Sanča Alfonsez, drugo dete Zaide/Izabele, rođena je negde 1101. ili 1102. godine (u hronikama i crkvenim knjigama zapisane su obe godine) a umrla prilično mlada, već 1125. godine. U porodičnom stablu, međutim, kao datum njenog rođenja navodi se 1154. ili 1155. godina, a kao godina smrti 1208. godina. Tako je njeno navodno rođenje smešteno preko pola veka nakon stvarnog rođenja ovog deteta, a njena smrt skoro osamdeset godina nakon smrti ove mlade žene. Istovremeno, navodi se da je ona rođena čak pola veka od smrti njene majke (1103) i oca (1109). Da li je ova greška učinjena slučajno?

Prava Sanča Alfonsez (1101/1102 – 1125) rodila je u braku sa Rodrigom Gonzalesom od Lare, kraljevskim namesnikom u provinciji Leon (Kastiljom i Leonom tada je vladala Sančina polusestra Uraka) tri ćerke: Elviru, Sanču i Uraku – sve tri za sedam godina koliko je prošlo od njene udaje (1118) do smrti (1125). Tri izabrana imena nisu bila slučajna: Elvira je bila Sančina mlađa sestra, tada još živa – kraljica Sicilije a Uraka polusestra.

Međutim, u porodičnom stablu koje citira Ekonomist, fiktivna Sanča Alfonsez (ona rođena 1154/55) rodila je jednog sina, Rodriga Rodrigeza od Lare, pri čemu se ne navodi ko je bio njegov otac. On je, tamo opet tako piše, imao ćerku Sanču. Tačno je da su se imena članova vladajućih porodica, i muška i ženska, u ranoj srednjovekovnoj Španiji često ponavljala. Ne možemo se, međutim, oteti utisku da se ovde ne radi o običnoj koincidenciji, već da su autori porodičnog stabla u stvari Sančinog muža predstavili kao njenog sina, a njihovu zajedničku ćerku kao njenu unuku. Motiv je, naravno, sasvim jasan, i identičan onom iz prethodne laži, o godinama Sančinog rođenja i smrti: u nedostatku primarnih istorijskih izvora bilo je neophodno pokriti period od nekih tri stotine godina, sa dovoljnim brojem generacija koje su nedostajale.

Ali, hajde da se vratimo datumima čija je verodostojnost potvrđena poveljama, hronikama i crkvenim knjigama srednjovekovne Španije: utvrdili smo da je Sanča Rodrigez de Lara, unuka Zaide/Izabele mogla biti rođena najkasnije 1125. godine, kada je umrla njena majka Sanča Alfonsez. Istovremeno, znamo da je Marija Huana de Padilja, ljubavnica kralja Petra “Surovog” od Kastilje i majka Izabele Perez od Kastilje koja se udala u Engleskoj, rođena 1334. godine.

Hajde da opet ostavimo po strani već hronične nekonzistentnosti u navođenju imena: majka Marije Huane de Padilja, baka Izabele Perez koja se udala u Engleskoj, nije se zvala Marija Fernandez de Henestroza, kako to navodi Ekonomistovo porodično stablo nego Marija Gonzales de Henestroza. Ona je rođena 1317. godine.

Suočavamo se, stalno, sa jednim mnogo ozbiljnijim problemom.

Između rođenja ove dve žene, Sanče Alfonsez (1125) i Marije Fernandez (1317) u istoriji je protekao period od dve stotine godina. U porodičnom stablu Ekonomista, ceo taj period pokriven je sa samo dve generacije: Aldoncom Gonzales Aldoncom Ramirez.

Podsetimo se: govorimo o vremenu u kojem je ljudski život, a naročito život žene, bio mnogo kraći nego danas – brojne epidemije kuge, visok stepen smrtnosti žena pri porođaju, praktično nepostojeća zdravstvena zaštita. Devojka se udavala već u četrnaestoj godini, žena od trideset godina je smatrana prilično starom, četrdesetu je malo koja doživela. Da je porodično stablo Ekonomista tačno, bilo bi neophodno da je svaka od dve Aldonce živela po sto godina – dva do tri puta duže od njihovih vršnjakinja.

Istina je, čini nam se, ovde prilično jednostavna: porodičnom stablu Ekonomista naprosto nedostaje dovoljno žena (ili, svejedno, muškaraca), za najmanje još tri ili četiri generacije, da bi se period od dve stotine godina dovoljno ubedljivo pokrio. Ti ljudi, jednostavno, ne postoje, i to je četvrta uzastopna, i izgleda najkrupnija, slabost u ovoj konstrukciji.

Kako je, dakle, bilo moguće da se ceo tok priče, sa početka XII veka odjednom prenese u početak XIV? Sanča Rodrigez de Lara, čukunbaba Marije Fernandez de Henestroza čija se unuka Izabela udala u Engleskoj 1372. godine, zaista je postojala, ali je rođena neutvrđene godine između 1166. i 1174. godine. Ćerka Zaide/Izabele, koja je nosila isto ime i prezime, rođena je 1101. ili 1102. godine. Ovih sedamdeset godina, koje stalno nedostaju u Ekonomistovom porodičnom stablu mogu se objasniti samo na jedan logičan način: u pitanju su dve potpuno različite osobe, istog ili vrlo sličnog imena, koje su živele u sasvim različitim vremenskim periodima.

Autori Ekonomistovog porodičnog stabla su toga savim svesni, i zato – od već pomenute Sanče Alfonsez u XII veku (čije su godine rođenja i smrti netačno navedene, bez obzira o kojoj od dve žene se radilo) pa sve do Ričarda od Kanisburga, rođenog pred kraj XIV veka, ni kod jedne druge osobe navedene u porodičnom stablu nema ni godina rođenja i smrti, ni podataka o oba njena roditelja. Kao što smo videli, sve te osobe su stvarno postojale, i svi ovi podaci su dostupni. Ali, da su i oni uneti u stablo, onda bi se pojavila već pomenuta rupa od sedamdeset godina i cela ova prevara bi postala isuviše očigledna.

Čak i da je Al-Muatamid zaista vodio poreklo od proroka Muhameda i njegove ćerke Fatime, čak i da je Zaida/Izabela bila njegova ćerka a ne snaja, njena unuka Sanča Rodrigez nije ona Sanča Rodrigez čija se čukununuka udala za Edmunda od Lenglija 1372. godine.

Ma koliko bi možda bilo zabavno da je britanska kraljica Elizabeta Druga zaista daleka rođaka svojih kolega, marokanskog kralja Muhameda VI i jordanskog kralja Abdulaha, ali i iranskog vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Ali Hamneija, to jednostavno nije tačno.

 

IV

Naravoučenije (1): anatomija spina

02-carnevale-di-venezia-tiepolo

Spin kojim smo se danas bavili nije, međutim, uopšte umotvorina dvadeset prvog veka –  i to je objektivno najzanimljivije otkriće do kojeg smo došli u ovom malom istraživanju. Njega je prvi put pomenuo, još 1986. godine, britansko-američki finansijer, novinar, izdavač i samoproklamovani ekspert za genealogiju, Harold Bruks-Bejker, u privatnom pismu tadašnjoj premijerki Margaret Tačer.

Margaret je pismo odmah odložila u arhivu sa ostalim sličnim glupostima, verovatno se pri tome slatko nasmejavši – bila je to godina kada se ona bavila prvim ozbiljnijim privatizacijama javne infrastrukture, angažovanjem kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u bombardovanju Gadafijeve Libije i pokušajima da otvori kanal pregovora sa IRA-om. Navodi u pismu, takođe, nisu zainteresovali nijedne britanske novine sredinom osamdesetih: bilo je to vreme kada su čak i one neozbiljne novine na Ostrvu bile dovoljno ozbiljne da tako nešto nikada ne bi ni pomislile da objave – o Ekonomistu da i ne govorimo. Ne zbog toga što bi ih neko proganjao ili tužio, nego zato što bi ih njihovi čitaoci ismejali i prestali da kupuju.

Harold Bruks-Bejker se ovom temom u narednih dvadesetak godina do mile volje zabavljao u krugu prijatelja, čitajući svoje pismo premijerki po klubovima za džentlmene i uz porto posle večera. Svi su ga shvatali samo kao odličnu zabavu. Onda je Harold umro, 2005. godine, a isto tako i Margaret Tačer, 2013. godine.

A 2018. godine, kada već više ni pošiljac ni primalac pisma nisu bili među živima da posvedoče o kontekstu u kojem su bizarni navodi izneti, sadržina pisma se, odjednom, ponovo pojavila, ovog puta prezentovana kao “najnovije naučno otkriće”.

Pričica je, dakle postojala, zatrpana negde pod hrpom sličnih gluposti: o Hitleru koji nije izvršio samoubistvo u bunkeru u Berlinu, nego i dalje živi pod lažnim imenom na nekom neodređenom i neodredivom mestu u Latinskoj Americi; o Merilin Monro koja se nije ubila u trenutku depresije nego je glavom platila ljubavnu vezu sa Kenedijem; o Vinstonu Čerčilu koji je istovremeno bio i sin srpskog kralja Milana Obrenovića i otac Josipa Broza Tita; o Slobodanu Miloševiću i Željku Ražnatoviću koji i danas žive, promenjenih fizionomija i pod lažnim imenima, u Moskvi i na Kipru.

Vreme postmoderne je sve ove pričice izvuklo iz opskurne zone u kojoj su se godinama i decenijama nalazile – zone urbanih legendi, rekla-kazala priča i kafanskih fantazmagorija – pod reflektore glavnih tokova istorije. Jer, što je danas nešto neverovatnije, u to se više veruje – baš zato što je neverovatno. Za Okamovu oštricu se valjda misli da je neka nova marka žileta?

Pod te reflektore glavnih tokova istorije ovakve pričice dolaze, između ostalog, i na stranicama listova kao što je londonski Ekonomist. Svakako, tema je isuviše intrigantna da ne bi mogla da proda bar jedan broj lista. Za naredni, biće već izmišljena, ili negde iskopana, neka druga.

U trci između elektronskih i štampanih medija, u opsesiji da se reaguje već u narednom minutu, i u terabajtima raznog materijala, naravno da nije moguće proveriti bilo šta. Fenomen lažnih vesti nije samo proizvod i oruđe državne propagande i nekih tajanstvenih, mefistofelski zlih, ljudi, već je i prirodna posledica automatizacije i tehnologizacije ljudskog saznanja.

Hajde da napravimo mali misaoni eksperiment: znamo da su Luterovih devedeset pet teza pokrenule nemačku Reformaciju, rasprave Džona Loka i Dejvida Hjuma Američki rat za nezavisnost, spisi Voltera i Rusoa Francusku revoluciju, a Lenjinove Aprilske teze Oktobarsku? U vreme kada je širenje, posedovanje, pa i samo čitanje nepodobnog teksta moglo da odvede na lomaču, a gotovo sigurno u zatvor, neki ljudi su sve te ideje ipak posedovali, čitali, prihvatali i širili dalje. Na kraju su u njih poverovali milioni.

Ali, da li bi takav efekat ovih tekstova bio moguć da je, u vremenima Lutera, Loka, Hjuma, Voltera, Rusoa i Lenjina, postojao internet? Šta bi se u tom slučaju uopšte sa njima desilo? Najverovatnije, Sveta Inkvizicija i svi feudalni evropski dvorovi ne bi imali nikakve potrebe da ih zabranjuju i uništavaju, a njihove autore i propagatore hapse ili spaljuju – naprosto bi ih zatrpali u velikoj masi mejnstrim budalaština gde ih niko ne bi ni primetio.

Na većinu problema i dilema savremenog sveta čovečanstvo već danas ima odgovore: oni su tu, oko nas, predstavljaju rezultate strpljivih istraživanja sprovedenih primenom naučnih metoda i godina preispitivanja i provera. Svi oni su već objavljeni u raznim knjigama i časopisima, na naučnim skupovima i konferencijama, na sajtovima, blogovima i tvitovima. Samo što ih niko ne primećuje: zatrpani su, kao što rekosmo, u velikoj masi mejnstrim budalaština. Baš kakva je bila i ova kojom smo se danas bavili.

Spin je, dakle, nužna posledica površnosti, karakteristike tako imanentne duhu ovog novog vremena u kojem živimo. Zašto bismo bilo šta istraživali detaljno, ako se time već pozabavio neki novinar u svom tekstu? Zašto bismo uopšte i pročitali bilo koji tekst, ako sve već možemo saznati iz njegovog naslova? Zašto bismo kliknuli na link, ako je dovoljno pogledati fotografiju ili karikaturu? Sve te radnje traže neko vreme, a mi nemamo dovoljno vremena. Mi moramo da već u narednom danu, ponekad i u narednom satu, trčimo za novim spinom, pa onda onim sledećim, i tako u nedogled.

Sučeljavanje argumenata, ta osnovna odlika intelektualaca još od Spinoze i Dekarta, zamenila je borba za utiske. Za stavove formirane na osnovu površnih, olako formiranih i visoko emocionalnih utisaka. Bez obzira da li se radi o Amerikancima ili Rusima; hrišćanima, muslimanima ili Jevrejima; vernicima ili ateistima; levičarima, liberalima, konzervativcima ili fašistima – novo vreme ne traži od nas da te pojmove razumemo, a još manje da kritički istražujemo oblike njihovog postojanja i međusobne interakcije u stvarnosti – dovoljno je samo, da ne kažemo dozvoljeno je samo, da o njima zauzmemo svoje stavove. Pri tome je sasvim svejedno da li će ti stavovi u nekom konkretnom slučaju biti pozitivni ili negativni – važno je samo da su oni čvrsti i neupitni. Što manje znamo o suštini stvari, to će i naši stavovi biti čvršći, manje upitni, manje podložni relativizaciji ili, ne daj bože, kompromisu.

Novo vreme ne voli razmišljanje, njemu su potrebni vojnici.

 

V

Naravočenije (2): o funkciji istorije u postmoderni

DanteDetail-e1472400258102

Engleska, nemačka ili holandska Elizabeta, francuska, španska ili italijanska Izabela, srpska, ruska ili bugarska Jelisaveta, mađarska Eržebet, češka Eliška ili turska Eliša – sve je to isto žensko ime, koje vodi poreklo od jevrejske Elišebe čije je originalno značenje, etimološki, bilo “Bog je moja zakletva”.

Videli smo kako je jedna muslimanska Zaida u toku svog, ne tako dugog, života postala hrišćanska Izabela. Osam vekova islamsko-hrišćanskih sukoba na Mediteranu poznaju još hiljade takvih, baš kao i hiljade obrnutih, primera. Kao što ih poznaju i na drugim delovima dugačke granice između dva sveta: od Portugalije i Španije, preko južne Italije, Grčke, istočne obale Jadrana, Balkana i Panonske nizije, pa sve do Karpata, ukrajinskih stepa, Krima i planinskih venaca Kavkaza.

Granica Islama i Hrišćanstva, u stvarnom životu, vekovima nije bila čvrsto povučena linija, a još manje zid koji se nije mogao preći – naprotiv, ona je bila jedan ceo svet za sebe, svet sa svojim običajima i pravilima, svojim slikarima i pesnicima, matematičarima i astronomima, kartografima i pomorcima, herojima i razbojnicima. I sa svojim ljubavnim pričama, naravno. Dve civilizacije jesu međusobno ratovale, ali su i učile jedna od druge, razmenjivale kulturna i naučna dostignuća, mešale uticaje, od poezije do arhitekture.

Tek negde posle Bitke kod Lepanta, na samom kraju XVI veka, dakle tek onda kada su veliki ratovi između dve civilizacije na Mediteranu konačno prestali, formiraju se moderni narativi – i kod hrišćana i kod muslimana podjednako i istovremeno – zasnovani na fikcijama o međusobnoj isključivosti. Teritorije, osvojene ili odbranjene svejedno, trebalo je dodatno konsolidovati – kulturno i duhovno. Najbolje oruđe za tu konsolidaciju bilo je brisanje svih sećanja na sličnosti i hiperbolizacija svake, pa i one najmanje, razlike.

Obe civilizacije su se zatvorile u sopstvene verske, kulturne i ideološke stereotipe. Granica koja je vekovima bila svet za sebe, sada je postala zid. U dva konzervativna društva, stanovništvo koje je živelo sa svake strane tog zida učvršćavalo je svoj sumnjivi identitet dodatnim radikalizmom. Periferija je postala najradikalnija u odbrani dominantne ideologije centra, centar je dodatnu potvrdu ispravnosti sopstvenog puta tražio, i nalazio, u radikalizmu periferije.

Tako su formirani i narativi: sveštenici su počeli da prepravljaju stare hronike, književnici da opisuju podvige heroja, slikari i vajari da ih idealizuju na platnima i u mermeru, arhitekti da projektuju nove i veće kupole crkava i minarete džamija, lingvisti da pedantno traže, i proteruju, tuđice u jezicima.

Upravo na takvim narativima su konačno oblikovane političke i kulturne elite ranih modernih država na Mediteranu – u Portugaliji, Španiji i Italiji, kasnije i u Grčkoj – na jednoj strani, i razvijene otomanske feudalne države na drugoj strani. Oni su kasnije, u devetnaestom veku, dodatno pojačani dominantno britanskim diskursom o tzv. Orijentalizmu – počev od Lorda Bajrona preko Lorensa od Arabije do Agate Kristi.

U drugoj polovini dvadesetog veka, na talasu dekolonizacije, masovnog ekonomskog i tehnološkog razvoja i globalizacije Evrope, u jednom trenutku je izgledalo da su ti narativi ipak stavljeni u arhivu istorije – baš kao što je, u to vreme, i Tačerka u svoju arhivu stavila pismo luckastog samoproklamovanog genealoga.

Međutim, vek u kojem danas živimo pokazuje da je to očekivanje bilo preuranjeno: današnja kriza Evrope je velikim delom posledica njene neuspele opsesije da svoj identitet pronađe ekskluzivno na hrišćansko-centričnim osnovama, baš kao što su i krize kroz koje prolaze Egipat, Turska, Pakistan, i mnoge druge islamske zemlje, posledica neuspeha da svoje identitete pronađu na osnovama ideje o kalifatu, mrtve već gotovo jedan vek.

Strah od migranata nije prevashodna rezultanta bezbednosnih ili finansijskih rizika nego osećaja kulturne i identitetske nesigurnosti, baš kao što je i strah od dominantnog Zapada, razvijan kroz sećanja na iskustva kolonijalizma i neokolonijalizma, proistekao iz istog takvog osećaja.

Na izvestan način, oba sveta ponovo proživljavaju jedan sličan proces: krizu modernizacije, ispoljenu kao krizu identiteta.

U tom kontekstu i treba tumačiti bizarno oduševljenje izazvano, kako na hrišćanskom Zapadu tako i na muslimanskom Istoku, ovom bizarnom pričicom o britanskoj kraljici Elizabeti kao direktnom potomku proroka Muhameda: ona je toliko zgodna za današnje iracionalno vreme, toliko se uklapa u ponovo preovlađujuće stereotipe, da bi je naprosto bilo potrebno izmisliti – da već nije, kao što smo videli, već decenijama postojala.

Jer, zamislimo za trenutak, šta bi se desilo čak i da je ova pričica potpuno tačna? Da li bi ona promenila išta, i u glavnim tokovima istorije i na glavnim tačkama mape koja predstavlja našu današnju stvarnost? Da li bi mogla da pruži bilo kakvo drugačije objašnjenje prošlih događaja ili da drugačije anticipira one buduće? Da li bi neko zaista, na osnovu nje mogao da pomisli kako bi se na Vestminsterskoj opatiji u Londonu moglo podići minare, kao pre šest vekova na Aja Sofiji u Carigradu, sa kojeg će hodža od Kenterberija pozivati vernike na molitvu?

***

Elvir

Ova priča posvećena je mom prijatelju Elviru Eminbegoviću iz Novog Pazara, jednom racionalnom čoveku u iracionalnim vremenima. Elvir za sebe ne misli da je potomak proroka Muhameda. Čak ni preko kraljice Elizabete…

Advertisements