28 ceiling of the house design that very stunning 15

“Када је обзнањено да се у Библиотеци налазе све књиге, прва реакција је била неомеђена радост. Сви људи су се осећали као да су сами у поседу нетакнутог и тајног богатства. Није било личног проблема, није било светског проблема, чије речито решење није постојало негде, у неком хексагону. Универзум је био оправдан; универзум је ускоро постао идентичан безграничној ширини наде Човечанства.”

(Хорхе Луис Борхес, “Вавилонска библиотека”, 1941)

 

I

Каспар и Балтазар

Library3

Каспар и Балтазар били су вршњаци, пријатељи и – чињеница која је пресудно утицала на њихове животе и увела их у ову нашу причу – библиотекари. Заједно су завршили школу, заједно отишли у Престоницу на студије, заједно се из ње вратили, заједно почели да раде као приправници у јединој библиотеци која је тада постојала у њиховом граду.

Помагали су један другом на послу, дружили се и приватно; размењивали су књиге које су читали, делили иста интересовања, били су све оно што су, обично, пријатељи.

Деценије су пролазиле и провинцијски град се развијао, све више његових становника бивало је школовано, и на крају је и сам постао универзитетски центар. У време у којем дешава ова наша прича, у њему су постојале две библиотеке – градска и универзитетска. На челу прве је био Каспар, а на челу друге Балтазар. И није то било ништа чудно: та њих двојица су, откад памте чак и најстарији суграђани, били једини школовани библиотекари у граду.

Библиотеке су биле једна наспрам друге, свака на једној страни главног градског трга. Обе су биле жива места: у њих су долазили ђаци, студенти на пракси, у њиховим читаоницама су људи могли зими да се згреју, неколико песника аматера је ту писало своје стихове – песници су увек бескућници – а легенда каже да се двоје пензионера чак упознало у једној од њих. Примале су и путнике намернике, да уз књигу или новине убију време до поласка наредног воза, увече би често своје сале, бесплатно, давале за књижевне вечери.

Библиотеке су међусобно сарађивале – и то не само зато што су Каспар и Балтазар били пријатељи. Размењивале су књиге, помагале једна другој када би затребало слободних руку, заједно писале бројне дописе разним министарствима, борећи се за, све ређе доступан, новац из буџета. Заједно су се обраћале и међународним библиотечким и културним установама, у сталним покушајима да свој књижевни фонд повећају. На сајмове књига слале су, због штедње, само по једног посетиоца: на један сајам је ишао представник Градске библиотеке, на други Универзитетске; сваки би набавио књиге за обе. Коначно, и чланске карте су признавале једна другој: сваки члан ма које од њих, имао је приступ у обе.

 

II

Мелхиорово време

Image result for old library

Мелхиорова диктатура је у град стизала постепено. На почетку, она је била нешто чиме су се бавили само у далекој Престоници: тамо су биле владине зграде, велике новинске и ТВ куће, банке, амбасаде, судови – све оно што обично сматрамо државом. А онда, полако, у таласима, она је стизала и у Град: на улицама и у радњама, у кафанама и по црквама, на прославама и сахранама – препричавали су се догађаји из Престонице, углавном разне фантастичне приче или бизарне анегдоте везане за личност Мелхиора.

Становници су очекивали да, као и свака летња бура, и Мелхиорово самовлашће ипак брзо прође. “Биће то само фуснота у историји”, храбрио их је њихов стари градоначелник, подсећајући их – онако успут – да су сви они ипак суграђани који су заједно живели и пре ове невоље, и мораће заједно да живе и после ње. Каспар и Балтазар у тим причама нису учествовали: из ноћне море у коју се претварала стварност, све чешће су бежали у сан својих малих, заштићених, оаза: својих библиотека.

Диктатура, међутим, није пролазила. Напротив, пролазило је време, а она је јачала. Мелхиорових присталица је на почетку било мало: пар кафанских пијандура, понеки џепарош којем би чланска карта Странке постајала једина одбрана када би га ухватила полиција; један свештеник за којег се сумњало да је мало луд;  двојица месара која су варала муштерије; неколицина проститутки и беспосличара.

Са годинама, то је почело да се мења: све више и све чешће, чланска карта Мелхиорове странке постајала је прво неизбежна, а потом и једина, улазница у свет успеха. Најпре државни чиновници и руководиоци предузећа, потом професори и лекари, па онда судије и полицајци – сви су морали да постану чланови Странке.

Смењени су и градоначелник, ректор и шеф полиције: на њихова места странка је довела једног силоватеља у покушају, једног свршеног плагијатора и једног радника са фарме свиња.

***

Скоро на самом крају, ред је дошао и на библиотекаре. И ту ова прича, заправо, и почиње: једног петка у четвртој години Мелхиорове власти…

“Ма, то је једно обично парче папира.”– убеђивао је Каспара нови градоначелник –  “Потпишеш, заборавиш већ сутра, и миран си. Ниси шеф бензинске пумпе, па да ти траже гориво? Ко је од њих уопште прочитао неку књигу? Ево, ја сам и сам потписао…”

Каспар је, као и многи у Граду, врло добро знао да је градоначелник потписао само зато да се не би отворила афера око једног неуспелог љубавног састанка. Девојка је тврдила да је у питању покушај силовања, он да је све био један велики неспоразум. Имао је два избора: да постане градоначелник или да буде осрамоћен као силоватељ. Разлику је чинило оно обично парче папира.

Ипак, Каспар је све то прећутао. Узео је понуђену хемијску оловку, и потписао.

“Ма, то је једно обично парче папира.” – убеђивао је Балтазара нови ректор универзитета – “Потпишеш, заборавиш већ сутра, и миран си, Ниси шеф бензинске пумпе, па да ти траже гориво? Ко је од њих уопште прочитао неку књигу? Ево, ја сам и сам потписао…”

Балтазар је, као и у многи у Граду, врло добро знао да је ректор потписао да се не би отворила афера око доктората који је, хм, преписао из рада колеге који је исту тезу одбранио пар година раније у иностранству. Имао је два избора: да постане ректор или да буде осрамоћен као плагијатор. Разлику је чинило оно обично парче папира.

Балтазар, међутим – за разлику од свог пријатеља – није узео понуђену оловку, а није оћутао ни оно што је сматрао непристојном понудом:

“Види, ту хемијску оловку набиј себи у дупе, мајмуне један. А ту приступницу сад лепо поједи, па иди и исповраћај се оном лудаку Мелхиору, јебо те он тако блесавог.”

Већина нас псује када је љута, уплашена, изнервирана или уморна: то је један од најстаријих психолошких одбрамбених механизама. Балтазар, међутим, није био већина. Он је псовао ретко, заправо само онда када је осећао велико олакшање – као тог дана. Знао је да је донео одлуку и да бар о томе више не мора да размишља. Да ли је та одлука била добра или није, показаће, уосталом, једини судија – време.

Те вечери, Каспар и Балтазар су се срели на кригли пива, у малој кафани на средини пута између две библиотеке. То је био њихов ритуал, који је трајао већ скоро две деценије: сваког петка у шест увече попили би по криглу пива и весело причали о протеклој недељи.

Овог петка, међутим, нису се утркивали у томе ко ће први да проговори. Прву криглу су попили у потпуној тишини. Као и другу. Мимо обичаја, наручили су и трећу. Тек тада, готово у исти глас, поставили су исто питање:

“Потписао си?”

Најпре су се насмејали, а онда погледали један другог у очи. И свако од њих је, већ из погледа, закључио шта је онај други учинио. На обојицу је то сазнање деловало поражавајуће: из чињенице да Балтазар није потписао, Каспар је закључио да га је оставио на цедилу, да сам носи крст срамоте; а био би свакако лакши кад бисмо га носили обојица, помислио је. Из чињенице да је Каспар потписао, Балтазар је закључио да га је оставио на цедилу, да сам носи ризик побуне; а био би свакако мањи кад бисмо га носили обојица, помислио је.

Отишли су много пре него што су завршили трећу криглу.

“Видимо се следећег петка”, промрмљали су на одласку. Али, знали су, и један и други, да се следећег петка неће видети. Ни следећег, ни оног после њега, ни наредног, ни последњег петка у месецу, ни било ког петка. Непопијене кригле које су остале на столу биле су и последње које су заједно пили.

У јавности, још дуго су један о другоме говорили све најлепше: као пристојне људе било их је срамота да чаршија сазна шта се догодило. Сваки од њих се, некако, дубоко у себи ипак надао да ће се нешто десити, да ће се пробудити из те ноћне море, да ће се вратити старо време.

Те наде су, међутим, биле узалудне. Старо време је заувек отишло, а заједно са тим временом, и њихово пријатељство.

 

III

Хоботница

Ако је на почетку Каспар и веровао да је чланство у Странци само обично парче папира, како му је на почетку објашњено, ускоро се уверио у нешто сасвим супротно. Све више, као нека велика хоботница, Странка је почињала да контролише све детаље живота у Граду, чак и оне сасвим тривијалне: колико ће ко трговати, са ким, и по којим ценама; где ће се ко запошљавати; ко ће бити кажњен, а ко награђен, за једну исту ствар; шта ће се пуштати на локалној радио станици; где ће се објављивати који огласи; који грађани ће бити стављени на тзв. црне листе, које ће се дрвеће у градском парку посећи, а које неће.

На Градску библиотеку ред је, заправо, дошао сасвим случајно, не због књига које су се у њој налазиле, него зато што је положај њене зграде, на главном тргу, био најзгоднији за идеју која је пала на памет руководству Странке:

“Непосредно изнад главног улаза, на средини зграде, почевши од поткровља па наниже, поставићете велико платно са ликом вољеног Мелхиора”.

Шеф градског одбора Странке, бивши шверцер цигарета, поносно је показао Каспару слику платна:

“Ми смо предложили да се, на простору између трга и улаза, постави и кип Мелхиора, са књигом у руци, у величини два пута већој од природне, али то у Престоници још нису стигли да ураде. Нека, можда следеће године…”

У Градској библиотеци су сви били згранути захтевом на који је Каспар пристао:

“Нама у оснивачкој повељи пише да се Библиотека не бави политиком…”

“Нама у оснивачкој повељи не пише ко ће нам обезбедити паре да обновимо књижни фонд. А нико неће, ако не будемо у добрим односима са Странком.”

Преко пута, у Универзитетској библиотеци, Балтазар је захтев Градског одбора Странке не само одбио, него и исмејао. Сазвао је дописнике неколицине преосталих листова који нису били под контролом странке. Обавестио све стране библиотеке. На фотокопир машини је чак умножио летке на којима је Мелхиор био нацртан, хм, у врло понижавајућој пози.

А онда је, некако, цела ова прича дошла у Престоницу и тако је Мелхиор чуо за случај Градске библиотеке и његовог џиновског портрета. Сујетан, зао, а површно и слабо образован, одувек је волео друштво интелектуалаца и патио када би га неко од њих критиковао. Сав бесан, звао би их лажном елитом, и тврдио да је он заштитник крезубих, сиромашних и приглупих, да је чак и сам такав…

Али, ово је била прилика која се не пропушта! Библиотека, храм знања! Наложио је својим сарадницима да одмах припреме његову посету Граду! Велики митинг ће се завршити коктелом за чланове Странке из тог места, који ће бити одржан баш у – Градској библиотеци!

“Ми смо библиотекарке, да ли стварно морамо да послужујемо те грозне људе одевене као келнерице?”

Каспарове сараднице су биле огорчене.

“Морате, јер новац за ваше плате добијам од Министарства културе, а ако нисмо у добрим односима са Странком, онда… Па шта, то је само два сата, ко зна када ће поново да дође овде?”

И тако су библиотекарке, у светло плавим униформама Странке, служиле пиво и кобасице групи од педесетак неокупаних страначких функционера који су се тискали око Мелхиора чији је домаћин био – Каспар. Међу њима су била двојица правноснажно осуђених за разна сексуална насиља – један је био помоћник градоначелника а други директор водовода – али је, на крају, све прошло мирно.

“Синоћ је било више година робије на једном месту него година школе”, рекла је сутрадан цинично Каспарова заменица.

“Али данас смо добили од Министарства културе, телеграфски, новац за четири нова радна места, онај који безспешно тражимо већ годину дана.”

Шеф градског одбора Странке је, наравно, знао да је новац стигао. Позвао је Каспара исто вече у кафану на изласку из града:

“Брате, имам двоје да их запослиш, обоје су наши људи. Дечко је сада изашао из затвора, треба му посао док не нађе нову комбинацију, а мала је ко бомбона, јебе је начелник милиције, морам то да му завршим.”

“Они су библиотекари?”, упитао је Каспар, онако форме ради.

“Ај’ брате, не сери ко фока, нисам ти ја од оних из бившег режима, које си могао да зајебаваш. Нема код мене циле-миле! Двоје ти шаљем, ти си добио кинту за четворо, шта ћеш да радиш за друго двоје боли ме курац, и бог да нас види.”

И тако је Каспар, од пара добијених из Министарства културе, у Градској библиотеци запослио два члана Странке – локалног криминалца и проститутку – и двоје библиотекара.

Био је то први пут за петнаест година, колико се налазио на челу библиотеке, да у њој није запослио библиотекара. Још до пре годину дана мислио је да је тако нешто немогуће.

“Али, да нисам запослио то његово двоје, не бих могао ни оно друго двоје. Двоје младих библиотекара би остало незапослено, а паре би потрошила библиотека у неком другом граду?”

Са том мисли, тим несавршеним самооправдањем, уз све већу неизвесност шта му доноси сутрашњи дан, Каспар је заспао сном без снова.

 

IV

Danse macabre у Кабинету

Image

“Шта ћемо да радимо са оним баксузом из Универзитетске библиотеке, оним Балтазаром, председниче? Поново је нападао Странку, на некој конференцији за штампу, пише твитове против нас, и Вас је поменуо, ево, овде каже да сте диктатор…”

На састанку Групе за медијски рат у кабинету код Мелхиора, Сузанин посао био је да поставља неугодна питања. Мелхиор је ћутао и гледао у своје најближе сараднике; очекивао је њихове предлоге.

“Да му пошаљем тројицу са штанглама, Пуфту и Шапу, и једног да држи стражу. Када га поломе као пичку биће мање говорљив!” – Гаша, шеф Тајне полиције, имао је, као и увек, најпрактичније предлоге.

“Ја бих ипак, мало цивилизованије методе. Грозим се насиља. Ево, да ја позовем ректора тог њиховог универзитета, да га отпусте? Да остане на улици, без цванцика. И још да му наместимо две-три тужбе за то што нас напада, средићу ја са председником суда да добије максималне новчане казне, онда му пошаљемо извршитеље да му све заплене… Да му породица гладује на његове очи, и да се на крају сам убије!” – министарка правде, Стела, предлагала је сопствени, већ разрађен механизам.

“Ја сам за то да будемо брзи и ефикасни: да му ноћу запалимо кућу! Као што смо радили оном новинару. Ако и сам изгори, још боље. Имаћемо још једно слободно место за наше људе.” – рекао је секретар странке, Глиша.

Мелхиор је дуго гледао у лица својих сарадника, лица изобличена од беса према сасвим непознатом библиотекару из провинције. Гаша, Стела и Глиша! Шверцер кафе, дактилографкиња и ситни лопов! Презирао их је, али свиђало му се то богатство идеја, та њихова мржња, пена која им је избијала на уста, то утркивање у злу. Презирао их је, али су они напросто били толико зли да су били неодољиви. Да је тај Балтазар био случајно овде, и да он, Мелхиор, случајно изађе из кабинета и остави им моторну тестеру, било би потребно само да секретарица унесе црне кесе, да спакују делове тела.

Пренуо се из сањарења о злу, своје омиљене забаве и, помало невољно, одмахнуо главом:

“Нећемо урадити ништа од тога. Хоћу да зовем оног скандинавског амбасадора, ону педерчину што ме критикује да сам диктатор. Хоћу да га одведем тамо, да му покажем да и мој политички противник може да буде директор библиотеке.”

Присутни су гледали тужно: металне штангле, намештене пресуде, Молотовљеви коктели – сав тај уобичајени страначки материјал – овог пута неће бити примењен. А онда је Мелхиор наставио, док му се лице претварало у ону маску злог демона, о којој је својевремено Брехт написао песму:

“Бедника ћемо оставити као директора. Али казнићемо га много страшније: уништићемо му целу библиотеку. Више не сме да добије ни паре из буџета. Са локалним бизнисменима обавити разговоре: нећу да видим ни паре донације. Ако му нешто стигне из иностранства, те дознаке да заплени девизна инспекција, до последњег долара и евра. Послати му све контроле: од противпожарне, до санитарне, изрицати му увек максималне казне. Пустити у медије на насловне стране да је педофил. У граду проширити трач да у подруму библиотеке организује сатанистичке ритуале.”

Мелхиор је нервозно шетао по кабинету; лице му је постајало љубичасто од беса, а прсти обе руке су били спојени у препознатљивом положају:

“Стално ми серу да хоће правну државу. Е, сад ће је добити, дуплу дозу!”

 

V

Библиотекари у подељеном граду

Image result for old library

У Граду се Каспар суочавао са све више непријатности због своје сарадње са Странком. Прошле недеље га је једна стара жена пљунула на пијаци, уз ужасне увреде, псовке и клетве:

“Бедниче, због тебе су моја деца у иностранству! Ђубре једно! Распао се од рака да бог да!”

И узалуд су били сви његови покушаји да објасни како он уопште не познаје ни њу ни њену децу, како је он само библиотекар…

“Сликаш се са оном лопужом и издајником! Исти си као и он!”

Ускоро се око њих двоје окупило неколико људи. Са једне тезге су на њега бацили трули парадајз, онда га је погодило и јаје. Сав умазан од поврћа, јаја и људске пљувачке, једва је стигао кући.

Тог дана је Градска библиотека добила ванредна буџетска средства за унапређење међународне сарадње. Сам Каспар је био именован за члана високе државно-привредне делегације за далеку азијску земљу, на чијем је челу, наравно, био сам Мелхиор.

Чим би прошао кроз главни улаз Градске библиотеке – на којем је, први пут у њеној историји, била постављена наоружана стража – Каспар би ушао у сасвим други свет. Скупоцени парфеми старлета, запослених да раде као библиотекарке, листер одела криминалаца, који су постали библиотекари, звукови народњачке музике са луксузних мобилних телефона, позиви новинара таблоида који су га звали за разне изјаве, позиви на ручкове и вечере са новом елитом.

Каспар није био део тог света, он никада у њему није живео, није разумео његове културне, а још мање моралне обрасце. Зато је, миром будистичког монаха, пролазио поред њега, трудећи се да га не примети.

Да, они су морали да буду пуштени унутра, да би Градска библиотека опстала, али ја могу да будем изван њих, мислио је – још увек.

***

Исте недеље, испред Универзитетске библиотеке окупила се омања група страначког подмлатка. Носили су транспаренте са Балтазаровом сликом:

“Хоћемо нову наду – нећемо педофила у нашем граду”

“Млади те моле – Балтазара доле!”

“Страни шпијун – смрдљиви ракун!”

Троје библиотекара су следеће недеље Балтазару дали отказе: непознати људи су звали ноћу њихове породице и претили да ће им се нешто страшно догодити, ако наставе да раде у библиотеци оног издајника.

Таблоидни наслови пунили су новине скоро сваки дан: Балтазар је могао да прочита како је сатаниста, педофил, лопужа, шпијун неколико земаља одједном, да планира да убије Мелхиора отрованом књигом…

Балтазар, међутим, није попуштао: када је савез неколико опозиционих странака по целом Граду безуспешно тражио простор за своју трибину, понудио им је салу Универзитетске библиотеке. Следеће недеље је постао координатор савеза за Град. Све чешће је одлазио у Престоницу, на страначке састанке, све ређе бивао на свом радном месту. Додуше, у Универзитетској библиотеци је било и све мање људи: запослени су полако давали отказе, посетиоци су престајали да долазе, јер их је страначки подмладак сачекивао на улазу, фотографисао, вређао их и претио им.

У подељеном граду, Универзитетска библиотека је постајала кућа духова, а Градска библиотека кућа мафије. Ни у једној ни у другој више није било људи – остале су само књиге. Мртви сведоци прошлих времена. Али, ни то није могло да траје вечно…

 

VI

Поплава

Image result for old library

Поплава је дошла изненада, негде крајем пролећа кад се отопио снег са планина изнад града, а све четири реке око града набујале. Канализациона мрежа није могла да прими сву воду, а њено проширење – које је свечано отворио Мелхиор – није било ни спроведено: све паре од кредита Европске банке поделиле су међусобно фирме Градоначелника и шефа Тајне полиције. Уз кишу која је падала дванаест дана непрестано, десило се оно неминовно: град је био поплављен.

На Главном тргу, Каспар се борио са поплавом, са свим својим запосленима, градским ватрогасцима, комуналном милицијом, чак је и страначки подмладак био послат да помогне.

Градска библиотека је бисер непроцењиве вредности, наш отисак у историји, рекао је последњи пут Мелхиор, када му је уручена Медаља златног читаоца. Ја читам шест стотина страна дневно, рекао је поносно, стављајући медаљу сам себи око врата – и ово сам одавно заслужио.

И како онда дозволити да бисер непроцењиве вредности пропадне? Сузана, шефица Мелхиоровог кабинета, је у телефонском позиву рекла Градоначелнику да ниједна једина књига не сме да се покваси: поред тих књига је прошао Мелхиор, погледао у њих и његов поглед их је учинио светим књигама, тако да они својим животима одговарају за њихову судбину.

***

Са друге стране трга, у Универзитетској библиотеци, није било готово никога. Сам Балтазар је био у престоници, на страначком састанку. Двоје дежурних, последњи од неколико преосталих библиотекара, покушали су да позову остале запослене да дођу и помогну у избацивању воде; али, сви телефони су већ одавно били искључени, због неплаћених рачуна. Видевши толику кишу, чистачица се вратила кући са пола пута: већ шест месеци ионако није добила плату.

Коначно је, са свог мобилног телефона, млади библиотекар позвао ватрогасце, па полицију:

“Универзитетска библиотека је готово под водом. Све књиге ће пропасти.”

Полицајац се бар трудио да буде учтив:

“На жалост, сво људство нам је ангажовано у Градској библиотеци. То је приоритет, добили смо депешу из Дирекције полиције из Престонице. Ако буде нешто могуће…

За разлику од њега, оператерка у Ватрогасној станици – тек запослена из страначког подмлатка – није могла да сакрије своје задовољство:

“Универзитетска библиотека! А ви сте, издајници и шпијуни, дошла маца на вратанца. Нека вам сад помогну ови за које издајете нашу земљу, ти Американци, и папа, и масони, и Сатана. Да бог да се сви удавили као пацови, пичка вам материна смрдљива, и те ваше књиге, све је то зло, то поштен човек у руке неће да узме…”

Софистицирани речник Странке је био јасно препознатљив.

Те вечери, вода је из канализационих цеви продрла у подземне депое Универзитетске библиотеке, док се кров, већ годинама неодржаван, урушио под силином воде, а прозори разбијени градом, што је уништило и књиге на полицама. До јутра, некада поносна Универзитетска библиотека била је само гомила безвредне мокре хартије.

Следећег дана, Градоначелник је послао кратку поруку у Кабинет:

“Змијско легло више не постоји.”

Окружен лидерима опозиције, Балтазар је показао фотографије тек пристигле на његов мобилни телефон из уништене библиотеке:

“Ово је судбина коју је диктаторски режим наменио култури, науци и независном критичком мишљењу.”

И Градоначелник и Балтазар су те вечери заспали срећни: свако из свог разлога, додуше.

 

VII

Инквизиција на малом екрану

Image result for old library

Позив новинарке са телевизије Purple стигао је изненада: спремамо емисију о култури и била би нам част да будете гост, биће и заменик министра, и угледни аналитичар Прстић, и народни посланик…

Нешто је чудно у том позиву, помисли Каспар. Толико претварања у гласу, толико лицемерја, прикривања… Онај народни посланик, мајмунског лица. Какво се то притајено зло крије?

Док га је службени мерцедес Странке возио према Престоници, Каспар није успевао да одагна непријатно предосећање.

Оно чега се плашио десило се већ у четвртом минуту емисије: чим је представила све госте, водитељка је поставила питање Каспару:

“Недавно је у вашем граду била поплава, у којој је јако оштећена Универзитетска библиотека. Извештаји наших дописника показују – онда је на екрану почео да се приказује снимак поплављених књига – да библиотеке у ствари више и нема. Како Ви, господине Каспаре, као искусан библиотекар, оцењујете поступке Вашег колеге Балтазара за време ове велике природне катастрофе?”

“Колико ја знам, тада господин Балтазар није ни био на свом радном месту. У последње време је све чешће на својим политичким пословима, сигуран сам да би, да је био тамо, реаговао на адекватнији начин и тако спасао бар један део књига…”

А онда су, по договору, кренули и остали гости; неки су читали унапред припремљене текстове, они искуснији су говорили из главе:

“Министарство културе дубоко осуђује неодговоран поступак директора Универзитетске библиотеке, који намерно није предузео мере да заштити национално благо од непроцењивог значаја. Уместо тога, задојен мржњом према нашој земљи и председнику Мелхиору, којег признаје цео свет, он је и ову несрећу покушао да злоупотреби у пројекту рушења наше владе…”

Заменик министра је на крају одложио папир и марамицом обрисао зној са чела. Знао је да га више нико неће ништа питати, и да је тиме одрадио своју квоту зла за тај месец.

“Уз уважавање законских оквира у којима једна државна институција мора да се креће, ја као грађанин који има права на своје слободно мишљење, морам да кажем да ме много више забрињавају информације, којих има све више, од обичног света, а то је да су се у подрумима Универзитетске библиотеке организовале сатанистичке оргије, и да је Балтазар, тако бар пише по друштвеним мрежама, покушавао да неке дечаке тамо намами на педофилске сеансе…”

Аналитичар Прстић није читао ништа; није морао ни да запамти ништа; он је, наиме, био и аутор свих таблидних измишљотина о  сатанизму и педофилији…

“Према извештајима наших специјалних служби, директор Универзитетске библиотеке, Балтазар, био је умешан у тајни пројект Западних сила да се сруши председник Мелхиор. Наши извори потврђују да се, у иностранству, припремала специјална отрована књига, која би била послата председнику као поклон, и која би га убила – пошто не могу да га поразе на изборима. Очекујем да Тужилаштво што пре предузме законом предвиђене мере, и онемогући групу терориста коју предводи педофил Балтазар да наставе…”

Народни посланик, препознатљивог мајмунског лица, није хтео да заостане…

Сутрашња издања новина су, међутим, на насловним странама имала само једно лице: Каспарово. Ни заменика министра, ни аналитичара, ни посланика, није било нигде.

Наслови су били прилично слични један другом:

“Раскринкана завера у Универзитетској библиотеци – потврдио пријатељ осумњиченог”

“Педофил Балтазар планирао тровање председника – каже угледни стручњак Каспар”

“Крајње време да правна држава реагује – апеловао пријатељ злочинца”

Враћајући се у град, Каспар је са огорчењем гледао насловне стране. Узео је мобилни телефон да позове редакције и демантује очигледне лажи, али га је возач зауставио, хладним гласом:

“На Вашем месту, ја то не бих чинио. Прво, неће ништа објавити. Друго, ако у Кабинету сазнају да нећете даље да се играте са њима, биће јако љути. Мелхиор се брзо издовољи са вама, интелектуалцима, а тек ако помисли да имате симпатије за Балтазара… Уосталом, у два од три наслова пише чак и да сте пријатељи са њим?”

“Ми и јесмо пријатељи, цео живот. Ваљда бар то може, у Странци?”

Возач се насмејао:

“Наравно да не може. Знали сте у шта се упуштате. Знали сте колико сте пара добили преко буџета. Знали сте да има најмање пет библиотека у овој земљи које су пре Ваше заслужиле да буду корисници европских фондова. Знали сте одакле новац бизнисменима у љубичастим оделима, вашим највећи донаторима. Шта Вам није било јасно од тога? Сада се предомишљате, после свега? Стало Вам је до пријатељства, одједном? Ако хоћете да будете пријатељи и даље, значи ли то да можда заједно припремате отровану књигу којом ћете убити Председника.”

Циничан осмех на Возачевом лицу јасно је показивао да ни он сам не верује у то што прича. Али исто тако и да ће, без трунке сумње, свако коме та лаж буде сервирана, у њу поверовати.

Каспар је, немоћно, ставио главу у шаке: иако је био неспорно интелигентан човек, размере и последице његове фаустовске нагодбе са злом тек тада су му постајале потпуно јасне.

 

VIII

Последњи телефонски разговор

Related image

Каспаров глас је преко телефонске слушалице звучао очајнички:

“Нисам рекао ништа друго, него да ниси био у граду у време поплаве. То је чињеница. Рекао сам да би, да си био, сигурно штета била мања.”

Балтазар је био хладан као лед:

“Знам шта си рекао, гледао сам емисију. А видим шта пише у новинама: сатанизам, педофилија, шпијунажа и покушај атентата.”

“То су они рекли Балтазаре, они! Не ја! Они!”

“Они су рекли, али пред тобом. Ти си слушао, и ниједну реч ниси казао, и остао до краја те емисије, иако се познајемо четрдесет година. Ти си, наравно, још гори од њих. Они су ипак само животиње, ти си барем био интелектуалац.”

Каспар се није предавао: подсвесно, осећао је да њих двојица, вероватно, воде свој последњи разговор у животу, и желео је да се бар објасне:

“Ја ћу да кажем, ја ћу да објасним, ја знам да ниједан полицајац и ниједан ватрогасац није смео да дође и да помогне у спасавању Универзитетске библиотеке! Ја знам да не примаш новац за плате од Министарства преко пола године, и да су ти сви људи отишли!”

“Шта ћеш ти да кажеш, заиста? Да су сви полицајци и ватрогасци у Граду у то време бранили твоју библиотеку, где се налазе свете књиге, које је овај лудак погледао? То ћеш да кажеш? Или да је твоја библиотека добила новац за двадесет нових радних места, који је откинут од уста мојих запослених? То ћеш да кажеш?”

Каспар је тешко дисао; знао је да је све ово истина. Истина коју он није хтео, истина за коју је олако мислио да можда неће наступити, један неизбежан ток догађаја који је могао да предвиди али се плашио слике која ће му се на крају указати пред очима. Па он је, ипак, само хтео да спаси своју библиотеку, своје животно дело. Никоме није хтео да нанесе зло.

Балтазар је наставио:

“Ето, и то смо разјаснили. И немој да се бринеш. Не љутим се ја на Каспара кога сам познавао, на сјајног библиотекара и доброг човека са којим сам провео више од пола живота. Тај Каспар је мртав, одавно. А не љутим се ни на тебе. Тебе уопште не познајем, ти ниси ништа. Ти си нула.”

Са тим речима, Балтазар је прекинуо телефонску везу. Како ће се касније испоставити, био је ово и последњи разговор двојице пријатеља.

 

IX

Мирис и задах слободе

Library2

И онда је, како то обично бива, сасвим неочекивано и прилично брзо, првих дана јесени стигла слобода. Са свих телевизија, наравно, већ одавно више ништа није могло да се сазна – прве вести је донео студент који се вратио из Престонице: велике демонстрације које трају данима, Мелхиор којег нико нигде није видео – можда је негде побегао, тако се прича – било је и неке пуцњаве по улицама, али он је то заправо чуо од некога…

Студенту најпре нису поверовали, али када је два дана касније стигао и трговац житом, лукав човек, који је у кафани театрално поцепао чланску карту Странке, видели су да се нешто ипак догађа. Коначно је, у нечему што је више личило на униформу него на грађанско одело, у град стигао и Балтазар; пиштољ му је био видно затакнут за појас. Тек те вечери, телевизија је објавила вести да је диктатура свргнута: почело је ново време.

Сутрадан је пред одушевљеном масом на градском тргу Балтазар одржао говор: за слободу смо платили највећу могућу цену, рекао је. Педантни хроничари су забележили да је – нико више не зна да ли је то било случајно – стајао тачно испред полусрушене зграде онога што је некада била Универзитетска библиотека, она иста којој је и сам био на челу, и које – на први дан слободе – више није било.

Комитети за лустрацију основани су већ после неколико дана. Малом граду је био потребан раскид са прошлошћу; беспосличари, проститутке, џепароши, пијандуре и шверцери – а то значи девет од десет чланова Мелхиорове странке – нису били довољно важни да би са њима та историјска мисија била могућа. Све чешће, људи су пролазећи поред велелепног здања Градске библиотеке, упирали прст:

“Онај тамо је за све крив!”

Градска библиотека је, међутим, не само била сачувана, него је била лепша, боље снабдевена књигама, пространија и светлија него икада раније. Замењена је вентилација у подземним депоима. Уведени су електронски каталози, размена књига је успостављена са преко сто библиотека у свету. Неки су чак тврдили да је била боља од библиотека у Престоници и пар суседних земаља – али то су можда ипак била претеривања.

 

X

Лустрација Виславе Шимборске

Library4

По паду Мелхиора, Каспар је желео да се што пре ослободи дужности коју, знао је то добро, више не може да врши; уосталом, задатак који је сам себи поставио, он је и испунио, и то у потпуности: сачувао је своју библиотеку. Међутим, у хаосу првих недеља слободе, Министарство културе је било на самом зачељу листе приоритета нових власти, и Каспара нити је имао ко да разреши, нити је његовог наследника имао ко да именује.

На крају је кључеве од библиотеке морао да преда тзв. кризном штабу, у којем су – занимљиво – главну улогу водили управо они које је тамо сам запослио као чланове Мелхиорове странке. Они други, које је запослио због њиховог знања и стручности, били су исувише пристојни да би улазили у разне штабове.

Каспар се надао да ће лустрација бити поверена Балтазару; не зато што му је био пријатељ – јер одавно њих двојица то више нису били – него зато што је био библиотекар, једини поред њега у целом граду. Он је једини заиста могао да разуме шта је све у градској библиотеци учињено у протеклој деценији, и да – мислио је Каспар – у складу са тим чињеницама праведно одмери и његову казну.

Балтазар је, међутим, лукаво избегао да суди бившем пријатељу:

“Он је мене нападао на Мелхиоровим телевизијама, и тешко да бих ја могао да будем објективан. Наша слобода захтева правду, а правда захтева објективност.”

И тако је лустрирање Каспара поверено једној младој жени која, стицајем околности, никада није била ни у једној библиотеци – не само као библиотекар, него ни као читалац, чак ни као случајни посетилац. Неко се, међутим, у целом том метежу досетио да се дотична на друштвеним мрежама истицала постовима против диктатуре које је илустровала цитатима познатих књижевника – тако да су је назвали Интелектуалка.

Сала градске већнице била је препуна; сви су се тискали да буду сведоци историје и присуствују првој лустрацији у граду.

Каспар је своју одбрану почео цитатом из Борхесове “Вавилонске библиотеке”:

“Библиотека постоји ab aeternitate. Човек, несавршени библиотекар, може да буде дело случајности или зломислећих демијурга; универзум, са својим елегантним полицама, енигматским књигама, неуморним степеницама за путника – може бити само рукотворина бога.”

Можда је и непотребно рећи, али окупљена маса, опијена слободом, није много марила за Борхеса. Пиљар у трећем реду важно је рекао својој жени: “Чуо сам ја за тог Борхеса, он је био један од Мелхиорових саветника, видео сам га на телевизији!” 

Неки су опет причали како је то још један од трикова диктатуре: да нас замајавају разним спиновима, као и у претходних десет година. Трећи су опет махали исечцима из новина са фотографијом на којима је Каспар био заједно са Мелхиором. Четврти су понели јаја, којима су хтели да гађају окривљеног, и били помало тужни када им је скренута пажња да тако нешто није дозвољено, бар не док не изађу напоље…

У узаврелој атмосфери, Лустрационој комисији није било потребно више од десет минута да донесе пресуду, коју је Интелектуалка, сва важна, саопштила:

“Десет година забране рада у државној служби; двадесет година забране рада у библиотекарству, часној професији коју је окаљао помажући диктатуру; конфискација целокупне имовине.”

Каспар је мирно пратио изрицање пресуде; унапред се био помирио са судбином – он више никада неће бити библиотекар. Тек код ове последње реченице, тужно је рекао:

“Али ја немам никакву имовину, осим моје кућне библиотеке”.

“Онда ће она бити конфискована”, лаконски је одговорила Интелектуалка.

***

Сутрадан је руља из Каспарове куће развлачила романе Стајнбека и Мана, драме Шекспира и Чехова, песме Мајаковског и Тенисона. Интелектуалка је пажљиво водила рачуна да Каспару не остане ниједна једина књига.

“Шта да радимо са овим шефице?” – питао је један од њених сарадника из Лустрационог комитета стојећи поред велике гомиле књига наслагане на тротоару, испред улаза у зграду у којој је живео Балтазар. “Ми смо сада за Запад, ја бих да ове комуњаре одмах бацимо у контејнер?”

У руци је држао збирку песама Виславе Шимборске:

“Ево, ово је нека Пољакиња, из комуњарских времена, немојте да у америчкој амбасади чују да се тако нешто чита у нашем граду…”

Неко је предложио да, ипак, питају Балтазара: он је бар био врсни библиотекар, сигурно је чуо и за ту Пољакињу?

“Нећемо узнемиравати господина Балтазара тим глупостима! Он је сада на консултацијама код председника, требало би да постане нови министар културе!” – додала је Интелектуалка значајним гласом.

“А све ово ђубре носите у полицијску станицу, да се направи записник, да се идентификују антидржавне комуњарске књиге, да се оне комисијски униште, и да наша реформисана Служба види да ли има основа за кривично гоњење бившег власника.”

Каспарове књиге су, коначно, завршиле у гаражи станице милиције. Нико наравно није имао времена да прави пописе и провере, и једно време су их користили механичари: исцепали би страницу или две из Дон Кихота да обришу руке када би заменили уље у неком аутомобилу.

Тек неколико година касније, када је цела хистерија око лустрације мало опала, а Интелектуалка поносно отишла у Париз за директорку Културног центра, нов командир полицијске станице је послао двојицу својих позорника код Каспара, да му врате последњих десетак преосталих књига. Није знао шта да ради са њима, сметале су у гаражи, а било му је жао да их баци.

Међу њима је била и драма Жан-Пол Сартра: “Несахрањени мртваци”.

 

XI

Скандинавски амбасадор

Library1

После пар месеци проведених у Граду као в.д. градоначелника, Балтазар је коначно позван у Престоницу: изабран је за министра културе, у првој демократској влади.

Недуго потом, на пријему у једној страној амбасади, дипломата из скандинавске земље му је пришао:

“Господине министре, каква част да Вас упознам! Знате, новине у мојој земљи пишу да се догодило чудо! Баш у Вашем граду! Морате то да ми објасните…”

Балтазар је био збуњен:

“Чудо? Ми смо се борили за слободу, као и сви други, ништа посебно…”

“Ах, не мислим на ту вашу револуцију, оне дођу и прођу, него, да ли је тачно да је, баш у Вашем граду, једна библиотека чудом преживела страшну деценију диктатуре, и да је сада још већа и лепша него што је била раније? А да је друга потпуно упропашћена?”

“Тако некако, отприлике. Добро, новинари понекад претерују, али догађа се, тешка су то времена била…” – нови министар је деловао врло збуњено.

“Ма, немојте бити тако скромни! Па очигледно је да сте Ви, као борац за слободу, сачували једну библиотеку, а да је онај, како се зове, онај што је лустриран, сарадник Мелхиора, неки Каспар, ваљда се тако зове, упропастио ону другу!”

Скандинавски амбасадор, чест гост Мелхиора и његове жене, који је годинама са циничним презиром причао о свим борцима за слободу, добро је познавао и Каспара, са званичних пријема. Једном је, чак, и посетио његову, Градску библиотеку. Очајничке Балтазарове вапаје да бар мало, са делићем новца упућеног Градској библиотеци помогне спасавање књижног фонда у оној другој, Универзитетској библиотеци, са презиром би бацао у корпу за отпатке:

“Пих! Шта ће тим сељацима две библиотеке? Много им је и једна. Та грозна комунистичка навика да се чита…”

Балтазар је поцрвенео. Упркос суровостима борбе, упркос сластима победе, упркос еуфорији првих месеци слободе, у њему је, ипак, било остало мало стида. Ако је његов бивши пријатељ морао да буде кажњен, ако му је ради слободе било неопходно одузети заслуге и за оно што је био стварно учинио, ако га је требало понизити тако да му буду одузете и све његове приватне књиге – да ли баш он мора да буде тај који ће му украсти и његов живот?

Нови председник, Мелхиоров наследник, није имао времена за такве етичке дилеме; штавише, као практичан човек сматрао их је и помало јеретичким:

“Шта те брига Балтазаре, ови странци те хвале, они тако мисле – па нећеш ти ваљда да им отвараш очи? Уосталом, мали је ваш град за две библиотеке. И за два библиотекара. Извини ме сад молим те, дошла ми је делегација на преговоре око куповине Телекома…”

 

XII

Post mortem 

(десет година касније)

Image result for old library

Као што то случај понекад хоће, и Каспар и Балтазар умрли су истог дана: неких десетак година по завршетку претходног одељка ове приче, на средини својих седамдесетих година. Обојица су, одавно, били у пензији.

На Каспарову сахрану дошло је само троје људи. Двоје библиотекара које је запослио у оним оловним годинама. Двоје који су, безуспешно, покушали да спрече поплаву оне судбоносне ноћи. Двоје последњих који су, после неколико месеци без плате, напустили Универзитетску библиотеку и прешли у ону другу, Градску библиотеку. Осећај срамоте, још присутан после целе деценије, покушали су да откупе једном црвеном ружом. На питање ко је то, свом малом сину су рекли:

“Овај чика је био један паметан и храбар човек.”

На Балтазаровој сахрани тискале су се делегације: Градске куће, Министарства културе, неколико амбасада, великих издавачких кућа, Удружења писаца. Сви су се трудили да буду што ближе гробу, како би их ухватиле телевизијске камере.

Млада градоначелница је одржала говор нашем суграђанину и пријатељу, борцу за слободу, који је несебично жртвовао све што је имао…

***

Следеће недеље, на састанку градских већника, неко је предложио да се Градска библиотека, у част недавно преминулог хероја народне револуције, библиотекара и великана, назове: “Балтазарова библиотека”.

“Али, он је у ствари био директор оне друге, Универзитетске библиотеке, коју је потпуно упропастио бавећи се политиком! Градску библиотеку је спасао Каспар, којег смо због тога лустрирали! Оне прве библиотеке више одавно нема, наша деца сада читају књиге у другој. Зар није логичније да је назовемо Каспарова библиотека?”

Примедба најмлађе одборнице, студенткиње историје, одјекнула је у сали већнице као бомба. Скоро минут или два, нико ништа није рекао.

Коначно је Градоначелница слегла раменима:

“Ја се не сећам тог времена. Имала сам тада непуних десет година. Овде има и старијих људи, има и архива, и сведока… Могли бисмо да формирамо стручну комисију да утврди чињенице. А могли бисмо да пређемо преко свега тога, ако желимо да будемо поново један град? Шта ће нам знање без слободе? Шта ће нам слобода без знања?”

И тако је, на крају, Градска библиотека, једногласном одлуком већника, понела нови назив: Библиотека Каспара и Балтазара. Двојица пријатеља, раздвојена недаћама бурног времена, била су после смрти, поново заједно – њихови ликови, преузети са једне заједничке фотографије из веселих дана младости, красили су сада таблу на улазу у Градску и универзитетску библиотеку.

На народној прослави организованој тим поводом, неки су гунђали због првог имена, неки због другог. Мудра градоначелница је протоколу наложила да се свима подели доста бесплатног вина, тако да се то гунђање брзо претворило у уобичајено пијано трућање сталних дежурних мудраца и вечитих моралних полицајаца, који уживају да сваку длаку цепају на четворо.

“И, подсетите ме да следеће године, на дан њихове смрти, Град положи венце на оба гроба.” – рекла је свом шефу кабинета, одлазећи кући…

 

XIII

Post scriptum 

(тридесет година касније)

Image result for old library

После неколико месеци пажљивог истраживања грађе, и разговора са неколико преживелих сведока тог времена, студент социјалне психологије је готово завршио свој есеј о утицају диктатуре на библиотеке. Ускоро је требало да га однесе професору: био је то рад којим ће завршити летњи семестар.

Остало је само да напише завршну реченицу, ону која ће закључити цео есеј. Одлучио је да изабере последње речи својих главних јунака, преминулих истог дана, у години када је он сам био рођен:

“Све што сам имао жртвовао сам да спасем слободу: и библиотеку, моје животно дело, и душевни мир, и јединог пријатеља којег сам имао.” – рекао је Балтазар.

“Све што сам имао жртвовао сам да спасем библиотеку, моје животно дело: и своју част, и душевни мир, и јединог пријатеља којег сам имао.” – рекао је Каспар.

Неодлучан коју од њих да изабере, есеј је на крају завршио са обе.

Професор је завршио са читањем, скинуо наочаре и пажљиво заклопио корице фасцикле са текстом:

“И, после целог овог истраживања, шта мислите, ко је од њих двојице на крају био у праву, колега?”

Студент је слегнуо раменима:

“Обојица? Свако од њих је изабрао да брани једну вредност и бранио ју је по сваку цену, жртвујући све што је имао? Само су изабрали различите вредности, Каспар знање, а Балтазар слободу.”

Професор је одмахнуо главом, и узвратио питањем:

“Можда, заиста, обојица. А можда ниједан? Можда је сваки од њих бранио само своју сујету, жртвујући за њу све што је имао? Само што су ту сујету они доживљавали на различите начине.”

***

TC

 

Ова прича посвећена је мојој жени Тањи која је, у младости, провела пар месеци радећи као библиотекарка. Отприлике у време када је снимљена и ова њена фотографија.