NE 58 Naslovna   BIG

“Mnogo je tamnije kad se svetlo ugasi nego što bi bilo da se nikada nije ni upalilo.” – napisao je Džon Stajnbek u svom romanu “Zima našeg nezadovoljstva”.

 

 

I

Zima našeg nezadovoljstva

Zima evropskog nezadovoljstva 2018. godine, baš kao i 1848. i 1968, počela je u Parizu, da bi se odatle proširila na Berlin i London, ali i na Budimpeštu, Bukurešt, Sofiju, Atinu, Podgoricu, Tiranu i Banjaluku. Ta zima se događa i u Beogradu i sad već gotovo svakom gradu u Srbiji. Svetlo je upaljeno širom kontinenta. Hoćemo li sa njim dočekati jutro ili ćemo, kao Stajnbekovi junaci, ući u još veću tamu?

Sadašnji protesti u Srbiji počeli su posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, jednog od početka anahronog projekta koji je vremenom metastazirao u lični režim. Taj režim nije samo devastirao formalne institucije i procedure već je razorio i jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisao elementarnu pristojnost u komunikaciji i potpuno obesmislio činjenice kao temeljni okvir javnog diskursa.

Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su najduži, najmasovniji i, po postavljenim zahtevima, najradikalniji do sada. Svakim danom, oni zauzimaju nov javni prostor – onaj sa kojeg se tradicionalna opoziciona suprastruktura, podeljena i zbunjena, povlači.

Po pravilu političke elite – one koje se bore protiv nekog režima – moraju da budu radikalne: one ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, pred našim očima se događa obrnut fenomen: pobunjeni građani – oni koji se bore protiv režima Aleksandra Vučića – su radikalni: oni ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?

Da, ima građana koji se već ponašaju kao političari, a ima i političara koji su odavno samo građani. Proglasi podrške koje pišu razne profesionalne grupe (profesori, studenti, advokati) daleko su, i jezički i suštinski, zreliji i odgovorniji od pamfleta koje pišu stranački lideri.

Političari, opet, strahuju da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako negde do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, već četvrtak je dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo izraz netrpeljivosti, kao što ponekad izgleda, ono je isto tako i odraz obostranog straha od neizvesnosti.

Naša ostrva izvesnosti, lista zahteva oko kojih se svi slažemo, još su mala, usamljena i razbacana: da se u skupštini raspravlja o zakonima a ne o psovkama i uvredama; da vlada donosi uredbe i upravlja administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude po zakonu, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a univerziteti daju zaslužene diplome. Izvan i oko tog arhipelaga izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno?

 

II

Zemlja sa dva društva

Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Ovde, na samoj granici Orijenta, mi te trenutke već vekovima proživljavamo kao sekvence istih slika koje se ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.

U sekvencama tih slika, stvarnih i zamišljenih podjednako, već smo formirali sopstvene psihološke diskurse, sve zatvorenije i sve ekstremnije. Za režim, pobunjeni građani su samo ološ, manipulisan od strane tajkuna, kriminalaca i stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, samo organizovana grupa kriminalaca koja vrši vlast radi pljačke i nacionalne izdaje.

Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.

Podsetimo se jedne istorijske slike: 20. juna 1789. godine, zbog jednih zaključanih vrata ispred kojih je bila naoružana straža, desio se čin kojim je počela Francuska revolucija: Poslanici Trećeg staleža otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legitimnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – bilo je samo romantična, dramatična, ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su njegovi predstavnici (jedni drugima – jer iznad sebe nisu priznavali više nikoga) položili zakletvu.

Ako režim Aleksandra Vučića reši da se kocka i zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se ponoviti versajska scenografija: neki predstavnici naroda, izabrani od manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će, sa većinom, šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, znatno opasnijom od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.

Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može biti uspešan samo pod jednim uslovom: da stvarno označi početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno dovesti do fizičkog nasilja ali posle njega više nema povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova će se negde sastati, doneti svoje sopstvene političke odluke i početi da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju delom društva koje će im dati poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda ne može da se žali ako pobunjeni građani naprave svoje institucije.

 

III

“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”

Serment_du_Jeu_de_Paume_-_Jacques-Louis_David

Ovo je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, rekao jedan od nekoliko ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta. Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?

Zahtevi građana u protestu, po vrednostima ugrađenim u njih, suštinski su različiti. Te razlike, rendgenski precizno, odražavaju našu stvarnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.

I jedni, i drugi, i treći za sada ispravno prepoznaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svog cilja: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je nezakonito preuzeo sve instrumente raspodele društvenog bogatstva i stavio ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.

Sva tri ključna motiva narodne pobune u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima režim pokušava da ih međusobno konfrontira, nespretnim, pa i ekstremnim, oblicima u kojima se izražavaju i krajnje koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali svoju unutrašnju koheziju. Sporadične pseudoideološke egzibicije, i leve i desne, po prvi put su ostale na nivou statističke greške: nijedna od njih nije narušila integritet glavne matice i ugrozila njen osnovni, libertarijanski, zahtev: slobodu.

 

IV

Izazovi prvog dana slobode

Related image

Problemi će, izvesno, nastati neposredno po slomu diktature: tada svaki od tri ključna motiva dobija na značaju. Njegovi zagovornici, prirodno, smatraju da je baš on (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja uživa zajedničku podršku, to je i prvi izazov osvojene slobode.

Drugi je, izvesno, trenutak u kojem stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.

Realnost je hladna i nemilosrdna: zloupotreba počinjenih za vreme režima Aleksandra Vučića ima toliko, od vrha do dna piramide, da višestruko prevazilaze ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji. Čak i kad bi, nekim čudom, odjednom prestala da se vrše sva druga krivična dela, i sve sudije i tužioci posvetile samo istraživanju zatečenih slučajeva, za sve njih zajedno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina:
otprilike dve za svaku u kojoj su ova dela činjena.

Ovo, naravno, znači da svi krivci neće moći da budu kažnjeni. I dok će to biti naše prvo razočarenje – poneki nitkov će se izvući – isto tako može da bude i naša prva sramota: u žurbi, poneki nevin čovek će greškom stradati.

Tu negde je i treći izazov: trenutak osvajanja slobode će nas sve zateći mnogo siromašnijim nego što smo bili, a suočenima sa poraženim protivnikom, neuporedivo bogatijim nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako se sa tim izazovom nosila Makedonija i koliko je tamo bilo teško sačuvati integritet. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.

I konačno, nova vlast u Srbiji, vrlo brzo, suočiče se i sa inženjeringom tzv. međunarodne zajednice da, kao faktor pritiska, rehabilituje ancien regime i očuva njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. I ovo je jedno od makedonskih iskustava: ambasadori ga tamo cinično zovu inkluzija.

Sada, pošto smo pogledali u oči svim ovim razočarenjima, logično je pitanje: da li je borba za slobodu vredna svih žrtava, kolektivnih i pojedinačnih, onih koje smo već podneli i onih drugih, koje nas tek očekuju? Čini nam se da ipak jeste, iz tri razloga: prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.

Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.

Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama udaljen, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.

I treće: sve nesavršenosti, promašaje i zablude ispravljaćemo brže, a nove pogrešne ljude smenjivati lakše, onda kada u kolektivnom pamćenju budemo imali trenutak ove jedne, velike pobede.

 

V

Bekstvo sa Balkana

Image result for Balkans vintage

I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu koje je ime dobilo po turskim rečima za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?

Odgovor na ovo pitanje, najpre, zavisi od samih Evropljana: hoće li se oni sami vratiti idejama ŠumanaDe Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista i lažnih proroka: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista?

Ali, odgovor zavisi i od nas. Hoćemo li osvojenu slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo histerične, pseudoistorijske i kvaziideološke rasprave i tako se fragmentizovati još više nego danas?

U svom bekstvu sa Balkana, Srbija mora ponovo da sagleda i odnose sa susedima, baš kao što i susedi, na tom istom putu, moraju da sagledaju odnose sa Srbijom. Vladajuću paradigmu – po kojoj su samo populističke i kriminalne elite bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, a građani osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – moramo zameniti novom. Otvaranjem svih naroda Poluostrva: za poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U toj paradigmi biće beznačajni lični odnosi političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.

To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, tog našeg lokalnog derivata fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.

Tek kad ovaj kopernikanski obrt, u našim glavama i našim zemljama, bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku toj prevrtljivoj Zevsovoj ljubavnici, Evropi: nema održivog rešenja za Balkan u kojem je jedan njegov narod – bilo koji – stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.

Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su mnogi njeni volovi stradali zbog preskupih šnicli – ali, bar što se nas tiče, lako bi mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući za legitimne rezultate bojkotovanih izbora, inženjeringom omogućila diktaturi da zaključi nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio i kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije.

Kratkoročno, takvo rešenje bi bilo od koristi nekim evropskim činovnicima; ono bi, bar neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.

Ali dugoročno, kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele među nama i tako nas ponovo antagonizovao, ovog puta ne samo sa našim susedima nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.

Tek nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što čak ni režim Aleksandra Vučića, mada se punih sedam godina svojski trudio, nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta.

Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna još uvek u sebi nosi fermente različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.

Rešenje te dileme zavisi od naše zajedničke vere u jedno više, moralno opravdanje današnjeg gneva koji se valja ulicama srpskih gradova. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:

“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”

***

Ovaj autorski tekst objavljen je u časopisu “Nova ekonomija”, br. 58, mart 2019.