“Dođe vreme kad pogledaš u ogledalo i shvatiš da je ono što vidiš sve što ćeš uvek biti. I onda to prihvatiš. Ili se ubiješ. Ili prestaneš da gledaš u ogledala.”

(Tenesi Vilijems)

Šta spaja Marka Antonija i Ervina Romela, Salvadora Aljendea i Vladimira Majakovskog, Stevana Sinđelića i Milana TepićaErnesta Hemingveja i Vinsenta Van Goga, Merilin Monro i Marinu Cvetajevu, Virdžiniju Volf i Štefana Cvajga? Svi ovi ljudi odlučili su, svako od njih iz nekog svog razloga – a videćemo u daljem tekstu koliko takvi razlozi mogu da budu različiti – da svoje živote okončaju sopstvenom voljom.

Samoubistvo je “čin namernog prouzrokovanja sopstvene smrti” piše u Stedmanovom “Medicinskom rečniku”. Merijem-Vebsterov Rečnik engleskog jezika definiše ga kao: “akt ili slučaj uzimanja sopstvenog života dobrovoljno i namerno”.

Međutim, fenomen kojim ćemo se danas baviti mnogo je širi nego što se to na prvi pogled može zaključiti iz njegovih tehničkih definicija. Samoubistvo u istoriji ljudskog društva i kulture nije bilo izazov samo za psihologe, nego i za istoričare, teologe, filozofe, književnike, slikare i vajare, statističare, pravnike, pa čak i ekonomiste…

 

I

Definicija i njeni problemi

Image result for suicide painting

Samoubistvo, ili suicid – od latinskog suicidium – je “čin uzimanja sopstvenog života”. Pokušaj samoubistva, ili tzv. ne-fatalno suicidno ponašanje, je samopovreda sa izvesnom, ili u najmanju ruku verovatnom, željom da se oduzme sopstveni život, koja nije imala smrtnu posledicu.

Pomognuto samoubistvo je slučaj u kojem jedna osoba indirektno pomaže drugoj da okonča svoj sopstveni život kroz savet koji joj daje, ili sredstva koja joj obezbeđuje, u tom cilju – nasuprot eutanaziji u kojoj druga osoba uzima aktivniju ulogu u tom procesu (čime ćemo se šire baviti u odeljku pet).

Suicidne ideje su misli o okončanju sopstvenog života bez preduzimanja aktivnih radnji koje bi vodile ka tom cilju. One mogu, ali ne moraju, uključiti i više ili manje precizno planiranje ili formiranu nameru.

Ubistvo sa samoubistvom označava slučaj kada se istovremeno oduzima i sopstveni i tuđi život, ili više njih. Poseban oblik ove pojave je tzv. prošireno samoubistvo, gde je ubistvo motivisano viđenjem žrtve kao produžetka samog sebe.

Samoubistvo čiji je razlog osećanje osobe da nije deo društva obično se naziva egoističkim suicidom.

Racionalno samoubistvo je ono kod kojeg je razlog za suicidni čin (obično napisan u tzv. oproštajnom pismu ili nekoj drugoj formi poruke) očigledan i razumljiv svakom prosečnom čoveku (neizlečiva bolest, strah od hapšenja ili neke druge sramote, dugovi, namera da se porodici ostavi polisa životnog osiguranja) dok se iracionalnim naziva samoubistvo učinjeno bez (vidljivog ili jasnog) razloga. Pitanje – kojim su se bavili mnogi pisci – da li se ijedno samoubistvo može smatrati racionalnim je prevashodno filozofske prirode i njime ćemo se detaljnije baviti u odeljku jedanaest).

Altruističko samoubistvo je ono preduzeto radi dobrobiti drugih ljudi. Tipičan primer je starac koji sam okončava svoj život da bi ostavio veću količinu hrane mlađim članovima zajednice koja je u oskudici. U nekim inuitskim tradicijama, na primer, ovakvo samoubistvo smatra se činom za poštovanje i izrazom hrabrosti i mudrosti.

Samoubilački napad je čin motivisan političkim, verskim ili vojnim razlozima, gde samoubica izvodi smrtonosni napad na druge, znajući da će pri tome i sam izgubiti život. On može da bude vid tzv. ratničkog samoubistva (npr. japanske Kamikaze u Drugom svetskom ratu), kojim ćemo se šire baviti u odeljku tri, a nekada ima i primese tzv. mučeničkog samoubistva (kojim se bavimo u odeljku četiri).

Masovno samoubistvo je kolektivni samoubilački čin grupe ljudi u kojoj ga svaki pojedinac vrši pod društvenim i psihičkim uticajem (a ponekad i fizičkim pritiskom) ostalih. Ova pojava je najčešća u verskim sektama gde su svi pripadnici svoju autonomiju volje podredili vrhovnom vođi. Najveći broj poginulih u nekom masovnom samoubistvu zabeležen je u tzv. Masakru u Džonstaunu (Gvajana), 1978. godine kada se u istom danu cijanidom ubilo devet stotina osamnaest sledbenika sekte Narodnog hrama dece Hrista, Džima Džonsa (svaka treća žrtva bila je dete).

Eskapističkim samoubistvom nazivamo onaj sucidni čin koji predstavlja bekstvo iz nepodnošljivih uslova života: u nekim hronikama Aušvica zabeleženi su slučajevi da su se logoraši ubijali tako što bi namerno dodirnuli žice kroz koje je prolazila električna struja.

Uobičajeni glagolski oblik u naučnim istraživanjima i novinarstvu za samoubilački čin je počiniti. Neki preporučuju izraze “završiti samoubistvo”, “uzeti svoj život”, “umreti usled samoubistva”, “ubiti sebe” umesto “počiniti samoubistvo”. Preporučeni novinarski izrazi su “umro usled samoubistva” i “ubio se“. Priručnik Asošijeted Presa, na primer, preporučuje izbegavanje izraza “počinio samoubistvo“, osim u slučaju direktnog citiranja zvaničnih policijskih ili sudskih vlasti. Protivnici izraza “počinio” obrazlažu svoj stav da on implicira da je samoubistvo “kriminalno, grešno ili moralno neispravno“.

 

II

Faktori rizika i statistike

Image result for suicide painting vintage

U tzv. opštoj populaciji (čitav svet, bez obzira na starosne, polne, rasne i kulturne razlike) godišnje se događa dvanaest samoubistava na sto hiljada stanovnika, što znači da je tzv. životni rizik da svoj život okončamo od sopstvene ruke oko 0,5%.

U 2017. godini, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, od ukupno 56 miliona registrovanih smrti u celom svetu, samoubistava je bilo 793.823, što ovaj uzrok smrti stavlja na petnaesto mesto: posle povreda izazvanih saobraćajnim nesrećama, na primer (1,24 miliona) a pre ubistava (405.346) i davljenja (295.210).

Faktora koji utiču na rizik od suicida ima više: mentalni poremećaji; zloupotreba opojnih droga; posebna psihološka stanja, porodične, društvene i kulturne situacije; genetsko nasleđe (od 38% do 55% ukupnog broja slučajeva); iskustvo traume ili gubitka. Neki od njih (na primer mentalni poremećaji i zloupotreba opijata često koegzistiraju). Drugi faktori uključuju: prethodno pokušano samoubistvo; laku dostupnost sredstava izvršenja (na primer, učestanost samoubistva veća je u domaćinstvima koja poseduju vatreno oružje nego u onim bez njega); porodičnu istoriju; moždane traumatske povrede.

Društveno-ekonomski problemi, kao što su nezaposlenost, siromaštvo, beskućništvo ili diskriminacija takođe često služe kao okidači za suicid. Isto tako, samoubistva su ređa u društvima sa većom socijalnom kohezijom i čvršćim moralnim prigovorima protiv tog čina.

Postoje isto tako i traumatične istorijske okolnosti koje direktno utiču na povećanje stope samoubistava. Jedna od njih je rat. Neke primere naveli smo u odeljku četrnaest. Ratni veterani imaju po pravilu veći rizik od samoubistava u odnosu na prosečnu populaciju: ne u svakom individualnom slučaju, ali po zakonu velikih brojeva, kao kombinovana posledica post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP), invaliditeta i trajno narušenog zdravlja usled rata.

***

Mentalno oboljenje je u trenutku samoubistva prisutno u rasponu od 27% do 90% slučajeva, zavisno od zemlje gde je, i vremena u kojem su, vršena ispitivanja. U grupama ljudi koji su već bili hospitalizovani zbog suicidnog ponašanja, stopa rizika do kraja života izmerena je na 8,6% a u grupama hospitalizovanim zbog afektivnih poremećaja na 4%.

Polovina svih samoubica imala je veće depresivne poremećaje (najmanje dve nedelje stalnog depresivnog raspoloženja u najvećem broju situacija, praćenog averzijom prema bilo kojoj aktivnosti); hronične depresije i bipolarni poremećaji povećavaju rizik samoubistva dvadeset puta. Druge psihijatrijske dijagnoze povezane sa bitno povećanim rizikom od samoubistva su: šizofrenija (od 5% do 14%); poremećaji ličnosti (8%), a naročito granični poremećaji ličnosti (50%); opsesivno-kompulsivni poremećaji; post-traumatski stresni poremećaji i poremećaji iz spektra autizma.

U oko otprilike 80% slučajeva, samoubica se video sa lekarom u poslednjih dvanaest meseci pred smrt, u 45% slučajeva u poslednjih trideset dana. Od 25% do 40% samoubica je u poslednjih dvanaest meseci pred suicidni čin imalo stalni kontakt sa profesionalnim psihijatrijskim službama.

Prethodna istorija pokušanih samoubistava je najprecizniji indikator budućeg samoubistva: u oko 20% slučajeva, samoubica je imao najmanje jedan prethodni pokušaj, a od svih koji ikada pokušaju samoubistvo 1% ga i izvrši u roku od narednih dvanaest meseci a čak 5% u narednih deset godina. Akti samopovređivanja nisu obično i pokušaji samoubistva i u većini slučajeva kod tih lica ne postoji viši rizik od samoubistva nego u opštoj populaciji. Neki od onih koji su se već samopovredili, međutim, ipak završavaju život samoubistvom što pokazuje da se rizici samopovređivanja i samoubistva preklapaju.

***

Određeni broj psiholoških faktora povećava rizik od samoubistva. Najčešće, među njima se nalaze: beznađe, gubitak zadovoljstva u životu, depresija, anksioznost, rigidno mišljenje, potiskivanje misli, odsustvo mogućnosti za rešavanje problema, gubitak telesnih ili mentalnih sposobnosti (invaliditet, slepilo, gubitak pamćenja), slaba kontrola ponašanja. Kod starijih ljudi, često se susreće i osećanje tereta za druge ljude.

Na suicid takođe utiču i neočekivani šokovi koji mogu da bitno naruše mentalnu ravnotežu, posebno ako je ona već bila krhka: gubitak člana porodice, razvod braka, ili gubitak posla.

Izvesne crte ličnosti, posebno visoki nivoi neurotičnosti i introvertnosti, takođe su povezani i sa rizikom samoubistva. Ovo je posledica opšteg trenda da su ljudi koji su usamljeni, a osetljivi na stres, mnogo veće potencijalne samoubice od opšte populacije. Sa druge strane, kada govorimo o psihološkim faktorima, nesporno je da optimizam predstavlja jedan od najjačih zaštitnih faktora od suicida.

Drugi psihološki faktori rizika su odsustvo razloga za život i osećaj zarobljenosti u stresnoj situaciji. U suicidnim stanjima, po pravilu, popuštaju uobičajeni mehanizmi kojima mozak reaguje na stres: te promene su kod samoubica zabeležene u poliaminskom sistemu i na hipotalamično-pituitarno-adrenalinskoj osovini.

Društvena izolacija i odsustvo društvene podrške su takođe povezani sa povećanim rizikom od samoubistva, pri čemu se kao značajan činilac javlja i siromaštvo, sa većim relativnim siromaštvom u odnosu na okruženje samoubice kao tipičnom situacijom. U poslednjih dvadesetak godina (od 1997. godine) oko dve stotine hiljada indijskih seljaka počinilo je samoubistvo usled prezaduženosti; sam za sebe govori i podatak iz Kine, gde je samoubistvo tri puta češće u seoskim nego u gradskim područjima, delimično i zbog znatno težeg finansijskog stanja ljudi u tim delovima zemlje.

Na učestanost samoubistava takođe utiče i vreme u godini: frekvencija se po pravilu smanjuje u periodima oko Božića, da bi se onda ponovo povećala u proleće i leto, što su neki istraživači objašnjavali efektima izloženosti suncu. Jedna druga studija je, opet, pokazala da su, za muškarce, dani povećanog rizika od samoubistva njihovi rođendani.

Religioznost, generalno smanjuje rizik od suicida, dok ga određene kulturna tradicije (na primer, da je samoubistvo plemeniti čin) povećavaju. U osnovi, ovome doprinose negativan etički stav koji većina abrahamskih religija ima prema samoubistvu (čime ćemo se detaljnije baviti u odeljku osam) kao i osećaj zajedništva koji pripadnost nekoj religioznoj zajednici stvara.

***

Posle depresije i bipolarnih poremećaja, zloupotreba opijata je drugi najčešći faktor suicidnog rizika. Oba tipa zloupotrebe opijata – hronična i akutna intoksikacija – povezana su sa verovatnoćom od samoubistva. Ovaj rizik se znatno povećava kada je povezan sa drugim faktorima, kao što su mentalni poremećaji ili osećanje gubitka.

Mnoge samoubice su u trenutku vršenja suicida pod uticajem sedativno-hipnotičkih droga, kao što alkohol ili benzodijazepin (zbog psihijatrijskih poremećaja izazvanih kontraefektima kao što su disinhibicija ili simptomi povlačenja). Alkoholizam je povezan sa samoubistvima u 15% do čak 61% slučajeva. Zemlje sa većom prosečnom konzumacijom alkohola ili većom gustinom barova i drugih ugostiteljskih objekata imaju i veću učestanost samoubistava. Između 2,2% i 3,4% lečenih alkoholičara u nekom trenutku okončaju život suicidom. Alkoholičari samoubice su obično stariji muškarci, koji su najmanje jednom već pokušali da oduzmu svoj život.

Između 3% i 35% smrti heroinskih zavisnika događa se usled samoubistva (što je oko četrnaest puta veća frekvencija nego kod opšte populacije). Naročito kod adolescenata, i u kombinaciji sa zloupotrebom alkohola, neurološkim i psihološkim disfunkcijama, heroin predstavlja jedan od najčešćih faktora suicida.

Korišćenje kokaina ili metamfetamina je u visokom stepenu korelisano sa samoubistvom (za razliku od kanabisa, kod kojeg ta korelacija nije zabeležena). Kod kokainskih zavisnika rizik je najveći u tzv. fazi povlačenja. Korisnici inhalanata su takođe izloženi povećanom riziku: oko 20% njih u nekom trenutku pokuša samoubistvo, a čak 65% razmišlja o njemu. Prema nekim istraživanjima, i pušenje je povezano sa rizikom suicida, iako ne postoje precizna naučna objašnjenja zašto bi se psihička predispozicija prema pušenju poklapala sa suicidnom predispozicijom.

***

Postoji povezanost između suicidnosti i određenih zdravstvenih problema, kao što su: hronični bolovi, traume mozga, kancer (statistički, dijagnoza kancerogenog oboljenja udvostručava već postojeći rizik od suicida), otkazivanje bubrežne funkcije, neke autoimune bolesti (lupus), i tako dalje. Preovlađujući osećaj suicidnosti u takvim slučajevima ostaje i posle prilagođavanja depresivnim bolestima i zloupotrebi alkohola.

Poremećaji sna (insomnia, apnea) su takođe faktori rizika koji vode do depresije i, u ekstremnim slučajevima, samoubistva. U nekim slučajevima, poremećaji sna mogu da predstavljaju i samostalni faktor rizika, nezavisno od depresije.

Neka druga patološka medicinska stanja (hipertiroidizam, Alchajmerova bolest, tumor na mozgu, sistemski lupus) dovode do simptoma nalik onima koje srećemo kod poremećaja raspoloženja i tako povećavaju rizik samoubistva. Sličan je i kontraefekat nekih lekova (kao što su beta blokeri  i steroidi). Infekcija parazitom Toxoplasma gondii (tzv. toksoplazmoza) je takođe povezana sa suicidnim rizikom, usled izmenjene neurološke aktivnosti izazvane imunološkim odgovorom. Konačno, istraživanja su pokazala i veze između samoubistva i života u mikro-sredinama sa jako zagađenim vazduhom.

***

Traume su takođe faktor suicidnog rizika, kako kod dece tako i kod odraslih: samoubistva se doživljavaju, i dešavaju, kao jedini oblik bekstva od nepodnošljivih maltretiranja ili predrasuda okoline. Preživljene seksualne zloupotrebe u detinjstvu povećavaju ukupan rizik od suicida za oko 20%. Intenzivan osećaj odbačenosti i neprijateljstva, rano u životu, takođe ima negativne posledice na izgradnju sposobnosti za rešavanje problema, kao i na formiranje trajnih sećanja – pri čemu i jedno i drugo često za posledicu imaju suicidne tendencije.

Zavisnost od kockanja je povezana sa povećanim suicidnim tendencijama i većim brojem pokušajima samoubistva u odnosu na opštu populaciju: između 12% i 24% patoloških kockara pokušaće samoubistvo bar jednom. Stepen samoubistava članova porodice patoloških kockara je tri puta veći u odnosu na opštu populaciju. Najčešće, patološki kockari su izloženi i drugim faktorima suicidnog rizika: mentalnim bolestima, alkoholizmu i zloupotrebama opojnih droga.

Genetika utiče na sklonost ka samoubistvu: porodična istorija suicida, posebno kod majke, pogađa decu više nego adolescente ili odrasle. Analize rađene na porodicama sa usvojenom decom, kod kojih ovaj fenomen nije uočen, potvrdile su hipotezu istraživača da se ne radi o imitaciji ponašanja nego o naslednom faktoru.

Podaci u kojem se stepenu samoubilačke sklonosti prenose na decu različiti su: kod suicidnih ideja, verovatno je da će svaki treći biološki potomak (36%) naslediti sklonost roditelja, dok će kod pokušanih samoubistava to biti tek svaki šesti (17%).

 

III

Granični slučajevi (1): ratnici

Ratnici se ne bave opasnim poslom, oni se bave smrtonosnim poslom: kao što je sastavni deo pekarovog posla da bude beo od brašna, tako je i sastavni deo ratnikovog posla da ubija i da bude ubijen.

Ratnici, međutim, nisu samoubice. Bez obzira za šta se bore, i da li je cilj njihove borbe više ili manje prihvatljiv nama koji danas, sa distance koja se meri vekovima, decenijama ili možda danima, o njemu sudimo, oni svi žele da se iz rata vrate živi i nepovređeni.

Ratnici mogu biti i kukavice i junaci – često je granica između ta dva pojma mnogo manje jasna nego što nam to izgleda čitajući junačke pesme – ali, u suštini, u istoriji ratovanja mi vrlo retko srećemo tzv. ratnička samoubistva.

Čak ni herojska odbrana Termopila, 480. godine p.n.e. u kojoj je legendarnih tri stotine Spartanaca (Herodot ipak navodi broj između pet i šest hiljada) punih dvadeset dana branilo nadmoćnijim Persijancima prolaz prema Atini i Sparti nije bila samoubistvo. Oni su se – i to se ponovilo, toliko puta u istoriji, od tvrđave Alamo u Teksasu do karaule Košare na Kosovu – jednostavno borili do poslednjeg čoveka. Smrt, u takvim borbama, nije rezultat odluke da se okonča sopstveni život, nego posledica borbe.

Ratnička samoubistva događaju se, dakle, izuzetno retko: obično onda kada vojnik ne želi da bude zarobljen od neprijatelja jer je svestan da će se svakako suočiti sa ponižavajućom, bolnom i sporom smrću. Takvih primera je bilo u Prvom srpskom ustanku (Stevan Sinđelić na Čegru, 1809. godine), Drugom svetskom ratu (kako na Istočnom frontu tako i na Balkanu),  u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (major JNA Milan Tepić u Bjelovaru, septembra 1991. godine), među sovjetskim borcima u Avganistanu (1979 – 1989) i ruskim u Siriji (2015 – 2018).

Zajedničko za sve ove slučajeve je da se ne radi o unapred planiranim samoubistvima koja su deo vojne taktike, nego o postupcima iznuđenim sticajem nepovoljnih okolnosti koja su rezultat trenutne odluke. Međutim, čak i u ovim slučajevima, smrt (iako posledica sopstvene odluke) je samo sastavni deo, zapravo poslednji čin, borbe: ratnik ju je prouzrokovao samom sebi ali i neprijateljiskim borcima koji su se u tom trenutku zatekli u njegovoj blizini.

U nekim slučajevima, međutim, u toku borbenih dejstava događaju se i klasična samoubistva, najčešće oficira: istorija je zabeležila slučajeve poljskog kapetana Vladislava Raginisa koji se bacio na granatu nakon što su Nemci opkolili njegov položaj u Bici kod Vizne (septembar 1939); nemačkog kapetana Hansa Langsdorfa koji je potonuo zajedno sa svojim brodom Admiral Graf Spe kod Montevidea (decembar 1939) i japanskog general-lajtnanta Jošicugu Saita, koji je, ranjen i opkoljen od američkih vojnika, izvršio ritualno samoubistvo u pećini na ostrvu Sajpan (jul 1944).

Postoje, naravno, i izuzeci od ovih pravila: japanski piloti kamikaze (u originalu: Tokubetsu Kōgekitai, “božanski vetar”) izvodili su u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata (oktobar 1944. – avgust 1945) unapred pripremljene samoubilačke napade na savezničke ratne brodove na Pacifiku. Ovi napadi su se okončavali udarom aviona u brod i pogibijom pilota. Samurajska tradicija da se smrt smatra izborom koji je prihvatljiviji od poraza, zarobljavanja i sramote bila je duboko ukorenjena u ratničku kulturu Japanaca i predstavljala je sastavni deo tzv. Bušido kodeksa.

 

IV

Granični slučajevi (2): mučenici

Image result for Jan Palach

Januara 1969. godine student istorije na Karlovom univerzitetu u Pragu, Jan Palah (20), spalio se u centru grada, na Vaclavskim namestima, u znak protesta zbog sovjetske okupacije Čehoslovačke, avgusta prethodne godine. Umro je u bolnici, tri dana kasnije.

Jan Palah je tako izvršio tzv. mučeničko samoubistvo. Za razliku od klasičnog samoubistva, koje je uvek duboko ličan a često u racionalnom smislu i neobjašnjiv, čin – njegovo je imalo jasnu i duboku političku poruku. Sama sahrana se pretvorila u protest desetina hiljada ljudi, višegodišnje bizarno preganjanje tajne službe i disidenata oko njegovih posmrtnih ostataka isto tako, pa je čak i obeležavanje dvadesete godišnjice ovog događaja, 1989, označilo početak masovnih protesta koji su tri meseca kasnije doveli do tzv. plišane revolucije.

Neki Janovi savremenici tvrdili su da je njegov protest zapravo bio suptilniji: ne protiv sovjetske okupacije nego protiv nepodnošljive lakoće sa kojom su i češka i slovačka inteligencija prihvatile tu okupaciju. Bilo jedno ili drugo, Jan Palah je svakako ušao u češku istoriju u dvadesetom veku, baš kao što je njegov sunarodnik i imenjak Hus (kojeg je inkvizicija spalila samo stotinak metara dalje) to učinio pet i po vekova ranije.

Istorija poznaje još primera tzv. mučeničkih samoubistava: već naredne, 1970. godine, primer Jana Palaha sledio je grčki student Kostas Georgakis (22), koji se spalio u italijanskom gradu Đenovi u znak protesta protiv grčke vojne hunte. Samoubistva crnačkih robova na američkom Jugu u XIX veku, opisana u abolicionističkoj literaturi; samospaljivanja budističkih monaha u Južnom Vijetnamu protiv režima Ngo Din Dijema, sredinom šezdesetih godina XX veka; štrajk glađu do smrti pripadnika IRA u britanskim zatvorima 1979. godine; samoubistvo poljskog hemičara Pjotra Ščesnog u Varšavi, oktobra 2017. u znak protesta protiv populističke politike poljske vladajuće stranke.

Neka mučenička samoubistva – kao na primer Palahovo – ostala su zapisana u svetskoj istoriji. Njihov herojski čin oblikuje kolektivnu svest milona ljudi i na njemu se vaspitavaju buduće generacije. Mnoga, međutim, nisu. Poljak Rišard Sivjec – koji je, istim povodom, izvršio isti čin, samo u Varšavi neka četiri meseca ranije (neki smatraju da je verovatno poslužio i kao inspiracija Palahu) – ostao je uglavnom anoniman. Cinik bi rekao da je češki student bio bolji materijal za mit od šezdesetogodišnjeg poljskog računovođe, oca petoro dece. Ili bi racionalnije objašnjenje bilo da je poljska tajna služba bila efikasnija od čehoslovačke u širenju lažne priče kako se radilo o pijancu koji je neoprezno pušio i zapalio se votkom kojom je bio poliven?

***

Šezdesetih godina prošlog veka, zapadnonemački tabloid Kvik prvi je objavio priču o jednom vojniku 714. pešadijske divizije Vermahta, koji je 20. jula 1941. u Smederevskoj Palanci streljan nakon što je odbio da učestvuje u ubijanju civila. Par godina kasnije je socijaldemokratski poslanik u Bundestagu, Frajher Ostman von der Lej, identifikovao ovog vojnika kao Jozefa Šulca. U Smederevskoj Palanci mu je podignut spomenik, Zastava film je 1973. snimila film o njemu, novinar Politike je putovao u Nemačku a Jozefov brat Valter je iste godine doputovao u Srbiju. Iako je nemački Vojni arhiv u Frajburgu još 1972. godine pronašao dokument iz kojeg se jasno videlo da je Jozef Šulc poginuo u borbama još prethodnog dana, mit je ostao isuviše jak da bi se neko posle ozbiljnije bavio utvrđivanjem tačnog identiteta mladog nemačkog vojnika koji se, iz steljačkog voda, bez šlema, zaputio pravo među taoce koje nije hteo da strelja. U prigodnim ceremonijama u Smederevskoj Palanci učestvovali su, uostalom, i dva nemačka ambasadora u Beogradu: Horst Grabert (1981) i Vilfred Gruber (1997).

Priča je ostala obavijena velom misterije, ali daleko od toga da je jedina takve vrste koja je zabeležena u Evropi. Tako se poljski Jozef Šulc zvao Oto Šimek, Austrijanac, imao je 19 godina i streljan je 14. novembra 1944. nakon što je odbio da učestvuje u ubistvu jedne poljske porodice.

Šta možemo da zaključimo o postupcima Šulca i Šimeka (ma kako se oni zaista zvali). Nesumnjivo, njihov čin je, u datoj situaciji, bio više nego moralan – on je bio herojski; svojom voljom, odabrali su mučeničku smrt – po mnogo čemu nalik ranohrišćanskim mučenicima; ali, možemo li i da ih smatramo samoubicama?

Nema sumnje da su, u ratnim okolnostima, vrlo dobro znali koje posledice će njihov čin (ili, pre, njihovo odbijanje da učestvuju u činu koji im je bio nametnut) proizvesti. Tehnički, svakako postoji razlika između Palahovog aktivnog i Šulcovog pasivnog mučeništva; Šimek je, recimo, bio vrlo pobožan mlad čovek i nikada ne bi sebi dozvolio čin samoubistva:

“Osećam se veselo. Šta mi imamo da izgubimo? Ništa, osim naših jadnih života, jer oni ne mogu da ubiju naše duše. Kakva nada! Danas idem na Nebo, gde me čeka Stvoritelj.” – napisao je Oto Šimek u poslednjem pismu iz vojnog zatvora pred streljanje.

Izvesno, cena kolaboracije je kod Palaha u Pragu, Georgakisa u Đenovi i budističkih sveštenika u Sajgonu manja nego kod Šulca u Smederevskj Palanci ili Šimeka u poljskom Tarnovu: ovi prvi su mogli da nastave svoj život ne radeći pri tome baš ništa da pomognu onom zlu protiv kojeg su se borili; ovi drugi su, da bi nastavili svoj život, morali da uzmu tuđi. I jedni i drugi, videli smo, razrešili su svoje dileme tako što su prekratili sopstveni život, na ovaj ili onaj način – i zbog toga ih, iako vrlo uslovno, možemo svrstati u samoubice.

 

V

Granični slučajevi (3): eutanazija

Image result for Forced suicide painting

Eutanazija (ubistvo iz milosrđa) je čin namernog prouzrokovanja ili omogućavanja smrti trećeg lica, sa ciljem otklanjanja bola koje ono trpi. Eutanazija predstavlja hibridan pojam, koji u sebi sadrži sastavne elemente dva druga pojma: samoubistva (suicida) i ubistva (homicida). Dok su u klasičnim slučajevima i voljna (odluka) i materijalna (čin) komponenta spojene u jednoj ličnosti (kod ubistva su i odluka i sam čin izvršenja na ubici, a kod samoubistva na samoubici) u slučaju eutanazije ove dve komponente su odvojene.

Voljna komponenta ostaje na samoubici (sem kod izuzetaka kojima ćemo se kasnije detaljnije baviti) a materijalna na licu koje mu pomaže da obavi taj čin (ili taj čin, ponekad, vrši umesto njega). U tom smislu, može se reći da je eutanazija njihov zajednički čin.

Differentia specifica eutanazije (koja je razlikuje od drugih oblika tzv. pomognutog ili asistiranog samoubistva) jeste prisustvo teške, po pravilu neizlečive, bolesti praćene teškim bolovima ili drugim vidovima suštinskog i nepovratnog pogoršanja kvaliteta čovekovog života (na primer, potpuno odsustvo svesti u slučajevima kome ili moždane smrti). Eutanaziju treba razlikovati i od lekarski (medicinski) pomognutog samoubistva: u ovom drugom slučaju reč je o postupku kojim lekar samo stavlja na raspolaganje bolesniku sredstvo da on sam okonča sopstveni život ili mu savetom pomaže da to učini.

Postoji više vrsta eutanazije:

  • dobrovoljna – na zahtev lica koje je fizički i mentalno sposobno da samo donese kompetentnu odluku;
  • nedobrovoljna – kod lica koje nije u stanju da donese kompetnentnu odluku, fizički, psihički ili starosno (osoba u komi, novorođenče, neuračunljivo ili teško mentalno bolesno lice) – na zahtev druge ovlašćene osobe (bliskog srodnika ili staratelja određenog sudskom odlukom);
  • pasivna – izostavljanjem lečenja (nelečenjem, uskraćivanjem lekova ili drugih vidova terapije) tako da se lice pusti da umre;
  • aktivna – postupak kojim se lice direktno usmrćuje (najčešče, ubrizgavanjem smrtonosne injekcije).

***

Sama reč potiče iz stare Grčke (εὐθανασία; “dobra smrt”: εὖ, eu; “dobra” + θάνατος, thanatos; “smrt”), iako ju je, po prvi put, u nekom tekstu upotrebio rimski istoričar Svetonije, opisujući rimskog imperatora Oktavijana Avgusta koji je “umro brzo i bez bola, u rukama svoje žene Livije, iskusivši eutanaziju koju je želeo”.

U medicinskom kontekstu, izraz po prvi put koristi engleski filozof Frensis Bekon u svom delu Euthanasia medica, početkom XVII veka, u kojem je reč po prvi put upotrebljena u engleskom jeziku. Bekon opisuje “laku, bezbolnu, srećnu smrt, u kojoj je odgovornost lekara da olakša fizičke patnje tela”; sposobnost da dovede do ovakve smrti Bekon smatra znanjem koje imaju samo vrhunski lekari i koje on izjednačava sa umetnošću – umetnošću umiranja (ars moriendi). Bekon poznaje dve vrste eutnazije: tzv. unutrašnju eutanaziju (euthanasia interior), ili pripremu duše za smrt, i spoljnu eutanaziju (euthansia exterior), ili izazivanje bezbolne telesne smrti.

Konačno, sredinom osamnaestog veka, u prvoj velikoj (68 tomova) nemačkoj medicinskoj enciklopediji (Grosses vollständiges Universal-Lexicon) koju je 1731. počeo da izdaje lajpciški knjižar i izdavač Johan Hajnrih Zedler (poslednji tomovi izdati su posle njegove smrti, 1754) po prvi put se pojavljuje i odrednica o eutanaziji:

“Eutanazija: vrlo nežna i brza smrt, koja se događa bez bolnih grčeva. Reč potiče od ευ, bene, dobro, i θανατος, mors, smrt.”

U kontinentalnim evropskim zemljama, pod katoličkom tradicijom, eutanazija je, baš kao i običan suicid, vekovima osporavana u sklopu drugih temeljnih verovanja judeo-hrišćanske tradicije: Toma Akvinski (1225-1274) je smatrao da je takva praksa u suprotnosti sa našim prirodnim ljudskim instinktom za preživljavanje, a tu teoriju su kasnije zastupali i Fransoa Ranšen (1565-1641), francuski lekar i profesor medicine i Mišel Budeven (1601-1681), lekar i profesor.

Uprkos teološkim primedbama, o eutanaziji se piše u filozofskim, pravnim i medicinskim spisima: najpre Tomas Mor u “Utopiji” (1516), onda engleski pesnik Džon Don (1624), a je potom i šleski pravnik Kaspar Kestel, u svojoj doktorskoj disertaciji De pulvinari morientibus non-subtrahend (“O jastuku kojem umirućem ne treba oduzeti”), 1678. pokrenuo raspravu na ovu temu.

Kestel u ovom tekstu opisuje različite običaje koji su krajem XVII veka u kontinentalnoj Evropi primenjivani da bi se ubrzala smrt neizlečivog bolesnika (između ostalog i naglo uklanjanje jastuka, za koje se verovalo da donosi brzu smrt). Kestel – kao i njegovi sledbenici, Filip Jakob Spener, Veit Ridlin, Johan Georg Krinic – nije odobravao ove metode smatrajući ih “protivnim Bogu i Prirodi”.

Članovi porodica, lekari, a ponekad i sveštenici rane moderne Evrope često praktikuju eutanaziju, koristeći razne tehnike: puštanje krvi do smrti, gušenje ili odnošenje bolesnika iz kreveta i polaganje njihovih tela na hladnu zemlju.

U devetnaestom veku, nemački lekar i profesor, Karl Fridrih Hajnrih Marks, oslanjajući se na Bekonovo učenje, piše da:

“…lekar ima moralnu dužnost da olakša patnje umirućeg bolesnika kroz ohrabrenje, podršku ili otklanjanje koriščenjem lekova.”

Ovakvo “olakšanje smrti” je svakako odražavalo duh tog vremena, onaj tipičan nemački zeitgeist, ali ga je u medicinski kanon po prvi put uneo Marks, koji je naglasio i suštinsku razliku između teološke brige za dušu bolesnih ljudi i fizičke brige i medicinskog tretmana koji obezbeđuju lekari.

Sa devetnaestim vekom, napredak hemije donosi dva nova sredstva za eutanaziju: najpre morfijum, kojeg prvi koristi američki hirurg Džon Voren (1848), a onda i hloroform, kojeg otkriva britanski lekar Džozef Bular iz bolnice u Sauthemptonu (1866).  I jedan i drugi su najpre anestetici koji se koriste pri operacijama, ali već 1870. na jednom predavanju u Birmingemu, učitelj Samjuel Vilijems predlaže da:

“…u svim slučajevima beznadežnih i bolnih oboljenja treba priznati dužnost postupajućeg lekara, kada god to zaželi pacijent, da mu da hloroform, ili drugi anestetik koji bi ga mogao zameniti, kako bi pacijenta odmah uspavao, a zatim mu omogućio brzu i bezbolnu smrt; sve potrebne mere predostrožnosti treba preduzeti kako bi se sprečile moguće zloupotrebe takve dužnosti; i primeniti mere kako bi se, van svake mogućnosti razumne sumnje, ovo olakšanje učinilo samo na izričitu želju pacijenta.”

***

Sa dvadesetim vekom po prvi put se pojavljuju lekari, filozofi i psiholozi koji eutanaziju počinju da tretiraju i kao prinudni, a ne samo dobrovoljni, način prestanka života. Na toj tački ona prestaje da bude samoubistvo i počinje da bude i ubistvo. Ne slučajno – već sredinom veka videće se i zašto – najviše takvih teoretičara je u Nemačkoj i Austriji.

Prvi od svih njih bio je jedan Austrijanac: Adolf Jost, psiholog, u svom tekstu “Pravo na smrt” (Das Recht auf den Tod) iz 1895. godine, tvrdi da odluka o smrti svakog pojedinačnog organizma (čoveka) u krajnjoj liniji pripada socijalnom organizmu (državi). Nasuprot “dekadentnog anglosaksonskog sistema” u kojem ova odluka pripada pojedincu, smatrao je Jost, država “mora posedovati smrt – mora imati pravo da ubije – da bi društveni organizam održala kvalitetnim, vitalnim i zdravim.”

Ironija sudbine je da je sam Jost (ovaj tekst je napisao kada je imao dvadeset jednu godinu) poživeo svega trideset četiri. Nakon što je završio doktorat iz psihologije u Getingenu, 1897. jedno vreme je živeo u Grenoblu u Francuskoj, pa u Gracu da bi već 1907. zdravlje počelo da mu se narušava. Na svom poslednjem putu – u Berlin, 1907. – patio je od teških oblika paranoje, sa sve češćim epileptičnim napadima, pa ga je završio u psihijatrijskoj bolnici, gde je i umro oktobra 1908. Autopsija je kao uzrok smrti ustanovila meningitis.

Ernst Hekel (1834-1919), nemački filozof, prirodnjak, zoolog, profesor i lekar, predlaže da se “duševno i telesno neizlečivi bolesnici pobiju na bilo koji prikladan i bezbolan način“.

Ovo pitanje razmatraju i pravnik Karl Binding (1841-1920) i psihijatar Alfred Hoh (1865-1943) u svojoj knjizi “Dozvoliti uništenje života koji nije vredan življenja” (Die Freigabe der Vernichtung lebensunwerten Lebens) 1920. godine, oni zagovaraju ubijanje “mentalno i intelektualno mrtvih” i onih koji su izgubili “sav objektivan i subjektivan kvalitet života“. Takve ljude nazivaju “balast egzistencijama“.

Paradoks je da je mlađi od dva autora ove knjige, Hoh, izgubio svoj položaj profesora i direktora psihijatrijske klinike u nemačkom gradu Frajburgu kad su nacisti došli na vlast (jer je bio oženjen Jevrejkom) i, u nastupu depresije, sopstveni život okončao samoubistvom 1943. godine.

Preko knjiga, novina i filmova, ovu tezu prihvataju nacisti već od polovine te decenije, formirajući tako dominantno javno mnenje: Hitler ih naziva “beskorisnim jedačima” a sve više oportunista u naučnoj zajednici, na jedan ili drugi način, pruža podršku ovom konceptu.

Međutim, jedno ubistvo teško hendikepiranog deteta u nacističkoj Nemačkoj, 24. jula 1939. godine biće kasnije opisano u emisiji BBC-ja “Genocide Under the Nazis Timeline” kao “prvi slučaj eutanazije sponzorisane od strane države”. Učesnici u ovom ubistvu bili su: roditelji deteta, Hitlerov kabinet i Komitet Rajha za naučnu registraciju ozbiljnih i urođenih bolesti. Muško dete – zvalo se Gerhard Krečmar – rođeno je slepo, bez udova, patilo je od stalnih grčeva i mentalno je bilo na nivou idiota.

Ovaj slučaj je bio osnova za nacistički dekret o “ubistvima iz milosrđa” koja su, u narednih šest godina, primenjena na oko tri stotine hiljada mentalno i fizički hendikepiranih ljudi. I dok je mali Gerhard ubijen uz pristanak svojih roditelja, većina od između pet i osam hiljada dece nad kojom je primenjen program T4 bila je nasilno oduzeta iz njihovih porodica.

Program T4 (skraćenica od Tiergartenstraße 4, adrese u Berlinu na kojoj se nalazilo specijalno odeljenje Kancelarije Rajha zaduženo za ovu akciju) dobio je zamah 14. januara 1940. godine kada su u upotrebu uvedeni kamioni opremljeni instalacijama sa otrovnim gasom u koje su bolesne ljude uvodili obmanjujući ih pričom o “novoj bolnici u koju idu”. Kamioni sa gasom su, sami, omogućili nacistima eutanaziju preko sedamdeset hiljada odraslih Nemaca koji nisu odgovarali željenim genetskim standardima.

Da li se nacistički program T4 uopšte može smatrati eutanazijom u klasičnom smislu te reči? Ako pođemo od savremenog značenja pojma eutanazija, očigledno je da je ova reč – u nacističkoj Nemačkoj – upotrebljena samo kao eufemizam kojim se prikrivao jedinstveni i sveobuhvatni program genocida, u kojem su ljudi ubijani na osnovu širokog spektra kriterijuma koji su se kretali od fizičkih i mentalnih hendikepa, preko religioznih uverenja (Jevreji), etničke pripadnosti (Sloveni) ili državi neprihvatljivih individualnih opredeljenja (homoseksualci).

Međutim, činjenica je i da nacistički koncept “eutanazije”, bez obzira na terminologiju, predstavlja samo krajnji, brutalni i u praksi sprovedeni socijalni koncept čiji su istorijski i filozofski koreni, videli smo, i širi i stariji od samog nacizma i potiču od različitih naslaga eugenike i socijalnog darvinizma, sa zajedničkim ciljem da diskredituju samu ideju tradicionalnog morala i etike.

***

Epohu posle Drugog svetskog rata označila je postepena dekriminalizacija eutanazije, koja se odvijala na različite načine: kroz sudsku praksu (odluka britanskog suda u slučaju R v Adams, 1957; odluka Vrhovnog suda Japana u slučaju Nagoja, 1962: slučaj Postma u Holandiji, 1973; presuda Vrhovnog suda SAD, u slučaju Washington v. Glucksberg, 521 U.S. 702 (1997), odluka Saveznog ustavnog suda Nemačke, 2014; slučaj Carter v. Canada (AG) u Kanadi, 2015; odluka Ustavnog suda Indije, 2018, itd) i kroz zakonodavne promene (član 115 Krivičnog zakonika Švajcarske, 1942; posebni zakoni u Holandiji (2001), Belgiji (2002) i Luksemburgu (2008); Zakon o dobroj smrti u Južnoj Koreji, 2018. itd).

Izraelski Kneset se 2005. godine u rešavanju ovog pitanja suočio sa dodatnim problemom, imajući u vidu da judaizam izričito zabranjuje čoveku da oduzme tuđi život. Poseban panel od pedeset osam filozofskih, medicinskih, pravnih i verskih stručnjaka izradio je za parlament originalan predlog: u mašine za održavanje života terminalnih bolesnika biće ugrađen poseban tajmer, koji će upozoriti da će se mašina sama isključiti u narednih dvanaest sati. Pod normalnim okolnostima, medicinsko osoblje će mašini izdati komandu da nastavi sa radom; u slučajevima kada su ispunjeni zakonski uslovi (želja pacijenta i mišljenje lekarske komisije) ova komanda neće biti izdata i mašina će se isključiti. Tako, život čoveka, tehnički gledano, neće oduzeti drugi čovek, nego mašina – koja ni ne može da prekrši verski zakon.

Da li je eutanazija moguća nad licima koja nisu bolesni od neizlečive bolesti, ali se nalaze u situacijama kada su onemogućena da sama izvrše samoubistvo? Sa ovim pitanjem suočili su se belgijski pravnici i lekari 2013. godine. Frank van der Bleken (1964), serijski silovatelj i ubica osuđen na doživotnu robiju još krajem 1980-tih godina, izrazio je prvi put želju da mu se omogući eutanazija 2011. godine, obrazlažući je “psihički nepodnošljivim stanjem” u kojem se nalazi. Sudske, zatvorske i medicinske vlasti pokušavale su da ovo pitanje reše kroz psihijatrijski tretman, ali je Frank bio uporan, tvrdeći kako mu ne treba omogućiti da “bilo kada ponovo bude na slobodi jer je opasan po društvo” i kako je eutanazija jedini način da društvo bude bezbedno od njega, a da njegovo mučenje prestane. Nadležna medicinska komisija je njegov zahtev konačno usvojila početkom januara 2015. godine, da bi je ministar pravde, pod pritiskom javnosti, poništio posle samo tri dana. Frank je prebačen iz svog zatvora u Brižu u zatvorsku psihijatrijsku bolnicu u Gentu gde se još uvek nalazi.

Danas je aktivna eutanazija dozvoljena, pod određenim uslovima, samo u Kanadi, Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, Švajcarskoj, Švedskoj, Nemačkoj i Japanu i deset američkih saveznih država. Pasivna eutanazija je dozvoljena u većini zemalja Evropske unije, Indiji, Argentini i preostalim američkim saveznim državama. Bilo koji oblik eutanazije je izričito zabranjen samo u Poljskoj, Meksiku, Turskoj i na Filipinima.

 

VI

Granični slučajevi (4): prinudna samoubistva

Image result for Forced suicide painting

Prinudno samoubistvo (eng. forced suicide) je u stvari jedan poseban vid smrtne kazne u kojem je žrtva prinuđena da izvrši samoubistvo kako bi izbegla alternativne opcije koje su za nju objektivno (ili subjektivno) mnogo gore: spora smrt usled torture; hapšenje, mučenje ili ubijanje članova porodice, prijatelja ili saboraca; ljaga na porodičnom imenu, i tako dalje. U toj situaciji se osuđenom licu daje potrebno oruđe ili oružje (otrov, mač ili pištolj) i onda ono ostavlja samo u kratkom vremenskom periodu u kojem ima mogućnost da izvrši samoubistvo.

Prinudno samoubistvo je bilo omiljeni metod egzekucije pripadnika aristokratskih klasa u antičkoj Grčkoj i Rimu: poznati su slučajevi filozofa Sokrata i Seneke, ali i vojskovođa Bruta, Marka Antonija i generala Gneusa Korbula; čak tri rimska imperatora (Neron 68, Oto 69. i Flavije Sever, 307. godine naše ere) bila prinuđena da izvrše samoubistvo suočena sa pobunom sopstvene pretorijanske garde koja bi ih inače svakako ubila.

Prinudno samoubistvo poznato je i u drugim kulturama: takav je indijski sati u kojem se od udovice očekuje da se sama spali na posmrtnoj lomači svog supruga, ili japanski sepuku, ritualno samoubistvo samuraja koji su prekršili strogi kodeks ratničke časti.

U toku Drugog svetskog rata, Hitler je od svojih komandanata očekivao da izvrše samoubistvo da ne bi pali u ruke neprijatelja: tako je Fridrihu fon Paulusu, u opkoljenom Staljingradu, poslata radio poruka da – kao novoproizvedeni feldmaršal – on treba da izvrši samoubistvo (ili bude ubijen od neprijatelja u nekoj potpuno nepotrebnoj vojnoj akciji) da ne bi bio zarobljen. Poznato je da je fon Paulus odbio obe ove sugestije, otišao u sovjetsko zarobljeništvo, izašao iz njega i život završio kao direktor Vojnoistorijskog instituta novoformirane Istočne Nemačke u Drezdenu, četrnaest godina kasnije.

Još jedan od proslavljenih nacističkih vojnih komandanata, general Ervin Romel, bio je prinuđen da izvrši samoubistvo. Kada su, posle neuspelog atentata na Hitlera 20. jula 1944. godine, neki od uhapšenih pod torturom odali njegovo ime kao čoveka čiju su podršku pučisti uživali, javno suđenje čuvenoj “Pustinjskoj lisici” bilo je suviše kompromitujuća opcija čak i za naciste. Zato su, 14. oktobra 1944. godine, dva SS generala došla u Romelovu kuću u Ulmu, gde su ga suočili sa tri opcije: da ode u Berlin i sam se odbrani pred Hitlerom; da bude uhapšen i odveden pred tzv. “Narodni sud”, ili da izvrši samoubistvo. U prva dva slučaja bila bi uhapšena i njegova porodica i najbliži saradnici; u trećem, dobio bi državnu sahranu sa svim vojnim počastima. Posetioci su sa sobom doneli i kapsulu sa cijanidom, koju je Romel kasnije popio u njihovom automobilu.

Pored Romela, još petorica visokih oficira Vermahta – učesnika neuspele Operacije Valkira od 20. jula 1944. godine – izvršila su samoubistvo da ne bi bila uhapšena od strane Gestapoa. Četvorica su to učinila već u prvoj nedelji posle propalog puča: general-major Hening fon Trečkov, kod Bjalistoka u Poljskoj (21. jul); general artiljerije Eduard Vagner, u Zosenu kod Berlina (23. jul); pukovnik Vesel Frajtag fon Loringhoven, kod Mauervalda u Istočnoj Pruskoj (26. jul) i major vojne obaveštajne službe Abver, Verner Šreder, u Zosenu kod Berlina (28. jul). Peti, feldmaršal Ginter von Kluge – glavnokomandujući Vermahta na Zapadnom frontu – uzeo je cijanid u Mecu u Francuskoj, 19. avgusta 1944.

Njihova samoubistva, tehnički gledano, nisu bila prinudna u smislu u kome je to bilo i Romelovo: ne samo da im niko nije došao i ponudio tu opciju, nego bi Gestapo izvesno učinio sve u njegovoj moći da ih spreči. Od svakog od te petorice (a naročito od Šredera, koji je bio glavni čovek za vezu između pučista koji se nisu uvek međusobno poznavali) Hitlerova tajna policija se nadala da torturom sazna niz dodatnih detalja, komunikacija i imena ljudi – i tako pohvata što širu mrežu zaverenika. To su, međutim, znali i oni sami. Kao što su znali da imaju samo jedan izlaz iz sudbine koja ih je čekala: smrt. Suštinski, dakle, i njihova samoubistva su bila prinudna.

Zanimljivo je da je prinudno samoubistvo bilo ponuđeno i jednom od prvih Hitlerovih saradnika, Ernstu Remu, vođi zloglasnih paravojnih SA odreda, kada je uhapšen u Noći dugih noževa, 1934. godine. U scenariju – koji će se deset godina kasnije ponoviti sa Romelom – u Removu ćeliju u Minhenu došla su dvojica SS oficira i dali mu brauning sa jednim metkom uz naznaku da ima “deset minuta da to učini, a posle toga će oni to učiniti umesto njega”. Potom su izašli u hodnik. Međutim, stari nacista Rem je odlučio da umre u velikom stolu: kada su posle deset minuta dvojica glasnika ponovo ušla u ćeliju, dočekao ih je razdrljene  košulje, sa porukom: “Neka Adolf to učini.” Onda su ga ubili.

 

VII

Granični slučajevi (5): ubistvo radi samoubistva – Kristinin zločin

Christina Johansdotter Emma Christina Johansdotter Strand 1866 1951 Find A Grave Memorial

Kristina Johansdoter bila je – rekli bismo danas sa svim onim što zovemo benefitima naknadne pameti – prilično tipičan profil samoubice: siromašna – živela je kao podstanar u Stokholmu – povučena, socijalno izolovana, preosetljiva, povučena u sopstveni svet začarane princeze koja čeka princa na belom konju, poslušna autoritetima, bogobojažljiva.

U Stokholmu u kojem je živela, u prvoj polovini osamnaestog veka, nikako nije bila izuzetak: mnoge mlade devojke sa sela dolazile su u veliki grad u potrazi, što za boljim životom, što za avanturom. O Kristini je u gradskim arhivima ostalo sačuvano malo preciznih podataka: ćerka izvesnog Johana, drvoseče u šumama na severu grada, u ranim dvadesetim godinama, nezaposlena, neudata, sa osnovnim znanjem čitanja i pisanja.

O Kristininom vereniku – tom njenom princu na belom konju – nije ostalo sačuvano čak ni to. Ni njegovo ime, ni profesija, ni godine starosti, ni poreklo – baš ništa – osim njenog kasnijeg lakonskog iskaza kako je on “odjednom umro“. Da li je umro od neke bolesti, ili poginuo – u nesrećnom slučaju, nekoj pljački koja je krenula loše, dvoboju ili ratu – ne zna se. Mnogi pisci su kasnije dovodili u pitanje da li je uopšte i postojao, ili je bio samo plod njene romantične mašte, racionalizacija neophodna nakon što se desio lanac tragičnih događaja.

Nešto malo više se zna o luteranskom svešteniku iz Ridarholmen crkve u Stokholmu, izvesnom Gustavu Osteru, Kristininom ispovedniku. On se pojavio kao svedok na njenom suđenju i u opštim crtama, koliko mu je sveštenička tajna dozvoljavala, opisao njihove razgovore u tih par kritičnih nedelja. Njihovi iskazi su se, uostalom, potpuno poklopili i sud, a ni kasniji istoričari ovog slučaja, nisu imali razloga da sumnjaju u njih.

Ukratko: kada je Kristinin verenik “odjednom umro”, ona je bila ubeđena kako će se “njihove duše ponovo spojiti” ako ona takođe bude uskoro mrtva. Uskoro, jer – kako je bila ubeđena – njegova duša će “samo četrdeset dana biti tu oko nje” a onda će zauvek otići. Ova praznoverica, naravno, nije imala nikakve teološke osnove, što je i sam Oster potvrdio, ali je Kristina u nju verovala, kao što ljudi i inače veruju u praznoverice.

Sveštenik je, međutim, upozorio Kristinu da čak i ne razmišlja o samoubistvu – jer je to smrtni greh zbog kojeg će odmah otići u pakao, i tako neće moći da vidi ni dušu svog dragog, za koju je bila ubeđena da je čeka.

Ali, šta sa ostalim grehovima?

“Svaki drugi greh, ako se za njega vernik pokaje, zavređuje Božji oprost” – bilo je Osterovo objašnjenje.

Tako je u Kristininoj glavi počela da se oblikuje ideja samoubistva ostvarenog preko posrednika – ubistva. Švedska je, sredinom osamnaestog veka, već bila prilično moderno društvo, za ostatak Evrope. Kristinina mnogo poznatija imenjakinja, kraljica koja je vladala sto godina ranije, ukinula je među prvima u Evropi spaljivanje veštica na lomači. Njen naslednik, Frederik I, znatno je smanjio broj krivičnih dela za koja su sudovi izricali smrtne kazne. Jedno od dela, međutim, za koje je smrtna kazna i dalje bila obavezna bilo je – ubistvo malog deteta.

Fizički ne preterano jaka, Kristina bi teško i mogla da ubije nekog odraslog čoveka: on bi se izvesno branio ili bežao. Tako je, posle svakog razgovora sa Osterom, u njenoj glavi sazrevao plan koji joj se učinio genijalnim.

Bebu je pozajmila od svojih komšija, koji su iznajmljivali stan u istoj zgradi gde i ona. Objasnila im je da joj treba samo na kratko, da bi bogatoj porodici, od koje je navodno očekivala posao, pokazala kako je iskusna u previjanju beba. Nesrećni roditelji ništa nisu posumnjali.

Sekiru je pronašla u gazdaričinoj šupi – služila je da se iseku drva za potpalu – i bebu odnela u dvorište. Tamo joj je, jednim prilično preciznim udarcem – prethodno je vežbala na cepanicama – odsekla glavu. Mirno je sačekala policiju. Očevici su posle tvrdili kako je, kad su došli po nju, pevala uspavanku odsečenoj bebinoj glavi, odnosno onome što je od nje bilo ostalo…

Gradski sud Stokholma, Södra Förstads kämnärsrätt, nije imao težak posao: okrivljena je delo odmah i u potpunosti priznala, objasnila svoj motiv, sve je to potvrdio i svedok, sveštenik Gustav Oster. Na pitanje kako je došla na ideju da ubije baš bebu, odgovorila je:

“Na prethodnoj javnoj egzekuciji, kada je pogubljena žena koja je isto ubila dete. Tada sam shvatila da je to jedini način da sigurno dobijem smrtnu kaznu.” 

Sudijama nije izrazila kajanje – tražila je samo što brže izvršenje smrtne kazne – ali se iskreno pokajala Osteru na poslednjoj ispovesti pred pogubljenje. Kao svaka dobra hrišćanka, dobila je oproštaj.

Kristina Johansdoter pogubljena je jednog novembarskog dana 1740. godine na Skanstullu, gde se u osamnaestom veku nalazila južna carinska postaja Stokholma i gde su tada obavljane egzekucije. Na gubilište je otišla veselo: nije izvršila samoubistvo, pa samim tim ni prekršila Božje zapovesti, za ubistvo je dobila oproštaj, i uskoro će se njena duša susresti sa dušom svog dragog.

***

Slučajevi kao što je Kristinin uskoro su postali rašireni fenomen u Stokholmu i celoj Švedskoj: svaki samoubica koji se plašio da ne ode u pakao, ili jednostavno želeo da izbegne osudu Crkve, tražio je poneko dete da ga ubije i zbog toga ode na gubilište. Za religiozne samoubice, deca su bila idealne žrtve: ne samo zato što ih je bilo lako namamiti, fizički savladati, i ubiti nego i zato što su – sa verske tačke gledišta – deca bila “čista od greha” pa nisu morala da, pre smrti, dobiju oprost grehova kao odrasli ljudi.

Same egzekucije ovakvih samoubica polako su poprimile neku vrstu svečanog karaktera: osuđenici (najčešće žene) i njihove porodice kupovali su posebne kostime, dekorisane vezom i trakama; plaćale su za pratnju sa muzikom od zatvora do mesta pogubljenja; neizbežno, sve je to izazivalo perverzne simpatije javnosti i dalje popularisalo ovaj nekrofilski običaj.

Vlasti, naravno, sve ovo nisu odobravale: sam cilj javne egzekucije – zastrašivanje potencijalnih izvršioca – bio je obesmišljen ovim tetarskim performansima. Da bi se suprotstavile ovoj novoj modi, švedske vlasti su donele novi zakon 1754. godine, četrnaest godina posle Kristinine egzekucije. Po novim pravilima, svako osuđen za ubistvo – a čiji je stvarni motiv bilo samoubistvo – bio bi odveden na gubilište vezanih očiju i morao je da stoji tamo dva dana sa opisom svog zločina napisanim na tabli koja bi mu bila okačena oko vrata.

Sve ove mere, međutim, nisu imale mnogo posledica u praksi, tako da je švedski kralj Gustav III, negde oko 1780. godine, čak razmatrao ideju da se smrtna kazna za žene, osuđene za ubistvo dece, zameni doživotnom robijom, kako bi se sprečilo da njihova javna pogubljenja, umesto da odvraćaju u stvari regrutuju nove ubice – ono isto što se, četiri decenije ranije, dogodilo Kristini.

Šta nam, dakle, pokazuje slučaj Kristine Johansdotter? Da li su crkve, proganjajući samoubice, u stvari podsticale ubice? Šta je, zaista, bio teološki, šta istorijski, a šta praktični odnos velikih verskih zajednica prema samoubistvu? Time ćemo se baviti u sledećem odeljku.

VIII

Prevencija (1): religije

Takozvane abrahamske religije (judaizam, hrišćanstvo i islam) među sobom dele – pored niza drugih stvari – i nepodeljeno negativan stav prema samoubistvu.

Tako judaizam polazi od značaja ovog, zemaljskog, života i samoubistvo izjednačava sa poricanjem Božje dobrote; na samoubice se gleda sa neodobravanjem i za njih su, na jevrejskim grobljima, određena posebna mesta. Koreni ove zabrane postojali su još u Talmudu (traktati Bava Kama, 91b; Semahot, 2:1-5; Rabbah, 34:13), što je predstavljalo osnov za naknadnu biblijsku zabranu (Knjiga Postanja, 9:5):

“Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zvijeri iskati; iz ruke samoga čovjeka, iz ruke svakoga brata njegova iskaću dušu čovječiju.”

Međutim, judaizam je često ovu zabranu tumačio na elastične i, ponekad, vrlo inventivne načine, i tako je u praksi relativizovao. Obično se to činilo proglašavanjem samoubice za osobu koja “nije bila pri čistoj svesti” (pa tako ni odgovorna za svoje postupke), ili konstrukcijom fikcije da se samoubica pokajao, u onom kratkom vremenskom periodu između okončanja svog čina i nastupanja smrti. Isto tako, samoubistvo se smatralo prihvatljivim ako je bilo jedina alternativa činjenju drugih smrtnih grehova (idolatrija, teški oblici seksualnih prestupa i ubistvo) – ono bi, u takvom kontekstu bilo smatrano specifičnim oblikom mučeništva (samožrtvovanje).

Istorijska građa osavila nam je niz primera tzv. masovnog samoubistva kod Jevreja. Najpoznatiji od njih je tzv. Mit o Masadi, tvrđavi iznad Jerusalima u kojoj je poslednjih 960 boraca u Rimsko-jevrejskom ratu, 73. godine nove ere, izvršilo kolektivno samoubistvo. Svaki muškarac je najpre sam ubio svoju ženu i decu, a zatim su oni sami, kockom, određivali redosled kojim su jedni druge ubijali. Na taj način je samo jedan od njih, onaj poslednji – tehnički gledano – izvršio samoubistvo i na sebe primio greh.

Krajem 12. veka Mit o Masadi ponovljen je u Engleskoj: za vreme antisemitskog pogroma koji je otpočeo po stupanju na presto Ričarda I, 1190. godine, oko 150 Jevreja u Jorku izvršilo je samoubistvo u Klifordovoj kuli, kako bi izbegli da padnu u ruke rulje.

***

U hrišćanskoj Bibliji ništa izričito ne zabranjuje samoubistvo. Štaviše, u Starom zavetu čak na pet mesta nalazimo priče o osobama koje su život okončale samoubistvom: jevrejski kralj Saul (11. vek p.n.e.) koji se ubio posle izgubljene bitke protiv Filistinaca na planini Gilboa (ar. Jebel Faqqa) skokom na sopstveni mač (1. knjiga Samuilova, 31:2-5);  Abimeleh, kralj Šehema, koga je prilikom osvajanja kule u bici kod Tubasa jedna od braniteljki pogodila velikim kamenom u glavu; shvativši da je njegova povreda smrtonosna tražio je od svog štitonoše da ga probode mačem, kako bi izbegao sramotu da ga je ubila žena (Knjiga Sudija, 9:50-54); Samson, koji je – kao zarobljenik Filistejaca – svojom džinovskom snagom srušio dva noseća stuba Hrama u Dagonu, srušivši tako ceo hram u kojem su našli smrt i njegovi tamničari Filistejci ali i on sam (Knjiga Sudija, 16:23-31); Ahitofel, savetnik kralja Davida, koji je izvršio samoubistvo vešanjem, kako bi opravdao svoje proročanstvo dato kralju (2. knjiga Samuilova, 17:23) i Cimri, kralj Izraela (886. p.n.e.) koji je, suočen sa pobunom vojske, podmetnuo požar u kraljevskoj palati u kojem je i sam izgoreo (1. knjiga o Kraljevima, 16:15-20).

Nijedno od navedenih pet samoubistava u Starom zavetu nije, ni direktno ni indirektno, stavljeno u kontekst greha: ona su opisana kao faktički događaji, etički neutralni. Jedino biblijsko samoubistvo koje je opisano u kontekstu greha nalazi se, međutim, u Novom zavetu. Reč je o, već legendarnom, samoubistvu Jude Iskariotskog, vešanjem o smokvu na polju Hakeldama kod Jerusalima, na dan kada je Isus Hrist razapet na krstu (Jevanđelje po Mateju, 27:3-5).

U ranom hrišćanstvu odnos prema samoubistvu ostaje ambivalentan: tako se, na primer, među mučenicima iz Antiohije (oko 300. godine) nalaze i tri žene koje su izvršile samoubistvo kako bi izbegle silovanje od strane rimskih vojnika. Međutim, kasniji doktrinarni hrišćanski tekstovi (naročito radovi Klementa od Aleksandrije, Laktancija i Avgustina) polako oblikuju jasno negativan stav u odnosu na samoubistvo.

Taj odnos polazi od nekoliko implicitnih pretpostavki: najpre, da se šesta Božja zapovest “Ne ubij” odnosi podjednako na ubistvo svakog ljudskog bića, dakle kako nekog drugog čoveka tako i sebe samog; drugo, da samoubistvo predstavlja odricanje od Božjeg dara – zemaljskog života; i treće, da je sam čin samoubistva dokaz očajanja, koje takođe predstavlja težak prekršaj hrišćanske etike – baš kao što je prikazano na ovoj Đotovoj fresci iz 1306. godine, jednoj od sedam ilustracija smrtnih grehova, koja se nalazi u Kapeli Skrovenji u Padovi i prikazuje ženu koja se ubila vešanjem.

Nakon podele hrišćanske crkve na istočnu i zapadnu (1054. godine) u narednim vekovima negativan odnos prema samoubistvu zadržaće obe glavne hrišćanske denominacije. Samoubicama su, po pravilu, uskraćene posmrtne verske službe i oni se sahranjuju na posebnim, neosveštanim, delovima grobalja.

Međutim, relativno rano obe crkve su počele da relativizuju ovu zabranu. Tako se, na primer, u paragrafu 2282 Katehizma Rimokatoličke crkve nalazi sledeće pravilo:

“Teški psihološki poremećaji, mentalni ili fizički bol i patnja, ili težak strah od nevolja, patnji ili mučenja, mogu umanjiti odgovornost za počinjeno samoubistvo.”

U praksi pravoslavnih crkava:

“…sveštenik kojem su poznate posebne okolnosti pojedinog slučaja samoubistva mora ovu informaciju saopštiti episkopu, koji će razmotriti sve aspekte i doneti odluku u pogledu posmrtne Božje službe.”

***

Islam jasno zabranjuje samoubistvo, kao što izričito predviđa Koran:

“I nemoj ubiti sebe, jer je izvesno Bog najmilostiviji prema tebi.”

(Sura 4 (An-Nisa), ajat 29)

Zabrana samoubistva je takođe zabeležena u nekim haditima (Muhamedovim izrekama), na primer:

“Prorok je rekao: Ko počini samoubistvo gušenjem nastaviće da guši sebe u vatri Pakla (zauvek) i ko počini samoubistvo ubadanjem nastaviće da ubada sebe u vatri Pakla.”

(Sahih al-Buhari, 2.23:446)

Većina islamskih teologa smatra samoubistvo zabranjenim, uključujući tu i samoubilačke bombaške napade. Ipak, militantne grupe koje izvode tzv. “mučeničke operacije” (i oni koji ih podržavaju) veruju da se ovakvim činom ispunjava obaveza džihada, jer se ne radi o sebičnom samoubistvu nego načinu da se ubije kafir (nevernik), mada se u Koranu nigde ne pominje samoubistvo kao čin džihada. Neki islamski teolozi, u određenim okolnostima, kao i deo javnosti u islamskim zemljama, skloni su da podrže ovakav stav.

 

IX

Prevencije (2): zakoni

Image result for suicide painting vintage

Od Srednjeg veka do Francuske revolucije (a u mnogim zemljama i čitav vek kasnije) samoubistvo je, pravno gledano, smatrano krivičnim delom. Pored uobičajenih crkvenih sankcija (oduzimanje prava na versku službu i sahranu na groblju) svetovne vlasti primenjivale su različite dodatne kazne: negde je leš samoubice bio izlagan javnom preziru i ponižavanju kroz različite simboličke radnje; u većini zakonodavstava, imovina samoubice bi bila zaplenjena od strane države, a njegova porodica izlagana dodatnim kaznama.

Prva evropska zemlja koja je potpuno dekriminalizovala samoubistvo bila je Francuska. Zanimljivo je da je revolucionarni Konvent tu odluku doneo 1790. na predlog poslanika Gijotena – čuvenog doktora, koji je izumeo giljotinu. Napoleonov Krivični zakonik (1810) više ne sadrži samoubistvo kao krivično delo.

Velika Britanija je dugo zadržala teške krivične sankcije za samoubice: sve do 1879. suicid je bio izjednačen sa ubistvom; sve do 1870. imovina samoubice bila je predmet zaplene u korist Krune; zabrana sahranjivanja na grobljima ukinuta je 1882. Međutim, pokušaj samoubistva ostao je kao krivično delo u Britaniji čak i u XX veku; načelno, za njega se mogla izreći kazna strogog zatvora od dve godine sa prinudnim radom. Potpuna dekriminalizacija suicida u Velikoj Britaniji izvršena je tek reformom krivičnog zakonodavstva 1961. godine.

Član 1016. Građanskog zakonika Rusije (1831) predviđao je da testament samoubice postaje automatski ništav izvršenjem suicidnog čina – isto što je predviđao i za testamente duševno obolelih lica. Rusko krivično zakonodavstvo dugo je pokušaj samoubistva izjednačavalo sa pokušajem ubistva, da bi tek krajem XIX veka zatvorska kazna neuspešnim samoubicama bila smanjena na šest meseci do godinu dana. Samoubistvo je u Rusiji dekriminalizovano tek posle revolucije 1917. godine.

Još u poslednjoj četvrtini XIX veka, samoubistvo je bilo kažnjivo i u Austro-Ugarskoj, Holandiji, delovima Nemačke i Italije i nekim saveznim državama SAD. Njegova dekriminalizacija odvija se postepeno: najčešće, kroz minuciozno pravno razlikovanje tzv. “normalnih” i “bolesnih” samoubica. Kroz kvalifikaciju najvećeg broja samoubica kao bolesnih, evropske zemlje su postepeno sužavale krug suicida koji su podlegali zakonskim sankcijama.

Sa razvojem pozitivističke (sociološke) škole krivičnog prava, krajem 1870-tih i u 1880-tim, radikalno se menja stav evropskih pravnika prema suicidu. Ključna hipoteza koja je dovela do ove promene bilo je odvajanje pozitivnog prava od moralnih ideala, i posmatranje čoveka kao jednog od predmeta prirodnih nauka, koji se ponaša i deluje u skladu sa zakonima kauzaliteta. Jedan od osnivača pozitivističke škole, italijanski profesor Enriko Feri, prvi je predložio sveobuhvatnu reformu zakonskih propisa o suicidu, u svojoj knjizi “L’Omicidio – Suicidio” (Torino, 1884).

Prema Mišelu Fukou:

“Krivični zakoni počeli su kao teorija prava; potom, u devetnaestom veku, ljudi su počeli sve više da traže njihovu potvrdu u sociološkom, psihološkom, medicinskom i psihijatrijskom znanju.”

Među poslednjim evropskim državama koje su dekriminalizovale suicid bila je Republika Irska (1993), čime su na mapi našeg kontinenta ostale samo dve zemlje u kojima se samoubistvo i dalje tretira kao kršenje važećih zakona: Kipar i Gruzija.

Izvan Evrope, zemlje koje krivično proganjaju suicid su uglavnom one koje su, u većoj ili manjoj meri, inkorporirale šerijatsko pravo u svoje pravne poretke: Saudijska Arabija, Sirija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Jemen, Pakistan, Oman, Malezija, Liban, Jordan, Brunei, Bangladeš, Gambija, Gana, Kenija, Malavi, Mijanmar, Nigerija, Sudan, Tanzanija i Uganda. 

 

X

Prevencije (3): društvo i medicina

Image result for suicide painting vintage

Pod prevencijom suicida označavamo skup svih aktivnosti, mera i napora kojima društvo smanjuje rizik samoubistva. Ove mere se preduzimaju na paralelnim nivoima: pojedinačnim, grupe ljudi, uže zajednice ili celog društva. U principu, suicid jeste patološki fenomen koji se, u mnogim slučajevima, može sprečiti.

Sem onih direktnih, fizičkih aktivnosti (na primer, razgovor sa samoubicom koji stoji na ogradi mosta) postoji niz mera koje se mogu preduzeti preventivno: blagovremeno tretiranje mentalnih bolesti; obuka za suočavanje sa stresom, njegovo smanjivanje i kontrolisanje; redukcija faktora koji doprinose suicidu (npr. siromaštvo); davanje ljudima nade za bolji život, nakon što su njihovi neposredni problemi otklonjeni.

Opšti napori takođe uključuju i mere u domenima medicine, mentalnog zdravlja i javnog zdravlja. Međutim, pošto problem samoubistva nije isključivo medicinski ili psihijatrijski, i mere prevencije su kompleksnije. One podrazumevaju i širu podršku zajednice i društveni angažman, kao i otklanjanje faktora rizika (npr. lake dostupnosti sredstava za izvršenje).

Nacionalni institut za mentalno zdravlje SAD tako je sastavio listu od petnaest faktora rizika, na osnovu kojih psihijatri, drugi lekari ili medicinsko osoblje mogu relativno precizno da identifikuju čak i rane znake upozorenja kod pacijenata.

***

Tzv. redukcija sredstava – smanjenje dostupnosti tehničkih sredstava za izvršenje samoubistva – predstavlja jedan od važnih vidova prevencije. Naravno, osim u striktno kontrolisanim uslovima koje može da osigura jedino prinudna hospitalizacija u psihijatrijskoj ustanovi, nikada nije moguće potpuno otkloniti mogućnost da suicidno raspoložena osoba dođe u položaj da može da ostvari svoj naum. Međutim, praksa je pokazala da nedostupnost sredstava i prilika često dovede do protoka vremena dovoljnog da samoubilačka namera prođe (u mnogim slučajevima ove namere se javljaju samo povremeno).

Dobar primer su mesta za skok sa visine: preko hiljadu tri stotine ljudi izvršilo je samoubistvo skokom sa čuvenog Golden Gejt mosta u San Francisku u Americi, otkako je otvoren 1937. godine; stena Biči Hed u Istbernu u Engleskoj; vijadukt u Blor ulici u Torontu; Aokigahara šuma u Japanu; Ajfelov toranj u Parizu; Brankov most u Beogradu – sve su to mesta koja privlače samoubice koje su izabrale skok sa visine kao način da ostvare svoj naum. Fizičko ograničavanje i otežavanje pristupa položaju za skok, kao i stalna pažnja policije na kritičnim lokacijama, u tom smislu predstavlja isto važan metod prevencije.

Mnogi hotelski lanci (na primer Hilton) pri opremanju svojih soba imaju specifične standarde kada se radi o prozorima: njihovi prozori nikada nisu toliko veliki, ili se ne mogu do kraja otvoriti, da bi telo odraslog čoveka moglo da prođe kroz otvor. Hotelski menadžment vam to nikada neće reći, ali ključni razlog za ovo je onemogućavanje gostu, koji je sobu na visokom spratu iznajmio da bi skočio kroz prozor, da tu nameru i sprovede.

Zanimljiv istorijski primer zabeležen je u Velikoj Britaniji: sve do sredine prošlog veka, najčešći metod samoubistva u ovoj zemlji bilo je trovanje udisanjem gasa. Kada je 1958. godine u upotrebu uveden prirodni gas (bez ugljen monoksida, uzročnika trovanja), i za narednih deset godina prirodni gas dostigao polovinu ukupnog gasa korišćenog u Britaniji, ukupna stopa samoubistava je drastično smanjena.

U SAD, proširenost i laka dostupnost vatrenog oružja direktno je povezana sa visokom stopom uspešno ostvarenih samoubistava: oko 85% pokušaja samoubistva iz pištolja ima smrtnu posledicu, dok se svi drugi pokušaji uspešno završavaju u otprilike 5% slučajeva. I dok se u drugim zemljama restrikcija pristupa vatrenom oružju pokazala kao efikasan metod za prevenciju samoubistava, u SAD je – zbog garancije koju građanima ove zemlje pruža Drugi amandman na Ustav – ovo ograničenje vrlo teško postići.

***

Jedan od najvažnijih metoda suicidne prevencije je, svakako, psihološki; radi se o celom spektru tehnika kojima se čovek prilagođava neprijatnim i stresnim emocijama i događajima sa kojima se suočava u životu; ove tehnike mogu biti različitog intenziteta, od niskog (samouteha, racionalizacija) do visokog (pomoć profesionalnih psiholoških službi.

Ove intervencije imaju za cilj da kod ugroženog pojedinca stvore osećaj pripadnosti i pojačaju njegovu otpornost na traumatične spoljne izazove. Tako na primer biopsihosocijalna strategija polazi od obučavanja u tzv. emocionalnoj regulaciji i smanjivanju sećanja na neprijatne emocije.

***

U izvesnim slučajevima (kada se radi o pacijentima sa bipolarnim poremećajima i težim depresivnim poremećajima), suicidni rizik se može uspešno smanjiti i lekovima, naročito onim na bazi litijuma.

***

U modernom, tehnološki razvijenom društvu, u kojem su informacije dostupnije brže i na širem prostoru nego ikada ranije u ljudskoj istoriji, uloga medija u prevenciji, ali i u popularisanju suicida izuzetno je velika. Tzv. Verterovim i Papagenovim efektom bavićemo se detaljnije u odeljku petnaest ovog teksta; sa stanovišta prevencije suicida važno je, međutim istaći nekoliko stvari:

  • Prvo, senzacionalistički pristup konkretnim slučajevima, a naročito pripisivanje pojedinog samoubistva jednom tačno određenom uzroku, uvek je pogrešno.
  • Drugo, medijske poruke bi trebalo da uključe i poruke prevencije – naročito priče o uspešnim odustajanjima od pokušanih samoubistava, koje bude nadu.
  • Treće, posebna pažnja se preporučuje kod samoubistava poznatih i popularnih ljudi; u tim slučajevima, objavljivanje specifičnih detalja o metodu ili lokaciji samoubistva se ne preporučuje, da bi se smanjio rizik imitacije.
  • Četvrto, televizija i drugi elektronski mediji bi isto mogli da pomognu prevenciju izveštajima gde se samoubistvo adekvatno kontekstualizuje: povezivanjem sa bolom koje ono znači za članove porodice; izveštavanjem o velikom broju drugih ljudi koji svoje slične probleme rešavaju na manje drastičan način; izbegavanjem opširnog, a naročito detaljnog, izveštavanja o tzv. epidemiji samoubistava; izbegavanjem prenošenja stavova, kako stručnjaka tako i laika, u kojima se izražava razumevanje za suicidni čin.

XI

Objašnjenja (1): filozofija

Pitagora je, na primer, bio protiv samoubistva, ali ne iz moralnih već iz matematičkih razloga: on je, naime, smatrao da je ukupan broj duša koje se mogu u jednom trenutku naći na Zemlji ograničen, te da će neplanirani, nagli i iznenadan odlazak makar jedne od njih poremetiti osetljivu ravnotežu…

Negativan stav je imao i Aristotel, ali iz sasvim praktičnih razloga: samoubistvo lišava čitavu zajednicu daljih usluga koje može da joj pruži jedan njen član.

U starom Rimu, stoici – filozofska sekta koja je takođe vodila poreklo iz Grčke – su smatrali dobrovoljnu smrt kao garanciju lične slobode, bekstvo od nepodnošljive realnosti koja više ništa ne može da pruži.

Ipak, Seneka – jedan od njihovih istaknutih pripadnika – bio je prinuđen da izvrši samoubistvo, 65. godine, pod nešto dramatičnijim okolnostima. Naime, Neron je bio ubeđen (kasniji istoričari veruju, pogrešno) da je Seneka bio umešan u tzv. Pizonovu zaveru, čiji je cilj bio njegovo ubistvo, pa je poslao vojnike kod filozofa sa naredbom da Seneka izvrši samoubistvo. On je prerezao nekoliko vena, zatim popio otrov, ali ni jedno ni drugo nije bilo smrtonosno. Pošto je krv sporo tekla, zatražio je da ga prenesu u kupatilo da bi topla voda ubrzala oticanje krvi. Na kraju se ugušio u vodenoj pari… O ovom događaju nam je ostalo nekoliko lepih umetničkih slika: Luke Đordana, kasnog baroknog umetnika iz Napulja (1684), koja se nalazi na početku ovog odeljka, i Manuela Dominkeza Sančeza, španskog majstora (1871), danas u Muzeju Prado u Madridu.

***

Odnos prema samoubistvu filozofi počinju da menjaju sa promenama koje donosi Renesansa. Tako je Tomas Mor, u svojoj knjizi “Utopija” (1516) napisao da čovek pogođen bolešću:

“…može osloboditi sebe od tog gorkog života… jer takvom smrću on neće staviti tačku na uživanje već na mučenje… i to će biti duboko religiozni i sveti čin.”

Zanimljivo je, međutim, da Mor – u istoj knjizi – zauzima sasvim drugačiji stav prema pomaganju u samoubistvu u takvim slučajevima: eutanaziju (o kojoj smo već pisali u odeljku pet) on smatra zločinom, kao i svako drugo ubistvo.

Dalja sekularizacija odnosa u ljudskom društvu, do koje je došlo sa Prosvetiteljstvom u XVIII veku, dovela je do nove liberalizacije odnosa prema samoubistvu. Dejvid Hjum, u svojim Esejima o samoubistvu i besmrtnosti duše (1777) negira da je samoubistvo zločin, “jer ne pogađa nikog drugog a potencijalno može da koristi pojedincu“, da bi onda postavio retorsko pitanje:

“Zašto bih ja produžavao svoju bednu egzistenciju zbog nekih frivolnih koristi koje bi javnost možda mogla da dobije od mene?”

Ipak, većina filozofa koji su zastupali teoriju društvenog ugovora načelno su bili protiv suicida: Žan-Žak Ruso je smatrao da “svaki čovek ima pravo da rizikuje svoj život da bi ga sačuvao”; slično je mislio i Džon Lok. Tomas Hobs je, opet, u “Levijatanu” izneo argumente da prirodno pravo zabranjuje svakom čoveku da “uradi ono što je destruktivno za njegov život ili da sebe liši sredstava kojima bi ga sačuvao”. Prekršaj tog prirodnog prava bio bi iracionalan i nemoralan: makar na intuitivnom nivou racionalno je za ljude da žele sreću i da se najviše plaše smrti.

***

Za razliku od njih, Dejvid Hjum je u svom eseju “O samoubistvu” (napisan 1755, prvi put objavljen 1777) polemisao sa tezom da je suicid čin povrede Boga. Hjum tvrdi da samoubistvo nije ništa više pobuna protiv Božje volje nego u slučaju kada se spasava život nekoga ko bi inače umro, ili menja položaj bilo kojeg materijalnog predmeta u nečijem okruženju.

Zanimljivo, Hjum mnogo manje pažnje posvećuje odbacivanju druga dva argumenta: da je suicid, zapravo, čin povrede jednog čoveka u odnosu na ostale ili na samog sebe. Što se prve primedbe tiče, Hjum tvrdi da se samoubistvo može porediti sa aktom povlačenja iz društva, potpunog i konačnog osamljivanja, što se – pod normalnim okolnostima – ne smatra nemoralnim postupkom. U pogledu druge primedbe, autor se zadovoljava lakonskom konstatacijom: “očigledno je da postoje vremena” u kojima je samoubistvo poželjno, iako bi bilo besmisleno da ma ko posegne za ovim rešenjem sve dok prethodno nije razmotrio svaku drugu opciju.

***

Sa deontološke perspektive, Emanuel Kant je ušao u raspravu protiv samoubistva u svojim Fundamentalnim principima metafizike morala (Grundlegung zur Metaphysik der Sitten, 1785). U skladu sa drugom formulacijom svog kategoričkog imperativa, Kant tvrdi da:

“Onaj ko razmišlja o samoubistvu trebalo bi da se zapita da li je njegov čin konzistentan sa idejom ljudskosti kao sa ciljem po sebi.”

Kantova teorija gleda na sam čin – ne na njegove ishode i posledice – i tvrdi da je svako u etičkom pogledu dužan da razmotri da li bi bio voljan da univerzalizuje čin: da tvrdi da bi svako trebalo da se ponaša tako. Kant smatra da izbor samoubistva povlači tretiranje samog sebe kao sredstva za jedan cilj, koji on odbacuje: ličnost, kaže on…

“…ne može biti iskorišćena samo kao sredstvo, već mora u svim svojim radnjama uvek biti smatrana kao cilj po sebi.”

U tom smislu, kantovski odnos prema samoubistvu je precizan: nije etički ubiti se radi sopstvenog zadovoljstva.

***

Uporedo sa svim ovim novim pogledima i shvatanjima filozofa dolazi i do promena u javnom mnenju u celini: londonski Tajms (1786) pokreće nadahnutu debatu na temu: “Da li je samoubistvo čin hrabrosti?”.

U svom uticajnom eseju “O slobodi” (1859) britanski filozof Džon Stjuart Mil pošao je od pretpostavke da je uslov sine qua non slobode čoveka njegova sloboda izbora. Da li ta sloboda uključuje i pravo da se napravi izbor kojim se čovek lišava svih budućih izbora? Mil ovu dilemu egzemplifikuje pitanjem može li čovek, svojom slobodnom voljom, sebe prodati u ropstvo: ropstvo, naime, uskraćuje mogućnost svih budućih izbora jer čovek prestaje da bude slobodan. Mutatis mutandis, slično se može zaključiti i za suicid: postoji li suštinska razlika (sa Milovog stanovišta) između života u kojem više nemate mogućnost nikakvog izbora, i odsustva života?

Šopenhauer je pisao:

“Oni nam kažu da je samoubistvo najveći akt kukavičluka… da je samoubistvo pogrešno; kada je sasvim očigledno da ne postoji ništa drugo na svetu na šta svaki čovek ima veće neotuđivo pravo nego na svoj sopstveni život.”

U svom glavnom delu, “Svet kao volja i predstava“, Šopenhauer povremeno koristi samoubistvo u primerima u tekstu. On negira da je oduzimanje sopstvenog života nemoralno i smatra ga pravom svakog čoveka. U jednoj alegoriji, Šopenhauer poredi okončanje sopstvenog života, onda kada se taj život provodi u velikoj patnji, sa buđenjem iz užasne noćne more. U drugim primerima, suicid smatra “aktom volje”, jer se on događa kao negacija životnih patnji, pa je prema tome različit od asketskog odbacivanja volje, koje je negacija životnih zadovoljstava.

Prema Šopenhaueru, moralna sloboda – najviši etički cilj – može se dobiti jedino odricanjem od volje za životom po svaku cenu. Daleko od poricanja, samoubistvo je po Šopenhaueru u stvari emfatična potvrda te volje. Kada čovek uništi sopstvenu egzistenciju kao pojedinac, on nije ni na koji način odustao od svoje volje za životom. Obrnuto, on bi voleo da živi ako bi to mogao na način kojim bi bio zadovoljan; ako bi uspeo da nametne svoju volju protiv moći koju imaju okolnosti oko njega: ali, okolnosti su za njega jednostavno isuviše jake.

Šopenhauer je, isto tako, komentarisao i argumente koji se obično ističu protiv samoubistva:

“Ekstravagantan je zahtev da čovek, kojeg više samog nije briga za život, treba da nastavi sa življenjem kao obična mašina, u korist drugih.”

***

Dvadeseti vek doneo je u filozofski diskurs samoubistva nove argumente. Britanski pisac Gilbert Kit Česterton, na početku veka, naziva suicid “konačnim i apsolutnim zlom, odbijanjem da se ima interes u sopstveno postojanje”. Česterton smatra da osoba koja se ubije, sa sopstvene tačke gledišta, uništava čitav svet (ponavljajući ovde, zanimljivo, gotovo doslovno stav jevrejskog filozofa Mojsija Majmonida iz dvanaestog veka).

Francuski filozof Alber Kami bavio se samoubistvom u kontekstu apsurdizma: da li je ono neophodan odgovor na svet koji je nem i na pitanje postojanja Boga i na pitanje potrage za značenjem i ciljem sveta? Za Kamija, samoubistvo je odbacivanje slobode, bekstvo iz apsurdne i besmislene stvarnosti u smrt, koja – baš kao ni iluzije ni religija – ne daje izlaz.

Egistencijalista Žan-Pol Sartr opisuje položaj Mersoa, protagoniste Kamijevog “Stranca” koji je osuđen na smrt, na sledeći način:

“Čovek apsurda neće počiniti samoubistvo; on želi da živi, bez odbacivanje ma koje od njegovih izvesnosti, bez budućnosti, bez nade, bez ilizuja… i isto tako bez rezignacije. On gleda u smrt sa strastvenom pažnjom i ova fascinacija ga oslobađa. On će iskusiti božansku neodgovornost osuđenog čoveka.”

Filozofska misao o samoubistvu devetnaestog i, naročito, dvadesetog veka, vodila je u mnogim slučajevima i izvan okvira ličnog izbora, sve do tačke u kojoj se suicid više ne smatra poslednjim rešenjem, ili čak nečim što je neophodno opravdati, već, naprotiv, izborom gde je potrebno opravdati odustajanje. Mnogo varijanti egzistencijalističke misli suštinski je počinjalo premisom da je život objektivno besmislen, i od nje nastavljalo pitanjem zašto neko ne bi trebalo da se ubije; obično, ti autori bi odgovarali na ovo pitanje sugestijom da je pojedinac jedini ko ima moć da da lični smisao svom životu.

Belgijski esejista jevrejskog porekla, Žan Ameri, u svojoj knjizi “O samoubistvu: diskurs o dobrovoljnoj smrti” (1976) ostavio nam je potresan uvid u način na koji funkcioniše suicidni um. On je tvrdio, snažno i na momente čak romantično, da samoubistvo predstavlja konačnu slobodu čovečanstva, opravdavajući ovaj čin rečima “…mi sami do sebe dolazimo samo u slobodno izabranoj smrti”, lamentirajući nad “besmislenošću svakodnevnog života i njegovim otuđenjem”.

Koliko je ova knjiga, na svoj način, bila proročka? Ameri, borac belgijskog Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu, uhapšenik Gestapoa koji je preživeo Aušvic i Buhenvald, okončao je sopstveni život smrtonosnom dozom pilula za spavanje u Beču, samo dve godine nakon njenog objavljivanja (1978).

 

XII

Objašnjenja (2): umetnost

Veze između umestnosti i samoubistva su dugotrajne, duboke i višestruke. U ovom eseju ćemo se osvrnuti samo na dve najznačajnije.

Najpre, misterija koja proističe iz jedinstvenosti i neponovljivosti suicidnog čina – posebno ako se nesumnjivoj tragici tog događaja mogu pripisati i neki posebni, uzvišeni, motivi – oduvek je predstavljala neiscrpan izvor inspiracije za umetnike raznih vrsta.

Tako je, na primer, samoubistvo helenskog mitološkog junaka Ajaksa Velikog, učesnika Trojanskog rata (bacio se na mač nakon što je izgubio dvoboj sa Odisejom oko nasleđa Ahilovih čarobnih moći) bilo čest motiv na mikenskim gliptotekama, etrurskim ćupovima za vino, nordijskim crtežima i kipovima. Jedan od tih kipova (tzv. Belvedere torzo) danas se nalazi u vatikanskim muzejima, a tzv. Euriciova vaza u Luvru. Imena autora svih ovih radova nisu ostala zabeležena u maglama početka istorije. Ostala su, međutim, zapisana imena dvojice kasnijih majstora: Ajaksovim suicidom bavili su se Nikola Pusen (1630) i Vilhelm Bauer (1638).

Francuski slikar Aleksandar Kabanel ostavio nam je (1880) platno koje predstavlja samoubistvo još jedne junakinje helenskih mitova, kritske princeze Fedre, sestre mnogo čuvenije Arijadne i polusestre čuvenog Minotaura. Prema ovom mitu, Fedra je bila zaljubljena u Hipolita, sina svog muža Tezeja iz prvog braka. Pošto ju je Hipolit odbio, Fedra ga je lažno optužila za silovanje, nakon čega ga je Tezej ubio, a – progonjena osećajem krivice – Fedra je popila smrtonosni otrov.

U odnosu na prethodna dva primera, Ajaksa i Fedru, nešto više istorijske autentičnosti postoji u slučaju trećeg samoubistva čije se vizuelne interpretacije ušle u muzeje. Grčka pesnikinja Sapfo, proterana zajedno sa svojim roditeljima sa Sirakuze na Siciliji oko 600. godine p.n.e. na grčko ostrvo Lezbos, ostala je već više od dve i po hiljade godina personifikacija ženske homoseksualne ljubavi. Legenda, međutim, kaže da je skočila sa Lefkadijskih stena na Lezbosu 570. godine p.n.e. zbog neuzvraćene ljubavi čamdžije Faona. Da li je motiv ovog suicida naknadno izmišljen da bi se, posthumno, Sapfo ipak prikazala kao heteroseksualna? Ovaj detalj je ostao nerazjašnjen, ali to nije smetalo francuskom slikaru Gustavu Morou da, u toku svog života, naslika čak tri različita platna sa ovim motivom (1840, 1870. i 1893. godine). I dok je, na primer, Sapfo već bila jedan od likova na Rafaelovom platnu Parnas (1510-1511) Žak-Luj David ju je (1809) naslikao u društvu nevernog čamdžije Faona i Kupidona koji neuspešno pokušava da ga pogodi svojom strelom… Poslednji trenuci Sapfo, pred skok sa Lefkadijskih stena bili su omiljen motiv i drugim, uglavnom francuskim, slikarima; tako su nam ostala platna Teodora Šaserijea (1840), Šarla Mengina (koji je jedini prikazuje obnaženih grudi, 1877) i Nemca Ernsta Štikelberga (1897).

Mnogo veću umetničku slavu doživela su dela posvećena samoubistvu rimske plemkinje Lukrecije (510. godina p.n.e.), koju je prethodno silovao etrurski kralj Tarkvinije Oholi. Iako je istorijska autentičnost događaja, same Lukrecije kao istorijske ličnosti, pa samim tim i ovog samoubistva, sporna tek nešto malo manje od Ajaksa, junaka u Trojanskom ratu, to nije sprečilo umetnike da nam dočaraju svu tragičnost njenog lika: samo silovanje je ovekovečio Ticijan (1571), a nož koji je obeščašćena plemkinja zabila u svoje srce najvernije je prikazao Luka Kranah stariji, negde između 1530. i 1540 godine (fotografijom njegovog platna počeli smo i ovaj odeljak). Pre i posle njih dvojice, Lukrecijino samoubistvo okupilo je neke od najboljih slikara italijanske i nemačke renesanse i baroka: Sandra Botičelija (1500), Rafaela Sancija (1511), Albrehta Direra (1518), Jerga Broja starijeg (1528), Mikele Tozinija (1540-te), Paola Veroneza (1580), Gvida Renija (koji je na ovom platnu radio čak 15 godina, od 1625. do 1640), Gvida Kanjačija (oko 1650), Sebastijana Ričija (1685), Andrea Kazalija (1750). Njima se, svojim portretom Lukrecije (1666) pridružio i najslavniji holandski slikar svih vremena, Rembrant.

Numidijska princeza Sofonisbe ubila se 203. godine p.n.e. po okončanju Drugog punskog rata koji je njena strana izgubila, kako bi izbegla ponižavajući odlazak u Rim. Trenutke pre nego što će popiti otrov ovekovečili su nirnberški umetnik Georg Penc (oko 1500. godine), a potom i Italijan Đanbatista Pitoni (oko 1730). Platna Rembranta u madridskom muzeju Prado i Donata Kretija u londonskoj Nacionalnoj galeriji možda prikazuju Sofonisbe, a možda i Artemisu iz Halikarnasa, koja je vek i po ranije – po legendi – život takođe završila sopstvenom voljom tako što je, u toku dve godine, svoja pića mešala sa pepelom svog preminulog muža Mauzolusa; Rembrant i Kreti nikada nisu rekli ko je bio lik sa njihovih slika… Samoubistvo Sofonisbe ušlo je i u poeziju, još od Petrarkine poeme “Afrika” (1396), tragediju – Đan Đorđo Trisino (1515), Antoan de Monkrestijen (1596), Džon Marston (1606), Pjer Kornej (1663) – a u dvadesetom veku i u film: Đovani Kastrone, “Kabirija” (1914) i Karmine Galone, “Scipion Afrikanac” (1937).

Samoubistvo rimskog političara i državnika, Marka Porcija Katona mlađeg (46. godina p.n.e.) ovekovečila su četvorica slikara različitih epoha – od čega čak trojica u vreme Francuske revolucije: Domeniko Bekafjumi (Sijena, 1524), Gijom Letijer (Pariz, 1795), Luj-Andre Gabrijel Buše (Pariz, 1797), Pjer-Narcis Gerin (Pariz, 1797) i jedan vajar: Žan-Batist Roman (Pariz, 1840).

Mit izgrađen oko samoubistva poslednje vladarke iz egipatske dinastije Ptolomeja, ljubavnice rimskog vojskovođe Marka Antonija i učesnice u rimskim građanskim ratovima, Kleopatre (30. godina p.n.e.) imao je magnetsku snagu za umetnike. Čak sedam slikara je ovekovečilo poslednje trenutke Kleopatre sa zmijom otrovnicom, jedan čak i dva puta: Augustin Hiršvogel (1532), već pomenuti Gvido Reni (1595. i 1630) i Gvido Kanjači (1658), Žan-Andre Riksen (1874), Redžinald Artur (1892), Đula Benčir (1911), dok je Aleksandar Kabanel (1887) naslikao Kleopatru kako (neposredno pre samoubistva) testira zmijski otrov na osuđenim zatvorenicima, kako bi proverila njegovu efikasnost. Ovoj šarolikoj grupi slikara treba dodati i dvojicu vajara koji su poslednje Kleopatrine trenutke ovekovečili u mermeru i slonovači: već pomenutog Hiršvogela (čija je grafika, očigledno, bila priprema za kip) i Leonarda Kerna (1652).

Sa rođenjem Isusa Hrista, na prelasku stare ere u novu, umetnici širom sveta dobijaju i nov motiv samoubistva koji ih inspiriše već dve hiljade godina: reč je o Judi Iskariotskom, apostolu koji je, po jevanđeljima, svog mesiju izdao jevrejskim sveštenicima i rimskim vojnicima, i – na dan Isusovog raspeća – sopstveni život okončao vešanjem o drvo smokve, na polju Hakeldama kod Jerusalima.

Umetnička vizuelizacija Judinog suicida je tako postala moćno sredstvo za okupljanje vernih i zastrašivanje onih koji sumnjaju; počev od izrezbarene slonovače s početka petog veka, pronađene u Italiji (danas u Britanskom muzeju u Londonu), preko reljefa u crkvi Svetog Lazara u Otenu, Francuska (1130) i francuskog diptiha iz četrnaestog veka, do Danteove “Božanstvene komedije” (1308-1320), Karavađovog “Uzimanja Hrista” (1602) i “Judinih memoara” Ferdinanda Petričelija (1867).

Različite umetničke prezentacije Judinog suicida naprosto su, negde kao centralna a negde kao sporedna tema, procvetale u dvadesetom veku: od oratorija Edvarda Elgara “Apostoli” (1903), preko “Suđenja Hristu u sedam scena” Džona Keja (1909) i “Tri verzije Jude” Horhe Luisa Borhesa (1944) do “Majstora i Margarite” Mihaila Bulgakova (1966-1967) i Skorcezeovog filmskog spektakla “Poslednje Hristovo iskušenje” (1988).

Suicid, kao umetnički motiv, nije ostao ograničen samo na područje nekadašnje helenske i kasnije judeo-hrišćanske civilizacije. Tako je japanski umetnik Utagava Kanijoši (1798 – 1861) na svom triptihu prikazao tragičnu sudbinu narodnog junaka Taire Tomomorija koji se, posle poraza u pomorskoj bici kod Danure (1185) ubio skokom u more, nakon što je prethodno sebe vezao za ogromno brodsko sidro. A Cukioka Jošitoši (1839 – 1892) je na svom platnu (1890) prikazao još jednog japanskog generala iz prošlosti: Akaši Gidajua; on je, bar kako nam to Jošitošijeva slika pokazuje, najpre završio svoju oproštajnu pesmu (neka vrsta samoubilačke poruke u stihovima) a potom izvršio tradicionalni japanski seppuku, samoubistvo nožem, i to opet posle jedne izgubljene bitke, iz nama sada već jako daleke, 1582. godine.

***

Videli smo da slikarima i vajarima nije nimalo smetalo da prikazuju samoubistva mitskih ličnosti, kao i onih čije je istorijsko postojanje ostalo sporno. Naprotiv, izgleda da je misterija koja je obavijala sve ove likove za umetnike predstavljala dodatni podstrek. Da li im je, međutim, smetalo da se bave i suicidima potpuno izmišljenih likova, književnih junaka?

Ako je sudeći po najpoznatijem ljubavnom paru u istoriji, Romeu i Juliji, izgleda da nije. Dvoje Šekspirovih junaka postali su im nezaobilazna inspiracija. Već vrlo brzo nakon premijere tragedije o ljubavnicima iz Verone (1597) počele su i njihove vizuelne interpretacije: prizor Romea nad Julijinom (kako je on verovao, samrtnom) posteljom ostao je ovekovečen u grafici Džona Opija (1792) i ulju na platnu Johana Hajnriha Fuslija (1809), dok je pomirenje zavađenih patricijskih porodica Verone, Montagija i Kapuletija, nad telima svoje mrtve dece, naslikao lord Frederik Lejton (1854).

Pored samoubistava konkretnih ličnosti (bez obzira da li su one istorijske, mitološke ili književne) umetnici su nam ostavili i više poznatih dela na kojima su prikazane i apstraktne, zamišljene, samoubice. Tako nam je Vilijam Hogart ostavio “Samoubistvo grofice” (1743), Oktav Taser “Nesrećnu porodicu a.k.a. suicid” (1852), “Suicid” je i naziv platna Antoana Virca (1854), ruski slikar Vasilij Perov je za motiv izabrao “Utopljenika” (1867), a samoubica koji, sa pištoljem u ruci, leži na krevetu je motiv platna začetnika francuskog impresionizma, Eduarda Manea, na kojem je radio od 1877. do 1881.

 

XIII

Umetnici i samoubistva: jedno objašnjenje

The Death of Chatterton, 1856, by Henry Wallis

Međutim, umetnost i suicid imaju još jednu tačku međusobnog vezivanja. Da li su umetnici, grosso modo, skloniji da svoje živote okončaju sopstvenom voljom – da sami odrede čas i način sopstvene smrti – nego što smo to mi, obični ljudi? Lorens Darel je u svom “Aleksandrijskom kvartetu” napisao i ovo:

“Bol koji prati pisanje može sasvim da se pripiše, kod umetnika, strahu od ludila.”

I zaista, i samo ovo pitanje je dobilo i svoj umetnički izraz:

Ako je suditi po sudbinama Vinsenta van Goga, Ernesta Hemingveja, Štefana Cvajga, Virdžinije Volf, Marine Cvetajeve, Silvije Plat, Branka Miljkovića – kod velikog broja umetnika postoje određene crte ličnosti koje ih opasno približavaju suicidu. To, naravno, ne znači da će se vaš omiljeni slikar, pisac ili glumac sutra nužno ubiti – a da vaš pekar, taksista ili vodoinstalater, na primer, nužno neće.

Međutim, činjenica je da su umetnici češće depresivni od običnih ljudi; ima shvatanja da je nužan preduslov za stvaranje umetničkog dela neko stanje “blagog ludila”; u jednoj naučnoj studiji, objavljenoj 2015. na Islandu, tvrdi se da kod umetnika (u odnosu na opštu populaciju) postoji čak 25% veća verovatnoća da poseduju genetski nasleđenu sklonost ka oboljevanju od bipolarnih poremećaja ličnosti i šizofrenije…

Psihijatri koji su tretirali depresije (uključujući i suicidne) kod pisaca, pesnika, slikara i drugih umetnika uočili su dva problema. Prvo, kod nekih njihovih pacijenata umetnički angažman je sve vreme bio neka vrsta supstituta, zamene, za socijalizovano ponašanje i ono što obično zovemo “mentalnim zdravljem”; naša okolina je ekscentričnosti umetnika sklona da oprašta, ili bar da tumači na drugačiji, blaži, način, nego ekscentričnosti običnih ljudi. Drugi problem ticao se terapije: mnogi medikamenti (naročito antidepresivi) ostavljaju katastrofalne posledice po umetničku inspiraciju pacijenta. Gubitak inspiracije se onda pojavljuje kao slamka koja je slomila leđa već preopterećenoj kamili, onaj poslednji, neposredni okidač za samoubistvo.

Tipičan primer je američki književnik Dejvid Foster Valas, kome su lekari konstatovali hronične depresije još početkom 1980-tih godina, i koji je decenijama svoju bolest držao pod kontrolom uz pomoć lekova. Za to vreme je napisao dva duga romana, tri zbirke kratkih priča, dve knjige eseja i reportaža, i još dosta toga. Sa vremenom je, međutim, dejstvo lekova oslabilo, a pojačane doze su na kraju dovele do toga da Valas više nije mogao ništa da napiše. Razapet između ludila i neplodnosti, izlaz je našao u konopcu: obesio se 2008. godine u svom domu u Kaliforniji.

U psihijatriji se, vrlo često, primenjuje tzv. “umetnička terapija”; pacijentima se preporučuje da pišu, slikaju, vajaju ili na neki drugi način ispolje svoje unutrašnje biće koje je u neskladu sa standardima i očekivanjima njihovog okruženja. Ova terapija je često kritikovana, kao “lepljenje tapeta preko trulog zida”, a isto tako joj se prigovaralo da pothranjuje simplicizam egalitarnog mita iz 1960-tih, po kojem smo svi mi u stvari umetnici, samo većina, eto, nije pronašla sebe. Koju terapiju, međutim, propisati onim pacijentima koji su izlaz iz svakodnevnog života već pronašli begom u umetnost?

Odgovor na ovo pitanje neki su pokušali da pronađu i u romantičnoj interpretaciji ludila: po njima ludilo mentalno obolelih ljudi i ludilo umetnika su dve strane istog novčića; one se susreću negde, u nekoj višoj ravni, izvan moći poimanja nas običnih ljudi, koji smo normalni (ali zato nismo umetnici) ili koji nismo umetnici (ali smo zato normalni). Životne priče (i priče o svojevoljnoj smrti) Van Goga (1890), Virdžinije Volf (1941) i Silvije Plat (1963) potvrđivale su ovu hipotezu: njihova samoubistva je umetnička javnost glorifikovala, kao prirodno proširenje njihove umetničke pobune protiv banalnosti svakodnevice.

Takve interpretacije doprinele su, na izvestan način, i skidanju tabua sa samoubistava umetnika. Od šezdesetih godina prošlog veka svedoci smo brojnih smrti umetnika pod, hm, sumnjivim okolnostima: od Jana Kertisa (1980) i Kurta Kobejna (1994) pa sve do Čestera Beningtona i Krisa Kornela (2017) brojni muzičari su umrli usled predoziranja opijatima, što je ne retko bio samo način da se život okonča bez stigmatizacije koju sa sobom još uvek donosi samoubistvo.

Jungijanske terapije su, opet, težište stavljale na stari problem tzv. slobodne volje. Jung je pisao:

“Umetnost je vrsta unutrašnjeg poriva koji osvaja čoveka i od njega pravi svoj instrument. Umetnik nije osoba obdarena slobodnom voljom koja traga za svojim sopstvenim ciljevima, nego neko ko dozvoljava umetnosti da svoj cilj ostvari kroz njega.”

I dok možemo da se složimo da Jungova psihoanaliza, možda po prvi put, prepoznaje specifičnosti umetnika kao posebnog tipa ličnosti, kao i da jungovsko shvatanje umetnika kao “vanvremenskog vidioca” obično godi egu pacijenta, činjenica je da ona sa sobom nosi i ozbiljne rizike. Pre svega, od posledica iznenadnog kolapsa, gubitka umetničke energije i inspiracije, koji su često osećali umetnici neposredno (ili neko vreme) pred samoubistvo.

Naime, ako se neka osoba već oseća suicidno, reći joj da nema svoju slobodnu volju samo će pojačati njen osećaj bespomoćnosti; ako je već izgubila inspiraciju i kreativni duh, saopštiti joj da mora da čeka neku natprirodnu silu da je ponovo “obuzme”, pojačaće osećaj beznadežnosti. I jedan i drugi osećaj su uobičajeni pratioci na putu koji se završava samoubistvom. I kod običnih ljudi, a kod umetnika pogotovo…

 

XIV

Samoubistva i politika: dve skice za portret

H.1321, Hanging instructions postcard

Ne retko, u današnjem svetu tzv. populističkih političkih vođa, sklonih da preziru i ismejavaju ustave, zakone, sudove – a posebno pravila lepog ponašanja – frustrirana javnost sklona je da poveruje u sledeću teoriju:

“Ma, nema šanse da će on(a) ikada dobrovoljno predati vlast.”

Od te hipoteze, pa do dubokog predubeđenja javnosti da će dotični izvršiti samoubistvo kad mu se zaista dogodi gubitak vlasti (a, svakome od njih se taj trenutak dogodi, pre ili kasnije – ako ga doživi, naravno), mali je korak.

Zaista, koliki je rizik suicida u politici? Ovde, naravno, ne govorimo o ratovima, građanskim ratovima, revolucijama i sličnim događajima kada je gubitak života jedna sasvim očekivana pojava, nego o politici u uobičajenim, normalnim, gotovo svakodnevnim okolnostima. Koja je verovatnoća da će političar koji tako izgubi vlast pucati sebi u glavu, popiti smrtonosni otrov ili provući glavu kroz omču od konopca?

Neke ćemo, znam, ovim podatkom razočarati, a neki drugi će sigurno odahnuti, ali: taj rizik je vrlo mali. Otkad postoje demokratski izbori u Evropi (dakle, oni koji se mogu izgubiti) – a to su, otprilike, poslednja dva veka – samo jedan evropski predsednik ili premijer izvršio je samoubistvo kada je izgubio izbore.

Pjer Beregovoj (68), socijalista, bio je premijer Francuske godinu dana, u vreme predsedničkog mandata Fransoa Miterana (1992 – 1993). Kao i sve njegove kolege, obećavao je mnogo: pad nezaposlenosti, borbu protiv korupcije, reforme i sve što već ide u tim paketima obećanja. Hteo je mnogo, bio ambiciozan, ali ga je onda, 29. marta 1993. dočekala realnost: sasvim neočekivani rezultati izbora za koje je Miteran očekivao da će ih lako dobiti. Ipak, njihova stranka je jedva prešla 17% glasova birača, izgubila preko dve stotine poslaničkih mesta i to je bio kraj Pjerove karijere.

Samo mesec dana kasnije, u noći između 30. aprila i 1. maja, pucao je sebi u glavu. Po prvi put u svojoj karijeri nešto je uradio precizno i uspešno: bio je na mestu mrtav. Njegovi saradnici su posle pričali kako su mu teško padale optužbe po desničarskim tabloidima oko jedne beskamatne pozajmice koju je dobio od svog prijatelja, biznismena. Iznos je bio smešan za današnje (pa i tadašnje) kriterijume: milion francuskih franaka (oko sto pedeset hiljada evra), pozajmicu je uzeo u vreme kada nije bio ni na kakvoj državnoj funkciji (1986), prijatelj je u međuvremenu umro i nije bilo baš nikakvih realnih izgleda da se tabloidna histerija prenese u sudove i tužilaštva.

Ipak, nesrećni Pjer je bio ubeđen da je upravo taj bizaran slučaj ključno doprineo da njegova stranka izgubi izbore (sam Miteran je kasnije priznao da je to osećanje bilo vrlo daleko od istine), mučio se mesec dana, onda jedne večeri pozajmio pištolj od prijatelja (svoj nikada nije imao) i opalio metak u slepoočnicu. Nije ostavio oproštajno pismo.

I to je bio taj jedan, jedini, slučaj da se neki evropski šef države ili vlade ubio u mirnodopskim uslovima, zato što je izgubio izbore.

***

A kako je bilo u onim drugim, ratnim uslovima?

Marta 1945. godine, na nemačkim teritorijama koje su još bile pod kontrolom nacista, odjednom se pojavila čudna dopisnica. U formatu uobičajenom za poštanske karte Trećeg Rajha, sa standardnom ljubičastom markom od šest pfeniga sa likom Adolfa Hitlera i tekstom na nemačkom jeziku crvene boje, koji je ličio kao da je otkucan pisaćom mašinom.

Ova poštanska karta imala je dva pošiljaoca: fiktivnog i stvarnog. Fiktivni je bila Rajhskancelarija Adolfa Hitlera u Berlinu a stvarni – britanska Uprava za specijalne operacije (SOE), odeljenje za psihološko-propagandni rat, u Londonu.

Njen tekst je jako zanimljiv pa smo ga ovde za čitaoca preveli u celini. Na poleđini dopisnice je pisalo:

Ako želite da izbegnete nepotrebne patnje obratite pažnju na sledeće instrukcije:

1) Izaberite jak konopac, otprilike debljine konopca za sušenje veša. Tanak konopac će vas poseći ili povrediti.

2) Vežite čvor omče tako da omča ne zategne konopac. Konopac mora neometano da prolazi kroz čvor.

3) Podmažite čvor i konopac mašću, da biste omogućili brzo zatezanje omče.

4) Pazite da se ne ugušite pre nego što skočite, jer ćete duže patiti.

5) Omogućite sebi prostor za pun skok. Ovo vam garantuje da ćete slomiti vrat umesto da se dugo gušite. Popnite se na stolicu ili na sto i fiksirajte konopac dovoljno visoko (koristite kuke na tavanici ili zidu), tako da vam stopala komotno vise iznad poda kad skočite.

6) Provucite vrat kroz omču. Proverite još jednom da su vam omča i čvor iza vrata a ne ispred grla.

7) Skočite hrabro. Da biste bili sigurni, skočite visoko i jako koliko god možete kako biste pali sa veće visine…

Ostatak poruke otkucan je na prednjoj strani poštanske karte, vertikalno na njenom levom delu (desni deo je bio rezervisan za ime i adresu primaoca) i na njemu piše:

… kao da želite da učinite veseo skok sa skakaonice u vodu. Što jače skočite, sigurnije ćete slomiti vrat.

Ne oklevajte!

Zastava Horsta Vesela vas zove!

Na kraju ovih (inače vrlo stručno i precizno sastavljenih) tehničkih instrukcija za samoubistvo vešanjem, pisalo je: “Heil Hitler!” Na desnoj strani poštanske karte nalazilo se ime i adresa primaoca, uzeto iz nemačkih telefonskih imenika koje su savezničke vojske zaplenile u oslobođenim gradovima, u jesen 1944.

Falsifikovana nemačka poštanska karta pod kodnim imenom H.1321 (ova kojom smo ilustrovali ovaj odeljak upućena je izvesnoj Editi Lenk u gradiću Falkenštajn u Saksoniji) imala je još jedno, neznatno izmenjeno izdanje (H.1380) od 10. aprila 1945. Desetine hiljada ovih dopisnica ubacili su agenti britanske SOE u civilu, iza linije fronta, u poštanske sandučiće u poslednjim nedeljama rata.

Vaspitani da se ponašaju disciplinovano kao mašine, nemački poštari nisu primetili ništa sumnjivo: bila je zalepljena propisana poštanska marka, adresa je bila potpuna i čitljivo napisana. Sve one su isporučene primaocima, kao “dopisnica iz Rajhskancelarije”.

Ali, šta se onda desilo?

Odeljenje za psihološko-propagandni rat britanske SOE računalo je da će ove dopisnice, kad ih obični Nemci budu dobili, izazvati ogorčenje, podriti borbeni moral preostalih jedinica Vermahta, stvoriti revolt kod civilnog stanovništva, možda čak i neku malu pobunu?

Kako to da naš voljeni Firer od nas očekuje da se ubijemo?

Međutim, desilo se nešto sasvim obrnuto: vaspitani dvanaest godina da bez pogovora i preispitivanja izvršavaju naređenja državnih vlasti, najveći broj primalaca je potpuno razumeo da voljeni Firer očekuje da se oni obese. Štaviše, u tom razumevanju oni su išli još dalje i racionalizovali poruku koju su dobili, tražeći za nju opravdanje kojeg u samom tekstu nije ni bilo:

Nema dovoljno hrane ni za vojsku, mi smo suvišna usta. Bolje da se časno ubijemo nego da budemo zarobljeni. Meni se Firer lično obratio, ja ne smem da ga izdam! Firer misli o nama, da se ne mučimo bez potrebe. Kako je on dobar!

Od sedam hiljada samoubistava u širem rejonu Berlina u poslednja dva meseca Drugog svetskog rata, preko dve trećine je prouzrokovano ovom pogrešnom procenom britanskih eksperata za psihološki rat. Sve su to bila samoubistva civila, bez ikakve borbene vrednosti.

I snage Crvene armije i američke vojske, koje su napredovale tim pravcima aprila 1945. godine nailazile su u kućama na cele obešene porodice: majke bi prvo vešale svoju decu, pa ostarele roditelje, pa onda same sebe; očevi i odrasla deca su ionako bili na frontu, ili u zarobljeništvu. Pored obešenih tela, na stolovima i natkasnama, vojnici su nalazili dopisnice, očigledno dugo i pažljivo proučavane, sa podvučenim važnim delovima.

Ne retko, pored dopisnice bi se nalazio i na brzinu napisani komad papira: izraz zahvalnosti Fireru i njegovim saradnicima, što su ih se setili i u tako teškom trenutku poslali baš njima dopisnicu – taj izraz konačnog i neopozivog poverenja, koje, eto, oni nisu ni pomislili da proigraju…

Ponekad bi, uz dopisnicu i odgovor, vojnici nalazili i skroman cvet: poslednji poklon neke Helge i njene porodice, svom Fireru.

 

XV

Verterov i Papagenov efekat i uloga medija

Related image

U svom – neki kritičari kažu delimično autobiografskom – epistolarnom romanu “Jadi mladog Vertera” (Die Leiden des jungen Werthers), iz 1774. godine, Johan Volfgang Gete je opisao nesrećnu ljubav svog glavnog junaka – mladog, osećajnog i strastvenog pesnika – prema devojci Šarloti, koja se na kraju udaje za njegovog prijatelja Alberta. Opsednut idejom da je problem u koji je upao rešiv samo smrću jednog od učesnika ovog ljubavnog trougla, a nesposoban da nanese zlo bilo kome drugom, Verter se na kraju ubija iz pištolja koji je pozajmio od Alberta.

Jadi mladog Vertera su najznačajniji roman nemačkog proto-romantizma (Sturm und Drang) koji je obeležio kraj osamnaestog veka i uticao na romantičare narednog veka. Sam Gete (koji je ovo delo napisao u dvadeset četvrtoj godini, za samo šest nedelja) tada je zaista u Frankfurtu imao neuzvraćenu ljubav, izvesnu Šarlotu Buf, verenu za savetnika hanoverskog dvora, Johana Kestnera. Gete je prvo izdanje objavio anonimno, distancirao se od njega u narednih desetak godina i tek kao zreo čovek, u drugom izdanju (1787) prihvatio autorstvo i priznao dubok uticaj koji je roman imao na njega: “Verter je kao moj brat kojeg sam ubio u knjizi”.

Na kraju veka, knjiga je, međutim dobila širi kulturni značaj u Evropi: Napoleon Bonaparta priznaje da ju je poneo sa sobom u ratni pohod na Egipat (1798), modni kreatori su razvili “Verterov stil”, dizajnirajući odeću nalik na onu koju je nosio glavni junak, motivi iz romana korišćeni su za dekoraciju Majsenovog porcelana, a jedno vreme je postojao i poseban muški parfem “Verter”.

Ta “Verterova groznica”, međutim, dovela je i do neželjenih posledica: mnogi nesrećni ljubavnici su tih decenija oduzimali svoj život imitirajući onog književnog junaka (vidimo da se, na sreću svetske književnosti, pravi junak ove životne priče (Gete) ipak nije ubio posle nesrećne epizode sa svojom Šarlotom). Samoubice su pronalažene obučene u istu odeću koju je u romanu nosio Verter, koristile iste pištolje, a pored njihovih tela su često nalaženi i primerci knjige, otvorene pri samom kraju, baš na onoj strani u kojoj je opisano samoubistvo.

Ova samoubilačka histerija zabrinula je vlasti mnogih evropskih zemalja: u Lajpcigu su i knjiga i “Verterova odeća” zabranjene 1775; kasnije se zabrane protežu i na Dansku i na Italiju. Nemački pisac, Kristof Fridrih Nikolaj, napisao je čak i parodiju, “Radosti mladog Vertera”, (Die Freuden des jungen Werthers) u kojoj Albert prozire nameru svog prijatelja, daje mu pištolj napunjen lažnim mecima (sa kokošjom krvlju) i tako onemogućava njegovo samoubistvo da bi mu, na kraju romana, velikodušno prepustio i samu Šarlotu i tako omogućio da se priča završi hepiendom.

***

Jedan zanimljiv istorijski primer Verterovog efekta nalazimo i sredinom dvadesetog veka: to je mađarska pesma “Tužna nedelja” (Szomorú vasárnap), pijaniste Reže Sereša iz 1932. godine. Ne mnogo uspešan i prilično siromašan umetnik, koji je tada živeo u Parizu, sastavio je kompoziciju u pokušaju da se probije u francuskim umetničkim krugovima i istoričari umetnosti se danas uglavnom slažu da je njena tužna melodija bila ništa više od izraza trenutne melanholije.

Međutim, kako je pesma postajala popularna, širila se i urbana legenda o umetnikovim skrivenim motivima: jedni su pominjali Veliku depresiju, drugi širenje nacizma u Evropi. Fami je svakako doprinela i ironija sudbine oko samog teksta: pesnik Laslo Javor najpre je napisao jedan tekst (o očaju do kojeg dovodi rat) i nazvao ga “Kraj sveta” (“Vége a világnak) da bi ga onda – posle raskida sa verenicom – promenio i nazvao “Tužna nedelja”, gde protagonista u stihovima planira sopstveno samoubistvo posle smrti voljene žene:

Tužna je nedelja,
Sa senkama je provodim
Moje srce i ja
Odlučli smo da sve završim

Uskoro će sveće doći
I molitve koje rekoh da znam
Nek’ ne plaču ove noći
Nek’ znaju da srećan idem sam

Smrt nije san
Jer u smrti ti si mažena
Na duše moje zadnjeg daha dan
Bićeš blagoslovena 

Vremenom je ova, druga, verzija postala mnogo popularnija od prve, koja je polako zaboravljena. Mađarski pop-pevač Pal Kalmar ju je snimio 1935, a 1936. je prvu englesku verziju snimio američki džez-muzičar Hol Kemp a onu koja je donela svetsku slavu, 1941. godine, čuvena pevačica Bili Holidej.

Već tada, u zapadnoj Evropi i SAD počinje urbana legenda o prokletstvu pesme, o tome da ona izaziva masovna, često neobjašnjiva, samoubistva. Na celom Zapadu pesma dobija i svoje drugo ime, pod kojim je ubrzo postaje mnogo poznatija: Mađarska samoubilačka pesma. Tužnu nedelju – u izvođenju Bili Holidej – cenzura BBC dozvoljava za emitovanje samo u instrumentalnoj verziji, sa obrazloženjem da podriva borbeni moral u ratu (zanimljiv detalj je da je BBC ovu zabranu ukinuo tek 2002. godine).

Šta je istina o hiljadama samoubistava do kojih je dovela Tužna nedelja? Pa, najblaže rečeno, baš kao i u slučaju drugih urbanih legendi, i ova je bila preuveličana mešavina činjenica, glasina i fikcije. Jedna mlada sekretarica u Njujorku se ubila gasom; jedan policajac u Londonu je tvrdio da je u stanu u kojem se dogodilo samoubistvo zatekao gramofon na kojem se vrtela ploča; jedna četrnaestogodišnja devojčica se udavila držeći u rukama tekst pesme. I to su svi slučajevi koji su dokazani u Britaniji i SAD; u Serešovoj rodnoj Budimpešti, vlasti su tih godina zabeležile još sedamnaest slučajeva suicida direktno ili indirektno povezanih sa pesmom: ukupno dvadeset.

Ironija sudbine je, međutim, da će 1968. godine – trideset pet godina nakon što je komponovao Tužnu nedelju – njen stvaralac, Reže Sereš, naći sopstvenu smrt skokom sa prozora svog budimpeštanskog stana. Samoubistva su, poznato je, česta kod Mađara, Reže je imao šezdeset devet godina i bio slabog zdravlja, ali su ipak američki mediji vest o njegovom samoubistvu iskoristili da još jednom podgreju staru urbanu legendu: kompozitor se, navodno, žalio da je njegov osećaj nesreće pojačalo saznanje da nikada više neće moći da napiše takav hit…

Pa ipak, Tužna nedelja je dvadeseti vek završila u velikom stilu: kao jedna od glavnih muzičkih tema u superspektaklu Stivena Stilberga “Šindlerova lista” (1993).

***

Pod “Verterovim efektom”, već skoro dva i po veka, podrazumevamo uticaj koji medijsko izveštavanje o samoubistvu, naročito neke popularne javne ličnosti, ima na imitiranje tog samoubistva (u pogledu mesta, vremena, okolnosti, načina izvršenja, pisanja oproštajnih pisama i drugih detalja). Sa pojavom Interneta, a naročito društvenih mreža, dostupnost ovih informacija, a naročito detaljnih opisa načina, sredstava i mesta izvršenja, neslućeno je porasla, a sa njom i moć romantične subjektivne vizuelizacije predstava o samoubistvima poznatih, koje su onda nezrele ličnosti, posebno adolescenti, sklone da glorifikuju, romantizuju i ponavljaju.

Da li i samo pretraživanje Interneta na teme direktno ili indirektno povezane sa samoubistvom predstavlja indikator o suicidnim sklonostima i jedan oblik Verterovog efekta? To pitanje je postavila i grupa australijskih psihijatara u jednom stručnom časopisu 2015. godine – koja je bez sumnje i sama pretraživala Internet na istu temu pišući svoj rad, baš kao što je činio i autor ovog teksta.

Suprotan efekat od Verterovog efekta u teoriji se naziva Papagenovim efektom, po glavnom junaku Mocartove opere “Čarobna frula” (1791). Glavni junak, plašeći se gubitka svoje voljene Pamine, razmišlja o samoubistvu ali mu prijatelji pomažu da se izbavi iz osećaja bespomoćnosti. Za razliku od Getea, Emanuel Šikeneder, autor libreta Mocartove opere, svoj tekst završava hepiendom.

XVI

Zaključak: život je čaroban

Image result for suicide painting vintage

Život je jedan, jedini i neponovljiv. I kako god mi izabrali da racionalizujemo svoju prirodnu ljudsku zbunjenost tim fenomenom – u naučnom ili religioznom kodu, sasvim svejedno – na kraju svi dolazimo do istog zaključka: život je čaroban.

Taj poklon koji su nam – priroda, Bog ili gospodin slučaj, opet sasvim svejedno – dali, mi koristimo onako kako hoćemo i, istovremeno, onako kako možemo. Naša slobodna volja ograničena je nizom činilaca, od vremena i mesta na kojem smo se rodili, preko šansi koje smo dobili ili izborili, pa sve do talenata koje smo imali, ambicija koje smo izgradili i čitavog niza slučajnih, ponekad i bizarnih, detalja.

Da li pravo na upravljanje tim poklonom, koje tako ljubomorno čuvamo, uključuje i pravo da ga vratimo, onda kada nam cela igrica dosadi? Kao što smo videli u ovom tekstu, ljudsko društvo je na različite načine – religijske, pravne, filozofske, umetničke, medicinske – na ovo pitanje najčešće odgovaralo negativno. Čovečanstvo se, kroz celo svoje postojanje, borilo protiv suicida.

Čak i ukoliko biste se, na primer, sutra popeli na ogradu Brankovog mosta, izvesno bi se vrlo brzo pojavila kola hitne pomoći koja bi vas odvela u najbližu psihijatrijsku bolnicu, iako ne biste napravili nikakav prekršaj zakona. Neko bi mogao da kaže da bi to bilo narušavanje vaših građanskih prava – i verovatno bi, formalno gledano, bio u pravu – ali je, u celom svetu, opšteprihvaćeno tzv. pravilo proporcionalnosti. Šteta koji bi nastala gubitkom jednog ljudskog života svakako bi bila neuporedivo veća od štete nastale njegovim nezakonitim lišenjem slobode.

***

Da li su različite forme i strukture u kojima se ljudsko društvo organizuje – porodica, selo, pleme, klan, crkva, država – toliko vehementno protiv suicida zato što im je baš stalo do svakog svog pripadnika? Ljudi, uostalom, umiru svaki dan, iz raznih prirodnih, nasilnih i potpuno banalnih razloga. Smrti su deo naše svakodnevice, baš kao i rođenja.

Šta, onda, samoubistvo izdvaja od svih drugih smrti, a da bi opravdalo sve ono što se trudimo da učinimo kako bismo ga barem sveli na minimum – ako već nismo u stanju da ga potpuno iskorenimo?

Najpre, to je naše saznanje da – za razliku od bolesnih ljudi, žrtava ubistava, saobraćajnih nesreća, ratova ili raznih prirodnih kataklizmi – samoubica nije morao da umre, nego je tu sudbinu sam izabrao. Mi ga, dakle, ne posmatramo – kao u svim drugim slučajevima smrti – samo kao žrtvu; delimično, on je za nas i krivac.

Drugo, gotovo svaka priča nekog samoubice je za sve nas i podsećanje na to kakvi smo mi, koji smo ostali. Kakva je naša empatija za druge ljude, koliko utehe smo spremni da im pružimo kad su u nevolji, koje su razmere naše sebičnosti? To podsećanje je, naravno, vrlo daleko od prijatnog. Ako sprečimo samoubicu da ostvari svoju nameru nismo samo spasili njegov život; sačuvali smo i naše lepo mišljenje o samima sebi.

Baš to je, uostalom, i glavna tema kratke priče Miroslava Krleže “Smrt bludnice Marije” (1924):

“Marija se otrovala rano ujutro, oko četiri, i njeno je stenjanje kroz zatvorena vrata čuo hotelski sluga, koji se uspeo u treći kat da probudi na broju osamdeset i prvom jednoga gosta, koji je htio da otputuje ranom jutarnjom lađom. Onda dakle, kada je prvi čovjek čuo stenjanje otrovane djevojke kroz zaključana vrata njene sobe, onda je već bilo uglavnom prekasno za svaki pomoćni zahvat, jer su se kiseline želučane već bile spojile s otrovom i onda se s ljudskog stanovišta više nije dalo učiniti ništa.

Ali nekoliko sati prije toga, kada je nesretna i zaplakana djevojka pokucala na arhimandritova vrata broj sedamdeset i četiri, onda su još sve mogućnosti bile otvorene, i izgleda nam, da nije pretjerano, ustvrdimo li, da je čitav taj nesretni život djevojčice bio u arhimandritovoj ruci, kao porculanska figurica, što ju je ta medvjedina pijana držala u svojoj šapi i razbila, a zatim okrenula svijetu stražnjicu i zahrkala prostački pretpotopno, podrigujući se kao prase, pred koje je pala ruža.”

***

I konačno, mi smo i dalje skloni da pripadnost zajednici smatramo ne kao čin ličnog izbora, nego kao nešto, unapred i zauvek, determinisano, određeno: mestom i vremenom našeg rođenja, našim roditeljima, kulturom koju smo zatekli, sredinom u kojoj smo se formirali i u kojoj živimo. Samoubistvo – kao čin dobrovoljnog, svesnog i konačnog napuštanja jedne zajednice (jer, svako ko je negde otputovao još uvek može i da se vrati) – predstavlja takođe i protestni čin. Ljudske zajednice ponekad isključuju, proteruju, zatvaraju, a u ekstremnim slučajevima čak i same ubijaju, svoje pripadnike – ali nikad nisu spremne da olako i ravnodušno prihvate njihove dobrovoljne i konačne odlaske.

Nasuprot zajednice, uvek, stoji pojedinac. Tradicije, formirane na vekovnim naslagama kolektivnog nesvesnog, pritiskaju ga kao olovne utege da ostane u zajednici; baš kao što je to formulisao Krleža u romanu Na rubu pameti:

“S ljudima zajedno smrdi, ali je toplo. U samoćama – prazno.”

Samoubistvo je, dakle, pored svega ostalog, i onaj konačni čin pobune pojedinca protiv zajednice. Zato smo svi, otkad smo se pojavili na ovoj planeti do danas, toliko protiv njega.

***

Ovaj esej završićemo podsećanjem na poučnu rečenicu Veronike, glavne junakinje romana Paola Koelja “Veronika je odlučila da umre” (1998) po kojem je 2009. snimljen istoimeni brazilski film:

“Kada sam uzela pilule želela sam da ubijem nekog koga sam mrzela. Nisam znala da su i druge Veronike postojale unutar mene, Veronike koje sam mogla da volim.”

Život je čaroban.