To Catch a Spy: The Art of Counterintelligence

James M. Olson, Georgetown University Press, 2019, 248 страна

Контраобавештајци су црне овце сваке обавештајне заједнице. Њихове колеге обавештајци храбро иду у опасни свет – да украду туђе тајне, обрадују своје шефове и задуже захвалну нацију. Ловци на туђе шпијуне им у том херојском послу само сметају.

Прво, њихов посао је да увек постављају оно исто незгодно питање: колико можемо да будемо сигурни да је ваш нови извор поуздан?

Друго, њихов посао је да постављају и примењују разне процедуре које обавештајци никада не воле: њихови нови регрути морају да прођу компликоване провере – такозвани “скрининг” – што увек тражи неко додатно време. Никакво искуство и успех који сте имали у регрутовању страних извора неће вас спасити тога: сваки ваш нови човек проћи ће исти поступак, укључујући ту и полиграфска тестирања, која се у савременим обавештајним службама – нарочито америчким – све више примењују.

Треће, њихов посао је да сваку информацију коју добијете од ваших извора, унакрсно провере, како би се служба заштитила од евентуалних подметања. Не, то не можете ви да урадите – таква су правила – иако сигурно најбоље познајете извор, околности, контекст… А не можете баш због тога што их познајете: то “специјално знање” често може да заслепи, и спречи вас да уочите неку очигледну нелогичност. Дакле, информације обавештајаца увек проверавају контраобавештајци. И те провере ће успорити ваш редован посао.

И све то, дабоме, само у оним нормалним ситуацијама, када се ствари одвијају мање или више редовно. Али, контраобавештајци постају посебно непопуларни баш онда када ураде посао због којег и постоје – ухвате неког страног агента убаченог у нашу мрежу. Политичари и медији побесне, постављају незгодна питања… Шта је сврха свог тог новца списканог на обавештајне службе, кад наши људи хране информацијама непријатеља? Шефови су, наравно, увек узнемирени свим тим питањима и успешним контраобавештајцима се нико неће захвалити. Дапаче, уместо захвалности они често чују критике: ништа од свега тога се не би ни десило да су свој посао, на самом почетку, радили добро…

***

James Olson

Књига Џемса Олсона је инсајдерски, добро обавештен, ангажован и полемички пледоаје против запостављања контраобавештајне функције у обавештајним заједницама модерног света. Истовремено, она је и једна врста манифеста за њихову реформу и ефикаснији рад.

Бивши директор операција у тајним службама америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА), Олсон је свој последњи посао обавио баш као шеф контрашпијунаже, пре него што је – после 31 године проведене у Агенцији – одлучио да промени каријеру и постане професор на једном универзитету у Тексасу. Било је то, сада већ давне, 1997. године. У међувремену је написао још једну књигу – врло провокативно истраживање моралних дилема са којима се суочава оперативац у обавештајним службама.

Ова књига је, на известан начин, логичан наставак претходне: она се бави истраживањем најтеже последице дилема решених на лош начин. Американци који су радили за ФБИ, ЦИА и друге владине или војне агенције, су неопрезно, похлепно, наивно или цинично издавали своје заклетве, колеге и своју земљу страним силама.

Олсон пише са контролисаним бесом – и то је општи утисак који се намеће добро обавештеном читаоцу када окрене последњу страницу ове књиге. Тај бес је усмерен на брљивост која је дозволика да се све то деси и да наступе бројне штетне последице: тајне су крадене, обавештајци бивали погубљени или ликвидирани, ресурси протраћени, непријатељи ојачани.

Преко осамдесет земаља света – више од половине земаљске кугле, ако рачунамо по броју становника – је до сада, у већој или мањој мери, шпијунирало на штету САД. Главна три противника, традиционално су биле Кина (“продорна и неуморна“), Русија и Куба – искуствима из контраобавештајног рада према ове три земље аутор се бави у прва три поглавља књиге.

Иран је поменут тек узгред, али је Олсон доста свог нагомиланог беса чувао за Израел, и то због случаја Џонатана Поларда, бившег поморског обавештајног официра који je издржао казну од скоро тридесет година затвора (од 1986. до 2015. године) због тога што је америчке тајне одавао израелском МОСАД-у.

Оно што Олсон, међутим, у књизи не помиње је интригантна хипотеза – у коју се и даље верује у неким америчким обавештајним круговима – да је Израел неке од тајни које је (за непуне две године колико је ова шпијунска авантура трајала) сазнао преко Поларда касније, у више различитих размена, доставио совјетској КГБ, што је у коначници водило хапшењу и егзекуцији више америчких позиција на терирорији СССР.

Епизода са Полардом је сада већ школски пример правила које, од када је света и века, важи у овом послу: има држава које су, понекад, пријатељске; нема обавештајних служби које су икада пријатељске.

И други примери наведени у Олсоновој књизи су добро познати познаваоцима ове материје: Олдрич Ејмс, главни совјетски шпијун у ЦИА (1986-1995), или његов пандан у ФБИ, Роберт Хансен (1979-2001). Када ове случајеве посматрамо са дистанце од неколико деценија, и даље остајемо запањени бизарном чињеницом да су ова двојица људи успела да своју шпијунску активност, скоро неометани, обављају толико дуго: у Ејмсовом случају девет, у Хансеновом чак двадесет две године. Ејмс је био пијандура и женскарош, Хансен религиозна будала и перверзњак.

Ејмс је откривен сасвим случајно, захваљујући сопственој аљкавости – када је један од службеника у згради у којој је радио, на његовом столу приметио строго поверљива документа, остављена преко викенда. Хансен је, опет, откривен тек када је ЦИА 2000. године, за седам милиона долара, од бившег агента КГБ купила фасциклу са разним документима, међу којима су били и отисци прстију руског агента којег никако није успевала да идентификује пуних неколико година – отисци су се поклопили са његовим…

Међутим, Олсон у својој књизи наводи и десетак других, мање познатих, случајева шпијунаже против САД у последњој четвртини двадесетог века; неки од њих ће изненадити чак и пасиониране љубитеље ове материје (овоме је посвећено цело поглавље осам).

Клајд Ли Конрад, на пример, контролисао је једну од највећих шпијунских мрежа у америчкој историји и одговоран је за одавање неколико хиљада тајних докумената НАТО и САД тајној служби комунистичке Мађарске у периоду од целих четрнаест година. Ни његов екстравагантан стил живота ни поновљена индискретна распитивања код колега официра о разним тајним подацима и документима који му за посао нису били потребни, нису привукли пажњу контраобавештајаца. Конрад је откривен само захваљујући успешној пенетрацији америчких обавештајаца у противничку службу: откриле су га његове колеге, шпијуни убачени на другу страну.

Уследило је целих десет година врло организоване и опрезне контрашпијунаже, да би се – користећи Конрадову мрежу – противнику подметнуло неколико комплексних и осетљивих пакета лажних података. Коначно, Конрад је ухапшен тек 1988. и ова помало оперетска епизода окончана је суђењем – које је морало бити припремљено посебно пажљиво, јер је Конрад живео и радио у Савезној републици Немачкој, па се процес водио пред немачким судом и по немачким законима. Клајд Ли Конрад осуђен је 1990. године на доживотну робију пред судом у Кобленцу. Умро је 1998. у затвору, од срчаног удара, у педесетој години живота.

Олсон наводи и један куриозитет: Клајд Ли Конрад је био један од само пет америчких грађана који су шпијунажом против своје земље зарадили такозвани “велики новац” (под овим појмом подразумева се износ који прелази један милион долара) – међу осталом четворицом били су и поменути Ејмс и Хансен.

***

Наравно, Олсон пажљиво избегава да у књизи открије иједну стварну (или, да будемо прецизнији – још увек актуелну) тајну, али зато читаоцу нуди доста посластица из оног дела свог живота који је провео у сенци; посебно у фуснотама које су право богатство за професионалца.

Једна од таквих посластица је такозвана операција CKTAW – тајна операција у којој се неколико агената ЦИА (укључујући и самог аутора књиге) спустило кроз шахт у канализациону мрежу у предграђу Москве и прикључило прислушне уређаје на главни телефонски кабл Кремља. Овај њихов подухват је касније откривен и онемогућен, али куриозитет је да за то нису биле заслужне ни московска милиција ни контраобавештајна служба Кремља, него управо један од совјетских агената врбованих међу особљем саме ЦИА – већ поменути Олдрич Ејмс.

Међутим, иза ових лекареовских детаља, који је несумњиво чине питким и читљивим штивом, Олсонова књига је и озбиљан рад са теоријским амбицијама, о реформи обавештајне бирократије са низом предлога за унапређење њених начина размишљања и правила понашања.

“Десет заповести” Џемса Олсона (поглавље четири) требало би, по нашем мишљењу, превести на разне светске језике, одштампати великим словима на постерима у јарким бојама и окачити свуда – по зидовима седишта ЦИА у Ленглију, руског СВР у Јасенову, зелене стаклене пирамиде МИ6 на Воксхол кросу у Лондону, немачког БНД у Шосештрасе у Берлину, коцке француске ДГСЕ у париском булевару Мортије, или беле зграде БИА на Бањици у Београду.

Све велике организације деле исте слабости, па и сви чувари тајни греше на исти начин…

Прва и најзначајнија од Олсонових заповести је да квалитетна, ефикасна, контрашпијунажа мора увек да буде у офанзиви – корак испред. Ако покушавате да страног шпијуна ухватите класичним детективским радом нећете само улагати напоре несразмерне резултатима, него ћете увек каснити. Али, ако се сами успешно инфилтрирате у противничку мрежу, добићете – ако вам се посрећи – и више од појединачних коцкица које после морате да слажете у мозаик, са свим ризицима да га погрешно сложите – добићете, можда, и читаву слику.

У пракси, то значи да, ако желите да будете успешни, морате да стрпљиво градите и развијате сопствену мрежу двоструких агената – посао који је тежак, осетљив, ризичан, али – онда када је успешан – даје резултате који другу страну, практично, разарају.

Неке од Олсонових заповести, на први поглед, делују као оксиморони: знај добро историју, а још боље како да учиш из ње; буди упоран; развиј квалитетну технику за праћење и надзирање; посвети довољно времена за аналитику; стално обучавај кадрове, и тако даље. Ништа од тога није посебно контроверзно, нити немогуће постићи; једноставно је често тешко а увек досадно и зато шефове, најчешће, мрзи да се тиме баве.

Међутим, неки од Олсонових предлога садрже и дубље поуке, оне које руководства већине данашњих обавештајних служби у свету – под притиском бирократије, духа времена и наметнуте политичке коректности – углавном превиђају.

На пример: контраобавештајце је потребно редовно мењати, ротирати на различитим пословима. Наравно, ако једног човека држите сувише дуго на једном послу, то свакако повећава његово знање о тој проблематици, јер нагомилано искуство има своју вредност – али исто тако повећава и ризик да направи грешку услед претеране самоуверености, нагомиланих предрасуда или личних односа које би неминовно – ако би остао на истом послу сувише дуго – развио са разним другим учесницима.

Још један занимљив аспект којим се аутор бави, је однос између приоритета: са једне стране, оних општих – државе у целини и њених институција, полиције, тужилаштва, правосуђа – а са друге стране, специфичних приоритета који постоје у свету контрашпијунаже. Ради се о тзв. операцијама са двоструким агентима, којима се аутор бави у шестом и седмом поглављу.

У свакој земљи на свету, шпијунажа представља кривично дело и посао полицајаца, тужилаца и судија је да га открију, гоне и осуде. То је онај општи приоритет. Али специфични приоритет контраобавештајаца често може да буде сасвим другачији: издајника је понекад много боље држати под присмотром, а да он сам то и не зна, него га закључати у неку затворску ћелију. Јер, у првом случају сазнаћете и његове контакте и изворе, сазнаћете и шта интересује вашег противника, и које операција тренутно планира – све оно што ви још увек не знате; у другом, сви контакти издајника ће бити прекинути и ви ћете изгубити цео један златни рудник информација. Олсон зато мудро каже да је:

“…страни шпијун који не зна да је откривен кока која носи златна јаја; можете је заклати и добити фино печено пиле за ручак; али може вам и свако јутро обезбедити доручак; избор је ваш”.

***

За мене лично је најзанимљивији део Олсонове књиге онај у којем се бави растућим тензијама између два супротстављена захтева која се постављају модерној контрашпијунажи. Сам аутор их је дефинисао као “поштење” (fairness) и “опрез” (prudence), али мислим да ће сваки читалац књиге (па и овог приказа) моћи сам да нађе изразе који ће му, можда, бити више одговарајући. Због тога ћу Олсонову дилему илустровати једним конкретним примером који и он сам наводи у књизи.

Реч је о пракси да се кинеска дијаспора, у све већем броју, користи од стране кинеске државе као оружје у обавештајном рату против земље у којој се налази. Полазећи од закона великих бројева, једна од земаља најугроженијих том праксом су саме САД, где се налази највећи број кинеских емиграната и њихових потомака.

У САД, на пример, студира више од 350.000 студената из Народне републике Кине. Неки од њих (Олсон признаје да америчке обавештајне агенције немају чак ни приближну процену) су дошли са специфичним задацима да украду америчке комерцијалне, државне или војне тајне.

Кина шаље шпијуне у иностранство са дугорочним задацима и комплексним циљевима: они треба да добију држављанство земље у коју су отишли, и да се потом успињу на друштвеној лествици и заузимају осетљиве и одговорне положаје.

Кинеске обавештајне структуре, такође, таргетирају стране држављане кинеског порекла, рођене у иностранству, уцењујући их њиховим рођацима и члановима породица који још увек живе у Кини.

Подаци које Олсон наводи недвосмислени су: сви наведени приступи се систематски користе против САД и других земаља.

Овде се отвара суштинска дилема: примена класичних контраобавештајних техника и тактика у супротстављању овој претњи значила би неизбежно стигматизацију целе кинеске заједнице у САД као потенцијалних издајника; одустајање од тих техника и тактика значило би реалан ризик (Олсон је директнији: признање) пораза.

Сам Олсон је, у књизи, против онога што назива “политичком коректношћу”, на више места се залаже за масовну употребу полиграфа (иако не улази у стручну расправу о поузданости овог средства) и зауставља се некако баш на местима где би читалац од њега очекивао нека практична решења.

***

Оно што сам очекивао да нађем у овој књизи – а нисам – тиче се једне врло актуелне дилеме са којом су суочене и САД (о којима аутор превасходно пише) али и низ демократских земаља у савременом свету. Ради се о тзв. операцијама ширења утицаја које воде обавештајне службе, а које један број аналитичара, помодно и погрешно, воли да назива тзв. хибридним ратом.

у политичким системима модерне Русије и Кине, границе између тајног и јавног света, између владе и бизниса, између законитих и незаконитих активности, прилично су (и све више) замагљене.

Иста, у основи непријатељска, операција против ваше земље укључиће – на различитим задацима, али у истом циљу – и класичне шпијуне, и криминалце, и официре, и дипломате, и бизнисмене, и новинаре (и друге пропагандисте). Понекад, заправо често, неки од њих ће у току једног дана променити два или три од ових “одела”.

Супротстављање оваквом моделу претње иде много даље од захтева које смо постављали пред класичну контрашпијунажу и захтева много шире дијапазоне знања и профила од оних којима она располаже. Истина, тачно је да “ловци на шпијуне” са својим традиционално сумњичавим (понекад и параноидним) менталним профилима, и са својим приступом тајнама, некада могу да буду најпогодније личности да повежу све ове различите тачке и дођу до читаве слике.

Али, шта онда?

Ако демократска земља да ловцима на шпијуне исувише велика овлашћења, проблеми за њу тек настају. О томе смо, уосталом, већ све што је могло да буде написано, прочитали код Орвела. Ако се демократска земља исувише ослони на савремену технологију, ти проблеми постају још већи. О томе смо, такође, већ читали код Хакслија.

У покушају да се, на пример, супротстави “Путиновој претњи”, највећа вероватноћа је да ће се нека мала држава на границама руске зоне утицаја заправо путинизовати и сама, и из те унутрашње трансформације изаћи са свемоћним тајним службама и потпуно еродираним демократским установама. Парадоксално, она ће се тако – сама – вратити у свет из којег је, пре три деценије, тако жељно хтела да побегне.

***

За сада, међутим, поред ових нових, хибридних, још увек има и сасвим довољно оних обичних, класичних шпијуна који чекају да их ухватимо, и доста простора да се унапреде класичне технике контрашпијунаже, и оне офанзивне и оне дефанзивне.

У том смислу – упркос неким неоствареним очекивањима – Џемс Олсон је са овом својом књигом успео да задовољи и аматерског ентузијасту, али и професионалца. Књига се, иначе, завршава једном прилично опсежном листом литературе: за даље читање о овој теми. Она можда није еквивалент – као што то аутор, мало претенциозно, наглашава – “магистарске тезе у области стратешке контрашпијунаже”, али ће свакако утажити апетит сваког читаоца заинтересованог за ову област.

Овај приказ завршићемо једном поруком и једним саветом. Порука је ауторова, и она се, у разним формама, провлачи кроз цео текст: има још увек доста тога што би требало да научимо, зато што има још доста тога што би требало да урадимо.

Савет је наш, и намењен је онима који се баве периодичним обнављањем књижног фонда у библиотеци Безбедносно-информативне агенције: купите ову књигу, кошта само двадесет евра, а из ње можете научити доста тога корисног…