Ponekad selom prošeta
U maloj crvenoj haljini
Koraka uzdržana, sva obuzeta
Ipak, uprkos sebi, kreće se u daljini

Ritmom koji će doneti budući dani
Potrči, okleva, zastane
U sanjivom poluokretu
I glavom zamahne. Za ili protiv svetu?

Onda otpleše koraka par
Pronađe ih, pa zaboravi
Bez sumnje joj života dar
Prebrzo prolazi na javi

I lako će ona iskoračiti
Iz malog tela u kojem je
Ali hoće li sa sobom poneti
Sve korake i osećaje?

Ove haljine ona će se sećati
Kasnije, u slatkoj predaji
Kad rizici postanu života saputnici
Mala crvena haljina utočište će ostati

(Rajner Marija Rilke, “Devojčica u crvenom”)

***

Ljubitelji Rilkeove poezije znaju za taj mali mit o njegovoj smrti: kada je veliki pesnik već bio u sanatorijumu u švajcarskom gradu Montreu, u posetu mu se najavila egipatska lepotica Nimet Elui Bej; u čast njenog dolaska, Rilke je izašao u baštu da nabere buket crvenih ruža, i tada se, nepažnjom, ubo na trn jednog od cvetova. Mala rana nije nikako zarastala – naprotiv, njeno stanje se pogoršavalo – i uskoro je cela pesnikova ruka otekla, potom i druga ruka i on je te noći umro.

Kao i mnogo drugih apokrifnih priča o zanimljivim ljudima, i ova je sasvim izmišljena: Rajner Marija Rilke (1875 – 1926) umro je od leukemije, a detalj sa ružom i lepom Egipćankom dogodio se, na mnogo manje dramatičan način, čitavih godinu dana pre nego što mu je bolest uopšte dijagnostifikovana.

Ipak, razlog zbog kojeg je ova priča i danas prisutna u umetničkim krugovima objašnjava se pesnikovom fascinacijom crvenom bojom; kap krvi na crvenoj ruži tako je, simbolički, zaokružila Rilkeovu životnu i stvaralačku priču.

Šta je, zaista, zajedničko i za Rilkeove stihove i za romane Orhana Pamuka, i za Ticijanova platna i komunističke zastave, odore kardinala i kaput Deda Mraza, za krv i ruže, vino i limenku koka kole, hrišćanske mučenike i srednjovekovne predstave đavola, za vatrogasna kola, fenjere u ulici sa bordelima, praznične datume na kalendaru, uskršnja jaja, ženski donji veš i karmin na usnama, brojeve na računima u minusu i tepihe koji se prostiru pred poznatima?

Naša današnja priča je pokušaj da sa čitaocem podelimo malu biografiju jedne boje – crvene.

 

I

Etimologija

U južnoslovenskim jezicima, opisni pridev crven(a) u svom korenu ima imenicu crv – jer se sama boja, kao što ćemo videti u daljem tekstu, najpre dobijala od štitastih vaši, jedne vrste crva.

Takođe, vrlo često – naročito u književnosti – umesto standardne reči crven, koristimo i dva sinonima: rujan i rumen. Svi se sećamo rujnog vina iz naših epskih narodnih pesama:

“Ne odajte krčmarice mlade,
Kod kojih smo rujno vino pili,
Rujno vino pili u potaji.”

Pridev rumen voleo je da koristi i Jovan Jovanović Zmaj:

„Kad se setim, mila dušo,
rumenila lica tvoga,
tad ne pijem drugog vina,
osim vina rumenoga…“

Prema nekim izvorima pridev rujno potiče od žbunaste biljke ruj, čije lišće u jesen poprima bogatu naradžasto-crvenu boju. Smatra se, da je rujan, staroslovenski naziv prvog meseca jeseni (danas se koristi u hrvatskom jeziku) dobio taj naziv, jer u jesen sve ruja – zri.

Prema drugim izvorima ovaj izraz potiče od Ruđevita (Rujevita), staroslovenskog božanstva vatre i zaštitnika poljoprivrede. Ovo božanstvo se obično predstavlja sa sedam glava, sedam mačeva zadenutih za pojas i osmim u ruci. Veruje se da njegovih sedam lica predstavljaju personifikaciju sedam letnjih meseci – onih u kojima priroda buja i koji su pogodni za gajenje biljaka. Ta ideja se zasniva na starom kalendaru koji je imao pet zimskih i sedam letnjih meseci. Po tom kalendaru septembar (rujan) je bio sedmi mesec u godini.

Zanimljivo je da u ruskom jeziku lep i crven imaju isti koren: crvena je красна, a kada Rusi žele da kažu da je nešto lepo oni koriste pridev красивый.

II

Asocijacije

Crvena boja nas, zaista, asocira na razne, različite i – ponekad – sasvim suprotne stvari. Kako materijalne, fizičke, tako i duhovne, one mentalne. Pre nekoliko meseci, počnjući da razmišljam o ovoj temi, u dve ankete na tviteru zapitao sam učesnike na šta ih, na prvi pogled, asocira crvena boja. Kao opcije, ponudio sam ih osam mojih asocijacija.

U ovom malom eksperimentu učestvovalo je preko hiljadu ljudi. Rezultati su bili ovakvi (opcije navedene redosledom, po broju glasova):

  • Novčanica od 1000 dinara – 279 (27,3%)
  • Ženski donji veš – 206 (20,2%)
  • Vino – 146 (14,3%)
  • Semafor – 116 (11,35%)
  • Ruža – 116 (11,35%)
  • Transfuzija krvi – 85 (8,3%)
  • Fudbal – 42 (4,1%)
  • Pionirska marama – 42 (4,1%)
  • Ukupno – 1,022 – 100%

Asocijacije su, u ovom slučaju kao i u mnogim drugim, više govorile o dubokim, intimnim, prioritetima ispitanika, kao i o jednom vremenu u kojem su se ti prioriteti formirali, a manje o samom predmetu ankete.

Jer, svetlo na semaforu, pored crvenog, može biti i zeleno i žuto; vino može biti i belo, u fudbalu se može dati i žuti karton, a ženski veš može biti i crn, beo, ili naprosto šaren.

Jedino krv – bez obzira da li žene ili muškarca, crnog ili belog, bogatog ili siromašnog, starog ili mladog, dobrog ili lošeg čoveka – može biti samo crvena. Tako je od postanka ljudske rase, tako će biti i do njenog nestanka.

Možemo li onda reći da je najlogičnija asocijacija – kada se pomene crvena boja – baš krv?

Američki modni dizajner Bil Blas jednom je rekao:

“Crvena, to je konačni lek za tugu.”

I zaista, crvena jeste – po mnogo čemu – kompleksna i kontroverzna boja, ona koja stvara, i istovremeno izražava, emocije na oba kraja spektra. Na jednoj strani, ona znači sreću, zaljubljenost, zanesenost nekim ili nečim, strast, ili čak sve to zajedno. Na drugoj, u crvenoj izražavamo i našu opsesiju i ljubomoru, opasnost i strah, bes ili frustraciju. Crvena je boja početaka i nasilnih krajeva. Uzavrelih obraza i razbijenih srca. Prolivene krvi i presečenih vena. Ubistva i samoubistva. Naše goruće želje da se iz avanture vratimo nazad, u devičansku sigurnost bele.

III

Istorije

Veruje se da je crvena boja najstarija na svetu – od svih boja čovek je najpre naučio da pravi crvenu. Zagospodario je njom, proizvodio je, reprodukovao, razbio u nijanse, najpre slikanjem, kasnije i bojenjem. Crvena je, u tom smislu, arhetipska boja i može se reći da je ona, na izvestan način, gospodarica svih drugih boja.

Crvenkasti hematitski prah (od oksida gvožđa) pronađen je u nekropolama Fukutijenskih pećina kod Pekinga u Kini, koje svedoče o čovekovom prisustvu od pre sedam stotina hiljada godina; pretpostavlja se da je ovaj prah bio zamena za krv, koja je ostavljana pokojnicima pred njihov odlazak u zagrobni život.

Na lokaciji u Južnoj Africi, paleoantropolozi su pronašli tragove crvenkastog praha od okera (mešavina oksida gvožđa, gline i peska), iz perioda srednjeg Kamenog doba (između četrdeset i sto sedamdeset hiljada godina unazad); veruje se da su ljudi koji su živeli u ovim pećinama koristili prah da oboje svoja tela u crveno, što je tada bio čest ritualni običaj.

Najraniji tragovi crvene boje na slikama datiraju iz preistorijskih pećina na tlu današnje Španije, iz vremena gorenjeg paleolita – otprilike, od pre trideset hiljada godina. Crveni bizon, na zidovima španske pećine Altamira naslikan je pre nekih petnaest do šesnaest hiljada godina, bojom dobijenom od crvenog okera.

Posebna vrsta crvene, poznata pod nazivom kermes, počinje da se koristi u neolitu; dobijala se mrvljenjem tela ženki insekata roda Kermes vermilio, koji su živeli na posebnoj vrsti hrastova na širem području Sredozemlja. Ćupovi sa kermesom su pronađeni u i neolitskim nekropolama u dolini Rone u Francuskoj, a kasnije su ih iz Španije uvozili Rimljani. Različita vrsta crvene proizvodila se iz tzv. armenske kohinele (Porphyrophora hamelii) insekta koji je živeo u korenju pojedinih biljaka. Ona je po prvi put pomenuta u tekstovima koji datiraju već iz VIII veka pre naše ere, gde se opisuje kako su je koristili stari Persijanci i Asirci.

Stari Egipćani su počeli da proizvode pigmente crvene oko 4000 godina pre naše ere: crveni oker je bio široko korišćen kao pigment za slikanje po zidovima, najčešće da dočara crvenilo čovekove kože. Jedna paleta od slonovače nađena u grobu kralja Tutankamona sadržala je i male pregrade sa pigmentima crvenog okera i pet drugih boja. Egipćani su iz korena biljke rubije pravili boju, kasnije nazvanu alizarin, koja je korišćena i kao pigment, kasnije poznat kao alizarin grimiz.

U drevnoj Kini, zantlije su pravile grnčariju obojenu u crveno i crno još u periodu Jangšao kulture (od 5000 do 3000 godine pre naše ere). Krčag obojen u crveno pronađen je na neolitskom nalazištu kod Žejđianga, da bi iz perioda od 770. do 221. p.n.e. bilo pronađeno mnoštvo crvenih ceremonijalnih predmeta. Za vreme dinastije Han (200 p.n.e. – 200 n.e.) Kinezi su naučili da prave novi crveni pigment zagrevanjem tetroksida olova, koji su oni zvali č-ien tan.

 

IV

Religije

Još kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom. U rimskoj mitologiji, crvena je bila povezana i sa hrabrošću. Bila je to boja boga rata – Marsa – i boja rimskih legija: vojnici su nosili crvene tunike, gladijatori su bili ukrašeni crvenim, generali su nosili grimizne ogrtače, a kad bi proslavljali pobede na bojnom polju čitava tela bi bojili u crveno. Rimske mlade su na venčanjima nosile crveni šal, flammeum. Crvena je za Rimljane bila i boja krvi: ali oni krv nisu smatrali samo simbolom smrti, već i plodnosti i ljubavi.

Crvena boja je još u judaizmu – Starom zavetu – povezana sa grehom:

“Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.” (Isaija, 1:18)

Ista simbolika ponavlja se i u hrišćanstvu – Novom zavetu – u kojem se Antihrist pojavljuje u obliku crvenog čudovišta, koje jaše žena obučena u crveno, poznata kao Vavilonska kurva:

“I uvede me duhom u pusto mjesto; i vidjeh ženu gdje sjedi na zvijeri crvenoj koja bješe puna imena hulnijeh i imaše sedam glava i deset rogova. I žena bješe obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem dragijem i biserom, i imaše čašu zlatnu u ruci svojoj punu mrzosti i poganštine kurvarstva svojega; i na čelu njezinu napisano ime: Tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskima. I vidjeh ženu pijanu od krvi svetijeh i od krvi svjedoka Isusovijeh; i začudih se čudom velikijem kad je vidjeh.”

(Otkrovenje Jovanovo, 17:3-6)

Boja, međutim, sa vremenom dobija i nova, drugačija i višeslojna značenja: najpre postaje simbol Isusove krve prolivene na krstu, a potom i krvi svih hrišćanskih mučenika. Tom metamorfozom, ona ulazi kao moćan simbol u rituale hrišćanske crkve posle pada Zapadnog rimskog carstva. Kao zvaničnu boju moći i veličanstva najpre je prihvata Vizantija, da bi od 1295. godine crvena postala zvanična boja odeće za sve nove kardinale Rimokatoličke crkve.

Novi status crvene boje u verskim ceremonijama prihvata i sakralna umetnost kasnog Srednjeg veka: kada je francuski monah, arhitekta i istoričar Sugar obnovio baziliku Svetog Denisa kod Pariza, krajem XII veka, na novim prozorima je, po prvi put, dotadašnju kobaltno plavu boju dopunio i crvenom bojom, koju je dobio dodavanjem bakra; plava i crvena, zajedno, stvorile su željenu mističnu mešavinu u svetlu koje je kroz prozore padalo u unutrašnjost crkve.

Uskoro su stakla obojena u crveno postala neizbežna u arhitekturi katedrala po Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj. Bilo je samo pitanje vremena kada će se i likovi Isusa Hrista i Bogorodice početi slikati u crvenim (umesto dotadašnjih belih) odorama.

U vreme pre Kolumbovog otkrića Amerike crvene figure su viđene u astečkim hramovima, a verovalo se da pripadaju astečkom bogu zemlje Šipe Toteku. Njegov je bio istočni deo neba, mesto rađanja rumenog sunca, i on je bio simbol rođenja, mladosti i proleća.

Međutim, crvena boja – kada se radilo o crvenoj kosi – bila je i simbol, često korišćen za podsticanje srednjovekovnog antisemitizma. Juda Iskariotski, apostol koji je u Getsemanskim vrtovima Isusa izdao rimskim vojnicima, predstavljan je, naročito u italijanskoj i španskoj umetnosti ranog Srednjeg veka, sa crvenom kosom. Taj – današnji istoričari se slažu, potpuno apokrifan – detalj razvijen je kasnije u moćan negativni stereotip. Tome su doprineli i pisci koji su oblikovali javno mnenje u vekovima u kojima su bili dominantni: u Šekspirovom “Mletačkom trgovcu” Šajlok je predstavljen kao crvenokos – baš kao i tri veka kasnije Fagin u Dikensovom “Oliveru Tvistu”.

***

A otprilike tu negde, baš na maglovitim graničnim prostorima između sujeverja, religije i nauke, smestila se i jedna od omiljenih disciplina Srednjeg veka – alhemija. Vekovima su muškarci (i poneka žena) pokušavali da mešanjem istopljenih metala, legura, pigmenata, praha od osušenih jaja i raznih drugih tadašnjem čoveku tajanstvenih stvari stvore – zlato. U alhemičarskim radionicama se živa mešala sa sumporom: mešavina nije stvorila zlato, ali je stvorila novu nijansu crvene – rumenilo nazvano vermilion.

Sa ovom kratkom posetom alhemiji završavamo i naše malo putovanje crvenom kroz religije i idemo dalje. Šta bi bila naredna stanica, posle religije i alhemije? Naravno, ideologija.

 

V

Ideologije

Related image

Stariji čitaoci se sećaju crvenih pionirskih marama koje smo nosili, u svečanim prilikama, u osnovnoj školi. Poneko je svoju i sačuvao, kao uspomenu na jedno vreme. Kasnije, oni koji bi bili primljeni u Savez komunista dobijali bi crvenu knjižicu, a državnim praznicima bi ulice bile ukrašavane državnim trobojkama – sa crvenom petokrakom zvezdom – i partijskim, crvenim, zastavama.

I to je, otprilike, sve koliko smo – bar mi Jugosloveni – sretali crvenu boju kao ideološki simbol. Negde pred sam kraj tog perioda, krajem osamdesetih godina prošlog veka, crvena je izašla iz ideologije i ušla u kolektivno pamćenje jednog vremena, kroz pesmu u kultnom filmu “Kako je propao rok-end-rol”:

Kada pored mene staneš ti 
u glavi mi se zavrti 
srce kuca pakleno 
i sve vidim crveno 

Crveno, crveno, crveno 
crveno je boja ljubavi 
crveno, crveno, crveno 
crveni smo draga ja i ti 

Pogled kada puno znači, crven je 
boja koja tobom zrači, moja je 
usne koje sada diraš, ovde su 
nemaš više šta da biraš, moje su

Ali, kako je sve to počelo? Kako je i zašto baš crvena boja postala neraskidivo povezana sa socijalizmom, komunizmom, antifašizmom, međunarodnim radničkim pokretom, levicom uopšte?

***

Kao i svaki prvi put, bilo je sasvim slučajno. Za vreme Francuske revolucije, jakobinci i pripadnici drugih levih i anarhističkih frakcija među revolucionarima tražili su simbol kojim će se razlikovati od ostalih grupa, više vezanih za sitnu i krupnu buržoaziju.

Kada su, u julu 1791, u Parizu izbile anti-rojalističke demonstracije koje su se otele kontroli i prerasle u ulične sukobe, Skupština je proglasila vanredno stanje i poslala Nacionalnu gardu na ulice da zavede red. Već vekovima, svako vanredno stanje se u Francuskoj označavalo crvenim zastavama: one su se isticale da označe poplave, požare, epidemije, ratove, spoljne i unutrašnje. Tako je i Lafajetova Nacionalna garda na pariska Marsova polja marširala pod crvenim zastavama. Incident je trajao kratko, red je zaveden, i garda se – kao i uvek u redovnim prilikama – vratila plavo-belo-crvenim trobojkama. Ali, crvene zastave, odbačene od Lafajetovih gardista, preuzeli su jakobinci. Tako je počelo jedno druženje koje traje, evo, već više od dva veka.

Uskoro se crvenoj zastavi pridružila i crvena kapa (tzv. Frigijska kapa, koja je bila simbol oslobođenih robova još u rimskim vremenima). Žene koje su nosile ove kape okupljale bi se oko giljotine i proslavljale svaku egzekuciju polivajući se krvlju koja bi, zajedno sa glavom, pala u korpu ispod sečiva; Parižani su ih zvali “furije giljotine”. Negde posle 1793. godine, na vrhuncu tzv. jakobinskog (Robespjerovog) terora, i same giljotine su bile pravljene od crvenog drveta, ili bar farbane u crveno.

Jednom prihvaćena, simbolika crvene boje nije izgubila svoju magnetnu privlačnost: Ežen Delakroa, na svom platnu “Sloboda vodi narod”, posvećenom revolucionarima iz 1830. godine, predstavlja slobodu kao ženu golih grudi koja vodi masu, preko brda leševa, a na glavi nosi crvenu kapu. Tri decenije kasnije, nju će umetnički opisati Viktor Igo u svom romanu “Jadnici”.

Dva bela platna, obojena u crveno krvlju tek zaklanog teleta, bila su na čelu povorke pobunjenih radnika u južnom Velsu, u Britaniji, 1831. godine. To je bio i prvi, u istoriji zabeležen, slučaj da je crvena zastava upotrebljena kao specifičan simbol u borbi za radnička prava.

А pišući kasnije o junskoj pobuni u Parizu, 1848. godine, Karl Marks kaže:

“Tek nakon što je potopljena u krv junskih ustanika, francuska trobojka postala je zastava evropskih revolucija – crvena zastava.”

I zaista, crvene zastave su proširene po celoj Evropi, te prelomne 1848, da bi se ponovo pojavile u Pariskoj komuni 1871, i konačno u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine. Lenjin i Trocki pažljivo koriste simboliku prethodnog veka: ruski revolucionari nisu tek neki slučajni pobunjenici, oni samo nastavljaju istorijski projekat koji je počeo još pod zidovima Bastilje. Zanimljiv je u tom smislu jedan poster iz 1921. godine, na kojem piše:

“Mučenici Pariske komune uskrsli su pod crvenom zastavom sovjeta”.

***

Pred sam kraj devetnaestog veka, crvena boja – kao politički simbol – dolazi i u Srbiju. Prve socijalističke demonstracije protiv namesničkog režima Obrenovića desile su se u Kragujevcu, 27. februara 1876. pod vođstvom Svetozara Markovića i ostale su zapisane u istoriji kao “Crveni barjak”. Ime su dobile po velikoj crvenoj zastavi sa natpisom “Samouprava”, koju je na svom čelu nosila kolona pobunjenih radnika Topolivnice, a sašile je sestre Milica i Anka Ninković. U sukobima sa vojskom bilo je mrtvih i ranjenih, ali je crveni barjak ostao simbol Kragujevca skoro jedan i po vek, a nekadašnja Topolivnica je posle 1945. postala “Crvena zastava”. Danas je to samo Zastava – onaj njen deo koji u međuvremenu nije postao italijanski FIAT.

A Kosta Abrašević, osnivač prvog političko-književnog kružoka u Šapcu, pesnik, prevodilac nemačkih socijalnih pesnika na srpski, osnivač listova “Omirov venac” i “Grbonja” – sve to je stigao da uradi za svojih kratkih devetnaest godina, pre nego što ga je 1898. odnela tuberkuloza – ušao je u istoriju srpske poezije sa jednim od najlepših stihova posvećenih – crvenoj; borbenim, a istovremeno i detinje nevinim: kada ih je napisao (1894) imao je samo petnaest godina:

Crvena je krvca što kipi u nama;
Crvena je munja što oblak prolama,
Crveno je nebo kad se zorom smije,
Crven nam je barjak, što se gordo vije,
Crvena je mržnja u našim grudima,
Pa i gnev je crven što nas obuzima.
O, tirani, čujte — ne treba vam kriti —
I osveta naša crvena će biti.

***

U nastavku dvadesetog veka crvena zastava – i crvena boja uopšte – postaju opšteprihvaćen simbol, lak za identifikaciju, jednostavan za reprodukciju i upotrebu: Interbrigade na poljima Španije u građanskom ratu, jugoslovenski, albanski i grčki partizani u planinama Balkana, italijanski gerilci koji su 1945. pogubili Musolinija – svi se oni bore pod crvenim zastavama i ispod crvene petokrake zvezde.

A zajedničko ime koje je Gestapo u Drugom svetskom ratu dao za obaveštajne mreže antifašističkih pokreta otpora u okupiranoj istočnoj Evropi bilo je, za okolnosti, sasvim prigodno: Crveni orkestar (Die Rote Kapelle).

Međutim, ona crvena zastava koja je ušla u istoriju čovečanstva na najveća vrata, istaknuta je poslednjeg aprilskog dana 1945. godine u Berlinu, na zgradi koja je bila simbol nacističke moći – Rajhstagu – oko sat vremena pre ponoći. Zastavu Crvene armije – u stvari je to bila zastava njegove vojne jedinice, 674. streljačke regimente 150. divizije – na vrh Rajhstaga je postavio poručnik Raškimžan Koškarbajev (21), siroče iz dečjeg doma u Kirgistanu. Bila je noć, pucalo se i dalje i oko zgrade Rajhstaga i u njoj, zastava je bila prilično mala, i preostali nacistički snajperisti su je nemilosrdno gađali sa susednih zgrada – tako da ova scena nije mogla da se dokumentuje na način na koji bi to događaj ovakvog značaja zasluživao. Zato je čitava scena, ali ovog puta za potrebe snimanja, ponovljena sutradan, na dnevnom svetlu, sa drugom, većom zastavom, u bezbednom okruženju i – sa drugim vojnicima.

Ipak, Raškimžan Koškarbajev ostao je zapisan u arhivama Drugog svetskog rata kao vojnik Crvene armije koji je stvarno prvi istakao crvenu zastavu na vrhu nemačkog Rajhstaga. Posleratnu karijeru završio je kao direktor hotela u Alma-Ati, u današnjem Kazahstanu, gde je i umro 1988. godine.

***

Svet posle Drugog svetskog rata susreće se sa crvenom bojom u brojnim, i vrlo različitim, ideološkim kontekstima: nemačka Socijaldemokratska partija i danas čuva, kao jednu od svojih relikvija, autentičnu crvenu zastavu sačuvanu sa kraja XIX veka; himna britanskih laburista je pesma “Crvena zastava”; boju su, kao svoj simbol, prihvatili i kineski i brazilski komunisti, ali i španski i francuski socijalisti, švedski socijaldemokrati, pa čak i kanadski liberali.

U kombinaciji sa crnom, crvena je danas tradicionalna boja anarhista.

A “Mala crvena knjižica”, u kojoj je sakupljeno 427 citata kineskog komunističkog vođe Mao Ce-Tunga od 1964. do 1976. godine, i danas se nalazi među deset najčitanijih knjiga na svetu – negde posle Biblije i Don Kihota, a pre Hari Potera, “Da Vinčijevog koda” Dena Brauna i knjiga Paola Koelja

 

VI

Uživanja

Image result for red wine

Sedite sa crvenokosom lepoticom, upravo ste pojeli crvenog jastoga ili krvavo crveni biftek i sada uživate u čaši nekog crvenog vina punog ukusa – kabernea ili merloa, na primer – da biste potom zajedno otišli u krevet sa crvenom posteljinom.

Crvena je boja intrinzična raznim stvarima koje većina nas povezuje sa uživanjima: od vizuelnih, preko gastronomskih, do seksualnih.

***

Zaista, žene stavljaju crveni karmin da bi bile izazovnije i privlačnije, crvenokosa je lepotica na poznatoj slici Sandra Botičelija iz 1475, na platnima Borisa Grigorieva u Puškinovom državnom muzeju lepih umetnosti u Moskvi pod u bordelu je naslikan jarko crvenom bojom, takvi su i fenjeri u Amsterdamu i hamburškom kvartu St. Pauli.

A u Bond ulici u Londonu, u radnjama najpoznatijeg svetskog brenda ženskog donjeg veša, Victoria Secret, još od njihovog osnivanja 1977. godine crveni kompleti su, gotovo uvek, bili prodavaniji od crnih – ili bilo kojih drugih.

Crvenokose žene su nam privlačnije iz jednostavnog razloga što su ređe od svih ostalih: naučnici računaju da samo između dva i šest procenata ljudske populacije ima prirodno crvenu kosu. Negde su one prava retkost – na Siciliji ne više od pola procenta – a čak i u zemlji u kojoj ih ima najviše, Irskoj, ne prelaze deset procenata.

Međutim, ovde se ne radi samo o statistici, već i o vrlo starim, gotovo srednjovekovnim predrasudama koje su ušle u naše kolektivno nesvesno: sama crvena kosa se smatrala znakom životinjske seksualne želje i moralne degeneracije, a crvena kosa – zajedno sa zelenim očima – nepogrešivim znakom da je neka žena veštica, vukodlak ili vampir. U jednom od prevoda priručnika za otkrivanje veštica (Malleus Maleficarum, 1487) nalazimo i sledeće uputstvo:

“Oni čija je kosa crvena … su nepogrešivo vampiri. U starom Egiptu, kako nam Maneto govori, ljudske žrtve su prinošene na grobu Ozirisa, i žrtve su sve bile crvenokosi muškarci koji su spaljivani, a njihov pepeo rasipan nadaleko… Smatrano je da će on učiniti polja plodnim i doneti bogatu žetvu, jer je crvena kosa bila simbol bogatstva kukuruza.”

***

Danas, uz crvenu uživaju i ljubitelji fudbala – oni engleski imaju svoje “crvene đavole” (Mančester Junajted), oni srpski svoju Crvenu zvezdu – ali takođe i ljubitelji španske koride, dok gledaju kako vešti toreador maše crvenom maramom pred očima pobesnelog bika. Ipak, vrlo malo njih zna da su bikovi – baš kao i psi – daltonisti; oni uopšte ne razlikuju boje. Bik u koridi reaguje na pokrete toreadora i isto bi činio da je njegova marama bela, crna ili bilo koje druge boje. Crvena marama je tu, ipak, samo zbog publike.

***

Većina uživalaca u vinima, naravno, više voli crvena (koja mi u srpskom zovemo crna – baš kao i grožđe od kojeg se prave) od belih; kako je Džems Džojs u jednoj prilici rekao:

“Belo vino je kao elektricitet. Crveno vino ima ukus tečnog bifteka i liči na njega.”

A sasvim mali broj poznavalaca religije zna detalj da je Avgustin od Hipa (današnja Anaba u Alžiru – primedba ZČ), ranohriščanski filozof i teolog iz četvrtog veka, pre nego što se posvetio sferama nebeskim, bio jedan od najvećih ženskaroša svog doba. Hroničari su zapisali da je u osamnaestoj godini iz rodne Anabe otišao u Kartaginu i tamo – na užasavanje svoje malograđanske porodice – ušao u vezu sa jednom udatom ženom koju je, sa prekidima, održavao punih petnaest godina. E, baš taj Avgustin – danas poznat kao Sveti Avgustin – ostavio nam je u svojim spisima (kažu da ih je ruka božanskog Proviđenja spasila od požara kada su njegov grad osvojili Vandali) i dosta praktičnih saveta kada se radi o ženama. Jedan od njih odnosi se i na – crvene ruže:

“Daj joj dve crvene ruže, svaku sa papirićem. Na prvoj neka piše: za ženu koju volim, a na drugoj: za mog najboljeg prijatelja.”

 

VII

Zastave i grbovi

Image result for red flag

Prva crvena zastava koja se pojavila u istoriji bila je u stvari jedna traka od crvenog platna, duga oko dvadeset pet a široka dva metra. Kada bi se istakla na katarci ratnog broda, značila je objavu da će se voditi borba do smrti, odnosno, da neprijateljska predaja neće biti prihvaćena: svi zarobljenici će biti pogubljeni. U rečniku pomoraca, takva zastava je imala i svoje posebno ime: bokan (ponegde i bokedilan) Uglavnom, bokan se, kao oznaka, koristio u vodama severnih mora u Evropi, počev od trinaestog veka.

U jednoj peticiji iz tog doba (1293) posada engleskog ratnog broda obaveštava vlasti da “Kruna nema pravo na uobičajeni deo plena iz pljačke (normanskog ratnog broda – prim. ZČ), jer je na katarci bio istaknut bokan”.

Kasnije se bokan od dugačke crvene trake transformisao u zastavu proporcija (uglavnom 1:2) koje poznajemo danas, ali je ostao simbol otpora i borbe. Sve do kraja Srednjeg veka isticali su ga na svojim kulama opsednuti gradovi i tvrđave, kao znak da se neće predati napadačima, a pobunjeni mornari britanske flote podigli su ga 1797. na katarke nekoliko ratnih brodova na ušću Temze.

Poslednji put je, sa tom porukom, crvenu zastavu istakao meksički general Santa Ana prilikom opsade teksaške tvrđave Alamo, u martu 1836. godine. Komad crvenog platna površine jednog kvadratnog metra, na najvišem tornju crkve u obližnjem gradu Beharu značio je poruku braniocima tvrđave da nijedan od njih neće preživeti. I nije.

U XIV veku, pojavila se i prva državna zastava crvene boje: bilo je to Romejsko carstvo – nama danas poznatije kao Vizantija. Na vizantijskoj zastavi – bivšoj zastavi carske dinastije Paleologa (1261 – 1453) – crvena je bila pozadina na kojoj se nalazio zlatni tetragramski krst – četiri grčka slova beta – u značenju Βασιλεὺς βασιλέων βασιλευόντων βασιλεύει (“kralj kraljeva vlada nad kraljevima”) – koji je kasnije postao centralni deo modernog grba Srbije.

Od 192 zastave suverenih država, koliko ih danas ima na svetu, čak 148 (oko 77%) sadrži i crvenu boju, u nekoj kombinaciji. Najčešća je kombinacija crvene, plave i bele (čak 30 zemalja je ima na svojim zastavama). U proseku, na zastavama koje sadrže crvenu boju, ona zauzima oko 30% prostora zastave, a u četiri slučaja (Kina, Maroko, Turska i Vijetnam) i preko 90% prostora.

U heraldici je – zajedno sa azurno plavom, zelenom, ljubičastom i crnom – crvena jedna od pet standardnih boja koje se, od Srednjeg veka, pojavljuju na štitovima evropskih vitezova, preteča plemićkih grbova. Odatle će, kasnije, ući i na grbove država. Tamo je ona, tradicionalno, označavala ratničke kvalitete i vrline nosioca štita. U heraldičkoj simbolici, planeta koja je vladar crvene boje je Mars a dragi kamen – rubin.

VIII

Tehnike

Nije bilo lako stvoriti jarko crvenu boju i razne zanatlije i umetnici su se vekovima trudili da pronađu nove tehnike za njenu proizvodnju.

Krajem VI veka u Aziji je otkriveno da se crvena može dobiti iz minerala cinabarita sulfida žive, koji može da bude svetlo ili tamnocrvene boje. Ta tehnika je, međutim, imala i brojne nedostatke: tako dobijena crvena boja bila je skupa, otrovna, i postajala je crna na svetlosti.

Asteci su dobijali crvenu iz kohinele, insekta koji nastanjuje suptropske predele. Boju su dobijali ceđenjem osušenih tela ženki ovog insekta. Nakon dolaska Španaca u Meksiko, početkom XVI veka, kohinela je postala glavni uvozni proizvod u Evropi. Španci su sakupljali bube tako što su ih skidali sa stabljika kaktusa, a onda sušili. Isušene bube su potom, brodovima, isporučivane u Evropu.

U početku su samo bogati ljudi mogli da priušte skupu crvenu boju za svoju odeću, slike i ukrasne predmete. Krajem Srednjeg veka alhemičari i istraživači služili su se posebnim priručnicima (receptaires) za spremanje crvene boje. Ove dokumente je danas teško čitati, i to ne samo zato što su bili prepisivani rukom – pa je svaki novi primerak značio i novu verziju teksta, u kojoj su neki recepti bili dodavani, drugi ispušteni a treći menjani, pri čemu se isti proizvod nekad javljao pod različitim imenima, a nekad su različiti proizvodi nazivani istim imenom.

Međutim, ovu priručnici su bili komplikovani i zato što je sam redosled teksta bio zbrkan, pa su se praktični saveti, metodi i tehnike stalno pojavljivali zajedno sa alegorijskim ili simboličkim znakovima. Ista rečenica je mogla da sadrži i obskurne komentare o simbolizmu boja i praktične savete kako da se očisti kontejner za pripremu boje. Štaviše, uputstva o količinama i proporcijama raznih sastojaka bila su često neprecizna, a vremena za kuvanje, ekstrakciju i maceraciju smesa retko data precizno.

Kao što je to često bio slučaj u Srednjem veku, ritual je bio značajniji od rezultata, i brojevi – čak i onda kada su bili dati – imali su više veze sa kvalitetom nego sa kvantitetom. O tome možda najbolje svedoči primer jednog recepta za proizvodnju crvene boje iz Lombardije, sa početka XV veka:

“Ako želite da napravite nešto dobre crvene boje, uzmite jednog vola…”

Autor ovog saveta se svakako zabavio idejom da predloži pretvaranje cele jedne životinje poprilične veličine u nekoliko kapi krvi potrebne za crveni pigment koji će verovatno biti iskorišćen da oboji sasvim malu površinu nekog drveta ili platna.

Načelno, bez obzira da li su namenjeni slikarima, ilustratorima, farbarima, lekarima, apotekarima, kuvarima ili alhemičarima – sve ove zbirke srednjovekovnih recepata sadrže najmanje isto onoliko spekulativnog teksta koliko i praktičnih saveta. One uostalom dele zajedničku strukturu rečenice, pa i sam rečnik. Ovo se naročito odnosi na glagole: uzeti, izabrati, sakupiti, smrviti, samleti, skuvati, pomešati, dodati, filtrirati…

Svi oni naglašavaju značaj sporog rada vremena – pokušaj da se proces veštački ubrza ne bi bio ni efikasan a ni častan – i pažljivog izbora sudova: glinenih, gvozdenih, limenih, otvorenih ili zatvorenih, širokih ili uskih, velikih ili malih, jednog ili drugog oblika, pri čemu je za svaki sud postojao poseban izraz.

Šta se sve događalo u okviru ovih receptura bilo je poznato kao metamorfoza, misteriozna i opasna operacija koja je zahtevala mnogo predostrožnosti u izboru i upotrebi sudova. Svi priručnici namenjeni slikarima obraćali su pažnju na problem mešanja i upotrebe različitih materijala: mineral nije bio biljka; biljka nije bila životinja. Nije se svaka crvena mogla dobiti iz svega: biljka je bila čista, životinja nije; mineral je bio mrtva stvar, biljka i životinja žive. Da bi se dobio pigment crvene, često je suština operacija bila u kombinaciji živog i mrtvog materijala: vatre na gvožđu; kermes buba na solima od aluminijuma; sirćeta ili urina na bakru.

Ipak, zahvaljujući ovim zbirkama recepata u rukopisu, prvim štampanim priručnicima nakon Gutenbergovog pronalaska i laboratorijskim analizama, mi danas uglavnom imamo zaokruženo znanje o materijalima korišćenim za proizvodnju raznih pigmenata crvene boje u kasnom Srednjem veku i ranom modernom periodu. Ova lista je duga, ali su na njoj najčešće one supstance koje su upotrebi još od antičkih vremena: cinabar (prirodni sulfid žive, redak i prilično skup); realgar (prirodni sulfid arsena, nestabilan i još ređi); minijum (veštački zagrejano belo olovo), glina bogata oksidom gvožđa, ili prirodno crvena (hematit) ili zagrejana kako bi se žuti oker pretvorio u crveni oker.

Ovoj listi mineralnih pigmenata trebalo bi dodati i pigmente prirodnog porekla: insekte (kermes, kohinela) koje su slikari voleli jer su bili otporni na svetlo; sandarak, crvenkasta tečnost dobijena iz jedne vrste azijske palme, rotang. Konačno, Srednji vek je na ovu listu dodao samo jednu supstancu: vermilion, veštački sulfid žive, dobijen kroz hemijsku sintezu sumpora i žive. Kao i prirodni cinabar, ovaj pigment je bio vrlo toksičan; razvijen u Kini, poznat arapskim alhemičarima, stigao je na Zapad između VIII i XI veka. On je omogućio mešanje lepe narandžasto-crvene nijanse, ali je imao i manu: na dnevnom svetlu bi potamneo.

Sa širenjem Industrijske revolucije po Evropi, hemičari i fabrikanti su tražili nove izvore crvene boje, neophodne za masovnu proizvodnju tekstila. Jedna popularna crvena boja, koja je u Evropu uvezena iz Indije i Turske krajem XVIII i početkom XIX veka bila je tzv. “turska crvena”, poznata u Francuskoj kao le rouge d’Andrinople. Početkom 1740-tih, ova jarkocrvena boja počinje da se koristi za farbanje tekstila u Engleskoj, Holandiji i Francuskoj. “Turska crvena” je koristila tinkturu broća (rubije) kao kolorant, ali je sam proces njene proizvodnje bio duži i složeniji, i uključivao je višestruko potapanje tekstila u sodijum hidroksid, maslinovo ulje, ovčji izmet i druge sastojke. Sam tehnološki proces je bio nešto skuplji, ali je krajnji rezultat bila fina, jarka i trajna crvena boja, slična karminu, koja je odlično odgovarala pamuku.

1826. godine francuski hemičar Pjer-Žan Rubike otkrio je alizarin, moćni organski sastojak biljke broć (lat. rubia tinctorum) najpopularnijeg izvora crvene boje u to doba. 1868. nemački hemičari Karl Grebe i Liberman našli su način da sintetizuju alizarin i veštački ga proizvode iz ugljenog katrana. Sintetička crvena je bila jeftinija i duže je trajala od prirodne, tako da su plantaže broća po Evropi ubrzo zatvorene a njegov uvoz iz Latinske Amerike prestao.

IX

Umetnosti

Većina umetnika – od onih prvih, od kojih su nam ostale samo slike po zidovima paleolitskih pećina, pa do naših savremenika – volela je crvenu boju. Već vrlo rano, paleta crvene ponudila im je različitost nijansi i senki, različitiju i suptilniju hromatsku igru nego bilo koja druga boja. U crvenoj, slikar je nalazio sredstvo kojim je konstruisao prostor slike, razlikovao prostore i planove, stvarao akcente, proizvodio efekte ritma i pokreta, i naglašavao jednu ili drugu figuru.

Na zidu, platnu, drvetu ili pergamentu, muzika crvene je uvek bila bogatija, rezonantnija i nijansiranija od muzike drugih boja. Tu činjenicu su na svoj način priznavali i teoretičari i istoričari umetnosti: još od Plinijeve Prirodne istorije pa do venecijanskih ogleda o slikarstvu iz XVI i XVII veka, oni su o crvenoj pisali više nego o bilo kojoj drugoj boji.

Kasni Srednji vek i rano Moderno doba ostavili su nam velike umetnike na čijim platnima danas možemo da nađemo ceo spektar raznih nijansi crvene: Van Ajka, Ticijana, Učela, Karpaća, Rafaela i, kasnije, Rubensa i Žorža de la Tura.

Ali, osim njih, i većina drugih slikara je volela ovu boju i pokušavala da iz nje izvuče različite tonalitete. U skladu sa početnom imaginacijom oni su birali i pigmente koje su koristili na svojim platnima, uzimajući u obzir ne samo njihova fiziohemijska svojstva, sposobnost da boju učine providnom ili mutnom, otpornost na svetlo, lakoću rada ili kapacitet mešanja sa drugim pigmentima, nego takođe i cenu, dostupnost i – što je nama, posmatračima iz ovog veka, možda najzanimljivije – ime koje je sa njima išlo.

Zaista, u laboratorijama slikara od kasnog Srednjeg veka, sve simbolično “negativne” crvene – one kojima su se bojilo lice Đavola, vatre Pakla, koža ili perje na raznim čudovištima i drugim stvorenjima “nečiste krvi”, jednim ili drugim – bile su mešane od istog pigmenta, sandaraka. O ovom smolastom likeru, poznatijem pod imenima “cinabar Indije” ili “zmajeva krv”, po slikarskim radionicama su kružile razne legende. S obzirom da se uvozio izdaleka bio je i relativno skup. Verovalo se da, u dalekim zemljama iz kojih potiče, on nije proizveden od biljnih smola, nego od krvi zmaja kojeg je probo njegov smrtni neprijatelj, slon.

Prema srednjovekovnim “bestijarima” (ilustrovanim knjigama o raznim stvarnim ili mitskim životinjama), koje su se pozivale na Plinija i druge antičke putopisce i istoričare, unutrašnjost zmajevog tela bila je ispunjena krvlju i vatrom. Posle žestoke borbe, kada je slon svojim kljovama probo zmajev stomak, odatle je potekla gusta, smrdljiva, crvena tečnost, koja sadrži pigment od kojeg se prave sve nijanse crvene neophodne da se naslika zlo.

U ovom slučaju, legenda je odnela prevagu nad naučnim znanjem, i izbor slikara – od Ticijana do Rembranta – bio je da daju prioritet simbolizmu nad hemijskim svojstvima pigmenta.

***

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, crvenom je naročito voleo da se igra norveški slikar Edvard Munk, ponekad nazivan i ocem simbolizma:

“Šetao sam putem jedne večeri – na jednoj strani je ležao grad, a ispod mene je bio fjord. Sunce je zalazilo – oblaci su bili obojeni u crveno, kao da su krvavi. Osećao sam kao da cela priroda vrišti – ličilo mi je kao da mogu da čujem vrisak. Naslikao sam tu sliku, obojio sam  oblake kao da su zaista krvavi. Boje su vrištale.”

Ali, nisu svi slikari bili oduševljeni crvenom: tako je Vasilij Kandinski jednom rekao:

“Narandžasta je crvena, koju je žuta dovela bliže ljudskosti.”

Ali, ako je Kandinski crvenu smatrao isuviše agresivnom, onda je Pablo Pikaso svakako nije uopšte voleo, pa je zato ostalo zapisano da je u više navrata komentarisao:

“Kada nemam više nimalo plave, onda koristim crvenu.”

***

Samo godinu dana posle rođenja bebe u Vitlejemu – one bebe koja će ispuniti staro jevrejsko proročanstvo i u naredne dve hiljade godine ostati omiljena misterija čovečanstva – dve i po hiljade kilometara od pospane provincije Judeje, u carskom Rimu, umrla je Gnoma. Bilo je to 28. januara 2. godine naše ere. Nije ostalo zapisano od čega je umrla, ni koliko je godina imala Gnoma – zna se samo da je radila kao sobarica i frizerka. I zna se da je ovih nekoliko oskudnih činjenica o njoj, na skromnoj nadgrobnoj ploči pronađenoj u Dioklecijanovom termama u Rimu, napisano – crvenom bojom.

Gnomin epitaf je tako ostao prvi sačuvani dokument sa crvenim slovima u istoriji civilizacije.

Kako je crvena sa nadgrobnih ploča, slikarskih platana, mozaika i fresaka na zidovima crkava, nakita i odeće konačno ušetala na hartiju? Legenda kaže da su – još davno pre Gutenbergove prese – u srednjovekovnim centrima za umnožavanje rukopisa (tzv. skriptorijama), gde su prepisivane razne crkvene knjige i drugi manuskripti, pored običnih prepisivača radili i specijalisti, takozvani rubrikatori. Posao rubrikatora bio je da naglase one važne delove teksta, ili naslove pojedinih poglavlja, crvenom bojom. Isto ono što mi danas, na tastaturi kompjutera, radimo fontovima u boldu ili italiku, oni su činili strpljivim bojenjem izabranih redova na stranicama, crvenom.

Kasnije, kad se pojavio Gutenberg sa svojom presom, rubrikatori su se iz manastirskih ćelija preselili u štamparije ali im je posao još neko vreme ostao isti. Tek par vekova kasnije uspostavljen je današnji štamparski standard – da sva slova budu iste, crne boje – ali je praksa zadržana u verskim kalendarima: crkveni praznici se tamo označavaju crvenom bojom – baš kao i nedelje i državni praznici u običnim kalendarima.

Za izreku o “danu koji pada na crveno slovo” zaslužni su nam, dakle, rubrikatori.

A od Gutenberga do danas, crvena boja je omiljen motiv kod mnogih pesnika i pisaca.

Za Šekspira (Ričard Treći), “njihove su usne bile četiri crvene ruže na peteljci”Džon Bojl O’Rejli, irsko-američki pesnik devetnaestog veka ostavio nam je poređenja crvene i bele ruže:

“Crvena ruža šapuće od strasti
Bela ruža diše od ljubavi
O, crvena je ruža soko koji će pasti
I bela je ruža golubica koja se davi”

Aristid, junak romana Agate Kristi “Nepoznato odredište”, opsednut je ženama crvene kose:

“Kroz crvenu kosu govore strast i pobuna. Moja druga žena je bila crvenokosa. Ona je bila lepa žena i volela me je. Čudno, zar ne? Uvek sam obožavao crvenokose žene.”

A jedan od modernih književnika koji posebno voli da piše o crvenoj je i turski pisac Orhan Pamuk. Njegov roman “Zovem se crveno” sadrži i ovaj odlomak:

“Čujem kako pitate: šta znači biti boja?

Boja je oku dodir, gluvima muzika, jedna reč u tami. Pošto već desetinama hiljada godina osluškujem razgovaranja duša, poput fijukanja vetra, od knjige do knjige, od stvari do stvari, hajde da vam kažem da moj dodir liči na dodir anđela. Jedna moja strana ovde doziva vaše oči; to je moja ozbiljna strana. Jedna moja strana u vazduhu leprša na krilima s vašim pogledima; to je moja vetropirasta strana.

Srećno li sam što sam crveno! Izgaram; moćno sam; znam da me primećuju i da mi se vi ne možete odupreti. “

***

Crvena je ušla, i to na velika vrata, u istoriju najmlađe umetnosti u istoriji čovečanstva – filma. Jedna od prvih legendarnih filmskih scena sa crvenom bile su čuvene crvene cipelice Džudi Garland, seoske devojčice Doroti u “Čarobnjaku iz Oza” (1939). Iz iste godine, sećamo se zavodljive Vivijen Li kao razmažene Skarlet O’Hara u kultnom filmu “Prohujalo sa vihorom; nosila je dugu crvenu haljinu ukrašenu perjem. Pedesete su nam donele neumorne zavodnice, Merilin Monro i Džejn Rasel u filmu “Muškarci više vole plavuše”, sa istim modelom crvene toalete. Iz devedesetih pamtimo seksipilnu ali jednostavnu crvenu haljinu Džulije Roberts (“Zgodna žena”, 1990) i jednu od najsuspešnijih crvenih haljina na velikom ekranu – onu na Kejt Vinslet u “Titaniku” (1997).

***

Kada već pričamo o crvenoj haljini, među prvim asocijacijama nam je jedna od najpoznatijih modnih kuća na svetu: Valentino. Poznati dizajner stvorio je novu nijansu koja je postala jedna od ikona modnog sveta a u modnoj industriji je poznata kao crvena Valentino nijansa ili Valentino rosso. Inspiraciju za ovu nijansu mladi dizajner pronašao je u kostimima opere kao i na balkonima operske dvorane u Barseloni koje su podsećale na korpe crvenog cveća.

U istoriji postoji puno dizajnera koji su voleli da se igraju ovom bojom u svojim kreacijama a jedna od bezvremenih kreacija su Louboutinove cipele sa crvenim đonom, koje su postale njegov prepoznatljiv znak.

Domenico Dolče i Stefano Gabana 2015. godine dizajniraju kolekciju koja je, po običaju, inspirisana njihovim sicilijanskim korenima. Odeća je ukrašena čipkom a najviše kreacija sadrži neizostavnu crvenu.

Pored Valentina, i Dior je stvorio njene specifične nijanse – Rouge Dior karmin 1953. ili poseban Trafalgar u koralnim nijansama 1947. godine.

X

Civilizacija u kojoj živimo…

Image result for Coca cola logo

Civilizaciji u kojoj mi živimo – nekada su je zvali judeo-hrišćanskom, danas najčešće zapadnom – crvena boja je trajan i neumoran saputnik.

Od pada Zapadnog rimskog carstva, crvena je prihvaćena kao boja moći i veličanstva: najpre u Vizantiji, potom među feudalnim prinčevima na Zapadu, konačno i u Rimokatoličkoj crkvi. Utemeljivač onoga što danas poznajemo kao Zapad, franački kralj i prvi srednjovekovni rimski car, Karlo Veliki, ofarbao je svoju palatu u Ahenu u crveno, kao spoljni znak kraljevske vlasti; hroničari tih vremena zapisali su da je, na krunisanju za imperatora u Rimu, 800. godine, nosio crvene cipele. Na portretu u Vestminsterskoj opatiji u Londonu, koji datira iz poslednje decenije XIV veka, engleski kralj Ričard II predstavljen je u crvenoj odeći. Još u XVII veku, francuski kralj Luj XIV, čuveni Kralj Sunce, u svojoj palati u Versaju imao je običaj da nosi cipele sa jarko crvenim štiklama.

U Srednjem veku, crvena boja je bila i znak pobede. Po ugledu na svoje prethodnike, komandante rimskih legija, i srednjovekovne evropske vojskovođe nosile su crvene (purpurne) ogrtače. Kada bi izgubili bitku i bili prinuđeni da se predaju, morali su da skinu svoj crveni ogrtač i prostru ga po zemlji, da bi pobednički vojskovođa, hodajući preko njega, došao da primi predaju poraženog protivnika. Iz tog običaja proistekao je i moderan običaj da se ispred šefova država na međunarodnim sastancima, ali i poznatih glumaca na premijerama i dodelama Oskara, prostire onaj čuveni crveni tepih.

***

Koka-kola je valjda najpoznatiji globalni brend koji je, gotovo ceo, crvene boje. Drugi je crvena petokraka zvezda na beretki Če Gevare. I koka-kola i Če su, svako na svoj način, postali ikone prošlog, dvadesetog veka i na listi naših malih sentimentalnih istorija nalaze se vrlo visoko i u ovom, dvadeset prvom. Podelili su naša sećanja na herojsko i nevino vreme pre Postmoderne i podelili su – crvenu.

Ali civilizacija u kojoj živimo našla je i puno drugih mesta za crvenu: simbol udruženih napora čovečanstva da se pomogne žrtvama ratova, prirodnih kataklizmi ili humanitarnih katastrofa je crveni krst (odnosno njegov brat blizanac u islamskim zemljama – crveni polumesec).

Crveni karton više nije simbol samo u fudbalu, već je postao i metafora za sve koji su – zbog grubog kršenja pravila – isključeni iz neke igre. Isto kao što je i crveno svetlo na semaforu znak da se ne može dalje.

Brojevi koji označavaju minus na našim tekućim računima označeni su crvenom bojom – račun u crvenom je postao sinonim za dug.

Zanimljivo je i kako je naša civilizacija, sa vremenom, menjala svoj odnos prema crvenoj boji kao simbolu za polove: najpre je, u Srednjem veku plava boja bila ženska (u hrišćanstvu je zbog Device Marije označavala čednost i čistotu, a crvena muška – simbol moći i ratničkih veština). Stvari su se, međutim, kasnije promenile: plavo postaje muško (jer je diskretnije), a crveno se povezuje sa ženskim zbog strasti i elegancije. Tragovi toga zadržali su se i danas: kad kupujemo odeću za bebe, biramo plavo za dečake a roze za devojčice.

XI

… i neke druge civilizacije

U drevnoj Kini smatrali su je srećnom bojom, simbolom blagostanja i napretka, zdravlja i dugog života. Mnogi Kinezi je i danas smatraju bojom zaštitnicom i onom koja označava nove početke.

Arapi su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Na prostorima južno od Sahare nosio ju je samo viši stalež, u starom Egiptu je to bila sveta boja prevrtljivog Seta, boga tame i zla; u egipatskoj mitologiji, crvena je predstavljala opasnost. U molitvi boginji Isis nalazila se i rečenica:

“O, Isis, zaštiti me od svih stvari zlih i crvenih.”

Ali, Egipćani su je povezivali i sa životom, zdravljem i pobedom: bojili su svoja tela crvenim okerom za vreme svečanosti, a njihove žene su ga koristile da nanesu rumenilo na obraze i usne, dok su henu (crvenu koja se dobijala iz biljke Lawsonia inermis) koristile da oboje kosu i nokte.

U indijskoj kulturi, crvena boja je smatrana najmoćnijom: Indusi su je povezivali sa vatrom, zdravljem, moći, plodnošću, ljubavlju i lepotom. Bila je bitan simbol u označavanju važnih događaja u životu čoveka: i danas mnogi Indijci stavljaju crvenu tačku ili crtu (tilak) na čelo, na sredinu između obrva; kod udatih žena ona se zvala bindi. Ratničke kaste (kšatrije) koristile su posebne, crvene oznake.

Stari Sloveni su verovali da crvena boja štiti od zlih sila, i često su je kombinovali sa belom i crnom. Poklanjanje crvene marame devojci kod Slovena je bilo znak ljubavi i vernosti, u njihovim svadbenim običajima simbolizovala je radost i ljubav, a radi zaštite od uroka, novorođenoj bebi se stavljao crveni konac na ruku.

 

XII

Zaključak: da li je crvena ruža sebična?

Image result for red rose

“Crvena ruža nije sebična zato što želi da bude crvena ruža. Ona bi bila užasno sebična ako bi htela da svi drugi cvetovi u bašti budu crvene ruže.” – napisao je u jednoj prilici Oskar Vajld.

I zaista, Vajldova opaska se može u potpunosti primeniti ne samo na crvenu ružu, nego i na crvenu – pa i svaku drugu – boju: naše znanje, naši osećaji, naše današnje “istine” nisu iste kao i one od juče, niti će iste ostati sutra. Percepcije crvene boje nikada nisu bile univerzalne, i svako vreme je gradilo svoje.

Kao i sa svačim drugim, i ovde je na nama da kontekstualizujemo, razumemo i prevedemo poruke različitih simbola i različitih istorijskih epoha, umesto da njihovo značenje uzimamo zdravo za gotovo.

U međuvremenu, do kraja vremena, naš stalni pratilac na tom putu ostaće crvena. Jer svaki je život obojen svim primesama crvene, od radosti i prosperiteta do gubitka i tamno crvene boje smrti. A u međuvremenu, sve su to prelasci od jedne do druge nijanse crvene:

“I tako, što više bojim, ja kao da svetu kazujem budi i svet biva iz moje boje krvi. Onaj koji ne vidi, taj poriče, ali mene ima svuda.”

(Orhan Pamuk, Zovem se Crveno)

A vi koji ste danas pročitali ovu priču do kraja, sutra pokušajte jedan mali eksperiment: žene neka obuku crvenu haljinu, a muškarci neka stave crvenu kravatu. Ne, naravno da ne možemo da vam objasnimo zašto, a još manje kako će se to desiti, ali – naša mala radionica tajni je sasvim sigurna – biće vam to jedan, po mnogo čemu izuzetan, dan.

Jer, ne zaboravite: svaka zaista važna mašina ima ono veliko crveno dugme. Potrebno je samo da ga nađete.