Као стара тајна ја почех да живим,

Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна почех ја да живим.

(Владислав Петковић – Дис)

I

Поподне једног пауна

Image result for mental asylum paintings

 

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

 

 

Протегнуо се у фотељи: од страница књиге поглед му је одлутао на зид собе. Са уља на платну гледао га је он сам. Колико је ту био млађи? Три године? Или можда пет? Овде није било ни огледала ни часовника и једини начин да се присети свог сопственог лица била је та слика.

Тренуци су пролазили: насликани он није показивао нимало интереса за свој живи модел преко пута. Као и сваки пут када би га погледао, и сада је насликани он упорно ћутао и гледао у неку неодређену тачку иза његових леђа.

Одложио је књигу: збирку песама Владислава Петковића-Диса. Још једна од мрачних дистопија које су га опседале последњих месеци.

Из фиоке стола узео је полунаписан папир. Пожелео је да настави рад на тексту који је са толико наде започео: на свом говору свих говора, тексту свих текстова, песми над песмама, у којем ће објаснити шта се, када, како и зашто заиста догодило.

Али, као и ниједан пут досад, ни сад није успевао да се концентрише: поново је написао свега две или три неповезане реченице и расуте мрвице воље, оне које су му после свега преостале, опет су се негде изгубиле, као дим од цигарете по ветровитом дану.

Подигао је безвољно слушалицу на телефону на којем није било бројчаника. Као и сваки пут, јавио му се онај исти, пријатан женски глас:

“Ваш ручак ће бити спреман за пола сата.”

Устао је са писаћег стола и из кабинета прешао у суседну собу. Скинуо је одело и кравату и пресвукао се у комотну одећу за поподне: карирани сако и фармерке.

Још један радни дан се тако завршио.

 

II

Докторка К.

Related image

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

 

 

Једно време су обоје седели и ћутали. Као и сваки пут до тада, прво је докторка К. притисла дугме на даљинском управљачу и монитор на којем су дотад пратили догађаје у апартману 101 се угасио. Потом је Посетилац отпио гутљај француског коњака. Уобичајени ритуал настављен је његовим питањем:

“Како Ви заиста очекујете напредак у лечењу ако га, упорно, одржавате у његовој илузији да је и даље председник?”

Докторка га је прекорно погледала:

“Заборављате у ком стању је код мене донесен. На уста му је избијала пена. Морали смо да га везујемо и недељама држимо под јаким седативима. Сада му се стање ипак стабилизовало. Одавно није показивао знаке агресивности. Видите, сад повремено чак узме папир и оловку и понешто запише.”

“Али схватам да ипак још није спреман за суђење?”

К. је слегнула раменима:

“Он може да управља својим поступцима па чак, до неке мере, и да схвати њихов значај. Међутим, дефинитивно и даље живи у некој својој паралелној реалности. Сад, ако је само до суђења, ви можда можете да нађете неког вештака који би потписао да је то стање урачунљиво. Ја се као његов лекар ипак не бих усудила да тако нешто учиним. Не могу још да гарантујем шта би се десило кад би се одједном појавио у неконтролисаном окружењу.”

Посетилац је посматрао њене ноге, само делимично сакривене белим мантилом, лепо извајане груди које су се равномерно померале у ритму дисања. Мирис коже на новом троседу на којем су седели мешао се са мирисом њеног парфема и оним неодређеним мирисом свих болница на свету…

И поглед и мирис су га деконцентрисали: устао је са троседа и сео за писаћи сто од тамног махагонија. Извадио је цигарету из сребрне табакере и, онако реда ради, запитао се гласно:

“Колико ли прописа кршим пушећи у болници?”

“Свакако мање него што сте их прекршили онда када сте ову установу овде основали.”

Посетилац се осмехнуо: њена дрскост му се свиђала. Зато ју је и изабрао да води специјални тим који се бринуо о Пацијенту. У болници која званично нигде не постоји, далеко од свих насеља, незабележена на географским картама, сакривена густом боровом шумом од сателитских снимака.

Болница у Црној шуми била је је једино место у малој републици на којем је Пацијент могао да буде безбедан. Од себе и од других, подједнако.

 

III

Сновиђења

Image result for nightmare paintings vintage

 

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

 

Дошли су поново: један по један, улазили су у собу ниоткуда и седали поред његовог узглавља: са секиром у глави, са оловним куглама пиштоља у грудима, искасапљени сабљама, са метком снајперске пушке у срцу – свако од њих му је долазио онакав какав је отишао.

“Време је да доћеш код нас. Да коначно уђеш у историју. Потпиши!”

Сви њихови гласови слили су се полако у један, и свака порука је била иста: он нема више шта да тражи ту, у тој овоземаљској каљузи простог света и ситних душа, паланачких ћифти опседнутих малим и тривијалним стварима, рачунџијским менталитетом и сељачким лукавствима.

Њега чекају Јелисејска поља вечности. Њега је сам Господ послао на Земљу да лицемеран и незахвалан народ казни за његова злодела, да га очврсне у глади и пречисти у ватри, да од њега направи нови и бољи народ, и да се на послетку врати на небо одакле је дошао, у друштво себи равних, у друштво хероја и  бесмртника.

Ускоро, он на њима више није видео њихова лица, она са којима су дошли и онаква каква их је запамтио из старих књига, са фотографија или у свом сећању. Свако од њих, са секиром у глави, оловним куглама из пиштоља у грудима, искасапљен сабљама, са метком снајперске пушке у срцу, сада је имао исто лице – његово. И свако од тих његових лица му је нудило пенкало:

“Потпиши! Заврши! Дођи!”

Узалуд је покушавао да им некако објасни да он најпре мора да заврши свој рад, свој говор свих говора, свој текст свих текстова, своју песму над песмама, да је то једини начин да објасни шта се, када, како и зашто догодило; били су неумољиви:

“Потпиши! Заврши! Дођи!”

Главна сестра је ушла у собу око пола четири ујутро, алармирана сликом на монитору у контролној соби: нервозно превртање тела на кревету непогрешиво је одавало још једну ноћну мору.

“Ђубре мучи покварена савест. Што не цркне већ једном”, помислила је у себи.

И сестра је, са целом својом породицом, још као девојчица побегла из једне удаљене провинције коју је Пацијент најпре гурнуо у унапред изгубљени рат да би потом, док су падале бомбе, цинично искористио прилику да увећа своје некретнине. Ипак, као и код свих других у тиму Докторке К. и код ње је професионализам био јачи од емоција: већ спремљена ињекција са комбинованим коктелом лекова, за смирење и спавање, омогућиће му дуг сан без снова.

 

IV

Министарка

Image result for dutch paintings prostitutes

 

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.

 

“Прича се да у последње време тамо идеш исувише често?”Министарка се шеретски осмехнула и облизнула усне; лагано је прекрстила пуначке ноге које су једва могле да се померају испод већ тесне црне кожне сукње. – “Неки кажу да тражиш шифре рачуна у иностранству на којима се налази склоњени новац, други да ти се свиђа она докторка К.?”

“А шта ти мислиш?”Посетилац је одговорио питањем; њен одговор га очигледно није занимао, свој није ни мислио да јој да – “Пошто видим да си најбоље упућена у све те сплетке, као и обично.”

Откад је оне критичне ноћи у мају баш његов глас пресудио да Пацијент постане пацијент, а не леш како је Министарка хтела – баш као и сви други његови сарадници који су, у последњи час, променили стране – њих двоје никако нису могли да избегну тему болнице у Црној шуми.

“Већ пола града прича да човека незаконито држиш затвореног, да си направио лажну болницу у некој вукојебини, са двадесет људи који тамо седе само због њега, да си довео неку нимфоманку за шефицу те мале дружине, да ометаш истраге које се воде.”

“Прво, Пацијент није лишен слободе него је на лечењу, у правој болници а не лажној; издвојена локација у Црној шуми је изабрана из безбедносних разлога; ти си била на седници владе када је донета одлука о томе. Друго, докторка К. је један од наших најбољих неуропсихијатара. Треће, о истрагама одлучују тужиоци а не твоји жбири из таблоида. И најважније: ако си у последња три дана прешла на страну Револуције то не значи да сад можеш да забадаш нос у ствари које те се не тичу.

Зашто си дошла овде уопште? Знаш да не волим да ми чланови владе долазе на посао. То лоше утиче на особље.”

На грубе речи је Министарка била навикла, у њима је потајно и уживала: нешто у њеној појави и држању одувек је, готово магнетски, привлачило мушкарце да буду агресивни. Пацијент је у таквом понашању према њој предњачио; откад је смештен у болницу, Министарка је била у опсесивној потрази за другим мушкарцем који би га заменио.

“Дошла сам да ти кажем да ће Амбасадор ускоро тражити од владе да га пребаци у његову земљу на даље лечење. Наводно су већ одабрали један санаторијум.”

Пошто Посетилац није прихватио њену нескривену понуду да му постане љубавница, Министарка је нашла генијално решење: постала је његов доушник.

Помало већ уморан, пожелео је да скрати овај разговор:

“Екселенција може да сачува тај санаторијум за свог председника. Тај иначе није ништа мање болестан од овог нашег.”

Министарка је, међутим, наставила:

“А ти најбоље знаш колико ће тако наших тајни они да сазнају. Можда је ипак боље да размислиш поново о мом предлогу: паметна уста не говоре превише, али мртва уста не говоре уопште.”

Посетилац није могао да сакрије осмех: био је јачи од њега. Гле, помисли, Смрт су сви уметници до сада приказивали као црну жену; какав би то био изазов за неког средњовековног сликара, да сада Смрт прикаже као плаву жену?

Пратећи тог поподнева своју ненајављену гошћу из стаклене палате на ободу престонице, Посетилац је размишљао о поруци коју је добио: Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште. Коме је све она била намењена?

Ипак, питање које јој је поставио, поздрављајући се на улазу, било је једно друго:

“Узгред, одакле ти уопште идеја да је докторка К. нимфоманка?”

“Верујем да ћеш то сам убрзо открити”, исцерила се Министарка.

 

 V

Белешке из кожне мапе

Image result for old letters vintage paintings

 

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

 

Докторка К. је пажљиво прегледала папире у кожној мапи на свом столу:

“Ево, средили смо мало и те његове белешке. Погледај датуме: како време одмиче, оне имају све више смисла. Још је све то разбацано, рукопис типичан за болеснике са симптомима циркуларних манично-депресивних психоза, али сад већ може да се ухвати нека нит.”

Од краја августа, после једне дуге вечери са доста вина, прешли су на ти. Наредног јутра, кад су већ постали љубавници, ниједно од њих двоје није осећало да деле неку посебно важну тајну: ону највећу ионако су одавно поделили, још пре самог почетка.

“Разговори са лидерима великих светских сила; разни планови за решење кризе; имена и презимена најближих сарадника са детаљним описом разних кривичних дела која су починили; изневерена обећања разних страних хохштаплера и наших опозиционих вођа…”

Посетилац је гласно коментарисао и истовремено монблан наливпером пажљиво уписивао кратке белешке у црвени кожни нотес:

“Охрабри га да настави да пише”, додао је кратко.

“Безвољан је, уобичајена контраиндикација лекова који смањују мишићни тонус. Не смем да му нагло смањим терапију, јер још има рецидива хистерије. Он је сад физички способан да пише, сат или два дневно. Али остаје проблем мотивације: понекад изгледа као да би хтео да тргује ситницама. Имаш ли идеју како да га подстакнем?” – размишљала је гласно.

“Понуди му оно до чега му је највише стало: телевизију. За сваких десет страна које напише, добиће по један интервју за телевизију од пола сата. Имаш ону камеру коју смо донели на почетку, послаћу ти сутра двоје наших људи да глуме новинарку и камермана.”

“Телевизију? А где ће то бити емитовано?”

Посетилац је окренуо главу према монитору у контролној соби:

“Овде, на затвореном ТВ систему болнице. Моћи ће после да гледа репризу, десетинама пута, и диви се сам себи. Ионако те глупости више никога не би ни занимале. Пази, битно је да договор буде поштен: за сваких десет страна белешки – награда од пола сата снимања. За сваки дан у којем није ништа написао – казна од једног дана забране снимања.”

“А шта да радим са тим белешкама кад их напише? Да ти то шаљем у град, по мајору?”

“Никако.” Посетилац је најбоље знао колико је установа, која му је у револуцији била поверена, изнутра још увек хаотична и непоуздана; последње што је желео било је да се ове белешке појаве на насловним странама Министаркиних таблоида – “Држи их овде, на месту где никоме не би пало на памет да могу да буду. За сваки случај. Прегледаћемо их заједно, кад будем долазио.”

“Значи, долазиће чешће.” – осмехнула се у себи докторка К.

 

VI

Амбасадор

Related image

 

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

 

 

“Знате, ми потпуно разумемо да се ваша нова влада налази у, хм, једној деликатној ситуацији. Толико отворених суђења, а ниједно затворено. Толико нових сукоба одједном отворено: традиционалисти и модернисти, сиромашни и богати, источни и западни, ма Ви сте бар професионалац: знате како се то све већ дешава кад диктатуре једном падну…”

Амбасадор се трудио да одглуми уважавање и љубазност. Амбасадор је у ствари мрзео Посетиоца, а и Посетилац је мрзео Амбасадора. Један о другоме су знали исувише да би, после свега што се десило, могли да избегну ту узајамну мржњу.

“Зато смо спремни да вам помогнемо бар око овог најтежег случаја. Моја влада је спремна да – под условом потпуне дискреције, наравно – пребаци Пацијента у један санаторијум затвореног типа.”

“Најлепше Вам хвала на понуди Екселенцијо. Хвала не, Пацијент остаје овде. Наше срамоте ће остати наше срамоте. Нећемо њима, као медведима у циркусу, увесељавати белосветске знатижељнике. Имају и они, уосталом, довољно својих срамота.”

Амбасадор је, до последњег дана, подржавао диктатуру, и у своју престоницу слао потпуно измишљене депеше да је све у савршеном реду а земља на добром путу. У она три критична дана у мају побегао је главом без обзира, да би се четвртог дана вратио, отишао до шефа прелазне владе и послао нову депешу, опет истог садржаја – како је све у савршеном реду а земља на добром путу...

“Потом нам је досађивао са својим глупим предлозима: те операција кишобран, те операција падобран. Каква замлата од човека.” – присећао се Посетилац. 

И он је уложио напор да задржи љубазан израз лица док је слушао наредну реченицу:

“У претходних десет година многе моје владе су, хм, са њим радиле разне послове. Можете ли ви да гарантујете да се неки осетљиви детаљи неће појавити на суђењу?” – суочен са тако резолутним одбијањем, Амбасадор је морао да почне да моли.

Посетилац је почео игру мачке и миша, једну од својих омиљених:

“Ако бисте ми прецизирали те, како рекосте, осетљиве детаље, и детаљно описали околности под којима су се они догодили, можда бисмо могли нешто да покушамо?”

Могао је да види како се Амбасадору бела коса подиже на глави: већ одавно се нико на Полуострву није усудио да тако разговара са изаслаником земље чије се име не помиње. А опет, осим Посетиоца, у целом том куплерају од државе он није имао саговорника којем би могао да верује; овај јесте био безобразан али бар није био лажов. Устао је из фотеље:

“Схватио сам Вашу поруку и Ви сте схватили моју. Ако су наше информације тачне, имате још неких месец дана да донесете одлуку? То време није превише дуго.”

“Екселенцијо, месец дана је некада јако дуго време. Ако сте већ заборавили последњих месец дана нашег председника онда гледајте наредних месец дана вашег.”

 

VII

Нирвана

Image result for hallucinations paintings

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

 

Једно време су га посматрали, са пристојне удаљености: држећи руке на леђима, Пацијент је шетао по стази прекривеној шљунком. На први поглед, одавао је сасвим нормалан утисак: уживао је у поподневном сунцу, понекад сео на клупу поред стазе да се одмори, прикупио пар шишарки палих са борова. Тек понекад, кад би почео да прича са самим собом, или се обраћа замишљеним саговорницима, посматрач би могао да уочи да нешто ипак није у реду…

“И даље су понекад присутни јаки знаци депресије. Али острва нормалних реакција има све више и трају све дуже.  Више не једе механички, чешће се и шета него раније. Пише све више тих својих бележака: некад су то сећања, некад утисци о људима, па онда разни планови. Импровизоване мапе са некаквим границама и разграничењима. Врло често се враћа на тему где је све почело лоше. На почетку су то била само зрнца истине у пешчаним динама глупости…

Докторка К. читала редове из своје свеске исписане уредним, ситним рукописом.

“А кад ћемо од тих зрнаца истине моћи да направимо наш замак од песка?”

Посетилац је био знатижељан: суђење би требало да почне наредног месеца.

“А нарочито га погађа што му више нико не пише.” – докторка К. се направила да није чула последње питање.

“Ако је само до тога, можемо да уредимо да добија десетине писама дневно?”Посетилац је подигао обрве у знак чуђења што тако ситна ствар може да представља проблем – “Писма из школа, пољопривредних задруга, академија наука, писма шахиста и уметника, његових верних поданика, па то је бар увек волео? Можемо да му направимо чак и Нобелову награду, она би га сигурно развеселила?”

У погледу докторке К. могао је да осети нешто као прекор: зар последња реченица није била помало претерани тријумфализам  над одавно пораженим противником?

“Хтео сам само да кажем како је савремена технологија напредовала. Фотошоп данас може све. Уосталом, зар он сам није најбоља потврда технолошког прогреса: фотошоп председника у фотошопу од државе?”

“Пази се, ти си сад већ на клизавој стази. Кад радиш са лудаком најбољи метод је да се претвараш да си здрав.”

Пречуо је прву реченицу и подигао обрве на другу, која је била цитат:

“Херман Хесе? Ви психијатри смете да читате ту субверзивну литературу?”

Сунце је залазило иза врхова високих борова. Септембар је већ добро ушао у своју другу половину и планински ваздух је постајао све свежији. Опет ће преспавати у тој болници; помислио је како је због тога и дошао тако касно из града; он је већ сад на клизавој стази, упозорила га је.

“Могао би ујутро да разговараш са њим.” – рекла је коначно.

Добро је знао да је ово питање, од самог почетка, висило ту негде, у ваздуху. Помислио је на десетине својих колега, од сибирских степа до америчког средњег Запада који би једва чекали такву прилику.

“Са Пацијентом разговарају лекари; са оптуженим истражитељи. Ја нисам ниједно од тог двога. Али ако случајно буде тражио свештеника, послаћемо вам једног поузданог младог човека.”

“Не сумњам да је то отац Б.” – докторка се готово насмејала, а онда наставила, озбиљним гласом – “Знам шта ћеш рећи: ја сам лекар, тимови истражитеља већ увелико раде у престоници, ту су и проверени свештеници ако затреба… Све је под контролом. А ко си, у ствари, ти?”

“Посетилац.” одговорио је кратко.

Ухватила га је под руку и кренули су полако назад, ка улазу у зграду. Пред њима је била још једна ноћ коју ће провести заједно, али обоје су знали да се нирвана у Црној шуми полако ближи свом, неумитном, крају.

 

VIII

Тужилац

Image result for prosecutor vintage painting

 

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

 

 

Тужилац је трепнуо кроз округла стакла својих наочара:

“Не ради се ту чак ни о процесима против њега самог. Њих можемо одложити још неко време. Али сада и сви други оптужени, у свим кључним суђењима, траже његово сведочење и суочење. Испада да се овде пуних десет година није догодило ниједно кривично дело које он лично није наредио, одобрио или бар унапред знао за њега. Нарочито је агресиван онај оптужени за убиство, његови адвокати пуне новине причама како је баш Пацијент то све лично наручио.”

Посетилац је запалио цигарету, без питања. Тужилац му је био стари пријатељ и у његовој канцеларији је редовно кршио закон о забрани пушења баш као и у својој сопственој:

“Он и даље машта о томе како ће њему судити историја, коју све чешће замишља као неко људско биће; у неким белешкама је чак назива својом сестром. Машта како ће се видети са оно троје светских лидера и са њима, онако en passant, ћаскајући о Вагнеровој музици и уз чашу црног вина, прекројити све границе на Полуострву. Машта како ће бити истовремено и чувар рационалног ума Запада од дивљих хорди Истока и чувар невиности Истока од плутократског цинизма Запада. И како ти уопште мислиш да човеку са таквим хаосом у мислима може да суди кривично веће једног земаљског суда?”

“Лако. Неће се ни судити тим његовим мислима него његовим поступцима у којима постоје бића разних кривичних дела. Мој тужилац ће изнети доказе оптужбе, његов бранилац доказе одбране, то банално и неисторијско судско веће ће саслушати сведоке и вештаке, обе стране ће дати завршне речи и онда ће бити изречена пресуда. Треба ми шест месеци да завршим мој занатски део посла, а он после може да се бави писањем својих историја до краја живота. Ионако више неће имати шта друго да ради.”

Посетилац је слегнуо раменима:

“Одбрана ће вероватно тражити утврђивање урачунљивости. С обзиром на све доказе, то ће им бити најбоља линија одбране.”

“И у том делу ћемо суђење затворити за јавност, због правила о лекарској тајни.”

Тужилац је испратио свог госта до улаза у кабинет; на самим вратима, ставио му је руку на раме:

“Знам и ја да би пола владе хтело да га убије, а пола дипломатског кора да га смести негде у иностранство. Једино нико од свих њих не би хтео да га види у мојој судници.”

Посетилац је климнуо главом:

“И једни и други се плаше да то суђење не разоткрије шта су све заједно радили годинама. То би био крај за већину од њих. Само што су први, као и обично, крвожеднији од других.”

Испитивачким погледом, Посетилац је гледао у свог домаћина: у првој диктатури још млад тужилац, у другој диктатури већ у касним средњим годинама, врло ретко је посао за који се школовао и примао плату могао да ради онако како је желео. Процес Пацијенту био би круна његове каријере. Његов исход одредио би, посредно, и смисао његовог живота. Тужилац и Посетилац су били школски другови, готово вршњаци. Да ли је вредан шансе која му се, тако чудним и непоновљивим стицајем околности, пружила?

“Не брини се ти за њих. Ради свој посао као и увек до сада. Опоравак тече боље него што смо очекивали. Припреми се за прву недељу октобра.”

 

IX

Одласци и растанци

Image result for female doctor paintings vintage

 

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

 

Као и сваки пут у овом малом игроказу, и тог последњег јутра се главна сестра обукла као секретарица: у уској црној сукњи и белој блузи, у ципелама са високим штиклама и наочарима танког оквира, са стаклима без диоптрије:

“Председниче, у једанаест часова имате састанак са преговарачима из међународне заједнице. Велики митинг је заказан за тринаест, на главном градском тргу.”

Пацијент се осмехнуо; као дете кад сазна да ће коначно добити дуго жељену играчку: полуизненађено, полузадовољно, са неверицом и даље већом од наде. Његови верни сарадници! Коначно су испунили обећање!

“Напокон! Моћи ћу све да објасним! Шта се, када, како и зашто заиста догодило! Али морам прво да нађем своје белешке, своје папире, све што сам припремио, где ли сам их ставио…”

“Сва Ваша документација је већ спремљена и спакована, као и личне ствари. У гардероби Вам је собар оставио и одело, оно Ваше омиљено плаво, са љубичастом краватом. Возач ће бити на улазу у резиденцију за пола сата.”

“И свакако, мораћу да дам и један мало дужи интервју за телевизију! Онако, озбиљан, државнички. Да све објасним!”

“О Председниче, не брините. Тамо где идете све ће врвети од ТВ камера…”

Где ће се завршити пут на који се Пацијент управо упутио? Министарка, тврдоглава као и увек, и даље је очекивала како би, на некој тачки између болнице у Црној шуми и суднице Специјалног суда, он могао да заврши свој живот; њени жбири у таблоидима су већ били добили одговарајуће инструкције. Амбасадор је, опет, био убеђен да ће конвој возила скренути са пута према скривеном хелиодрому одакле ће бити пребачен у санаторијум у његовој земљи. Тужилац га је опет очекивао у својој судници. Свако од њих троје је, из неких својих разлога, био убеђен како ће Посетилац баш њему испоручити толико жељени пакет.

***

“Оног дана када је код тебе доведен гарантовао сам ти да ће одавде да изађе жив. Ти си ми гарантовала да ће тада бити и здрав. Ја сам испунио обећање.” – више за себе, Посетилац се обратио Докторки К.

“Сећам се. Хвала ти на томе. Урадила сам колико сам могла. Сада може да се сам облачи, једе, говори разговетно, контролише физиолошке потребе. Нема више ни оне ужасне фацијалне грчеве као на почетку. Споља изгледа као сасвим нормалан човек.”

“Сви знамо да је изнутра одувек био монструм” – рече, више за себе, Посетилац.

“Нисам то хтела да кажем.”

Али, обоје су знали да су то помислили…

Мајор је погледао према Посетиоцу, овај је једва приметно климнуо главом и колона од шест возила ускоро је прошла кроз главну капију болнице у Црној шуми. Било је неколико минута после девет сати, последњег петка у септембру.

Њих двоје су остали на улазу у зграду, сами. Са истока су их све више обасјавали зраци још увек топлог Михољског сунца:

“Одлично си урадила овај посао.” рекао је напокон Посетилац.

“Шта ће се са њим сада догодити? Хоће ли се коначно сусрести са историјом о којој је све време толико маштао? Да ли је исувише да то питам?” – докторка К. је, као и свака жена, била знатижељна.

“Исувише је.”

***

Једно време су поново ћутали. Обоје су знали да је њихов заједнички посао завршен и колико је мало вероватно да ће се поново видети.

“Ако вам нешто слично буде поново требало од нас…” – рекла је напослетку, некако са пола куртоазије а пола очекивања.

“Можда ће нам се, некада у будућности, поново десити да нам председници буду пацијенти, али надам се да то ипак неће бити тако скоро, бар за твог и мог живота.”

Посетилац је покушао да неодређено осећање губитка, којем никада није могао да се одупре приликом растанака, прикрије хладноћом, већом чак и од оне која је за њега била уобичајена:

“А, уосталом, НАМА више ништа неће бити потребно.” – погледао је на сат – “Јер, за неких пола сата, НАС више и неће бити. Моја оставка ступа на снагу у десет. Ево, ти си прва која је то сазнала.”

Помало сетни израз на лицу Докторке К. уступио је место запрепашћењу:

“И ко ће онда одлучити о његовој судбини? Зашто смо га чували све ове месеце?”

“Одлучиће, као и увек, онај ко га се први буде дочепао. За ових неколико месеци од једне револуције настала је, поново, једна држава. Чували смо га да револуцију не осрамотимо крвљу болесног човека. А држава сада мора да положи свој први испит. Без мене, овог пута.”

“И шта ће бити са државом?”

“То је већ њен проблем. Шта год буде одлучила, неће бити ни прва ни последња која је нешто такво учинила. Уосталом, само револуције завршавају у историји, државе, пре или касније, или у њеним музејима или на ђубриштима. Зависно од тога какве одлуке донесу, у тренуцима као што је овај.”

Није то било први пут да је Докторки К. кроз главу прошла бизарна мисао како су њих двојица, и Пацијент и Посетилац, на неки чудан начин, толико међусобно слични. “Ко зна шта би се догодило да се нису толико страсно међусобно мрзели?” – решила је да то јеретичко питање задржи за себе.

“Тако да, ако се нас двоје некада будемо поново срели, ти ћеш и даље бити докторка, али ћу ја, вероватно, тада већ бити пацијент. Било би зато лепо да се овај објекат сачува.” – помислио је да растанак олакша духовитом опаском, али она је зазвучала некако злокобно, као прича о конопцу у кући обешеног.

Испратила га је до аутомобила и пољубила, овај пут у образ:

“Реци ми, бар сада. Ко си ти био, заправо?”

“Посетилац.”

 

X

Post Scriptum: десет година касније

Penkalo

 

Ал’ бегају звезде; остављају боје
места и даљине и везују јаве;
и сад тако живе као биће моје,
невино везане за сан моје главе. Ал бегају звезде; остављају боје.

 

 

***

Докторка К. је наставила  да се успешно бави клиничком психијатријом. У наредних десет година, између своје четрдесете и педесете, постала је један од водећих светских експерата за циркуларне психозе. Фасцинантне детаље о лечењу Пацијента, а и неке врло интимне успомене на Посетиоца, описала је у својој, полу-стручној а полу-мемоарској, књизи: “Бела соба у Црној шуми”. Књига ће – тако је сама одлучила – бити објављена тек педесет година после њене смрти, што се очекује негде крајем овог века.

***

Оне најтеже злоупотребе Министарке откривене су тек на суђењу Пацијенту. Са посебном страшћу, он је износио и описивао све њихове заједничке изнуде, преваре и завере, наводећи датуме, износе, саучеснике и друге детаље. Већ после првог месеца суђења, поднела је оставку, а после другог је и сама била ухапшена. Тренутно се још увек налази на издржавању дугогодишње затворске казне.

***

Амбасадор је, убрзо по почетку суђења, повучен у своју земљу. Његов положај, након што су у јавности изнети сви начини на које је помагао диктатури и од ње се материјално окористио, постао је неодржив. Пар месеци је био на располагању а онда, изненада и пре времена, пензионисан. Земља чије се име не помиње, свему упркос, била је ипак озбиљна држава: никада му није ни пало на памет да нешто јавно каже или напише о годинама свог службовања на Полуострву.

***

Тужилац је, у великом стилу, добио процес против Пацијента: успео је да докаже све тачке оптужнице. Дубоко у себи, међутим, понекад би се осећао пораженим: сматрао је како је и сам, баш у процесу који је био круна његове каријере, био тек марионета у рукама свог оптуженог. Ипак, своју правничку каријеру завршио је као председник Уставног суда. Постао је и нека врста хероја у малој републици, свих њених, тако збуњених, подељених и различитих људи, подједнако.

***

Пацијент је, са дозом мазохизма која је изненадила све посматраче, активно учествовао у свом суђењу, износећи чак и оне детаље до којих истражитељи нису били успели да дођу, или да их докажу. Три водећа престоничка адвоката су му отказала пуномоћја, не желећи да учествују у фарси у којој оптужени терети сам себе. А у завршној речи, непосредно пре него што му је изречена максимална затворска казна, Пацијент је тријумфално рекао: “Тек сад видите колики сте бедници сви ви, кад сам вам ја, овакав, владао десет година.”

***

Посетилац је нестао без трага, што целој причи даје мало чудан ток. Још неко време се, ту и тамо, говоркало како је виђен у Лондону или у Швајцарској, неки су се клели да има и малу кућу на источној обали Сицилије – али ништа од тога није могло са сигурношћу да се потврди. Онда је полако престао и да се помиње. Ипак, у многим земљама на Полуострву и даље кружи легенда о њему. Прича се да политичари, још увек, са страхом загледају у непозната лица људи са којима се мимоилазе на улици: млад или стар, леп или ружан, жена или мушкарац, у простом сељачком руху или у скупом грађанском оделу – све то увек може да буде Посетилац.

***

Vladislav Petković Dis.jpg

 

Ова прича посвећена је успомени на Владислава Петковића – Диса (1880-1917), српског Бодлера; почеци одељака, од првог до деветог, илустровани су строфама из његове песме “Нирвана”.