Related image

“Svako je genije. Ali ako ribu procenjujete po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ona će proživeti čitav svoj život verujući da je glupa.”

(Albert Ajnštajn)

 

Jedna rasprava na Tviteru od prošle nedelje podstakla me da sa vama danas podelim par zanimljivih dilema. Sa nekoliko – obrazovanih i dobronamernih – ljudi proveo sam par sati u debati koja je počela oko onog (na žalost isuviše čestog) pitanja: da li bi Srbija nezavisnost Kosova trebalo da prizna ili ne?

Taj glavni tok se, naravno, vrlo brzo razvio u mnoge rukavce: od toga koje ponašanje zakoni inkriminišu a koje ne, preko granica slobode govora, tačke na kojoj se ta sloboda suprotstavlja nekim drugim vrednostima koje zajednica treba da štiti, razlike između normativnog i faktičkog, pa sve do toga koliko smo u donošenju budućih odluka i dalje zarobljenici prošlosti koja nam ne dozvoljava da sagledamo sadašnjost i predvidimo budućnost.

Iako su se učesnici, u velikoj meri, razlikovali u stavovima, ova rasprava je bila inteligentna (u poslednje vreme sve ređe imam volje da učestvujem u razgovorima iz kojih neću saznati nešto novo), izuzetno pristojna i, što je najvažnije, prilično argumentovana. Doslovno istovremeno, stotine i stotine drugih rasprava, na iste ili vrlo slične teme, odvijalo se uz sve neizbežne psovke, kletve, pretnje, uvrede i izmišljotine.

Ali, hajde da za trenutak napravimo jedan mali mentalni eksperiment: ako ostavimo po strani pravila bontona, kvalitet argumenata i detalje estetike i stilistike, da li je ova naša rasprava, suštinski gledano, bila različita od svih onih drugih?

Ne – ako mislite da ćete u ovom tekstu pročitati nešto eskluzivno novo o Kosovu, Vučiću, opoziciji, Evropi, Rusiji, Kurti i Murti, pošteno je da vam odmah kažem da nećete baš ništa. U tom slučaju, verovatno je bolje da prestanete da ga čitate odmah.

Da – danas ćemo se baviti dijalogom, razgovorom, raspravom, debatom (uzmite reč koja vam se najviše sviđa) u našem javnom diskursu. Kad kažem “našem” ne mislim samo na nas u Srbiji, ili tzv. “regionu”, ili u Evropi – mislim na sve nas koji živimo u vreme tzv. postmoderne.

Da li danas uopšte ima smisla razgovarati? Ili su svi naši razgovori samo male intelektualne egzibicije, eskapizam, način da utucamo vreme koje nam je višak, šta god?

Ovaj problem ćemo pokušati da raščlanimo problematizujući osam osnovnih pitanja:

  1. Zašto razgovaramo uopšte?
  2. Granice naših mentalnih horizonata?
  3. Normativno i faktičko.
  4. Šta je dokaz?
  5.  Mali hermeneutički trikovi?
  6. Šta možemo da naučimo?
  7. Šta su naši mitovi a šta tabui?
  8. U kom istorijskom vremenu živimo?

 

I

Homo ludens: zašto razgovaramo uopšte?

Image result for Debate painting medieval

“Možete da osporite, ako želite gotovo sve apstrakcije: pravdu, lepotu, istinu, dobrotu, svest, Boga. Možete da osporite i ozbiljnost, ali ne možete igru.”

(Johan Huizinga, Homo Ludens)

Holandski istoričar i teoretičar kulture, Johan Huizinga, objavio je 1938. knjigu “Homo Ludens”; knjiga je, inače, odavno i u više navrata prevedena na srpskohrvatski (prvi put još 1970. u Zagrebu) ali njen naslov je – u svim izdanjima – ostao u svom latinskom originalu. Homo ludens bi, najpribližnije, mogli da prevedemo kao čovek koji se igra.

Po Huizingi, igra je starija od kulture: kultura, ma kako neadekvatno bila definisana, uvek pretpostavlja postojanje ljudskog društva; životinje, međutim, nisu čekale da se pojavi čovek da bi počele da se igraju.

Igra može imati različite forme: od institucionalizovanih do slobodnih, od onih onih koje zahtevaju angažovanje ljudskog tela do onih koje traže njegov duh, od onih u kojima učestvuje više ljudi – ponekad, u igrama učestvuju i čitavi narodi – do onih koje čovek igra sam sa sobom.

Dijalog, razgovor, debata, ili rasprava je jedan od vidova ljudske igre. Od antičkih vremena do danas, mi vodimo debate u kojima učestvuju najmanje dva igrača (ponekad i više), na određenu temu, u određenom kontekstu i pred određenom publikom. Rasprava je jedna od igara u kojima životinje ne mogu da učestvuju – ne samo zato što ne znaju da govore, nego i zato što ne mogu da misle.

Ljudi, naravno, znaju da govore, ali svi ne mogu da misle – ili ne mogu da misle dovoljno – da bi vodili raspravu. Mutatis mutandis, ljudi koji ne mogu da vode raspravu – bar o nečemu – lišeni su jedne od igara koje određuju njihovo svojstvo čoveka; nekome će se možda ova opaska učiniti isuviše grubom, ali ljudi koji ne mogu da vode rasprave sa drugim ljudima, zaustavljeni su negde na pola puta između životinje i čoveka; fizički, oni su već ljudi, duhovno, ostali su životinje.

Ako raspravu shvatimo tako, kao vrstu naše igre, brzo ćemo uvideti da ona ispunjava svih pet ključnih kriterijuma koje je Huizinga postavio da bismo neku ljudsku aktivnost mogli da definišemo kao igru:

***

Prvo: rasprava mora da bude slobodna; mogućnost da uopšte vodimo rasprave je, u stvari jedan od temelja naše slobode. Ako se neka rasprava vodi kao obavezna ili nametnuta, to onda i nije rasprava stricto sensu; ona je imitacija rasprave, kao što je i prostitucija imitacija ljubavi.

Sa ovim preduslovom je bitno vezana i druga karakeristika rasprave: ona mora biti razgovor između ravnopravnih učesnika. Ovim ćemo se detaljnije baviti u narednom odeljku, u kojem ćemo razmatrati granice mentalnih horizonata u raspravi.

***

Drugo: dijalog nije sasvim isto što i svakodnevan, običan, tzv. “stvarni” život – on sadrži niz komponenata imanentnih predstavi. U raspravama, kao i u igri, učesnici često izgrađuju svoje nove identitete, menjajući ili dopunjavajući one svakodnevne. Tako je u primitivnim društvima vrač imao masku; u antičkim društvima tu masku je nosio glumac u pozorištu; u anglosaksonskim pravnim sistemima sudije nose periku.

Ove artefakte oni su koristili da bi se naglasila njihova tačna uloga u kojoj vode raspravu: vrač sa božanskim silama, glumac sa publikom, sudija sa prisutnima u sudnici.

Za potrebe rasprave, mi danas stvaramo različite profile na društvenim mrežama, bilo pod svojim stvarnim imenom ili nekim izmišljenim, biramo njihove nazive (nikove) i vizuelne predstave (avatare).

***

Treće: rasprava se vodi u određenom vremenskom, prostornom i personalnom koneksitetu, koji se razlikuje kako od onog svakodnevnog tako i od jednog do drugog tipa rasprave. Ona je, dakle, nešto drugo od neobaveznog ćaskanja.

Ponekad je prostor za raspravu unapred određen – to su razni debatni klubovi, osnovani u tu svrhu, slično stadionima na kojima se igraju fudbalske utakmice. Ponekad i nije: bar mi na Balkanu znamo da su se neke od najfinijih književnih ili političkih rasprava vodile po kafanama – što je deo otomanskog nasleđa koje smo prigrlili kao svoje.

***

Četvrto: rasprava stvara svoja sopstvena pravila, kao i svaka druga igra. I kao što su pravila fudbalske ili šahovske igre specifična, i o njihovom poštovanju vode računa posebne sudije, različite od onih sudija koje sude u našim svakodnevnim, zemaljskim sporovima – tako i svaka naša rasprava ima svoja pravila o čijem poštovanju vode raspravu posebne sudije.

U parlamentima, rasprave se vode po skupštinskim poslovnicima; u crkvama, po crkvenim pravilima; u profesionalnim i cehovskim udruženjima, sindikatima, političkim strankama – pravila rasprave određuju njihovi sopstveni akti. Takva pravila važe i za razne društvene mreže: ako prekršite pravila baš grubo, i to ponovite, najverovatnije će vas neki administrator isključiti iz dalje rasprave.

***

Peto: rasprava nije povezana ni sa kakvim materijalnim interesom i ne služi sticanju profita. Predavanja i govori koje drže tzv. profesionalni govornici (često bivši državnici), za novac, i koja obično uključuju i poslednjih desetak do petnaest minuta za pitanja i odgovore, nisu rasprave. Ona su samo jedan, doduše specifičan, vid biznisa: gotovo po pravilu rutinski, a često i aljkavo, odrađeni posao.

Pre desetak godina sam u Crnoj Gori imao priliku da slušam jedan takav govor koji je održao bivši američki predsednik Bil Klinton: završio ga je tzv. motivacionom rečenicom, uobičajenom za takve prilike: kako se nada svetloj budućnosti za Makedoniju. Očigledno, neki od saradnika nije obratio pažnju u kojoj se zemlji tačno nalaze…

***

Naslov odeljka kojim smo otpočeli ovaj tekst formulisali smo kao pitanje: zašto razgovaramo uopšte?

Da bismo se igrali.

 

II

Granice mentalnih horizonata

Image result for Debate painting medieval

“Svi živimo pod istim nebom, ali nemamo svi isti horizont”

(Konrad Adenauer)

 

Ova rečenica prvog posleratnog kancelara Savezne Republike Nemačke može da se primeni na mnogo situacija, ali verovatno najpotpunije na dijalog, debatu ili raspravu. Zaista, kad ulazimo u raspravu na bilo koju temu, prva stvar koju bi trebalo da učinimo je da procenimo mentalni horizont onih sa kojima je vodimo. Naime, horizonti učesnika bi, u idealnom slučaju, trebalo da se poklapaju. Stvarnost je, dabome, daleko od idealnih i zamišljenih modela, ali i u stvarnosti, uslov za kvalitetnu raspravu je da se horizonti učesnika bar delimično poklapaju.

Zamislite, na primer, situaciju u kojoj se – u jednoj istoj raspravi – jedan učesnik bavi prošlošću i stalno se vraća na pitanje: a ko je kriv za ovo ili ono; drugi učesnik je opsednut etičkim dilemama dobra i zla; treći u nju tvrdoglavo učitava samo sopstvene ideološke ili moralne stavove, i celu stvarnost ceni po njima; četvrti stvari posmatra praktično: gde je optimalno rešenje problema; peti učestvuje samo zato da bi dokazao kako je on najpametniji u celom tom društvu; šesti je opsednut beskorisnim citatima; sedmi voli da psuje i vređa, jer ne zna da kaže ili napiše bilo šta drugo; osmi, opet sve vreme tera vodu na vodenicu različitih zavera – jer je za njega ceo svet pozornica teorije zavere.

Takva rasprava bi, naravno, bila ono što u kolokvijalnom jeziku zovemo razgovor gluvih.  Svako od ovih osmoro bi ponavljao jedno te isto, svako bi se jako ljutio na sve druge jer ne razumeju šta on(a) priča i zašto je to jako važno; niko ne bi slušao nikog drugog; niko spolja ne bi razumeo o čemu oni uopšte razgovaraju.

***

Učesnici u dijalogu moraju biti u ravnopravnom statusu; to, naravno, ne znači da svi oni moraju biti u apsolutno istom položaju kada se radi o moći, bogatstvu, društvenom uticaju, poznatosti; ali podrazumeva da se te činjenice – nazovimo ih, za potrebe ovog teksta, “vanraspravnim” – ne smeju odraziti na kvalitet same rasprave i slobodu svakog učesnika da formuliše i iznosi svoje argumente. To, takođe, podrazumeva i dovoljno zrelu publiku – onu koja je emancipovana da svoje zaključke iz rasprave izvede samo iz argumenata koji su predstavljeni, a ne iz ad hominem kvaliteta učesnika u njoj.

Sticajem okolnosti, nedavno je moj prijatelj Slobodan Stupar izneo jednu zanimljivu hipotezu koja predstavlja odličnu ilustraciju ove teze. Komentarišući aktuelne debate koje se vode o pretpostavljenom političkom dijalogu između vlasti i opozicije on je rekao:

“Dok je Vučić autokrata ove vrste na vlasti, nema šanse za bilo kakav dijalog. On može da vodi dijalog sa sebi potčinjenima ili sa sebi nadređenima ali sa onima koji suprotno vide stvari od njega nikako.”

Ono što je Stupar želeo da kaže, to je da Aleksandar Vučić ne može da vodi nikakvu raspravu: on može da ili prima naređenja ili da ih izdaje. Prima ih od političara, i ko zna koga sve još, iz velikih i moćnih država; izdaje ih ljudima koji njega moraju da ga slušaju.

U oba slučaja, odnos ravnopravnosti, koji je temeljni uslov za raspravu o bilo čemu, ne postoji. U prvom, on ne sme da kaže ono što misli, u drugom, ne smeju da kažu njemu. Neko bi rekao da je epistemološka vrednost takvih rasprava, u oba slučaja, jako mala (o epistemološkoj vrednosti rasprave raspravljaćemo šire u odeljku VI ovog teksta); nama se, ipak, čini nešto drugo: da ni jedno ni drugo nisu dijalozi, nego monolozi sa prinudnim slušaocima.

***

Koji to činioci, onda, određuju granice naših mentalnih horizonata – okvira u kojima vodimo svoje dijaloge, debate i rasprave?

Najpre, to su motivi iz kojih se uopšte i upuštamo u razgovor. Oni mogu biti različiti: od intelektualne radoznalosti, preko želje da u raspravi naučimo nešto novo ili podelimo svoje znanje, pa sve do toga da postignemo neke druge ciljeve (postanemo popularni, na primer) ili zadovoljimo neke druge potrebe (sopstveni egzibicionizam, ili se izborimo sa dosadom) koji su izvan same rasprave.

Drugo, to je naše znanje – opšte, posebno i pojedinačno – o predmetu rasprave. Količina našeg znanja o nečemu određuje i horizonte u kojima ćemo o tome moći da razgovaramo.

Treće, to su naše predrasude koje smo nasledili (ili izgradili) o samom predmetu rasprave: mera u kojoj taj predmet za nas ima mitski, nedodirljivi, status, ili predstavlja tabu (čime ćemo se detaljnije baviti u odeljku VII ovog teksta). Po pravilu, što više takvih predrasuda imamo, to ćemo manje moći da vodimo kvalitetniju raspravu.

I četvrto, to je naš odnos sa drugim učesnicima u raspravi: o odnosu ravnopravnosti smo već pisali, ali on predstavlja samo jednu dimenziju ovog pitanja; i drugi odnosi, lični ili institucionalni, koji postoje između učesnika u raspravi, njihove međusobne istorije i prethodne interakcije, oblikuju ovaj činilac.

Zbog svega toga: ako uopšte imate ideju da sa nekim ulazite u raspravu, najpre uzajamno proverite vaše mentalne horizonte. Ako se oni čak ni delimično ne poklapaju, manite se ćorava posla i upotrebite svoje vreme korisnije.

 

III

Normativno i faktičko

Image result for Debate painting medieval

Negde u drugoj polovini devedesetih, u ono vreme između Dejtona i bombardovanja, dok sam se bavio tzv. državnim bankarstvom, jednog dana je trebalo da razgovaram sa tadašnjim nemačkim ambasadorom u Beogradu, Vilfredom Gruberom. Preneta mi je, ovlaš, poruka da gospodin Gruber želi da govori o “privrednoj i finansijskoj saradnji između Jugoslavije i Nemačke” i, uzgred, prenese “neke poruke u vezi Kosova”. Posle je trebalo da odemo na ručak.

Naravno da mi je bilo jasno šta Gruber zaista želi i zašto to što želi ne može da prenese na uobičajeni način – preko Ministarstva spoljnih poslova – nego bi hteo da ga sakrije smokvinim listom “privredne i finansijske saradnje”. Zato sam, kao domaćin, razgovor i počeo petnaest minuta dugim uvodom o mogućnostima za tu saradnju. Saradnici su bili spremili i lepe grafikone u bojama. Gruber se nervirao i bilo ga je zabavno gledati.

Kada je uzeo reč, nije potrošio više od pola minuta da se kurtoazno zahvali na svemu što je čuo, i onda – još u istoj rečenici – odmah nastavio:

“Ali, ja sam danas došao iz jednog drugog razloga. Da razgovaramo o Kosovu.”

Potom je izneo svoju poruku (pomalo konfuznu, još uvek se sećam), delovao ponešto razočarano kada je od mene čuo da ne mogu da je komentarišem jer nije ni upućena meni, ali da će biti preneta tamo gde on to i očekuje, i onda smo otišli na ručak. Prilično dosadan.

Razgovora sa Gruberom sam se setio kada sam počeo da razmišljam o ovom odeljku današnjeg teksta: o većini stvari koje su predmet naših debata možemo da raspravljamo na dva saznajna nivoa: normativnom i faktičkom. Normativno, Gruber i ja smo pričali o “privrednoj i finansijskoj saradnji”; faktički, pričali smo (ili je bar on to radio), o Kosovu.

***

Normativni nivo rasprave je onaj koji je ograničen na okvire koje su već postavljeni, raznim kategorijalnim aparatima: najčešće onim pravnim (zakonskim) ali i tehničkim, na primer. Faktički nivo rasprave diktira stvarnost u kojoj se rasprava vodi i naše želje, planovi i ambicije za oblikovanje te stvarnosti u skladu sa našim navikama, željama i ambicijama.

Dinar je, normativno, jedino zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji; faktički, mi svi – osim kada se radi o nekim vrlo malim, svakodnevnim, iznosima – razmišljamo i razgovaramo u evrima. Zaista, pokušajte da se setite: kada ste poslednji put, za iznos od deset hiljada evra, nekome rekli “milion i dve stotine hiljada dinara”?

Normativno, mi znamo da se zakoni usvajaju u parlamentu, na osnovu predloga vlade, koja ih opet, usvaja, na bazi nacrta koje pripremi matično ministarstvo. Faktički, već i ozbiljni mediji govore o zakonima kao nečemu što je “Vučić prelomio”.

Normativno, Kosovo je pokrajina u sastavu Srbije – bar po pravnom sistemu koji se primenjuje u našoj zemlji; faktički, za odlazak u tu pokrajinu već dvadeset godina nam je potreban pasoš ili lična karta – nešto što nam nije potrebno kada iz svog grada odlazimo u bilo koji drugi grad u Srbiji – izvan Kosova.

***

Da li smo, zaista, u našim raspravama uvek u stanju da napravimo razliku između normativnog i faktičkog?

Mi pravnici, recimo, imamo jedan dobar običaj (koji, na žalost, često ni sami ne poštujemo) da na početku svake profesionalne rasprave (dijaloga, izlaganja, teksta u stručnom časopisu) naglasimo da li govorimo (pišemo) de lege lata ili de lege ferenda.

Kada o nekom zakonu diskutujemo de lege lata onda to znači da analiziramo njegov važeći tekst i tumačimo ga nekim od uobičajenih tehnika tumačenja pravnih normi: jezički, istorijski, kontekstualno (zajedno sa drugim zakonima koji regulišu istu ili slične oblast), komparativno (zajedno sa istim ili sličnim normama u drugim zakonodavstvima u svetu), teleološki (ciljno). Svaka od tih tehnika trebalo bi da nas dovede do istog cilja: da protumačimo šta je pravo značenje neke pravne norme, odnosno koja je bila stvarna namera onih koji su je doneli.

Nasuprot tome, rasprava de lege ferenda podrazumeva da iznosimo razne argumente kako bi, po našem mišljenju, ta norma trebalo da izgleda da bi ostvarila pretpostavljeni društveni cilj u kojem je doneta. Rasprava o doživotnoj robiji jeste tipičan primer rasprave de lege ferenda: ova kazna ne postoji u našem krivičnom zakonodavstvu.

Kao što smo konstatovali – ni mi pravnici sami uvek ne poštujemo dobri običaj da na početku definišemo okvir u kojem raspravljamo o nekoj pojavi. Mešamo normativno i faktičko, i koristimo argumente koji nam se u datom trenutku sviđaju ne vodeći računa čak ni koliko su oni međusobno konzistentni.

U drugim raspravama, ovaj haos je još češći. Istoričari su, na primer, skloni da – kada raspravljaju, na primer, o pitanjima granica – nekada koriste etnički kriterijum (tako je Krim ruski, ali Kosovo nije albansko), nekada istorijski (tako je Katalonija španska, a ne katalonska, ali je i Gibraltar španski, a ne britanski), nekada pozitivnopravni (naše granice su svete i nepromenljive, ali granice Bosne i Hercegovine, na primer, to nisu).

***

Političke rasprave su, ipak, vrhunac perverznih kombinacija normativnog i faktičkog nivoa diskusije: Donald Tramp je istovremeno i prekršio zakone i “isušio močvaru”; Bregzit je nešto čemu se radujemo iako nas se mnogo ne tiče i zapravo ne znamo da li bi trebalo da kazni više Engleze ili Evropljane (jer, ne znamo da li mrzimo više jedne ili druge); Erdogan je opasan islamista ali je protiv Amerikanaca pa je zato dobar; Vladimira Vladimiroviča Putina volimo, ali u njegovoj Rusiji ne bismo nikako živeli; Aleksandar Vučić će vladati doživotno i pašće sa vlasti sutra.

Ovakve iracionalne amplitude u stavovima istih učesnika, pri čemu oni po pravilu ne iznose nikakve argumente za svoje tvrdnje (o argumentu, ili dokazu, videti opširnije u narednom odeljku) tipične su za rasprave koje se ne vode radi sticanja novog znanja (čime ćemo se baviti u odeljku V) nego radi ubeđivanja drugog učesnika, ili slušaoca, da smo mi nužno u pravu a da on to nužno nije.

Po pravilu, kada se rasprava vodi samo, ili pretežno, u tom cilju, nijedna strana neće uspeti u svom naumu – naprotiv, svaka će, po njenom završetku, biti još više ubeđena u svoje početne stavove. U takvim rapravama ne može se uspostaviti ni normativni ni faktički nivo, one se svode na ponavljanje stereotipa, fraza i – više ili manje – emotivnih iskaza i propagandnih floskula.

Svakako, mi možemo otpisati tzv. propagandne rasprave, kao nešto što je nedovoljno kvalitetno da bi uopšte bilo predmet ozbiljne epistemološke analize. To što ćemo ih otpisati ne znači da ih neki ljudi neće uporno voditi, ali – utehe radi – 99,99% onoga što je čovečanstvo izreklo od kraja praistorije do danas ionako je bilo beskorisno brbljanje. Istoriju, i materijalnu i duhovnu, je stvorio tek stoti deo jednog jedinog procenta svih do sada izgovorenih ili napisanih reči.

Međutim, ukoliko se snižavanje kvaliteta rasprave, u nekoj zajednici, nastavi duže vreme, to može da ima neke dugoročne negativne posledice: pametniji pripadnici tog društva će ga napuštati, u konstituisanju i obnovi elita – među onima koji ostanu – uspostaviće se kriterijum tzv. negativne selekcije, zajednica će u celini gubiti korak sa okruženjem i celim svetom, i izmeštati se na periferiju glavnih svetskih tokova.

***

Svi ti procesi ostaviće svoj trag i na jeziku. Jezik je jedan od glavnih instrumenata kojima ostvarujemo svoje svojstvo čoveka: zaista, da nemamo jezik ne bi se mnogo razlikovali od životinja, bez obzira što bismo i dalje hodali na dve noge.

Jezik nije samo prosta refleksija stvarnosti koju opažamo (u normativnim raspravama) ili zamišljamo (u onim faktičkim). On je isto tako i naše oruđe za zamišljanje budućnosti – oblikovanje buduće stvarnosti. Ako ne znamo da precizno izrazimo šta želimo, onda je vrlo verovatno da uopšte ne znamo šta želimo.

Reči kao što su sloboda, jednakost, pravda, u takvim jezicima gube svoja prvobitna, stvarna, značenja i postaju fraze koje se koriste da bismo izrazili, ili u drugima podstakli, određene emocije. Ako o nekome mislimo dobro, vrlo verovatno ćemo reći da je on demokrata, a u suprotnom slučaju, da je fašista. Najčešće, dotični neće biti ni jedno ni drugo, ali ako se neko usudi da nam skrene pažnju kako reči koristimo neprecizno, obrecnućemo se na njega da imamo slobodu govora.

Sloboda govora, naravno, ne podrazumeva i slobodu od gluposti – tragični paradoks je da je najveća količina ljudske gluposti izgovorena i napisana upravo u društvima u kojima vlada najveća sloboda govora.

IV

Dokaz

Image result for Debate painting medieval

“Vino je stalni dokaz da nas Bog voli i da voli da nas vidi srećne.” – rekao je Bendžamin Franklin, američki pisac, naučnik, pronalazač, diplomata, političar, državnik i mason.

Franklin je, naravno, upotrebio duhovitu stilsku figuru – slično Martinu Luteru koji ju je, dva veka ranije, upotrebio, ali sa pivom umesto vina (Luter je bio pivopija). Oni su obojica znali vrlo dobro da je dokaz o postojanju Boga nemoguće naći, jer se takva rasprava i ne vodi u domenu činjenica, nego verovanja.

Ako se, za sada, zadržimo samo na činjenicama – šta je, zapravo, dokaz?

Formalni dokaz (nekad ga zovemo i derivacijom) je konačan skup rečenica, od kojih svaka predstavlja aksiom, pretpostavku ili logično sledi iz prethodnih rečenica po tzv. transformativnom pravilu. Ovaj skup rečenica, uzet zajedno, trebalo bi da predstavlja tzv. dovoljan argument za početnu tvrdnju (tezu) – ili, kraće formulisano, dokaz.

Dokaz, dakle, zahteva tri elementa: tezu, argumente i logička pravila koji ih povezuju.

Nekada je dokaz bio jednostavan: za našu tvrdnju da smo bili u Parizu, na primer, dovoljan dokaz je bila fotografija ispod Trijumfalne kapije. Danas, sa napretkom tehnologije, možda će nam biti potrebno i veštačenje te fotografije – jer je postalo isuviše lako da se u fotošopu montira nečiji lik na bilo kom mestu u svetu.

Sve tehnike dokazivanja možemo podeliti u dve faze: deduktivne i induktivne.

Deduktivno dokazivanje podrazumeva da teza, nužno proizilazi iz argumenata, tako što iz opštih slede posebni, a iz posebnih pojedinačni zaključci (tzv. kategorički silogizam). Iz istinitih argumenata ne može da se izvede pogrešna teza. Sve životinje su živa bića; magarac je životinja; magarac je živo biće.

Induktivno dokazivanje se primenjuje u slučajevima kada se neka teza ne može dokazati na osnovu raspoloživih argumenata (najčešće, u tom slučaju, nekih iskustvenih činjenica). U tom slučaju, mi iznosimo argumente, logički i intuitivno ih povezujem sa tezom i prihvatamo zaključak – ali smo svesni (ili bi bar trebalo da budemo svesni) da, uprkos tome što su nam svi argumenti istiniti, teza bi, hipotetički gledano, mogla da bude i pogrešna. Francuzi vole da piju vino; Žan je Francuz; Žan voli da pije vino.

***

Za razne vrste rasprava, naravno, postoje i različite vrste i kvaliteti dokaza: na krivičnom suđenju neophodno je da se tvrdnja (optužnica) različitim sredstvima (izjave svedoka, materijalni dokazi, veštačenja) dokaže van razumne sumnje; u teološkim debatama, da dokaz bude u skladu sa tzv. izjavom vere (“vjeruju”); u prirodnim naukama dokaz je često u formi eksperimenta; u istoriografskim raspravama dokazi su tzv. istorijski izvori, koji mogu biti primarni (arheološki ostaci, pisani dokumenti, fotografije, svedočenja učesnika) i sekundarni (kritike, komentari, enciklopedije, zbornici tekstova, analize, biografije).

Međutim, problem dokaza u političkim raspravama je nešto složeniji. Dok je u svakoj od prethodnih vrsta rasprava (sudske, teološke, naučne, istorijske) cilj da se utvrdi materijalna istina – u najvećoj meri u kojoj je to, naravno, objektivno moguće – cilj političkih rasprava jeste da se ubede slušaoci. U njima je materijalna istina, ako je uopšte i prisutna u diskursu rasprave, od sekundarnog značaja.

To znači da, u političkim raspravama, ne postoji dokaz, kao u onim drugim. Ili, da ovu hipotezu drugačije formulišemo, ne postoji jedistveni dokaz; svaka strana u raspravi izneće svoj dokaz – namenjen slušaocima kojima se obraća – i, hipotetički, moći će da bude u pravu. Dakle, mi možemo da zamislimo političku raspravu sa dva seta dokaza, kojima se potpuno različite tvrdnje dokazuju potpuno različitim slušaocima, i da oba seta budu formalno tačna.

Sam pojam rasprave, međutim, podrazumeva jedinstveni diskurs, jedinstveni set pravila, jedinstvene metode dokazivanja i, konačno, jedinstveni auditorijum pred kojim se ona vodi. U političkim raspravama, vidimo, nema ničeg od toga.

Zbog toga se postavlja logično pitanje: da li su političke rasprave uopšte i rasprave stricto sensu? Ili su, pre, uporedni monolozi, za koje je samo – da bi bili manje dosadni – napravljena zajednička pozorišna scenografija?

***

Na kraju ove male rasprave o dokazu, osvrnućemo se i na još jedan fenomen postmoderne: to je naša sklonost da, zdravo za gotovo, uzmemo sve što negde pročitamo ili na ekranu našeg televizora ili kompjutera, vidimo. Odricanje od kritičkog mišljenja, i zaključivanja na osnovu dokaza, učinilo nas je sklonim da za dokaz prihvatimo bilo koji vizuelni utisak.

Iako znamo da novine lažu, svaki put ćemo tu laž prihvatiti kao bar pola istine. Koliko smo atentata, haosa, državnih udara i ratova preživeli u poslednjih nekoliko godina? Ako je verovati tabloidima koji su ih najavljivali, Srbija bi danas trebalo da izgleda kao Hirošima posle bombardovanja. Pa ipak, ogroman broj ljudi će, uprkos bezbroj puta ponovljenom, iskustvenom saznanju da novine lažu, već prvi sledeći put poverovati u bilo šta što je velikim žutim slovima napisano na nekoj naslovnoj strani.

“Ne smatraj nešto dokazom samo zato što je napisao u knjigama, jer lažov koji laže svojim jezikom neće oklevati da isto učini i svojim perom” – rekao je Mozes ben Maimon, poznatiji kao Maimonides, jevrejski filozof koji je živeo u arapskim zemljama Španije i Sredozemlja u XII veku.

 

V

Mali hermeneutički trikovi

Image result for Debate painting medieval

Učesnici u raspravama često primenjuju i male hermeneutičke trikove. Njihov cilj je da zbune druge učesnike i slušaoce i ostave utisak, više nego da dokažu tezu koju zastupa onaj ko ih primenjuje.

Četiri najčešća takva trika su uzimanje dela za celinu (tzv. logička greška pars pro toto), dokazivanje negativnih činjenica, zamena vrednosnih sudova za činjenične, i prihvatanje moći kao dokaza po sebi.

***

Pars pro toto je osnova za formiranje različitih, po pravilu negativnih, stereotipa o celini, na osnovu malog uzorka ili čak pojedinačnih primera. Neki Nemci su u prošlosti bili nacisti; svi Nemci su bili nacisti; svi Nemci su i danas nacisti. Po istom obrascu, u mnogim raspravama koje se i danas vode u svetu svi Rusi su komunisti, svi muslimani teroristi ili svi Hrvati ustaše (a Srbi četnici).

Pogledajmo tipičan način na koji funkcioniše ovaj trik: od nekoliko na brzinu povezanih slučajeva korupcije političara javnost će olako izvući zaključak da su svi političari lopovi. Isto će biti sklona da zaključi i kada se radi o lekarima ili saobraćajcima. Čak i kad u nekom slučaju nema pravnosnažne sudske presude, javnost će pre biti sklona da poveruje kako je to rezultat korumpiranog pravosuđa nego nekvalitetnog rada tužilaštva koje je optužilo nevinog čoveka. Gde ima dima tu ima i vatre, je maksima kojom se, po pravilu, objašnjava zbog čega je onaj koji je optužen uvek kriv, a ako sud kaže da nije – pa, sud je korumpiran

***

Poznato je da se negativne činjenice teorijski ne mogu dokazati: teret dokazivanja (tzv. onus probandi) je uvek na onoj strani koja iznosi neki činjenični sud. U krivičnim istragama, osumnjičenom za ubistvo, na primer, uvek se na početku proverava alibi; razlog je jednostavan: ako je u vreme ubistva osumnjičeni bio na nekom drugom mestu, on ne može biti učinilac. Međutim, alibi (kao ni tzv. poligraf) ne predstavljaju pozitivne dokaze: svedoci koji su obezbedili alibi mogli su da lažu, rezultati poligrafa nisu uvek potpuno pouzdani. Zato je onus probandi uvek na tužiocu: on treba da prikupi dovoljno kvalitetne dokaze da bi sudsko veće (odnosno porotu) ubedio da je optužnica osnovana. Okrivljeni, na primer, može sve vreme istrage i suđenja da ćuti.

Ipak, dokazivanje negativnih činjenica nije redak slučaj u našim aktuelnim raspravama: stereotip o onom famoznom prvom milionu – koji niko ne može da objasni – je tipičan takav slučaj. Zašto bi neko bio uopšte trebalo da objašnjava ono što je posao nekih drugih ljudi – u ovom slučaju, poreznika – da utvrde?

***

Zamena vrednosnih sudova za činjenične je treći uobičajeni trik u raspravama: ono što subjektivno mislimo o nekoj pojavi, događaju ili ličnosti proglašavamo za činjenicu i onda protivnika u debati navodimo da taj naš vrednosni sud osporava. Često on to i čini, ulazeći tako u besmislenu raspravu, jer de gustibus non est disputandum, kako su govorili Rimljani; bilo bi sasvim dovoljno, recimo, da protivnik iznese svoj sopstveni vrednosni sud o istoj stvari.

Danas živimo bolje (ili gore, svejedno) nego pre deset godina – obično nam govore političari. Taj iskaz je, sam po sebi, tipičan primer vrednosnog suda koji se ne dokazuje. Kvalitet našeg života, naime, nije u nužnoj korelaciji sa statističkim podacima koje pažljivo biramo da bismo svoju tvrdnju dokazali; on je, u celini, izraz našeg subjektivnog osećaja, o kojem je, kako rekosmo, besmisleno voditi raspravu.

***

Konačno, prihvatanje moći kao dokaza po sebi je, naročito u vremenu postmoderne u kojem živimo, vrlo čest trik u raspravama. On je na vlasti, pa je zato u pravu, a kad ti budeš na vlasti, ti ćeš biti u pravu. Većina naših rasprava o Donaldu Trampu, na primer, počinje i završava se na toj konstataciji.

Naravno, u ozbiljnim intelektualnim raspravama na bilo koju temu sasvim je irelevantna pozicija učesnika izvan rasprave: ko je na vlasti a ko nije, ko je bogat a ko siromašan, čija je prošlost besprekorna a čija je predmet kontroverzi. Sve te argumente ad hominem koristimo samo onda kada nemamo druge, jače.

Kada je češki teolog, filozof i rektor Karlovog univerziteta u Pragu, Jan Hus, doveden na lomaču u nemačkom gradu Konstancu da bi bio spaljen zbog jeresi, 1415. godine, rominjala je kišica i vatra nije mogla da se razgori. Hroničari su zabeležili da je tada jedna stara žena došla i, kako bi pomogla vlastima, donela neko suvo granje i bacila u vatru. Hus je, još uvek svestan, na to rekao: “Sancta simplicitas”.

Ta “sveta prostota” koju je Hus video pred svoju smrt nije se promenila vekovima. Starica u Konstancu je, kao dovoljan dokaz da Hus nije u pravu, prihvatila činjenicu da se on, tog dana, zatekao na lomači. Da je na tom mestu bio njegov protivnik u teološkoj raspravi koju je vodio na crkvenom saboru, izvesni Mihal de Kausis, i na njegovu lomaču bi bacila ono isto granje. O suštini spora koji su njih dvojica vodila (o prirodi tzv. Poslednje večere, o prodaji indulgencija, o moralnim nedostacima klera) ionako nije ništa znala jer je bila nepismena.

Milioni duhovnih sledbenika starice iz Konstanca, od Amerike i Britanije, preko Mađarske, Poljske i Srbije, do Turske, Irana i Saudijske Arabije, i danas, na društvenim mrežama demonstriraju njenu “svetu prostotu”: u svakoj raspravi podržavaju onoga koji je na vlasti, ili je bogat, ili je jednostavno popularan (tzv. influenser), bacajući snopove pruća na lomače onih koji im se suprotstavljaju. Pri tome, o suštini rasprava koje se vode, nemaju baš nikakvog pojma; niti znaju dovoljno činjenica, niti ih uopšte i zanima da ih saznaju, niti bi bili u stanju da ih shvate čak i kad bi ih kojim slučajem i saznali.

To je jedna od, tipično srednjovekovnih, karakteristika postmoderne: činjenice nisu ništa, utisak o njima je sve.

 

VI

Šta možemo da naučimo?

Related image

Možda najvažnija funkcija svake rasprave jeste učenje. U idealnoj situaciji, na kraju rasprave bi svaka strana, pošto bi se prethodno upoznala sa argumentima koje bi iznela ona suprotna strana, naučila nešto što do tada nije znala. To, naravno, ne znači da bi ona na osnovu tih argumenata nužno promenila mišljenje koje je imala na početku rasprave; često bi, recimo, te argumente koristila da suprotnoj strani pronađe neke slabe tačke za koje do tada nije znala. Ali, svakako bi na kraju rasprave suprotnu stranu poznavala bolje nego na početku.

Epistemološka vrednost rasprave je trajna i ona ostaje pohranjena u riznici ljudskog znanja i daleko nakon fizičkog odlaska njenih učesnika: diskusija između Cicerona i Katiline u starom Rimu; tzv. “disputacije iz Tortoze”, rasprava između Jevreja i hrišćana o odnosu Talmuda i Biblije, u srednjovekovnom Aragonu; dijalog između Voltera i Rusoa o zemljotresu u Lisabonu, 1755; rasprava između Nilsa Bora i Alberta Ajnštajna o postojanju fotona 1927; “Moj obračun sa njima”, Krležina rasprava u sukobu na književnoj levici, 1932; debate na Vrhovnom sudu SAD o pravu na slobodu govora, u slučaju Brandenburg v. Ohio, 1969. ili o pravu na abortus, u slučaju Roe v. Wade, 1972.

Ne samo stvarne rasprave, nego i one književne, ostale su zapisane u istoriji. Ponekad, one su imale dalekosežne posledice u stvarnom životu. “Razgovori u paklu između Makijavelija i Monteskjea”, koje je 1864. objavio francuski pisac Moris Žoli, poslužili su kao predložak ruskoj carskoj tajnoj policiji, Ohrani, da falsifikuje jedan tekst objavljen kao pravi – takozvane Protokole cionskih mudraca – koji je kasnije upotrebljen kao jedan od najzlokobnijih antisemitskih pamfleta u dvadesetom veku.

Sve ove rasprave, i stvarne i književne podjednako, ugrađene su u temelje naše civilizacije: teološke, istorijske, filozofske, naučne, literarne, pravne. One su deo jedinstvenog duhovnog nasleđa koje smo – svi mi koji danas živimo na Zemlji – stekli, već samim činom našeg rođenja. Predstavljaju sastavni deo dijalektike sveta.

Kako sa tim stojimo danas, u dvadeset prvom veku, bar u ove dve njegove decenije koje smo dosad potrošili? Da li su naše današnje, postmoderne rasprave dostojne nasleđa predaka i kako će o njima suditi naši potomci? Ili je kakofonija zamenila argumente u toj meri da će one biti bezvredne, a potomci će ih izučavati kao primer ljudske gluposti – ako ih uopšte budu  i primetili?

***

Na samom početku, nameće se jedan sumoran utisak: ako nam je skupi papirus omogućio da sačuvamo misli Herodota i Tacita; jeftiniji papir da one postanu dostupnije mnogo širem krugu ljudi, a Gutenbergova presa da se masovno štampaju – šta nam je doneo kompjuter?

Na prvi pogled, omogućio je svakome od nas da, praktično besplatno, bez odlazaka u biblioteku, iz udobnosti svog doma, pročita ono što su nekada pisali kaluđeri pod svetlima voštanica. Nastavio je, vekovima neprekinuti, istorijski trend širenja i demokratizacije ljudskog znanja.

Ali, na drugi pogled, pomešao je – za sada se čini, beznadežno – žito sa kukoljem. Omogućio je svakoj gluposti da nam bude dostupna, takođe. Sva ona naklapanja da su vakcine štetne, sve moguće i nemoguće teorije zavera – sve je to danas moguće pročitati uporedo sa Tolstojem, Servantesom, Šekspirom, Crnjanskim i Andrićem; sve bizarne fotomontaže, vešto ili manje vešto napravljene, dostupne su nam uporedo sa Ticijanom, Velaskezom, El Grekom i Milenom Pavlović Barili; sve priče o tome kako je Zemlja ravna ploča dele isti virtuelni prostor sa radovima Stivena Hokinga.

***

Ako su ljudsko znanje nekada ograničavali sveštenici – ljubomorno čuvajući monopol na znanje i sprečavajući da se ono proširi van kruga posvećenih, danas su tu ulogu preuzeli novinari. Savremeni novinari o svemu znaju ponešto, a ni o čemu ne znaju dovoljno, pa ipak im to ne smeta da u globalnom selu igraju suštinski istu ulogu koju su, u srednjovekovnim manastirima imali kaluđeri: posrednika između Svetog grala znanja i nas, neukih plebejskih masa.

Novinari imaju svoje izvore, koje nisu dužni da nam saopšte; oni imaju svoje procene činjenica, umesto stvarnih činjenica; novinari, konačno, imaju i svoje prioritete, o kojima, ljubomorno, nikome ne polažu račune. Da li je na jednom mitingu bilo deset ili dvadeset hiljada ljudi? Da li je puč u jednoj zemlji važnija vest od izbora u drugoj? Ko je terorista a ko borac za slobodu?

Bitne elemente diskursa u kojima vodimo naše rasprave danas, već unapred oblikuju novinari, ponekad kao deo širih propagandno-političkih štabova, a ponekad čak i sami – na osnovu sopstvene rutine, navike, površnosti i intelektualne lenjosti – koje sve najčešće pravdaju brzinom i rokovima koji su im nametnuti.

Novinari, naravno, ljubomorno čuvaju svoju autonomiju – kao što su je, u Srednjem veku, čuvali univerziteti i crkve. Ali, baš kao što su i pisci Prosvetiteljstva, od Voltera do Rusoa, tražili autonomiju od crkve, možda bi i pisci Postmoderne trebalo da traže – autonomiju od novinara?

***

Suočeni sa viškom informacija, kako onih lažnih tako i pravih, sve češće nas mrzi, ili jednostavno nemamo vremena, da svaku od njih čak i ovlaš pročitamo, a kamoli da je proverimo. Sve češće, zadržavamo se na podnaslovima i međunaslovima, često samo n naslovima, ponekad samo slikama, postajući tako i nehotične žrtve manipulacija onih koji naslove i slike biraju.

Sve češće, dakle, naše saznanje biva prethodno kondenzovano, skraćeno, dajdžestirano, bilo od drugih bilo od nas samih. Sa takvim, nepotpunim i osakaćenim, znanjem, prethodno očišćenim od svih sumnji i dilema, ulazimo u rasprave nespremni. U atmosferi raširenih stereotipa i predrasuda, nesvesni svog nedovoljnog znanja (koje ponekad samo podsvesno osećamo) i nedostatka argumenata, ponavljamo početne stavove, koristeći ponekad samo različite reči i menjajući njihov redosled, u nadi da će one ostaviti utisak nekog novog argumenta.

Manje-više, u prethodna dva pasusa opisali smo anatomiju većine naših današnjih književnih, naučnih, teoloških, filozofskih, a posebno političkih rasprava. Što je medij u kojem se neka rasprava vodi dostupniji širem krugu konzumenata, to je njen kvalitet niži, jer se rečnik i argumentacija nužno prilagođavaju onima koji mogu najmanje da shvate. Lanac je jak koliko i njegova najslabija karika.

Nema sumnje da svi ovi procesi do kojih je došlo u postmodernom društvu, i koji se uporedo odvijaju, u svojoj konačnici dovode do radikalnog smanjivanja epistemološke vrednosti rasprava koje se u njemu vode.

Paradoksalno: život  u tehnološki najsavršenijem od svih vekova u kojima je dosad živela ljudska rasa, vodi nas u svojevrsnu distopiju, u obrnutu sliku: života u intelektualno najsiromašnijem veku.

***

Ako vam se prethodni zaljučak učinio malo preteranim, razmislite za trenutak o sledećoj statistici koju ću sada sa vama da podelim. Tekstovi objavljeni na blogu koji upravo čitate, za poslednje četiri godine koliko postoji, svakog meseca imaju, ukupno, između pet i šest hiljada čitanja. Istovremeno, tvitovi koje autor ovog bloga piše na svom tviter nalogu svakog meseca imaju, ukupno, oko tri miliona čitanja.

Da li su tvitovi ovog autora baš pet stotina puta bolji od njegovih tekstova? Ili čitaoce pet stotina puta više zanima neka kratka crtica, doskočica, zabavan detalj, štos, nego što ih zanima ozbiljna priča o nečemu? Ili, jednostavno, oni više nemaju vremena za bilo šta što traži njihovu pažnju za vreme duže od trideset sekundi koliko je potrebno da pročitaju jedan tvit?

Postmoderno doba surovo je prema nama, ljudima koji u njemu živimo, na razne načine. Jedan od tih načina je i što nam krade vreme za ono što bismo voleli, tako što nas primorava da radimo ono što radi većina: da jurimo za eksplozivnim, površnim i kratkotrajnim senzacijama.

 

VII

Mitovi i tabui

Image result for Debate painting medieval

Možemo li baš o svemu da razgovaramo? Ili zajednica, u datim kulturnim i istorijskim okvirima, može da postavi tzv. granice rasprave?

Znam, većina vas će sada požuriti da odgovori kako je sloboda reči apsolutna i da reč, uzeta sama po sebi, nikoga ne može da povredi. Međutim, ako bih pitanje formulisao drugačije, i od vas zatražio da se izjasnite o tome da li treba dozvoliti propagandu fašizma, etničke, rasne ili verske mržnje, pretnje drugim ljudima, iznošenje stavova kojima se opravdava nasilje, pedofilija ili incest – vaš odgovor bi bio sasvim drugačiji. A u suštini, to bi bilo isto ono pitanje sa početka ovog odeljka, samo formulisano na manje uopšten način.

Problem je, očigledno, složeniji. Sada ćemo se baviti mitovima i tabuima.

Naša najznačajnija kolektivna sećanja – sećanja koja oblikuju i šire tzv. kolektivnu s(a)vest – su ona koju svoju moć crpu iz tvrdnje da izražavaju neku stalnu, nepromenljivu, istinu. Takva sećanja se odnose na našu sadašnjost, isto toliko koliko i na prošlost, i mi verujemo da nama (i drugima) prenose nešto fundamentalno o tome ko smo, i šta smo, mi danas; ona izražavaju, pa čak i definišu, naš identitet ili neki njegov bitan element.

Da bi se sećanje formiralo i održalo na takav način ono mora da korespondira sa nekoliko drugih aspekata naše svesti: kako mi razumemo sami sebe; kako gledamo na okolnosti i okruženje u kojima živimo; kako mislimo o budućnosti. I ovaj odnos je, naravno, uzajaman i povratan: mi smo prigrlili određeno sećanje jer nam ono govori ne samo o jučerašnjem, nego i o današnjem danu; istovremeno, u meri u kojoj smo ga mi prigrlili danas, stvorili smo i osnov za njegovo tumačenje, čime ćemo se detaljnije bavili u odeljku VIII.

***

Hajde da sad pogledamo nekoliko zanimljivih primera istorijskih tabua u raspravama.

Jevreji su, na primer, punih dve hiljade godina zadržali sećanje na Masadu, tvrđavu u kojoj je, 74. godine, poslednjih devet stotina šezdeset branilaca izvršilo samoubistvo da ne bi bilo zarobljeno od rimskih legija u Prvom jevrejsko-rimskom ratu. Ovo sećanje je, međutim, podignuto na nivo kulta tek po osnivanju države Izrael, 1948. godine: na tom mestu su regruti godinama polagali zakletvu, a čak dvojica načelnika generalštaba izraelske vojske, Jigal Jadin i Moše Dajan, bili su arheolozi (prvi profesionalni, a drugi amaterski) koji su vršili iskopavanja u Masadi.

Frankov režim je u Španiji obnovio sećanje na Rekonkvistu (proterivanje muslimana i kasnije Jevreja sa Iberijskog poluostrva, završeno 1492. godine) i jedan istorijski narativ (stvaranje verski monolitne, hrišćanske Španije) upotrebio u sasvim drugom kontekstu Španskog građanskog rata (stvaranje ideološki monolitne, fašističke Španije).

Adenauerova i Brantova Nemačka je, u isto vreme, razvila kult Holokausta: njegovo osporavanje je postalo zabranjeno zakonom i kažnjivo. Mein Kampf, Hitlerov intelektualni testament, nije bio zabranjen ali su vlasti Bavarske, kao zakoniti vlasnici autorskih prava (Hitler je umro bez naslednika, a poslednje zvanično prebivalište mu je bilo u Minhenu) odbijale da daju saglasnost za njeno štampanje osim u retkim slučajevima i malim tiražima, za potrebe univerziteta i instituta; knjiga je počela slobodno da se prodaje tek po isteku godine u kojoj se navršilo sedamdeset godina od smrti njenog autora, 2015.

Dogmatski pristup kojim je nemačka politička i kulturna javnost tretirala Holokaust u poslednje tri decenije – izbegavanje slobodne debate o ovom fenomenu, njegovim korenima, uzrocima i oblicima – nije doveo samo do svojevrsnog intelektualnog osiromašenja već i do niza ozbiljnih kontroverzi.

Ginter Gras, jedna od ikona nemačkog antifašizma, autor čuvenog “Limenog doboša”, ideolog socijaldemokrata i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1999, tek 2006. – devet godina pred smrt – smogao je snage da prizna kako je, sa sedamnaest godina, nekoliko meseci 1944. i 1945. bio pripadnik SS jedinica. Nemačka javnost je, međutim, i dalje bila toliko osetljiva kada je reč o ovoj temi da objektivne rasprave kojom bi ovaj trivijalni detalj bio kontekstualizovan, a delo umetnika odvojeno od njegovih postupaka, nije moglo da bude. Poslednja decenija Grasovog života, a – tako bar za sada izgleda – delimično i ukupna ocena njegovog nasleđa, ostala je opterećena ovom kontroverzom.

Ponekad, kontroverze su bile takve da su, indirektno, dovodile i do tragičnih posledica. Rolf Peter Ziferle (1949-2016), jedan od najboljih nemačkih istoričara posleratne generacije, student u Hajdelbergu i Konstancu – gde je i dočekao revolucionarna gibanja 1968 – kasnije profesor u Manhajmu i Sent Galenu u Švajcarskoj, bio je jedan od retkih intelektualaca koji se usudio da kritički preispituje dominantan nemački narativ o Holokaustu.

Ziferle je inače pisao o raznim temama: Marksu, nemačkom konzervativizmu u vreme Prvog svetskog rata, kraju komunizma. Savetovao je Angelu Merkel o klimatskm promenama. U krugovima nemačke građanske levice, ali i kod mnogih liberala, decenijama je važio za ikonu, često zajedničku.

Ipak, bar za sada, ostao je zapamćen po svojim beleškama kojima je doveo u pitanje posleratnu nemačku kulturu sećanja na Holokaust:

“Hitler je učinio jednu paradoksalnu stvar: vezao je Nemce i Jevreje neraskidivom vezom, za sva vremena. Nemci se u ovom narativu pojavljuju kao apsolutni neprijatelji celog čovečanstva, i ta uloga je nasledna. Čak i Nemci čije dede i babe nisu bili još rođeni kada se rat završio, moraju da prihvate ovu ulogu.”

U svakom gradu, hrišćanstvo je izgradilo katedrale svom ubijenom Bogu. Jevreji, kojima je sam Bog obećao večnost, grade po svetu spomenike svojim sunarodnicima ubijenim u Holokaustu.”

I ništa od svega toga ne bi bilo toliko čudno, samo po sebi, da Rolf Peter Ziferle nije izbegao da citirane rečenice objavi za svog života, i da – kada ih je jednom napisao – nije poželeo da taj život prekrati sam: izvršio je samoubistvo 17. septembra 2016. godine. Njegove kritičke beleške o nemačkoj kulturi sećanja na Holokaust objavio je Špigl, posmrtno.

Na primeru Ziferlea možemo da uočimo tragičnu dimenziju do koje može dovesti uporno i dugotrajno tabuiziranje određene teme u javnom diskursu; ona ne dovodi samo do faktičke zabrane slobodne rasprave o njoj, nego preti i svojevrsnim društvenim ostrakizmom svima koji se usude da je prekrše. Ziferle je, kao što smo videli, konflikt između sopstvene intelektualne savesti i straha od tog ostrakizma rešio bekstvom na jedino mesto u kojem je video slobodu – u smrt.

***

Postoje i oni istorijski mitovi koji su, zavisno od istorijskog konteksta, bili korišćeni u raspravama od ljudi, i o ljudima, sa sasvim različitim ciljevima, a ponekad čak i u dijametralno suprotne svrhe. Pogledajmo, na primer, tri slučaja u kojima je – samo u dvadesetom veku – iskorišćen Kosovski mit.

Prvi primer je Sarajevski atentat: svi zaverenici, pripadnici Mlade Bosne, duhovno su formirani na tradicijama Kosovskog mita. I Princip i Čabrinović su pokušali samoubistvo posle svog svog čina, kako onog neuspelog tako i onog uspelog; oni su ubistvo Franca Ferdinanda videli kao ubistvo Murata pet vekova kasnije a sebe kao otelotvorenje Miloša Obilića. Princip je, na primer, napamet znao Gorski vijenac, delo od nekih trideset hiljada reči, koje – bar u devetnaestom veku na čijim je tradicijama on duhovno formiran – možda najpotpunije sintetizuje Kosovski mit. Iako je – kao što Dedijer tvrdi u jednoj od svojoj knjiga o Sarajevskom atentatu “uticaj kapitalizma već počeo da dezintegriše teret prošlosti” pod kojim su pripadnici Mlade Bosne sazreli,  na dubljim nivoima njihove svesti je došlo do jedne zanimljive mešavine. Folklorni tribalizam osiromašenog i nepismenog seljaštva pomešao se sa modernim idejama radikalnog anarhizma, često i nihilizma (Princip je, na primer, vrlo često citirao Ničea, kojeg je na srpski prvi put preveo jedan Jevrejin – Leon Koen), socijalizma i antiklerikalizma.

Drugi primer je Dvadeset sedmi mart: govoreći na Radio Beogradu, nekoliko sati posle puča, jedan drugi Gavrilo, srpski patrijarh Dožić, rekao je i ovo:

“Pred našim narodom se ovih dana ponovo postavljalo pitanje naše vere. Ovog jutra u zoru ovo pitanje je dobilo svoj odgovor. Izabrali smo nebesko kraljevstvo – kraljevstvo istine, pravde, narodne snage i slobode. Ovaj večni ideal u svojim srcima nose svi Srbi, sačuvan u svetinjama naših crkava i zapisan na našim zastavama…”

Dvojica Gavrila su, u prvoj polovini dvadesetog veka, predstavljali dva sasvim različita arhetipe tadašnje Srbije: prvi moderan, antiklerikalan, progresivan i čak revolucionaran, gotovo anarhistički; drugi tradicionalan, konzervativan, duhovan. Zaista, bilo bi teško naći mnogo šta u čemu bi se njih dvojica slagala. Osim Kosovskog mita koji su obojica, svako na svoji način i u sopstvenom sistemu vrednosti, usvojila kao mit.

Treći slučaj datira iz vremena nacističke okupacije Srbije; pažljivi istoričar, na ovom mestu, mora da primeti činjenicu da su – ma koliko različiti bili – obojica Gavrila svoj patriotizam dokazala u neprijateljskim tamnicama: Princip u Terezinu, Dožić u Dahauu, i činjenica da je prvi tu tamnicu nije preživeo, a drugi jeste, samo znači da se istorija tako poigrala sa njima. Međutim – i to je jeste paradoks u ovoj našoj maloj digresiji od glavnog toka priče – na Kosovski mit se pozvao i šef nemačkog kvislinškog režima u Srbiji, Milan Nedić. U svom autorskom tekstu u listu “Naša Borba”, 28. juna 1942. godine, on je napisao i ovo:

“Nije opasno izgubiti bitku. Nije čak opasno ni izgubiti rat… Takvi gubici mogu biti nadoknađeni. Opasno je, međutim, kad se počne iskrivljavati istina, savijati ideali, korumpirati principi, trovati tradicije. Onda pati duh… ako je istina zamenjena lažima, mudrost glupošću, lepota ružnoćom, patriotizam mržnjom prema zemlji, blagoslov prokletstvom…”

Ova tri slučaja pokazuju koliko se jedni te isti mitovi ponekad mogu iskoristiti u svrhe sasvim različite, i u istorijskom i u etičkom smislu: od opradanja tiranicida – ubistva stranog vladara – preko legitimisanja vojnog puča, do racionalizacije kolaboracije sa okupatorom.

***

U svim ovim slučajevima (a namerno nismo ulazili u detalje mnogobrojnih mitova iz Ratova za jugoslovensko nasleđe 1991-1999: o Domovinskom ratu i žrtvi Vukovara u Hrvatskoj; o zločinu u Srebrenici u Bosni i Hercegovini; o herojskom činu majora Tepića u Bjelovaru i bici za karaulu Košare u Srbiji) rasprava se, u punom smislu te reči, ne može voditi jer za to ne postoji onaj minimalni uslov: da istoričar može određeni događaj da ispita i objasni u kontekstu u kojem se on stvarno dogodio, odnosno da ga “zaključa” u njegovu sopstvenu (a ne našu) vremensku i prostornu stvarnost, što je prvi preduslov svakog istorijskog istraživanja.

Kao kolektivna sećanja, svi navedeni primeri su istovremeno i istorijski i anti-istorijski; oni ruše uobičajenu distancu između prošlosti i sadašnjosti i u tom smislu predstavljaju svojevrsne hibride: oni su isto toliko o sadašnjosti koliko su i o prošlosti. Dakle, jedan isti događaj je istovremeno na jednom nivou istorijski (jer govori o prošlosti) a na drugom nivou anti-istorijski (jer insistira na jakoj vezi sa sadašnjošću i kontinuitetu koja razvodnjava i nekad čak negira, prošlost).

Tabuiziranje određenog istorijskog događaja, teritorije ili ličnosti onemogućava da se o njemu vodi rasprava. Zanimljivo, to isto važi i ako je događaj, teritorija ili ličnost anti-tabuizirana, dakle prihvaćena kao tzv. negativni tabu. U oba slučaja, nema prostora za argumente, logično rezonovanje ili kompromisne zaključke. Diskurs je nužno crno-beli, konačne pozicije identične onim početnim, a svaka kritička misao a priori odbačena kao jeretička.

Što je u jednom društvu više takvih tabua – pozitivnih ili negativnih svejedno – to je njegov prostor za kritičko preispitivanje prošlosti, ali i sadašnjosti, manji. Religijski tabui su sprečavali naučna otkrića; ideološki tabui su odlagali nužne privredne i društvene reforme; etnički tabui su onemogućavali, ili razarali, prirodne procese regionalnih povezivanja malih zajednica i time njihovu integraciju u maticu savremenog sveta.

Jedva da je potrebno posebno konstatovati da su sva društva i kulture koji su dugo i duboko bili opterećeni tabuima, u konačnici nužno propadali: nisu uspeli da se uklope u dijalektiku istorije.

***

Svakako, primer koji nam se u ovom kontekstu nužno nameće je rasprava koja se već neko vreme vodi u javnosti oko priznavanja nezavisnosti Kosova: od toga da bi ono značilo definitivan gubitak srpskog identiteta i kraj srpske državnosti, pa do onog suprotnog, da bez tog čina, kao svojevrsne katarze, ne možemo da nastavimo nikakav unutrašnji demokratski, kulturni i materijalni razvoj.

Oba ova viđenja, u svojim ekstremnim formama, su podjednako mitomanska i isključiva i podjednako ne nude nikakve argumente za svoje tvrdnje. Oba se, isto tako, oslanjaju na to da mi ne smemo da ih kritički preispitujemo, i to iz sasvim iracionalnih razloga: prvo nam, bez osnova, preti gubitkom prošlosti; drugo nam, isto tako bez osnova, preti gubitkom budućnosti.

Naravno, oba su, u određenom smislu, samo refleksi mnogo dubljih i starijih podela, i nerazrešenog konflikta između tradicije i modernosti, o čemu smo već pisali ovde:

https://zorancicak.wordpress.com/2018/05/03/%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D0%B5-%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D1%82/

Međutim, oba su, isto tako, i izrazi naše nesklonosti da rasprave vodimo uopšte, naše intelektualne lenjosti da tražimo argumente i naše sklonosti da javni govor upućujemo samo svojim istomišljenicima – u očekivanju njihovog aplauza za neku uspešnu stilsku figuru, zanimljivu istorijsku komparaciju ili duhovitu doskočicu.

To je, plašim se, jedna mnogo opasnija pojava koja kontaminira veći deo našeg javnog diskursa i stalno smanjuje kvalitet rasprava koje vodimo. Između ostalog i tako što intelektualce obeshrabruje, a sve vrste šarlatana, avanturista i hohštplera ohrabruje, da u njima uopšte i učestvuju.

 

VIII

Peščani sat: sva vremena u kojima živimo

Image result for Sand watch medieval painting

Konačno, na mnoge rasprave koje vodimo presudno utiče i odgovor na pitanje: u kojem vremenu živimo? Prošlom, sadašnjem ili budućem? Naša percepcija tog istorijskog vremena u velikoj meri će oblikovati i naše debate: naše motive da u njih ulazimo, izbor tema, sagovornika i argumenata, ciljeve koje u njima želimo da postignemo.

Jedna od odlika Postmoderne jeste i naš utisak da, u stvari, mi živimo paralelno u više prošlih vremena koje onda – podsvesno – pokušavamo da transponujemo, i potom reinterpretiramo, u sadašnjosti.

***

Tako, na primer, Trampova Amerika, u svojim dominantnim narativima, u debatama koje vodi i jeziku koji koristi, intimno ponovo vodi Američki građanski rat. Duboko u sebi, ona veruje da je Trampovom pobedom konačno osvetila poraz generala Lija kod Getizburga, pre sto pedeset godina, i da je svanuo dan za poravnanje računa sa svim tim crnčugama, lezbačama, komunjarama i drugim izdajnicima – zapravo sa svima koji imaju više od četiri razreda osnovne škole.

Istovremeno, separatisti u Kataloniji ponovo vode Španski građanski rat: onaj u kojem su njihovi dedovi, zajedno sa drugim republikancima i interbrigadama, poraženi od Frankovih falangi koje su pomogli Hitler i Musolini. Baš zbog tog pseudoistorijskog narativa, levica u ostatku Španije za njihove ambicije ima mnogo više simpatija od desnice, koja – intimno – nikada nije mogla da preboli demokratizaciju ove zemlje posle Frankove smrti 1975. godine i pada falangističke diktature.

O Bregzitu smo već pisali, samo par nedelja posle onog junskog četvrtka 2016. kada je ovaj projekat izglasan:

https://zorancicak.wordpress.com/2016/07/01/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5%D0%B7%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0/

Sada, gotovo tri godine kasnije, ne možemo da se otmemo jednom utisku: sve one ključne psihološke poruke, i otvorene a posebno one subliminalne, koje su oblikovale javno mnenje Britanije – bile su zasnovane na izolacionističkim narativima iz XVIII i XIX veka, o Britaniji koja nije deo Kontinenta, i onim iz XX veka, o Evropi koja nema mesta u Britaniji. Kampanja za Bregzit bila je, u svojoj osnovi, još jedna bitka vođena u dva vremena: u prošlosti, ponovo i u sadašnjosti, za monopol na ponovno tumačenje prošlosti.

Slična je i situacija sa odnosom koje su mnoge evropske zemlje – Poljska i Grčka pre svih – zauzele prema Nemačkoj nakon izbijanja Svetske ekonomske krize i radikalnih mera štednje koje su, bar u Evropi, identifikovane sa politikom kancelarke Angele Merkel. Fotomontaže Merkelove u SS uniformi na Akropolju u grčkoj štampi, germanofobne poruke poljskih navijača na fudbalskim stadionima, obnovljeni zahtevi za isplatu ratne štete iz Drugog svetskog rata – sve ono što u Evropi nismo gledali punih pola veka, odjednom je izbilo na površinu.

Činjenica da je Nemačka Merkelove različita od Hitlerove Nemačke više nego što je, verovatno i jedna druga evropska zemlja različita od sebe same sredinom XX veka (a nijedna nije ista) irelevantne su za ovaj narativ. Tako je debata o finansijskoj krizi, korupciji i lošem upravljanju javnim finansijama u zemljama na evropskom jugu zamenjena raspravom o nacizmu kao večnom arhetipu Nemačke, nečemu što je imanentno svim Nemcima, pa čak i onim još nerođenim.

I dok je Nemačka optuživana za fiktivni nacizam, a njeni partneri u Uniji se potajno radovali nevoljama svoje veće sestre, svi zajedno su zatvarali oči pred stvarnim neonacizmom koji se probudio u Ukrajini, na Baltiku, u Hrvatskoj ili Mađarskoj. I u tim zemljama su dominantne partokratsko-klerikalne elite, suočene sa deficitom demokratije i ekonomskom krizom, pokušale da infuziju narodnjačke podrške dobiju kroz reviziju istorije. Sve njihove rasprave o današnjem danu postale su tako, neizbežno, rasprave o jučerašnjem.

U Turskoj je Erdoganova diktatura, posle teških ekonomskih promašaja i monetarnog sunovrata, rešenje pokušala da nađe u promeni još jednog istorijskog simbola: Aja Sofiju, koju je Mehmed II Osvajač od crkve pretvorio u džamiju a Kemal paša Ataturk iz džamije u muzej, Redžep Taip Erdogan pokušao je ponovo da pretvori u džamiju. I ovo je bila rasprava u prošlosti, i za prošlost: promena namene Aja Sofije, simbola Istanbula, trebalo je da simbolički označi konačan i nepovratan raskid sa sekularnim tradicijama Ataturkove Turske, i njihovu zamenu islamističkim vrednostima Erdoganovog neoosmanskog kalifata.

***

Kao i u Americi, Španiji, Britaniji, Hrvatskoj, Ukrajini ili Turskoj, i rasprave u Srbiji, sve više, postaju i bitka za interpretaciju istorije: dinastičkih sukoba u XIX veku, Majskog prevrata i stvaranja Jugoslavije, dvadeset sedmog marta, Drugog svetskog rata Jasenovca, 1948. i Golog otoka, Osme sednice i raspada Jugoslavije, zločina, Vukovara i Srebrenice, rata za Kosovo i petog oktobra

Ne retko, učesnici u ovim raspravama žive u nekoliko paralelnih vremena odjednom, pa se dešava da, u istim debatama, nasumično iznose svoje ocene o sasvim različitim, vremenski i logički, sasvim nepovezanim događajima, na primer, o Majskom prevratu, Golom otoku, Osmoj sednici i Petom oktobru – pokušavajući da od svega toga skarabudže nekakvu verziju paralelne istorije – one koja se nije desila (a eto, mogla je i baš je šteta što nije) i da na osnovu takve papazjanije izvlače pouke koje bi trebalo da budu relevantne i danas.

***

Ono što je zajedničko Postmoderni u svim navedenim zemljama jeste duboko verovanje učesnika u ovakvim raspravama da je cela prošlost “falsifikovana” i da je sada došlo vreme – naročito onda kada ih u tom verovanju pothranjuje trenutna politička većina ili atmosfera u javnom mnenju – da se ta prošlost podvrgne temeljnoj reviziji. Pri tome, oni ne očekuju samo tzv. faktičku reviziju – promenu naših zvaničnih verzija o nekim detaljima prošlosti na osnovu novootkrivenih saznanja – nego i na širu, vrednosnu reviziju: potpunu promenu svih dominantnih istorijskih narativa, onih na kojima su obrazovane generacije Evropljana i koje su postale deo našeg zajedničkog kulturnog nasleđa.

Rasprave u Postmoderni pokušavaju da od heroja naknadno naprave kukavice, a od kvislinga heroje; da fašiste prikažu kao “efikasne menadžere”, revolucije kao pučeve finansirane iz inostranstva, a gotovo svaka smrt mora da bude atentat koji je posledica neke svetske zavere.

Na taj način, Postmoderna pravo na upravljanje današnjim događajima – koje prirodno pripada političkoj većini – via facti proširuje i na pravo da se, ex cathedra i bez priziva, upravlja i svim jučerašnjim događajima, da se oni naknadno reinterpretiraju i potom medijski eksploatišu, i to na način koji najčešće nema baš nikakve veze sa istorijskim činjenicama.

Jer, ako je tačna ocena Napoleona Bonaparte: “Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili”, onda je i jedna od ključnih ambicija Postmoderne da napiše novu bajku. Ona neke mitove vadi iz naftalina, neke u njega gura, činjenice zamenjuje pretpostavkama a skepsu, taj nužni pratilac svakog kritičkog mišljenja, zauzimanjem kategoričkih stavova.

Problem sa svom ovom – površnom, histeričnom, eklektičkom i haotičnom, već kakva jeste – neo-istorijom je jednostavan: ona se naprosto nije dogodila, i ne može da se ponovo dogodi.

Rasprave o svemu tome, iako ponekad mogu da posluže homogenizaciji sopstvenih pristalica u nekoj političkoj kampanji, suštinski su besmislene i jako štetne. One ne vode samo zaglupljivanju miliona ljudi, nego ih još i ubeđuju u njihovu svetu misiju da u budućnosti ponovo vode bitke koje su odavno završene i čiji se ishod ne može promeniti, trujući tako svest i onih generacija koje tek treba da se pojave.

Jer, ako nam je povest ljudske civilizacije ostavila nešto zajedničko, onda je to pouka ko bi od nas bi trebalo da se bavi kojim delom vremena: istoričari, slikari i književnici – prošlošću; ekonomisti, pravnici i političari – sadašnjošću; a naučnici i filozofi – budućnošću.

 

IX

Zaključak: dijalozi i njihovi učesnici

Na kraju ovog našeg malog izleta kroz debate, rasprave, diskusije i dijaloge, vratimo se na pitanje kojim smo ga počeli: da li danas uopšte ima smisla razgovarati?

Uprkos svojevrsnom antropološkom nihilizmu, koji – kao vodenički kamen oko vrata – vuče Postmodernu u jeftinu trivijalnost i ljudski govor često svodi na režanje, lajanje, zavijanje, groktanje i druge životinjske onomatopeje, meni se čini da ipak ima, i to iz dva razloga.

Najpre, mi razgovorom dokazujemo da nismo svi isti. Cinični nihilizam Postmoderne ni na čemu, verovatno, ne pokazuje bolje svoju površnu banalnost, nego onda kada ljudi, svemu uprkos, ipak razgovaraju. I u razgovoru, uvek, najbolje pokazuju svoje vrednosti i bezvrednosti, podjednako.

I drugo – kao što je svojeremeno istakao jedan od očeva osnivača srpske i jugoslovenske retorike, Branislav Nušić – govornici se ne rađaju, oni se stvaraju. Primeri Demostena, koji je imao govornu manu, i Cicerona, kome je glas pri uzbuđenju bio slab, samo su prvi u dugom nizu primera koji ovo dokazuju. Razgovarajući, mi izgrađujemo sami sebe, izoštravamo svoju misao, učimo da razlikujemo bitno od nebitnog. Fabricando fit faber – “Kovanjem se postaje kovač”, kako je rekao Katon.

Da li ćemo, u našim dijalozima, zaista ličiti na apokaliptičke figure sa ovog platna Hijeronimusa Boša, ili ćemo sačuvati naše ljudsko lice to – čak i Postmoderni uprkos – zavisi prevashodno od nas.

***

Nusic

Ovaj tekst posvećen je uspomeni na Branislava Nušića, koji nije bio samo komediograf, nego i novinar, diplomata, fotograf-amater, i još svašta nešto. Ratnik, politički zatvorenik, boem, slobodan čovek na dobrom glasu i precizan, nemilosrdni slikar freske jednog društva – koje nam se, eto, vratilo. I, što je manje poznato široj javnosti, začetnik retorike, kao ozbiljne dicipline, kod Srba. Čitaocima poklanjamo i jednu sliku iz porodične arhive: sa proslave koju je Nušić organizovao povodom izbora za člana Srpske kraljevske akademije, februara 1933. Moj deda Milorad stoji, treći sa desne strane.