Image result for Deca zla

“Gospodin Kovač nije bio samo čestiti pravoslavac i ktitor. On je pre svega bio i izuzetno posvećen očuvanju srpskog nacionalnog bića. Shvatajući opasnosti koje su se nadvile nad našim narodom, a naročito pošast sve bržeg odumiranja, hrabro je istupio sa zahtevima za zabranu abortusa.”

(Miodrag Majić, “Deca zla”)

 

Beograd, 13. mart 2016. godine. Političar u usponu, kontroverzni biznismen, ponosni učesnik ratova u kojima nismo učestvovali, premijerov “omiljeni opozicionar” i miljenik klerikalnih krugova, “čovek za koga se verovalo da čvrsto stoji sa obe strane zakona” – raskomadan je sekirom, vezan na skupocenom krevetu u svojoj vili. Samo mesec dana uoči izbora na kojima su mu davane najveće šanse.

Dobrodošli u knjigu beogradskog sudije Miodraga Majića “Deca zla” (Beograd, Vulkan, 2019, str. 359).

Prvi roman ovog autora je, sticajem okolnosti, i prva knjiga posle čijeg čitanja sam rešio da sopstvene utiske podelim sa čitaocima ovog bloga. Koliko je, dakle, sam autor ovde bio romanopisac – amater, toliko sam i ja sada književni kritičar – amater. Čitaoci će, nadam se, ove dve činjenice uzeti u obzir kada budu ocenjivali: kako knjigu, tako i ovaj njen prikaz.

 

Gotovo svi koji su pročitali ovu knjigu bili su skloni da je, nekako automatski, u žanrovskom smislu, odrede kao krimi roman sa elementima trilera. To je, uostalom, i mišljenje samog autora. Na prvi pogled, struktura same radnje, nekoliko paralelnih zapleta i dramatičan završetak zaista navode na takav zaključak. Uprkos svemu tome, već na samom početku čitanja, nisam mogao da se otmem utisku da bi takvo određenje ipak bilo isuviše pojednostavljeno.

“Deca zla” su jedno višeslojno književno delo u kojem se, u različitim dinamikama, različitim intenzitetom i uporedo, prepliće više žanrova. Ako se sam zaplet otvara jednim brutalnim ubistvom (pa zato svakako i jeste krimi roman) on se odmah potom grana u nekoliko sasvih različitih pravaca.

Čitalac će tako saznati niz zanimljivih detalja o malignoj sprezi politike, pravosuđa, policije, crkve i medija u Srbiji – ona je, dakle, par ekselans i politički triler. Odlutaće nepoznatim putevima psihoanalize, i u seriji paralelnih flešbekova vratiće se tri  i četiri decenije unazad – dakle, u jednom značajnom delu, ona je i roman toka svesti. Istraživaće skrivene revire uma, izmenjene halucinogenim supstancama, i zaviriti u tajne okultnog – roman sadrži i elemente fantastične priče, kombinovane sa hororom. Pratiće i dve paralelne ljubavne priče – od kojih će se samo jedna srećno završiti – knjiga je, na nekoliko stranica, dostojnih Petrarkine Laure, i više od ljubavnog romana, ona je spomenik ženi. Biće tu i par mračnih izleta u morbidnu prošlost ratova za jugoslovensko nasleđe – ima i elemente istorijskog romana.

Konačno, “Deca zla” – i to je bio moj neposredni utisak čim sam završio sa čitanjem – sadrže toliko malih, ali blistavo upečatljivih detalja stvarnosti u kojoj živimo da, kada ih sve pogledamo zajedno, otkrivaju jednu vanserijsku, usudio bih se da kažem, krležijansku, fresku Srbije na početku ovog veka. Nešto između “Zastava” i “Banketa u Blitvi”, samo ceo jedan vek kasnije: glavni junak, beogradski advokat Nikola Bobić, je zaista nešto između Krležinih Kamila Emeričkog i Nilsa Nilsena.

Brod koji je staru luku već odavno napustio, a u novu još nije stigao, sa svim svojim putnicima, onima koji su platili svoju kartu i onima koji se još švercuju, policajcima i lopovima, vladikama i novinarima, sudijama i prostitutkama, biznismenima i prosjacima. Svi se oni smenjuju, kao slike na kaleidoskopu, na stranicama Majićevog romana i, češće nego ne, distance između svih njih su mnogo manje nego što bismo to, pre čitanja ove knjige, mogli i da pomislimo. Kapetana broda nema, ali to smo uostalom znali i pre nego što smo knjigu otvorili…

 

II

Poneko bi možda mogao da prigovori da autorovi opisi sadrže isuviše stereotipa? Da, kao jedno veliko dete koje se igra lego kockicama, on uklapa već gotove slike stvarnosti, one koje svi već znamo, i samo ih strpljivo slaže u svoju građevinu čiji nam obrisi postaju vidljivi tek na poslednjim stranicama knjige?

Neka mi bude dozvoljeno da, na ovom mestu, citiram Umberta Eka: u svom pomalo luckastom eseju o filmu “Kazablanka” (1995), autor “Ostrva dana pređašnjeg” piše:

“Kada je upotreba pokušanog i istinitog ograničena, rezultat je stereotip ili naprosto kič. Ali, kada je upotreba pokušanog i istinitog repertoara masovna, rezultat je jedna arhitektura nalik na Gaudijevu Svetu Porodicu u Barseloni. To je osećaj vrtoglavice, dodir savršenstva.”

Parafrazirajući dalje ovaj Ekov tekst, dodao bih da ni “Deca zla” nisu jedna knjiga. Ona su mnogo knjiga, jedna mala antologija. Sačinjena zbrda-zdola, ona je zapravo napisala sebe samu, ako ne zaista protiv volje pisca, onda sigurno mimo njegove kontrole; pisac je, na mnogim stranicama svog dela, bio samo svedok stvarnosti, gotovo njen fotograf:

“I zato mi možemo da prihvatimo kad likovi menjaju osećanja, moral i psihologiju, iz trenutka u trenutak, kad se zaverenici zakašlju da prekinu razgovor ako se približava špijun, kada prostitutke plaču na taktove Marseljeze.”

Na stranicama “Dece zla” čitalac će se susresti sa čak sedam leševa: pet u osnovnoj radnji romana, koja se dešava zgusnuta u samo sto šesnaest dana proleća, i još dva u flešbekovima. Glavni junak će imati i tri ljubavne avanture i jedan flert. Radnja je koncentrisana, njena dinamika brza, a promene teatara na kojima se odvija česte.

To nas dovodi i do još jedne zanimljive opaske: Majićeva rečenica je različita, i u punom smislu reči predstavlja instrument kojim, kao što jahač uzdama upravlja brzinom konja, on upravlja brzinom radnje. Onda kada je ta rečenica deskriptivna i sa digresijama, pisac odmara čitaoca od prethodnog kreščenda i daje mu vremena da malo predahne do narednog. Tu je rečenica opet kratka, često namerno nedovršena, sa ovlaš nabacanim skicama – jer, tu se slike čitaocu ostavljaju da ih sam zamisli.

Istina, pri čitanju sam ponekad imao utisak da tekst, više nego jednom, sadrži i neka nepotrebna pojašnjenja, naročito pojedinih toponima. Onda sam shvatio da, pošto sam skoro pedeset prvih godina života svet posmatrao sa stvarnog prozora sa kojeg se vidi fiktivni stan glavnog junaka u Kosovskoj ulici u Beogradu, diplomirao na istom fakultetu, sedeo po istim kafanama, kupovao po istim dragstorima i prolazio istim raskrsnicama koji se svi u romanu pominju, verovatno nisam baš najpozvaniji za ovaj sud. Zaista, knjige se retko pišu samo za one koji su ceo svoj život proveli na desetak mesta sa njenih stranica.

 

III

Glavni junak “Dece zla”, beogradski advokat, plejboj i bonvivan Nikola Bobić, u sebi objedinjuje i preseca sve ove paralelne tokove; njegov lik je strpljivo i pažljivo izgrađen i čitalac već od samog početka saznaje niz detalja koji mu mogu izgledati nevažnim za samu radnju. Ali, ovde napor pisca i čitaoca nije uzaludan: svaki od tih detalja je dragocena kockica u mozaiku, koji nam se, kao i nekoliko drugih, otkriva tek na poslednjim stranicama.

Za razliku od tradicionalnih junaka krimi romana i trilera, Nikola Bobić je sve, samo ne hrabar, a još manje idealan čovek. Rastrzan između prošlosti od koje ne može da pobegne i budućnosti u koju se plaši da uđe, on je na početku knjige nešto između, kao što je to lepo rečeno u naslovu onog našeg kultnog filma sa početka 1980-tih. Konformista, sklon raznim porocima kojih nema snage da se oslobodi, narcisoidan, više mrzovoljan nego ne, u složenim i konfliktnim odnosima sa raznim ženama istovremeno, on je zapravo arhetip antijunaka. I ovde, opet, ne možemo da se oslobodimo asocijacije na još jednog Krležinog junaka, melanholičnog Filipa Latinovicza.

Iako već u takozvanim “najboljim godinama” (što je uobičajeni eufemizam za muškarce koji su na pragu pedesetih godina) glavni junak mentalno i socijalno sazreva pred našim očima, čeliči se, prinuđen da rešava niz moralnih, emocionalnih i psiholoških dilema pred koje ga stavlja pisac, tako da nas sa poslednje strane gleda jedan sasvim drugi čovek od onog kojeg smo zatekli na prvoj.

U kojoj meri je advokat Nikola Bobić alter ego samog pisca, sudije Miodraga Majića? Svako od nas ko je ikada napisao nešto više od poštanske uplatnice bio je u iskušenju da delove sebe ugradi i u književne likove koje je stvarao. Ponekad, mi to činimo iz egzibicionizma ili naprosto zabave; ponekad da, kao smokvinim listom, pokrijemo ono što nam je nezgodno da baš sasvim javno priznamo; a ponekad i potpuno podsvesno.

I pisac i njegov junak su, uostalom, rođeni iste 1969. godine; obojica su u horoskopu Škorpije; obojica su Beograđani, i pravnici koji su karijeru počeli u – gle čuda – istom opštinskom tužilaštvu. A o daljim sličnostima neka čitalac ovog prikaza zaključi sam: mi ćemo mu pomoći citiranjem samo jedne rečenice iz romana:

“U njihovim očima, oduvek je bio uobraženi, nafrakani kozer, lažni heroj kruga dvojke i moralistički nastrojene građanske Srbije, koja je koketirala sa liberalnim ideološkim mitovima.”

Oko glavnog junaka autor razvija celu galeriju vrlo zanmljivih, ponekad bizarnih a ponekad i dirljivih, sporednih likova. Taj, haotičan i često divalj, a ipak koloritan i pun života, Bobićev svet, pomaže mu u rešenju slučaja. U njemu su i elitni psihijatri, čudni antikvari, privatni detektivi iz predgrađa, zarozani sudski činovnici, i pomalo histerične novinarke, slučajne medicinske sestre, prosjaci i prostitutke.

I takav kakav jeste, venecijansko ogledalo svih naših poroka i slabosti, taj Bobićev svet je opet čitaocu neuporedivo simpatičniji od onog oficijelnog, službenog sveta, kojem bi rešavanje ovakvih slučajeva trebalo da bude posao: sveta ne previše inteligentnih političara, korumpiranih sudija, plašljivih tužilaca, nezainteresovanih policajaca, i starleta u kratkim suknjama na visokim štiklama koje se među svima njima muvaju. Svih njih zajedno u ovom karavanu, koji sumanuto juri za karijerama, novcem, uticajem i svim onim zadovoljstvima koja se, valjda, usput podrazumevaju.

 

IV

Miodrag Majić se, veštinom žonglera, poigrava smrću i pravdom kao raznobojnim lopticama: ponekad, Smrt dolazi među njegove junake kao nekakva hirovita privatna izvršiteljka, ponekad opet, Pravda ne može da nastupi ako dosadnu napasnicu prethodno ne otera – često sa mesta na kojima bi najmanje mogla da se očekuje!

Čitajući ovu knjigu, podsetio sam se jednog takvog detalja.

Pre dvadeset pet godina,  otprilike u vreme kada je pisac ovog romana diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu, D. sa kojom sam se tada zabavljao tek je počela da sudi u jednom beogradskom opštinskom sudu. Jednog dana, u njenoj sudnici, pozlilo je stranci u postupku; hitna pomoć je došla brzo ali je mogla samo da konstatuje smrt od masivnog infarkta. Iako se radilo o ne preterano važnoj parnici, uzbuđenje je očigledno bilo ona slamka koja je slomila leđa kamili:

“Sedela sam na stolici i gledala u đonove njegovih cipela. Petnaest minuta ranije gledala sam u njihov gornji deo; znaš da žene uvek primete cipele. Kada je ušao to su bile lepe i skupe kožne cipele. Kada su ga iznosili, to više nije bilo ništa.”

D. je tako smrt upoznala na svom radnom mestu, onom istom na koje ljudi dolaze po nešto sasvim drugo – pravdu. D. i danas sudi u tom istom sudu; srećom, nikada više nije morala da cipele svojih stranaka gleda sa one donje strane: sve druge stranke su izašle iz njene sudnice žive.

Smrt je uporan, dosadan, nekad glasan a nekad i tih, ali uvek sveprisutan, pratilac svih Majićevih junaka: ona ih progoni iz prošlosti, flertuje sa njima u sadašnjosti, preti im iz budućnosti. Kao i srednjovekovni vitez Antonius Blok u apokaliptičnom Bergmanovom filmu “Sedmi pečat”, i advokat Nikola Bobić, sve vreme, igra šah sa smrću – u pokušaju da spase svoju poslednju figuru.

Stara dama u crnoj kapuljači neumorno maše svojom naoštrenom kosom i levo i desno: pa ipak, mnogi čitalac će se – baš kao i ovaj čije utiske sad čitate – iznenaditi kada na kraju prebroji sve leševe i shvati da među njima nema onih kojima je, sve vreme, davao najmanje šansi da prežive u toj nepredvidivoj partiji ruleta.

Jedna crvena nit provlači se kroz celu knjigu “Deca zla”, od njenih prvih do poslednjih stranica: to je mračni, često zataškavan a nikada do kraja razrešen, teret ratova za jugoslovensko nasleđe. Autor, koji ima skoro deset godina iskustva u suđenjima za ratne zločine, svakako je suveren u ovoj oblasti: na metafizičke, biblijske grehove on je primenjivao naše male, nesavršene, ljudske zakone. Koliko je pisanjem ove knjige bar jedan deo tog akumuliranog zla želeo da izbaci iz sebe? To ćemo možda saznati na nekoj od promocija; ili možda i u nekoj od narednih knjiga? Ovde bih podelio jedan lični utisak: već i samo čitanje ima katarzičan efekt.

Iako je – što se već letimičnim pregledom njegovog bloga da zaključiti – sve drugo samo ne etički neutralan, Miodrag Majić je, mislim, ipak uspeo i u jednoj osetljivoj književničkoj misiji. Svog glavnog junaka dovoljno je odvojio od sopstvenih vrednosnih stavova da bi mu ostavio onu neophodnu umetničku autonomiju.

Na taj način, uspeo je da izbegne sve one zamke površnosti, stereotipa i jeftine politizacije, već uobičajene za ovaj osetljivi period naše nedavne prošlosti, omogućivši čitaocu da spozna različite strane istine, koja uostalom nikada i nije bila crno-bela.

Vrlo je zanimljiv, takođe, i još jedan utisak: pripovedač, naime, jasnije i smelije iznosi sopstvene sudove od glavnog junaka, kojem pisac, očigledno, ostavlja više prostora za unutrašnje dileme i preispitivanja nego sebi samom. Na tim stranicama, njih dvojica se privremeno razilaze, da bi se na nekim narednim opet susreli.

Baš kao što će se, na nekim drugim stranicama ove knjige, susresti zločinci i žrtve, očevi i sinovi, kazne i osvete, kletve i oproštaji – svi u više puta zamenjenim ulogama.

 

V

Krajem ove, 2019. godine, i pisac i njegov junak napuniće pedeset godina. Pod pretpostavkom da ih obojicu posluži dobro zdravlje, to znači da pred sobom imaju još nekih četvrt veka onog aktivnog života. Pisac – da, u pauzama između drugih poslova kojima se bavi ili će se tek baviti, napiše još tuce knjiga; junak – da na njihovim stranicama razreši nove misterije sa kojima će biti suočen. Jer, nema nikakve sumnje da će stvarnost, koja je pred nama, te misterije nastaviti da nam velikodušno daruje.

Bila bi, zaista, šteta da ovaj jedinstveni dvojac ne nastavi sa druženjem.

Jer, kako je to napisao Tomas Man u eseju “O umetnosti romana”:

“Nije zadatak romanopisca da nam pripoveda velike događaje, već da nam neznatne učini zanimljivim.”