Svarc

“Видиш, људска душа је врло отпорна. Пресеци тело на пола – и човек се сломи. Али пресеци душу на пола – и она само постаје савитљивија. Не, стварно, нигде ниси могао да нађеш бољи избор душа. Само у мом граду. Душе без руку. Душе без ногу. Неме душе, глуве душе, оковане душе, душе које њушкају, проклете душе.”

(Евгениј Шварц, “Змај”, 1944)

I

Време

Image result for medieval society painting

Како препознати историјско време? Где нас оно води: у нови век или у стално циклично тумарање по оном претходном, очигледно недовршеном?

Колико ћемо још дуго бити осуђени на тај век, који као да тврдоглаво желимо да поново проживимо, узалуд очекујући да се ту поново суочимо са већ завршеним изборима, оним које данас сматрамо погрешним, и да их тада, у поновљеном покушају, учинимо боље него претходни пут?

Протекло време редукујемо, упрошћавамо, згушњавамо, сводимо на доживљене или замишљене слике, готово сличице у албуму: 2012, 2000, 1999, 1991, 1987, 1944, 1918, 1903… Слике година које се смењују, некад уназад, некад унапред, некад без икаквог реда. Калеидоскоп кошмара.

Сазрети за ново историјско време могуће је тек када се оно претходно коначно остави иза себе. Када се прихвати стварност да се бивши избори не могу поново учинити, да се бивше битке не могу поново водити, да дилеме које су имали наши преци нису и наше дилеме, баш као што ни ове наше нису биле њихове.

Ниједна слика прошлости коју данас обликујемо у нашој свести не одговара њеном стварном историјском узору, ономе по коме је замишљамо. Ниједна од њих, ни замишљена ни стварна, не може се вратити. Будући дан биће ипак нешто сасвим другачије од онога што прижељкујемо, или чега се прибојавамо, гледајући сличице из калеидоскопа.

Способност да се уочи, препозна, прихвати и разуме историјско време је први услов да се нека група људи диференцира од гомиле, групе по себи, и да постане народ, група за себе.

Битка за тумачење прошлог времена је први од десет протокола дана сутрашњег, којима се данас бавимо. Он нас, одмах, води и у следећи: простор.

II

Простор

Image result for medieval society painting

Простор је трагично разапет: између оног имагинарног, митског, са старих карата, и оног стварног, ту око нас. Илузија о прошлој моћи, та вечна траума бивших империја, и страх од будуће немоћи: оба та осећања преламају се кроз наше мисли о простору.

У данашњем дану и данашњем свету, то је само један мали простор, на рубовима све празнији од људи. Празна села, мале мртве паланке, возови без возног реда који одлазе у једном правцу и притискају велике градове. Одатле, све више људи одлази даље, у друге светове.

Пресецају га многе границе: најчешће склепане на брзину, недовршене, провизоријуми. Исте породице, родови, племена, иста презимена понекад различитих вероисповести, на обема странама граница.

Сам простор је синтеза разних наслеђа: средњоевропског, византијског, отоманског; обичаја, архитектура, писама, стилова; китњасте сецесије, строгог баухауса, соцреализма, модерне. На крајњим границама европског Окцидента и азијског Оријента, одједном.

Као што се борба води за поновно тумачење времена, тако се борба води и за поновно тумачење простора:

“Баш као што нико од нас није изван или изнад географије, тако нико од нас није потпуно слободан од борбе око географије. Та борба је сложена и занимљива јер се не води само војницима и топовима него и идејама, формама, представама и замишљањима.” 

Ове реченице Едварда Саида (“Култура и империјализам”, 1993) као да описују све наше, данашње, односе према простору: неки га и даље, упорно, доживљавају као животни простор, онај немачки Lebensraum, који мора да се шири; неки, опет, као ексклузивистички простор силе, зону унутар које имамо потпун суверенитет; трећи му придају натприродне, сакросанктне, квалитете: наш простор (или барем неки његови делови) су свети.

Истовремено, технологија која продире у наш живот и сваке године помера границе могућег и опсеге доступног, релативизовала је појам и значење простора више него икада раније у историји.

Одлазак је некада значио путовање преко океана, не ретко за цео живот; дуге припреме, тужне опроштаје, суочавање са новим светом (ко више, заиста, Америку у свакодневном језику зове “Нови свет”?), писма која су путовала месецима, често и нове породице и сасвим нове животе. Данас, нискобуџетном компанијом можете отићи до већине тачака Европе за пар десетина евра, а исто вече послати селфи кући у реалном времену.

Беч, Франкфурт, Берлин, Брисел, Истанбул, однедавно чак и Лондон – све је дужа листа градова Европе у које ујутро можемо да одлетимо да нешто обавимо а већ исто вече поново спавамо у свом београдском кревету.

Читав свет – па и онај мали његов део на којем ми живимо – постао је физички много мањи. Наш простор одавно више није само наш: његовим небом лете стотине страних авиона сваке ноћи, његовим друмовима пролазе путници, на улицама његових градова срећемо странце који су сада већ део свакодневице.

Али та медаља има и своју другу страну: оно што смо традиционално сматрали туђим просторима, сада су истовремено и наши. У Вавилонској кули језика на улицама многих европских престоница, све чешће ћете срести и наш језик, заједно и равноправно са свим осталим.

Способност за ново разумевање и другачије емоционално доживљавање простора данас је једна од битних одлика модерности: неко ће се осећати код куће било где на Земљином шару, неко опет неће ни у суседној улици.

А кад дођемо до те, суседне улице, отвара нам се и једна нова визија простора. Насупрот далеким границама, местима старих битака, куполама цркава, свим тим топонимима из велике мапе, то је онај простор у којем се одвија данашњи дан: то су трасе којима иду наши протести, неке зграде које су симболи отпора и друге које су симболи поретка, то су периметри слободе за коју се боримо. Слобода се, заиста, врло често визуелизује као простор, а борба за слободу је и освајање простора, цртање нове менталне мапе.

Свест о времену и свест о простору – та прва два протокола будућности – тако обликују и онај трећи: људе.

III

Људи: шанса или терет?

Image result for medieval society painting

Људи,  који су све старији: већ неколико деценија умире их све више а рађа се све мање, док њихове највиталније генерације и професије – оне које виде своју шансу у светској утакмици – одлазе у свет да окушају своју срећу.

Старост јесте биолошка али је истовремено и психолошка, ванвременска: она је стање духа које обликује посебан тип друштва: конзервативног, несклоног ризицима, учауреног у стереотипе о себи и свету, друштва дубоко фрустрираног и колективно опхрваног осећањима дубоке неправде.

Вертикална друштвена проходност – тај историјски резултат југословенског социјализма – више не постоји. Класе се све више репродукују унутар сопствених, затворених, кругова. Кооптација нових елита је могућа још једино кроз политику. Тиме се оне, истовремено и трагично и комично, претварају у своју супротност – антиелите.

Хронично, ендемско сиромаштво притиска заједницу материјално, али и духовно. Лумпенпролетаријат више није задовољан само хлебом и играма: он, све чешће, захтева да буде и морални судија. Презир према знању, образовању, култури, процедурама и институцијама није само његово природно станиште – велики свињац у којем ти прасићи срећно грокћу – него и његово моћно оружје. Сваки уништени човек то је једно ново радно место. Сваки уништени закон, то је једно поље више за неподношљиву лакоћу популизма. Свако уништено острво лепоте, убијена естетика, то је нови простор за кич.

Машина за млевење људи ради без предаха: она убија њихово самопоуздање, вољу за борбом, осећај узајамне солидарности и емпатије, свест о отпору. Између емиграције и колаборације, тај велики жрвањ меље оне који се нису прилагодили.

Људи су и трагично подељени међу собом: генерацијски, културно, образовно, имовински. Сви су они заробљеници својих предрасуда, узајамних мржњи које се преплићу са љубавима, таоци сопствених страхова и међусобних неповерења.

Људи, то је истовремено и једина шанса друштва, и његов највећи терет.

Људи, у датом историјском времену и на датом простору, обликују и четврти протокол: идеје.

IV

Идеје и капије

Image result for medieval life in paintings

Путујући пророци, прорицатељи судбине, барони медија, дежурни гости по телевизијским студијима, вечити аналитичари, скрибомани, филозофи без доброг разлога: никада досада се у Србији није чуло мање нових идеја и никада их није заступао већи број безначајних протагониста.

Србија је друштво потрошених идеја и непотрошених опсенара.

Идентитет себе и својих веровања очајнички се тражи негде напољу: у форми, у фрази, у симболу, у било чему за шта би могло да се ухвати, као за сидро у узбурканом мору. Конзервативни идентитет се тврдоглаво проналази у негацији Запада, модерни идентитет, опет тврдоглаво, у негацији Истока. Народ који је вековима знао да мудро изабере најбоље од оба света сада узима оно најгоре, осуђен да троши јефтине пропагандне отпатке из великих фабрика историје.

О ћирилици и латиници расправљају они који ни на једном писму не читају ништа. О држави и цркви, они који не верују ни у бога ни у науку. И друге важне области људског знања – историја, медицина, уметност – сазнају се успут, површно, из понеке реченице сумњиве вредности, најчешће непотписане, не ретко фалсификоване, затурене негде по ћошковима интернета. Реченице су постале вредне само само у мери у којој су инструменталне, у којој се, пропагандно, могу искористити као оружје.

Али, свему томе упркос, идеје остају со земље и што их око нас има мање оне су све вредније. Идеје су оно везивно ткиво које нас све спаја у заједницу, у политички народ. Оне су, исто тако, једина ствар по којој ће моћи да нас препознају наши потомци за неколико стотина година.

Идеје су, исто тако, и наша капија према свету, она врата кроз која пролазимо у шири свет у којем живимо и преко којих постајемо целина са њим. Без идеја, та врата би нам била затворена, а како је написао Иво Андрић (Ex ponto, 1919):

“Врата су затворена само на гробљима, на дућанима пропалих трговаца, на кућама у којима је болест или каква друга несрећа и на тамницама.”

Коначно, идеје одређују оптику у којој можемо да видимо постојеће стање, начин на који можемо да се боримо за његову промену, ризик који смо спремни да прихватимо у томе и меру наших очекивања.

Идеје, укратко, битно обликују и пети протокол: наде, циљеве и амбиције.

V

Наде, циљеви и амбиције

Image result for medieval society painting

Читав спектар различитих нада: као дуга после кише. Од парчета хлеба до дана слободе, од мира до правде, од жеље да се буде део света до опсесије да се од тог света сакрије високим зидом. Да ли нас на крају ове дуге заиста чека онај ћуп пун злата из бајке?

Неке од ових нада неће бити остварене; многе хоће, али тек у будућности; тек понека се може остварити одмах. Понекад, као да мазохистички одбијамо и примисао на сваку промену на боље, само зато што нам све жељене промене не могу бити сада и одмах доступне.

Фрагментација циљева је свеобухватна, апсолутна, себична и готово свакодневна: новинари се баве медијима, судије и тужиоци правосуђем, учитељи просветом, лекари здравством, малинари једним ценама а паори другим. Заиста, могу ли штедише у швајцарским францима разумети барикаде против мини хидроелектрана, и обрнуто?

Можемо ли се конституисати као политички народ ако не видимо баш ниједан једини педаљ даље од сопственог дворишта? Где су границе себичности?

Разлике у надама одређују и разлике у амбицијама: козметичке поправке садашњег стања, његова темељна реконструкција, или изградња нечег потпуно новог? Кречење фасаде или темељи зграде? Тачно, одлагањем неизбежног купује се неко време сада, али се зато повећава посао који ће на крају неко морати да се уради. И цена тог посла, коју ће неко морати да плати.

Ми сви живимо под истим небом али немамо сви исти хоризонт, рекао је једном приликом Конрад Аденауер, отац западнонемачког послератног чуда. И заиста, разлике у нашим амбицијама одређују и наше хоризонте, али исто тако и обрнуто.

И разлике у политичким циљевима такође су само рефлекси разлика у амбицијама: институционална или ванинституционална борба, избори или бојкоти, реформе или револуције, прихватање спољног диктата или не.

Да ли смо заболи копље на великој мети и сад је пут наш налик на сунчане стопе, како је певао Дучић (“Херцеговина”) или пут од хиљаду миља почиње првим кораком  (Лао Це)?

На ова питања одговарамо на различите начине: свако од нас, сам за себе, али исто тако и као припадници ширих група у којима формирамо, и са којима делимо, заједничке сентименте, сећања, интересе, очекивања.

У којој мери ће наша одлука бити само наша, а у којој ће на њу утицати, и у коначници је обликовати, све различите групе којима припадамо? Ту долазимо и до шестог протокола: односа појединца и племена.

VI

Појединац и племе

Image result for medieval society painting

“Са људима заједно смрди, али је топло. У самоћама – хладно.” написао је 1938. Мирослав Крлежа (“На рубу памети”).

У породици, задрузи, селу, племену, политичкој странци, компанији, фудбалском клубу, у вери и у нацији – шта је појединац? У егалитарној традицији, чије слојеве у себи проналазимо још из генерација наших предака, појединац је већ вековима – када разгрнемо све слојеве лажне пристојности – увек онај исти реметилачки фактор.

Колективна психологија је дубоко укорењена у култ племена: сви морамо да се држимо заједно, да бисмо се одбранили. Опсесија спољним као непријатељским, подозрење према другачијем као према опасности, жеља за униформношћу, онемогућавали су најспособније да успевају на овом простору. Скоро свако ко је, за две стотине година, хтео да направи нешто изузетно, морао је најпре да оде: Вук и Доситеј, Пупин и Тесла, Црњански и Пекић.

Трибализам је комплексан и вишеструк проблем: у односу на окружење, ближе и даље, он је и даље доминантно етнички, под утицајем светских трендова изражава се исто тако и у кључу обновљених великих идеологија, али – у односу на доминантне унутрашње поделе – трибализам све више постаје и либертаријански. Политичка племена у која смо данас силом прилика подељени тако надилазе оне традиционалне идеолошке поделе: дефинитивно нам је постао ближи неистомишљеник који се заједно са нама затекао у фронту против диктатуре него истомишљеник који је у међувремену постао колаборант.

Али, да ли је све баш трибализам или постоји и солидарност? “Ниједан човек није острво, сам по себи целина.”, писао је Хемингвеј (“За ким звоно звони”). Да ли нас бекство од колективног нужно води у себично? Постоје циљеви које можемо да остваримо и сами, а постоје и они које можемо само удружени са другим људима.

То нас доводи и до седмог протокола: како разликовати утопије од прилика.

VII

Чекајући Годоа: утопије и прилике

Image result for medieval society painting

Једна утопија: о неизбежној и скорој пропасти овог, злог и неправедног, света, о дуго чеканом новом Армагедону у којем ће снаге зла изгубити своју историјску битку да би потом наступило царство блажених.

И друга утопија: о овом, најбољем од свих могућих светова, који ће увидети своје грешке и исправити их, као неки огроман благонаклони сведржатељ, па ће све онда коначно да буде баш онако како смо од почетка веровали.

Обе ове примарне заблуде засноване су на истој илузији о крају историје. Обе се, међутим, сусрећу у две тачке пресека: у првој, нашу судбину у свакој од њих одређује неко други а не ми сами; у другој, од нас се од обе очекује исто: неупитна и некритичка вера у неке спољне, више силе, у скривене потенцијале света. Антиглобалистичког или глобалистичког света, свеједно, већ ко шта од нас изабере за своју нову религију.

Али,  шта смо онда ми? Само сламка међу вихорове, сирак тужни без игђе икога? Племе моје сном мртвијем спава, како је написао велики Његош?

Две фундаменталне историјске заблуде створиле су нам тако дубок и трајан колективни осећај ниже вредности. Било какав помак, било какве промене, било шта – све је то могуће тек онда када га пусте низ воду. Фатализам ове парадигме као да је прожео све поре друштва, од врха до дна: таксисти, надничари, адвокати, лекари, свештеници, проститутке, коцкари, пекари, пилоти, учитељи и пензионери – сви они, као што Бекетови Владимир и Естрагон чекају Годоа, чекају пуштање низ воду.

Међутим, парадоксално, то чекање Годоа као и да постаје одсудна тачка једне нове диференцијације међу нама. Ниједна од наших старих разлика више не изгледа онако драматично као раније: то да ли смо верници или атеисти, богати или сиромашни, модерни или традиционални, да ли смо за Запад или Исток, и шта мислимо о догађајима из прошлог века. Све те старе разлике сада постају мање значајне пред овом једном, новом: неки од нас ће и даље стрпљиво и послушно чекати то пуштање низ воду,  а неки други ће га за то време већ сами пустити низ воду.

Чекати или делати? Народни песник је својевремено тежину те дилеме сликовито описао у Почетку буне против дахија: “Небом свеци сташе војевати; И прилике различне метати.” 

Одговор на нашу данашњу дилему определиће (баш као и пре два века) један однос. који је овде наш осми протокол: однос између страха и знања.

VIII

Страхови и знања

Image result for medieval society painting

Страхови: страх од пораза, од ризика, од конкуренције, од промена, од рата, од глади, од болести, од смрти. Страх од сиромаштва. Страх од различитости.

Србија је у оковима страхова који јој обликују данашњи дан и спречавају је да мисли о сутрашњем. Многи од тих страхова су имагинарни и опасности постоје само у нашој свести. Многи други су преувеличани. Неки су, опет, наметнути споља а неки изнутра.

Култура страха се шири и као да постаје пожељан облик понашања. Њу најпрецизније изражавају симболи: ред, рад и мир, то је оно што се од застрашеног човека очекује да прихвати, без роптања, чак и са осећајем олакшања; не слободу, не једнакост, или братство, те опасне и запаљиве пароле: само ред, рад и мир.

Слобода од страха могућа је зато једино кроз знање: то је у својој основи она иста, стара, хегелијанска слобода. Само човек који зна нема више разлога за страх. Знање – она ватра коју је Прометеј украо боговима – и данас је највећи непријатељ таблоидног поретка.

Зато се тај поредак, у свом очајничком покушају да задржи монопол страха, бори против знања. Та борба се одвија стално и на разним фронтовима: од интернета, преко ружичастих телевизија, до скупштинских говорница, судница и разних лажних универзитета. Као што сваку стопу коју препусти оаза у пустињи немилосрдно осваја песак, тако и сваку стопу Србије коју препусти знање немилосрдно осваја таблоидни поредак.

Није случајно што су најтежи напади поретка усмерени баш на универзитет. Латинска реч universitas значила је целину, универзум, свет. И заиста, наш данашњи универзитет и јесте свет у којем се политички поредак никада није најбоље сналазио, а данашњи таблоидни поредак скоро да очајава. Наиме, све док постоји диплома, коју издаје неки универзитет, и даље постоји једна важна област људског живота коју још увек не регулише политика: то је знање. Неко, дакле, може добити гласове а немати знање (и обрнуто). Онтолошки, ови појмови су у различитим равнима и не могу се међусобно упоређивати.

Аутономија нашег знања од политике тако је остала једна од последњих оаза слободе. Таблоидни поредак је схватио психолошки значај ове битке: у очајничком покушају да обесмисли знање као такво, легије преписаних, плагираних доктората преплавиле су јавни простор. Ипак, од свих је онај један универзитет – Београдски универзитет – био драгуљ у круни. Поредак је у овој бици за свог плагијатора ангажовао једног од најважнијих људи – требало је показати да се може баш све – и њему у подршку ангажовао све замисливе политичке, пропагандне, финансијске ресурсе. Академска заједница је, опет, право да плагијат прогласи плагијатом, па чак и када је у питању финансијски консиљере Фамилије, бранила жестином којом је Црвена армија бранила Стаљинград. Исход је био сличан: Синиша Мали је ову битку завршио као фон Паулус.

И као што је Битка код Стаљинграда срушила мит о немачкој непобедивости, тако је и ова битка око плагијата срушила мит о томе да политика може баш све. На овој тачки није само одбрањено знање – истовремено је побеђен и страх. Новембарска победа у бици око плагијата била је, заиста, прва велика победа онога што ће наредне године постати познато под именом: друштво у покрету.

IX

Друштво у покрету

Image result for homo ludens

Друштво у грчу: у полукораку, у клечању, у пузању, у бауљању, у кретању у круг. Друштво које се плаши покрета, скока, трка.

Стално ишчекивање поклоњене слободе – споља или изнутра – анестезира бол и кочи покрет: ако будемо довољно стрпљиво чекали, неко други ће већ све наше проблеме да реши. Ми смо старе чекалице.

Доминантан пропагандистички наратив гуши заједницу, контаминира речник, обесмишљава све теме јавног говора; бесмислено трућање које нас вуче на дно као велики воденички камен. Не ретко, стиче се утисак да сви и постојимо само зато да би самозвани демијурзи пропаганде имали свој људски материјал, свој пластелин за велики експеримент.

Од пластелина се, наравно, не очекује да говори. Пластелин може много: да иде по митинзима, проводи ноћи по аутобусима, виче, носи транспарент, подиже песницу, потуче се, разбије неки излог, пластелин може понекад да спали кућу или да пуца у леђа. Али пластелин не може да говори. Говор и разговор су за људе од пластелина непотребни, сувишни луксузи.

Симулације политичких дијалога, под бљештавим светлом рефлектора, са значајним изразима лица, ужурбаним учесницима који улазе у неке велике зграде, испраћени погледима оних који остају напољу. Чатам хаус правила и друге фразе чији је циљ да опсене простоту: ако будемо користили речи које звуче значајно, можда ћемо и ми изгледати значајно?

Друштво у грчу памти кратко: људи од пластелина су научени да реагују на једноставне, живописне сензације, као они Павловљеви пси из експеримента. У орвелијанској дистопији, од њих се очекује да све то забораве већ са сутрашњим даном, како би могли да приме нову дозу индоктринације. Не ретко, индоктринација са којом ће се пробудити биће сасвим различита, можда и потпуна обрнута, од оне са којом су заспали претходне вечери.

Упоредо са друштвом у грчу, развија се и друштво у покрету. Оно понекад заиста личи на његов одраз у огледалу: такође бурно реагује на једноставне надражаје, памти кратко, склоно је искључивости. Ипак, друштво у покрету се полако извлачи из љуштуре вештачког и симулованог и шири у слободан простор. Као дете које учи да хода, и оно је најпре несигурно, спорадично, спонтано, понекад и хаотично. Али неумитно добија самопоуздање, организацију и дисциплину.

Друштво у покрету је истовремено и протест, и отпор, и побуна; оно је и штрајк и демонстрација; оно је реформа, али и револуција. Друштво у покрету је данас бојкот а сутра ће бити избор. Друштво у покрету је и графит на зиду, и звиждук на премијери, оно је и подигнута песница и позоришна представа, и скандирање на спортској утакмици; оно је и виц, и псовка и песма. Друштво у покрету је динамичније, инвентивније, предузимљивије, духовитије од статичног друштва, оно има предност иницијативе, драж забрањеног, мистерију новог и неистраженог.

Који је пут друштва у покрету? Оно у себи још увек носи ферменте разних процеса, може да се развије у разним формама и крене у различитим правцима. Оно може да буде само још једна у низу сељачких буна, које су у тренутку букнуле и угасиле се, као када се запали кутија шибица. Може да буде и зачетак шире и амбициозније модернистичке револуције – пламена који ће горети трајно. А може и да буде почетак анархије – апокалиптичног пожара који гута све пред собом.

За оне који верују да су сви будући догађаји унапред одређени, размишљање о свему овоме је беспредметно: биће оно што ће бити. Фатализам и детерминизам, ако од нечега ослобађају, ослобађају од терета пројектовања будућности.

Али за оне друге, за друштво у покрету, управљање сопственом судбином захтева и благовремено промишљање ризика, што нас доводи и до десетог протокола: модела равнотеже.

X

Модели равнотеже

Image result for medieval society painting

Друштво у покрету мора да се прилагоди условима и природи борбе која му је наметнута: још одавно, а са временом све више, то је антитеза класичној политичкој борби у којој се такмиче идеје и они који их износе. Најмање је то борба која се може добити само изборима или само бојкотима, тим класичним формулама политике. За ову борбу друштво у покрету мора да искује нова, сопствена, оруђа и оружја. У том арсеналу биће и бојкота, биће и избора, али ће бити и још много тога другог: ратних варки, изненађења, тактичких потеза, привремених решења, невољних савезника и изнуђених потеза.

Таблоидни поредак је угрозио саме темеље заједнице, подједнако угрожавајући сваку од њених вредности, ма колико те вредности понекад и саме биле међусобно супротстављене. Таблоидни поредак је ангажовао ресурсе, спољне и унутрашње, којима ниједан део друштва, сам, сада не може да се супротстави. Ако друштво у покрету уопште има неке шансе у тој борби, оно их има у успостављању модела равнотеже.

То прво значи да политичка супраструктура, сама по себи, није довољна: политичке странке, покрети, организације. Чак и када би успела да привремено превазиђе своје политичке разлике (а видели смо колико је на то осетљива) она није довољна. Друштво у покрету ће морати да, поред политичара, регрутује још два моћна савезника.

Први је критичка јавност: и институционална (електронски и штампани медији и истраживачки портали) и ванинституционална (друштвене мреже, разни облици герилског маркетинга, протести). Критичка јавност је не само домаћа него и страна: таблоидни поредак је јако осетљив на оно што се у иностранству о њему пише, и друштво у покрету ће морати да гађа то болно место много чешће и много више него до сада. Непријатељу се мора наносити толики интензитет бола, да нови страх, онај од друштва у покрету, учини већим од старог страха, оног од самог таблоидног поретка. У једном тренутку, поредак ће се распасти.

Други моћан савезник је дубока држава: сви они појединци унутар државног и парадржавног апарата који се не мире са постојећим стањем. Чиновник који ће јавности доставити документ о злоупотреби. Судија који ће одбити да одреди притвор прогоњеном човеку. Тужилац који ће покренути истрагу и онда када је то за њега опасно. Полицајац који ће грађанина на протесту физички заштитити од криминалца којег је ангажовала власт. Припадник тајне службе који ће, у оном одсудном тренутку, преко анонимних канала објавити дуго чувани тајни снимак и тако решити неко убиство…

Сва три оружја друштва у покрету: политичка супраструктура, критичка јавност и дубока држава морају да функцинишу дисциплиновано. То није дисциплина коалиције, коју одржава договор о подели интереса, то мора да буде дисциплина покрета отпора, коју одржава виша свест о заједничком циљу.

А шта после?

Класична политичка супраструктура – странке, лидери, посланици, министри – биће још увек нејака и незрела да би јој било поверено потпуно управљање променама. Као човек који се буди из дубоког сна и присећа после дуге амнезије, и она ће многе ствари морати тек да учи, неке по први пут а неке испочетка.

Оптерећена нарцизмом малих разлика, сујетама својих лидера, дугогодишњим паразитирањем на маргинама стварног живота, и наша политичка супраструктура ће још дуго зависити од подршке критичке јавности, која ће је енергизовати, радикализовати, приморавати на нове и веће ризике, терати на кораке од седам миља.

И, у исто време, та политичка супраструктура ће и даље зависити од подршке дубоке државе – која ће морати да је контролише, спречава је да и сама не врши злоупотребе, кочи да не срља…

Нови модели равнотеже, у троуглу: политичка супраструктура – критичка јавност – дубока држава, јесу моторна снага изградње новог система.

Дијалектика супротности које се узајамно контролишу.

XI

Протоколи дана сутрашњег

Image result for medieval paintings machines

Ових десетак сасвим једноставних ствари – разумевање времена и простора, схватање разлика међу људима, производња нових идеја, сагласност нада и амбиција, еманципација појединца од племена, разликовање утопија од прилика, савладавање сопствених страхова кроз освајање знања, стварање друштва у покрету и изградња нових модела равнотеже – данас, више него много када раније, представљају почетак.

Ако промене замислимо као пројекат нове заједничке куће, ових неколико ствари су њени темељи. Без претходних прецизних нацрта тих темеља, не вреди почети са било каквом градњом – као и сваки подухват грађен на песку и овај би се неизбежно срушио.

Израдити нацрте тих темеља, то је задатак данашњег дана. Једном када буду били завршени, они ће бити протоколи дана сутрашњег.