Image result for pinocchio vintage illustration

“Možeš lagati neke ljude sve vreme, možeš lagati sve ljude neko vreme, ali ne možeš lagati sve ljude sve vreme.”

(Abraham Linkoln)

 

Da li je Linkoln bio u pravu? Postoje li ljudi koji su u stanju da lažu sve ljude sve vreme? I zašto su ti ljudi uvek političari?

U ovom tekstu bavićemo se jednim starim pitanjem iz novog ugla: ne onog uobičajenog, zašto političari lažu, nego zašto ljudi veruju političarima koji lažu?

Francuski pisac Gistav Le Bon, poznat po svojoj knjizi “Psihologija gomile” (1896) jednom prilikom je rekao:

“Lakoća kojom određena mišljenja postaju opšta, proizlazi iz nesposobnosti većine ljudi da stvore sopstveno mišljenje zasnovano na sopstvenom razmišljanju.”

Da li je tzv. “politička laž” postala sastavni deo sveta post-istine u kojem živimo? Da li su prezir prema istini i ravnodušnost prema lažnim vestima izraz revolta čoveka Postmoderne protiv političke korektnosti? Ili su samo novi model njegovih okova? Da li je sklonost čoveka da poveruje u političku laž obrnuto proporcionalna njegovom obrazovanju? Da li više verujemo svojim očima ili svojim opsesijama?

 

I

Svet laži

Image result for pinocchio vintage illustration

Primera ima bezbroj.

Prvi značajni događaj u životu Borisa Džonsona, današnjeg britanskog premijera, bio je otkaz koji je dobio u londonskom Tajmsu, 1988; on je, naime, kao autor jednog novinskog teksta, jednostavno izmislio citat koji mu se uklapao u priču; činjenica da je reči koji nije nikada rekao stavio u usta svom venčanom kumu tada mu nije mnogo pomogla.

Početkom ove godine, Indija je saopštila da je, iznad Kašmira, oborila jedan pakistanski borbeni avion, F16. Usred kampanje za reizbor, indijski premijer Narendra Modi saopštio je da je “Indija naučila Pakistan lekciju”. Kasnija američka inspekcija pakistanskog ratnog vazduhoplovstva pokazala je, međutim, da su svi avioni na broju.

Lažima američkog predsednika Donalda Trampa posvećeni su čitavi internet sajtovi. Tako na primer Glen Kesler iz Vašington Posta dodeljuje Trampu “Pinokije”: po tri Pinokija za “značajnu faktičku grešku” i četiri za tzv. “ordinarne laži”. Na dan 9. oktobra 2019. godine precizni statističari su izbrojali da je Donald Tramp, za nepune tri godine mandata, izrekao fantastičnih 13.735 laži: svakog dana je slagao nešto manje od četrnaest puta!

Lažima srpskih političara takođe se bave internet sajtovi: Istinomer, na primer, ocenjuje njihova (ne)ostvarena obećanja. Neostvareno obećanje je, isto tako, jedna vrsta laži. Laži Aleksandra Vučića postale su nam omiljena zabava na društvenim mrežama: mi zapravo od njega više i ne očekujemo da ikada više kaže bilo šta istinito, a razvila se i posebna škola mišljenja po kojoj on, zapravo, u svakom svom iskazu kaže tačno ono što je suprotno od istine.

Dosad smo verovali da su laži sastavni deo života samo u raznim diktaturama: zvanična verzija Severne Koreje je da je njihov vođa Kim Džong Un “polubožanstvo”; Kinezi, opet, i dalje smatraju da se tog 4. juna 1989. na trgu Tjen An Men ništa posebno nije dogodilo; nacistička antisemitska propaganda polazila je od laži da su Jevreji “genetski prljavi i da ih odaje specifičan miris”; Musolinijeva Italija je opet lagala kako su tadašnji Italijani naslednici starih Rimljana; ime zvaničnog glasila sovjetske Rusije (“Pravda”) u prevodu je značilo: “Istina”.

Navedeni primeri su, međutim, pokazuju da su laži sastavni deo političkog rečnika ne samo u diktaturama nego i u savremenim demokratijama. Nije to nešto posebno novo: i demokratski izabrani političari su, po pravilu uz podršku štampe (a od dvadesetog veka i radija i televizije) bili skloni tzv. “menadžmentu istine”: poricanju skandala, ili umanjivanju negativnih posledica politika koje su vodili.

Šta je, onda, novo? Nova je spremnost birača, u raznim zemljama i kulturama, da tvrdoglavo, gotovo opsesivno, podržavaju političare za koje već sasvim dobro znaju da su preispoljni lažovi.

 

II

Podneti se mogu samo krajnosti…

Image result for pinocchio vintage illustration

Zašto laži ne nanosi više štete političarima?

Jedno objašnjenje je, svakako, da su dimenzije tzv. trampijanskih (ili vučićevskih, ako više volite) laži toliko neobične i velike – njihova učestalost, besramnost i lakoća sa kojom se izgovaraju – da običan čovek zapravo i ne može da ih shvati, pa samim tim ni prihvati. On naprosto ne zna kako da reaguje na njih.

Testovi sprovedeni u mnogim zemljama pokazuju da između dve trećine i tri četvrtine ispitanika odgovara da nikada ne laže, dok većina ostalih tvrdi da laže manje od pet puta dnevno. Kako bi onda, prosečan čovek uopšte mogao da razume (i prihvati) činjenicu da su političari Postmoderne toliko izvan granica naše normalne, uobičajene ljudske lažljivosti?

Ako parafraziramo čuvenu apokrifnu Staljinovu rečenicu da je “smrt jednog čoveka tragedija, a smrt milion ljudi statistika” (Teheran, 1943) onda možda možemo da konstatujemo kako je mala laž moralno neprihvatljiva, a velika laž je politika? Ili, kako je to jezgrovito opisao Mišel de Montenj: “Podneti se mogu samo krajnosti.”

Drugo objašnjenje je da ljudi jednostavno veruju političarima za koje su glasali, šta god oni rekli. Nedavna studija dva istraživača sa Brigam Jang univerziteta u Utahu, SAD ispitivala je da li su birači lojalni svom lideru ili podržavaju politike koje oni otelotvoruju. Činjenica da je Donald Tramp odustao od toliko mnogo tradicionalnih republikanskih vrednosti (između ostalog, od slobodne trgovine i konfrontacije sa Rusijom) pokazuje da je izbor ličan: oni koji sebe i dalje zovu Republikancima podržavaju Trampa zbog njega samog, a ne zbog onoga što zastupa. I, pošto funkcionišu u sistemu vrednosti u kojem je lična lojalnost iznad svake ideologije, onda biračima naprosto nije važno da li njihov miljenik govori istinu ili ne.

Nešto vrlo slično imamo i u Srbiji: Vučićevi birači nisu – baš svi – toliko glupi da ne primećuju njegove laži; naprosto, oni ih smatraju “državničkom veštinom”, legitimnim sredstvom u političkoj borbi: “ala mu je zavukao, svaka mu čast”. Da li su takvi birači licemeri? Naravno da jesu, i to čak oni inteligentniji među njima shvataju. Da li ih je briga za to? Nije – dok traje, traje, a posle ćemo već da vidimo…

Međutim, jedan deo objašnjenja nije neposredno “politički”: čak i u svakodnevnom životu, postaje sve teže prepoznati lažova. U jednom univerzitetskom istraživanju ispitanicima je omogućeno da varaju u odgovorima, dok su bili neprimetno snimani. Potom bi, pred kamerom, bili pitani da li su odgovarali pošteno i, naravno, govorili da jesu. Onda bi drugim ispitanicima bili pokazani snimci njihovih odgovora: na uzorku od tri stotine odgovora, procenat tačno pogođenih “lažova” bio je tek negde oko pola. Čak i oni čiji je svakodnevni posao da otkrivaju laži skrivene u ljudima – policajci ili obaveštajci, na primer – imali su skoro isti procenat (ne)tačnih odgovora kao i nasumice izabrani ispitanici.

Evolucija takođe može da ponudi deo objašnjenja: ljudi su, sa vremenom, izgubili sposobnost za kritičko mišljenje, dekartovsko preispitivanje zvaničnih istina, izgradnju distance od svakodnevnih spinova… Činjenica da je većina komunikacije među ljudima, u većini vremena, istinita – stvorila je svojevrsnu pretpostavku poštenja, opravdan i neophodan preduslov da naša komunikacija bude efikasna. Zaista, ako bismo mi, u svakom razgovoru, proveravali baš svaki detalj koji čujemo (polazeći od pretpostavke da on može da bude i laž) mi, u stvari, ne bismo uopšte mogli da razgovaramo. Ljudi su vaspitani da pretpostave da je ono što čuju istinito i, prema tome, oni su vaspitani da budu slagani, isto tako.

Ova greška u čovekovoj svesti postaje naročito opasna onda kada on sluša iskaze koje izrečene sa pozicije nekog autoriteta: formalnog (roditelji, škola, crkva, državna vlast) ili faktičkog (poznati, priznati, popularni ili bogati ljudi, velike kompanije, reklame na televiziji).

Ovaj instinkt – da svaki autoritet uvek govori istinu – je tako jak da prosečan čovek ponekad zanemari čak i onaj običan, zdrav razum. U istoriji psihologije ostalo je zabeleženo ispitivanje profesora Stenli Milgrama (1961): ispitanicima je bilo (lažno) saopšteno kako će, u eksperimentu, davati elektrošokove drugom ispitaniku (koji je, u stvari, bio glumac). Kako se eksperiment produžavao, ispitanici su bili voljni da daju čak i tako jake elektrošokove da bi njihove posledice (da su bili stvarni) bile fatalne.

Kako objasniti rezultat Milgramovog eksperimenta? Jedno objašnjenje je, svakako, da je čovek koji “sledi naređenja” uvek manje sklon da razmišlja o posledicama svog čina, od čoveka koji zna da je baš on sam, lično, odgovoran za posledice svojih postupaka. Međutim, činjenica je i da su Milgramovi ispitanici – možda – stvarno posumnjali da je eksperiment stvaran, ali ne dovoljno da bi prešli preko onoga što psiholozi zovu “difoltom istinitosti“.

Zaista, možda baš svi učesnici režimskih mitinga po Srbiji i ne veruju da je “Đilas lopov, izdajnik i ubica”, ali – sve dok neka vlast tvrdi tako – zašto bi se oni osećali odgovornim za posledice laži u čijem širenju učestvuju? Ako taj danse macabre završi tako što neko bude prebijen, ili njegova kuća spaljena, ili možda čak i ubijen (a sve se to desilo, za sada samo po jednom, u prethodne dve godine) – biće kriva vlast koja je takav ishod želela, osmislila i na njega huškala, a ne pojedinac koji joj je poverovao. Ili se bar taj pojedinac nada da će tako biti – baš kao što su se nadali i svi čuvari u nacističkim koncentracionim logorima…

 

III

Švedski sto laži i paradoks lažljivog političara

Image result for pinocchio vintage illustration

Lažne vesti, po pravilu, pojačavaju urođenu sklonost ljudi da budu prevareni. Jedna studija koju je prošle godine objavio časopis Science u svom zaključku parafrazira čuvenu apokrifnu rečenicu koja se pripisuje Marku Tvenu: “Laž je već obišla pola sveta, dok istina nije stigla da obuče cipele” (zapravo, tu misao je prvi napisao Džonatan Svift, još 1710. godine):

“Laž se širi značajno dalje, brže, dublje i šire nego istina.”

Ovo je naročito tačno kod lažnih političkih ili pseudo-političkih vesti: one za birače predstavljaju pravi poslužavnik sa delikatesima, gotovo jedan švedski sto laži, sa kojeg samo treba da izaberu onu koje su se uželeli: o Rotšildima koji vladaju svetom, o migrantima koji će nas sve učiniti muslimanima, o EU kao “Četvrtom Rajhu”, o Zemlji kao ravnoj ploči, o štetnim vakcinama, ili o čoveku koji nikada nije bio na Mesecu.

Međutim, lažne vesti – iako pomažu političarima koji se njima služe – ne mogu da budu i celo objašnjenje njihovog uspeha. U samom jezgru ovog problema, i dalje ostaje paradoks – ma kako nam on bio neprijatan kad se sa njim suočimo – tzv. “paradoks lažljivog političara”.

Rejting Donalda Trampa je za celih 11% veći od od broja onih Amerikanaca koji veruju da on govori istinu. Kod Borisa Džonsona ta razlika je još veća: čak trećina Britanaca ga podržava, a samo petina veruje da govori istinu. Birači veruju u svoje lidere čak i ako njima ne veruju. Zašto?

Paradoks lažljivog političara tesno je povezan sa tzv. mehanizmom intuitivnog odlučivanja. U jednom istraživanju Emori Univerziteta (2004, Atlanta, SAD) reakcije stranački opredeljenih ispitanika (republikanaca i demokrata) bile su analizirane na skeneru koji je snimao njihov mozak.

Laganje one druge, protivničke strane bilo je uvek praćeno osvetljavanjem delova moždane kore koji su povezani sa osećanjem nagrade; nasuprot tome, laganje svoje sopstvene strane pratila su osvetljavanja drugih delova mozga: onih povezanih za nezadovoljstvom i negativnim emocijama. Ni u jednom slučaju nisu uočene reakcije na delovima mozga povezanim sa razumom i racionalnim razmišljanjem.

Dakle: odluke birača su primarno povezane sa emocijama i intuicijom a činjenice i dokazi su uvek od sekundarnog značaja.

 

IV

Laž kao odbrambeni mehanizam

Image result for pinocchio vintage illustration

Najvažnija posledica dominacije intuicije nad razumom je ubedljivost tzv. konfirmativne pristrasnosti. Pod ovim pojmom podrazumevamo tendenciju da mi, po pravilu, u mnoštvu informacija namerno tražimo samo one koje će potvrditi stav koji već unapred imamo o nekom pitanju, kao i tendenciju da složene ili dvosmislene informacije tumačimo jednostrano – kao potvrdu onoga što već mislimo – svesno zanemarujući sve njihove eventualne suprotne aspekte. To nije greška u razmišljanju, nego prirodna odlika ljudskog mišljenja.

Najbolji dokaz za ovu tvrdnju jesu navike koje smo izgradili kada su u pitanju izvori kojima se redovno vraćamo u prikupljanju informacija. Američke demokrate čitaju Njujork tajms; američki republikanci gledaju Foks njuz. Pristalice Brexita u Britaniji čitaju Dejli miror i San; protivnici Brexita čitaju Gardijan i Independent. Srpski populisti gledaju Pink i Hepi televizije i čitaju Informer; srpske demokrate gledaju N1 i čitaju NIN, Vreme i Danas.

Novi aspekt teorije konfirmativne pristrasnosti je tzv. identitetsko razumevanje, smatra Dan Kahan, sa Pravnog fakulteta u Jelu: ljudi prihvataju i obrađuju informacije na način kojim štite sopstvenu predstavu o samima sebi, ili onu predstavu sebe za koju misle da je imaju drugi ljudi.

Tako, na primer, oni koji žive, rade ili se jednostavno kreću u okruženju koje ne veruje u klimatske promene često će izbegavati da javno kažu išta što bi sugerisalo da čovečanstvo, svojim postupcima, menja klimu – naprosto ne želeći da budu žigosani kao izopštenici iz sredine u kojoj se nalaze.

Na Balkanu, narodi koji su učestvovali u poslednjim ratovima, odbijaju da poveruju u istinu da su i njihovi pripadnici činili zločine, jer – iako na racionalnom nivou svi oni dobro znaju da neki od njih to jesu činili – podsvesno veruju da bi prihvatanjem te istine nepopravljivo narušili njihovu sliku o sebi kao o bezgrešnim žrtvama drugih. Na nivou kolektivnog nesvesnog, taj instrument homogenizacije postao je toliko moćan da, već punih četvrt veka, sve one koji se usude da misle drugačije žigoše kao izdajnike.

Kako sve više tema, u informaciono povezanom svetu, postaje kontroverzno, tako i sve više mišljenja o njima postaju markeri koji tako, posredno, određuju i naš identitet.

Za Amerikance su to Tramp, ili pravo na slobodno držanje i nošenje oružja; za Britance je to Brexit; za mnoge kontinentalne Evropljane, odnos prema migrantima; za Srbe je, već godinama, to odnos prema Vučiću – dok je za one Srbe koji su se već negativno opredelili prema pomenutom, to poslednjih meseci postao odnos prema bojkotu izbora. Sve ove kontroverzne teme, koje posmatramo površno i navijački, predstavljaju primere takozvanog identitetskog razumevanja.

Kako ono funkcioniše? Prema profesoru Tomasu Giloviču, sa Univerziteta Kornel (SAD), lažne vesti i kognitivna pristrasnost, zajedno, olakšavaju nam da poverujemo u laž. Ako već želimo da poverujemo u neku lažnu tvrdnju zato što ona podržava naše, već prihvaćene, predrasude – onda je dovoljno da se za pitamo: “Mogu li ja u ovo da poverujem?” I kad već sebi pitanje formulišemo na takav način, tada će nam i jedna jedina studija sumnjive vrednosti, pronađena negde na internetu, ili neka fotomontaža, ili čak i usputan komentar nekog “eksperta”, biti dovoljni da poverujemo kako je naša polazna pretpostavka dokazana.

Sa druge strane, ako već unapred ne želimo da u neku tezu poverujemo (jer se ona suproststavlja našim predrasudama) onda ćemo pitanje samima sebi formulisati na obrnuti način: “Moram li ja u ovo da poverujem?” U tom slučaju, već i samo jedan kritički komentar biće nam dovoljan da je odbacimo.

***

Neko bi, možda, zaključio kako su tzv. misleći ljudi (oni inteligentniji, obrazovaniji, komunikativniji – ili naprosto oni koji više koriste svoj misaoni aparat) skloniji zaključcima izvedenim na osnovu dokaza i činjenica, nego što su to ljudi u proseku? Ali, to bi tek bila zabluda!

Prema Davidu Perkinsu, profesoru sa Harvarda, što su ljudi bistriji, to su skloniji traženju post-hoc opravdanja za sopstvene zaključke, već unapred donete na osnovu predrasuda. Dakle: pametni ljudi, baš kao i oni glupi, podjednako su skloni da ignorišu činjenice koje im se ne sviđaju.

Ako je verovati ovoj, pomalo apokrifnoj, anegdoti poznati britanski ekonomista Džon Majnard Kejnz je u jednoj raspravi rekao svom sagovorniku:

“Kad se činjenice promene, ja menjam mišljenje. A šta Vi radite, gospodine?”

Šta bismo mi danas odgovorili Kejnzu? Da se hvatamo za tastature naših uređaja, kao nekada kauboji za pištolje na Divljem Zapadu, i nemilosrdno pucamo u svakoga ko nam predoči činjenice koje nam se ne sviđaju.