magithreegifts

“Ако желиш да постанеш учен човек и можда пишеш историје једног дана, мораш такође да лажеш и измишљаш приче, иначе ће твоја историја постати монотона. Али мораш то да радиш са уздржаношћу. Свет осуђује лажове који не раде ништа друго него лажу, чак и о најтривијалнијим стварима, и награђује песнике, који лажу само о највећим стварима.”

(Умберто Еко, Бодолино)

I

Посетиоци

Related image

Од почетка је било нејасно ко су они тачно били, одакле су дошли и чиме су се бавили. У легендама које су пре две хиљаде године кружиле источним Средоземљем стално су помињани разни мистериозни људи који су, некада на коњима и камилама, некада на бродовима а понекад и пешице, обилазили ту немирну римску провинцију на самим источним границама Царства.

У дугом ишчекивању Месије, разапет између јачих хеленистичких држава на Истоку и орлова римских легија, изабрани народ је био склон да прихвати и најневероватније приче и поверује и најчуднијим пророцима. Ова тројица су, ипак, била господског држања, лепо обучена и јахала скупоцено опремљене камиле. Несумњиво, на богате јерусалимске трговце и градску сиротињу подједнако, остављали су утисак значајних људи. Било је очигледно да се ради о странцима који немају намеру да гледају у звезде или проричу будућност за неколико шекела – чиме се већина странаца у престоници Јудеје тада бавила. На неки начин, видело се да су они људи задатка. Било је питање само: ког?

Ослушкујући говоркања по крчмама у Јерусалиму краљеви жбири су брзо сазнали вести о чудним посетиоцима и још чуднијем предмету њихове потраге. Није прошло дуго времена пре него што су тројица била позвана на двор. Краљ Ирод се претварао:

Идите и распитајте се добро за дијете, па кад га нађете јавите ми, да и ја идем да му се поклоним.”

Кратка званична верзија даље каже да су тројица потом, следећи звезду са Истока, из Јерусалима кренули на југ према Витлејему; да се звезда тада зауставила, тачно изнад штале у којој је био новорођени Исус Христ.

Пут од Јерусалима до Витлејема дугачак је неких десет километара. Према предању, штала у којој је рођен Исус налазила се још десетак километара јужно од Витлејема. Данас се, по уобичајеној гужви на израелским путевима и уз уобичајене безбедносне провере, аутомобилом овај пут пређе за непуних пола сата. Посетиоци нису имали аутомобиле – јахали су на камилама на којима су и дошли у Јудеју – али нису били суочени ни са данашњом саобраћајном гужвом и полицијским контролама. Поред тога, повремено су морали да застају и гледају у правцу звезде која им је била путоказ. Имајући све то у виду, разумно је да претпоставимо како су у Витлејем стигли увече, истог оног дана којег су и кренули из Јерусалима.

Након што су новорођенчету предали поклоне – на њих ћемо се вратити касније – преспавали су код својих домаћина. У сну им се јавио Божји дух и упозорио их да се не враћају у Јерусалим код краља Ирода. Ујутро су напустили Јудеју и кренули назад у своју земљу (или у своје земље – и на ово питање ћемо се касније вратити). О њима, барем по званичној верзији, нико више није ништа чуо. А и зашто би? Њихова мисија у Јудеји, она која је била неопходна да се изгради, подржи и ојача основна функција мита, била је завршена. Могли су да се врате тамо одакле су и дошли: у опскурност.

***

У наредних двадесет векова ова тројица људи били су предмет разних спекулација: теолошких, историјских и филозофских. Били су инспирација бројним уметницима за њихова платна и кипове. Били су, коначно и повод већег броја дипломатских и правних и пар оружаних сукоба. Све то заједно представља довољан повод да данас покушамо да раздвојимо мит од истине – онолико колико то, после две хиљаде година, још можемо.

У наредним одељцима размотрићемо неколико питања: шта су извори наших сазнања о мудрацима са Истока а шта су извори мита о њима; ко су били ти људи, чиме су се бавили и одакле су дошли; како су путовали до Витлејема и која је то звезда која их је водила; када су тачно посетили малог Исуса и шта су му донели на поклон; где су отишли по завршетку своје мисије у Јудеји и како су провели остатак живота; шта се са њима дешавало после смрти; како су представљени у сликарству и књижевности; каква је била њихова функција у изградњи и структури мита о Исусу и улога у разним верским церемонијама које се тим поводом организују.

II

Извори знања и извори мита

imagi00001p4

Први писани извор о мудрацима – Јеванђеље по Матеју – датира неких седамдесет до осамдесет година после њиховог боравка у Витлејему. Аутор овог јеванђеља (ми га, ради лакшег разликовања од његових колега, писаца других јеванђеља, зовемо Матејем, иако заправо не знамо његов идентитет) је мушки Јеврејин, добро образован у тадашњем lingua franca источног Средоземља, грчком, ту негде на граници између традиционалних јеврејских и модерних хришћанских (космополитских) културних образаца.

Он свој текст пише у избеглиштву, највероватније у грчкој колонији Антиохији у Сирији, и на располагању има претходно јеванђеље (оно по Марку) од којег преписује (али делимично мења, реконтекстуализује и допуњава) око деведесет посто текста. У време писања више нема живих сведока догађаја: Јосиф, дрводеља из Назарета, умро је 23. године наше ере; Исус је разапет 30. године; Марија, његова мајка, завршила је свој овоземаљски живот (верници обе хришћанске цркве, и источне и западне, касније су прихватили су догму да се у телесном облику узнела у небо) у Ефесу у данашњој Турској, 41. године. То нам оставља, отприлике, тридесет пет година до времена у којем Матеј (или његов alter ego) пише своје јеванђеље: он није био ни рођен у време када су учесници догађаја напустили овај свет и није могао да разговара са њима.

Ту долазимо и до прве дилеме: с обзиром да Марко у свом јеванђељу није поменуо ништа о целој епизоди са мудрацима са Истока, вероватно је Матеј о томе нешто накнадно чуо. Колико је извор могао да буде историјски поуздан, а колико се радило о причици која је дошла као поручена да учврсти легитимацијске основе мита, који је тада још увек био у фази свог формирања, не можемо да знамо.

Куран (који у својих четрнаест сура помиње Исуса као Ису, и сматра га једним од пророка, заједно са Адамом, Аврамом, Мојсијем, Давидом, Јованом Крститељем) не садржи ништа о посети три мудраца. Зато је посебно занимљиво да је персијски исламски енциклопедиста ал-Табари (који је живео у деветом веку) дао прецизан опис поклона које су мудраци дали Исусу, и придао им у основи иста симболичка значења које они имају и у хришћанским текстовима тог времена. Ал-Табари као свој извор наводи Вахиба ибн-Мунабиха, персијско-јеменског писца из седмог века.

У својој “Књизи о светским чудима” (1298 – 1300), Марко Поло, описујући доживљаје у Персији на свом пропутовању за Кину, 1272 – 1273, наводи и неколико занимљивих детаља из града Саба где се, према ономе што му је тада било испричано, налази гроб тројице мудраца. Овај текст је јединствен по томе што садржи не-хришћански (исламски) усмени извор, прихваћен као аутентичан и обрађен у књижевном делу хришћанског аутора.

III

Земље, људи и професије

Нови завет, видели смо, не садржи чак ни податак колико је тачно мудраца било. Самим тим, у њему се не наводе ни њихова имена, ни професије, ни тачно место одакле су дошли у Витлејем.

Ипак, у каснијим легендама и рукописима, на основу којих се изграђује и традиција, полако се појављују сви ови елементи.

Имена су по први пут поменута у једном грчком рукопису састављеном у Александрији, око 500. године наше ере; преведен на латински као Excerpta Latina Barbari, он улази и у свет западног хришћанства. Три века касније, још један рукопис на грчком (претпоставља се, ирског порекла) бива преведен на латински као Collectanea et Flores и даје додатне описе и детаље.

Ова егзегеза се заокружује средином дванаестог века, илустрованим рукописом Hortus deliciarum (Врт задовољстава) који у алзашком манастиру Хохенбург саставља опатица Хера од Ландсберга: ту су већ устаљена три имена Мелхиор, Каспар и Палтисар.

Од Палтисара касније постаје Балтазар (присутан и у варијантама Balthasar, Balthassar и Bithisarea), Каспар се помиње и као Gaspar, Jaspar, Jaspas и Gathaspa, Мелхиор такође у више транскрипција, али су то све у основи иста имена.

На рубовима хришћанства, тамо где се рецепција грчких и латинских текстова одвијала теже, спорије и посредним путевима, задржала су се и другачија имена: тако су, у традицији сиријског хришћанства, они називани Larvandad, Gushnasaph и Hormisdas; у етиопском хришћанству су Hor, Karsudan и Basanater; у јерменској традицији Kagpha, Badadakharida и Badadilma. Закарија Хризополитан у свом спису Concordia evangelistarum наводи имена Апелије, Амер и Дамаск, као и одговарајуће јеврејске називе Магалат, Галгалат и Сарацин. Много кинеских хришћана и данас верује како је један од мудраца био Кинез…

***

Фраза “са истока” (ἀπὸ ἀνατολῶν, apo anatolon), у дословном преводу: “оданде одакле излази сунце” једино је што Матеј у свом јеванђељу наводи као ближу географску одредницу о пореклу мудраца.

У то време, на смени старе и нове ере, Парћанско царство (чији је центар био у Персији, данашњем Ирану) заузимало је практично све територије источно од римских провинција Јудеје и Сирије, са изузетком ненасељених области у арабијској пустињи на југоистоку. Иако је њихово друштво било познато као верски толерантно, доминантна религија код Парћана била је зороастризам (заратустризам), који је добио име по пророку Заратустри. Према једном од апокрифних текстова Новог завета, тзв. Сиријском јеванђељу детињства из шестог века, мудраци су кренули на свој пут на запад, следећи звезду, управо испуњавајући једно од Заратустриних пророчанстава.

Могло би се, дакле, закључити да су сва тројица мудраца стигла из исте земље, једине које је тада постојала, Парћанског царства. Међутим, у накнадним теолошким и уметничким интерпретацијама ове приче, мудраци су све чешће повезивани са много ширим географским простором а сваком од њих тројице била је додељена различита, и тачно одређена, земља. Тај процес одвија се паралелно са изградњом њихових посебних, и прецизније дефинисаних, културних идентитета.

Тако је, рецимо, у уметности четрнаестог века (добар пример је Ђотова Cappella degli Scrovegni у аугустинском манастиру у Падови из 1305. године) Каспар приказан као старији човек, обично са белом брадом, који поклања злато; он је “Краљ Тарсуса, земље трговаца”, на медитеранској обали данашње Турске. Мелхиор је средовечан, и даје Исусу тамјан из његове родне Арабије. Балтазар је млад човек, врло често приказан црне боје коже, дакле долази из Африке (вероватно из Етиопије) и на поклон доноси миро из Сабе, у данашњем јужном Јемену, тада познатом и као Arabia Felix, “Срећна Арабија”. Они се, по старости, разликују неких двадесет година један од другог: имају 60, 40 и 20 година.

Постоје, наравно и разне географске варијације: тако црна боја коже код Балтазара почиње да бива наглашена, почев од дванаестог века, у северној Европи, да би тамо постала уобичајена негде од петнаестог века. Исто тако, у неким интерпретацијама најстарији мудрац (онај који поклања злато) није Каспар него Мелхиор, и тако даље.

Јоханес од Хилдерсхајма, немачки кармелићански монах са почетка четрнаестог века сматрао је да су мудраци дошли из “индијских земаља” (али у те земље убраја и Нубију, која се налази у Африци), што опет не чуди јер он њихово путовање повезује са митским Краљевством презвитера Јована, за које се вековима веровало да се налази негде на крајњем истоку…

Све ове варијације нису од пресудног значаја, тим пре ако се (као што ћемо касније видети) заиста ради о измишљеним ликовима. Оно што је свакако занимљивије је једна друга правилност: све док су тројица посетилаца била без имена и долазила са, географски неодређеног, “Истока”, они су били “мудраци”; тек са њиховим ближим одређењем: именима, културним идентитетом, и земљама из којих долазе, они постају “краљеви”.

***

Заиста, шта су посетиоци заиста били? Чиме су се они тачно бавили?

Реч коју користи Матејmagi, множина од латинског magus – позајмљена је из грчког magos (мн. magoi), а ова опет из староперсијског magus и авестанског magauno. Израз је означавао верску касту у којој је Заратустра рођен и односио се на персијску (парћанску) теократску елиту.

Као део својих верских ритуала, персијски маги су посвећивали посебну пажњу звездама (можемо рећи да су, у ствари, били први међународно признати астролози у историји) што је тада било сматрано научном дисциплином. Управо та употреба астрологије у верске сврхе довела је до повезивања речи “маги” са окултним вештинама, одакле је она касније преузета у разне индоевропске језике као основа речи “магија”, у схватању у којем је користимо данас.

Први званични превод Новог завета на енглески језик (Библија краља Џемса, 1604-1611) грчке маге преводи као енглеске “мудре људе”. У неким другим преводима, тројицу посетилаца срећемо и као “мађионичаре” (иако су још рани хришћани, почев од епизоде са Симоном магом ову праксу осудили као јеретичку) или као астрологе, “звездознанце”.

Видели смо да су, у многим каснијим уметничким интерпретацијама и неким текстовима, посетиоци описани као краљеви – отуда и празник “Три краља”, који се у западним црквама обележава шестог јануара. Историјске истине ради, потребно је напоменути да нема баш ништа у Јеванђељу по Матеју што би мудраце идентификовало као владаре било које врсте.

Ова реинтерпретација његовог текста први пут се појављује тек после петог века и повезана је са накнадним тумачењем две реченице Старог завета (Псалми, 68:29 и 72:10) у којима се најављује долазак Месије:

“Цареви тарсиски и острвљани донеће даре, сареви шавски и савски даће данак. Клањаће му се сви цареви, сви народи биће му покорни.”

И ако су рани читаоци Матеја били склони да повежу два текста и тако мудраце прогласе краљевима – а то је до данас остало и доминантно схватање у средишту западне цркве, Ватикану – далеко од тога да је оно било и општеприхваћено.

Једна од значајних тачака раскола између протестантских и католичке цркве, у шеснаестом веку, било је баш ова ревизија Новог завета и подизање мудраца у ранг краљева. Један од водећих протестантских теолога, Жан Калвин, писао је:

“Али, најсмешнији фалсификат паписта на ову тему је да су ови људи били краљеви… Ван сваке сумње, они су толико заглупљени у њиховом праведничком схватању Бога да сви могу да им се смеју на тако великом незнању.”

IV

Путовање, рођендан и звезда

Related image

Од Персије, одакле су – бар ако је веровати Новом завету – мудраци кренули на свој пут до Јерусалима има, зависно од трасе која се изабере, између хиљаду и седам стотина и две хиљаде километара. Да би се та раздаљина прешла, на камили која је онда била једино поуздано превозно средство, било је потребно од три па до чак пуних дванаест месеци. Поред тога, за тако амбициозан пут било је потребно, зависно од расположивих ресурса, и најмање неколико недеља припрема.

Можемо ли покушати да реконструишемо којим путем су мудраци дошли од Персије до Јудеје? Имајући у виду тада расположиву мрежу пред-римских и римских путева, они су највероватније прешли Сиријску пустињу, негде на потезу између реке Еуфрат и данашње Сирије, и прво морали да дођу до једног од тада великих градова: Алепа или Палмире. Одатле им је било најзгодније да наставе према Дамаску и продуже на југ тзв. ходочасничком рутом (darb elhaj) држећи се Галилејског језера и реке Јордан на својој западној страни, све до преласка у Јудеју код Јерихона.

Теоретски, могуће је да су мудраци макар један, мањи део свог пута прешли бродом. Вероватно између неке римске луке у данашњој југоисточној Турској (Pompeopolis, нпр) и неке луке у Јудеји (највероватније Caesarea Maritima, данашње предграђе Тел Авива).

Рекли смо да је ова опција теоретски могућа – питање је колико је била вероватна – између осталог и зато што, у оквиру невеликог корпуса слика, фресака и мозаика посвећених путовању мудраца (много више уметника је, видећемо касније, обрађивало тему њиховог поклоњења Исусу) постоји неколико које их приказују на бродовима: један је мозаик из Крстионице Светог Јована у Фиренци, из четрнаестог века, други је платно из Манастира Светог Јована са балтичког острва Штралсунд (данас у музеју у немачком граду Ростоку) из почетка петнестог века.

Дакле, у стварном животу, мудраци су тешко могли да стигну у Јерусалим за мање од девет месеци откад су уочили звезду која је најавила рођење Исуса. Свети Августин, у свом делу De Consensu Evang., II, v, 17, наводи да су мудраци стигли у Витлејем шестог јануара, само тринаест дана после рођења Исуса, што би било тешко могуће чак и да су путовали аутомобилом а не на камилама.

Не улазећи на овом месту детаљније у све проблеме одређења тачног датума Исусовог рођења задржаћемо се на констатацији да је у историјском смислу највероватнији датум између средине септембра и почетка октобра. Смештање његовог рођендана у крај децембра је последица повезивања овог догађаја са римским паганским празником Сатурналија, у време зимске краткодневице, крајем четвртог века.

Овај закључак нам, међутим, баца ново светло на рачунање времена и догађаје на које се оно односи. Наиме, ако су мудраци звезду видели као знак безгрешног зачећа (које се морало догодити крајем децембра претходне године) и после разумног времена за припреме кренули на пут ка Јудеји, онда су они тамо заиста могли да стигну пред крај године, проведу неко време распитујући се по Јерусалиму и стигну у Витлејем шестог јануара наредне године.

Схватајући симболичку важност датума као инструмента за психолошко фиксирање својих порука, кроз стално понављање ритуала, цркве су у наредним вековима овај вероватни историјски след догађаја упростиле: још у четвртом веку цркве Истока су прихватиле шести (касније, због повећања разлике између два календара, седми) јануар као дан Исусовог рођења, а цркве Запада су прихватиле као тај датум двадесет пети децембар, на основу рачунања које је први извео Свети Јован Хризостом (347 – 407) из Антиохије.

 ***

Али, шта је тачно била “звезда“? Матеј користи реченичну конструкцију “eidomen gar autou ton astera”. Сама реч astera може да значи више ствари. Најпре, комету; међутим, у сачуваним астрономским белешкама из тог периода нема записа о комети која би била толико видљива са површине Земље. Даље, она може да се односи и на сусрете путања планета на звезданом небу: заиста, астрономи су тих година забележили прилично видљиве сусрете путања Јупитера са Сатурном (7. година п.н.е. и Венером 6. година п.н.е.). Коначно, astera би могла да значи и супернову, stella nova, звезду чија се видљивост и сјај на небу одједном јако повећају, да би се она, после неког времена, угасила.

Међутим, ниједна од ових теорија не може рационално да објасни како је “звезда коју су видели на истоку ишла испред њих и стала изнад места на којем се дете налазило” (Јеванђеље по Матеју, 2:9). Положај фиксних звезда на небу варира највише један степен у току дана. Ниједна фиксна звезда не би могла да се помера на такав начин испред мудраца да их одведе до Витлејема; ниједна фиксна звезда, ни комета, не би могла да ишчезне, поново се појави, и стоји у месту.

Дакле, витлејемска звезда не може да има рационално, астрономско, него само божанско, односно митско, објашњење. Она је нешто слично “чудесном ватреном стубу” који је ноћу стајао испред логора у току израелског егзодуса (Егзодус, 13:21) или “светлости Божјој” која је обасјала пастире (Лука, 2:9) или “светлости небеској” која је засијала око Саула на његовом путу за Дамаск на којем је сусрео васкрслог Исуса, преобратио се у хришћанина и постао Павле (Дела апостолска, 9:3).

V

Сусрети и поклони

Related image

Званична верзија, она коју је написао Матеј, помиње само један сусрет, неодређеног дана после рођења Исуса, у кући у Витлејему, којем је присуствовала само још и мајка детета. Ту, још увек, није прецизиран број посетилаца: зна се да је било више од једног, али магичан број три појавиће се тек касније.

У накнадним верзијама, место сусрета се из куће помера у шталу, време се прецизира на тринаесту ноћ по рођењу детета (6. јануар), међу присутне се додаје и Маријин муж, дрводеља Јосиф, број посетилаца се фиксира на три.

У неким, још каснијим, интерпретацијама, време посете се још помера – све до две године после Исусовог рођења. Овај временски помак се уклапа, додуше, са једним другим Иродовим наређењем које такође наводи Јеванђеље по Матеју: да се, у потрази за малим Исусом, убију сва мушка деца у околини Витлејема до две године старости. Такозвани “масакр невиних” (догађај, иначе, потпуно историјски непотврђен) послужио је раним хришћанима да стекну и легенду о првим мученицима за своју нову веру; сасвим несвесних, додуше, те чињенице али зато невиних.

Интересантну интерпретацију овог сусрета даје путописац Марко Поло у својој “Књизи о светским чудима” (на италијанском: “Il Millione”, по Марковом надимку, Emilione) написаној отприлике између 1298. и 1300. године. У књизи се описују Маркова путовања по Истоку, од 1271. до 1295. године и, у делу који се односи на Персију, наводи се:

“У Персији се налази град Саба, одакле су пошла три краља да се поклоне Христу кад се родио. …

Понели су понуде: злата, да дознаду није ли земаљски владар, тамјана да дознаду није ли Бог, измирне, да би дознали није ли вечан.

И кад су се нашли у месту где је Бог био рођен, први пође најмлађи да га види; и учини му се његова облика и његова доба; затим пође средњи, па најстарији. И свакоме се од њих причини да је његова облика и његова доба.

А кад су један другом саопштили што су видели, јако се зачудише и одлучише да сви скупа пођу. Пошавши скуша, свима се учини онаквим каквим јест тј. дететом од 13 дана. Онда понудише злата, тамјана, измирне; дете све узе…”

Све до ове тачке, тест Марка Пола не одступа претерано од већине наратива, како претходних, тако и његовог времена: сваки од њих је, због занимљивости, додавао по неки детаљ који није мењао суштину приче. Међутим, Марко овде наставља са препричавањем источњачке приче коју је чуо на свом путовању по Персији:

“… и дете даде тројици краљев затворену кутију од шимширова дрвета; и три краља кренуше на пут да се врате у своју земљу.”

Овај детаљ у књизи Марка Пола је једина интепретација сусрета мудраца са Исусом у којој се наводи да им је он  – као дете од тринаест дана – нешто дао. Вратићемо се на овај детаљ касније, када будемо анализирали шта се са мудрацима десило на повратку кући…

***

Већина, како визуелних тако и текстуалних, интерпретација овог догађаја усредсређена је на поклоне које су посетиоци донели. Оне се све слажу у погледу избора поклона: радило се о злату, тамјану и етеричном уљу званом миро. Када се ради о самом овом избору, међутим, постоје две теорије.

По првој, у питању је, за та времена, избор поклона сасвим уобичајених за краљеве и богове: сиријски краљ Селеук Други, потомак једног од Александрових војсковођа и владар хеленистичке краљевине на Леванту, поклонио је пуна два и по века раније исте те поклоне приликом посете храму Аполона у Милету. Отуда и занимљива теорија да је број од три мудраца изабран управо зато да би се поклопио са три поклона: свако је дао по један.

По другој теорији, која датира од ранохришћанског писца Оригена Александријског и његовог текста Contra Celsium (око 248. године н.е.) сваки од поклона је имао и своје дубље симболичко значење: злато је било симбол краљевства на земљи, тамјан симбол божанства а етерично миро симбол смрти. Касније је тај симболички опсег проширен, па је злато почело да означава и врлину, тамјан  молитву, а миро патњу.

***

Шта се са овим поклонима касније догодило? О томе у јеванђељима нећемо ништа сазнати. Ипак, за две хиљаде година развиле су се бројне претпоставке, од којих је неке описао енглески теолог из друге половине деветнаестог века, Џон Чисхолм Ламберт. По једној од њих, злато су употребили Марија и Јосиф, да би са њим финансирали бекство породице у Мисир (Египат) како би се склонили од прогона краља Ирода; по другој, злато су им украла два лопова – стицајем околности, баш она двојица која су три деценије касније била осуђена на смрт разапињањем на крсту поред Исуса; по трећој, злато је сачувано, и Исус га је поверио апостолу задуженом да води рачуна о финансијама њихове мале дружине (занимљиво, то је био Јуда Искариотски) који га је, наравно, злоупотребио – јер ко може више може и мање, па је сасвим логично да издајник буде и лопов.

Све ове теорије су, уосталом, сасвим у складу са репутацијом самог Ламберта који је у викторијанском Лондону био познат по својим – данас бисмо вероватно рекли таблоидним – интерпретацијама теолошких тема. Сасвим у том смислу је и његово објашњење шта се догодило са етеричним миром: оно је употребљено за помазање Исусовог тела након што је оно скинуто са крста.

***

Много је занимљивија истинита прича о једном ковчежићу од чистог злата из петнаестог века: верује се да се у њему налазе оригинали сва три поклона који су мудраци дали Исусу. По легенди Марија је на своје последње путовање у Ефес понела све поклоне, и непосредно пред смрт (или, како би верници рекли, вазнесење у небо) поклонила их двема праведним женама као доброчинство. Оне су их однеле у Константинопољ, где је за њих касније начињен ковчежић од чистог злата.

Када је ћерка деспота Ђурђа Бранковића, Мара Бранковић, касније жена турског султана Мурата Другог, остала удовица у својој тридесет петој години, 1451. године, била је још увек врло привлачна млада жена. Ипак, одбила је брачну понуду последњег византијског цара Константина Једанаестог Палеолога и одлучила да остане на отоманском двору. Две године касније Муратов посинак Мехмед Освајач освојио је Константинопољ (тада је несуђени Марин удварач и погинуо) а Мехмед је својој помајци, у знак захвалности што је остала са њим, поклонио ковчежић са реликтима.

Мара Бранковић је, пред смрт 1487. године, ковчежић поклонила Манастиру Светог Павла на Светој Гори који је тада био српски (Марин отац, деспот Ђурађ, је 1410. овом манастиру поклонио и место Кузмин код Сремске Митровице као феудални посед од чијих прихода се финансирао).

У међувремену, Манастир Светог Павла је према правилима Свете Горе постао грчки јер на њему више није било довољно српских монаха да одрже литургију. Марин ковчежић са реликтима је ипак остао у његовој сакристији. Када је у септембру 1999. године Атина била погођена великим земљотресом, реликти су по први пут изнети из манастира и изложени у грчкој престоници да би ојачали веру њених становника и помогли прикупљање добровољних прилога за жртве несреће. Петнаест година касније, почетком 2014. године, по први пут су за пет векова напустили тло Грчке: однети су авионом најпре у Минск, а потом у Кијев, где су били изложени неколико недеља.

VI

Остатак живота…

Као што смо видели, Матеј у свом јеванђељу закључује епизоду о мудрацима лаконском констатацијом да су се они, након што их је Божји дух упозорио да се не враћају Ироду у Јерусалим, “вратили у своју земљу”. Ту, још увек, нема ни помена о њиховој каснијој судбини, а посебно не о некој мученичкој смрти.

Касније су се, међутим, изградила два накнадна тумачења, која су временом инкорпорирана у легенду: по првом, на њих је сусрет са Исусом оставио толико јак утисак да су се они сами преобратили у хришћанску веру, а по другом су то учинили накнадно, после сусрета са једним од апостола. И једна и друга верзија сагласни су у томе да су њихова новооткривена верска осећања била тако јака да су сви вољно прихватили мученичку смрт.

Једна од верзија овог догађаја описана је у тзв. Декстеровој хроници (ауторство текста приписивало се Флавију Луцију Декстеру, историчару и бискупу Барселоне за време владавине римског императора Теодосија Великог, 379 -395):

“У Срећној Арабији, у граду Сесанији Адрумети, десило се мучеништво светих краљева, тројице мага Каспара, Балтазара и Мелхиора који су обожавали Христа.”

Овај текст био је нарочито популаран у Шпанији, у којој се први пут и појавио 1610. године. Иако је накнадно утврђено да се радило о фалсификату, верзија о мученичкој смрти мудраца у данашњем Јемену (Arabia Felix) и даље је присутна.

***

Али, вратимо се за тренутак на поменуту књигу Марка Пола у којој се препричава источњачка (персијска) верзија овог догађаја:

“После неколико дана јахања, три чаробњака хтедоше видети оно што им је дете било поклонило. Отворише кутију и у њој нађоше један камен, који им је дао Христ, као знак да у вери, у коју су ступили, буду постојани као камен. Кад су видели камен, јако се зачудише те га бацише у неки бунар. Но тек што су га бацили у бунар, с неба се спусти горућа ватра и паде у онај бунар.

Кад су краљеви видели то чудо покајаше се што су онако поступили. И узеше оне ватре и однесоше је у своје пределе те је ставише у свој храм. И увек подржавају ону ватру у горењу и обожавају је као да је Бог. А све жртве које подносе зачињавају оном ватром; а када се угаси, одлазе до оног бунара који стоји увек упаљен; и никада неће с другог места потпалити ватру. Услед тога, становници оног краја обожавају ватру.”

Према причи коју је Марко чуо од својих персијских домаћина, негде 1272. или 1273. године, мудраци не само да нису погинули мученичком смрћу, као преобраћеници у нову хришћанску веру, него нису заправо никада ни постали хришћани! Они су Исусов поклон – камен – бацили у бунар, уплашивши се вероватно његове симболике. Из тог бунара је, према причи, после избила вечна ватра а мудраци су ту ватру узели као симбол своје нове вере које су успоставили.

Овај наратив, који потиче из тада исламске Персије, битно се разликује од свих хришћанских наратива о истом догађају. Он, највероватније, симболички описује догађаје из средине седмог века, када је сафавидска династија поразила персијско сасанидско царство и наметнула Иранцима ислам као владајућу религију.

Занимљиво је да ватру – симбол ислама који је заменио сасанидски зороастризам – у Персију доносе мудраци који су видели Исуса, и да је ова ватра створена баш од Исусовог одбаченог поклона (камена).

VII

… и догодовштине после смрти

Где су мудраци сахрањени? Питање би, вероватно, било потребно прецизније формулисати: “Где су мудраци све сахрањени?”

Римски цар Константин је, након што је легализовао хришћанство Миланским едиктом 313. године, именовао своју мајку Јелену за Augusta Imperatrix, давши јој неограничен приступ царској благајни како би тачно лоцирала и прикупила све артефакте значајне за формирање новог јудео-хришћанског културног наслеђа. Период од 326. до 328. године Јелена проводи на ходочашћу у Светој земљи и у другим земљама источно од Римског царства, које користи и за прикупљање разних реликата повезаних са животом Исуса Христа.

На једном од тих путовања, оном у Персији, Јелена је, по легенди, нашла и гроб у којем су се налазиле и кости (по неким тумачењима, кармелићанског фратра Јохана из Хилдерсхајма, то су били мумифицирани остаци) све тројице мудраца. Њих је Јелена однела у Константинопољ, где су сахрањене у цркви Magna Ecclesia, подигнутој на месту на којем ће два века касније бити изграђена црква Свете Софије – каснија џамија Аја Софија, данашњи музеј у Истанбулу.

Када је Константинов син, император Констанс, 343. године за бискупа у Милано послао Грка Еусторгија, заједно са другим даровима за верне Италијане дао му је да понесе и мошти тројице мудраца. За њихов транспорт направљен је посебан мермерни саркофаг, који је по доласку у Милану сахрањен надомак тадашњих градских зидина. Неколико година касније, на том месту је подигнута црква – Базилика Светог Еусторгија – у којој су заједно сахрањени и саркофаг са моштима мудраца и сам Еусторгије који их је у Милано и донео.

Грађани Милана су били поносни на једну од неколико највећих хришћанских реликвија и убрзо почели са разним церемонијама њеног обожавања; најзначајнија од њих била је костимирана парада која се одржава сваког шестог јануара.

У време сукоба немачко-римског цара Фридриха Првог Барбаросе и римског папе Александра Трећег, средином дванаестог века, Милано се, на своју несрећу, нашао на губитничкој страни. Заједно са Брешом, Пјаченцом, немачким Мајнцом и још неким градовима Царства одазвао се папином позиву, побунио против Барбаросине власти, био опседнут и на крају 1162. године приморан на капитулацију.

Али, за разлику од других побуњених градова који су само делимично порушени и опљачкани, издаја Милана, драгуља у круни, посебно је наљутила Барбаросу па је за његове становнике припремљена и додатна казна. По Барбаросином налогу, 1164. године су из миланске Базилике Светог Еусторгија однете мошти тројице мудраца и дате као поклон, и знак особите царске милости, Рајналду од Дасела, његовом блиском савезнику и надбискупу Келна.

***

Барбаросин наследник, римско-немачки цар Ото, поклонио је 1199. године келнској цркви три златне круне, намењене за тројицу мудраца који су у њој нашли своје коначно земаљско боравиште. На њима је био написан текст:

“Otto rex coloniensis curiam celebrans tres coronas de auro capitibus trium magorum imposuit”

Око 1180-1181. године, по налогу Рајналдовог наследника на месту надбискупа од Келна, Филипа Првог, и под вођством тада најпознатијег европског златара, Николе од Вердена, почео је рад на реликвијаруму. Радови су потрајали пуних четрдесет пет година и 1225. завршен је, још увек, највећи реликвијарум у западној Европи. Троструки саркофаг од скупоценог дрвета дугачак је два метра и двадесет сантиметара, широк метар и по и висок метар и десет сантиметара. Обложен је чистим златом, украшен врхунским примерцима барељефа тог доба, њих око седамдесет, и са око хиљаду комада различитог драгог камења.

Изградња Келнске катедрале – јер, поклону такве вредности, смештеном у уметничком делу таквог сјаја, није никако одговарала мала црква у којој се још увек налазио – почела је неких двадесетак година касније, 1248. године. Трајаће наредне 632 године и завршиће се највећом готском сакралном грађевином у западној Европи.

Од тада, последњих осам и по векова, посмртни остаци тројице странаца који су посетили Исуса у ноћи његовог рођења, налазе се у катедрали у Келну, у реликвијаруму који је смештен изнад и иза њеног олтара.

Или, да будемо прецизнији, а и помало бизарни – тамо се налази барем њихов већи део. Наиме, дуг пут преко Алпа (од Милана до Келна има преко осам стотина километара) је у дванаестом веку, са товаром, трајао најмање шест недеља. Коњаник је по тадашњим путевима могао да пређе највише четрдесетак километара за дан, воловска кола не више од двадесет.

Наша експедиција је пролазила кроз територије под влашћу различитих световних и духовних господара. Према средњовековним хроничарима, успутни смештај, храну и заштиту од бандита често су морали су да плаћају – деловима мошти. Тако најмање десетак цркава и манастира, на рути од Милана до Келна, данас тврди да има понеку кост, кошчицу или барем хрскавицу из овог товара…

***

20. јула 1864. године реликвијарум је први пут отворен. У њему су пронађена два од три златна новчића који је Филип седам векова раније ставио у ковчег, и:

“…у посебном одељку – са остацима старих и иструлелих покрова и делова свилене тканине делимично већ претворене у прах, поред комадића сасушених ароматичних биљака и сличних супстанци – бројне кости три мушке особе, које су под надзором неколико присутних стручњака састављене у три готово комплетна скелета: један је припадао човеку у раној младости, други мушкарцу средњих година, трећи старијој особи.”

Италијани, наравно, никада нису прежалили губитак реликвије: у разним вековима, разни владари Милана покушавали су да политиком, дипломатијом, новцем, па и крађом, поврате оно што су сматрали да им припада.

Највише што су успели било је 1904. године, када је тадашњи надбискуп Келна свом миланском колеги свечано вратио две лисне кости, једну потколеничну кост и један кичмени пршљен. Није, наравно, никада утврђено тачно којег од три мудраца…

***

И опет, да се за тренутак вратимо на књигу Марка Пола из тринаестог века:

“У Персији се налази град Саба … у овоме су граду три чаробњака покопана у лепом гробу. Ту се и данас налазе, потпуно цели и са косом. Један се зове Балтазар, други Мелхиор а трећи Каспар. Господар Марко се више пута распитивао у граду о овој тројици краљева, али му о њима нико не знадијаше ништа рећи, осим да су та три краља покопани у давним временима.”

Кога су, на крају, преварили лукави Персијанци? Да ли су Јелени (за претпостављамо, велике паре) дали да у Константинопољ однесе неке, за ту прилику на брзину пронађене, старе кости – које су после вековима лутале Европом, преко Милана стигле у Келн, изазвале толико узбуђења, подстакле израду толико лепих саркофага, реликвијарума и катедрала? Или су Марку, опет за богату напојницу, испричали само једну од бројних прича којима на Оријенту и данас забављају туристе? Или су, можда, преварили обоје?

Одговоре на та питања вероватно никада нећемо сазнати. Како је о мудрацима написао Умберто Еко:

“За живота беху ходочасници, а ни смрт није прекинула њихово лутање, посвуда су никли њихови кенотафи.”

VIII

Уметничке представе

File:Gh293.jpg

На овој уметничкој фотографији из 1996. године, аустријско-ирски фотограф Готфрид Хелнвајн (1948) представио је традиционалну композицију Мадоне са Исусом и три мудраца у специфичној интерпретацији: мудраци су официри SS, Вермахта и Гестапоа, Мадона је архетип аријевске жене, а мали Исус је заправо мали Адолф Хитлер. Фотографија је, у време када је настала пре двадесетак година, изазвала контроверзе у претежно католичкој Аустрији – суочен са малограђанском и клерикалном реакцијом, аутор је бранио поруку свог дела примедбом да ни после пола века од краја Другог светског рата није разјашњена ни дубина ни ширина колаборације аустријске католичке цркве са нацистичким покретом у периоду Аншлуса (1938-1945).

Овај пример, свакако бизаран и помало на нивоу културног инцидента, изабрали смо као илустрацију једне шире хипотезе: композиција Мадоне, Исуса и мудраца, која се у различитим историјским, културним и уметничким контекстима понављала кроз векове, једна је од најстаријих, али и најтрајнијих, инспирација уметницима.

Најчешће, мудраци се у европској уметности појављују кроз неколико типских мотива: о путовању мудраца (Viaggio dei Magi, Journey of the Magi), мудрацима пред Иродом (Magi prima di Erode, Magi before Herod), сну мудраца (Sogno dei Magi, Dream of the Magi). Најчешћи од тих мотива је свакако онај о  поклоњењу мудраца пред малим Исусом (Adorazione dei Magi, Adoration of the Magi).

Каталог мајстора који је ова тема инспирисала готово је неисцрпан и овде можемо поменути само најзначајније од њих: поклоњење мудраца сликали су Ђентиле да Фабријани, Ботичели, Филипо Липи, Ђото, Басано, Ђорђоне, Мантења, Андреа дела Робија, па и сам отац италијанске Ренесансе, Леонардо да Винчи; на ширем простору Средоземља, Ел Греко и Веласкез; Хијеронимус Бош, Рубенс, Мемлинг, Рембрант, Николаус Обилман, у немачко-фламанској школи.

Ни у културном наслеђу на подручју источних цркава мудраци нису мање захвалан уметнички мотив: две фреске под насловом “Мудраци са Истока путују да се поклоне Богомладенцу”, отприлике из 1340. године, и данас су у манастиру Високи Дечани; исти мотив налазимо и на фресци у бугарском манастиру Кремиковци из раног шеснаестог века; а такође и на једној икони критске школе, са почетка седамнаестог века.

Уметници који су следили византијску традицију (чији је изврстан представник зограф фреске у Високим Дечанима) мудраце најчешће приказују као Персијанце, са панталонама и фригијским капама.

Истовремено, уметници на подручјима западних  цркава, негде од десетог века па надаље, на њиховим главама сликају круне: можемо рећи да су, отприлике на средини историје хришћанства и на половини његовог просторног обухвата, мудраци постали краљеви.

Упркос томе што су тада већ увелико, и званично, свеци, мудраци се ипак приказују без ореола изнад глава. Понекад, само први од њих (Каспар), клечећи испред Исуса, има ореол изнад главе а друга двојица не. То се може (мада не мора) објаснити тако да мудраци свој статус свеца стичу тек самим чином поклоњења.

Средњовековне визуелне представе мудраца се, оквирно, поклапају и са текстовима тог времена (од дванаестог до петнаестог века) и када се ради о старосном добу и географском пореклу тројице посетиоца: Каспар је најстарији, Балтазар најмлађи; овај први је приказан са оријенталним цртама лица а последњи као Африканац, понекад црнац понекад Мур (Арапин).

Занимљива је једна доста рана (почетак седмог века) англо-саксонска представа мудраца на тзв. Франачком ковчегу (ковчег израђен од слоноваче, димензија 23 x 19 x 11 сантиметара; данас се налази у Британском музеју у Лондону). Она је једина уметничка представа мудраца, у хришћанском културном контексту, која је укључила и јасне паганске симболе: Веланда ковача, из нордијско-германске митологије; императора Титуса из римске флавијске династије; Ромула и Рема, осниваче Рима – на једном месту. Композиција следи оријентални стил: Марија и Исус су окренути ка посматрачу, а мудраци им прилазе са леве стране. Коначно уместо, на ренесансним сликама уобичајеног, анђела Франачки ковчег садржи птицу која подсећа на лабуда – вероватно филгију из нордијске митологије, која би лако могла да буде заштитница уметника.

Ми наравно не можемо знати који су све мотиви били у глави уметника када је, пре четрнаест векова, ножем стрпљиво радио дуборез у слоновачи. Не можемо са сигурношћу ни знати да ли је он већ био хришћанин или не. Али Франачки ковчег је јединствени материјални доказ да је легенда о мудрацима била врло присутна на граничним подручјима између хришћана и не-хришћана, чак и на северу Европе и већ у првим вековима наше ере – до те мере да је већ постала и уметнички мотив. Мудраци су, коначно, прошли дуги пут и, како се после причало, на том путу су били врло великодушни према људима које су сусретали…

Чак и у каснијим вековима, оним који су били мање верски толерантни, догађало се да уметничке презентације мудраца у себи садрже сасвим јасне мултикултуралне елементе – нешто чега су се тадашње, а и данашње, ексклузивистичке елите сигурно ужасавале. Тако су на платну италијанског сликара Ђентиле де Фабријанија (почетак петнаестог века; данас изложено у галерији Uffizi у Фиренци) ореоли изнад глава Марије и Јосифа насликани са текстом на, јасно уочљивом, арапском писму.

Тачно је да је у ренесансном погледу на свет било отелотворено и схватање ислама као другог, али то друго није било схватано као демонско друго, како га, исувише често, погрешно разумемо данас. Не чак нужно ни као егзотично друго, како га је разумела викторијанска ера. Напротив, перцепција ислама је у време ренесансе била тесно повезана са осећањима знатижеље, поштовања, понекад чак и зависти – као само једне од бројних варијанти заједничког европског искуства.

IX

Мит, његова структура и функције

Мит о три мудраца, или три краља, како се већ данас назива у разним деловима хришћанског света, један је од најстаријих библијских митова. Иако је већина историчара данас сагласна у закључку да је сам Исус Христ био историјска личност, они преко историцитета тројице тајанствених посетилаца углавном прелазе имплицитно, не изјашњавајући се о њој.

Можемо ли, после свега, закључити да је епизода са њима потпуно измишљена? Да су злато, тамјан и миро у ковчежићу у манастиру Светог Павла на Светој Гори, баш као и оне кости у реликвијаруму у Келнској катедрали, само пажљиво припремљени фалсификати?

Са таквим закључком, на пример, флертује Умберто Еко у свом роману “Бодолино”: његов главни јунак је од свог поочима, Фридриха Првог Барбаросе, послат да преузме мошти три мудраца и донесе их у Келн. Еков Бодолино – то је познато свима који су прочитали овај роман – је архетип лажова свог времена, али не обичног лажова већ архитекте историјског мита. Архитекте који је од низа ситних, измишљених или промењених, детаља пажљиво састављао једну верзију историје која ће, на крају, бити записана, запамћена и нама кроз векове пренета као тачна.

Три мудраца су тако, чак и ако нису постојали у стварном свету, ушли у структуру хришћанског мита о божанском пореклу Исуса, као један од његових темеља: они су ту као непобитни доказ да су божанске поруке Јосифа и Марије били нешто више од снова, визија, халуцинација или стања измењене свести. Ако је порука била примљена тако далеко, и била тако снажна да ове људе наведе на дуго, тешко и опасно путовање, онда је она морала да буде нешто више од обичне халуцинације.

Мелхиор, Каспар и Балтазар шаљу нам, поред тога, још једну поруку: као Персијанац, Арабљанин и Индус, они долазе из сва три позната дела тадашњег, пред-колумбовског, света, представљајући три тада познате расе. Са њиховом појавом, првобитна представа о Исусу као јеврејском месији, некој мешавини националног и социјалног побуњеника против теократске власти Санхедрина и римске окупације, радикално се мења.

Та измењена представа Исуса, која надилази парохијалне границе постављене у првобитном наративу о Кајафи и Пилату, има амбицију да прерасте у феномен глобалног значаја. Да би могао да постане Бог, Исус је претходно морао да престане да буде Јеврејин.

Овај квантни скок у амбицијама легитимише се и учвршћује појавом тројице странаца. Њихово прихватање световног и духовног примата Исуса, као краља и бога одједном, implicite носи и много ширу поруку: дотадашњи, политеистички и пагански, светови Истока прихватају нову, монотеистичку, веру.

Заиста, како је то први приметио Свети Павле у Посланици Колошанима (а ту тему касније уметнички обрадио и Т.С. Елиот у својој поеми “Путовање мудраца”) рођење Исуса значило је смрт једног целог света који је пре њега постојао: света магије, астрологије и паганизма. Симболичко признање да је тај свет завршио своје (пре)историјско постојање била је посета тројице мудраца и њихово поклоњење новом богу.

Све касније надоградње мита – као на пример она о њиховој наводној мученичкој смрти – налазе се у тој истој функцији. Ако су мушка деца која је краљ Ирод наводно погубио у Витлејему и његовој околини, у Масакру невиних, безуспешно тражећи Исуса, први хришћански мученици, онда су три мудраца свакако њихови први апостоли.

Сва тројица мудраца су, касније, проглашени и свецима хришћанске цркве: у Грегоријанском календару, Каспаров дан је први, Мелхиоров шести а Балтазаров једанаести јануар. На тај начин, они су интериоризовани у јединствену мартирологију западне Цркве и ту изједначени са другим свецима.

Advertisements