Image result for Thomas Birch USS Macedonian

Početkom devetnaestog veka, britanska Kraljevska mornarica imala je fregatu koja se zvala HMS Macedonian. U ratu 1812. godine, ovaj ratni brod zarobljen je kod ostrva Madera u Atlantiku od moćnije američke lađe, USS United States ali njegovo ime posle toga nije promenjeno. HMS Macedonian jednostavno je postao USS Macedonian i ostao u američkoj floti još dvadeset godina. Može se, dakle, reći da su – pre gotovo dva veka – ime Makedonija podjednako voleli, i delili, i London i Vašington.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, tada neprijatelji, danas su bliski saveznici u NATO. Stara pomorska bitka ipak je ostala u našim sećanjima zahvaljujući američkom slikaru Tomasu Birču – njegovo platno je 1961. kupila američka prva dama, Žaklina Kenedi, i ono je bilo deo umetničke galerije Bele kuće sve dok nije prodato na aukciji, 2008. godine.

Hajde da vidimo gde se makedonski nacionalni i državni brod nalazi danas, nakon što je plovio neistraženim i burnim balkanskim vodama punih četvrt veka.

Sredinom juna 2018. godine, dve vlade koje su predvodili premijeri Zoran Zaev (Skoplje) i Aleksis Cipras (Atina) postigle su istorijski kompromis u sporu oko imena, završivši tako jedan star i, po mnogima, iracionalni konflikt između Makedonije i Grčke. Privremeno rešenje, po kojem je zemlja zvana Bivšom jugoslovenskom republikom Makedonijom (BJRM) zamenjeno je preciznijim, geografskim, kvalifikativom: Republika Severna Makedonija (RSM).

Krajem juna i početkom jula 2018. EU i NATO priznale su ovaj ogromni politički uspeh i uputile zvaničan poziv Makedoniji da otpočne proces pregovora za pridruživanje obema regionalnim organizacijama.

30. septembra 2018. više od 91% makedonskih građana koji su učestvovali u referendumu odobrilo je predlog ustavnih promena neophodnih da se implementira Prespanski sporazum. Međutim, samo 37% birača učestvovalo je u ovom referendumu što je otvorilo pitanje njegovog legitimiteta.

Oko dve nedelje kasnije, 19. oktobra 2018, dvotrećinska kvalifikovana većina poslanika makedonskog parlamenta glasala je da počne proces ustavnih promena.

Konačno, 11. januara 2019. godine poslanici makedonskog parlamenta okončali su proceduru ustavnih promena, usvajajući tako novo ime države i otvarajući put svojim grčkim kolegama da, dve nedelje kasnije, ratifikuju Prespanski sporazum.

I

Četiri ključna stuba

Image result for four roman pillars

Postoje četiri ključne tačke koje treba naglasiti u širem kontekstu promenjenih ustavnih rešenja.

Prvo, Makedonija i Grčka nisu pregovarale kao jučerašnji protivnici već, umesto toga, kao sutrašnji prijatelji. Takav pristup bio je jedini koji je od početka mogao da učini preokret mogućim, i konačno je to i učinio. Dok je ovo, na početku, bila samo pretpostavka, sada je i činjenica. Nema bolje potvrde toga od činjenice da su i makedonski i grčki protivnici Prespanskog sporazuma delili isti pristup u pokušajima da mu se suprotstave. Oni su, i jedni i drugi, nastavili da misle u prošlosti umesto u budućnosti – jer, jedini svet koji postoji u njihovim mislima, je svet večnih neprijatelja.

Drugo, preokret iz Prespanskog sporazuma mogle su da naprave samo zaista demokratske vlade – one sa dubokom svešću o poštovanju vladavine prava, ljudskih prava, slobode medija i drugih suštinskih evropskih vrednosti.  Dakle, politički preokret nije bio stvarno moguć pre nastupanja suštinske demokratizacije same Makedonije, do koje je došlo sredinom 2017. godine.

Treće, Makedonija nije usamljeno ostrvo, negde daleko na okeanu – ona se nalazi u samom srcu Balkana, regiona kontaminiranog nacionalističkim, ratnohuškačkim, ksenofobnim i suštinski antievropskim politikama u poslednjih 25 godina. Makedonija je, u stvari, bila prva zemlja u regionu koja je izabrala da, zauvek, napusti takvo okruženje.

Makedonski uspeh će, izvesno, imati dubok uticaj na njene susede, pokazujući im da, se put u Evropu, iako ponekad može da bude naporan, u konačnici daleko više isplati od recikliranja starih nacionalističkih narativa. Makedonija, prema tome, ima potencijal da postane činilac koji menja igru na Balkanu u jednom dubljem, istorijskom smislu, i da tako stane na čelo novih politika u regionu.

Četvrto, izgleda da su šire međunarodne reakcije na Prespanski sporazum, samo potvrdile našu početnu pretpostavku: baš kao što su istinski prijatelji evropske ideje pružili iskrenu podršku dogovoru Ciprasa i Zaeva, tako su i njeni protivnici pokušali da podriju širenje Evrope na Balkan.

Drugim rečima, bitka u Makedoniji nije bitka samo za Makedoniju; pre, to je bitka za duh koji će konačno prevladati u celoj Evropi.

 

II

Nova paradigma

Image result for Zaev Tsipras

U stvari, centralno pitanje iza makedonsko-grčkog spora bilo je iracionalno u svojoj suštini u većem delu poslednjih 25 godina. To je bila bitka za helenističko makedonsko nasleđe. Dok istoričari u obe zemlje, baš kao i njihove kolege u ostatku sveta, znaju vrlo dobro da ni savremeni Makedonci ni savremeni Grci nisu autentični naslednici antičkih Grka (ovo ime se, zaista, koristi da označi jednu celu, sada ugašenu, civilizaciju a ne posebnu naciju uporedivu sa modernim nacijama) ovakva pretpostavka je ostala mit u oba društva.

Dabome, mora se prihvatiti i činjenica da nije mali broj savremenih nacija koje se identifikuju, između ostalog, i preko svojih mitova: mnogo Engleza veruje da je Kralj Artur zaista postojao, Španci nastavljaju da sanjare o El Sidu Osvajaču, Švajcarci vole priče o Viljemu Telu, i slično njima, Italijani uživaju kada slušaju o Sicilijanskom Večernjem.

Ovi mitovi, najčešće, nemaju pretežne, ili čak nikakve, veze sa istorijskim istinama, ali ova činjenica ostaje irelevantna: kao što je Fridrih Niče jednom rekao, “baš činjenice su te koje u stvari ne postoje, postoje samo njihova tumačenja.

Savremena Makedonija, međutim, predstavlja naciju sa vrlo jasnim i osobenim slovenskim obeležjima: Makedonci su, lingvistički, kulturno i istorijski, mnogo bliži Srbima, Bugarima, Hrvatima i Crnogorcima nego Grcima – kako antičkim tako i ovim današnjim. Pored toga, moderna makedonska država je stvorena u antifašističkom ustanku u Drugom svetskom ratu i izgradila je svoju državnost u okviru federalne strukture komunističke Jugoslavije.

Kada je potpisivao Prespanski sporazum, Zaev je učinio jasan izbor: raskidajući sa istorijskim mitovima i birajući umesto njih moderne korene makedonskog identiteta, on je prihvatio da se dovoljno udalji od svog južnog suseda da bi mogao da prestane da se sa njim stalno raspravlja o prošlosti.

Preko, u Grčkoj republici, i Cipras je shvatio jednostavnu istinu: da je samo stabilna i jaka Makedonija na njenoj severnoj granici u najboljem interesu stabilne i jake Grčke. Pošto pomenuti spor nikada nije uključivao teritorijalna pitanja, bilo je lakše za dve strane da prihvate identitetsko razdvajanje na “severnu” (slovensku) i “južnu” (helensku) Makedoniju – razdvajanje koje se već desilo na terenu; u stvari, koje se desilo pre punih sto godina, kada je Otomanska imperija praktično proterana iz Evrope u velikom zajedničkom vojnom poduhvatu srpskih, bugarskih i grčkih armija 1912. godine.

Upravo to je suština nove paradigme koju predstavlja Prespanski sporazum: odustajući od fiktivnih zahteva, koji nisu bili samo irelevantni nego i imaginarni, i Skoplje i Atina su učvrstili svoje međunarodne pozicije oko svojih suštinskih interesa. Najznačajniji od tih suštinskih interesa je, međutim, zajednički i za jedne i za druge: da nastave da žive kao susedi, ali sada u okvirima EU i NATO – dva kišobrana koji imaju dugu i dokazanu istoriju mogućnosti da usaglase razlike.

III

Conditio Sine Qua Non

Macedonia2

Davne 1973. godine, još kao dečak, putovao sam u inostranstvo prvi put u životu, u Grčku. Izašli smo iz Jugoslavije (i Makedonije) na graničnom prelazu Bogorodica/Evzoni. Naš autobus zaustavio se usred noći i u njega je ušao pospani grčki policajac. Pažljivo je proveravao naše pasoše, tražeći samo jedan mali detalj. Bez obzira što su svi putnici u to vreme imali isti crveni jugoslovenski pasoš, jedan mali detalj je za njega predstavljao razliku: vlasnici pasoša izdatih u Makedoniji imali su slovo “M” na početku serijskog broja; ovo slovo je označavalo federalnu jedinicu čije je ministarstvo unutrašnjih poslova bilo izdavalac pasoša. Grčki policajac odbio je da stavi pečat u pasoše sa slovom “M” i umesto toga stavio ga na komadić papira – uobičajena procedura za sve režime u svetu koji žele da naprave simbolični čin nepriznavanja nekog stranog entiteta.

U to vreme, Grčka je bila pod vlašću pukovnika već šest godina (vojna hunta je zbačena naredne, 1974. godine) i stvaranje tenzija oko Makedonije služilo joj je kao instrument dodatne nacionalne homogenizacije kod samih Grka. Jugoslavija je, međutim, u to vreme bila isuviše jaka da bi uopšte uzimala u obzir grčke pritužbe u vezi jedne od njenih federalnih jedinica, tako da ovo pitanje u stvari nije ni postojalo, sve do 1992. godine.

I Grčka i Makedonija su danas demokratske države; one dele viziju suštinskih evropskih vrednosti: vladavine prava, ljudskih prava, slobode medija, i – na poslednjem mestu ali ne kao najmanje važno – oni dele isto kosmopolitsko, levičarsko i antifašističko nasleđe.

Da li je bilo moguće da se makedonsko-grčki spor razreši bez takvog političkog i ideološkog pejzaža u obe zemlje? Da li bi pregovori ikada doneli plodove da su, umesto Zaeva i Ciprasa, vlade dve zemlje vodila dva staromodna, dosadna, zlom opsednuta desničara, nalik Marin Le Pen i Najdželu Faradžu? Verovatno ne – ili, u najmanju ruku, to je ono što nam nedavna istorija sugeriše.

Politika se, dabome, vodi o činjenicama i interesima; ali pre svega, ona se vodi i o sentimentima. Da bi se stvorilo okruženje u kojem je kompromis moguć i održiv, obe strane moraju najpre da stvore dovoljno pozitivnih sentimenata za takav kompromis u njihovim sopstvenim zajednicama.

U proleće i leto 2018. godine, mi smo svi bili svedoci kako je ekstremna desnica, i u Makedoniji i u Grčkoj, očajnički pokušala da podrije proces približavanja između dve zemlje; kako su oni širili lažne vesti na obe strane; kako su demonizovali obojicu lidera kao nacionalne izdajnike; kako su povremeno pribegavali nasilju, i u Solunu i u Skoplju; kako su sve pomenute događaje koordinirali, i međusobno ali i u okvirima jedne šire, međunarodne anti-evropske alijanse.

Zaista, makedonski i grči ekstremisti demonstrirali su visoki stepen međusobnog razumevanja u svom zlom poduhvatu – baš kao što su to radili i mnogi drugi na Balkanu u poslednjih četvrt veka. Obrazac “najboljih neprijatelja” držao je, a i danas pretežno drži, Balkan u neizvesnosti; da je Prespanski sporazum propao ništa ne bi moglo da spreči da i Makedonija ne ostane u tom regionalnom košmaru.

U tom smislu, demokratija je konačno izašla kao kvalitet koji je trijumfovao, tako što je obezbedila kritičnu političku volju, neophodnu da se prihvate rizici i savladaju tvorci zla na obe strane.

Na ovom mestu, dabome, ostaje jedno terminološko pitanje koje moramo da učinimo malo jasnijom: sam pojam “demokratija”, u ovom kontekstu, ne uzima u obzir samo činjenicu da neka politička opcija, u datom trenutku, ima tehničku većinu u izbornom telu; kao što nas je istorija naučila, na primerima toliko mnogo autoritarnih lidera (ovaj niz niti počinje, niti se završava, samo sa Adolfom Hitlerom), prosta činjenica da neka politička opcija ima većinu ne čini je, automatski, i demokratskom. U slučajevima Makedonije i Grčke, osim većinske podrške koju su obojica uživali u svojim zemljama, Zaev i Cipras su delili i mnogo dublje vrednosti i vizije budućnosti – budućnosti koja će biti zajednička za obe zemlje, i budućnosti koja će biti evropska.

Ova zajednička vizija, Balkana i Evrope podjednako, zahtevala je od obojice lidera da istovremeno ispolje političku i ličnu hrabrost, jer je svaki od njih najpre morao da savlada svoje demone. Konačan uspeh, dabome, bio je zajednički obojici, i bio je moguć jedino kroz njihov zajednički napor. Ovo objašnjava, između ostalog, i zašto su Zaev i Cipras nedavno zajednički predloženi za Nobelovu nagradu za mir od toliko mnogo evropskih parlamentaraca i drugih eminentnih međunarodnih ličnosti.

IV

Promena igre na Balkanu

BALKANS ANCIENT. Macedonia, Thracia, Illyria, Moesia and Dacia. SDUK - 1845 - old map - antique map - vintage map - Balkans maps

Makedonsko-grčki spor, na žalot, nije jedini koji trenutno postoji na Balkanu. Spor između Beograda i Prištine o statusu Kosova kao i onaj oko unutrašnje političke arhitekture Bosne i Hercegovine, ostaju bolni podsetnici na deceniju etničkih i verskih ratova u regionu.

Neki analitičari, međutim, požurili su da predlože Prespanski sporazum kao idealnu matricu koja bi mogla (i trebalo) da se sledi i u svim drugim delovima Balkana. Ali, da li Sporazum zaista predstavlja neku vrstu čarobnog štapića?

Meni se čini da je ovo pitanje isuviše kompleksno da bi se na njega moglo jednostavno odgovoriti: svaki balkanski spor je specifičan i potrebno ga je razmatrati unutar njegovog sopstvenog geografskog, istorijskog i demografskog konteksta.

Međutim, jedna tačka ne sme nikako biti zamerena: na Balkanu, u ovom trenutku, ne postoji nijedan jedini drugi par stvarno demokratskih vlada, uključenih u međusobne pregovore, kao što je to bio slučaj kod Prespanskog sporazuma.

Zaista, većinu drugih balkanskih vlada (pred)vode lideri i političke elite koje dele mračno nasleđe etničkih ratova 1990-tih. Neki od njih su biološki potomci ratnih lidera, kao što je to vođa bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović; drugi su njihovi duhovni sledbenici, koji su se i sami formatirali u jednom inherentno anti-evropskom mentalnom sklopu, kao što je to predsednik Srbije Aleksandar Vučić; treći su i lično vršili ratne zločine, kao što su to sadašnji predsednik i premijer Kosova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj.

U isto vreme, mnogo tih lidera je uključeno u različite korupcijske šeme, i ne mali broj, prema kredibilnim zapadnim obaveštajnim izveštajima, su opasno blizu transnacionalnih mreža organizovanog kriminala – i unutar i izvan regiona.

Ovo mračno nasleđe ima duboke i trajne posledice po javno mnenje, društvene strukture, dominantne simbole i preovlađujuće vrednosti u svim balkanskim zemljama. Ono ostaje jedan od ključnih faktora koji i dalje oblikuje društvene elite i drži ih zarobljenim u onome što je, u osnovi, jedan orijentalan i anti-istorijski mentalni sklop.

Regionalni sporovi, u osnovi isti ili slični makedonsko-grčkom sporu, ostaće u svojoj suštini potpuno nerešivi ako njima nastave da se bave autoritarne vođe. Ova pretpostavka je tačna iz jednog prostog razloga: ove vođe neće generisati pozitivne sentimente u svojim okruženjima i javnim mnenjima da bi rešenja napravili mogućim. Vučić i Tači, na primer, nisu sposobni da reše pitanje Srbije i Kosova, kao što ni Milorad Dodik i Bakir Izetbegović nisu bili sposobni da reše problem unutrašnje arhitekture Bosne i Herecegovine.

Koliko god se svi oni ponekad trudili da u javnosti govore drugačije, svako od njih, u dubini duše, nosi iskrenu mržnju, ne samo prema trenutnoj političkoj zajednici Zapada, nego i prema trajnim vrednostima Zapadne civilizacije. Svi oni intimno žele da zadrže svoja društva zaključanim u noćnoj mori, što duže moguće. Svi oni znaju vrlo dobro da potpirivanje etničke mržnje i straha od novih ratova ostaje njihova najbolja šansa za preživljavanje, u borbi protiv modernosti, protiv evropskih vrednosti i, konačno, protiv njihovih sopstvenih naroda.

Svi oni su takođe svesni da su kriminalizovane elite u zemljama kojima su na čelu ne samo nevoljne nego i nesposobne da izgrađuju društva na temeljnim evropskim vrednostima. Svi oni – da skratimo dugu priču – ostaju duboko ukorenjeni u orijentalni despotizam, kako su taj pojam definisali Gibon, Monteskje, Marks i Vitfogel.

Makedonija bi, dakle, mogla da bude faktor promene igre na Balkanu – ali ne u pojednostavljenom vidu kako to neke briselske birokrate izgleda misle. Prespanski sporazum, sam po sebi, nije matrica ni za koga drugoga. Međutim, način na koji je Makedonija reformisala svoje društvo, ostavljajući po strani nacionalistička sanjarenja i etničku mržnju, i izgrađujući moderno, multietničko, društvo zaslužuje široki krug sledbenika.

U tom smislu, jasno je zašto su balkanski autokrati tako uplašeni tzv. “makedonskog scenarija”: sam koncept koji su Florijan Biber i drugi koji su pisali na stranicama “Horizonata” nazvali “stabilokratijom” je zavistan od stanja permanentne nestabilnosti, večnog rata, ratnohuškačkih narativa i sprečavanja običnih ljudi da se susreću i pričaju jedni sa drugima. Samo na taj način – držeći i svoje narode i celu Evropu kao taoce – balkanske vođe mogu da opravdaju svoj politički monopol.

Zoran Zaev, dakle, zaslužuje trajno priznanje zbog jednog potpuno različitog pristupa: po prvi put od smrti Josipa Broza Tita 1980. godine, jedan politički lider u Makedoniji je zadobio podršku kako etničkih Makedonaca tako i etničkih Albanaca, premošćavajući stare, možda čak i feudalne podele.

Iskreno govoreći, Zaev nije ni imao previše izbora: da je makedonski put u modernost propao u leto 2018. godine, nova mogućnost se ne bi otvorila za života ove generacije – Zapad bi najverovatnije napustio svog nepouzdanog partnera i ponovo spustio gvozdenu zavesu oko ove zemlje, još jednom isključujući Makedoniju iz procesa daljih političkih, ekonomskih i vojnih integracija. Najverovatnije – opet krajnje iskreno – više od jednog zapadnog lidera osećalo bi olakšanje što ne moraju da se bave onim za šta već veruju da će biti još jedan zamoran proces pridruživanja.

Pod takvim okolnostima, verovatno je da bi etnički Albanci u Makedoniji imali zadnje misli i verovali da njihov put u budućnost treba da ide preko Tirane ili Prištine, a ne preko Skoplja. Nedavne ideje o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, koje su u poslednjih nekoliko meseci promovisala dvojica lokalnih autokrata, a zastupala nekolicina evropskih i američkih avanturista i promovisali neki međunarodni mediji i instituti mogla je (a zapravo, privremeno i jeste) samo da podstakne take iredentističke težnje.

V

Novo Periklovo doba?

Related image

Ako ne bi moglo da bude evropske Makedonije, da li bi bilo moguće sačuvati bilo kakvu Makedoniju? Iz više od jednog razloga, obrnuti put nam sada izgleda nemoguć – status kvo ne bi bilo moguće očuvati. Zaev je bio potpuno svestan tog rizika. On se kockao, i dobio.

Međutim, ishod ove kocke nosi i jaku poruku izvan same Makedonije. Ako su etnički Makedonci i Albanci u Makedoniji mogli da se udruže da bi izgradili zajedničku budućnost, zašto, onda, Srbi i Albanci, ili Srbi i Muslimani, ili Hrvati i Muslimani ili, čak, Hrvati i Srbi, ne bi mogli to isto? A ako bi svi oni odlučili da slede “Makedonski scenario”, šta bi onda bio preostali  raison d’être za postojanje drugih autoritarnih vođa na Balkanu?

Jedna zaista multietnička zemlja u srcu Balkana mogla bi lako da započne proces koji bi kulminirao stvaranjem multietničkog Balkana – vizije Poluostrva koja u sebi nosi fascinantno podsećanje na Titovu Jugoslaviju, Periklovo doba koje je iščezlo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.

Dejmon Vilson, izvršni potpredsednik Atlantskog saveta i član Ohridske grupe, postavio je ovu jednačinu na vrlo direktan način, u svom nedavnom govoru u Vašingtonu:

“Slobodni svet se suočava sa prilično ozbiljnim izazovom alternativnog modela rastućeg autoritarizma, koji koristi činjenicu da se demokratije toliko međusobno sukobljavaju unutar porodice. Ključ udara protiv ove pretnje je rešavanje nezavršenih poslova i jasno je da ima nezavršenih poslova u jugoistočnoj Evropi.”

“Makedonski scenario” – da još jednom upotrebimo izraz koji je postao noćna mora za toliko mnogo balkanskih lidera – znači upravo to: samo zajedno, slobodni svet može da se suoči sa korumpiranim autokratskim režimima.

VI

Uticaj na širu Evropu i vice versa

Image result for European protests france

Širi uticaj makedonsko-grčkog dogovora i događaja povezanih sa njim se ponekad posmatra na vrlo uprošćen način: sa SAD, NATO i EU, svima poređanim u liniju podrške makedonskoj integraciji u vojnu i političku arhitekturu Zapada, i sa Rusijom, kao glavnim protivnikom tog procesa.

I dok takva izjava ne bi, faktički, bila sasvim netačna, ona opet ne bi mogla ni potpuno da objasni kompleksnost situacije oko Makedonije i Grčke, koje su obe bile izložene različitim napadima i pritiscima u toku većeg dela 2018. godine. Ko god je bio protiv evropskih vrednosti na Starom kontinentu – bili to desničarski ekstremisti u Nemačkoj, revizionisti Viktora Orbana, neofašisti Le Penove i Salvinija, ili austrijski i srpski populisti – vežbao se na grčkim i makedonskim reformistima, pokušavajući da ih uništi. Kao u “Limenom dobošu” Gintera Grasa iz 1979. godine, ko god je mrzeo Evropu nadao se propasti makedonsko-grčkog dogovora.

Zaista, nije teško zamisliti zašto Rusija može da bude protiv proširenja NATO. Međutim, nije tako teško ni zamisliti zašto evropski populisti i ekstremna desnica imaju tendenciju da današnju Makedoniju gledaju na isti način na koji su njihovi ideološki pradedovi gledali Španiju pre Franciska Franka: kao bojno polje.

To može, dabome, da bude i stvar čiste solidarnosti: jedan prominentan evropski populista, bivši makedonski premijer, Nikola Gruevski, morao je da padne sa vlasti da bi Prespanski sporazum mogao da bude postignut. Njemu je bilo suđeno u nekoliko slučajeva koji su izgledali vrlo ružno, od kojih je prvi već bio završen i na osnovu kojeg je bio osuđen da provede izvesno vreme u zatvorskoj ćeliji, kada je kompleksan mehanizam nekoliko tajnih službi zajedno, bio pušten u pogon. Iako nije posedovao pasoš, Gruevski je prošvercovan iz Makedonije jednog vikenda u novembru 2018. godine i prevezen je do Budimpešte, preko Albanije, Crne Gore i Srbije. Po dolasku je dobio azil u Mađarskoj, od strane vlade koju vodi njegov stari populistički prijatelj, Viktor Orban.

Zaista, noćna mora čekanja slične sudbine može da predstavlja razlog za strah kod mnogih drugih evropskih populista, kao što smo videli. Alternativa za sve njih je živa opcija i sve se zaista može ponoviti i u njihovim zemljama.

Međutim, ključni razlog za anti-makedonsku histeriju kod evropskih populista bio je mnogo praktičniji: u susret ključnim izborima za Evropski parlament 2019. godine, oni su očajni da demonstriraju ne samo da su evropske institucije mrtve – moramo da priznamo da one zaista ne funkcionišu baš najbolje – već da je mrtva i sama ideja zajedničkih evropskih vrednosti. Primer Makedonije i Grčke, koji je efikasno demonstrirao upravo suprotno, je upravo ono što evropski populisti nisu želeli da vide.

Sasvim razumljivo, neki mali rat na Balkanu bi njihovim interesima služio još bolje. Simbolični neuspeh napora i Ciprasa (koji je pokazao krajnje strpljenje i diplomatske veštine u upravljanju kompleksnom finansijskom agendom evropskih institucija) i Zaeva (koji je doslovno morao da se tuče i krvavog lica preuzme položaj na koji je izabran) služio bi tom populističkom cilju najbolje.

Zato je sasvim jasno zašto su se ključni sastanci operativaca ruskih tajnih službi i izaslanika bivšeg makedonskog režima održali u Orbanovoj Budimpešti; zašto su se najdivljačkiji napadi na Makedoniju dešavali na naslovnim stranama opskurnih tabloida u Vučićevom Beogradu; i zašto su ruske diplomate morale da budu proterane iz Ciprasove Atine.

Konačno, ova logika uzajamne solidarnosti između balkanskih diktatora može najjasnije da se objasni ponašanjem naslednika Gruevskog na mestu lidera VMRO-DPMNE, Hristijana Mickoskog. Pre nego što se prvi usudio da napusti Makedoniju, drugi je morao da obavi, u to vreme tajne, posete i Orbanu u Budimpešti i Vučiću u Beogradu. U vreme pisanja ovog teksta, novembra 2018. godine, još uvek ništa nije procurelo ni sa jednog od ovih sastanaka: za balkansku Cosa Nostru, omerta je oduvek bila jedini zakon.

***

Bitka u Makedoniji, prema tome, nije samo bitka za Makedoniju – ona je takođe, i pre svega, bitka za duh koji će prevladati u Evropi, u 2019. i u godinama posle nje.

Suočena sa raznim agresijama koje dolaze iz Trampove administracije, gepolitičkim izazovima koji stižu iz Rusije, bezbednosnim iz Turske i ekonomskim iz Kine, Evropa može da preživi samo ako govori jednim glasom. To objašnjava i zašto su svi globalni konkurenti Evrope – Amerika, Rusija i Kina – toliko srećni da je vide još više fragmentiranu i razmrvljenu, i zašto se toliko raduju svakom znaku da EU napušta temeljne vrednosti Unije: antifašističko nasleđe, načelo vladavine prava, ljudska prava, sekularizam, i slobodu štampe.

Izbori za Evropski parlament u maju 2019. godine i dalje su ključni za oblikovanje novog evropskog identiteta. Bez obzira radi li se o Ukrajini, Kosovu, Bregzitu, Kipru, Siriji, Iranu ili transatlantskoj trgovini, sudbina našeg kontinenta će zavisiti od ljudi sposobnih da razumeju šta je sve na kocki i spremnih da se za to bore.

Borba za srca i duše Evropljana je sada u punom zamahu – Francuska, Švedska, Nemačka, Holandija i Slovenija su sve uspele da se odupru četvorici jahača Apokalipse: Nacionalizmu, Ksenofobiji, Populizmu i Partikularizmu. Velika Britanija i Poljska se još bore za svoju evropsku dušu. Italija, Mađarska i Austrija, u ovom trenutku, izgledaju izgubljene – iako se sve ovo uskoro može promeniti.

Borba za vrednosti, u koju je Evropa izvesno ušla, zamenila je stare nacionalne lojalnosti novim, transnacionalnim ideološkim alijanasama, na desnici i na levici podjednako. Do sada, ova borba je uglavnom bila virtuelna: dve strane su ratovale jedna sa drugom kroz medije i preko društvenih mreža, bile su opsednute proizvodnjom spinova i lažnih vesti.

Međutim, ponekad izgleda kao da se stari savet Antona Čehova preselio iz pozorišta u stvarni život: “Ako si u prvom činu okačio pištolj na zid, u sledećem iz tog pištolja treba da bude pucano.” Dva prominentna evropska demokratska političara su tako i ubijena: Srbin Oliver Ivanović u Kosovskoj Mitrovici i Poljak Pavel Adamovič u Gdanjsku. U vremenskom rasponu od tačno godinu dana, obojica su pala kao žrtve atmosfere mržnje i ekstremizma, koju su proizvele, između ostalih, i njihove sopstvene vlade.

Jedna značajna kockica u ovom novom evropskom mozaiku koji se još uvek oblikuje je izvesno i Makedonija – i kao važna tranzitna zemlja i kao potencijalna matrica za dalje promene na Balkanu. U tom smislu, članstva u EU i NATO ostaju dva čvrsta sidra za makedonski državni brod. Članstva u oba bloka poslužiće kao dvostruka garancija: za spoljne granice Makedonije, ali i za njen unutrašnji etnički mir i građansku stabilnost – ta članstva predstavljaju izlaz iz, vekovima starog, balkanskog provincijalnog sveta i put kojim se ulazi u širi evropski svet partnerstva.

Zaista, taj evropski svet je i sam daleko od perfektnog – EU je suočena sa ozbiljnim teškoćama – ali, za Makedoniju, baš kao i za ostatak Starog kontinenta, evropske i evro-atlantske integracije i dalje predstavljaju, kao što je to rekao junak Volterovog “Kandida”, najbolji od svih realno postojećih svetova.

Kao što smo rekli, postoje nedostaci i u tom svetu. Njemu je potreban popravak, koji bi ga učinio funkcionalnijim i bližim problemima običnih ljudi. On mora ponovo prigrliti antifašističko nasleđe na kojem je izgrađena prvobitna Unija i distancirati se od istorijskog revizionizma. Njegova arhitektura bi trebalo da bude jednostavnija i efikasnija.

Sve ove bitke, dabome, daleko su od jednostavnih i lakih, ali je isto tako vredno boriti se u svakoj od njih. Ova borba je moguća jedino iznutra – nikada nijednu zajednicu nije bilo moguće popraviti spolja.

Upravo to je lekcija koju je Makedonija, vodeći svoju borbu protiv sopstvenih starih stereotipa, predrasuda i sujeverja, sama naučila, ali to je i lekcija kojoj je mala Makedonija naučila i ostatak velike Evrope.

***

Ovaj tekst je u originalu objavljen 22. februara 2019. godine, na engleskom jeziku u časopisu “Horizons”, izdanju Centra za međunarodne odnose i održivi razvoj iz Beograda, broj 13/2019 pod naslovom:

Leaving Uncharted Waters: Macedonia Sets Sail To Where It Belongs

IN THE early nineteenth century, the British Royal Navy had a frigate named the HMS Macedonian. In the 1812 war, this man-of-war was captured near Madeira in the Atlantic by a more powerful warship, the USS United States, but its name was not subsequently changed: it simply became the USS Macedonian and remained in the American fleet for another 20 years. So one could say that nearly two centuries ago, the name Macedonia was cherished and shared by both London and Washington.

The United Kingdom and the United States, once adversaries, are now close allies in NATO. The old naval battle nonetheless remains in our memories, immortalized by American artist Thomas Birch—his masterpiece was bought by then-First Lady Jacqueline Kennedy in 1961 and became part of the White House gallery until sold at auction in 2008.

Let us see where the Macedonian state and national ship are today, having sailed through uncharted and stormy Balkan waters for a quarter century.

Continued at:

https://www.cirsd.org/en/horizons/horizons-winter-2019-issue-no-13/leaving-uncharted-waters