Chevaline (фр.)

  1. Коњско месо за људску исхрану.
  2. Село у Горњој Савоји, Француска, 206 становника (2016).
  3. Кодни назив за пројекат повећања продорности атомских бојевих глава на британским подморницама “Поларис” (1982 – 1996).

 

I

Пролог: Афера Доминици

(август 1952.)

Related image

Зелени Хилман салон сишао је са магистралног пута Н96 у селу Лир, око сто двадесет километара северно од Марсеја. Спарно и лепљиво августовско поподне спуштало се над Провансу и путници су одлучили да остатак дана проведе кампујући на обалама реке Диранс. Случај је хтео да отац аутомобил заустави поред саме ограде фарме La Grand’Terre која је припадала породици Доминици, усељеницима из Италије.

Сведоци су касније рекли да су пуцње – шест или седам – чули негде око један сат после поноћи, али им нису придавали превише значаја јер су били део већ традиционалног ритуала, у ноћима када се прослављао завршетак жетве.

Возач камиона, Марсо Бланк, прошао је око пола пет ујутро поред паркираног аутомобила и приметио пољски кревет и шаторско крило. Двадесет минута касније, прошао је и други сведок, Жозеф Мојније: он није видео ништа од тога. Још пола сата касније, у пет и двадесет ујутро, Жан Ебре је видео пољски кревет ослоњен на аутомобил.

Густав Доминици, син власника фарме, рекао је да је устао у пола шест и тело девојчице нашао око петнаест минута касније, на падини која је водила према реци. Тела њених родитеља је, заједно са још једним пролазником, пронашао у наредних четрдесет пет минута: мајка је лежала на леђима, паралелно са аутомобилом, потпуно покривена шаторским крилом; отац је био испод пољског кревета. Жандармерија је у току дана утврдила да су обоје родитеља убијени мецима из америчке војничке пушке Рок-Ола; девојчици је лобања била смрскана ударцем кундака исте пушке.

Те ноћи, око шест километара од села Пејрис у Прованси, убијен је Сер Џек Сесил Друмонд (61), британски биохемичар, његова жена Ана (44), писац и њихова ћерка Елизабета (10). Сво троје су сахрањени пар дана касније, на гробљу у селу Форкалије, око двадесетак километара од места где су убијени.

Полицијска истрага је била спора и неорганизована, изјаве пет чланова породице Доминици који су се те ноћи затекли на фарми непрецизне и међусобно контрадикторне. Клан Доминици учествовао је у Другом светском рату у Покрету отпора и локални огранак Комунистичке партије Француске редовно је организовао протесте као знак подршке и притиска на истражне органе. Тек шест месеци касније установљено је да је девојчица још увек била жива када ју је Густав Доминици пронашао; осуђен је на два месеца затвора због непружања помоћи лицу у животној опасности.

И онда, преко петнаест месеци после злочина, новембра 1953. године, ауторитарни патријарх клана, Гастон Доминици (76), у току два или три испитивања у једној ноћи, испричао је причу која је истражитељима деловала готово фантастично: он је, обилазећи фарму после поноћи, приметио Ану Друмонд која се купала у реци; водио је љубав са њом, што је пробудило њеног мужа и, у паници, убио их је обоје мецима из пушке, а девојчицу ударцима кундака у главу.

Упркос бројним нелогичностима у овом исказу, с обзиром да је на фарми Доминицијевих пронађена пушка истог типа – тужилаштво Провансе је подигло оптужницу против Гастона Доминиција. Годину дана касније, новембра 1954. године, после дванаест дана суђења, у одсуству било којих олакшавајућих околности, осуђен је на смрт на гиљотини. Инспектор Едмунд Себеј, који је водио истрагу, добио је орден Легије части за успешно решење случаја.

И тек тада – када је случај, криминалистички и правно, био решен – одједном се појављује низ невероватних детаља: извештај са обдукције тела Ане Друмонд, из којег се види да је леш нађен потпуно обучен, сув, и да су пушчани меци ушли у тело преко одеће; балистички извештај са испитивања чаура метака којима су извршена убиства и извештај са вештачења пушке нађене на фарми, који су показали да се уља не поклапају; и, коначно, форензичка испитивања којима је потврђено да су улазне ране на телима Џека и Ане Друмонд биле различите величине и да нису могле бити нанете истим оружјем.

Француски министар правде наређује ново суђење у којем се искази чланова породице Доминици поново мењају, и поново су контрадикторни једни другима. Полиција је сада уверена да је Гастон Доминици на себе преузео кривицу неког од својих синова: од петорице, чак четири су била на фарми у ноћи убиства. Не знају, међутим, кога од њих: стари патријарх клана везан је заветом ћутања. Ипак, само десет дана након прве пресуде, Гастонов унук Роже Перин (17) пријављује се за Легију странаца.

У другом суђењу није успео да се пронађе ниједан нови доказ и, 1955. године, случај се опет затвара претходном пресудом. Међутим, председник Француске, Рене Коти, замењује 1957. године смртну казну Гастону Доминицију доживотном робијом, а 14. јула 1960. његов наследник Шарл де Гол, одлучује да Гастон, због лошег здравственог стања, буде пуштен из затвора уз обавезу да стално борави у једној кући у месту Монфор. Гастон је умро 1965. године, у једном оближњем санаторијуму – при чему његова пресуда никада није формално укинута – после исповести дате свештенику бенедиктинског манастира.

Инспектору Едмунду Себеју никада није била додељена Легија части која му је, брзоплето и неопрезно, додељена. Напротив, деградиран је на место инспектора јавне безбедности у једном мањем месту, одакле је, убрзо затим, и пензионисан. Умро је 1988. године, са осећајем професионалне срамоте.

Тако је завршена афера Доминици, један од најкомпликованијих француских криминалистичких случајева после Другог светског рата. Тек много касније, када главни актери ове приче више нису били живи, полако се открио читав низ невероватних детаља: сер Џек Сесил Друмонд није био само угледни британски биохемичар, него – у току Другог светског рата – и високо позиционирани припадник британске тајне службе САС; са свештеником Лоренцом, чланом француског Покрета отпора у току рата, видео се у једном селу у околини само два дана пред злочин; од свих ствари које су  припадале породици Друмонд – међу којима је било и доста готовог новца – нестала је само Џекова камера; извесни Вилхелм Бартковски, немачки криминалац, у затвору у Диселдорфу у једном разговору помиње како је био међу четворицом људи који су “имали уговор” да ликвидирају британску породицу; пушка којом је злочин извршен нестала је заувек, али су неки сведоци касније потврдили да је припадала Полу Малеу, шефу месног огранка КП Француске и пријатељу Доминицијевих…

Ниједан од ових детаља никада није био предмет, ни истраге, ни суђења. О њима се писало у књигама, неки од њих су поменути у француском филму “Афера Доминици” (1973) у којем су глумили Жан Габен и Жерар Депардје, о њима се причало у разним ТВ емисијама, или уз чашу вина по судским и адвокатским бифеима у Паризу и провинцији – али се ниједан од њих никада није нашао у списима овог предмета.

Афера Доминици се тако преселила, из судница у урбану легенду француске криминологије. Мислило се да ће заувек тамо и остати. А онда се – тачно месец дана по истеку шездесет година од убистава у селу Лир – десио несвакидашњи догађај који је предмет ове приче…

 

II

Последња вожња

(5. септембар 2012, поподне)

Chevaline

“Где би да идемо? У шопинг у град или у шетњу у шуми?”

Породица је тек трећи дан била на одмору и избор за то поподне отац је оставио ћерци. Жени и ташти је било свеједно. Девојчица је размишљала кратко: “У шетњу!”

Да је изабрала ону другу понуђену могућност, да ли бисмо ову причу данас уопште читали? Одговор на ово питање већ пуних седам година мучи Тужиоца. До данас га није нашао.

Било је тек прошло један после подне. У првој недељи септембра, смркавало се мало пре осам увече, и имали су сасвим довољно времена пре него што падне мрак. Ипак, договор је био да се врате до шест. Код рецепционерке, отац се распитао о путевима који воде у планину. Није их било пуно, и сви су пролазили кроз село Шевален.

У аутомобилу је породица заузела уобичајени распоред: муж је са ћерком седео напред, жена и њена мајка позади. BMW караван боје труле вишње брзо је изашао са паркинга у камп насељу на обали језера. За десетак минута су прошли и кроз село, чија је главна улица била скоро потпуно празна, и ту се, отприлике, пут и завршавао. Већ на самом крају насеља, претварао се у не много широку стазу која се, вијугајући, нагло успињала уз брдо. Три уска моста, два бетонска  и један дрвени, водила су их преко бучних планинских потока који су пресецали падину. Следећа три километра, већ окружени густом шумом са обе стране, нису имали где ни да се окрену…

А онда, одједном, нису имали ни где да иду: није више било пута. Стаза је завршавала на невеликом паркингу. Отац је пажљиво довезао аутомобил до саме ивице дрвећа и полако угасио мотор. Изашао је из кола, ћерка за њим. Жене унутар возила су паковале флашице са водом и нешто додатне одеће – иако је дан био сунчан, ветар је већ померао лишће на дрвећу а и понеку грану.

Бициклиста се створио готово ниоткуд. Нису га заобишли на путу, а иза паркинга више није било стазе којом би могао да дође. Можда се одмарао, а нисмо га одмах приметили, помисли отац. У крају, ионако, бициклисти нису представљали неуобичајени призор: што рекреативни, што спортски, волели су стазе у подножју планине.

Ћаскали су, можда, непун минут. О сасвим уобичајеним стварима: времену, стазама, бициклима, кафаницама доле у селу… Готово извесно, нико од њих троје није видео стрелца, пажљиво сакривеног иза високог дрвећа на ободу шуме, пре него што је чуо прве пуцњеве.

Отац је викнуо ћерци да уђе у кола и у истом тренутку се бацио према возачевом седишту, убацио кључ у контакт браву, и покренуо мотор. Девојчица је и даље стајала непомично, тамо где ју је пуцњава и затекла, готово замрзнута. У шоку, он то вероватно није ни приметио; који отац би оставио своју ћерку на милост и немилост убици? Убацио је мењач у рикверц, окренуо волан лево до краја, и дао гас.

Даље се све одвијало прилично брзо: крећући се уназад, BMW је направио полукруг; за то време је стрелац потпуно изашао из шуме, стојећи на средини паркинга, као на центру неког апокалиптичног спортског терена; аутомобил је обишао пун круг, сада окренут задњим делом према шуми, и тамо се заглавио: у растреситој земљи, точкови су се узалуд вртели; успут је браником закачио бициклисту: вукао га је са собом један део круга, а онда оставио на прашњавом макадаму паркинга; крварио је.

У том тренутку, возач је највероватније већ био мртав. Био је упуцан са четири метка од којих су два завршила у његовој глави. Његова жена, такође са четири метка, и опет два у главу. Њена мајка, са три метка, поново са два у главу. Бициклиста, са седам метака, и опет са неизбежна два у главу. Девојчица је погођена само једном: негде између груди и рамена; после је ударена, неколико пута, дршком пиштоља у главу; ударци по малој глави су били тако јаки да су довели до фрактуре лобање; у несвести, обилно је крварила на паркингу, умирући.

Стрелац је укупно испалио двадесет пет метака: седам у бициклисту, један у девојчицу и седамнаест у аутомобил у покрету. Деветнаест, укупно, завршило је у петоро људи, од тога осам у њиховим главама. Шест је испаљено у гуме. Ниједан метак није погодио ни врата, ни кров, ни хладњак, ни било који други део аутомобила. Ниједан није промашио циљ.

Било је тачно двадесет до четири после подне, у среду, 5. септембра 2012. године.

 

III

Тужилац

(5. септембар 2012, увече)

Image result for eric maillaud procureur de la republique

У својој педесет првој години, већ једанаест година је био тужилац Републике; од тога последњих пет, у овом месту. Погранични град, који се простирао на скоро седамдесет квадратних километара, имао је око сто двадесет хиљада становника: готово половина је живела у предграђима, заправо у малим насељима, кружно распоређеним око старог, средњовековног језгра.

Син двоје лекара, први правник у дугој историји породице Мајо, није имао много тежак посао: једно до два убиства годишње, скоро сва од њих рутинска. Нека пљачка, кафанска туча или породична свађа које су се лоше завршиле; убиства из користољубља или страсти, случајна убиства. Свих једанаест случајева које је дотад имао успешно је, уосталом, разрешио. Ниједно од њих се није десило у шуми…

Сада је, међутим, нервозно пушио у својој канцеларији, чекајући да се у суседној сали окупе новинари. Телефонски позив од његовог шефа из Париза био је сасвим јасан: овај случај има осетљиву међународну димензију; председник Републике је звао врховног тужиоца Француске и захтевао да, у медијима, не остане ни трачак сумње да Република није у стању да га разреши.

Обасјала су га светла блицева, шкљоцања камера и мобилних телефона. Ерик Мајо је отпио гутљај воде и почео да чита са припремљеног папира:

“Данас око петнаест часова и четрдесет минута, у атару села Шевален, за сада непознати починилац је из ватреног оружја, лишио живота британске држављане Саада ал-Хилија (50), инжењера, његову супругу Икбал (47), зубарку и њену мајку, шведску држављанку, Сухајлу ал-Алаф (74), пензионерку. У овом злочину страдао је и француски држављанин Силван Молијер (45), радник. Девојчица Зејна ал-Хили (7), повређена у нападу налази се у одељењу за интензивну негу болнице у Греноблу и тренутно је у коми. Тужилаштво департмана Анеси у сарадњи са Жандармеријом предузима све уобичајене истражне радње. Уверени смо да ће овај злочин брзо бити расветљен.” 

Преко двадесет новинара и фоторепортера гурало се у малој сали тужилаштва у Анесију. Ерик је осетио како му прве грашке зноје клизе низ чело – рефлектори ТВ камера су додатно повисили температуру у већ помало загушљивој дворани – али није хтео да из џепа извади марамицу и обрише зној. Знао је да ће то неки насртљиви новинар да сними са посебним задовољством, а да ће његов злобни уредник, од свих фотографија снимљених те вечери, одабрати баш ову. Биће то крунски доказ да је Тужилаштво у паници.

Прва три питања су била очекивана:

Да ли разматрате тероризам као могући мотив?

Да ли је познато шта су жртве радиле у Француској, тако близу границе?

Хоће ли девојчица преживети? Да ли је она видела убицу?

Ерик је на све ово имао већ спремне одговоре. Четврто питање га је, међутим, готово избацило из равнотеже:

Да ли тужилаштво има икакве претпоставке где се налази друга девојчица?

Друга девојчица? Погледао је ка потпуковнику Жандармерије који је стајао поред њега; овај је само збуњено слегнуо раменима. Руком је потражио табакеру у џепу сакоа; иако је знао да пред новинарима не сме да запали цигарету, био је то махиналан покрет, знак да га полако обузима паника… И док је још размишљао како најбоље да објасни да за другу девојчицу тек сад први пут чује, а да не испадне будала, видео је још једну подигнуту руку. Ону руку.

Са полуциничним осмехом, као да пред свима жели да га упозори како му је шлиц на панталонама откопчан, јавио се истраживачки новинар Густав:

“Наш портал сазнаје да је тела нашао још један бициклиста. И он је, гле чуда, британски држављанин, бивши пилот Краљевског ратног ваздухопловства. Да ли је то само коинциденција? Да ли је он можда био ангажован као чистач?”

Густав Флерио, истраживачки новинар, повремени сарадник листа “Слободни Савојар”, залуђеник у оружја, стрељане и тајне службе, увек склон теоријама завере, претио је да ову конференцију за штампу претвори у фијаско.

Лепо ми је Вероника рекла да тај скот може да ми буде или савезник или непријатељ, сетио се. Требало је да га позовем мало раније, на консултације у четири ока, као колега са колегом, сећао се њених савета. То би му потхранило сујету и онда би био нежнији. Његова заменица јесте волела мушкарце, нарочито оне дупло млађе од себе, али никако није била глупа…

У том тренутку је у салу ушла секретарица: хитан телефонски позив из Лондона спасао је Ерика даљих питања. Као и одговора на ова, већ постављена.

Сат на торњу средњовековне цркве у Анесију откуцао је девет пута…

 

IV

Позив из Лондона

(5. септембар 2012, 21 час)

Image result for London mysterious picture

Мушки глас који се представио као други секретар француске амбасаде у Лондону био је врло налик снимљеном гласу на говорним аутоматима:

“Извињавам се што прекидам Вашу прес конференцију, али сам позван да за пола сата дођем у седиште спољне обавештајне службе, СИС. Потребно ми је да знам бар нешто о случају.”

Арно Тимоније, официр за везу француске тајне службе ДГСЕ са њеним британским колегама, био је последњи човек који је Ерику у том тренутку могао да падне на памет:

“Спољне обавештајне службе? По првим подацима са терена, жртве су породични људи, туристи који су камповали на оближњем језеру…”

“Господин Саад ал-Хили је свакако био породичан човек и можда – то још увек не знамо – био у Француској ради камповања. Али ја нисам позван на састанак у девет увече – у Лондону је било сат раније него у Европи – због његовог одмора. Ал-Хили је, као машински инжењер, радио за компанију која је за министарство одбране пројектовала нови тип сателита. Онда је, према нашим сазнањима, на свом лаптопу понео и много нацрта и података које није смео да износи ни из фирме, а камоли из земље…”

Ерику називи водећих британских компанија из војно-индустријског комплекса нису, сами по себи, значили бог зна шта. Изван свог посла бавио се дегустацијама француских сирева и сакупљањем поштанских маркица. Ипак, био је довољно искусан да предвиди да се овај случај, незаустављиво, креће правцем којим он, у досадашњој каријери, никада није ишао. Воде међународне шпијунаже биле су за њега terra incognita.

Укратко је свом саговорнику саопштио оно мало колико га је жандармерија и самог обавестила: на месту злочина нема других трагова гума осим оних које је оставио аутомобил којим су се довезле жртве; убица није сакупио чауре и постоје индиције да се ради о доста ретком моделу пиштоља; девојчица је у коми, али је преживела првих, и најтежих, шест сати; бициклиста, Француз, се вероватно нашао на погрешном месту и у погрешно време. О питању које му је пре само пар минута постављено на конференцији за штампу, оном о другој девојчици, није му рекао ништа; у том тренутку он није још знао ни да ли она уопште постоји.

А онда, глас који је подсећао на говорни аутомат, саопштио му је ново шокантно сазнање:

“Председник Оланд и премијер Камерон су имали телефонски разговор око деветнаест часова вечерас. Британци инсистирају да буду у потпуности укључени у Вашу истрагу. Наша влада се, наравно, слаже. Ово је, дабоме, све незванично, али очекујте да врло брзо добијете и службену потврду: истрага убиства породице ал-Хили биће преузета као мултинационална, у режиму европске полицијске сарадње Eurojust.”

“Да ли ће ме ови политичари и шпијуни пустити на миру да пронађем убицу?” помислио је зловољно Ерик и – као да је глас из аутомата могао да му чита мисли – убрзо и добио одговор на питање које је остало неизречено:

“Када будете дошли у Лондон, обавезно се јавите. Има један леп либански ресторан на Мејферу. Бићете мој гост.”

“Када будем дошао у Лондон?” – провинцијски тужилац је био запањен.

“За неколико дана. По информацијама којима ми располажемо. А оне су обично тачне.”

***

И тако се дан у којем се злочин догодио, за непуна три сата завршио. Највећи део становника наше планете већ је био у својим креветима, или се спремао да у њих пође. Али, не и двојица Француза…

Ерик Мајо, страствени филателиста, у свом дому је разгледао албуме са поштанским маркама. То је увек радио када би се суочио са изненадном мистеријом коју је морао да разреши. Разнобојни комадићи папира, са печатима француских пошта у удаљеним деловима света – Мароку, Чаду, Камбоџи, Либану, Мадагаскару – још од дечачких дана приближавали су му свет авантуре. Свет коњаника Легије странаца, храбрих капетана бродова, коцкара и фаталних жена. Свет мистерија деветнестог века. И сада, као да се једна од њих некако искрала из свог времена, чудом прешла кроз границе три века, и спустила се овде, у двадесет први век. И то, од свих места на кугли земаљској, баш на његов писаћи сто.

Арно Тимоније, страствени обавештајац, није отишао на “хитно заказани састанак” са својим британским колегама. Он је уосталом већ био завршен, и пре његовог телефонског позива у Анеси. Уместо тога, изашао је из зграде амбасаде на Најтсбриџу и кренуо кроз Бромптон Роад. Један пар јапанских туриста, неколико пијаних тинејџера и мало возило градске чистоће – Арно се увек чудио како тако велики град чисте тако малим возилима – било је то све са чиме се сусрео на свом кратком путу.

После непуних десет минута ушао је у Мамунија Лонж. У фотељи прекривеној љубичастом кожом чекао га је човек плавих очију, обријан до главе. У неформалној атмосфери ресторана познатог по либанској и мароканској кухињи, међу гостима неодређеног франко-арапског изгледа, одударао је и по изгледу и по држању. Неупућен посматрач би рекао да се ради о остарелом плаћеном убици, који сада уговара послове за своје млађе колеге.

Али, неупућен посматрач би овог пута погрешио: Стивен Рајт је био уредник црне хронике Дејли Меила, једног од водећих лондонских таблоида. Француски дипломата се уморно спустио у фотељу поред њега. Од конобарице боје чоколаде наручио је џек данијелс са две коцке леда и онда, одједном и без увода, рекао ту реченицу:

“Тамо изгледа још не знају да су ваши људи већ три сата на месту злочина.”

Разменили су још неколико кратких реченица, које оном неупућеном посматрачу, вероватно, не би ништа значиле. Али њих двојица су се сасвим добро разумели: испили су своја пића и разишли се, без поздрава.

Док је чекао да се појави жуто светло лондонског таксија – до куће у Пимлику имао је десетак минута вожње – Стивен Рајт је написао кратку поруку на свом телефону:

“Французи ће сарађивати. Јако је важно да Комитет припреми инструкцију за медије, најкасније до осам ујутро. “

Дежурни у једној згради у Вајтхолу најпре није био сигуран да ли је мудро да свог шефа узнемирава у пола један после поноћи. Онда је ипак погледао у књигу шифара: порука је била потписана кодом Ромео Делта Два; Прве две речи су биле ознаке за мото његовог послодвца: Regnum Defendаe; број иза њих је означавао степен приоритета, додељен сваком овлашћеном пошиљаоцу поруке.

Има новинара који се замајавају јурећи обавештајце; има обавештајаца који се замајавају јурећи новинаре. И једни и други, најчешће, мисле да тиме користе својој држави. Али Стивен Рајт, мада је могао да буде и једно и друго, није био ниједно. Он је, те јесени 2012. године, био међу десет људи у Великој Британији који су, у суштинском значењу те речи, били држава.

Механизам Комитета је стављен у погон.

 

V

Девојчица

(6. септембар 2012, 2 часа ујутро)

Image result for al hilli daughters

Било је око једанаест сати увече када су Јанс Јансен и Ан-Мари Судерман, двоје Холанђана који су камповали поред ал-Хилијевих, позвали локалног полицајца. Били су забринути када су видели да их још нема, а тек око десет су на телевизији чули да се недалеко догодило убиство у којем се помиње и једна девојчица. Инсистирали су, међутим, на једној другој ствари:

“Они су овде били са две девојчице, старијом и млађом. Отишли су поподне, сви заједно. У вестима се помиње само једна.”

Жандармерија је од пола пет поподне испитивала место злочина: тражила трагове гума и ципела, сакупљала чауре, разговарала са људима који су се били затекли у околини. Аутомобил и тела, међутим није дирала; наређено им је да сачекају форензичаре из Париза, са потребном опремом. Потпуковник Беноа Винеман, командант истражног одељења жандармерије из Анесија био је изненађен: инструкција из министарства полиције била је помало неуобичајена јер су његови људи и сами, а у сваком случају уз помоћ оближење станице у Греноблу, имали сасвим довољно ресурса. Овако су изгубили прва три сата која су могла да буду кључна у истрази; у ишчекивању инструкција из Париза, и договарајући се са тужиоцем око конференције за штампу, цела два сата није затворио ни шири периметар око места злочина: контролни пунктови на локалним путевима су постављени тек око шест увече.

Око десет, када се Винеман са конференције вратио до паркинга у шуми, тамо је све врвело од неких људи које није препознавао. Има их много више него што би то тражила обрада четири леша. Неки од њих уопште и не личе на Французе, помислио је командант жандарма из Анесија, а баш ни на полицајце.” Претпостављао је, ипак, да је неко од његових шефова у Паризу знао кога је послао на његово место злочина.

Али, чим је стигао полицајац из кампа са вестима о другој девојчици, Винеман се сетио на први поглед бизарног питања истраживачког новинара на конференцији за штампу. Одакле је он то могао да зна? Где се то дете налази? Одавно је пала ноћ и потрага по шуми је била врло практично немогућа; дошао је хеликоптер са термалном камером који је надлетао простор у покушају да, негде у околини, инфрацрвеним зрацима ухвати обрисе неког људског тела. Без успеха – сензори су показивали само обрисе четири леша; били су још увек топли.

Форензичари из Париза су тек око поноћи приступили самом возилу у којем су се налазиле три од четири жртве. Сви меци су били испаљени кроз прозоре аутомобила; врата су остала затворена, и закључана. Убица – или убице – нису ни покушале да уђу унутра. Винеман је забележио у свој нотес:

“Мотив очигледно није пљачка. Осим уколико оно што је убице занимало није већ било изнето пре него што су жртве покушале да побегну.”

И онда је, на задњем седишту BMW, испод сукње млађе од две мртве жене, једна од истражитељки пронашла дете. Комшије са језера су биле у праву, баш као и истраживачки новинар: после осам сати проведених међу ногама мртве мајке, девојчица, не старија од три до четири године, била је у стању потпуног кататоничког шока; није могла да говори и изгледало је да ништа не чује. Убрзо су је болничка кола одвезла у болницу у Анесију, на одељење дечје психијатрије.

У аутомобилу су пронађени један лаптоп и два мобилна телефона, лична документа, кредитне картице и уобичајена количина готовог новца. Све то је потпуковнику Винеману, у кеси, дала њему непозната жена која је претраживала унутрашњост возила:

“Доказни предмети. Сутра ће наши људи доћи у жандармеријску станицу да потпишу записник о примопредаји. Касно је да сада то радимо.”

Бринета од својих четрдесетак година говорила је савршеним француским језиком. Чак исувише савршеним за полицајца, помисли жандарм. Док се возио према граду, већ негде пред зору, није могао да се отме утиску да јој је и акценат био помало чудан. Не онако тврд, као код Немаца, нити певајући, као код Италијана; али као да јој француски није матерњи језик?

 

VI

Покретне мете

(6. септембар 2012.)

Други дан је почео са добрим вестима: рањена девојчица је преживела ноћ и њено стање је стабилно; употребљена муниција калибра 7.65 милиметара одговарала је полуаутоматском пиштољу Luger 06/29, произведеном у Берну; модел је коришћен у швајцарској војсци негде до краја шездесетих година двадесетог века, када је повучен из употребе; пронађене су све чауре: двадесет пет.

Тројица форензичара из Париза ушла су у станицу жандармерије у Анесију око девет сати. Још тројица су се упутила ка мртвачници где су била пренета четири леша. Винеман је био изненађен:

“А где су остали? Јуче је тамо било преко двадесет људи? Где је колегиница која је рекла да ће доћи да потпише записник?” 

Њихов шеф је слегнуо раменима:

“Нема осталих. Нас шесторо је дошло из Париза. Ево налога из Дирекције полиције, са списком наших имена и службеним бројевима. Мислили смо да су оно ваши људи?”

***

А онда је све поново кренуло непредвиђеним током. Тај предосећај је Ерика обузео и пре него што је подигао поглед са папира на столу: већ када је осетио облак парфема у којем се кретала Вероника:

“Густав има нека нова сазнања.”

Са тим речима, у његову канцеларију је увела истраживачког новинара. Потом је села на ивицу писаћег стола свог шефа, окренула му леђа и прекрстила ноге, откривајући своја колена Густавовом погледу. Тужилац је погледао у ненајављене госте:

“Корисна, надам се?”

“Мало смо истраживали прошлост убијеног бициклисте. Знаш где је радио?”

Полазећи од – на први поглед логичне, али недоказане – претпоставке да се бициклиста само затекао на погрешном месту у погрешно време, Ерик није знао одговор на то питање. Нико од његових сарадника се бициклистом није ни бавио: цела истрага је била усмерена на породицу Ал-Хили. Ерик је слегао раменима.

“У фабрици ЦЕЗУС, десетак километара одавде. Тамо је радио до пре месец дана, отприлике.”

У канцеларији је завладао мук. Сво троје су знали, сасвим добро, шта је ЦЕЗУС: локални погон мултинационалне компаније АРЕВА, једног од највећих произвођача нуклеарних компоненти на свету. ЦЕЗУС је компанију снабдевао цирконијумским елементима за контејнере неопходне за транспорт нуклеарног горива. 2007. године немачки лист Шпигл их је оптужио за кршење режима санкција УН, уведеног за нуклеарни програм Ирана.

Ерик је, поред тога, мислио и на чудни разговор од претходне вечери; обавештајац из Лондона му је скренуо пажњу да је Ал-Хили радио за Радерфорд Еплтон. Обе жртве су биле запослене у војно-индустријском комплексу? Тужиочеве мисли су биле збркане:

“Која је то вероватноћа да се њих двојица случајно сретну баш на том месту, усред недођије у подножју француских Алпа, на пустом паркингу? Или можда није било случајно? Али, зар онда не би привукли мању пажњу у људској кошници неког милионског града? Лондона, Париза? Или чак и у много мањој Женеви, удаљеној само четрдесет минута вожње? Ако је сусрет био случајан, зашто је ал-Хили изашао из аутомобила? Да би проћаскао са потпуно непознатим бициклистом? Или су ипак имали унапред заказани састанак, а камповање је само послужило као маска?”

Ко је овде био мета? Француз? Ирачанин? Обојица? Вероника је позвала Густава на кафу у бистро преко пута зграде тужилаштва и Ерик је, са олакшањем, схватио да је поново сам у својој канцеларији. Највећи део посла тек је предстојао: реконструкција целе трасе коју је породица Ал-Хили прешла од уласка у Француску, анализа разговора и порука са свих мобилних телефона нађених на месту злочина, као и саобраћаја са локалне базне станице. Ту негде, потиснуто испод дневних информација, остало је и питање које му се мотало по глави од претходне вечери, оно које је наговестио Арно: да ли је решење овог злочина, можда, у Великој Британији?

***

Негде пред ручак, дежурни из комуникационог центра ушао је у његову канцеларију. Готово без куцања. Задихан – јер је из просторије у сутерену, једине у згради заштићене од електронских прислушкивања, трчао до Ерикове канцеларије на другом спрату – спустио је на тужиочев сто два листа папира:

“Париз. Одељење за међународне везе Министарства унутрашњих послова. Информација из Лондона…”

Већ први поглед на документ распршио је све наде Ерика Мајоа да ће, тог дана, ручати:

“Убијени Саад ал-Халили има брата Заида. Двојица браће се налазе у судском спору већ скоро годину дана, око наслеђа њиховог покојног оца. Имовина укључује куће и куће и станове у Британији, Француској, Шпанији и Ираку, и износ у новцу, не мањи од милион фунти, на рачуну у једној швајцарској банци.”

Док је окретао телефон да изда налог за проверу граничног прелаза према Женеви, тужиоцу је стигла депеша од колега са севера земље: породица ал-Хили стигла је у Француску фериботом преко Калеа, у четвртак, 30. августа. У камп код језера пријавила се увече, у  понедељак, 3. септембра 2012. године. 

“Ако је и ишао у Женеву до банке, то је могао или у уторак или јуче ујутро. У понедељак су стигли исувише касно и банке су тамо већ биле затворене. Да ли су убице тражиле милион фунти у готовини? Да ли би ал-Хили оставио толики новац у камп-кућици у насељу? Или би га ипак понео са собом? А можда је тек био планирао да оде, а неко се потрудио да га у томе спречи?”

Већ скоро двадесет година, граничног прелаза између Француске и Швајцарске није било. Земља сатова и чоколаде била је чланица Шенгенског споразума. Али су зато на месту где је некада постојао, постављене безбедносне камере, и на њиховим снимцима остајало је регистровано свако возило које би прошло између две земље. Можда ће ти снимци решити бар прву у низу недостајућих коцкица у мозаику овог злочина: мотив.

***

Вероника се вратила у канцеларију тек пред крај радног времена. Кафа са истраживачким новинаром је, очигледно, потрајала… Али, и овог пута је дошла са новом информацијом. Тријумфално се смешкајући, питала је свог шефа:

“Знаш ли са ким је живео бициклиста Молијер?”

“Видео сам негде да је био разведен? Четрдесет пет година, двоје деце. Имао је репутацију женскароша… Па не мислиш ваљда да је мотив овако ужасног злочина љубомора? И зашто је онда побијена ова несрећна арапска породица?”

“Да, разведен. Али у последње две године је живео са апотекарком Клер Шуц. Пре пар месеци су добили бебу. А њена породица га никако није волела. Недавно јој је отац преписао власништво над апотеком, оном у Грињону. То значи да је, бар на папиру, постала милионер…”

И док је Вероника детаљно препричавала све трачеве које је чула од истраживачког новинара, тужилац је обухватио главу са обе шаке. По први пут се осећао беспомоћно. Добро је знао да ће медени месец са медијима трајати највише четрдесет осам сати: то је било максимално време у којем ће бити задовољни подацима из истраге које он може да им да. По истеку меденог месеца почеће да копају сами, ослањајући се на непроверене информације, трачеве, анонимне дојаве… Првих двадесет четири часа је прошло. Потенцијалних осумњичених је било све више, индиција у којем правцу би истрага требало да крене све мање, а доказа – јединог до чега му је било стало – доказа није било уопште…

VII

Оружја, сведоци и трагови

(септембар 2012.)

Сви ми Европљани, кад професионално убијамо људе из пиштоља, то радимо углавном на исти начин: један метак иде у тело, у шире подручје груди, где је највећа вероватноћа да погоди и разори неки од виталних крвних судова; други иде у главу, најчешће у чело. Тзв. двострука овера гарантује фатални исход са више од деведесет посто вероватноће. Тзв. “мозамбички дрил”, који примењују најамници у разним војскама света, подразумева два метка испаљена у подручје груди, и један у главу или врат. За разлику од нас, Израелци то раде мало другачије – тако их уче откад им држава постоји – најпре се пуца у главу мете, два пута, а онда још једном, у груди, тзв. обрнута трострука овера.

Ерика је овај modus operandi мучио од самог почетка: начин на који су убијене све четири жртве на паркингу у Шевалену није се уклапао ни у један од стотина сличних случајева из претходне деценије које је његов тим испитивао: ни у самој Француској, ни код мафијашких убистава у Италији, ни у исламистичким терористичким нападима по Белгији и Немачкој, чак ни у источној Европи где се обично пуца у свим правцима бесконачно много пута… Уклапао се само у три случаја у којима су истражитељи сумњали да је ликвидацију извео израелски МОСАД; сва три, узгред, нерешена до дан-данас.

***

Тела је пронашао још један бициклиста – игром случаја исто Британац. Брет Мартин, бивши припадник Краљевског ратног ваздухопловства, имао је викендицу у околини и лета обично проводио у Савоји.

“Возио сам тим путем често, траса има око пет километара, таман за поподневну релаксацију. Обишао ме је прво Молијер, имао је бољи, спортски бицикл, и као да је журио. Мало касније, обишао ме је и љубичасти BMW караван.”

Потпуковник Винеман је пажљиво гледао у детаљну карту подручја, на зиду жандармеријске станице у Анесију. На калкулатору свог мобилног телефона покушавао је да израчуна кретање сведока на путу, означавајући тачке у којима су га жртве обишле:

“Сигурни сте да сте се на паркингу појавили у 15,45?”

“Да, видео сам најпре Силванов бицикл. Лежао је на путу, мало даље од места где је био његов леш. Девојчица је била у полусвесном стању. Тела у аутомобилу нисам ни приметио. Сећам се само да је мотор још радио, и да су се задњи точкови окретали у празно.”

“Дакле, ако сте овде били када Вас је обишао аутомобил” – показао је тачку на мапи – “онда сте, у тренутку убиства, били отприлике овде?”

“Да.”

“То је око петсто метара. И кажете да нисте чули пуцње?”

“Не.”

“И нисте никога видели да долази из супротног правца?”

“Прошао је неки човек на мотору, неко време након што ме је обишао аутомобил са ал-Хилијевима. Не знам тачно колико после, можда пет минута. Мотоциклиста је био у тамно плавом или црном комбинезону, нисам обратио пажњу. И на глави је имао мотоциклистичку кацигу, исто тамну.

“Да ли Вам је нешто упало у очи на њему – или њој?”

“Рекао бих, по фигури која је одавала грађу тела, да је вероватније да је у питању мушкарац. Такав ми је бар био утисак кад сам га видео. Да, занимљиво је да је ишао врло, врло полако. Неуобичајено полако, с обзиром да је пут био празан.”

У тишини која је одједном завладала Беноа је још једном погледао службену белешку коју је истрага тог јутра добила од мобилног оператера Bouygues Télécom, чији је број користио Силван Молијер: последњи разговор са тог броја обављен је у 15.32; корисник је позван са броја за који је утврђено да припада његовој бившој жени; разговор је трајао двадесет седам секунди. “Убијен је у тих тринаест минута, колико је прошло од краја разговора до Бретовог доласка. Како је могуће да Енглез није чуо пуцње на удаљености од петсто метара? Да ли је коришћен пригушивач? Ко је тајанствени човек на мотору који је возио неуобичајено полако?

“Шта сте тада урадили?”

“Било је очигледно да је бициклиста мртав. Девојчицу сам поставио на бок, што је најбезбеднији положај у случају да падне у несвест. Дошао сам до аутомобила, врата су била закључана. Разбио сам стакло и угасио мотор. Нисам знао да ли је неки од метака можда погодио резервоар са бензином Осмотрио сам сво троје путника које сам видео.”

“Нисте детаљније утврђивали да ли су можда још живи?”

“Није било потребе. Свако од њих је био погођен са по два метка у главу, спреда. Нису имали пола лица.”

Беноа се вратио до мапе на зиду:

“Колико је све то трајало? Шта сте после урадили?”

“Не више од два минута. Било ми је јасно да су убијени непосредно пре мог доласка и нисам знао да ли се убица можда крије у шуми. Помислио сам да бих и сам могао да будем мета. Покушао сам да добијем полицију или ватрогасце, али на паркингу није било сигнала мобилне телефоније. Сео сам на бицикл и пошао назад…”

“Успут сте срели оно троје планинара? Они су били већ близу паркинга?”

“Да, нисам возио дуже од пар минута. Са њиховог телефона је позвана полиција.”

Беноа се вратио белешкама на столу: извештај је показивао да је полиција позвана у 15.48. Први аутомобил са жандармима се појавио у 16.03. Он и Ерик Мајо су се појавили заједно, у 16.15. “Јако кратко време. Готово немогуће. Мораћемо да направимо реконструкцију. Али за сада ова прича нема слабе тачке, одговори су конзистентни. Чак и сувише конзистентни…” – помислио је.

***

Планинари, мушкарац и две жене, потврдили су Бретову причу: ишао им је у сусрет, рекао шта се догодило, руке су му биле крваве; пошли су са њим заједно, до места злочина – тамо није било никаквих промена – али су се плашили да би убица и даље могао да буде у шуми. Онда су сишли пар стотина метара, до последње фарме уз пут, и тамо заједно сачекали ватрогасце, који су први стигли после петнаестак минута.

Много занимљивија је била изјава Малвина Мирабела, шумара, који се кретао из супротног правца и на паркингу видео металик сиви BMW X5, британске регистрације и производње – са воланом на десној страни. У њему је био само возач, “обријане главе, са малом брадом, тамније пути и помало оријенталног изгледа”. На паркингу није било више никог. Упозорио га да је пут после паркинга забрањен за моторна возила и замолио да се врати, што је овај и учинио. Кренуо је за њим, али био је бржи и није видео где је после отишао. Не може да се сети тачног времена када се све то догађало, али је сигурно било после 15,15 часова.

Винеман је делиће различитих изјава покушао да уклопи у једну целину:

“Тада на месту злочина још није било ниједне од жртава; возач овог аутомобила је могао да буде извршилац само ако се негде сакрио, па се – по одласку шумара – вратио на паркинг. То је мало вероватно, јер би га или Брет или планинари, сигурно успут видели. Међутим, он је можда довезао убицу, и оставио га тамо, у шуми? За највише двадесет минута до пола сата могао је да стигне до паркинга и са супротне стране, обилазним путем.”

Један други детаљ му је, међутим, привукао пажњу:

“Господине Мирабел, тог дана је у истој секцији било још једно возило са шумарима, чак двојицом њих? Да ли је то уобичајено?”

“Ја и нисам ни био у смени тог дана, преузео сам је ванредно у подне, кад ми је шеф јавио да се колега не осећа добро, и да га одменим до краја радног времена. Задужио сам возило у сервисном центру и кренуо на терен. Можда је овај други аутомобил возио болесног колегу? Нисам их срео.”

На маргини роковника у коме је бележио чињенице са саслушања сведока, Беноа Винеман је записао, бише као подсетник за себе самог:

“Исувише шумара на малом простору, тог дана.”

Дао је инструкције да се у целом департману, а и у суседним, провере возила тог типа, британске производње и таблица. Иако је знао да су шансе мале: у наредних сат времена могао је да буде у Италији или Швајцарској. До краја тог истог дана могао је да изађе из Европске уније, негде на њеним источним границама, у Словенији.

***

“Зашто мислиш да би убица британске породице користио британско возило? Било би много мање упадљиво да је украо нека француска кола? Или изнајмио нека, са украденом возачком дозволом, и платио у готовини?”

Беноа се те вечери видео са Ериком у бистроу La Taverne Savoyarde. Било је још топло и седели су у башти, посматрајући децу која су се играла на обали језера. Тужиочево питање је на први поглед звучало логично, али је искусни жандарм све мање веровао у случајности – бар када се радило о овом злочину:

“Зато што је убица вероватно хтео да нас наведе на погрешан траг. Толико британских елемената у овом злочину: жртве, крунски сведок, мистериозно возило. Као лепо послагане коцкице.”

“Шта каже Силванова прва жена? Зашто га је звала? Зашто су тако кратко причали.”

“Наводно да му каже нешто око деце. Тврди да је одговорио на позив, али задихан јер је возио узбрдо и да јој је рекао како ће је звати кад стигне на одмориште. Број је после био недоступан.”

“Занимљиво, била је у контакту и са Клер, баш тог дана?”

Беноа Винеман је отпио велики гутљај вина; значајно је подигао обрве пре него што је одговорио:

“И још занимљивије, тај бицикл поред којег је Силван убијен је специјални, ручно прављени, луксузни спортски бицикл. И то не полован, него нов. У радњи кошта око пет хиљада евра.”

“Како је незапослени радник могао то да купи?”

“Није га он ни купио. Добио га је на поклон претходног дана, од господина Шуца, апотекара. Оног истог за којег се по граду прича да га као евентуалног будућег зета никако није волео. И тог дана је по први пут узео да га испроба.”

“Чудно. Баш на том путу, из Шевалена у планине? Ко још вози тако скуп бицикл на тако лошем путу, пуном рупа? Ево, онај Енглез је тамо возио крнтију од бицикла.”

“Још чуднија је једна друга ствар: према Силвановој бившој жени, и она га је питала исто. Знаш шта јој је одговорио? Тај пут, ту руту, му је саветовао поклонодавац, господин апотекар Шуц.”

“Као да није жалио пара и труда да му несуђени зет тог дана, у то време, буде баш на том месту?”

***

Винеманови жандари растрчали су се по свим стрељачким клубовима и стрељанама у кругу од сто километара од Анесија: тражио се сваки, и најситнији, детаљ о неком стрелцу који је у последњих пола године вежбао гађање са Лугером, било којим. Нађена су свега двојица: обојица страствени колекционари, са уредним дозволама за оружје; обојица без икакве везе са жртвама, са чврстим алибијем за среду 5. септембар, и – што је било најзначајније – са пиштољима  из којих, месецима, није пуцано.

Балистички експерт је био скептичан:

“Шансе су, практично, равне нули. Не заборавите да је пиштољ произведен, највероватније, око 1929. године. Био је врло популаран за време Другог светског рата, међу борцима Покрета отпора у Савоји. Та оружја су прошла кроз много руку: шверцована из Швајцарске, крадена, препродавана и поново крадена, узимана са тела погинулих бораца, сакривана у тајним складиштима по планинама, вађена оданде, па поново сакривана пред Немцима. После рата држана као трофејни пиштољи, многа нерегистрована. Пронаћи траг који води до власника – чак и кад бисмо имали пиштољ, а немамо га – практично је немогуће.”

“Одакле ових неколико комадића бакелита? Како је дршка могла да се разбије? Од ударца у Зејнину главу? Могу ли нам они сузити потрагу?” – Ерик је покушао да буде практичан на састанку са балистичарем.

“Мало је вероватно да би се дршка сломила од ударца у дечју лобању. Али, ако је пиштољ испао са висине од, на пример, једног метра, на асфалт паркинга, то би било могуће. Не нужно, али могуће. На пример, приликом замене празног оквира са муницијом пуним.”

Винеман се у том тренутку укључио у расправу: његово питање је, само на први поглед, изгледало бесмислено:

“Под условом, наравно, да је то бакелит од баш тог пиштоља.”

“Како мислиш, баш од тог? А од ког другог?”

“Хтео сам да кажем, да тих неколико комадића није намерно одломљено са неког другог пиштоља, понето и остављено на лицу места како би нам заварали траг. А да је пиштољ којим су извршена убиства сасвим читав. Тако не бисмо обратили пажњу, чак и ако бисмо случајно дошли до њега.”

 

VIII

Заједничка истрага

(13. септембар 2012.)

FRANCE-BRITAIN-CRIME-SHOOTING-INQUIRY : Fotografía de noticias

“Јесте, спорили смо се, има томе, можда, годину дана, откад је отац изненада умро. Око наследства. Нисмо могли да се договоримо и онда је све морало да оде на суд… Али све сте погрешно схватили, није ту било тешких речи. Ми Арапи држимо до кодекса породичне части. Једноставно, дали смо тај случај нашим адвокатима и они сада размењују писма…”

Заид ал-Хили је сазнао да је његов брат мртав у четвртак, 6. септембра, од пријатеља чија је жена вест видела на телевизији. Четвороструко убиство у француским Алпима било је врста приче која би – чак и да није била окружена тако мистериозним околностима – свакако добила значајну пажњу у европској штампи.

Заид је отишао до полицијске станице у Ешеру у Енглеској, да се распита за детаље, али нико од тамошњих полицајаца, па чак ни детектива који су се бавили озбиљним злочинима, није могао да му каже ништа више од онога што је и сам знао.

У петак је полиција дошла до његовог стана да му и званично саопшти да му је брат мртав. Буљук новинара и фоторепортера био је на улици, и полицајци су били љубазни да га испрате из стана и довезу до полицијске станице где му је обезбеђен смештај – “изгледало је као мала хотелска соба”, сећао се касније Заид – прво у Сарију, а потом и у Сасексу.

И, у разговорима који су тамо вођени – детективи су се распитивали о његовом кретању између 25. августа и 5. септембра 2012. године, затражили његов мобилни телефон и лаптоп – поставило се и питање међусобних односа два брата. Тада је Заид први пут и поменуо њихов судски спор.

После две недеље колико је провео као гост локалних полиција, и након што су се новинари коначно разишли, Заид ал-Хили се вратио кући. Његове невоље су, међутим, тек почињале…

***

Авион из Лиона слетео је на писту лондонског аеродрома Гетвик у среду, 12. септембра 2012. ујутро. Док су сви још седели на својим местима, стјуардеса је преко разгласа позвала четири путника да одмах дођу до предњих врата: њих је чекала специјална процедура. Ерик Мајо, Беноа Винеман, истражни судија Мишел Молен и пуковник Марк де Тарле, шеф бироа за криминалне истраге француске жандармерије, сишли су право на писту и ту сели у два Ланд Ровера Скотланд Јарда која су их чекала; пасоше никоме нису ни показали – јер, копије њихових пасоша је британска полиција већ унапред добила; управо су биле активиране процедуре предвиђене режимом Eurojust – заједничке међународне полицијске истраге у тзв. озбиљним случајевима са елементом иностраности – и то тек по трећи пут у целој Европи, откад је овај режим почео да функционише, 2003. године.

“Саад ал-Хили је рођен у Багдаду, 1962. године, у породици богатог трговца Кадима ал-Хилија. По доласку на власт Садама Хусеина, 1968. године, више чланова породице долази у сукоб са новом влашћу; неки од њих су хапшени и мучени. Ал-Хилијеви напуштају Ирак 1971. године, иако једно време њихов отац и даље, преко посредника, управља својим пословима у земљи. Коначно распродаје већину својих имања 1981. и од тада живи повучено у Енглеској.”

“После смрти оца, у августу 2011. године у Севиљи у Шпанији, браћа су једно време наставила да живе заједно у кући у Клајгејту. Међутим, још у фебруару, Саад је агенцији за регистрацију предузећа доставио документ којим је брата разрешио као секретара његове приватне фирме, и уместо њега уписао своју жену Икбал. Односи су се додатно пореметили те јесени јер је Саад оптужио свог брата да је оца наговорио да потпише празан лист папира, на којем је, касније, саставио тестамент. Његов адвокат је тражио привремену меру и блокаду тестамента. Према извештају локалне полиције, физички инцидент је забележен у октобру, после чега се Заид иселио из куће, а Саад је променио браве. У претресу куће пронашли смо и електрични пиштољ тејзер, марке Икс-26, чије је држање забрањено.”

Гости из Француске интересовали су се и да ли би послови којима се покојник бавио могли да представљају мотив убиства. Престонова информација је опет звучала некако потпуно али празно – како је Ерику пало на памет док ју је слушао:

“Саад ал-Хили, по образовању машински инжењер, већ неко време нигде није био стално запослен; био је ангажован за различите компаније, на пројектима. Професионалну каријеру је отпочео у Радерфорд Еплтону, крајем осамдесетих година прошлог века. У последњих десет година углавном је био ангажован за ССТЛ, компанију која је по наруџбини производила микро сателите. Тамо је углавном радио на симулацијама ЦАД софтвером. Немамо сазнања да је на ма којем пројекту долазио у додир са тајним подацима или технологијама које се примењују у војној индустрији.”

***

Састанак је завршен тек око шест поподне и Ерик се захвалио на љубазном позиву својих британских домаћина за заједничку вечеру. Програм посете је предвиђао да сутрашњи дан почне рано, обиласком куће ал-Хилијевих у Клајгејту, око тридесет километара југозападно од Лондона. Уз духовиту досетку да ће се полицјци и судије међусобно боље дружити без тужиоца, прошетао је до хотела Коринтија где је француска делегација била смештена – негде на пола пута од седишта Скотланд Јарда на Темзи до Трафалгар сквера.

Као што је и очекивао, још није прешао ни пола пута до хотела, а на екрану његовог телефона појавио се мали коверат у левом горњем углу – знак да је стигла СМС порука:

“Ресторан Франко Манка. Ерлс Корт Роад, осма станица метроа од Пикадилија. За пола сата. Арно Тимоније.”

И тако је уместо либанског ресторана на Мејферу завршио у италијанском на Ерлс Корту, али то је ваљда modus operandi тих шпијуна – помислио је – увек мењају локације у последњи час, за сваки случај.

Франко Манка је био типичан италијански ресторан у предграђу: пун бучног особља, са јаким мирисима који су долазили из кухиње и умереним ценама које су привукле туристе из јефтиних хотела у околини. Радно време је било завршено и река људи је била на улици. Вредни Пакистанци, уморне раднице из супермаркета и приправници из Ситија који тек треба да постану јапијевци враћали су се са својих дневних послова у центру у своја станишта на периферији; веселе пољске проститутке и ситни криминалци карипског порекла, опет, ишли су на своје ноћне послове у центар. Још један октобарски сумрак сведочио је како Лондон мења своје дневно рухо за ноћно – а Арно Тимоније, уз чашу тосканске Вернакије отпочео је причу која је бацила сасвим ново светло на жртву злочина у Шевалену:

“Да је Стивенсон данас жив, Саада ал-Хилија би вероватно узео као модел за свог Доктора Џекила и мистер Хајда. По дану, секуларни муслиман који не иде у џамију, дружи се са својим комшијама Енглезима, ћерке је уписао у школу Англиканске цркве, често попије чашу или две вина, жена му се облачи сасвим европски. Чим откуца поноћ, претвара се у Мистер Хајда: за тастатурама своја четири компјутера, на различитим исламистичким форумима, раскинкава ционистичку и америчку заверу, позива на џихад и ослобађање светих места…”

На столу, поред тањира са брускетима, Ерик је држао мапу са белешкама са поподневног састанка:

“У Скотланд Јарду су нам рекли да је био из шиитске породице, у сукобу са режимом Садама Хусеина који се ослањао на суните?”

“Садамов режим је прогањао његовог оца, који се зато одселио из Багдада у Лондон, 1971. године. Саад је тада имао девет година, он Садама једва и памти. Радикализовао се после напада на Светски трговински центар у Њујорку, 11. септембра 2001. Био је убеђен да се ради о ционистичкој и америчкој завери,  која је требало да оправда агресију на Авганистан и Ирак. Уобичајена прича са исламистичких интернет форума.”

“Колико све то може да буде повезано са убиством?”

“То је на Вашем тиму да открије. Ох, да, још један детаљ који Вам данас сигурно нису рекли: МИ5 га је повремено надзирао, почев од 2005. године; у кући једног од његових комшија импровизовали су пункт за визуелни и електронски надзор. Колико знамо, никакве сумње нису потврђене, али то је било довољно да му се одбије безбедносна провера за неке прилично озбиљне уговоре у војно-индустријском комплексу. Њихови профајлери су ми потврдили да је од тада показивао знаке јаких фрустрација. Очекивало се, међутим, да ће се смирити кад му је Икбал родила ћерке, 2005. и 2008.”

“И жена му је била шиит, зар не? То тако иде код њих?”

“Да, Икбал ал-Алаф, рођена 1965. у угледној багдадској породици, тамо је осамдесетих студирала стоматологију. Њени су се после одселили у Шведску, где јој је мајка живела све до убиства прошлог месеца. У њеној биографији постоји пар белих мрља: неколико година проведених у САД, крајем деведесетих, без нама видљивог разлога; и онда, изненадан повратак на Блиски исток када је већ добила зелену карту. Саада је упознала у Дубаију, 2003. године. Венчали су се код матичара у Клајгејту, исте године.”

Ерик Мајо је сумњичаво вртео главом:

“Ако је само писање по интернет форумима против Израела и САД довољан разлог да неко буде убијен, па Европа би била пуна лешева? Било би занимљивије видети шта се све налази у његовом лаптопу.”

Арно Тимоније није желео да каже свом госту да целу садржину ал-Хилијевог лаптопа он никада неће видети – јер су форензичари из Париза већ прве ноћи снимили, а онда и избрисали, кључне фајлове. Можда му је већ рекао превише? Али – још од оне прве вечери, када су разговарали телефоном неколико сати после убиства – закључио је да са овим амбициозним тужиоцем треба да оствари што ближи контакт.

“Тако ћемо увек знати у којој фази се истрага налази и спречити да она случајно крене у правцу који би угрозио национални интерес.”

Шта је то тачно “национални интерес”, Арно је – као и обично – само нагађао. Некада, на основу штурих инструкција својих претпостављених. Некада, на основу сопствене интуиције. А некада – као овог пута – на основу оног малог, делимичног, увида у једну сложену међународну операцију, онолико колико је могао да га има.

Једна случајно разбијена чаша за суседним столом – две немачке туристкиње већ су се дуже време смејале гласније него што је то уобичајено; било је очигледно да су мало више попиле – вратила га је у стварност. Из унутрашњег џепа сакоа извадио је мали коверат у којем се налазио пресавијени папирић:

“Не знам шта ћете све сазнати из лаптопа убијеног. Још мање шта ће вам Британци дати из материјала који су остали у његовој кући у Клајгејту. А понајмање да ли ће Американци икада дозволити приступ његовим серверима који се налазе код њих.” – отпио је гутљај вина као да размишља како да свом сународнику из провинције саопшти оно што ће за пар тренутака сазнати – “Али, ако икада дођете у дилему како даље са овим случајем, отворите овај коверат и прочитајте. Није дуго. Све док не дођете у такву дилему, немојте га отварати: сада би Вам скренуо пажњу са Вашег редовног посла.”

 

IX

Балканске везе

(октобар 2012.)

Related image

Најпре су, још дан после убиства, оно двоје холандских туриста рекли новинару који се мувао по кампу, последњем боравишту Ал-Хилијевих, како су – само дан пред убиство – видели лепо обученог човека “препознатљиве балканске физиономије” како се мува око приколице гостију из Британије. Они су били ту близу, и све су добро видели, иако нису чули о чему су причали. Али незнанац је, кажу, нешто жустро расправљао са Саадом, на неком језику који је њима био непознат…

Потом је Стивен Рајт у Дејли Меилу, позивајући се на “извор из Скотланд Јарда” објавио како је, кад је Саад ал-Хили са породицом већ кренуо у Француску, из куће његовог брата Заида регистровано, у свега два или три дана, више неидентификованих телефонских разговора са Румунијом.

Да је нови спин на помолу, Ерик је сумњао већ неко време, али му је то постало сасвим јасно када му је секретарица донела фотокопију странице из београдског таблоида “Блиц”; новинар Владимир Матевски објавио је текст под насловом:

“Масакр у Алпима има потпис српске мафије”.

Не много дуг чланак преведен је на француски и тужилаштво је почело да се бави изворима који су у њему цитирани: најпре извесним Марком Дрижуом, аналитичарем Париског центра за превенцију криминала, а потом и колумнистом британског магазина “The Week”, Криспином Блеком. Њихова дијагноза је била готово идентична:

“Вештачењем је доказано да је убица користио југословенску верзију аутоматског пиштоља “шкорпион” због чега се све чешће тврди да је убица унајмљени плаћеник из српских мафијашких кругова.”

Био је то двадесет седми дан од убиства, и податак о типу оружја којим је убиство извршено већ је био и познат и објављен.

“Који то експерт може да помеша швајцарски Лугер са чешким Шкорпионом?” – тужилац се почешао по бради – “Чак и да је био у питању Шкорпион, недавно је шведска полиција нашла око педесетак комада, а користиле су га и ИРА и Црвене бригаде. У Европи је у употреби око две стотине хиљада комада тог оружја. Коме одговара да ову истрагу усмеримо, од свих земаља, баш на Србију?”

Убица је, како је даље стајало у тексту:

“…вероватно плаћеник са Балкана, а који је прошао војну обуку у бившим југословенским оружаним снагама.”

Беноа Винеман је на колегијуму, тог поподнева, поставио логично питање:

“Сада би требало да тражимо проверу сумњивих лица од српске полиције, податке о злочинима извршеним Шкорпионом, да ли је неко од њих био у Француској у критичном периоду… То значи троје мојих људи који ће само то да раде, најмање две недеље, зависно колико брзо нам одговоре?”

Ерик је одмахнуо главом:

“Не само српске, ако је судећи по подацима из овог текста, на простору на којем су функционисале “бивше југословенске оружане снаге” сада има пет или шест држава, то више нико тачно не зна. Требало би да радимо проверу код свих њих, и то за лица повезана са оружјем за које већ знамо да уопште није употребљено у злочину.”

Тишину је прекинула Вероника:

“Као да овде неко намерно жели да нас наведе на криви траг, развлачи нам ресурсе и купује време. Можда је најбоље да кренемо другим путем: да проверимо ту двојицу који су извори, Дрижуа и Блејка. Да видимо са ким су били у контакту, одакле им  погрешни подаци о вештачењу, како су уопште дошли до тог београдског новинара?”

***

Румунска полиција је кратко одговорила да су сва три телефонска броја позвана из куће Заида Ал-Хилија припејд бројеви, купљени на трафикама у Темишвару и околини. По још увек важећим прописима, купац није дужан да остави своје личне податке. Два од та три више нису у функцији, трећи припада неком сељаку који тврди да је картицу узео од своје муштерије на пијаци, пре десетак дана. Наводно није имала при себи готовину да плати неки парадајз…

Париски аналитичар Дрижу тврди да је идеју о српској мафији преписао од свог лондонског колеге Блејка, а овај, опет да ју је чуо од уредника црне хронике у Дејли Меилу, Стивена Рајта, који се позвао на “добро обавештене изворе у Скотланд Јарду”. Обојица су слегла раменима на питање како су Шкорпион могли да помешају са Лугером. Обојица су тврдили да никада нису чули за београдски лист Блиц и новинара Матевског. Међутим, сам Стивен Рајт није могао да буде испитан на ове околности: британска унутрашња обавештајна служба МИ5 послала је депешу у којој се наводи да “никакви службени контакти са Рајтом без нашег претходног одобрења не долазе у обзир”.

Дејли Меил, ипак, неколико дана касније, објављује нову “ексклузивну информацију из истраге” да је убиство извршила “професионална најамничка група са Балкана” и да је цео “пакет” плаћен само две хиљаде евра.

Ерик је тужно гледао у форензички налаз са изрешетаног аутомобила: поред ДНК петоро путника, нађена су и два узорка којих није било ни у једној бази података: један на бранику, други на предњем седишту. Али, да ли се радило о “професионалној најамничкој групи са Балкана”, британском аутомеханичару који је радио технички преглед или “форензичарима из Париза” чији идентитет нико није хтео да му открије – то није могао да зна.

“Ова истрага је дефинитивно сјебана”, помислио је.

Тада још није ни знао колико је у праву.

***

Исти британски таблоиди који су у октобру пунили своје насловне стране причама о балканском трагу, већ у новембру су тај траг заборавили. Нова тема је за читаоце била још загонетнија а за Ерика још непријатнија:

Где су пасоши жртава? Како је француска полиција изгубила пасоше породице ал-Хили? Да ли је пасоше узео плаћени убица да њима докаже наручиоцу да је посао извршен?

Пасоша, заиста, није било нигде. Ни на телима жртава, ни у њиховом пртљагу, аутомобилу, камп приколици. Полиција је спровела опсежну претрагу целе трасе којом су ал-Хилијеви прошли, од Калеа до Анесија, по уласку у Француску: наплатних рампи, кафетерија, безинских пумпи. Мислило се да су, можда, негде изгубљени. Безуспешно.

“Како си уопште прво вече на прес конференцији саопштио имена жртава ако нисмо имали пасоше?” – упитала је Вероника свог шефа тих дана.

“Прочитао сам их са неке цедуљице коју ми је секретарица гурнула у руке пред улазак у салу.”

“Одакле та цедуљица?”

Одговор на ово питање остаће Ерику тајна – готово до самог краја ове приче. А праву судбину пасоша ал-Хилијевих сазнаће тек у пролеће 2019.

Тада, пред крај 2012. године, остало му је само да се нада да ће се они, у неком моменту, неким чудом, негде појавити.

То се и десило, али тек пуне две године касније: у лето 2014. године, пасоши ал-Хилијевих су пронађени у џепу Саадове јакне која је остала у депоу мртвачнице у Анесију. Како је интерна истрага касније показала, нико се није сетио да их тамо потражи. А када су коначно пронађени, изгледали су као да су управо изашли из штампарије…

 

X

Ирачке везе

(децембар 2012.)

Related image

Никада није утврђено како се та гласина тачно појавила: зна се да је причу, први, објавио париски Le Monde, а дан касније и немачки Bild. Укратко: цела породица ал-Хили није из Ирака случајно отишла на Запад; још пре неколико деценија, њихов отац је био један од елитних спавача Садама Хусеина чија су деца пажљиво планирана да преузму осетљива места у естаблишменту западних земаља. Са таквим стратешким задатком, имали су и неограничени приступ новцу на тајним рачунима у Швајцарској…

Већ сложена физиономија овог случаја тако је постала још компликованија: друштвене мреже у Француској су експлодирале од теорија завере, Саадов инжењерски посао је попримао нове и мистериозне димензије и све чешће се у разним тумачењима помињао и неизбежни МОСАД. Ерик због тога никако није био срећан:

“Што више се бавимо шпијунажом и тајним службама, то нам мање ресурса остаје на располагању да нађемо убицу.” 

Ерик је поново погледао штури досије који је добио од од колега у Лондону: ништа у њему није потврђивало сензационалистичке текстове. Укупан износ на рачуну у швајцарској банци био је мањи од једног милиона евра – исувише мало да би оправдало сву контрабавештајну заштиту и финансијску логистику, уобичајене за новац држан у име и за рачун тако комплексног и осетљивог власника као што је то био Садам Хусеин.

Тужилаштво је затражило објашњење од уредника Le Monda у погледу његових извора. Наравно, новине су имале право да се позову на правило о поверљивости извора; тим чудније је било да, овог пута, оне то нису учиниле: како је редакција сама навела, већину података које дотад нису биле познате јавности, њихов новинар је добио из високог извора немачке обавештајне службе БНД.

“Не сумњамо да ће све додатне информације од интереса за истрагу, ако их има, са вама поделити службена лица у Bundesnachrichtendienst.” – гласила је, са уобичајеном дозом француске ароганције, последња реченица електронске поште из париске редакције.

На састанку на којем је тим тужилаштва анализирао одговоре из Париза Сузана је приметила да немачка веза може да има нешто са оружјем којим је убиство извршено; тај модел Лугера из којег је пуцано, заиста, произведен је у фабрици у Берну, у Швајцарској, али је био широко коришћен и у Немачкој, и пре, и за време – а нарочито непосредно после Другог светског рата. Потпуковник Винеман, имао је, међутим, сасвим другачије мишљење:

“Британски траг: свађа међу браћом око наследства; балкански траг: разговори са Румунијом, Италијан волшебно претворен у Балканца, српска мафија; немачки траг: пиштољ, тајни извештај и Садамови милиони. А шта ако породица ал-Хили уопште није била примарна мета овог злочина? Као да се неко намерно труди да нас скрене са истраге о нашем, француском трагу?”

У невеликој сали за седнице тужилаштва у Анесију завладао је мук. Ерик Мајо је осетио како му кошуља упија грашке зноја са леђа: изгледало му је као да се са њим неко игра мачке и миша?

Па ипак, пре него што његова истрага крене у ону “дубоку Савоју”, у крај Француске традиционално познат по својим заверама ћутања, крвним осветама, рачунима који се разрешавају без полиције, судова и сведока  – Ерику је била преостала је још једна неистражена територија. Земља, култура и обичаји на којима је још врло рано у дечаштву формирана личност Саада ал-Хилија, његови културни и ментални обрасци и код части по којем је живео, без обзира где би се нажао на земаљској кугли – Ирак.

***

Последње успомене Хусеина ал-Хилија на свог рођака Саада биле су прилично суморне:

“Био је забринут, готово очајан човек, оптерећен тајном која га је вероватно одвела и гроб.”

Када је један од Ерикових истражитеља коначно дошао у Багдад, у новембру 2012. године, његови саговорници су, готово по правилу, били убеђени да је иза убистава у Шевалену нека специјална операција МОСАД-а. Таквих случајева у претходним годинама заиста било на десетине, било је то време када је почео грађански рат у Сирији, а ћелије Исламске државе само што нису процветале по багдадским предграђима.

Међутим, Исламска држава, баш као и њена претходница ал-Каеда и све њој блиске организације биле су сунитске, а племе ал-Хили – већ вековима, откад је на обалама Тигриса у четрнаестом веку живео исламски теолог Џамал ал-Дин Хасан ал-Хили – шиитско.

Зато је у Багдаду ону званичну истрагу водио француски истражитељ који се распитивао о заосталим некретнинама, пословима, дужницима и евентуалним непријатељима – све оно што се, уосталом, распитују сви истражитељи на свету када нађу на неки необјашњиви леш. Али, истовремено, око оног првог прстена истраге почео је да се води и други: потрага за евентуалним обавештајним  контактима и пословима које је Саад ал-Хили могао да има у ирачкој престоници. Овај други, спољни прстен истраге водио је новинар британског “Телеграфа”, Колин Фримен, један од најбољих оперативаца МИ-6 на Блиском истоку.

“Шест месеци пре убиства, у марту, имали смо једну од наших редовних преписци на Фејсбуку. Одмах сам приметио да се чудно понаша, рекао је да се у Британији више не осећа безбедно и да жели да се врати у Ирак. Помислио сам: зашто би неки Ирачанин који је читав свој живот провео у Енглеској пожелео да се врати у Ирак којег се више једва сећа? Зашто би ико пожелео да се добровољно врати у земљу из које сви покушавају да побегну?”

У потрази за одговором на Хусеиново питање ниједна од две истраге није успела да одмакне даље од неколико, прилично криптичних, Фејсбук порука. Али су зато обе потврдиле претпоставке да породица ал-Хили није имала никакве, а посебно не финансијске, везе са режимом Садама Хусеина:

“Садам је желео да национализује све што је могао. Ако је неки посао био исувише мали да би се њиме бавила држава, онда би то отимали људи њему блиски. Посебно ако су власници били шиити. Мог оца Хашима, дипломату у више европских земаља, отели су по налогу Садамовог полубрата, Барзана ал-Тикритија и мучили у затвору. После тог догађаја и Кадиму и његовим синовима је било јасно да ускоро морају да напусте Ирак.”

Ова изјава Балсама ал-Хилија је, међутим, готово нехотично отворила још једно поље истраге: изгледа да је, ипак, једна вредна некретнина у Багдаду и после одласка породице у Британију, остала у власништу ал-Хилијевих.

“Кварт Адамија је резиденцијални део града, одмах поред реке. Због скупих и великих вила у Багдаду се понекад називала и Челзи на Тигрису. После америчке окупације 2003. године цео кварт је постао несигуран, са готово свакодневним обрачунима између сунита и шиита. Кадимова вила налазила се поред књижаре ал-Сабах, сакривена иза палми, металних врата и високих зидова.”

Изгледа да је Саад, крајем 2003. године, био у посети Багдаду и да је тамо, између осталог, покушао и да врати кућу своје породице. Али тај покушај се није срећно завршио:

“Отишао је до куће сам, и одмах ушао у свађу са породицом која се тамо уселила. Они су почели на њега да вичу, сви заједно, а два мушкарца су кренула да га ударају песницама и шутирају. Вратио се код нас крварећи на глави.” – описао је инцидент Хусеин ал-Хили.

Басим ал-Хили је догађај истражитељима нешто другачије представио:

“То је била породица угледног багдадског адвоката, који су тамо живели са дозволом Саадовог оца, чували су кућу. Вероватно је био неки неспоразум.”

Која год верзија била тачнија, потврђено је да је кућа испражњена већ 2004. године. Саад ал-Хили је био шкрт на речима када би својим рођацима одговарао на питање како је то успео:

“Кратко би нам рекао, отприлике, да је повукао неке везе, и да је то сада све у реду.”

Шта је то тачно значило, у оним анархичним месецима непосредно по паду Садама Хусеина, нико није хтео превише да се распитује. У временима када је у Багдаду било и преко сто мртвих сваког дана – само у разним криминалним обрачунима – подразумевало се да тапију на некретнину има онај ко први потегне пиштољ. Изгледа да је, овог пута, револверашка срећа била на страни оних које је ангажовао британски инжењер.

Коначно, сви Ирачани који су били у контакту са Саадом поделили су са истражитељима један утисак: а то је да се њихов рођак из малог места у Енглеској са годинама све више у политичком смислу радикализовао, да је инжењер улазио у дуге и страсне расправе о религији и о политици, и да је показивао све више симпатија за Иран, Хезболах и Палестину:

“Саад никада није мрзео Јевреје као народ, али је страсно мрзео израелску државу. После 2001. године та мржња се пренеле на САД, а све више је у нашим расправама критиковао и политику Велике Британије”, рекао је Хусеин ал-Хили у разговору са својим гостима из Европе. “Често би се жалио да су му хаковане шифре на разним компјутерима и комуникационим мрежама. Последњи пут се то десило пре неколико месеци, мислим, са шифром за Скајп. Нико од нас томе није био посветио превише пажње, јер смо сви знали да је помало параноидан. Данас све, наравно, посматрамо другачије.”

***

Почетком 2013. године, сумирајући резултате ирачког дела истраге, заједнички тим француских и британских истражитеља није био много паметнији него када се пар месеци раније упутио на Блиски исток. Јесте, сазнали су да је – у априлу 2012. године – Саад ал-Хили на интернету ширио линк који је водио на један експлозиван интервју Џулијана Асанжа са лидером Исламског Хезболаха, Хасаном Насралахом. Али, да ли је то могло да буде нешто стварно више од индиције?

Да ли је било шта од онога што су сазнали могло да води до смрти Саада ал-Хилија и његове породице? Вила у Багдаду, по проценама, није могла да вреди више од пола милиона долара – недовољно да оправда трошкове и ризике слања плаћеног убице преко пола света. Шифре за компјутере, скајпове и разне електронске комуникације губи пола човечанства; половина од те половине је увек убеђена да су им те шифре украле тајне службе. Тешко је наћи иједног муслимана који одобрава израелску политику на Блиском истоку, па био он сунит, шиит, Турчин или Арапин, традиционално или секуларно васпитан.

Трагова је било мало, али могућих мотива пуно. Све више, у круговима у којима је вођена истрага, причало се о крвној завади двојице браће око наследства: старијег, интровертног, мирног и озбиљног, који је по арапском коду породичне части искрено осећао да је његова дужност да преузме све послове, обавезе и бриге њиховог покојног оца, укључујући ту и о ону о свом млађем брату; млађег, екстровертног, жовијалног и немирног, који је искрено веровао да је преварен.

Негде иза те завесе од мотива, на ивицама теорија завере, по интернет форумима и на опскурним страницама таблоида, у понеком ћаскању између детектива и њихових жена, на недељним службама у цркви – полако је сазревала и обликовала се и нова претпоставка, тада још увек на нивоу неколико набацаних идеја, али све тајанственија, па самим тим и све моћнија, како је време пролазило: “То је урадио МОСАД.”

XI

Сикул мемукад

(март – април 2013.)

IDF

“Знате ли шта је то Шевален?”

Као и обично, истраживачки новинар Густав Флерио звучао је до зла бога арогантно са својим малим питалицама. Вероника је то осетила и покушала да смири бес свог шефа:

“Ерик, ово можда звучи блесаво, али је занимљиво.”

Откако су ушли у његову канцеларију гледали су једно друго и – за јануарски понедељак – обоје деловали сасвим незаинтересовано за посао. Ерика је зато изненадило питање којим је тај флерт привремено прекинут:

“Коњетина, наравно?”

“Ха, ту сам Вас чекао, тужиоче! А знате ли да је Шевален била и шифра коју је користила британска војска за тајни пројекат повећања продорности на нуклеарним ракетама са подморница класе Поларис?”

“Нисам имао појма. Користила? Када је то било?”

“Осамдесетих и у првој половини деведесетих година прошлог века. Пројекат је напуштен 1996. године.”

“И добро, какве то везе има са убиством које се догодило у истоименом француском селу у 2012. години?”

“Ха! Али онда сигурно нисте чули за компанију АМС 1087?”

“Никад у животу. У Анесију нема бакалнице са тим називом.”

“Наравно да нема, кад је и то британска компанија. Регистрована у  Свиндону, на адреси Делта 606, Велтон Роад.”

Густав је почео да маше папиром на којем се видео неки формулар, одштампан са интернета.

“Да ли је то сада карика која недостаје у Вашој истрази Густаве?”

“Ха! Ако причам као колега са колегом, могу да Вам кажем само две ствари: прво, секретар те компаније био је Саад ал-Хили. То Вам колеге у Сарију нису рекле?”

Ерик је без речи одмахнуо главом. Обично се нервирао кад би га Густав – то бедно пискарало које њушка по туђим креветима и кантама за ђубре – називао колегом, али овај детаљ – ма колико био бизаран – ипак га је заинтересовао. Вероника је превртала очима, надајући се да их Ерик обоје неће избацити напоље, а Густав је наставио да вергла као навијен:

“И не само то: британске званичне власти које спроводе регистрацију њихових компанија наводе да му је функција престала 5. септембра прошле године?”

“Хм, па зар није?”

“Јесте. Али овде пише да је поднео оставку?”

Вероника се прекрстила – била је, бар дању, добра католкиња – док је Ериково лице испунио циничан осмех  – гле, какви су ти бизарни Енглези, убиство се сматра оставком – али нико није ништа рекао. Осећали су да Густав има још нешто да каже. Познајући га, знали су да је то што је сачувао за крај сигурно најбитније:

“Е да, и само још нешто: не постоје никакве канцеларије на адреси Делта 606. Добио сам јутрос фотографије од папараца којег сам замолио да оде до Свиндона. То је неизграђено грађевинско земљиште, а сва писма се достављају у фах, у оближњу пошту. То је и за Британце чудно: не ради се о оф шор компанијама где је то уобичајена пракса. Ова компанија у којој је Саад ал-Хили био секретар, представља пуног пореског обвезника, као и да је у центру Лондона. Зашто би онда узимао поштански фах у вукојебини? Осим, наравно, ако…”

Заћутао је, као и сваки аматерски глумац, на први поглед двоумећи се, а у ствари желећи да остави јачи утисак.

“Осим ако шта?” – Вероника је постајала нестрпљива.

“Осим ако то нема неке везе са чињеницом да је власник земљишта на броју Делта 606 Министарство одбране Велике Британије.”

***

Једва је дочекао да обоје изађу – на своју, сада већ уобичајену, кафу – и једно време гледао у неодређену тачку изнад врата канцеларије. Да ли је могуће да се ова прича ипак враћа тамо одакле он, већ месецима, упорно покушава да је одвуче?

Скинуо је са зида акварел са мотивима Анесија лети – ту слику је од почетка сматрао за кич, мада је домар тврдио како се ради о познатом уметнику из раних шездесетих година двадесетог века – и укуцао четвороцифрену комбинацију у сеф. Поред службеног пиштоља и свежња писама које је разменио са једном дамом још у години када је дошао у град, налазила се и цедуља, пресавијена на четворо. Она коју је добио од Арно Тимонијеа, дванаестог септембра увече, у италијанском ресторану Франко Манка на Ерлс Корт Роуду.

На комаду жутог папира, оног који се по разним лондонским канцеларијама обично користи у службеној комуникацији, стајао је следећи текст:

“6. септембар 2012. 07,50 – Комитет

У погледу извештавања о појединим аспектима убиства Сааада Ал-Хилија и чланова његове породице у Француској сви медији се обавештавају како следи:

  • Не помињати његове везе са службама безбедности.
  • Не помињати његове везе са Ираном.
  • Не помињати његове везе са истраживањима нуклеарног наоружања.
  • Без било каквих спекулација о евентуалној умешаности Израела у убиство.”

Испод ове кратке белешке стајали су и чин, звање и потпис њеног аутора: ваздухопловни вице-маршал Ендрју Валанс, секретар.

“Без било каквих спекулација о евентуалној умешаности Израела у убиство.” – последњу реченицу је Ерик прочитао још једном, гласно. Како су после само дванаест сати од убиства, док још ни обдукцијски ни балистички налази нису били готови, могли тако прецизно да претпоставе умешаност Израела? Ко је послао мистериозни тим “форензичара из Париза”? Зашто се онај обавештајац у Лондону тако ревносно интересује за случај. Одакле му тај документ?

Питања су се гомилала, а одговора није било ни на једно од њих. Хоће ли му све те тајне службе отежати решење случаја, уместо да му помогну? Као професионалац, учен у породици и школи да је Француска република једна и да сви њени грађани – а посебно они који за живот зарађују од њених пореских обвезника – треба да јој служе подједнако, и, коначно, као добар Европљанин – како је о себи волео да мисли – дуго је на ово питање сам себи одговарао негативно. Случај је, међутим, постајао довољно компликован да пољуља ово почетно самопоуздање.

***

“Шта је то сикул мемукад?”

Ерик је седео са потпуковником Винеманом у бистроу La Taverne Savoyarde, поред самог језера. Ово питање му не би никада поставио у службеним просторијама, својим или његовим, свеједно, али био је петак увече, пили су већ трећу туру пива, и некако је предосећао да ће све те околности бити сасвим згодан изговор ако, у понедељак, некоме од њих двојице буде незгодно да се сећа овог дела разговора: једноставно, није се ни десио.

Винеман га је погледао изненађено. Био је пасионирани љубитељ свих тема везаних за Израел и посебно њихову војску и полицију, неколико пута посетио Тел Авив и Јерусалим, сарађивао са израелским колегама и у Француској. Али ту реч никада није чуо од њих. Понекад би је прочитао на маргиналним сајтовима, каткад би је употребили активисти за људска права, овде или тамо, ретко би се појавила у новинама блиској екстремној левици.

“Сикул мемукад је назив за израелску праксу неутрализације опасних мета, углавном оних високог ранга, најчешће у иностранству…”

“Неутрализације?” – пресече га Ерик.

“Они воле да то тако зову. Наравно да се ради о убиствима. Саме речи су иначе хебрејске, ми бисмо их на француски превели као циљана превенција.”

“Да ли су до сада у Француској извели неку такву операцију?”

“Јесу, Париз је био пун Палестинаца седамдесетих и осамдесетих. Мислим да су ликвидирали једно четири или пет. Два случаја су била део операције Божји гнев, у којој су кажњавани организатори терористичког напада на израелске спортисте у Минхену 1972. Остали су, чини ми се, били неки професори који су развијали разна оружја за ПЛО.”

“Да ли је иједно од тих убистава разрешено?”

“У смислу да је некоме суђено? Не. Наша полиција никада није дошла до извршиоца, није се имало коме судити. А знало се наравно да је МОСАД организатор, али то је државна агенција, а једна држава не може да суди другој. Бар у миру. Зашто те то занима, последње МОСАД-ово убиство у Француској догодило се још 1992. Пре двадесет година.”

Ерик је махнуо конобарици да донесе нову туру пива. Прошло је двадесет година од последње операције сикул мемукад у Француској. Свих пет досадашњих случајева догодило се у Паризу. Све жртве су били званични или полузванични представници ПЛО. Ниједна од њих није била држављанин неке европске земље.

“Да ли је, икада, у некој њиховој операцији страдао неки Француз?”

Беноа се замислио:

“Мислим да је само једном, 1980. Када су ликвидирали једног египатског физичара, сведок је била проститутка која се случајно затекла у његовој соби. После су проценили да им жива представља превелики ризик. Месец дана касније су је напили у једном бару, и после, у инсценираној тучи, гурнули под камион на Булевару Сен-Жермен.”

 

XII

Хеликоптер на принудном слетању

Image result for helicopter paintings

А онда, сасвим неочекивано – био је то већ почетак априла 2013. године – и Ерик и Беноа су истог дана добили исто писмо. Стигло је обичном поштом и на њему није било адресе пошиљаоца.

Било је кратко:

“Дана 5. септембра 2012. године, око четрнаест часова, са хелиодрома у дворишту израелске амбасададе у улици Рабле број 3 у Паризу полетео је хеликоптер типа Робинсон 44. Овај ваздухоплов био је најављен за лет Париз – Женева, али је тражио принудно слетање на аеродром у Камберију, наводно ради непланиране допуне горива.  У Камбери је слетео нешто пре шеснаест часова. На аеродрому је примећено више особа на писти, сви су имали израелске дипломатске пасоше. Аеродромским властима је пријављено да су курири са дипломатском поштом. Око шеснаест и тридесет хеликопптер је наставио за Женеву. Летилицом је управљао генерал-мајор израелске војске, Јоси Бен-Хана, који се претходних дана налазио у инспекцији безбедносних инсталација израелске амбасаде у Паризу.”

Аеродром у Камберију је био најближи месту злочина – од Шевалена удаљен мање од шездесет километара. Ерик је знао да – ко год је то био – пошиљалац овог писма није могао да га пошаље званично, а још мање да се појави као сведок у истрази или на суђењу. Да ли је то био његов лондонски познаник Арно или неко други, могао је само да нагађа, али коинциденција са британским папирићем – тајанственим инструкцијама из Комитета – наметала се сама од себе. Наиме, и папирић из ресторана Франко Манка и анонимно писмо које су добили имали су једну заједничку ствар – Израел.

“Беноа, можеш ли преко својих веза да провериш било шта о овоме? Не можемо да покренемо званичну истрагу на основу анонимног писма.”

Обојица су били свесни да тројица непознатих путника – ако би били потврђени на месту злочина – објашњавају ону кључну мистерију: неидентификовани црни BMW X5 и још мистериознији мотоцикл који се, у разним бојама и на разним местима у околини, појављивао у изсказима више сведока са ширег простора убиства…

Винеману је било потребно неколико дана дискретног распитивања – на његову срећу, испоставило се да је у израелској амбасади те јесени 2012. радила извесна Маријана, девојка која се забављала са једним његовим пријатељем, жандармом у Паризу. За то време Ерик је обишао аеродром у Камберију и погледао књиге слетања и полетања. Записана времена су се поклопила са наводима у писму…

“Од 3. до 21. септембра, са аеродрома Емен у Швајцарској вршена су тестирања израелских војних дронова: Елбит Системс Хермес 900. Наводно је, на самом почетку проби, висока швајцарска делегација од три човека дошла у Париз на специјалне преговоре са генералом Јоси Бен-Ханом, који је заступао произвођача. Маријана ми је навела тачан списак ноћних клубова у које их је водио трећег и четвртог септембра…”

“Мито?”

“Највероватније. Мало је додуше нејасно зашто их је возио хеликоптером назад у Женеву. Могли су да оду и авионом?”

“Можда нису хтели да тај њихов пут буде забележен, у листама путника на редовним авионским линијама?”

“Можда. Али Робинзон 44 има само четири места, и то заједно са пилотом. Био је пун. Није било никакве потребе да слеће у Камбери. Могао их је директно одвести и у Женеву? У резервоар стаје довољно горива да му не треба допуна, ако не слеће. Осим ако нису у Камберију слетели из неког другог разлога?

Над Анеси је полако почело да пада вече. Између столова на обали језера, фотомодели и манекенке досађивале су се, чекајући своје мужеве из разних банака у Женеви. Али двојица забринутих Француза на лепе жене нису обраћала пуно пажње: разговарали су, у пола гласа, о ономе о чему, у својим канцеларијама па чак и у својим становима, нису смели да причају…

Ерик је покушао да сумира оно што су сазнали; Беноа је био, као и обично, одушевљен свим израелским стварима:

“Швајцарске званичнике су Израелци искрцали у Камберију. Тамо су им платили још два-три дана провода, таман да се врате кући у понедељак, тако да се њихово одсуство не може повезати са летом.”

“Тако је, а уместо њих су у хеликоптер укрцали тим који је евакуисан са места злочина. Приватни лет, државни хеликоптер, нигде никада није регистрована промена у листи путника. Присуство трећих лица на писти је оправдано као утовар дипломатске поште. Генијално.”

“Али не само то. Они су, тог дана, изнад места злочина имали и нешто друго: свој дрон. Елбит Хермес 900 има аутономију лета преко 350 километара, функционише по свим временским условима, лети на висини од девет хиљада метара, има пуну заштиту од ометања и директну везу са сателитом…”

“Чекај! То значи да су негде у Израелу могли да имају директан пренос…”

“Убиства.”

XIII

Тајне швајцарске банке

(почетак 2014.)

Image result for Geneva

Са друге стране Женевског језераДарио Зани, истражни судија кантона Женева, већ годину дана се бавио разним дописима које је добијао из Француске; захтев да се утврде сви власници пиштоља Лугер П06 – њих око четири хиљаде – био је на граници немогућег: за све случајеве изван његовог кантона, јер издавање оружних листова у Швајцарској је кантоналној надлежности, морао је да се обрати савезном министарству правде у Берну, које ће, у поступку блиском међународној правној помоћи, проследити захтев другим кантонима. Поред тога, Дарио је био убеђен да убиство није извршено регистрованим оружјем.

Други захтев се тицао филијале француске банке “Креди Агрикол” у Женеви, чији су званичници, позивајући се на строга швајцарска правила о банкарској тајни, дали онолико мало података колико су баш морали; а и њих су формулисали онолико компликовано колико су могли, често би помислио Зани.

Укратко, нерезидентни рачун који се водио на име Кадима ал-Хилија, британског држављанина, отворен је 1984. године и није имао промене још од 2010. године; на њему се тренутно налази око осам стотина хиљада британских фунти. После смрти клијента, обојица његових синова су добили судске налоге којима су – до решења спора о наследству – оном другом брату забранили управљање средствима на рачуну.

Заид ал-Хили је, још док је отац био жив, у његово име тражио од банке издавање платне картицу која би му омогућила располагање новцем на рачуну, али је службеник посумњао у аутентичност потписа и телефоном проверио тај захтев са Кадимом – који је негирао да га је уопште послао; банка поводом овог инцидента није поднела пријаву властима пошто је власник у међувремену умро, па његове наводе није било могуће проверити.

Саад ал-Хили је заказао састанак у банци за петак, 7. септембар 2012. године; пошто је у среду убијен, до састанка није дошло. У банци се, међутим, причало да је Саад наводно био у банци и у уторак, дан пред убиство, али то нико није могао да потврди. На дисковима сигурносних камера остао је снимак једне мушке особе која је подсећала на њега, али квалитет снимка није био најбољи и ниједан службеник банке није потврдио да је са њим имао заказан састанак.

“Зашто би нека банка крила састанак са својим клијентом?”, упитао је Дарио свог француског колегу у току његовог боравка у Женеви.

“На пример зато што је клијент сутрадан завршио на паркингу у шуми са седам метака?”

 

XIV

Осумњичени (1): метод покушаја и погрешака

(2013 – 2014.)

An artist's impression of the motorcyclist seen close to the murder scene

Претпоставка да је убица имао саучесника одбачена је већ када се мала Зејна довољно опоравила да би могла да да исказ истражитељима, у јесен 2012:

“Био је само један зао човек.”

Истовремено, количина истражног материјала разних врста увећавала се, геометријском прогресијом. Број мобилних телефона логованих на базну станицу која покрива Шевален, у последњих дванаест сати пре убиства: око четири хиљаде. Број сигурносних камера на свим деоницама пута кроз Француску, од Калеа до Горње Савоје: око две хиљаде. Број издатих дозвола за држање пиштоља из којег су убијене жртве, у целој Европи – мало преко пет хиљада. Број сведока који су били у контакту са жртвама у последња двадесет четири часа уочи убиства, или се кретали у полупречнику од један километар од места злочина у два сата уочи убиства: две стотине педесет. Број фасцикли са документацијом о случају: седамдесет. Број истражитеља, француских и британских, ангажованих са пуним радним временом на случају: сто двадесет.

Било је само питање времена када ће се појавити и први осумњичени.

***

Стицај околности, интуиција, предрасуде, претерана сумњичавост, проблеми у комуникацији или жеља да се пажња јавности скрене на нешто друго? Нешто од тога, а можда и све то заједно, довело је до тога да први ухапшени буде Саадов брат, Заид. Њега је 24. јуна 2013. привело двоје полицајаца станице у Чесингтону, где је становао, око тридесет километара југозападно од Лондона. У притвору је провео само једну ноћ, да би га судија сутрадан пустио на слободу у даљем току истраге. Одредио му је кауцију, али му није одузео пасош.

Саад је одбио да се појави пред француским истражитељима – од самог почетка је Ериково брзоплето објављивање његовог имена као “главног осумњиченог” створило тензију између њих двојице – и инсистирао да, као британски држављанин, на сва питања у истрази одговара пред британским судом.

Његов материјални алиби је био неспоран – више сведока је потврдило да га је видело на неколико различитих места у Чесингтону на дан 5. септембра 2012. године – а индиције да је у злочину учествовао као могући наручилац убиства Ерик је поткрепио само мотивом – конфликтом око наследства. Пошто извршилац није пронађен, није могао да буде пронађен ни наручилац.

У току истраге није коначно утврђено ко је, и кога, са Заидовог телефонског броја звао у Румунију, у данима уочи убиства. Заид је тврдио да је то могла да буде и његова кућна помоћница која је – како је рекао – “сигурно била однекуд из источне Европе”, али он се не сећа тачно из које земље, јер је код њега радила кратко.

Заидов адвокат је приговорио “имплицитном расизму” у питањима које је доставила француска истрага:

“Да је жртва била енглеског а не арапског порекла, и да позиви нису били упућени у Румунију него у Холандију, ово не би било сматрано индицијом. Наше француске колеге олигледно имају културне предрасуде према неким народима и деловима света. Као да је Румунија земља која се зове само зато да би се наручио неки убица?”

Цела ова истрага свела се на преношење питања које би Заиду слало француско тужилаштво – судија је, са типичном дозом британског смисла за хумор у једном моменту рекао да је он “најбоље плаћени поштар у Британији” – и на крају није одвела нигде. Ниједан нови доказ није пронађен, нити је иједан Заидов исказ решио неку стару недоумицу.

После шест месеци, у јануару 2014. године, судија је и формално укинуо кауцију коју је одредио Заиду и он је био, и правно, слободан човек, бар за британско правосуђе. За француско је, међутим, остао сумњив човек.

Рат између британских и француских таблоида се распламсао.

***

Други осумњичени ухапшен је у фебруару 2014. године: Ерик Девасо, бивши локални полицајац, колекционар старог оружја, отпуштен је у јуну 2013. због агресивних и расистичких испада према туристима; одговарао је фотороботу мотоциклисте који је жандармерија саставила на основу исказа сведока, а објавила тек годину дана касније; на дан убиства његов мобилни телефон лоциран је пуна четири сата у базној станици која је покривала место злочина.

То је већ било више од неколико озбиљних индиција, на једном месту. Готово да се радило о прилично заокруженом профилу. Ерик је био толико убеђен да има извршиоца – мада се и сад још двоумио око тачног мотива – да је одмах сазвао конференцију за новинаре и ту прилично самоуверено најавио “можда кључни пробој у истрази”.

Девасо је у време извршења убиства био активни полицајац; није се сам пријавио полицији, када је телевизија објавила фоторобот тајанственог мотоциклисте – сличност његовог лика са фотороботом пријавиле су комшије; потом је праћен неколико недеља и истражни тим је веровао да ће, приликом саслушања, успети да га сломи и открије две последње коцкице које су недостајале: мотив и оружје.

Али. после сва четири дана колико је највише могао да проведе у притвору, и интензивних ислеђивања, истражни тим није успео да нађе ниједну од те две коцкице. Ерик Девасо није познавао, нити је икада био у контакту, ни са једном од жртава; ниједан сведок није могао да га препозна као мистериозног бициклисту; на његовим рачунима у банци, и приликом претреса његовог стана, није пронађен никакав неочекивани или необјашњиви, новац; у његовог колекцији старог оружја – која јесте била илегална – пронађен је, додуше, један швајцарски Лугер са нешто муниције калибра који је искоришћен у злочину, али после прецизних балистичких анализа потврђено је да то није онај пиштољ из којег је извршено убиство…

На крају је Ерик морао да преко воље  промрмља уобичајено признање да “сви елементи овог случаја још нису разјашњени” и да се “истрага наставља на неколико паралелних праваца”, али да његов имењак, бивши полицајац Девасо, није више међу осумњиченима.

***

Почетком јула исте године, у граду Лилу на северу Француске ухапшен је и трећи осумњичени: Ирачанин, стар тридесет пет година, са дугом историјом насилничког понашања. После фијаска са Заидом и Девасоом, истражитељи овог пута нису хтели да поново ризикују и објаве његово име.

Али, чак и без имена, тај део приче је био више него занимљив. Дојава од једног другог затвореника, још почетком 2013. година – да Ирачанин са којим дели ћелију прича о “уговору” који је прихватио од наручиоца посла, “да ликвидира једну ирачку породицу која живи у Британији” – послужила је као основ за увођење мере тајног прислушкивања телефонских разговора, чим је причљиви затвореник пуштен са издржавања краткотрајне казне и отишао за Белгију. Прислушкивање је настављено у наредних годину и по дана, и почетком јула 2014. године осумњичени је приведен чим је наредни пут ушао у Француску.

Међутим, у току тродневног притвора успео је да обезбеди довољно квалитетан алиби, којим је доказао да се, 5. септембра 2012. године, налазио у сасвим другом граду. Истовремено, он је порекао не само да је прихватио “уговор” за ликвидацију ал-Хилијевих, већ и сазнање о постојању таквог уговора.

Задржан је – због других прекршаја закона – у притвору још неко време, али ни од овог трага, на крају, није било ништа.

 

XV

Осумњичени (2): смрт легионара

(јун 2014.)

Related image

Звонила је упорно и у више наврата, читаво поподне, али нико није одговарао. Из стана је, међутим, допирао прилично гласан звук телевизора, и то већ сатима. Други станари су се већ бунили и настојница је помислила да је њен станар можда негде отишао и заборавио да искључи апарат. Било је већ око седам увече када је одлучила да отвори врата дупликатом кључа.

Тело је затекла за столом, у дневној соби: главе, полуокренуте на леву страну, са невеликом баром крви на снежно белом столњаку, која се већ згрушала; пиштољ, и даље у чврстом захвату десне руке, који је додатно појачала мртвачка укоченост. Полупопијена флаша Хенеси коњака, неколико руком исписаних листова папира формата А4, пепељара са опушцима из скоро две кутије житан цигарета без филтера – то је било је све што се налазило на столу.

Ћутљиви ватрогасац у малом провинцијском граду Угин, тај помало загонетни комшија који је живео сам и никада није причао о својој прошлости, био је мртав: делови његовог мозга помешали су се косом, близу излазне ране.

***

“Одговарао је профилу истраге: познавалац оружја, добар стрелац, забављао се неколико година са сестром убијеног бициклисте Молијера, познавао је и његову садашњу девојку Клер. Обавили смо информативни разговор од само четрдесет пет минута, врло коректан, готово пријатељски, искрено нисмо га ни сматрали за осумњиченог.”

Млади инспектор Жандармерије као да се правдао Винеману и Мајоу:

“И, то је било пре пуна три месеца, у марту. После тога га више нико није звао. Ништа није процурело ни у новине. Реално, био је то сасвим безначајан детаљ.”

Када је инспектор изашао, двојица мушкараца су се погледала, са заједничким, неизреченим питањем: колико ће још лешева донети овај случај?

Патрик Менегалд (50), бивши припадник Легије странаца, учесник борби у Чаду и Руанди, снајпериста у Босни и Конгу, лежао је у мртвачници; а његово опроштајно писмо лежало је на столу између два човека који су водили истрагу:

“Не могу више да живим под оптужбом да сам убио све те људе. Ово није злочин, ово је трагедија.”

Да ли се убио невин човек? Или убица? И да ли је пуцањ за столом изнајмљеног стана заувек прекинуо везу са стварним наручиоцима овог злочина?

“Провео је пуних десет година у Легији странаца. Тамо се не убија из патриотизма, у афекту, или у самоодбрани. Легија је место где је убијање занат. Ко зна колико је лешева видео, колико је живих људи сам претворио у лешеве, у колико се барова тукао и у колико војничких затвора лежао? Да ли је логично да се такав човек, очврсли војник, убије због информативног разговора који је трајао непун сат, и у којем уопште није био ни осумњичен?”

Ерик је гласно размишљао, док је потпуковник Винеман разгледао папире из предмета:

“Овде пише да се забављао са Силвановом рођеном сестром, да је чак и живео са њом, са прекидима, између 2001. и 2007. године. То потврђују изјаве обоје њих. Од тада је живео сам, без породице. Али ипак га је пријавила Клер Шуц, и то на занимљив начин?”

“Како на занимљив начин?”

“Свим члановима породице и блиским пријатељима жртава је на самом почетку истраге постављено рутинско питање: да наведу сва лица која су познаваоци оружја, стрелци, ловци, или имају искуство у полицији или војсци, а били су у контакту са њима. Тада, у јесен 2012. године, није рекла ништа. Тек годину дана касније, у октобру 2013, сама је дошла у жандармеријску станицу и рекла да се одједном сетила… Узели смо јој изјаву, али је одмах процењено да је њен значај мали, а имали смо и гужву. Тако да је изјава стајала у фиоци преко три месеца. Послали смо оног младог инспектора да обави разговор само да бисмо могли да је архивирамо…”

***

У градићу Угин – и то врло близу места где је становао покојни легионар – живели су и родитељи Клер Шуц – Тјери (71) и Женевјев (68). Женевјев је била и сестра Пјера Моранжа, посланика једне од странака владајуће коалиције у тадашњем француском парламенту…

“Дакле, шта имамо до сада? Несуђеном зету, којег није волео, поклонио је врло скуп спортски бицикл. Онда му је саветовао коју планинску руту би требало да истражи. Одједном, баш тог дана и баш на том месту, појављује се и бивши легионар, случајно његов комшија, који је седам година живео са жртвином сестром. И, сасвим згодно, тог бившег легионара сада више нема…”

А онда се – деловало је као да се то десило потпуно изненада, на први поглед без икаквог непосредног повода – Ерик сетио једне службене белешке из првих месеци истраге. Тада ју је само овлаш погледао и потом гурнуо у фиоку, заокупљен грозничавом потрагом за индицијама у Британији, Швајцарској, Шпанији, на Балкану, у Ираку… Пошто је количина материјала неумољиво наставила да се гомила, три листа папира су после пар недеља морала да простор у фиоци уступе новим и отишла су у једну од седамдесет фасцикли.

Сада их је грозничаво тражио: негде је постојала веза, било је потребно само да се тачно подсети где. Коначно, у маси разних изјава, дојава и бележака повезаних са Силваном Молијером, нашао је и то опажање једног младог оперативца:

“Увече, двадесет првог марта 2007. године, у свом стану у градићу Шамборси, недалеко од Париза, убијен је Силван Марешал (59), командир месне полицијске станице. На вратима није било трагова провале. Смрт је наступила после осамнаест убодних рана, од којих су четири биле смртоносне.” 

А онда, нашао је и тај детаљ којег се сетио:

“Силван Марешал био је међу најбољим пријатељима бившег градоначелника а касније посланика, Пјера Моранжа (51); обојица су били у руководству Уније народног покрета председника Николаса Саркозија. Три месеца уочи Марешаловог убиства, обојица су била осумњичена за прање новца, фактурисањем непостојећих услуга богатим Саркозијевим спонзорима кроз мрежу фиктивних предузећа. У овој афери је 2011. осуђен њихов заједнички сарадник Жерар Лебек, на две године затвора. Убиство Силвана Марешала никада није расветљено.”

Тако је! Пјер Моранж је изабран за посланика у француском парламенту само три месеца после Марешаловог убиства, у јуну 2007! Жерар Лебек је ћутао, добио две године затвора и преживео. Да ли је командир станице милиције запретио да ће проговорити? И шта је он све могао да каже?

Са новим лешом, оним у мртвачници у Угину, број питања на које није имао одговор се само повећавао. Али, као бљесак муње, Ерику је кроз главу прошла једначина. Толико једноставна, а опет недоступна; све време пред њиховим очима, али готово невидљива; банална, а ледена као сама смрт:

“Два нерешена убиства; два наизглед необјашњива убиства; два убиства у којима на први поглед нема мотива; два убиства без сведока, учиниоца и оружја; два убиства која међусобно дели пуних пет година; два савршена убиства. Убиство полицајца у свом стану и убиство бисциклисте на планинском паркингу повезује једна особа: Женевјев Моранж.

2007. је њен млађи брат био суочен са афером која је могла да га кошта каријере, слободе и породичне части. 2012. се њена ћерка затекла у сличној ситуацији. Две особе које је имала обавезу да штити – и заштити – по сваку ццену. Па и по цену убиства. И два Силвана – Марешал и Молијер – који су били једноставно исувише опасни сведоци, да би смели да преживе.”

Ерик је повезивао расуте коцкице мозаика: Силван Молијер је ушао у породицу Клер Шуц и у њен свет скривених тајни, које се очигледно чувају главом. Да ли је случајно чуо и нешто што није требало? Да ли је почео да уцењује? Да ли је бивши легионар послат да заувек затвори несигурна уста, а несрећна британска породица се само затекла на погрешном месту у погрешно време? Није још увек имао одговор ни на једно од ових питања.

А већ му се поставило ново: оно које је га је облило леденим знојем: да ли је цела његова истрага, од првог дана, била на кривом трагу?

XVI

Инфаркт у Мисисипију

(август 2014.)

Image result for al hilli daughters

Одједном је осетио мучнину и несвестицу. Било је негде између три или четири сата после подне и, не знајући тачно шта му је, затражио од пријатеља лек који већина човечанства и даље сматра универзалним за сваку бољку: аспирин. Осећај слабости му, међутим, није пролазио. Изашао је из антикварнице и попео се у свој камион. Да ли је био кренуо кући или код доктора? То више нико тачно не зна. Возио је можда неких пет стотина метара. Последње што је видео била је слика празне улице, слика која му се распадала пред очима. Схватио је да више не може да управља возилом; полако је скренуо на десну страну, притиснуо кочницу и све му се замрачило пред очима. Ретки пролазници су могли да виде како се камион полако зауставља, поред саобраћајног знака. Његов возач се није померао у кабини: седео је, полунаслоњен на волан, са главом између руку.

У градићу од петнаестак хиљада људи сви су знали његов камион; ускоро се окупило десетак комшија и коначно су позвали саобраћајца; изгледало је да нешто, ипак, није у реду? Сви заједно су дошли до камиона, отворили врата и продрмали га, у покушају да га пробуде. Али, негде у тих десетак минута, од тренутка када је он зауставио возило па до њиховог доласка, оно неизбежно се ипак догодило: живо тело је постало леш.

Џемс Томпсон је тек био напунио шездесет година; био је предебео и пушио превише цигара. Лекар је констатовао симптоме масивног срчаног удара. Бивши полицајац, радник на нафтним пољима и власник антикварнице послужио је као одличан пример љубитељима здравог живота за оно шта не треба радити.

У градићу Начез у Мисисипију, те среде нико није знао да је, само неколико сати раније и осам хиљада километара далеко, са два метка у главу, непознати убица окончао живот његове жене, зубарке Кели Томпсон. У том тренутку њен леш је био у мртвачници, поред леша њеног другог мужа, а документа нађена на њеном телу гласила су и на друго име: зубарке Икбал ал-Хили.

Две смрти тада нико није могао да повеже: убијена жена и човек који је истог дана умро од инфаркта сахрањени су и изгледало је да је са њима заувек закопана и прича о једној чудној вези. Икбал је упознала Џемса 1999. године; лепушкаста бринета, имигранткиња из Ирака, имала је тридесет четири године и – зли језици у малом месту су бар тако причали – закључила фиктивни брак да би добила америчку зелену карту. Али пошто са њом није добила и посао који је очекивала, већ две године касније згодна бринета се вратила у Европу; одатле је касније отпутовала у Дубаи, ту упознала инжењера Саада ал-Хилија, удала се за њега и родила две ћерке.

Џемс није одавао утисак да је изненађен, а још мање тужан. Деци из првог брака, чија га је мајка такође напустила због бројних прељуба, то је деловало толико уобичајено да нису ни обратила пажњу на још једну пролазну авантуру.

А онда, скоро две године након Џемсове смрти, у лето 2014. године његова сестра Џудит је, прегледајући разне ствари које су остале, случајно погледала и у лаптоп који је њен брат користио. У инбоксу електронске поште, поред свега онога што би се нашло у већини наших лаптопа – разних реклама, рођенданских честитки, позивница за рођендане и прославе – Џемс Томпсон је имао и посебан фолдер у којем се налазило и десет година редовне и детаљне преписке са његовом женом Кели/Икбал. 

Многе од тих порука су садржале и разне прилоге: техничке цртеже, планове, формуле, које Џудит није могла да разуме. Обавестила је локалну полицијску станицу о необичном открићу; после три дана су дошла двојица агената ФБИ и однела компјутер, из разлога – како су рекли – “националне безбедности”

 

XVII

Скандинавски траг

(лето – јесен 2015.)

Image result for Scandinavia medieval map

Последњи августовски понедељак 2015. године био је већ традиционално лош дан за Ерика: као и у претходне две године, осећао је анксиозност која се претварала у готово физички бол. Знао је да се ближи пети септембар, тај проклети дан у којем ће се у елегантној палати Новарина у Анесију, у којој се налазило његово тужилаштво, окупити све оне новинарске гњиде, сви ти лешинари који ће се наивно и невино распитивати шта има ново о случају убистава у Шевалену. И после наслађивати, кад буду чули да опет нема ништа. 

Досад је његова анксиозност расла како се ближио дан те морбидне представе – прес конференције. Али тог понедељка је експлодирала у небеса већ са првим кораком у свом кабинету, када је видео лице секретарице; знао је добро тај израз лица – он је доносио лоше вести…

“Шефе, Свенска Дагбладет из Штокхолма. Добили смо на факс од полицијског аташеа из наше амбасаде у Шведској. Мало је преведено, али…

Текст новинара Ларса Боргнаса, илустрован са неколико пикантних фотографија са места злочина простирао се преко сва четири ступца на седмој страни, традиционално резервисаној за црну хронику:

“Велики пропуст француске истраге: милиони круна у готовини однети из Стокхолма”

Укратко, Ларс је детаљно навео низ детаља о убијеној Сухајли ал-Алаф, Икбалиној мајци и Саадовој ташти. Према изворима Ларса Боргнаса, Сухајла је намеравала да у швајцарској банци “Креди Агрикол Женева” отвори рачун на име своје две унуке, и на њега депонује уштеђевину свог покојног мужа, око пет милиона шведских круна, или пола милиона евра. Наводно, то се није допало њеном најмлађем сину, који је имао дугу историју насилних конфликата у породици и којег је шведска полиција зато два пута приводила…

“Па шта, то смо све знали, још на самом почетку. Паре нису нађене, банка није ништа потврдила, тај њен суманути син је имао алиби. Чему опет ова стара прича?”

Са нелагодом је ипак наставио са читањем:

“Извори нашег листа у полицији Стокхолма потврдили су нам да је претрагом лаптопа Сухајле ал-Алаф пронађен специјалан вирус – софтвер који је омогућавао да се садржини рачунара приступи са било ког места, без знања њене власнице…”

***

Лаптоп је, у међувремену, био враћен породици покојне Сухајле. Муж јој је већ био мртав неколико година, једна ћерка убијена са њом, друга на студијама у Британији, син такође последњи пут виђен тамо, у психијатријској болници, у време убиства. У Шведској је остао њен други син и брат њеног покојног мужа, професор на Медицинском факултету у Упсали.

Ерик је покушавао да склопи коцкице: према писању шведског листа, логовања на Сухајлин лаптоп регистривана су само у време док је била ван Шведске: у оне три недеље у августу и септембру 2012, у Британији и Француској. То је било и време када је њен психотични син био у британској болници. Да ли је он могао да води сложену операцију електронског праћења своје мајке из болнице? Да ли је болница била само згодан алиби? И да ли је Сухајла ал-Алаф заиста понела из Шведске толики новац у готовини да би га ставила у швајцарску банку, или је само дошла да се распита и отвори рачун на име својих унука?

Неколико дана касније, француски истражитељи су од својих шведских колега добили готово невероватан одговор:

“Стан Сухајле ал-Алаф у предграђу Стокхолма је обијен. У провали је опљачкан њен лаптоп и папири за које се претпоставља да су повезани са рачуном у швајцарској банци. У стану није пронађена готов новац у значајнијем износу, нити га је покојница држала у банци.”

Тих пет милиона шведских круна, дакле, или су опљачкани у провали, или се налазе на неком другом, тајном месту, у самој Шведској или код Сухајлине ћерке у Британији, или су депоноване у неку другу швајцарску банку…

“Или су опљачкане на паркингу у Шевалену?“, гласно се упитао Ерик, октобра 2015. Било је прошло већ три године од убиства.

Или никада нису постојале?“, додао је Беноа Винеман.

***

Шведски истраживачки новинар, Ларс Богнар, прославио се истрагама неколико сложених и мистериозних убистава: раскомаданог тела проститутке Катрин да Коста, 1984. године, убиства Улофа Палмеа, 1986. године, несрећи ферибота Естонија на путу Талин – Стокхолм, 1994, министарке спољних послова Ане Линд, 2003…

Читаоци су га волели, јер је писао узбудљиво, са храбрим хипотезама, нарушавајући досадне новинарске конвенције; криминолози и форензичари га нису волели, јер је детаље који су му недостајали за целу причу обично био склон да једноставно измисли. Тајне службе су га, опет, обожавале – јер је био способан да за само пар дана направи спин у које би после чак и оне саме поверовале:

“Цела Француска сада прича о шведском трагу и тих пет милиона круна. Истрага је поново скренула са израелске линије. И Британци и ми смо Вам захвални, Ларс. Узгред, где се уопште налазио тај новац?”

Телефонски позив из Париза, првог јануарског дана 2016. године, изненадио је и самог Богнара: у причу о несталим милионима круна сада су готово поверовали и они који су је наручили.

А у причу да убиства у Шевалену никада неће успети да разреши, готово да је поверовао и сам Ерик Мајо.

 

XVIII

Мајстор стрелац: предавање професора Вилсона

(јесен 2015.)

Image result for david wilson birmingham city university

И отприлике истих јесењих дана у којима се Ерик бавио истраживањем новооткривених скандинавских трагова, његов британски колега, главни инспектор за крвне деликте лондонске полиције, Марк Престон, отпутовао је у Бирмингем. Јутарњи експрес са Мерилебон станице пошао је тачно у шест, и већ нешто после осам требало би да стигне. Таман довољно времена за доручак, помислио је док су поред прозора  вагона пролазили обриси Падингтона, северног Кенсингтона и западних предграђа.

“Да ли онај Француз заиста штити стварног починиоца? Или је толико неспособан? Одакле му та категоричка, тврдоглава упорност да је решење злочина код нас а не код њих? Како је могуће да пуне три године нису могли да пронађу један џип, баш нигде? Да ли је тај џип уопште постојао или је измишљен?”

Сарадња између британских и француских детективских тимова, отпочела у јесен 2012. уз толико гламура, блицева, нападне срдачности и посвећености европским стандардима три године касније запала је у ћорсокак. Француски жандарми нису могли да схвате зашто се сви њихови захтеви не испуњавају одмах, њихове британске колеге су све чешће одбијале да те захтеве проследе судијама које су морале да их одобре. Знале су да их не би одобриле…

Коначна одлука британског судије, после неколико месеци од хапшења, да нема никаквог основа за истрагу против Заида ал-Хилија, у јуну 2014. године била је кап која је препунила чашу. Французи то нису прихватили – Заида су и даље третирали као осумњиченог – а Сер Бернард Хоган-Хау, полицијски комесар Лондона, рекао је Марку почетком 2015, на једној полицијској свечаности:

“Иди и процуњај мало више око тог случаја у Алпима.”

Престон је, као и увек, добро знао да никакав писмени налог неће добити, јер би свака тзв. папирологија – за разлику од полуреченице изговорене уз криглу пива – морала негде да се заведе. А то значи да би она морала да буде доступна и француским истражитељима, у складу са процедурама ЕУ које су се од самог почетка примењивале на овај случај.

Зато је и све телефонске разговоре са Бирмингемом обавио са свог приватног мобилног телефона, а за пут узео слободан дан са посла. Ако га ико, икада, буде питао шта је радио тог дана у том граду, моћи ће да каже: обишао сам уметничку галерију на Чемберлен скверу

***

“Све што сам испитао поклапа се и одговара профилу мајстора стрелца. Мајстора стрелца ћете препознати тако што, после његовог убиства, полицајци виде само оно што он жели да они виде. Најчешће ништа, наравно. Али, некад нађу чауре од метака, некад оружје, некад сведоке. Све што виде, служи да истрагу одвуче на сасвим други траг. Њега више нема, и неће га ни бити све док не добије наредни уговор. Наредни пут кад се појави, то ће означити неки нови леш.”

Дејвид Вилсон, професор криминологије на Универзитету у Бирмингему био је највећи британски експерт за случајеве плаћених убистава. У више случајева је, и званично и незванично, био ангажован као консултант полиције за сложене случајеве: последњи пут у случају тзв. “давитеља из Сафолка” (2006). Недавно је, са тимом својих колега, написао и прву свеобухватну анализу плаћених убица у Британији, која је покрила период од почетка седамдесетих година – преко четири претходне деценије.

“Даље, моја је претпоставка од почетка била да се ради о мајстору стрелцу који је на место злочина доведен споља. Ту претпоставку је касније потврдила чињеница да, упркос три године рада, француска полиција нема баш никакве обавештајне податке из околине. Ништа сем неколико безначајних трачева. Када је убица из локалне средине, увек нешто са временом процури. Нека прича, нека изненадна веза између неких људи, рупа у неком алибију, неки конфликт… Овде нема апсолутно ничега. Дакле, убица је доведен, обавио је посао, и извучен је. Сама локација, близу швајцарске и италијанске границе, омогућила је да улазак, чин убиства и излазак стану у временски оквир од три или највише четири сата.”

Марк је гледао у фотографију швајцарског пиштоља Лугер; једним од таквих пиштоља је извршено и убиство:

“Да ли се овај модел, готово музејски, уклапа у Вашу теорију о професионалном убици, професоре? Зар они увек не користе ново, савршено оружје, на које су поносни и које љубоморно чувају?”

“То је само једна од предрасуда које у јавности постоје око професионалних убица. Видите Престон, они су много практичнији људи него што ми мислимо. Сваки механизам који има окидач и цев, и из чије цеви се може испалити метак довољном брзином да убије мету, је идеално оружје. Старо или ново, свеједно. У случају Франка МекФија у Глазгову, 2000. године, убица је своју пушку са снајперским нишаном оставио на месту одакле је пуцао. У случају новинарке ББЦ Џил Денди у Лондону, 1999. године, пуцањ је испаљен из старе, расходоване, па онда накнадно прерађене пушке. Тако је и овај лугер савршено одговарао намени. У основи, све док је стрелац форензички савестан, и не оставља своје трагове, њему је свеједно шта ћете ви после радити са оружјем: он више никада неће моћи да буде повезан са њим.”

“Дакле, убиство из неког личног мотива: наследства, страсти, породичног обрачуна апсолутно искључујете?”

“Ја се не бавим мотивима, то је ваш посао. Бавим се човеком који је повукао окидач на пиштољу. Да ли је он ангажован из једног или другог разлога, то ћете моћи да утврђујете тек кад га ухватите. Што се, по свим доступним параметрима, у овом случају вероватно никада неће догодити. Овде је сасвим очигледно да је мотив непосредног убице екстринзичан, спољни: новац који ће зарадити од убиства; он са жртвама нема никакав личан однос. Код психопате је тај мотив интринзичан, унутрашњи, и зависно од типа и степена њиховог лудила може бити стваран – када се ради о људима са којима је у неком сукобу, или их напросто не воли – или путативан, измишљени, где их често уопште и не познаје.”

“Искључујете и расистичке или терористичке мотиве?”

“Да, у свим таквим случајевима убица жели да пошаље тачно одређену поруку јавности: охрабри своје присталице, заплаши противнике, остави утисак како је држава немоћна да се са тим обрачуна… Некада и све то заједно. Овде те поруке нема. Чему убиство муслимана, ако жртва није препозната као муслиман?”

Све време је у ваздуху, наравно, висило оно главно, најважније питање због којег је Престон допутовао у Бирмингем. Професора Вилсона није познавао толико дуго – а ни толико добро – да би се осећао лагодно да то питање постави на почетку разговора. Ипак, после три сата проведена у његовом кабинету и три прилично велике чаше доброг шкотског Гленморанџ вискија, превалио га је преко усана:

“Ерик Мајо је неспособан полицајац или прикрива стварног злочинца?”

Вилсон се замислио – као да је мислио о обе хипотезе неколико секунди – да би она одмахнуо главом:

“Искрено, не знам. Могао би, теоријски да буде и једно и друго. Ипак, склон сам да верујем да није ни једно ни друго. Он је једноставно збуњен толиким бројем упоредних оперативних претпоставки, од којих се свака самостално развија пред његовим очима, и после живи свој сопствени живот; које све једна другу искључују; овако сложен случај није имао у досадашњој каријери; када томе додамо притисак медија, неке осетљиве аспекте међудржавне полицијске истраге, сиву зону око злочина која захвата индустријску шпијунажу, тајне службе, ирачке, балканске и ко зна које све не везе, могу да схватим његову збуњеност.”

XIX

Фризерски салон на крају града

(март 2016.)

“Лидија Ринго, девојачко презиме Склоза, рођена 12. октобра 1970, са Силваном Молијером има синове Леа и Матијаса, разведени већ шест година, у добрим односима. Власница фризерског салона у Угину, у Авенији Србија.”

Беноа Винеман је гласно читао кратку полицијску белешку, док је Ерик у градићу од непуних седам хиљада становника покушавао да пронађе Авенију Србија:

“Е, а да су се само таблоиди распитали у којој улици му бивша жена има фризерски салон, сад бисмо опет месец дана читали о балканском трагу.”

Али двојица истражитеља су имала паметнија посла од духовитих досетки: ако је већ толико њима непознатих сила упорно покушало да их наведе на британски траг, то је био разлог више да провере онај домаћи, француски:

“Мадам Ринго, Ви наравно нисте осумњичени. Али сте последња жива особа која је била у контакту са Силваном. Не рачунајући, наравно, убицу. Позвали сте га у 15.32. У првом разговору сте полицијом рекли да је позив био због деце?”

“Ми смо остали у добрим односима, било је уобичајено да се чујемо. Тај позив није био посебно важан, ни хитан. Уосталом, ја сам другарица и са његовом новом девојком. Пријатељице смо на Фејсбуку…”

“Занимљиво, Клер је отишла у полицијску станицу и пријавила његов нестанак у 17 часова, иако је – чак и да је кренуо кући одмах после вашег разговора – најраније могао да се врати у 17,30. Реците ми, која то жена пријављује нестанак свог мужа пола сата раније него што га је очекивала? Шта сте јој рекли?”

“Ништа, ништа посебно. Да ми се није одјавио и да је сада одједном недоступан. Помислиле смо да му се испразнила батерија на мобилном телефону…”

Телефонски разговор није био снимљен – мобилни оператер је полицији могао да достави само листинг из којег се видело у колико сати је Силван позван, и колико је разговор трајао – али, враћајући се из Угина тог поподнева, Ерик је имао неки неодређени утисак да је, у ствари, сам садржај тог разговора можда био сасвим неважан:

“Она га је позвала минут или два пре него што је убијен. Можда ми погрешно претпостављамо да је циљ позива био да му каже нешто јако важно, што нам сада крије. А шта ако је њен задатак био нешто сасвим друго?. На пример, да га позове у неко тачно одређено време.”

“Зашто?” питао је Беноа док се аутомобил приближавао Анесију.

“На пример, да га тако издвоји од свих других који би могли да се затекну на том месту, у том тренутку. Као што је Јуда имао задатак да пољуби баш Исуса пред римским војницима и тако га издвоји од свих других апостола.”

“То би значило да…”

“Убица можда није ни знао ко је он. Нити је имао његову слику. А на том месту је сигурно могло да буде и других бициклиста. Па је морао да сачека да зазвони телефон…”

***

Како су се сви трагови који су водили у иностранство – Велику Британију, Ирак, Швајцарску, Шведску, Балкан – један за другим показивали као криви трагови, истрага се у пролеће 2016. све више сводила на две паралалне линије: једна је био Израел, где би тужилац сваки пут наишао на зидове ћутања министарства спољних послова и тајних служби. Друга је био загонетан свет Горње Савоје и њене омерте, у којем је та завера ћутања била можда још и строжа.

Ипак, у јуну 2016. је један од истражитеља донео Ерику последњи број локалних новина L’Essor savoyard. На неколико последњих страница, тамо где су се уобичајено налазили мали огласи, црвеним фломастером било је заокружио кратко обавештење о регистрацији једног компаније:

  • Назив: SUR COUR
  • Адреса: 1147, Route Imperiale, 73400 Marthod
  • Власници: Франсоа Жорж Луј Ринго и Лидија Ринго
  • Датум оснивања: 15. јун 2016.
  • Капитал: 250.000 евра

Насеље Марто налазило се десет километара јужно од Угина и било је још мање: непуних хиљаду и петсто становника. Шта ће у том, практично, селу компанија која се бави “менаџмент консалтингом”, са капиталом од четврт милиона евра? Шта о томе зна једна провинцијска фризерка?

Винеман је био сумњичав:

“Ускоро ће бити четири године од убиства. Да ју је неко платио, вероватно би то учинио раније. Можда су то паре њеног другог мужа?”

Нису још увек имали довољно разлога за основану сумњу. Она је, уосталом, увек правна категорија: оно што ће неки истражни судија, просечан човек који одлучује по стандардима средине у којој живи и суди, сматрати довољно добрим разлогом да покрене званичну истрагу против неког човека. Али, имали су сасвим довољно разлога за ону другу, обичну сумњу: оно што ће копкати просечног полицајца да настави да о нечему размишља.

Почетком јула, Ерик је коначно пресекао:

“Послаћемо захтев управи за спречавање прања новца у Париз. Тражићемо да утврде порекло ових четврт милиона евра који су се одједном појавили у селу у којем сви становници заједно никада нису имали толико новца. Одакле су уплаћени, са чијег рачуна, да ли је то уштеђевина, добитак на лутрији, наследство или поклон. Они то могу да утврде. Ово је истрага четвороструког убиства.”

Они су то, наравно, могли да утврде.

И у том утврђивању, покренули су један читав нови ланац догађаја, који ће нашу причу одвести тамо где то нико – а најмање Ерик Мајо – није очекивао…

 

XX

Сусрет у Дому инвалида

(лето 2016.)

Image result for Les Invalides paris

Лагано се пробијао кроз стотине туриста, углавном азијатских физиономија, стрпљиво застајући када би се ток његовог кретања укрштао са путањама светлости према објективима њихових фотографских апарата, камера и телефона. Било је тек прошло седам сати увече и знао је да ће на место на које се упутио свакако стићи пре времена.

Ерик Мајо, тужилац из Анесија, осећао је олакшање у великом граду: заштићен анонимношћу људског мравињака, бар га нико на улици неће питати када ће да реши случај… Скренуо је десно, на мост Александра Трећег и запутио се преко Сене. Зашто га је његов шеф позвао да се виде изван канцеларије? Зашто га је позвао после радног времена? Зашто га је уопште позвао? У централизованој структури француског тужилаштва, ни телефонски разговори нису били тако чести: све службене инструкције врховног тужиоца Републике су увек ишле поштом.

За пар месеци навршиће се и пуне четири године од убистава у Шевалену. Изгледало је да су све већи ресурси које је нештедимице тражио, добијао и трошио, успевали само да повећају број претпоставки које је истрага отварала, али не и оних које је затварала. Са сваком новом претпоставком случај би поново дошао на насловне стране новина; са сваким новим неуспехом, он би добијао на својој мистериозности, што би давало повода за нове, још фантастичније, спекулације.

На уласку у Дом инвалида, комплекс музејских зграда с краја седамнаестог века, приметио је двојицу кратко ошишаних младих људи, са тамним наочарима. Иако је већ био крај јуна њихова тамна одела, са краватама, непогрешиво су одавала једини дрес код који је био примерен прилици. “Очигледно им је циљ да разјуре радозналце а не да открију неког озбиљног нападача”, помисли Ерик.

На договореном месту у крипти, поред  Наполеоновог гроба, видео је, међутим, два човека. Високу, сувоњаву прилику Франсоа Мулена, врховног тужиоца Француске, препознао је још са даљине. Али, како се приближавао, све више је био сигуран да је и његовог саговорника негде већ видео. Човек неодређених година, неодређене боје косе и очију…

“Ах, mon cher frere, изгледа да ће се овај круг, на крају, ипак затворити са нама двојицом, баш као што је и отворен.”

И тек тада, по гласу, схватио је о коме се ради: глас из говорног аутомата!

“Месје Арно Тимоније, ви нисте у нашој амбасади у Лондону? Претпостављам да сте мандат тамо већ завршили?”

Врховни тужилац се накашљао:

“Ерик, месје Икс је из Direction générale de la sécurité extérieure, наше спољне обавештајне службе. Претпостављам да Арно Тимоније више не постоји?”

“Заправо, један други колега у Лондону тренутно носи пасош Француске републике са тим именом. Али то није повезано са случајем због којег смо се данас нашли.”

Тројица мушкараца су једно време ћутала, гледајући у црвени мермер од којег је био сачињен саркофаг са посмртним остацима Корзиканца који је француске заставе пронео од Шпаније до Египта и Москве.

“Да ли сте икада, у неком случају убиства, имали толико могућности за решење? Тајанствени телефонски позиви из Румуније, полуаутоматски пиштољ омиљен код припадника српских паравојних формација, мистериозни први муж у Америци, рачун у Женеви, свађа двојице браће око наследства, жртва која је радила на опреми за нуклеарне реакторе… Свако од ових решења могло Вам је донети славу. Како то да Вам се баш ниједно од њих није свидело?”

Месје Икс је деловао искрено изненађено. Врховном тужиоцу Мулену као да је било помало непријатно.

“Како? Тако што, ни у једном од њих, нисам нашао ни мотиве, ни учиниоца, ни сведоке а још мање материјалне доказе. Без свега тога заједно истрага може да се оконча у таблоидима, или можда код вас у обавештајним службама, али не може у мојој судници.”

“Дали смо Вам чак и оног несрећног демобилисаног легионара који се убио. И то још бившег снајперисту. Он, сасвим згодно, није више могао ништа да демантује? А сасвим згодно сте га и ухапсили пре самоубиства?”

“Већ тада сам сумњао на много тога. Како заиста објашњавате да се прекаљени легионар убио због саслушања које је трајало мање од једног сата, и после којег није био чак ни оптужен? И то пуна три месеца касније.”

Месје Икс је прећутао одговор на ово питање. Да би прекратио неугодну тишину, врховни тужилац је опет скренуо разговор на другу тему:

“На колико различитих оперативних претпоставки још водиш истрагу?”

“Шест. Четири везане за породицу ал-Хили, и две за Силвана Молијера. Не рачунајући опцију серијског убице, психопате; она је седма.”

Уз једва видљив осмех у угловима усана, Месје Икс је на то додао:

“Mon cher frere, можда можемо да помогнемо да се отклони бар једна од њих? Према поузданим информацијама које смо добили, једна од особа коју тражите је погинула пре четири дана у Либану, у борбеној акцији коју је Сајалет Маткал водио против Исламског Хезболаха. Операција, званично, није никада постојала. Његово тело је сахрањено јутрос, под сасвим другим именом на израелском војном гробљу Маунт Херцл.”

Врло брзо, Ерик је увидео куда овај разговор иде. Најпре је Франсоа Мулен, на свој уобичајени, претерано учтив начин, изнео прву понуду:

“Разумем да си се посветио решавању овог случаја. Али си постао и његов заробљеник. И заробљеник медија. Можда би ипак било боље да одеш у неки град у којем ћеш моћи нормално да радиш свој посао, без свих тих интервјуа, свог тог притиска?”

Да би одмах потом, не дајући му времена ни да размисли о о ономе што је управо чуо, а још мање да на то одговори, месје Икс одмах изнео и другу:

“Или, ако Вам се то више допада, да коначно завршите овај случај тако што ћете искористити наредну прилику која ће Вам се указати, релативно брзо. Видите, ако већ нисте у стању да учиниоца злочина пронађете на основу доступних доказа, можда ћете успети да пронађете доказе, кад добијете учиниоца? Да ли је битно одакле почнемо, ако завршимо на истом?”

Ерику је био сасвим јасан избор који се пред њим налази: могао је да оде, и са овог случаја и из града у којем је радио – јер, то је морало да иде заједно – или да прихвати да најсложенији случај са којим је у досадашњој каријери суочен реши онако како неко, негде, из неког разлога, буде одлучио; њему би ту остало само да “почиониоцу” који би му већ био саопштен, “прилагоди” доказе. Да прихвати или професионални неуспех, или професионални фалсификат. Избор није био исувише пријатан али, истини за вољу, и није био стваран избор:

“Плашим се, ипак, да ми закон разумемо на сасвим различите начине.”, рекао је мирно тајанственом обавештајцу.

Partout où nécessité fait loi. Кад год се укаже потреба, она прави закон.”, месје Икс је поновио мото Direction générale de la sécurité extérieure.

Ерик је полако кренуо према излазу из Дома инвалида; окренуо се свом шефу:

“Надам се да ћете ми изабрати неки лепи град. И, сигуран сам да ће Вероника боље од мене знати да направи закон према потреби.”

Изашао је из парка којим је музеј био окружен и мостом Александра Трећег упутио се назад преко Сене. Река блиставих аутомобила сливала се у Авенију Шанзелизе, лево од њега. Ерик је кренуо десно: имао је довољно времена да нешто поједе у малим бистроима око Нотр-Дама и опет на време стигне до станице Гар де Лион, где ће ухватити поноћни воз за Лион, Камбре и Анеси. По свему судећи, његов тужилачки посао у овом граду је био при крају. Али, хоће ли то значити и његов коначни растанак са овим случајем?

***

Када је Ерик изашао из Дома инвалида и кренуо назад ка Јелисејским пољима, Нотр-Даму и железничкој станици – и својој судбини, ако би се тако могло рећи – два мушкарца су још неко време остала поред Наполеоновог споменика, да би онда полако кренула према паркираним аутомобилима:

“Знате, ја не волим да учествујем у оваквим разговорима. Разумем да су они у вашем послу понекад неизбежни, али ми тужиоци волимо да о себи мислимо као о часним људима који се не баве уличним триковима. Могао сам да га пошаљем из Анесија у неки други град и обичним писмом, без целог овог одглумљеног циркуса?”

Врховни тужилац Француске није сакривао осећај гађења. Али, ако ништа друго, сада је бар додатно задужио своје моћне пријатеље у тајној служби. Можда ће доћи дан када ће му ту услугу вратити?

Месје Икс је ово питање очекивао:

“Могли сте, наравно. Али ко зна шта би он онда помислио? Шта је разлог за такву Вашу одлуку? Који, од низа лажних трагова у којима се врти све ове године, је можда ипак онај прави? Због чега је стварно скинут са случаја? Шта то није требало да пронађе? Узгред, мислите ли да ће поверовати да је Израел онај стварни разлог за његов премештај?”

“Немам појма, не знам га тако добро. Ерик је одличан правник, али тврдоглав човек. Надам се да ће у новој средини да се посвети новим случајевима. Није ваљда ово једино убиство у Француској?”

“Надате се?”

“Као што рекох, не познајем га тако добро. Али, ни мени једно питање није јасно: Саркози није председник више од четири године. Није био више председник ни у тренутку када су убијени ови несрећници у Шевалену, скоро три или четири месеца. Она његова наказа од странке више не постоји, сви ти корумпирани скотови су сада у другим странкама. Кога овде Служба заиста штити?”

Месје Икс се окренуо према тужиоцу. Једно време су причали ходајући један поред другог. Сада га је погледао у очи:

“Као и увек, у сличним ситуацијама. Себе. Председници долазе и одлазе. Ми остајемо. Ми смо Француска.” – а затим додао, остављајући неки неодређени утисак као да се правда – “И ви сте, наравно. Али ви сте Француска која се бави лешевима у папирима. Ми смо Француска која се бави лешевима који још ходају.”

***

Ерик Мајо је, крајем септембра 2016. именован за државног тужиоца у Клермон-Ферану; у француском правосудном систему то јесте било унапређење: град је био већи и значајнији од Анесија. Ипак, јавност је била склона да ово именовање више сматра као скидање са случаја убистава у Шевалену. За четири године, Ерик није успео да их реши.

Некако истог месеца, и Беноа Винеман је добио своје дуго сањане пуковничке еполете. Уз њих, стигло је и писмо о именовању на нову дужност – у Дирекцију за аналитику, истраживања и међународну сарадњу при Команди жандармерије Француске, у Париз.

Управа за спречавање прања новца у Паризу никада није одговорила на захтев да се утврди порекло четврт милиона евра у селу у француским Алпима. Предмет је некако залутао по ходницима бирократије. И нико је, никада више, није подсетио на један загубљени предмет…

 

XXI

Мирни дани у Клермон-Ферану

(октобар 2016. – јун 2017.)

Related image

Клермон-Феран, стара римска Augusta Nemetum, са својом ботаничком баштом, четрдесет осам паркова, готском катедралом, мароканским и вијетнамским ресторанима и лепим женама, Ерику је на почетку заиста деловао као одмор. Одмор од свог старог окружења где је, све више, у сваком погледу пролазника на улици препознавао неизречени прекор зато што се четвороструки убица још увек налази на слободи.

Крупни, епикурејски лик младог градоначелника Оливијеа Бланкија, охрабривао га је да почне испочетка и овај неуспех остави за собом:

“Ерик, Клермон-Феран је био дом Блеза Паскала! Колико је само он имао тешкоћа у животу! Све оне неспоразуме са породицом, па са Црквом, и на крају са Круном. А запамтили смо га као јединог нашег суграђанина који је уписан међу бесмртнике Француске.”

И баш кад је хтео да настави, како од свог новог тужиоца очекује – двоумио се мало да ли би било пристојно да употреби тај израз – другу младост у њиховом граду, у мали Кафе дел Сол на Булевару Лавоазије ушле су три витке прилике. Сестре Есме – глумице Елоиза, Клотилда и Анелиза – важиле су за најлепше жене Клермон-Ферана, иако су већ одавно у свој родни град још само понекад навраћале. Била је то прилика коју градоначелник никако не би пропустио:

“Ах, каква част! Са Марсових поља, Венере су поново слетеле у наш мали град. И то све три заједно. Молим вас, могу ли да вас упознам са нашим новим тужиоцем: господин Ерик Мајо!”

И разговор је ускоро скренуо у правцу париске високе моде, новости у седмој уметности, нових клубова у престоници и свега другог што је и иначе голицало машту становника провинције. Ерик је осетио олакшање: ипак, не читају сви Французи само црне хронике у новинама…

***

Једно време, заиста је мислио како ће тај нерешени случај успети да потисне у онај, пажљиво сакривени, део своје свести где је – као у некој подрумској остави за стару и изношену одећу – држао невелики број таквих предмета из своје каријере.

И док су дани пролазили, у редовним пословима и оним неизбежним социјалним догађајима које тужилац у француској провинцији никако не може да избегне, све чешће, ноћу, Ерик Мајо би осетио ту магнетску привлачност. Најпре је покушавао да избегне компјутер: мислио је да ће се тако одупрети. Онда је, као сваки зависник, потражио тих неколико интернет форума на којима су учесници расправљали о нерешеним злочинима. Знао је добро: већ на првом од њих, на сваком од њих, најузбудљивија тема биће она која је то већ четири године без прекида: убиства у Шевалену.

Најпре је само читао постове других учесника. И заиста, у нацији у којој једна половина аутомеханичара из предграђа замишља да је Арсен Лупен а друга да је инспектор Мегре, тешко да је идеја недостајало. Већина њих се односила на исте, старе, нелогичности везане за место злочина: избор оружја, руту којом је убица побегао, питање тзв. примарне и колатералне мете, неразјашњен мотив…

А онда, ту негде почетком 2017. године, на једном од тих форума појавио се и он. Као и сваки други учесник, био је анониман: Гастон, кратко је писало:

“Зашто увек код рационалног убице тражите мотив, а одсуство мотива нужно везујете за психопату?”

Питање не само да није добило одговор: међу учесницима опседнутим техничким детаљима као што су брзина кретања бицикла или зоне домета мобилне телефоније у јесен 2012. године, једва да га је ико и приметио. Гастон, међутим, није био обесхрабрен; дапаче, овај пут је био опширнији:

“Мислим да би истрага требало да тражи човека у пуној физичкој снази између двадесет пет и тридесет пет година. Заљубљеника у оружје: бившег војника или полицајца, ловца, учесника на стрељачким такмичењима. Љубитеља авантуристичких и ратних филмова, са командоским операцијама. Учесника у пеинтбол играма.”

Како су недеље пролазиле, Гастон је почео да доминира у расправама на форуму. Направио је, у ексцелу, малу табелу у којој су други учесници могли да убацују своје претпоставке, и да – укрштајући разне линије претпоставки – одбацују оне које нису биле реалне.

“Одмориште Мартине је идеално место за подухват оваквог типа: извршилац има неометани визуелни преглед обе стране, од преко хиљаду метара из правца из којег су дошле жртве и око четири стотине метара из супротног. Са леве стране има реку, а са десне планину, које пружају могућност бекства. Дакле, место није могло да буде случајно. Ако је место било намерно, онда су жртве морале да буду случајне.”

Када је прочитао тај пост, тужилац Ерик Мајо више није могао да издржи: знао је да је сада само питање времена када ће се, и сам, регистровати на форуму.

 

XXII

Deus ex machina: као поручени манијак…

(септембар 2017. – април 2018.)

Related image

Све време истраге и Ерик и Вероника су размишљали о могућности да је њихова основна хипотеза – и у свом почетном облику, у којем је ирачки инжењер био главна мета, а француски бициклиста случајна, и у свом каснијем инверзном облику, где су улоге њих двојице биле замењене – погрешна. Шта ако су се сви они једноставно затекли у погрешном месту и на погрешно време?

Ако су тог септембарског дана, у планинском селу Шевален, сви они имали случајни сусрет са серијским убицом, другим речима, манијаком, онда ни мотива не мора да буде; или бар, не мора да га буде изван измењених стања свести убице.

На овој хипотези радило је свега четворо од укупно осамдесет истражитеља и полицајаца, колико су тужилаштво и полиција департмана Анеси укупно ангажовали на расветљавању случаја: један детектив и један његов заменик, и двоје приправника. Они су, стрпљиво, покушавали да у разним архивама пронађу неки злочин из прошлости чији би се modus operandi поклопио са овим, а да онда утврде да ли се кретања људи поклапају са неким од осумњичених.

Ерик није волео да о овој претпоставци много прича; не само зато што ни сам у њу није претерано веровао, него и из практичних разлога. Ако би, наиме, тужилаштво само изашло у јавност са овим објашњењем, неко од новинара, аналитичара и разних група за притисак могао би, у бољем случају, да помисли како покушавају да неуспех истраге забашуре; а у горем, да желе некога да заштите. А опет, ако би јавност у то објашњење поверовала, а манијак не би био нађен, паника би се проширила по мирном крају и то никако не би помогло решењу случаја.

Из свих тих обзира, на теорији о манијаку је рађено врло дискретно. Најпре је истраживана база података о ранијим злочинима у истом крају, по истом обрасцу: добри полицајци, наиме, знају да умно поремећени злочинци не ретко понављају обрасце већ извршених кривичних дела, да тиме шаљу неке поруке истражитељима, уживљавају се у ликове својих славних претходника.

А онда је, сасвим случајно, једна свадба, крајем августа 2017. године, неочекивано довела и до новог осумњиченог у овом случају: један од гостију, Нордал Лелан (34), бивши професионални војник, одгајивач паса и робијаш, снимљен је на сигурносним камерама како напушта место прославе око два сата ујутро, “у друштву ниске, крхке, фигуре у белој хаљини”. Те ноћи нестала је Мели де Араухо (9), која је са својим родитељима такође била на свечаности.

Девојчица није пронађена, али су се два полицијска пса озбиљно разболела након што су у Нордаловом аутомобилу, покушавајући да оњуше трагове нестале девојчице, удахнула трагове јаког средства за чишћење. Историја претрага на његовом лаптопу полицајцима је открила и термин који је најчешће прегледао: “распадање људског тела”. Нордал је ухапшен у септембру, а у децембру је формално оптужен и за убиство поручника Артура Нојеа, који је нестао после изласка из ноћног клуба тог пролећа, а чија је лобања пронађена у септембру.

Већ од краја 2017. године, истражитељи оперишу са претпоставком да је Нордал Лелан серијски убица, чији су мотиви, код сваког појединог злочина, били ирационални а између самих жртава није било никакве везе. Фебруара 2018. године он је одвео полицајце до места где је закопао леш Мели де Араухо, а крајем марта је признао и убиство поручника Нојеа али није рекао шта је учинио са остатком његовог тела. Још два нерешена случаја из 2011. и 2012. – нестанци Жан-Кристофа Морена и Ахмета Хамадуа са музичког фестивала у Фор де Тамију – повезани су са Леланом почетком 2018.

Леланов мобилни телефон био је улогован у скоро сваку базну станицу на месту злочина у критичном периоду, његов сребрнасто сиви Ауди А3 виђен је на снимцима многих сигурносних камера у истим зонама, а ни за једно од ових убистава и/или отмица није постојао мотив. Међутим, од свих нерешених случајева један је привукао посебну пажњу Веронике: нестанак белгијског туристе Адријана Муријала (24), у јулу 2017. године – и то баш на обалама језера Анеси:

“Убица се вратио на место злочина! И простор и временски период се поклапају!”

Три месеца психијатријског испитивања нису резултирала исувише прецизним закључцима. Лелан је био отпуштен из војске “због психичких проблема” 2005. године, осуђен због подметања пожара 2009, живео без породице, углавном са псима које је чувао; “у његовој подељеној личности присутне су перверзне халуцинације” али “нисмо уочили психичке или неуропсихичке поремећаје који би онемогућили да схвати значај својих поступака или да њима управља”, написало је троје психијатара са линике у Брију код Лиона којима је суд наложио вештачење психичког здравља осумњиченог.

“Одједном, изашао сам из мог тела. Био сам посматрач. Као да сам био поред аутомобила, као да сам летео око њега.”

Ова Леланова реченица је вештацима задала известан проблем при тумачењу: са једне стране, побијала је његову претходну одбрану, да је девојчици случајно задао смртоносни ударац; са друге, могла је да се схвати и као почетак изградње одбране на неурачунљивости. У коначном налазу нису јој посветили превише пажње:

“Он је ове реченице научио, запамтио и понавља их. Ради се о опасном и манипулативном убици. Он делимично функционише у складу са реалношћу, а делимично, упркос друштвеним забранама, у складу са сопственим, екстремно хетероагресивним, склоностима.”

Нордал Лелан је провео шест месеци на затвореном одељењу психијатријске клинике у Брију код Лиона, одакле је враћен у затвор. Од свих случајева о којима је испитиван, за сада је признао убиство само у два – девојчице Мели де Араухо и поручника Артура Нојеа – оба из 2017. године. За оба тврди да се радило о убиству из нехата. О три случаја из 2011. и 2012. године – укључујући и убиства у Шевалену – одбио је да се изјашњава.

 

XXIII

Један дан у Савоји

(март 2019.)

Image result for ballaison haute savoie

Неко је рекао да је онај велики Универзум настао из Великог праска, а да се они мали, појединачни универзуми руше малим, једва приметним порукама. Тако је било и са СМС поруком коју је Ерик, са њему непознатог броја, добио последњих дана фебруара 2019. године:

“Арно Тимоније. Јавите се на овај број.”

Откуд опет то име, за које је још пре три године чуо да је измишљено, и да служи само као шифра за комуникације француског обавештајца који је тренутно на дужности у лондонској амбасади? Лондонски део истраге убистава у Шевалену је одавно завршен без резултата? Човек са којим је на томе сарађивао више није тамо? Ни он сам одавно више не води ту истрагу? Да ли је неко од нових корисника тог имена дошао до броја његовог мобилног телефона? И од које користи би он могао да буде било коме из тог света, чији он део никада није био? Или је измишљено име и презиме било нека друга порука? Свој налог на интернет форуму, са којег је понекад учествовао у дискусијама о злочину, отворио је анонимно. Да ли је под присмотром? И чијом?

И док је себи постављао сва та питања – а одговор није имао ни на једно од њих – стигла је још једна СМС порука са истог броја:

“Ако сте и даље заинтересовани да пронађете убицу?”

Коначно је на свом мобилном телефону притиснуо тих девет бројева. Гледао је у екран апарата толико дуго да није ни морао да их запише; знао их је напамет:

“Нисам ни сумњао да ћете поруку разумети исправно.”

Глас из говорног аутомата! Онај исти са којим је разговарао у вече када се злочин догодио, глас човека са којим се видео месец дана касније у ресторану Франко Манка на Ерлс Корт Роуду, и четири године касније у Дому инвалида у Паризу! Месје Икс!

“Мислио сам да смо нашу сарадњу завршили. Скинули сте ме са случаја као што сте и хтели. Како бих још могао да помогнем?” – у Ериковом гласу било је помало увређености коју није ни покушавао да сакрије. Ево, после три године Вероника исто ништа није учинила? А он би, можда, за то време нешто постигао?

“Ви мени никако не можете да помогнете, али ја Вама можда могу. Знам да се и даље занимате за случај. Зашто бисте онда и даље проводили ноћи по опскурним криминалистичким интернет форумима, Едмунде?”

Дакле, био је у праву! Следили су га и сада, после пуне три године. Случај је и даље, из неког разлога, занимљив не само полицајцима, његовој колегиници Вероники и њеном тиму, или истраживачким новинарима, него и том свету тајних служби. У тренутку је схватио да ће, ипак, он и Месје Икс морати да се виде још једном. Тада још није могао да претпостави да ће то бити и последњи…

***

Плави Ситроен Ц-5 кретао се према истоку. Још мало, и са леве стране пута ће моћи да види швајцарску границу. Прошла су већ три сата откако је кренуо из Клермон-Ферана и сат у аутомобилу је показивао да је скоро подне. Прва субота у марту била је сунчана и прохладна. Био је то први пут у последње три године, откад је отишао из Анесија, да је Ерик Мајо дошао у Савоју. Препознатљиви путеви, обриси планина на југу, облици сеоских кућа уз пут и малих фарми око њих – све га је то подсећало на деценију проведену у овом крају, деценију чија је друга половина остала нераскидиво повезана са убиством које није успео да разреши.

Већ сама чињеница да му је, од целе Француске, глас из говорног аутомата заказао састанак баш у Савоји испуњавао га је неодређеним осећајем нелагоде. Некако је очекивао да ће то бити у Паризу, можда опет уз учешће његовог шефа, врховног тужиоца Француске, можда без њега, можда не у Дому инвалида него у Ајфеловој кули – ко зна каквих све необичних места ти шпијуни не могу да се сете – али, да ће се видети у пограничном градићу, то је ипак било, најблаже речено, неочекивано…

До Баласона му је остало још око пола сата вожње. Варошица се помиње још од једанаестог века: најпре само као топоним за двадесетак сеоских кућа раштрканих око средњовековног замка, Château de Ballaison, који је кроз векове променио девет феудалних породица: Пинарове, Монфорове, Лулинове… Коначно су је, од града Женеве, почетком петнаестог века, купиле војводе од Савоје, у једном од бројних комерцијалних аранжмана уобичајених за та времена. Део француске источне границе постала је тек 1860. Тада је имала само пет стотина становника, сада око три пута више.

Прошао је кроз невелики центар, поред цркве посвећене Светом Етјену и брзо се затекао на самом изласку из града. Ту, скоро код табле којом је Баласон желео срећан пут оним намерницима који нису имали разлога да се у њему задржавају, са десне стране је угледао паркинг – место означено са X на мапи коју је добио тог јутра на свој мобилни телефон. Зауставио је аутомобил и једно време седео у њему, осматрајући околину; очекивао је уобичајене телохранитеље и специјалце; овог пута, међутим, није било никог.

Полако је кренуо ка вратима једноспратнице; у њеном приземљу налазила се мала радња у којој су се продавале цигарете и уобичајене туристичке потрепштине; њена дрвена врата су била затворена, на њима уобичајени натпис да се продавац “ускоро враћа”. У порукама које је добио стајала је и инструкција да закуца два пута кратко, и онда, после секунд паузе, још једном. Дум-дум … дум. Као што су убијене жртве на паркингу, помисли са осећајем нелагоде Ерик…

“Добродошли у мој нови свет.”

Глас из говорног аутомата се није променио, помисли придошлица. Хладнокрван, самоуверен, као и сваки претходни пут. Спољни изглед његовог власника, међутим, јесте: уместо Армани одела које је носио у њихова два претходна сусрета, сада је био у црним панталонама од дебелог тексас платна, црвено-црној, карираној фланелској кошуљи и браон прслуку од меке коже.

“Не радим већ две године. Мали професионални неспоразуми, дешава се то и код нас. Отворио сам ову радњицу, изабран за одборника у локалној скупштини, понекад пишем књиге о искуствима из претходног живота.” – лицем Ериковог домаћина као да је прошла сенка – “Које, за сада, сам финансирам. Бивши послодавци нису увек најсрећнији када се такве ствари појављују…”

Донео је флашу црног вина и две чаше и ставио их на мали сто од грубо тесаног дрвета. Када су двојица мушкараца подигли чаше, наставио је:

“И, сада би већ било време да Вам се представим својим правим именом: Данијел Форестије, пензионисани шеф операција Direction générale de la sécurité extérieure.”

“Шумар усред шуме? Nomen est omen. Лепо место сте изабрали за миран живот.” – Ерик није могао да одоли а да не прокоментарише коинциденцију презимена његовог домаћина и места њиховог сусрета.

***

После пар куртоазних реченица, убрзо је разговор кренуо о теми због које су се нашли:

“Ал-Хили је заиста радио на осетљивим пројекту, који је хтео да прода либанском Хезболаху, иранским клијентима. Са иранском тајном службом имао је први контакт још у Дубаију, касније се са њима видео у светом граду Кому 2010. године, то је недалеко од места где се налази њихов нуклеарни реактор.”

“Али ал-Хили није био у Ирану 2010. Проверили смо његов пасош?”

“Проверили сте онај пасош који сте нашли у џепу његове јакне, у мртвачници, 2014. године, зар не? Који сте безуспешно тражили по целој Француској две године?”

“Па да. То је ваљда његов пасош?”

“Не. То је лажни пасош који су касније Британци направили и који је наш човек накнадно ставио тамо. Његов прави пасош је у ноћи убиства склонио њихов тим, маскиран у наше форензичаре. Било је јако важно да не сазнате да је био у Ирану, то је целу Вашу истрагу могло да окрене у нежељеном правцу, разумете?”

“Разумем. Али ал-Хилију је ипак нешто недостајало да заврши операцију? Зато је и дошао у Француску на брзину, када је старијој ћерци већ почињала школска година? Породицу је повео као маску да иде на одмор?”

“Тако је. Недостајао му је само један део, заправо прототип, који није могао сам да направи.”

“А тај прототип је имао Силван Молијер?”

“Тачно. Купци су их спојили, преко два анонимна налога у чету на једној дечјој компјутерској игрици. Није било шансе да се та комуиникација открије класичним методама електронске присмотре. Иранци су одлични у томе.

“Али, ипак сте успели то да сазнате? Ви или Британци?”

“Хе, како да Вам кажем. Нисмо ни ми, ни Британци, него ЦИА. И то не елетронском присмотром. Икбал, ал-Хилијева жена, га је свих десет година брака шпијунирала; њен хендлер у ЦИА је био овај несрећник из Мисисипија који је после имао инфаркт…”

Ерик Мајо је отпио већи гутљај вина: прича је, чак и за њега који је овај случај водио од почетка, била невероватна, готово фантастична:

“Претпостављам да су Американци то после јавили вама, или Британцима, или заједно?”

“Не, нису нам јавили ништа. Јавили су Израелцима, наравно. Као што увек и раде. Активирана је операција сикул мемукад, тзв. циљане превенције. Требало је да се ликвидирају обојица, када се буду састали. На оном паркингу.”

“А Брет Мартин се тамо затекао…”

“Међутим, МИ6 је успео да сазна за план. Сасвим случајно, један италијански агент преко кога је ишао део комуникације радио је и за Американце и за њих упоредо. Али, ни Британци нам нису ништа јавили. Одлучили су да прво пусте да се убиство деси, после би имали и сами мање главобоље… Брет је био задужен да на лицу места провери да ли су мртви сви који су требало да буду мртви, да то јави у централу, и покупи евентуалне компромитујуће материјале са лица места, пре него што стигне наша жандармерија.”

“Тако је случај решен, само што нема ни извршиоца ни доказа, па неће бити ни суђења?”

Данијел је дубоко уздахнуо:

“Не, случај није решен. Зато сам Вас и звао. Када је металик BMW X-5, у коме је био израелски стрелац, стигао на лице места, они су сви већ били мртви.”

“Шта?”

“Мене су звали после сат времена у стаклену зграду на Темзи. Био сам тада регистровани официр за везу Direction générale de la sécurité extérieure у Лондону. Рекли су ми шта се догодило, да је неко убио те људе пар минута пре него што је израелски тим стигао на лице места, да је тим још на терену, близу лица места, са оружјем, и да би био међународни скандал ако би они били ухапшени. Да се њихов човек Мартин спетљао, није успео да уклони компромитујуће материјале, и да су они већ послали тим из своје амбасаде у Паризу, који је водила Кара Овен, да направи чишћење. Да председник Олан, управо у време док смо ми имали састанак, разговара са премијером Камероном, и да је у интересу обе државе да се све заврши максимално дискретно. Сетите се: то је било време када је почињао рат у Сирији. Ми смо онда, преко наше позиције у Министарству унутрашњих послова и Паризу, за британске чистаче обезбедили службене налоге на лажна француска имена, и опрему форензичара…”

Ерик се намрштио:

“Дакле, ви сте практично од дана убиства кренули да заташкавате случај и ометате моју истрагу?”

“Јесмо. Измислили смо причу са Садамовим милионима, подметнули ону двојицу наводних експерата наивном београдском новинару да лансира причу о српској мафији, па ангажовали шведског новинара Боргнаса да пише о несталим милионима шведских круна убијене Сухајле… Развили смо редовну операцију дезинформисања користећи наше уобичајене асете.”

Ерик се намрштио:

“И толико сте се бавили свим тим, а нисте ништа урадили да нађете правог убицу?” 

“Искрено, то и није био наш посао, него Ваш. Ми смо само покушали да Вам нађемо довољно уверљиву верзију којом бисте, у недостатку бољих доказа, могли да закључите случај. Чак смо и утицали на Клер Шуц, да Вам лажно пријави оног несрећног бившег легионара Менегалда, да бисте га Ви после ухапсили, и тако његово касније самоубиство учинили логичним.”

“Самоубиство?”

“Хм, уз малу помоћ уобичајену у таквим ситуацијама, да.”

У невеликој радњи за продају дувана и туристичких дрангулија, једно време је владала мртва тишина. Ерик је, коначно, поставио и питање које га је копкало од почетка разговора:

“Зашто сте, заиста, дали отказ у служби, Данијеле?”

“У Паризу већ двадесетак година живи један опозициони политичар из Конга. Пише по новинама, држи трибине, састаје се са дипломатама… Зајебава, укратко. Њихова влада је постала нервозна. Ја сам провео десетак година у Африци, на тајним мисијама, пре него што сам добио то место у Лондону и касније дошао за шефа операција у Париз. Познавали су ме. Понуда је била сто хиљада евра. Двадесет мојих месечних плата. Плус трошкови.”

“Да убијете тог Конгоанца?”

“Да нађем двојицу затвореника, црнаца, који ће то урадити, у симулованој тучи. И да их после вратим у затвор. Никада их не би нашли, људи су били у својим ћелијама. Ако би их и снимила нека камера на лицу места, све те црнчуге изгледају исто. А наше позиције у штампи би пустиле спин да је матори црнац био педерчина, да је стартовао двојицу младића, један је имао нож, и јеби га, срања се дешавају. Париз је велики град…”

“Али није успело?”

“Није. Управник затвора Санте се променио, кад сам тражио двојицу црнаца на двадесет четири часа, нешто је посумњао, јавио мом шефу, и онда је ствар почела да се одмотава. Ставили су ме на мере, снимили разговоре са конгоанском амбасадом, које нисам могао да објасним…”

“И све је решено пензионисањем?”

“Да, ионако ми је било остало још пар година стажа. Шефови не воле скандале и суђења. Одеш, не сереш превише оно што не треба, и миран си. Чак сам напустио и Париз, дошао у ову вукојебину, кандидовао се за одборника у скупштини општине, продајем дуван и разгледнице. Узоран малограђанин.”

***

Како је време одмицало, и како је Данијел, силом прилика, морао да признаје све више непријатних детаља, тако је и почео да псује све више. Ерик је у први мах помислио како је то псовање онај уобичајени знак природног опуштања човека који је већи део живота био принуђен да проведе у службеним разговорима, када се снима, бележи и памти свака изговорена реч; такви људи, у ретким приликама кад могу да разговарају ослобођени стега, обично опсују понекад. Међутим, Данијелове псовке су сада постале готово неизбежан пратилац сваке његове реченице.

“Овај човек има неки проблем”, помисли Ерик. “Неки проблем који схвата врло лично.”

Али, тек касније, када су сели у мали бистро преко пута да нешто поједу, Ерик је упитао:

“Позвали сте ме да дођем, са питањем да ли сам и даље заинтересован да пронађем убицу. Иако сам, као што знате, скинут са случаја. На Ваше инсистирање, претпостављам. Али Ви ни сами не знате ко је убица, ако сам Вас добро схватио?”

“Мислим да сада знам ко је он. Или можда она, нисам у стању да на основу ове количине реченица коју имам тачно проценим пол.”

“Чекајте, не знате ни како се зове, чак ни да ли је мушко или женско, али знате ко је и имате његове реченице?”

“Имате их и Ви, Ерик. Односно, Едмунде, како сте изабрали да се зовете тамо.”

“Убица је на интернет форуму? Тамо где сте ме неовлашћено пратили?”

“Убица је на више интернет форума, одједном. На сваком користи различите никове, али на свима објављује врло чудне постове. Готово у сваком од њих помиње детаље који су могли да буду познати само убици.”

“Гастон?”

“Да, на оном о необјашњеним мистеријама је Гастон. На оном другом, о неразјашњеним убиствима, је Канасон. Има га и на једном британском, солидно пише и на енглеском, тамо је Џек.”

“Трбосек?”, оте се Ерику.

Данијел је слегао раменима:

“Најпре, јако је занимљиво да неко, већ три године, проводи толико време око једног неразјашњеног убиства, на више форума. Друго, он је прилично добро заштитио свој електронски идентитет. За разлику од Вас.”

“Ја и нисам имао разлога да то чиним?”

“Тачно! И зато сам Вашем Едмунду одмах идентификовао ИП адресу, која је водила тачно до Вашег интернет провајдера у Клермон-Ферану, који ми је дао име претплатника на основу једног телефонског позива, који сам обавио представљајући се као париски тужилац за високотехнолошки криминал.”

“А код Гастона?”

“Код Гастона се ИП адресе стално мењају. Најпре воде у Индонезију, па на неки амерички Средњи Запад, одатле се враћа у Европу, у Молдавију… Уложио је велики напор да остане анониман, значи, имао је разлога за то. Али, све те индонежанске, америчке и молдавске ИП адресе које се појављују код Гастона, појављују се и код Канасона и Џека. То практично значи…”

“Да он, у исто време и на истом месту, вероватно и са истог компјутера, учествује на сва три форума одједном. Али, шта ће му то?”

“Шта ће му уопште да убије четворо људи, не опљачка их, и не узме никакву награду за то?”

“Како сте тако сигурни да није плаћени убица?”

“Ерик, упознао сам у овом послу многе плаћене убице. Са некима од њих радио, од неких од њих бежао. Дешавало се да су то били и исти људи. Верујте ми: ниједан плаћени убица неће, после шест или седам година, на интернет форумима решавати сопствени злочин који је остао неразјашњен.”

“Онда је у питању психопата? Мада, морам да признам да је на мене Гастон оставио утисак јако интелигентног човека.”

“Психопате су екстремно интелигентни људи. Глупи људи су обично савршено нормални. “, прокоментарисао је Данијел, више за себе.

“И шта мислите да урадите сад?”

“Мислим да напишем књигу о афери Шевален. Али, претходно ми треба решење случаја. До којег Ви, делимично и због мојих планских ометања, нисте успели да дођете. А сад ћете можда моћи?”

Данијел је платио рачун. Кренули су назад ка паркингу. Овај разговор се приближио крају, помисли Ерик. Сазнао је стварно доста, али од њега се, за узврат, није тражило ништа. Шпијуни обично раде обрнуто, или је то бар наша представа о њима.

Ипак, кад је очекивао да ће се поздравити и отићи – чекало га је поново три и по сата вожње до куће – Ерик је остао затечен малим комадом папира у боји и Данијеловим питањем:

“Видели сте некада ову фотографију?”

Није могао да верује својим очима! На обичном фотографском папиру, одштампана у боји, фотографија породице Ал Хили: загрљени, весели. И аутоматски тајмер са мобилног телефона; показивао је време: 15.19.

“Ал-Хилијеви! Али, али… ја ово први пут видим! Они су овде сви заједно, то је једина фотографија снимљена тог дана на којој су сви заједно! Дакле, то је морао да сними… Ово место је….”

“Ово је село Друсар. Последња тачка на путу којим су прошли од које се, до места злочина, може доћи и другим путем, да. И ово је последња снимљена фотографија породице. Не она која је била у новинама.”

“Чекајте, ја ово као тужилац у предмету никада нисам видео!”

“Нисте, јер тога и није било на телефонима који су Вама били доступни у истрази. Кад су ми телефони враћени након што их је британски тим прегледао, ја сам је снимио, сачувао и онда обрисао пре него што смо их вратили вама.”

“Да ли знате шта причате, Данијел? То значи…”

“Знам. Ту фотографију је могао да сними само…”

“Убица!”

“Тако је. И та фотографија јако занима Џека са британског форума. Или Вашег Гастона. Као да је он сам био фотограф?”

 

XXIV

Чудна смрт шумара у шуми

(21. март 2019.)

Forestier

По повратку у Клермон-Феран Ерик је неколико дана размишљао о свему што је чуо на чудном састанку у Баласону. Да, много тога се заиста савршено уклапало, на пример необјашњиви нестанак пасоша свих чланова породице ал-Хили, па онда њихово, још мање објашњиво, поновно појављивање у мртвачници у Анесију, пуне две године касније. Информација о “чистачима” британске амбасаде у Француској, са никад идентификованим “форензичарима из Париза”. Тврдња о томе да је први, тајни, муж Икбал ал-Хили заправо био њен “хендлер” из ЦИА, коме је, десет година, шпијунирала оца своје две ћерке.

Али, са друге стране, шта је Ерик стварно имао у рукама – осим речи једног бившег шпијуна, принуђеног да напусти службу под сумњивим околностима, суоченог са оптужбом да, на своју руку, припрема убиство конгоанског опозиционог политичара, усред Париза? Да ли има смисла да о свему обавести Веронику? Добро је познавао своју наследницу, њену склоност као опскурним везама, млађим мушкарцима и новинарима. Опет, њихов заједнички шеф, Франсоа Мулен, врховни тужилац Француске, није волео публицитет, а још мање ситуације у којима би морао да сазна оно што тајне службе никада не воле да тужиоци знају. Мање-више, Ерик је био сам – као и увек досад, у овом случају.

Данијел му је при одласку рекао да ће се јавити: он је очекивао састанак са Џеком/Гастоном, тајанственим ликом са интернет форума за којег је сумњао да је убица. Ипак, помисли Ерик, чињеница да се Гастон занима за необјављену фотографију ал-Хилијевих не значи нужно да ју је он и снимио. Чак и чињеница да ју је снимио, не значи нужно да је убица. Који би мотив имао да убије потпуно непознате људе? Да је то и учинио, који би мотив имао да о томе сада расправља на интернету и виђа се са бившим припадницима тајне службе?

Почетком треће недеље марта ипак је стигла та очекивана СМС порука, потписана – као и први пут – са Арно Тимоније:

“Састанак са Гастоном у четвртак ове недеље. Жели да причамо о фотографији. Планирајте да се видимо за викенд.”

А сутрадан, још једна:

“За сваки случај, обавестио сам и једног италијанског колегу. Ако ми се нешто деси, он ће Вам се јавити. Ово су опасни људи.”

Ерик је био збуњен: какав сад италијански колега? Какве везе Италијани имају са истрагом убиства у нашој земљи? А онда му је у тренутку прошло кроз главу: па да, то мора да буде онај Италијан који је паралелно радио и за ЦИА и за Британце, онај од којег се и сазнало да Израелци планирају ликвидацију Саада ал-Хилија! Дакле, он је још увек у вези са Данијелом?

***

Четвртак, 21. март 2019. у Клермон-Ферану је освануо сунчан и прохладан. Ерикова секретарица је отказала његово учешће на једној протоколарној градској свечаности, и једну приватну вечеру – обе заказане за суботу. Отишао је кући раније, сређивао своје албуме са поштанским маркама и очекивао СМС поруку. Али, ње није било…

У том ишчекивању, дочекао је и вече. Па добро, можда је Гастона нешто спречило да дође у ону вукојебину, помислио је. Узео је даљински управљач са стола и почео да мења канале на телевизору: добар криминалистички филм ће му одвући мисли, а сигурно ће сутра сазнати нешто више од Данијела. Овај дан је ионако завршио.

И, тек онда када је тај дан стварно био врло близу краја – филм је завршио петнаестак минута пре поноћи – Ерик Мајо је схватио да је поново погрешио. Поноћне вести су већ биле скоро готове када је спикерка, оним истим безличним гласом којим све спикерке света читају вести из црне хронике, кратко рекла:

“Близу границе са Швајцарском, у општини Баласон, на паркингу на изласку из града, жандармерија је вечерас пронашла тело Данијела Форестијеа, пензионера.  Он је убијен из пиштоља, из непосредне близине, са пет метака. Форестије, бивши припадник обавештајних служби, био је под истрагом због наводне умешаности у припрему убиства једног афричког политичара. Тужилаштво из Лиона утврђује све околности овог случаја.”

И када је спикерка завшила са читањем кратке вести, некако се завршио и тај дан – 21. март 2019. године. Исти дан на који је, дванаест година раније, убијен командир једне станице милиције у малом граду код Париза – Силван Марешал. Неко са више смисла за детаљ, са више талента за тумачење криптичних порука, са разумевањем дубљих и скривених нивоа значења – вероватно би мало размислио о овој коинциденцији.

Ерик Мајо, суочен са хладним светлуцањем телевизијског екрана у замраченој соби, невидљивом руком судбине заувек одвојен од човека који је – имао је такав утисак – од почетка мистериозно руководио овом најсложенијом истрагом у његовој професионалној каријери, Ерик Мајо, те вечери, није био расположен да се бави коинциденцијама.

Његов живот је полако почео да цури из пешчаног сата и све што је сада покушавао да уради било је да га, очајнички, врати у тај сат.

***

Већ следеће недеље, чак два престоничка таблоида указала су на запањујуће сличности између убиства бившег шпијуна и ликвидације породице ал-Хили и Силвана Молијера, седам година раније: напуштени паркинг; жртва која је вероватно дошла на неки тајно заказани састанак; три метка испаљена у труп жртве, сви погоци у пределу срца, а онда још два метка испаљена у главу; леш нађен у закључаном возилу; пет чаура остало је на лицу места: калибар 7,65 мм; нема пљачке, мотив непознат, починилац незнан.

За Ерика Мајоа, све је ово било deja vu. Ђаво је опет кредом исцртао круг, помисли. Али, дубоко у себи, знао је да ово није крај.

“Опет онај исти лугер?” – телефонски разговор са Вероником почео је питањем које је звучало као констатација.

“Откуд знаш? Уосталом, што те и питам. Прича се да су колеге из Лиона на снимцима сигурносних камера последњих недеља уочиле и таблице твог плавог Ситроена. Вас двојица сте се познавали?”

“Каква гуска” – помисли Ерик – “Узео сам своја кола да бих човеку којег не познајем помогао у убиству бившег шпијуна који је сада пензионер.” Потом је једно време размишљао о томе како жене никада не могу да приступе рационално решавању сложених злочина јер их увек неки трач одведе са главне линије истраге. На крају је рекао:

“Да, познавали смо се. Ако неко из Лиона сматра да могу да помогнем, нека ми се јаве сутра у канцеларију.”

 

XXV

Италијан на Монмартру

(6. мај 2019.)

Image result for Montmartre paris

Нико му се није јавио ни из полиције ни из тужилаштва Лиона, као што уосталом није ни очекивао. Али, неких месец дана касније – био је то већ крај априла 2019. – стигла је порука за коју је од почетка знао да је неизбежна:

“Јавите се на овај број. Арно Тимоније.”

Телефонски број са којег је послата овог пута је почињао са 39, уместо уобичајеног француског 33: био је то међународни позивни број за Италију!

Са друге стране му се јавио глас са јаким италијанским нагласком:

“Очекујем да у петак или суботу дођем  до Париза. Хотел Мезон Суке, поред метро станице Пигал. Када можете да будете тамо?”

“Доручак у понедељак?” – упита Ерик; ако би узео рани јутарњи воз од пет и петнаест био би на Гар де Лион таман да стигне на време за доручак, мало пре девет.

“Si”, стигао је да чује пре него што је веза прекинута.

“Зашто сви они говоре гласовима из говорних аутомата?”, помисли.

***

Док се возио метроом на линији 14, од Гар де Лион према Пигалу сетио се да са новим италијанским познаником није разменио знаке распознавања, уобичајену технику којом два човека која се никада нису видела могу да се препознају на јавном месту а да не привуку непотребну пажњу. Вероватно ће га чекати у лобију хотела? А у сваком случају, има његов телефон.

Мезон Суке је луксузан хотел са пет звездица, на минут од Мулен Ружа, и има  велики, пространи лоби. Тог јутра, 6. маја 2019. био је пун јапанских туриста, али уз неколико препознатљивих физиономија париске полиције и пар озбиљних ликова које је знао из виђења и за које је – бар понедељком пре подне – Ерик очекивао да буду у својим канцеларијама. “Изгледа да овде нема ниједног Италијана.” Сео је у фотељу у углу и наручио кафу са млеком.

Непознатог Италијана није било. Десет минута, петнаест, двадесет… Узео је мобилни телефон и окренуо број, али га је снимљени женски глас обавестио да је мобилни претплатник тренутно недоступан. У том тренутку је видео свог бившег приправника – сада једног од нових заменика париског тужиоца – како му прилази.

“Шефе, какво је задовољство видети Вас у Паризу! Службено или приватно?”

Репутација хотела, међу Парижанима познатог као места за љубавне несташлуке припадника више класе, пружила је Ерику одличну прилику да се извуче:

“Па знаш какве су удате жене по тој нашој провинцији: те видећете ме овде, те препознаће ме онде, ако хоћеш миран секси викенд, мораш да дођеш до Париза. А ти?”

Млади заменик париског тужиоца погледао га је саучеснички:

“Нисам ја те среће као Ви шефе… Ем ме жена не би пустила да лутам, ем овде чекам да мртвозорници заврше посао. Цео дан ћу писати извештаје, шефови су полудели…”

“Мртвозорници?”

“Јако бизаран случај шефе. Неки Италијан, Масимо. У петак је слетео из Рима на аеродром Орли. Данас је за пола десет резервисао сто за доручак у сепареу. Али су га око два јутрос нашли мртвог. Полиција сада саслушава рецепционаре да видимо знају ли кога је то очекивао. То ће нам бити први осумњичени. Тако сте нас Ви учили.”

“Можда је довео неку пријатељицу ноћи па умро од срца? Али чекај, што ће шефови полудети, па умиру и странци по Паризу, толико их има.”

Млади колега је одмахнуо главом:

“Код њега је нађено преко две и по хиљаде евра у готовини, неколико меморијских флеш дискова. Повреда на бради, и смрт која је наступила дављењем, и то у кади у којој је претходно повраћао – не, ништа од тога се не уклапа у Пољакиње које је могао да покупи на Пигалу… Све сасвим бизарно за шпијуна тако високог ранга.”

Онда је мало спустио глас, да га случајно неко не би чуо:

“Тај Масимо, радио је у кабинету председника италијанске владе, Ђузепе Контија, као специјални саветник за координацију тајних служби. Долазак особе тог ранга се обично пријављује, али изгледа да овог пута нико није ни знао да је он овде. Извињавам се шефе, ево улази италијански амбасадор, Доминедо…”

Ерик је махнуо руком бившем сараднику и оставио црвену новчаницу од десет евра на сребрном послужавнику. Ишетао је, сасвим полако, на сунчано јутро авеније Клиши.

Док је јео кроасан у оближњем бистроу, помисли са нелагодом:

“Свуда лешеви, а нигде убице. Хоће ли остати жив ико, на ма који начин повезан са убиством породице Ал-Хили?”

 

XXVI

Епилог – који још увек чекамо…

(септембар 2019.)

Image result for murder unresolved vintage

Приче о убиствима су, и иначе, приче са лошим почетком. Али приче о нерешеним убиствима су приче без доброг краја. Уместо одговора, оне читаоца, на свом крају, суочавају поново само са питањима.

Да ли је четвороструко убиство у француским Алпима било пример савршеног злочина? Или ће оно, ипак, бити једног дана решено? Или је, заправо, оно већ и решено – само ми то још не знамо, а судски епилог добити нећемо?

Ко је, на крају, био мета непознатог стрелца у Шевалену? Британски туриста Саад ал-Хили или француски бициклиста Силван Молијер? Или обојица? И, шта су све ова двојица људи још били, у својим животима – осим туристе и бициклисте?

Да ли је ликвидација бившег високог функционера француске тајне службе, у пролеће 2019, на начин потпуно идентичан ономе од пре седам година, била порука – и коме? И да ли је бизарна смрт његовог италијанског колеге у Паризу, шест недеља касније, била само поновљена порука?

Зашто је француски легионар, прекаљени ратник, извршио самоубиство, пуна три месеца после једног баналног информативног разговора у којем ни за шта није био ни оптужен? Да ли му је у том самоубиству заиста неко помогао?

И да ли је напрасна смрт америчког антиквара била обична коинциденција, добро прикривено тровање или део суицидног пакта?

Ко је тајанствени немачки “обавештајни извор” који је немачком Билду и париском Ле Монду пустио поверљиву информацију о наводним “Садамовим милионима”? И какве то везе има са врло ретким моделом швајцарског аутоматског пиштоља из којег је ово убиство извршено?

Ко су били тајанствени саговорници Заида ал-Хилија из Румуније, у данима пред убиство његовог брата?

Шта је видела девојчица пре него што јој је дршком пиштоља разбијена лобања? Чега се сећала када се пробудила из коме? И зашто јој је, јединој, поштеђен живот: намерно или случајно?

Да ли је Нордал Лелан, ухапшени серијски убица и педофил, одговоран и за мистериозни злочин из Шевалена? Да ли ће икада бити у могућности да се о тој сумњи изјасни на суђењу? Или ће свој живот окончати у психијатријској клиници? И тако послужити као сасвим згодан начин да се овај случај – у одсуству јачих доказа – напокон оконча?

Шта је, коначно, био мотив овог злочина? Жеља да се спречи трансфер осетљиве сателитске или нуклеарне технологије? Новац? Патолошка мржња? Несрећна љубав? Или лудило усамљеног серијског убице?

И, на самом крају – како је било могуће да се овај случај тако брзо пресели: најпре са страница озбиљних европских новина на странице таблоида, а онда и са њих – на опскурне интернет портале који се баве мистериозним злочинима? И да сада, већ годинама, о њему не прича више нико у Европи?

***

Сва ова питања изгледају, већ на први поглед, толико типизирано да ће читаоца подсетити на уобичајене клишее криминалистичких прича. Ниједно од њих, међутим, није измишљено. Баш као што није измишљен ниједан јунак ове наше приче. Сви они постоје – или су постојали – и у стварном животу. Осим у једном једином случају, чак ни њихова имена нисмо променили. Већини смо објавили и фотографије.

Двоје амбициозних и врло добрих француских тужилаца радило је, последњих седам година, на решењу овог случаја. Ерик и Вероника ангажовали су огромне ресурсе којима је располагала француска држава; помагале су им и британске, немачке, швајцарске, шпанске, шведске, италијанске, румунске, српске, ирачке и америчке колеге. Провере снимака са сигурносних камера, мобилних телефона и база података са ДНК узорцима и власницима оружја обухватиле су буквално сваку европску државу.

И, сада, пар недеља после седме годишњицу овог злочина, ништа нисмо ближи његовом решењу него што смо то били 5. септембра 2012. године. Убиство у француским Алпима још увек је међу највећим криминалистичким мистеријама века у којем живимо.

Било је, свакако, више проблема са којима су се и Ерик и Вероника суочили у решавању овог случаја: дубоко укорењене етничке предрасуде у француској провинцији; медији гладни сензација и фантастичних прича; паралелна међусобна сарадња британске и француске обавештајне службе, коју су оне љубоморно чувале од званичне истраге, тужилаца и полиције.

Али, чини нам се да је најкрупнији од тих проблема онај који је, у ствари, заједнички за све криминалистичке инспекторе свих земаља, од када је света и века: то је тзв. проблем коинциденције.

Коинциденцију можемо да дефинишемо као серију догађаја и околности који, на први поглед, немају очигледну везу један са другим, него изгледа да су повезани пуким случајем. Кад год се деси неко мистериозно убиство, истражитељи почињу да га решавају скупљајући све делове слагалице које нађу око места злочина, и покушавајући да их повежу у јединствену слику. И онда, када у ту слику уђе неки случајан детаљ који њој не припада – коинциденција – истражитељи улазе у проблем.

Истрага је, наиме, битно отежана ако су они приморани да гледају у догађаје, личности и детаље који су само на први поглед повезани са злочином, а у суштини нису ништа друго него бизарна коинциденција. У многим таквим ситуацијама, на крају би се испоставило да такве коинциденције заиста нису имале никакве везе са злочином који се истраживао, али су биле драгоцене да се открије неки други: нерешен, понекад чак и дотад непознат – то је тзв. “прича унутар приче”, нешто што криминалистички инспектори увек воле, а њихови шефови не воле, јер одвраћа пажњу од онога што је главни задатак.

А можда је решење у ствари, све време било пред носом двоје тужилаца и полицајаца који су им помагали?

Како је у роману “Баскервилски пас” написао Артур Конан Дојл:

“Свет је препун очигледних ствари које нико никада не примети, осим случајно.”

XXVII

Dramatis personae: шта данас раде још живи учесници ове приче?

(септембар 2019.)

 

In 2011, Zainab and Zeena on the way to camping.

Зајнаб (2005) и Зејна (2008) ал-Хили данас живе са својом тетком, Фадвом ал-Сафар,  којој је суд доделио старатељство, негде у Великој Британији. Одлуком судије Бејкера, објављивање било ког детаља из којег би се могло сазнати њихово пребивалиште, њихових данашњих фотографија, фотографија зграде у којој живе или њене околине, као и имена других лица са којима су у контакту, забрањено је – под претњом кривичног гоњења. Све док се случај убиства њихових родитеља не реши, имаће сталну полицијску заштиту. Можда и доживотну.

***

ЕМ

Ерик Мајо (1961), тужилац Француске републике, још увек је на дужности у Клермон Ферану. Ипак, његова професионална каријера заувек је обележена случајем четвороструког убиства у селу Шевален, који није успео – или му није било дозвољено – да, бар пред судом, разреши. Хоће ли једног дана ипак написати мемоаре и ту расветлити оних неколико, још увек недостајућих, детаља? То питање је и данас на врху листе приоритета обавештајних служби у Паризу, Лондону и Тел Авиву.

***

VD

Вероника Денизо, од 2016. тужилац у Анесију, и данас се налази на тој дужности. Мање воли медије од свог претходника, бар јавно. Од преко сто истражитеља колико се на почетку бавило убиствима у Шевалену, данас се на случају налази још њих дванаест. Досије је још увек отворен.

***

Benoa

Беноа Винеман је у међувремену унапређен у чин пуковника француске Жандармерије. Почетком 2014. године, игром случаја, опет се нашао пред објективима камера: тада је водио истрагу несрећу која се догодила аутомобилском асу Михаелу Шумахеру, на скијању у француским Алпима. У лето 2016. године добио је премештај у Париз, специјализовао сајбер-криминал, и данас је запослен у Дирекцији за аналитику, истраживања и међународну сарадњу при команди Француске жандармерије. И даље је, приватно, одушевљен свим стварима израелским

***

Image result for william brett martin

Вилијем Брет-Мартин (1959), бивши пилот Краљевског ратног ваздухопловства, бициклиста који је први нашао сва четири леша на паркингу Мартине, продао је своју кућу у Француској и више се није враћао у ту земљу. Од 2014. неко време ради као пилот-капетан на Боингу 787 за белгијску чартер компанију TUI Airlines да би, од почетка 2019, постао главни инструктор и заменик шефа одељења за обуку пилота у Боингу. И даље се повремено бави бизнисом – у својој приватној компанији Silver Fern. О убиствима у Шевалену дао је само један интервју – за неизбежни ББЦ – и више се у свом животу није сусрео ни са једним лешом. Бар до септембра 2019. када је ова прича завршена.

***

Клер Шуц (1983), апотекарка из Анесија, сама подиже сина Луја чији је отац Силван убијен на паркингу у шуми код Шевалена. Свог бившег познаника – и бившег снајперисту Легије странацаПатрика Менегалда пријавила је полицији као “доброг стрелца који стално петља нешто са оружјем”. После Патриковог никада разјашњеног самоубиства у граду је прозвана “црна ружа Анесија”. Од свог оца је добила ланац апотека и не воли када је новинари подсећају на овај случај.

***

Image result for Zaid al Hilli

Заид ал-Хили (1959), и даље ради као рачуновођа за компанију која у јужној Енглеској управља голф теренима. Понекад је у контакту са својим братаницама. Убеђен је да ће овај случај бити решен једино ако га британско правосуђе потпуно преузме од франуског, за које мисли да је било расистичко и пристрасно, на штету њега и целе његове породице, и да је све време штитило правог извршиоца, мистериозног “Француза са политичким везама”.

***

YBH

Јоси Бен-Хана (1945), генерал-мајор израелске армије. који је у данима пред убиства у Шевалену вршио инспекцију безбедносних инсталација израелске амбасаде у Паризу, а на сам дан убиства лично пилотирао хеликоптером са тројицом путника, од Париза преко аеродрома у Камбреу до Женеве, данас живи као пензионер у Тел Авиву. Понекад помаже у раду разних добротворних фондација. На питање новинара да ли размишља о томе да напише мемоаре одговорио је кратко: “Све што сам имао већ сам написао и то припада МОСАД-у”.

***

Image result for KAra Owen

Кара Овен (1971), заменица британског амбасадора у Француској 2012, која је у првих шест сати по убиству била на месту злочина, преобучена са двадесет својих службеника као “тим форензичара из Париза”, последњих година је радила као директорка Одељења за северну Америку у Форин Офису. Пре око два месеца, 19. јула 2019. ступила је на дужност шефице британске дипломатске мисије у Сингапуру. И даље навија за своје момке, ФК Ливерпул.

***

Related image

Нордал Лелан (1983), бивши војник, чувар паса, педофил и серијски убица, ову јесен проводи у самици затвора Сен-Квентин Фалавије у Лиону. Истрага је још у току, а последње продужење притвора од шест месеци, судија му је одредио у марту ове године. Група “Аријана” коју су – ради размене података и доказа – формирале жандармерије свих француских департмана где су се, последњих година, догодили слични неразјашњени злочини – од првобитних девет стотина случајева сада ради на још четрдесет. Међу њима више нема убистава из Шевалена. Његово суђење би требало да почне у зиму ове године.

 

XXVIII

Post scriptum (1): задах коњског меса

(август 2022.)

Image result for horse horror

У једном од последњих интервјуа које је дао – док је још био задужен за случај убистава у Шевалену – тужилац Ерик Мајо је, на питање помало збуњеног новинара који је тада писао и књигу о овом злочину – како да заврши своју књигу – одговорио:

“Можда је најбоље да напишете више паралелних завршетака и да онда читаоцима препустите да сами изаберу онај који им се највише свиђа.”

Предност сваке приче у односу на стварност је у томе што она не мора нужно да се заврши у дану у којем је објављена. Хајде да онда, у овом post scriptumu, завиримо још три године унапред и тамо потражимо одговоре које данас још немамо?

***

Крајем 2021. године, Ерик Мајо је отишао у пензију. Не баш сасвим – тек је био напунио шездесет година – али тих неколико часова предавања које би сваког месеца одржао полазницима Националне правосудне академије у Бордоу он није више сматрао послом, у оном правом смислу те речи. Биле су то најбоље младе судије и тужиоци, одабране у својим градовима за последипломске студије, тамо су га сви ценили, као уваженог и искусног старијег колегу, али – то није било то.

Знао је: са протеком пет година у Клермон-Ферану, он више неће никада добити неко тужилаштво, неки град, у којем ће моћи да решава оне стварне криминалистичке случајеве. Судницу је заменио факултетском аулом, али то је било оно последње постављење, она чекаоница на железничкој станици, место у којем ће провести пар година, чекајући да дође композиција њему намењена. Композиција која ће га одатле одвести у старачки дом, болницу и на гробље – пругом у једном правцу.

Често је имао утисак да га колеге професори и  постдипломци иза леђа оговарају. Да се дошаптавају. Понекад би му се учинило да га препознају и њему сасвим непознати људи које би случајно сусрео по ходницима Академије. Сви они су показивали прстом на њега кад не би могао да их види, сви они би подсмешљиво говорили: то је онај тужилац из Анесија, онај који није разрешио случај убистава на паркингу код Шевалена.

Откад су у пролеће 2019. године, под мистериозним околностима убијени Данијел и Масимо, није више имао никакве контакте са било ким ко би могао – макар и издалека – да буде повезан са злочином. Прекинуо је раније повремене разговоре са Вероником, Беноа је одавно био у Паризу и бавио се својим сајбер-криминалом, у Савоју више није ишао, углавном је престао и да посећује своје анонимне налоге на разним француским криминалистичким интернет форумима.

А онда – било је то првих дана лета 2022. године – поново је добио СМС поруку. Овог пута, са броја телефона који му није био познат. Овог пута без позива да се јави било коме и било где. Порука је била једносмерна:

“Десетогодишњица ће бити обележена новим убиством на старом месту. Арно Тимоније.”

И одмах затим, још једна. Овог пута непотписана али савршено – помало и застрашујуће – јасна:

“Едмунде, пратите Гастона.”

***

И стварно, после преко три године паузе, Гастон се поново појавио на интернет форумима који су се, спорадично, и даље бавили мистериозним случајем. Од некадашњих хиљада детектива-аматера остало је само пар десетина залуђеника. Случај је остао нерешен, и – као што се десило седам деценија раније у афери Доминици – било је само питање времена када ће се преселити у историју криминалистике.

Али, тог лета се ближила округла – десета – годишњица убиства, и то је било повод за пар телевизијских емисија, неколико новинских текстова и обновљени интерес на друштвеним мрежама. Тако се – баш као што је Ерик био упозорен – одједном поново појавио и Гастон…

“Убица се примирио, вратио у свој свакодневни живот. Оружје је вероватно сакрио, да би исто поново употребио. Он није психопата него човек који је дубоко убеђен да има своју мисију. Да је истрага проникла у његове мотиве, одавно би био ухваћен.”

А после неколико дана:

“Убица функционише по свом сопственом, личном кључу. У њему он разуме и тумачи симболе, и шаље поруке. Када би било неког да их разуме…”

Ерика је копкала мистериозна СМС порука коју је добио. Тачно је предвидела да ће се Гастон поново појавити на форумима. Да ли је погодила и у најави да ће се убиство поновити? То је анонимни Едмунд једне вечери питао свог – исто тако анонимног – саговорника…

“Велика је вероватноћа да ће убица, пошто није ухваћен десет година, покушати да понови злочин. Његов живот је, у протеклој деценији, имао само два стварна циља: да се успешно сакрије, и да припреми нови подухват. Заправо, ново убиство ће бити нова казна држави – полицији и правосуђу – зато што није успела да реши оно старо. По дану, убица је добар комшија, савестан радник, веран пријатељ, добар отац породице. Ноћу, он почиње да живи свој стварни живот.”

Ерик је скинуо наочаре. Нешто из ове кореспонденције му је одмах пало у очи. Да ли је Гастон почео да говори превише? Поново је, уморним очима, прешао преко екрана компјутера: “ново убиство ће бити нова казна држави…”. Да ли то можда значи да је и старо убиство било казна? Стара казна? За шта? За неко старо убиство? Неко које исто није разрешено?

Са тим мислима, Ерик је заспао за својим писаћим столом. Када се, бунован, пробудио после пар сати, сачекала га је нова Гастонова порука:

“Мислим да је оружје којим је извршено убиство сакривено на месту где је све почело. Када би полиција могла да уђе у психу убице, лако би открила о чему се ради, знала које је то место и нашла лугер.”

Наредних неколико дана, Ерик је провео готово у магновењу. Прогањао га је утисак да он Гастона зна и у стварном животу. Много боље, и много дуже, него у овом виртуелном. Исти осећај га је прогањао и у пролеће 2019. и тада је био надомак да, захваљујући Данијелу, ту тајну открије – али је његово убиство то спречило. Сада се осећај јавио поново. И то му се нимало није свидело…

Онда је – била је то ноћ између последњег јулског и првог августовског дана 2022. – стигла још једна криптична порука:

“Убица воли округле датуме. У његовој свести, они симболички означавају циклусе у којима се одвија његов живот. Пет година је било кратко време: можда је тада још увек био под присмотром? Петнаест ће бити исувише дуго – биће стар, можда већ и болестан, теже ће се кретати… Колеге имају још једну прилику да га ухвате.”

Ту реч није одмах препознао. Замало да му је и промакла: заправо, на њу га је подсетио тек један помало шаљиви пост, пар сати касније, који је спекулисао са тим да је, Гастон, у ствари, разочарани полицајац који је некада радио на случају, па сада – дубоко ушушкан у анонимност интернета – лечи фрустрације  на својим бившим колегама

Наставио је да размишља и пар наредних дана:

Колегама… Разочарани полицајац… Или можда неко други ко је био близу овог случаја? Неко ко је, и после десет година, опседнут тим случајем? Готово као и он сам. Таквих људи не може да буде пуно: људи углавном беже од сећања на своје неуспехе. А ово је био неуспех свих нас: Француза и Британаца, полиција и тајних служби, жандармерије и тужилаца, аналитичара и новинара…. Новинара!

Лик романтичног анархисте, брбљивог човека неуредне браде, те мале гњиде, како га је звао у себи кад би се на њега наљутио, видео је као да је сад ту пред њим, у соби. Истраживачки новинар, Густав Флерио. Није га видео већ више од шест година! Па да, ако је он Ерик, на интернет форуму био Едмунд, онда је Густав био Гастон! Колико му је само писама слао, са идејама како да реши разне нерешене злочине од пре више деценија…

Колеге! Свако од тих писама почињао би китњастим и препотентним уводом: “Као колега са колегом, слободан сам да Вам предложим следећу идеју за…” Та писма је, нервозан, затрпан послом и са одбојношћу коју је све теже сакривао, редовно стављао у једнодневну архиву, како је духовито звао корпу за отпатке.

Сва, осим последњег, које случајно није стигао да баци. Добио га је оног септембарског дана 2016. готово на изласку из своје канцеларије коју је пар тренутака пре тога предао Вероники, наследници на дужности.

Прекопавао је готово пола сата по великом регистратору пуном приватних папира, који је понео са собом из Анесија: пар љубавних писама, неколико фотографија које су му биле прирасле срцу, захвалница добровољног ватрогасног друштва, позивница  за избор Мис Анесија 2010. где је био члан жирија, и онда – готово на самом крају – “оперативна процена” (како је Густав редовно називао своја писанија):

“Кључна професионална грешка инспектора Едмунда била је у процени мотива наводног учиниоца, Гастона Доминиција…”

Афера Доминици! Давно заборављени, застарели и никада разрешени случај из 1952. Британска породица убијена на летовању, наводно без мотива!

Све коцкице су се сада уклопиле: ако је већ неко време сумњао ко је Гастон, сада је тачно знао које је то место одакле је све почело – фарма La Grand’Terre, на обалама реке Диранс, код села Лир… Ако је тамо сакривен лугер из Шевалена, да би био спреман на десету годишњицу тог злочина, 5. септембра 2022. године, он би морао да буде откопан нешто раније, да би био на време поправљен, подмазан, упуцан… А, како је Гастон сам написао на форуму: убица воли округле датуме…

Грозничаво је на интернету тражио текстове о афери Доминици – сећао се да је на Правном факултету учио како се злочин десио у лето, али одавно је заборавио тачан датум и време: 5. август 1952. године око један сат после поноћи.  Погледао је на сат: седамдесета годишњица ће бити за непуних дванаест сати!

Знао је да оно што управо ради није паметно. Знао је да крши много закона. Знао је да ће га, ако случајно буде ухваћен, вероватно сматрати душевно поремећеним. Али више није могао да се заустави. Свест о томе да би, после десет година, могао да нађе пиштољ којим је убијено четворо људи на паркингу код села Шевален,  и то баш у рукама човека који је из њега тог судбоносног дана испалио двадесет пет метака, била је јача од свих уобичајених сигнала упозорења, не само оних професионалних него и обичних, здраворазумских.

Из фиоке писаћег стола извадио је свој МАБ-Д, који је добио на поклон од оца, још кад је дипломирао на Правном факултету, 1985. Био је то поуздан пиштољ, израђиван у фабрици оружја у Бајону, дизајниран по моделу познатијег белгијског браунинга, са седам метака калибра 7,65 мм у оквиру.

Обукао се, узео кључеве од свог старог Ситроена, и кренуо ка изласку из града. Од Бордоа до Марсеја биће му потребно између шест и по и седам сати, а потом до села Лир још најмање два. То ће му дати предност од нека три сата пред Гастоном, односно Густавом.

***

Ноћ је била без месечине. Тешко се сналазио на терену који је досад познавао само по фотографијама из уџбеника криминалистике. За седамдесет година, фарма се променила. Променила се и њена ограда: три реда хоризонталних металних шипки нису биле оне дрвене греде поред којих је убијена породица Друмонд 1952. Али ГПС локатор мује показао да се место на којем се нова ограда налазила не разликује од онога на којем је била стара.

Нашао је заклон иза једног дебла, обореног у правцу реке Диранс. Сада му је остало само да чека. Била је тек прошла поноћ, између четвртог и петог августа 2022.

Прилика у сивом дуксу и црним панталонама указала се после неких пола сата. Носила је батеријску лампу, фантомку и војни инжењеријски ашов на склапање. Бројала је стубове на огради, почевши од првог који је био забијен уз сам пут. Зауставила се поред четвртог. Из џепа је извадила парче папира и осветлила га за тренутак лампом. Онда је расклопила ашов и почела да копа…

Ерик је сачекао да прилика ископа кутију из земље и провери њен садржај. Када ју је одложила поред себе и почела да закопава рупу, оценио је да је погодан тренутак за акцију. Померао се полако и опрезно, користећи повремени хук сова да маскира звук кретања. Када се прилика сагла да поново узме кутију, Ерик је искористио положај у којем није могла да се лако одбрани. Пришао јој је са леђа и, савршено мирно, прислонио уста цеви уз потиљак сагнутог човека:

“Без наглих покрета, одложи кутију на земљу. Лези, и руке стави на главу. Сада скини фантомку једном руком, а другом ми додај батеријску лампу са појаса. Сад се окрени на леђа.”

Иако већ у шездесетој, Ерик је вршио грађанско хапшење по свим правилима француске жандармерије, која је учио још као млад човек. Клекао је поред свог ухапшеника, и даље му држећи цев МАБ-а негде између очију. Десним коленом је притиснуо његов стомак. Тек тада, сноп светла из батеријске лампе обасјао је лице истраживачког новинара, Густава Флериоа. Двојица мушкараца су се једно време посматрала без речи…

“Зашто си све ово урадио Густаве?”

“Ниси хтео ни да прочиташ моје решење случаја. Ти, мали арогантни бедниче! Због тебе су сви они морали да погину. А могли смо да заједно решимо случај и поделимо славу! Као колега са колегом!”

“Који сад случај? Шта причаш ти уопште?”

“Аферу Доминици! Послао сам ти три пута моју детаљну анализу шта се тамо десило! О том британском падобранцу који је 1944. страдао, у обрачуну са герилцима Покрета отпора који су му узели кесу златника, а после у договору слагали како су погрешно мислили да се ради о немачком шпијуну. О жељи Џека Друмонда да га освети. О договору бивших сабораца да уклоне оног ко је претио да разоткрије њихову мрачну тајну. Требало је само да отвориш истрагу и похапсиш починиоце. Ниси ни прочитао, наравно. Велики тужиоче!”

Иако се све поклопило – имао је, коначно, све разлоге да буде поносан на себе – Ерик је вртео главом у неверици. Као да је тек сад, у стварности, могао да у целини сагледа обим лудила са којим је био суочен; Густав Флерио је причао као да се њих двојица, тада, налазе још у 1952:

“Густаве, то се десило пре седамдесет година. Онда када си ми то писао, било је прошло већ шездесет. Сви учесници тог догађаја су одавно мртви. А чак и да нису, та убиства су по француском кривичном закону застарела, одавно.”

“И онда сам морао да те научим памети! Да ти припремим реконструкцију целог случаја Доминици, да још једном поновимо цео тај злочин, и да видимо да ли ћеш моћи сада да га решиш. Ниси могао. Ти си један надувани неспособњаковић.”

“Ти си направио последњу фотографију Ал-Хилијевих, код оног амбара у Друсару, ону једину где су сви заједно?!”

“Јесам. Знао сам да им одатле до паркинга треба једанаест минута вожње. Ја сам кренуо са друге стране, пречицом, на мотору. Стигао сам тамо два минута пре њих. Мерио сам то време, десетинама пута! Као у прецизној командоској операцији. “

Десет година старе слике: паркинг Мартине, одбачени Молијеров бицикл, његов леш са седам метака, изрешетани љубичасти BMW караван са три леша, онесвешћена девојчица – све оно што је за претходних десет година хиљадама пута поново вратио у својој глави – сада је, живо и у боји, поново изашло пред Ерикове запрепашћене очи:

“Зашто си баш њих изабрао?”

“Зашто? Енглеска породица, на одмору. Отац је био неки јебени инжењер, који се успут бавио и неком шпијунажом. Девојчица…”

“Коју си ударио кундаком по глави, само зато што је тако убијена и мала Елизабета Друмонд, 1952?”

“Тако је! Све је морало да се поклопи! Божје провиђење их је послало, да те научим лекцију! Да си читао моје анализе, решио би и овај случај! Али ти си био глуп!”

“Мислиш, ухапсио бих те одмах после злочина?”

Густав се исцерио са садистичким задовољством:

“Тако је! Оставио сам ти толико трагова! Само ти ниједан ниси видео. Сећаш се да си на првој прес конференцији рекао имена жртава, а још нису били пронађени њихови документи?”

“Сећам се. Били су написани на некој цедуљици коју сам добио непосредно пред почетак конференције. Добио сам је од Веронике, мислио сам да је полиција у међувремену нашла имена.”

“А Вероника ју је добила од мене. То ти је био први траг који ниси видео. А ниси се никада ни запитао како сам дошао тако брзо на место злочина? Само пет минута после тебе. Ти си био тамо у четири и петнаест, ја сам се појавио у четири и двадесет. Читав сат и по пре свих других новинара.”

“Мислио сам да си био неким послом ту у селу, у Шевалену?”

Густав је наставио да се смеје, као мала хијена:

“Врага сам био у селу. Како бих могао да прођем поред жандарма? Изашао сам из шуме, где сам сакрио мотоцикл и закопао пиштољ. И неприметно се помешао са твојим истражитељима. То ти је био други траг. Могао си да ме ухватиш одмах да сте ми направили парафинску рукавицу. И то си сјебао.”

“У реду, извршио си савршен злочин, признајем. Тешко можемо да ухватимо учиниоца који нема баш никакав мотив.”

“Мислиш да сам луд? Само лудаци немају мотив. Ја сам имао мотив! Мој мотив је био да ти покажем како сам ја паметан, а ти си глуп, и још си неспособан у својој ароганцији.”

“Али реци ми само једну ствар. Ево, показао си све то. Извршио си савршен злочин. Али чему онда сва та комедија са интернет форумима, са Гастоном, пеинтбол играма, овом фармом, зашто си ми сам, годинама, откривао пут до овог места? Зашто си убио Данијела? Чему припрема ритуалног убиства поново?”

И онда је Ерик чуо прво упозорење. Оно на које би под уобичајеним околностима сигурно обратио пажњу. Али, адреналин којем се препустио сада је одрадио своје. Пречуо га је:

“Да бих те намамио да дођеш овамо. А оног шпијуна сам морао да убијем јер је почео да њушка, уцењује оном фотографијом. Претио је да нашу малу игру заврши пре него што сам ја планирао, још у 2019. години. 

“Шест људи је платило главом твоју игру: троје Ал-Хилијевих, бициклиста Молијер, несрећни бивши легионар који се убио, и Данијел. Да ли је игра вредела толико?”

“Девет људи. Заборавио си и оног Италијана, њега сам удавио у сопственој повраћки у хотелу у Монмартру. Намамио сам га обећањем фотографије коју сам узео са Данијеловог леша.”

Са Масимом И. рачуница је, међутим, дошла само до седам. Адреналин је поново спречио Ерика чује и друго упозорење и постави логично питање која су то још два леша и где се налазе. Густав је наставио:

“Игра мора да се заврши у овој, 2022. години. Тако је суђено! Тако ће се затворити круг. Круг траје десет година.”

“Новим убиством неке британске породице?”

“Да, да ниси успео да ме пронађеш овде, све би се поновило још једном. Какав омаж афери Доминици! Ово је сценарио за филм, а не она лимунада са Жаном Габеном.”

“У овој металној кутији је пиштољ којим су убијени Ал-Хилијеви, Молијер и Данијел. То је материјални доказ. Како ћеш се бранити на суду?”

Церекање хијене се наставило:

“На суду? На ком суду? Код ових ваших канцеларијских пацова? Мој суд је историја, мој суд су милиони људи који ће читати о генијалној афери Шевален, којом је после седамдесет година коначно решена афера Доминици! Читаће о  теби и о мени. О будали и генију. Сви подаци су на мом компјутеру. Сваки дан, сваки детаљ истраге коју си ти водио и велемајсторски зајебао.”

“Не сумњам да ће судије и то занимати. Идемо сада лепо до полицијске станице, па ће тамо већ неко да се позабави тим техникалијама.”

Ерик је за појасом потражио лисице. Сада треба само везати осумњиченог, да би после са свог мобилног телефона позвао патролу. Биће ту за око петнаест до двадесет минута, помислио је.

“До какве станице? Ми сада идемо тамо где нам је место. У вечност, у којој ће нас памтити. Обојицу. Постаћемо једно! Сада заувек остајемо заједно!”

Густав се одједном подигао са земље, до појаса, држећи и даље руке на глави. Ерик је био затечен, али није хтео да пуца. Са рукама на глави, новинар није био никаква стварна физичка опасност.

Или је бар тужилац тако мислио у наредних неколико секунди, док су нетремице гледали један другог у очи. Ионако је већ био пречуо и оно треће упозорење.

Новинар је тих пар секунди вртео главом лево-десно, са погледом у којем је Ерик узалудно тражио знак кајања: њега није било. Да негде у зубима држи узицу која води испод оковратника његовог дукса, приметио је тек када је било сувише касно. Онда је, одједном, Густав јако цимнуо главом на десну страну и повукао узицу.

“Он јадник има епилепсију…” помислио је у делићу секунде Ерик. И то је била она последња, недовршена мисао у његовом животу. Погрешна.

У наредној секунди, дванаест штапина пластичног експлозива омотаних око појаса истраживачког новинара Густава Флероа било је активирано. А у првој секунди после те наредне, поред ограде фарме La Grand’Terre остала је само непрепознатљива гомила од сто осамдесет килограма људског меса, костију, косе, мозга, црева и других изнутрица, која је ускоро почела полако да се угљенише, пушећи се… Тужилац и новинар су, коначно, постали једно.

***

“Шта то толико смрди са фарме Доминицијевих?” упитао је полицајац из ноћне патроле свог колегу.

“Вероватно им је опет цркао неки стари коњ. У последње време ретко иду да обиђу ограду”, одмахнуо је главом други. “Јавићемо им телефоном ујутро да склоне цркотину.”

“Тај задах коњског меса је ужасан. Хајдемо до крчме да то исперемо чашом вина.”

***

Тужилац у Марсеју је склопио невелику фасциклу: извештаје форензичара и стручњака за експлозив, изјаве сведока, писмо Ерика Мајоа које је послао колегама у Анесију уочи одласка на судбоносни састанак, одштампане фајлове из лаптопа Густава Флериоа који су се завршавали његовом опроштајном поруком, преписе кореспонденције њих двојице на разним интернет форумима, службену белешку о току истраге о убиствима у Шевалену.

Полако се склапала слика убиства и самоубиства поред ограде фарме La Grand’Terre. Банална, а истовремено и језива; једноставна, а ледено рационална; застрашујућа, а неумитна као сама смрт:

“Новинар је изгледа стварно мислио да је пронашао решење афере Доминици из 1952. Ерика је мрзело да се после шездесет година бави овим случајем, тим пре што му је новинар био крајње антипатичан, а, изгледа да је био у праву. Онда је новинар кренуо да му тај стари случај реконструише поново, користећи невероватну коинциденцију да се готово идентично убиство догодило у Шевалену 2012. и да је предмет његове опсесије баш у том случају био поступајући тужилац.”

Шеф полиције је био збуњен:

“То је почео да чини тек после убиства? Дакле, његова тврдња да је он убио све оне људе на паркингу је…”

“Најобичнија измишљотина. Као што су измишљотине и тврдње да је убио оног пензионисаног оперативца на швајцарској граници, и Италијана у хотелској соби у Паризу, у пролеће 2019. Узгред, изгледа да је Италијан ипак умро природном смрћу.”

“Зашто је све то чинио?”

“Сад то више нико не може тачно сазнати. Дали смо копије свега што је написао психијатрима, кажу да их занима за научно истраживање. Са правосудне тачке гледишта је ионако свеједно: имамо убицу који је истовремено и самоубица, саучесника нема. Овај случај може да буде затворен.”

“Али онај у Шевалену, значи, још не може?”

“Тај још увек не може, али то и није наш случај. Ерик је очигледно полако потпадао под аутосугестивну психозу свих тих обавештајних служби, истраживао је паралелно израелске, британске и ирачке канале, бавио се цирконијумом из оближње нуклеарне електране. Све више се удаљавао од случаја и све више приближавао фантазмагоричном свету Густавових мистерија. До те мере да је наставио да се приватно бави случајем и када је добио премештај у Клермон-Феран и на крају насео на Густавову замку на интернет форумима. Отишао је потпуно сам, не обавештавајући никог унапред, да тајанственог починиоца ухапси на лицу места кад буде откопавао наводно оружје – којим би требало да ритуално убије још једну британску породицу на одмору, и то на десету годишњицу убистава у Шевалену.”

Шеф полиције се почешао по бради:

“Наводно оружје? Значи у металној кутији коју је откопао поред ограде фарме није био онај Лугер којим су убијени и ал-Хилијеви и Силван Молијер? Кутија је била празна?”

“Није била празна. У металној кутији се налазила макета пиштоља. Дечја играчка. Новинар је у својој машти од ње створио стварно оружје којим је извршио злочин. Вероватно је временом и сам постао дубоко убеђен да то јесте прави пиштољ и да је то баш тај пиштољ. Али није био ни прво, па самим тим није могао да буде ни друго. То што смо нашли у кутији била је само копија, врло добро урађена копија Лугера која би ноћу сигурно могла некога да превари на први поглед. Али, из те копије нико није могао да буде убијен.”

***

Као што смо видели у 2022. години, опседнутост једног истраживачког новинара истрагама мистериозних криминалистичких случајева и опседнутост једног тужиоца тајним службама, створиле су временом њихову дубоку узајамну нетрпељивост, затвориле их у сопствене мале светове који су све више били одвојени од стварности, преузимале контролу над њиховим умом и поступцима који су све мање остајали рационални. У коначници, те две опсесије су морале да се сусретну на једином могућем месту и на једини могући начин, који је неизбежно водио у заједничку трагедију.

Али, то се све десило у сад већ далекој 2022. години. Они су обојица, после три деценије, одавно заборављена фуснота у причи о убиствима у Шевалену, која још нису разрешена. А наша прича се наставља даље, и сада идемо у средину века, 2052. годину…

 

XXIX

Post scriptum (2): филм из самртничке постеље

(септембар 2052.)

Image result for artificial intelligence

“Управо ми је стигла најава да ћете добити филмску поруку. Управо ми је стигла најава да ћете добити филмску поруку. … Тражим дозволу да поруку емитујем на теле-екрану. Тражим дозволу да се повежем са осталим примаоцима.”

Пријатан женски глас испунио је просторију из више звучника одједном. Човек је погледао у објектив камере, готово неприметно климнуо главом два пута, и читав зид преко пута којег је седео претворио се у велики ТВ екран. На његовој левој страни, у два мања екрана, убрзо се се показале две познате физиономије. Десна страна је, још увек, била празна.

Председник суда у француском граду Анесију насмешио се својој колегиници, тужиоцу, да би их онда заједно поздравио шеф полиције.

Председник је опет погледао у објектив камере:  “Шантал, шта имамо данас?”

“Филмска порука је стигла малопре, са оделења за рак болнице у Греноблу. Болесник који је јутрос умро пре пар дана је снимио изјаву за коју је оставио упустство да се проследи суду, тужилаштву и полицији.”

Глас из компјутера могао је да постане и холограмска приказа – већ преко двадесет година су холограмски људи радили послове упоредо са оним живим – али председник је био помало конзервативан човек; није волео неугодност којом су га увек испуњавале ситуације у којима није знао да ли се у неком случају ради о човеку или о холограму. Понекад би се, истина, запитао да ли би компјутер његову виртуелну секретарицу представио као плавушу или бринету, али сада их је, све заједно, очекивало нешто занимљивије.

“Почни са пуштањем филмске поруке.”

На десној, дотада празној, половини зида су се најпре видели нејасни обриси болничке собе. Слика је потом изоштрена и додато је мало светла. Објектив камере је отишао до прозора, кроз који су се јасно видели врхови француских Алпа на хоризонту.

Камера је потом усмерена на сићушну прилику човека који је лежао у кревету. Изгледао је измучено и крхко, очигледно и од тешке болести и од дубоке старости. Јасно су се виделе линије бројних цевчица које су у његово тело доводиле коктеле лекова који су долазили из коцкасте кутије поред узглавља, и зелене, испрекидане, кривуље дијаграма који су се кретали на екрану друге кутије, у коју су водиле жичице из његовог, скоро полумртвог, тела.

Неки лекар, да је био присутан, већ по тој слици би могао да закључи како је ово сићушној прилици вероватно једна од последњих прилика у животу да нешто каже. Ко зна, можда и она последња?

Ипак, кад се укључио звук, чуо се слаб, али јасан глас; чело сићушне прилике се знојило; ова изненадна представа очигледно је од њега захтевала велики физички напор, али био је одлучан да оно што је наумио каже до краја. Као да ће се, на тај начин, ослободити тешког терета пред велики пут који га чека. Узео је папир и почео да чита са њега:

“Моје име је Мелвин Мирабел и имам 86 година. Ја сам 2012. био шумар у регионалном националном парку Massif les Bauges, распоређен у  шумској секцији Латуј – Дусар – Арнан – Шевален – Грињон. Тада сам имао четрдесет шест, развео се и запао у коцкарски дуг из којег нисам могао да се избавим.

Посланик Пјер Моранж је био пријатељ и заштитник мог покојног оца, и често долазио код своје сестре Женевјев и зета Тјери Шуца, у наш крај, у градић Угин. Крајем јуна 2012. отац ме је позвао и рекао да Моранж има решење за мој проблем. Понудио ми је десет хиљада евра да ликвидирам човека који је – само ми је тако било речено – уцењивао његову породицу. Ни његов идентитет ни детаљи мом оцу нису саопштени. Речено ми је да је тако боље за све нас.

Прихватио сам после две недеље. Нисам имао други избор. Полицајац Марсел Девасо, за којег се и раније говоркало да ради разне прљаве послове за Моранжа, и сам колекционар и повремено трговац нерегистрованим оружјем, донео ми је лугер почетком августа, са четири кутије од по 25 метака. Тада ми је предао и аванс од три и по хиљаде евра.

Дао ми је инструкције да гађање увежбавам на паркингу Мартине, неколико километара јужно од Шевалена. Место је било идеално, заклоњено шумом са оба прилаза, северног и јужног. Додатну предност му је давала околност да је од паркинга даљи пролаз забрањен за сва моторна возила, осим службених. Од 12. августа до 1. септембра искористио сам дежурства и у четири наврата вежбао гађање на паркингу. Потрошио сам три од четири кутије.

У уторак, 4. септембра 2012. после подне, Девасо је дошао код мене кући. Био је у униформи. Предао ми је краткоталасну радио-станицу Моторола МХ-230, којом ћемо одржавати везу. Разменили смо и шифре. Стриктно ми је забранио употребу мобилног телефона у разговорима са њим.

Предао ми је остатак обећаног новца и рекао да ће акција бити изведена сутра и да будем спреман после дванаест. Појавио се проблем што сутра нисам био на смени, али ми је објаснио да ће се око тога већ побринути газдини људи у шумској управи и да је моје само да сачекам позив. Посланика Моранжа је читава Горња Савоја већ двадесет година познавала само као “газду”.

У среду, 5. септембра пре подне позвао ме је шеф и рекао да се колега који је био на смени не осећа добро и да одем до сервисног пункта и преузмем службено возило у дванаест, како бих га заменио до краја радног времена.

У четрнаест сам успоставио радио-везу са Девасоом. Добио сам инструкцију да, после петнаест, зауставим сва моторна возила на делу пута Шевален – Мартине, око четири километра, јер се дрво срушило на пут. Око петнаест минута после три, појавили су се тамноплави BMW X-5, британске регистрације, а пар минута после њега и мотоцикл. Зауставио сам их на паркингу, упозорио да је пут блокиран и рекао да се врате у село, јер се рашчишћавање очекује за око сат времена.

Око три и двадесет кроз двоглед сам уочио двојицу бициклиста, од којих је један, у последњих пет стотина метара, обишао другог. То ме је збунило. Иза њих се полако кретао и љубичасти BMW караван, такође британске регистрације. Кад сам јавио распоред кретања Девасоу, рекао ми је да чекам на позицији, и да ће мета добити позив на мобилни телефон кад буде била непосредно пред паркингом.

Непосредно након што мета заврши телефонски разговор, требало је да је убијем. По обављеном послу, речено ми је да узмем сам новац који бих нашао код мете, како би полиција помислила да се ради о пљачки. Колико год да нађем пара, могао бих да задржим за себе, и то би ми био бонус.

Кад све то обавим требало је да се извучем планинским путем на југ, где бих, после два или три километра, код напуштене пилане, сачекао Девасоа и предао му пиштољ и неутрошену муницију. Онда бих се вратио на место злочина и обавестио полицију.

Бициклиста се појавио пред паркингом мало после пола четири, био сам од њега удаљен не више од педесетак метара, када му је зазвонио телефон. Када сам Девасоу радиом пренео договорену шифру “Маријана”, одговорио је “Зелено” што је био знак да се мета неутралише чим заврши разговор. Љубичасти аутомобил нисам видео све до последњег тренутка, јер ми је са места на које сам прешао да бих био ближе мети, дрвеће заклањало поглед.

У двадесет пет до четири, бициклиста је још разговарао телефоном, а Арапин је изашао из аутомобила, а заједно са њим и девојчица која је седела напред, на дечјем седишту. Када је бициклиста завршио разговор, Арапин му је пришао и почели су нешто да се договарају. Бициклиста је онда скинуо руксак и показао му његову садржину, а Арапин му је показао неки папир. Ова ситуација ми није била најављена, али нисам имао избор. Схватио сам да већ исувише много знам да би ми газда Моранж дозволио да некажњено одустанем, чак и када бих му вратио све паре, а пола сам већ био потрошио.

Изашао сам из шуме и почео да пуцам, без упозорења. Најпре сам погодио бициклисту, јер је још седео на бициклу и могао да побегне. Пуцао сам четири пута, девојчица је почела панично да трчи около и један метак ју је случајно погодио у раме. Бициклиста је пао на земљу и почео да бауља према заклону.

Арапин је за то време искористио прилику, потрчао ка колима и тада сам га погодио у леђа. Успео је ипрак да уђе, покрене мотор и крене уназад, у полукругу, мислио сам да хоће да побегне. Том приликом је закачио тело бициклисте и вукао га неколико метара. Тада још нисам био сигуран да ли да га убијем, јер ми га никад није поменут као евентуална мета. Морао сам и да променим оквир са муницијом.

Онда сам схватио да Арапин не покушава да побегне и остави дете, него да ухвати залет и прегази ме. То ме је наљутило и пуцао сам, кроз леви бочни предњи прозор. Погодио сам га у главу два пута. Аутомобил је остао у брзини, Арапинова нога на папучици гаса и задњи точкови су се убрзо заглавили у земљи, јер су већ били сишли са ивице асфалта.

Жене су са задњег седишта викале девојчици да бежи. Та дрека ме је нервирала, тек је требало да докрајчим бициклисту и узмем му паре. Поред тога, оне су ме већ виделе, убио сам им мужа и оца и нисам имао другог избора. Пришао сам аутомобилу  и пуцао кроз бочне задње прозоре. Обема сам им разнео пола главе.

Претражио сам руксак, али тамо није било новца. Само посуда од неког мени непознатог метала, чудног облика, налик купи, тешка можда десетак килограма. Био сам јако љут, јер су ме направили будалом. Испалио сам последња три метка из оквира поново у бициклисту, онако, да искалим бес. Већ је био мртав.

Арапска девојчица је у шоку пузала око аутомобила и плачући дозивала мртве родитеље. Уплашио сам се да би неко могао да наиђе, и ударио је дршком пиштоља, врло јако, у главу. Мислио сам да је то довољно да је убије, а нисам имао више метака јер сам их потрошио на бициклисту. Тек после сам, из новина, сазнао да је преживела.

Све је то трајало између два и три минута, не више.

Онда сам видео да, из правца села према паркингу, долази још један бициклиста, онај који је био заостао успут. Пошто новац свакако нисам нашао,  морао сам да побегнем што пре. Отишао сам у супротном правцу, сачекао Девасоа код пилане, предао му пиштољ. Неутрошене муниције није било. Рекао ми је да сачекам тамо још петнаест до двадесет минута по његовом одласку и тек онда пођем назад, јер је сад било јасно да ће полиција ионако бити обавештена.

Око десет минута после четири вратио сам се до паркинга и ту наишао на ватрогасце и једна болничка кола, и као једини представник државне власти обезбедио место злочина од радозналаца, све док се неких четврт сата касније није појавила локална жандармерија, када сам се ставио под њену команду и неко време им помагао до доласка форензичких тимова. Онда су ме послали кући. 

Ово је цела истина о убиствима у селу Шевален, петог септембра 2012. године. После сам дао неколико изјава тужиоцу Мајоу о возилима које сам зауставио непосредно уочи злочина. Када је британска телевизија радила документарну емисију, 2013. године, пренет ми је захтев газде Моранжа да разговарам са њима. Договор је био да не објаве моје име. Питали су ме о мистериозном возилу које сам вратио непосредно пред злочин.

О овоме што сам данас казао никада ни са ким нисам разговарао, у претходних четрдесет година.

Пошто сам од лекара обавештен да су ми ово последњи дани живота, својом вољом и при чистој свести решио сам да снимим ову изјаву.”

***

Филм се завршио. Троје људи је једно време посматрало једно друго на екрану и ћутало. Сви они су, игром случаја, били рођени баш 2012. године и у својој четрдесетој години били су шеф полиције, тужилац и председник суда у француском граду Анесију.

Тишину је прекинуо полицајац:

“Ипак су убиство извршила три државна службеника: народни посланик га је наручио, полицајац организовао, а шумар повукао ороз.”

Председник суда је, листајући на свом телефону белешку о овом случају, готово одсутно прокоментарисао:

“Али је заиста постојао договор Молијера и Ал-Хилија о примопредаји цирконијумске посуде за нуклеарно гориво. Постојао је и тим Мосада за ликвидацију, који је овај шумар вратио, да му не сметају у послу.”

Колегиница се умешала у разговор:

Цирконијум је онда однео тим чистача из британске амбасаде, да би преко те робе ушли у траг другим ћелијама Ал-Каеде. А наша служба је све време наводила несрећног Ерика Мајоа на израелски траг, само да би заштитила праве наручиоце, Пјера Моранжа и његову сестру и зета. Моранж је био поверљиви Саркозијев човек за прање новца, у то време. А изгледа да су тих година Саркозијеви људи – иако је већ био бивши председник – и даље имали много утицаја у службама…”

Председник суда је затворио круг:

“А суманути истраживачки новинар је у својој глави направио психопатску конструкцију како је баш он убица! Онај јадни Мајо, слуђен теоријама завера, је поверовао у све то – и зато 2022. платио главом заједно са њим. Мора да је Моранж био одушевљен?”

Шеф полиције је, међутим, био практичан:

“Бивши народни посланик Пјер Моранж је умро крајем 2021. тако да он тај бизарни наставак није стигао да види Али, данашњи снимак је и више него довољан да убиства у Шевалену 2012. из групе неразјашњених злочина са почетка овог века преместимо у разјашњене. Правда некада остаје и заувек недостижна, али истина је увек достижна.”

Ускоро су се велики екрани на сва три зида поново претворили у холограмске приказе обичних зидова, са приказама уметничких слика и цвећа. Троје људи је напустило своје виртуелне секретарице и виртуелне канцеларије. Ипак, сваки од њих је, по повратку из ових пола сата проведених пола века у прошлости, остао суочен са истим, стварним, питањима:

“Шта је довело до тога да се задах коњског меса, пуних пола века, надвио над питомим подножјем француских Алпа? Да ли су баш вишкови – мотива, осумњичених, сведока, тајних служби, стереотипа, коинциденција и завера ћутања – били ти који су овом убици омогућили чак четрдесет година несметаног живота са својом страшном тајном?” 

***

Image result for Nenad Novak Stefanović

Ова прича посвећена је мом пријатељу, Ненаду Новаку Стефановићу (1961), новинару који је, на радост нас његових читалаца, одлучио да се окуша и као писац криминалистичких романа. Његови романи “Убиство у Капетан Мишиној” и “Једно убиство у Патријаршији” обележили су почетак двадесет првог века у овом жанру српске књижевности.