Elita

“…vazduh i zemlja stvoreni za velike stene na žalost u sedmom svom razdoblju etar, zemlja more za stene za vreme velikih mrazeva velikih mrazeva na moru i na kopnu i u vazduhu jevtino da nastavimo ne zna se zašto i pored tenisa činjenice su tu ne zna se zašto da nastavimo u sledećem ukratko najzad na žalost u sledećem…”

(Semjuel Beket, “Čekajući Godoa”, 1949)

 

Čitajući današnji autorski tekst Aleksandra Vučića u “Politici”…

https://www.sns.org.rs/novosti/vesti/autorski-tekst-aleksandra-vucica#.XSWlK_COUz8.twitter

… moja prva asocijacija je bio monolog Beketovog junaka Likija u komadu “Čekajući Godoa”: gomila besmislenih reči, nabacanih bez ikakvog kriterijuma i smisla, koje se stalno ponavljaju u istih pet-šest opskurnih kombinacija.

Pogledajte, uostalom, srpski prevod ovog Beketovog komada, uporedite ga sa Vučićevim tekstom i zaključite sami (str. 67-69):

Click to access d181d0b0d0bcd198d183d0b5d0bb-d0b1d0b5d0bad0b5d182-d187d0b5d0bad0b0d198d183d19bd0b8-d0b3d0bed0b4d0bed0b0.pdf

***

Iako su i neki raniji Vučićevi autorski tekstovi patili od brojnih logičkih, jezičkih i stilskih nedostataka i slabosti, u njima je postojala bar neka tanka koprena, neki privid ozbiljnosti, neki smokvin list koji je te slabosti pokrivao. O tome smo, uostalom, pisali u nekoliko ranijih tekstova, pa čitaoci koji to žele mogu da se podsete, i tih tekstova i naših komentara o njima:

https://zorancicak.wordpress.com/2017/07/25/etika-podeljene-odgovornosti-i-njene-zamke-povodom-autorskog-teksta-a-vucica-u-blicu-24-jula-2017/ (povodom teksta o tzv. unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji, Blic, 24. jula 2017)

https://zorancicak.wordpress.com/2017/08/09/vredna-ikea-i-lenji-srbi-povodom-autorskog-teksta-a-vucica-alo-9-avgust-2017/ (povodom teksta o dolasku švedske kompanije IKEA, Alo, 9. avgust 2017)

https://zorancicak.wordpress.com/2017/12/17/san-letnje-noci-o-autorskom-tekstu-aleksandra-vucica-za-pecat/ (povodom teksta o slobodi, Pečat, 15. decembar 2017)

Sada, međutim, nema ni tog privida ozbiljnosti: današnji tekst je pun nepotrebnih ponavljanja, irelevantnih digresija, neukusnih metafora, besmislenih primera, nedokazanih (a ponegde i potpuno nedokazivih) tvrdnji. Struktura rečenice je, recimo, sasvim po obrascu koju Beket koristi za Estragona i Vladimira: poremećena, u delovima histerična, nedovršena. Ako red u rečenici odaje red u mislima onda nam takva rečenica govori dosta o mentalnom stanju autora: tekst je, očigledno, pisan na brzinu, u afektu; nije uložen ni minimum napora da se ta jedna jedina ideja bolje i kvalitetnije obrazloži; nema nijedne nijanse, nijedne boje u toj manihejskoj slici crno-bele stvarnosti.

Konačno, ovaj tekst pokazuje i potpunu degradaciju i dekadenciju u pogledu rečnika koji autor koristi: ovo je naime prvi Vučićev autorski tekst koji sadrži prostačke i uličarske reči: jerbo, marišu, muntaju, crknite, zapišaju… Ako je autor te reči upotrebio misleći da će se tako još više približiti “svojoj” Srbiji i dušama svojih birača – onda njihov izbor najbolje odaje šta on, o svojim biračima, podsvesno i duboko u sebi, stvarno misli.

Stiče se, dakle, utisak da je autor pisanjem ovog teksta više želeo da iz sebe izbaci osećaj duboke lične ili profesionalne frustracije i na taj način se izbori sa sopstvenim strahovima – nego da čitaocu saopšti bilo šta novo, što dosad nije znao. Neko je danas pomalo cinično primetio: sve ovo moglo je da stane i u jedan tvit, i ništa ne bi nedostajalo. 

Doduše, za onu završnu poruku u tekstu: da on nas prezire, ne bi bilo potrebe da potroši ni pola tvita: mi to savršeno dobro znamo, i bez tog tvita, i bez današnjeg teksta. Kao što i on savršeno dobro zna da i mi preziremo njega. I sve to nije ništa strašno: prezir je prirodno i sasvim legitimno ljudsko osećanje, poštovanje treba zaslužiti, a biti u krugu ljudi koje Vučić prezire danas – da parafraziram jedan nedavni intervju režisera Gorana Markovića – biće u rangu ordena sutra. Oko toga smo, bar, svi u apsolutnoj saglasnosti: i autor i oni koje on prezire.

***

Međutim, osećaj nelagode (eufemizam za gađenje – da budem iskren) koji čoveka obuzima čitajući Vučićev tekst nije prouzrokovan samo jezičkim i stilskim greškama. Hajde da pogledamo malo širi kontekst.

Danas je rođendan Nikole Tesle, čoveka koji je izumeo dvadeseti vek, kako se često za njega kaže. Jednog od retkih ljudi sa ovih naših prostora, koji je uspeo da istovremeno bude naš most prema Zapadu i naš most prema budućnosti. Neki drugi čovek na Vučićevom mestu, malo manje egocentričan i opsednut sam sobom i svojim strahovima, iskoristio bi ovaj dan i poklonio bi nam neki drugi tekst.

O uticaju tehnologije na život savremenog čoveka; o izazovima koje pred sve nas postavlja veštačka inteligencija; o novom odnosu rada i kapitala; o odnosu slobode i bezbednosti; o promenjenoj fizionomiji Zapada i Istoka; o (re)interpretaciji istorije; o međuzavisnosti civilizacija; o mestu Srbije u svetu u kojem se nalazi.

Jer, ako postoji neki dan u godini koji može da bude povod za intelektualnu radoznalost, onda je to Teslin rođendan. Umesto svega toga, još jednom smo mogli da pročitamo – jeftine i otužne opaske o Trifunoviću, Obradoviću, Đilasu, Jeremiću… Kao u komediji Karla Goldonija, “Ribarske svađe”.

***

Postoje, međutim, tri teze u ovom tekstu, koje su jako važne, u suštini tačne, i koje zaslužuju ozbiljniji osvrt.

Prva je da je “pređena granica svake političke učtivosti i elementarne pristojnosti”. Druga, bez obzira što je formulisana kao floskula, je ona o odnosu znanja i diploma. I treća, da je Srbija podeljeno društvo.

Da, pređene su granice političke učtivosti i elementarne pristojnosti, i tu je Vučić apsolutno u pravu. Ali, ne samo “poslednjih dana i nedelja”, kako je on to lakonski formulisao, nego odavno. Žan-Pol Sartr je jednom rekao: “Prezirem žrtve koje poštuju svoje dželate”. Ako nas prebijate metalnim štanglama, palite nam kuće i napastvujete naše žene, kako onda očekujete da mi sa vama komuniciramo? Učtivo i pristojno? Da citiram jednog bivšeg predsednika: Malo morgen.

Treći Njutnov zakon je nepogrešiv i on se već sada, pre kraja ove tragikomedije, Vučiću obija o glavu: “Za svaku silu akcije koja deluje na neko telo postoji i sila reakcije. Sila reakcije je istog intenziteta i pravca kao i sila akcije ali suprotnog smera.” 

Druga tačna ocena je ona o odnosu znanja i diploma. Bez obzira na trenutnu zaokupljenost javnosti bizarnom aferom oko fakultetske diplome Nebojše Stefanovića, ovaj problem je mnogo stariji i trajniji. Najpre, sam kontrapunkt znanje-diploma koji je Vučić ovde konstruisao je potpuno veštački: diploma je, još od osnivanja prvih univerziteta u Evropi u trinaestom veku, samo formalna (ali, istovremeno – i jedina formalna) verifikacija znanja. Znanje, naravno, može da postoji i bez diplome, ali diploma ne (bi smela da) postoji bez znanja. 

Međutim, Vučićev problem sa diplomama je mnogo ozbiljniji od te forme: naime, sve dok postoji diploma, koju izdaje neki univerzitet, i dalje postoji jedna važna oblast ljudskog života koju još uvek ne reguliše politika: to je znanje. Dakle: neko može dobiti glasove, a nemati znanje, i obrnuto. O prvom  odlučuje politika a o drugom struka. Eksplicitno i brutalno formulisana, teza da je diploma forma, a znanje suština, znači i cinično ismejavanje miliona ljudi koji su u proteklih dve stotine godina na Balkanu nešto ozbiljno studirali; beketovski paradoks je da autor tako, posredno, ismejava i samog sebe, jer ni on svoju diplomu nije kupio.

Na izvestan način, Vučićev problem sa diplomama je, mutatis mutandis, refleks onog istog problema koji on odavno ima, na primer, sa novinarima ili sa sudijama. Jer, kao što neko može dobiti glasove, a nemati znanje – tako i neko može dobiti glasove a napisati loš tekst, ili može ne dobiti glasove, a napisati dobar tekst. O prvom odlučuje politika a o drugom kritička javnost. Ili, neko može dobiti glasove a ne biti u pravu u sudskom postupku: opet, o prvom odlučuje politika a o drugom sud, na osnovu zakona.

Vučićeva opsesija da politika – a to znači, on sam, po svom trenutnom ćefu, kao knez Miloš onomad – mora da odlučuje o svakom detalju naših života dovela ga je u jedan prilično nezavidan položaj da – sa predumišljajem – ismejava najpre novinare i medije, pa onda sudove i sudije; sada ga je dovela još dalje: da, opet sa predumišljajem, ismejava i fakultete, univerzitete i profesore; pretpostavljam da je naredna faza u ovoj bizarnoj orvelovskoj sapunici tvrdnja da glasovi i politika leče ljude, umesto lekara i medicine?

***

I treća teza u kojoj je Vučić u ovom tekstu u pravu, ali na sasvim drugi način nego što misli da jeste: Srbija je podeljeno društvo – pre par meseci sam i sam, u jednom autorskom tekstu za časopis “Nova ekonomija” upotrebio metaforu o dva paralelna društva:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

To je, da se ne lažemo, i jedina stvarna ideja u ovom Vučićevom tekstu: sam autor je – uz uobičajen i patetičan višak emocija, ali to je sad manje važno – priznao ovu činjenicu, samo je nevešto pokušao da je kontekstualizuje kroz falsifikat: kao konflikt elite i plebsa, odnosno kao suprotnost između nekog imaginarnog “zlog i manjeg” dela društva da (nekakvim prevratima i mržnjom) nametne svoju volju onom, takođe imaginarnom, “boljem i većem” delu.

Ali, hajde da malo pogledamo činjenice: postoje pripadnici vladajućeg establišmenta koji su – bar po svom obrazovanju – mnogo bliži današnjoj opozicionoj Srbiji nego proseku interesnog kartela koji predvodi Vučić. To je, sve do prošle godine, bio ministar finansija Dušan Vujović, koji je završio post-doktorske studije na Berkliju; to je, danas, Zorana Mihajlović, čija je doktorska teza (2001) na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (o međuzavisnosti Srbije i zemalja EU u oblasti energetike) u vrhu stručne literature napisane u toj oblasti u prvoj deceniji ovog veka.

Problem koji smo mi imali sa Dušanom, i koji danas imamo sa Zoranom, dakle, nikada nije bio stručne, nego isključivo moralne prirode – nešto slično problemu koji su nemački antifašisti imali sa Hjalmarom Šahtom ili Alberom Šperom.

Istovremeno, jedino što mnogi koji, iz ma kog ugla, kritikuju Vučićev režim, danas navode kao kritiku Zorane Mihajlović su ili prostačke uvrede: “opajdara”, “profuknjača”; ili zlobni palanački komentari na račun toga što je rođena u Tuzli; ili mizogini komentari oko kilograma, količine i tipa šminke… Nešto se ne sećam da je neko od naših strastvenih opozicionara nekad kritikovao njen doktorat? Jer, da bi to učinio, prvo bi valjda morao da ga pročita?

Zašto sam napravio ovu digresiju? Iz jednog vrlo važnog razloga: dva društva u Srbiji zaista postoje – što piše i u Vučićevom tekstu – ali ona nisu struktuirana kao “elita i plebs”, kako je on to nevešto pokušao da podmetne. Ima i “njegovo” društvo svoje evrofile i svoje rusofile, svoje umerene i svoje ekstremne pripadnike, svoje tradicionaliste i svoje moderniste, svoje levičare i svoje desničare, svoje partizane i svoje četnike, svoje vernike i svoje ateiste, svoje bogate i svoje siromašne. Sve to što ima “njegovo” ima i ovo drugo, “naše” društvo. I u “njegovom” društvu ima onih koji su čuli za Bizmarka, Garašanina i dva Jovanovića, i u “našem” ima onih koji nisu. Dakle, ništa od svega toga nije linija po kojoj je napravljena ova duboka podela. Nekome će ova istina možda biti neprijatna, ali: na obe strane postoji i elita i plebs.

Sad kad smo konstatovali ovu notornu činjenicu, šta nam onda preostaje kao moguća linija podele? Samo jedna stvar, odnosno – da budemo precizniji – samo jedan čovek. To je sam Aleksandar Vučić, i on to vrlo dobro i oseća i zna. Da nema njega, mi bismo naravno i dalje bili društvo sa duboko različitim mišljenjima, emocijama, interesima, viđenjima prošlosti i vizijama budućnosti – kao i gotovo svako evropsko društvo na početku dvadeset prvog veka – ali ostali bismo jedno društvo i ne bismo bili u mentalnom građanskom ratu, kao što smo danas.

Taj novi i duboko maligni kvalitet, taj sasvim nepotrebni radikalizam, isključivost i primitivizam u tumačenju naših razlika, to stalno huškanje da se ove razlike još više prodube, ta svakodnevna patološka agresija da se podele preduzeća, komšije, prijatelji, porodice – isključivi je doprinos Aleksandra Vučića današnjem danu. I, rekao bih, biće to i jedini njegov doprinos, koji će ostati trajno zabeležen u onom sutrašnjem danu, posle njegovog odlaska.

On to vrlo dobro zna, i zato je danas ponovo pokušao da nam podmetne još jedno iz korpe svojih kukavičjih jaja, ono o eliti i plebsu, kako bi nas još malo zavadio između sebe i tako odložio trenutak kad ćemo – svi zajedno – početi da ocenjujemo njega. Doduše, na njegovom mestu, i ja bih se trudio da taj neizbežni trenutak odložim što je moguće duže.

***

“Veliki umovi raspravljaju o idejama. Srednji umovi raspravljaju o događajima. Sitni umovi raspravljaju o ljudima.” Ovu Sokratovu rečenicu parafraziralo je nekoliko ljudi u kasnijim vekovima – poslednja u tom nizu bila je Elinor Ruzvelt, supruga američkog predsednika Frenklina Ruzvelta.

Ovaj tekst je, na žalost, pokazao da je njegov autor, uprkos svemu što sam o sebi misli i uprkos licemernim pohvalama plaćenih zapadnih lobista, ipak u suštini sitan um: opsesivno opterećen sam sobom i mržnjom prema svojim političkim protivnicima, on više ne može da vidi čak ni važne događaje blizu sebe, a o idejama, da budemo iskreni, nikada nije ni razmišljao.

U prethodnom pasusu smo upotrebili reč “na žalost” – i to ne iz forme ili kurtoazije, nego sa ozbiljnim razlogom. Bilo bi mnogo bolje, naime, da to nije tako kako jeste. Jer, kad bi nekim slučajem sam Aleksandar Vučić bio širi um od onoga kakvim se (i) u ovom tekstu pokazao, onda bi – hteli, ne hteli – to morali da budu i njegovi politički protivnici. Morali bi i oni da budu bolji nego što su sada, ili bi i sami bili zamenjeni nekim kvalitetnijim ljudima. I, kao što nas je ova dijalektika sitnih umova dovela tu gde smo, tako bi nas i neka kvalitetnija politička suprastruktura odvela tamo gde smo inače mogli da budemo – ali sa nekim boljim ljudima.

Ovako, baš niko od svih njih zajedno nema nikakve potrebe da se potrudi i sutra postane makar malo bolji nego što je to danas; oni su, i jedni i drugi, sasvim beketovski likovi: Estragon i Vladimir, koji zajedno čekaju Godoa, po narodnoj poslovici: “Našla vreća zakrpu”.