Image result for sand hourglass painting"

“Ako je tu cepelin, to je alternativna istorija. Ako je raketa, to je naučna fantastika. Ako su mačevi i konji, to je fantazija. Roman sa mačevima i konjima može biti vraćen u naučnu fantastiku ako u mešavinu dodamo i rakete. Ako knjiga već ima rakete, jedina stvar koja može da je vrati u fantaziju je Sveti Gral.”

(Debra Dojl, američka književnica)

I

Uvod: svetovi koji se nikada nisu dogodili

Image result for counterfactual history"

Napoleon je dobio Bitku kod Vaterloa, Robert Li onu kod Getizburga a Fon Paulus je uspeo da osvoji Staljingrad; metak Gavrila Principa je promašio Franca Ferdinanda, Vlade Černozemskog kralja Aleksandra Karađorđevića, Li Harvi Osvaldov Džona Kenedija a onaj Zvezdana Jovanovića Zorana Đinđića; Tito je poginuo od one nemačke bombe na Sutjesci – baš kao i Hitler u atentatu u Vučjoj jami – a Jurij Andropov nije oboleo od neizlečive bolesti bubrega samo dva meseca nakon što je izabran za lidera SSSR-a.

Šta bi bilo da su se svi ovi događaji desili onako kako je opisano u prethodnom pasusu, a ne onako kako su se stvarno desili? Da li bi svet, ili neki njegovi delovi, bili bitno drugačiji nego što su to danas?

Takozvana “alternativna”, “špekulativna” ili “hipotetička” istorija (u engleskom se najčešće koristi izraz “counterfactual history”, u srpskom ponekad koristimo žargonski izraz “šta bi bilo da je bilo”) je posebna vrsta istoriografije koja pokušava da odgovori na pitanje “šta ako…” – tzv. kontračinjenični kondicional. Njen cilj je da se utvrdi relativan značaj nekog pojedinačnog događaja, incidenta ili osobe u glavnim tokovima svetske (ili nacionalne) istorije.

Da pojednostavimo ovu hipotezu: zamislimo, na primer, sledeće pitanje: “Šta bi se desilo da je 30. aprila 1945. godine, u svom bunkeru u Berlinu, Hitler ujutro popio čaj umesto kafe?” Odgovorili bismo, sa pravom, ništa. U svakom od ova dva slučaja, on bi se, istog popodneva, ubio. U tom konkretnom slučaju, i pitanje, pa samim tim i odgovor na njega, su podjednako irelevantni.

Međutim, pitanje: “Šta bi se desilo da jedan od prisutnih nije pomerio fon Štaufenbergovu torbu sa paklenom mašinom metar dalje, i da je Hitler poginuo u Vučjoj jami 20. jula 1944. godine?” je daleko od toga. Da li bi zaverenička grupa u Vermahtu u neizbežnoj borbi za vlast prevladala tog leta nad nacističkom stranačkom elitom? Da li bi Nemačka tražila mir devet meseci ranije? Kome bi ta ponuda bila upućena? Da li bi bila prihvaćena? Pod kojim uslovima? Koliko miliona manje ljudi bi poginulo? Kako bi takav tok događaja oblikovao podelu u posleratnoj Evropi i narednih pola veka? Sve su to sasvim legitimna pitanja koja bi se postavila – samo da ta torba nije, slučajno, gurnuta onaj presudni metar dalje od svoje mete…

***

Na današnji dan, pre tačno trideset godina, iz još uvek luksuznog beogradskog Sava centra izašli su delegati Četrnaestog kongresa Saveza komunista Jugoslavije iz Slovenije. Posle samo dva dana od početka tog skupa, ove partije – jedine u tadašnjoj zemlji – više nije bilo. Dve godine kasnije, više nije bilo ni te zemlje.

Ono što se posle toga, u narednih trideset godina, dešavalo, manje-više svi znamo. Sporimo se, još uvek, oko uzroka, krivice, uloge ponekog čoveka ili autentičnosti nekog detalja, ali su nam glavni tokovi te post-jugoslovenske istorije već gotovo potpuno poznati. Teško da će bilo koji naknadno otvoreni arhiv moći da bitno promeni naša saznanja o tim činjenicama. Desilo se ono što se desilo.

Ali, šta bi se desilo da nije bilo onih suza Sonje Lokar u Sava centru, da je taj događaj od samog početka bio drugačije pripremljen i da se nije završio onako kako se završio? Na ta pitanja – zasnovana na ovom jednostavnom kontračinjeničnom kondicionalu – pokušava da odgovori kratka fiktivna priča koja sledi…

 

II

Priča o zemlji koja se nije dogodila

Image result for salvador dali time"

Slučajni prolaznik bi te subote svakako zapazio neuobičajenu živost: iz obližnjih hotela su dolazili gosti koji su stigli iz daleka, autobusi iz bližih gradova parkirali su se na tačno određena mesta, a nešto pre deset sati ujutro reka luksuznih automobila prolazila je pored glavnog ulaza. Tek desetak godina star, beogradski Centar Sava važio je za najluksuzniji kongresni centar u zemlji i, zaista, za jedan od najvećih na Balkanu.

Delegati Četrnaestog kongresa Saveza komunista Jugoslavije će za nekoliko sati čuti stvari o kojima nisu ni sanjali kada su – od Triglava do Đevđelije – u petak pošli u glavni grad. U zemlji koja je, na mnogo načina, bila simbol, i koja je decenijama živela na simbolima, taj dan pripreman je gotovu čitavu prethodnu deceniju.

Još ranih 1980-tih, razne jugoslovenske obaveštajne službe – civilne, vojne, diplomatske, privredne – počele su da u zemlju donose podatke koji su ukazivali na neminovan krah tzv. “realnog socijalizma”: političkog, privrednog i ideološkog sistema koji je Sovjetski Savez nametnuo srednjoj i istočnoj Evropi posle 1945. godine.

Jugoslavija je, samo posle tri godine, izašla iz tog lagera, i koristila svaku priliku da se time ljubomorno pohvali. Ali, već posle Titove smrti 1980. godine, a naročito posle dolaska Mihaila Gorbačova na vlast u Moskvi, 1985. godine, bilo je očigledno da će predstojeće promene imati krupan, verovatno i presudan, uticaj i na Jugoslaviju.

Zemlja stvorena kao deo “sanitarnog kordona” Zapada protiv boljševizma 1918. i obnovljena dogovorom o podeli interesnih sfera na Jalti 1945. godine, za sve vreme svog postojanja igrala je mnogo značajniju političku ulogu od one koja bi joj – imajući u vidu samo njene realne geografske i demografske parametre – pripadala. Jugoslavija je bila most između dva sveta, krajnji zapad Istoka i krajnji istok Zapada, odjednom. Šta će se sa njom desiti kada jedan od ta dva sveta bude prestao da postoji?

Nisu to bile stvari o kojima se moglo baš javno pričati, ali je jednom broju ljudi u Jugoslaviji sa vremenom postajalo sve jasnije: sa neminovnim raspadom istočnog lagera njihova zemlja će imati samo dva izbora: ili će ići u susret događajima, prilagođavati se novom svetu u nastajanju i sama sprovesti neminovne promene – ili će izgubiti razlog svog postojanja, a iste te promene će sprovesti neko drugi, izvan nje, na mnogo brutalniji način. Izbor je, prema tome, bio jednostavan: sa rušenjem jednog od dva stuba, most će se srušiti; ili će se pretvoriti u mostobran.

U godini koja je u svetskoj književnosti ostala zapamćena kao naslov najpoznatijeg Orvelovog romana, daleko od očiju javnosti, formiran je Komitet dvadeset. Zvanično, on nikada nije postojao. Onaj mali broj ljudi koji je za njega ipak znao, u retkim međusobnim razgovorima, pominjao ga je samo po inicijalima KD: nekolicina ljudi iz partijskog i državnog vrha, par generala, visokih funkcionera državne i vojne bezbednosti, profesora, ambasadora, direktora velikih preduzeća i banaka, čak i dva pisca. Već u ranoj fazi, njima je bilo jasno da će u jednom trenutku ostati samo dve mogućnosti: promeniti sistem i sačuvati zemlju ili sačuvati sistem ali bez zemlje.

Tri godine uoči kongresa, partijski, državni i vojni vrh prihvatili su nenapisani, prećutni, konsenzus: Savez komunista će odustati od političkog monopola i svoju obnovljenu istorijsku legitimaciju tražiti u višestranačkim izborima; država će odustati od administrativnog upravljanja privredom i prihvatiti pravila modernih tržišnih ekonomija; Jugoslavija će postati članica Evropske zajednice i pristupiti jedinom preostalom globalnom vojnom savezu – NATO paktu.

Strategija je bila komplikovana, na mnogo načina rizična i morala se sprovoditi oprezno i postepeno. Za ne mali broj ljudi ona će značiti gubitak stečenih privilegija – nova distribucija političke i ekonomske moći zahtevaće kooptaciju drugih, mlađih i sposobnijih, ljudi u društvene elite. Za neke druge, koji su izlaz iz jednopartijskog sistema tražili u razbijanju te zemlje i povratku u prošlost, značiće konkurenciju. I za jedne i za druge, u konačnici, biće to kraj iluzija.

Zato je i delegatima kongresa saopštena samo prva faza operacije: ona koja je neposredno predstojala. Za tačno četiri meseca, u nedelju 20. maja 1990. godine održaće se prvi višestranački izbori u Jugoslaviji posle 1945. godine. Dve stotine dvadeset delegata Saveznog veća Skupštine SFRJ biraće svi punoletni građani, po istoj, ranije utvrđenoj, kvoti: njih trideset iz svake od šest republika i još dvadeset iz svake od dve autonomne pokrajine. Jedinstvenu listu SKJ predvodiće predsednik Saveznog izvršnog veća, Ante Marković.

***

I dok je u starim demokratijama najveći problem sa kojim se vlade suočavaju kako da spreče sopstvenu opoziciju, u demokratiji sa kojom je Jugoslavija tada eksperimentisala najveći problem je bio kako uopšte naći bilo kakvu opoziciju. Jer, da bi evropski eksperiment uspeo, opozicija je morala da postoji, kakva-takva. U narednih par meseci diskretni posrednici obilazili su udruženja književnika, razne naučne institute, redakcije omladinskih glasila, poznate disidente: svi oni koje je, decenijama, tajna služba pratila sada su bili ohrabrivani da izbornim komisijama podnesu svoje liste i učestvuju na izborima.

Konačno je eksperiment uspeo: od dve stotine dvadeset delegata Saveznog veća jugoslovenske skupštine, njih četrdesetak nisu bili komunisti, uglavnom iz Slovenije i Srbije. Neki od njih su sebe doživljavali kao demokrate, neki drugi kao socijaldemokrate, bilo je tu i nekoliko pesnika poznatih po nacional-romantičnim stihovima… Kako god, Evropa – isuviše opijena padom Berlinskog zida, zapitana i pomalo zabrinuta kako će odjednom upravljati širokim prostorom od Lajpciga do Sofije sa kojeg su se ubrzano povlačili sovjetski tenkovi, nije previše cepidlačila. Bila joj je očajnički potrebna jedna uspešna priča – jedna, koja će poslužiti kao ohrabrenje za sve ostale.

Tog leta, italijansko predsedništvo Evropske zajednice je sa ponosom saopštilo da je primilo čak tri aplikacije za prijem novih članica: maltešku, kiparsku i – jugoslovensku. I dok je, na gala prijemu u beogradskom hotelu Jugoslavija stari premijer sa sada obnovljenim demokratskim mandatom, Ante Marković, sa svojim gostom iz Evropske zajednice, Žakom Delorom, ponosno podigao ček na dve milijarde dolara koliko je SFRJ dobila kao prvu ratu pretpristupnih fondova, par kilometara dalje odigravao se isto tako važan skup – ali ovog puta izvan očiju javnosti i dometa bliceva. U velikoj sali Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, savezni sekretar Veljko Kadijević dočekao je generalnog sekretara NATO Manfreda Vernera.

Narednih dana i nedelja počeće brojni sastanci eksperata – političkih, finansijskih i vojnih – između Jugoslavije i njenih novih zapadnih partnera. Prvi su radili na usaglašavanju novog jugoslovenskog ustava sa principima Evropske zajednice; drugi su pažljivo računali iznose neophodne da buduća članica ispuni svoje obaveze prema Međunarodnom monetarnom fondu i održi stabilnost valute, ozbiljno uzdrmane naftnim šokom sedamdesetih i krizom osamdesetih; treći su na mapama gledali raspored aerodroma, luka, radarskih stanica, rezervi goriva – tražeći način da se peta po veličini evropska armija što pre i što efikasnije uklopi u zapadni vojni savez.

Sve će to početi da se događa narednih dana i nedelja, ali tog julskog dana 1990. jedan Francuz i jedan Nemac obavili su onaj glavni deo posla: ubedili su svoje jugoslovenske partnere da im je put na Zapad otvoren; istovremeno, jedan Hrvat i jedan Srbin ubedili su svoje zapadne partnere da zaista žele da krenu na taj put. Ni jedni ni drugi, naravno, nisu bili u to potpuno ubeđeni, ali drugog izbora teško da su imali. Istorija, taj večiti krupije, je okrenula rulet i kuglica je bila upravo bačena…

***

Reforme su nastavljene u jesen iste godine, izborima u svih šest republika, na kojima su bivši sastavni delovi SKJ nastupali – po prvi put – kao samostalne političke stranke, sa različitim parolama, simbolima, programima, pa čak i imenima. Bio je to samo spoljni deo složenog projekta rekonstrukcije jedne zemlje na novim osnovama: jedinstvena spoljna politika, odbrana, valuta i tržište – plaćeni su konfederalizacijom svega ostalog.

Tako je uspostavljena osetljiva ravnoteža: Jugosloveni su, odjednom, mogli da ostanu to što su bili, a da istovremeno budu i Srbi, Hrvati, Slovenci… – ali i Evropljani. U složenoj kvadraturi jugoslovenskog kruga, da bi od radnih ljudi postali građani morali su da, istovremeno, izgrade sva tri nivoa svog identiteta.

Te jeseni ujedinjena je Nemačka, Margaret Tačer je posle jedanaest godina smenjena sa mesta lidera Konzervativne stranke u Britaniji a Džordž Buš stariji sa nelagodom gledao na istok: šta će se desiti sa drugim najvećim nuklearnim arsenalom na planeti? U svetu koji je slavio kraj Hladnog rata, jugoslovensko iskustvo trebalo je da posluži kao primer za sve druge.

Tako je, krajem 1991. usvojen i novi ustav: federativna republika više nije bila socijalistička, a trobojka je ostala bez svoje crvene petokrake zvezde. Stara zastava se preselila u muzej. Iz njega je, nekoliko godina kasnije, ponosno uzeta za vojnu paradu kojom je obeleženo pola veka pobede nad fašizmom, i potom, pažljivo, u muzej i vraćena.  Jugoslovenska narodna armija je počela svoju profesionalizaciju: naoružanje, oprema i obuka ubrzano su se uklapali u zajedničke NATO standarde.

Istovremeno, nekoliko velikih kompanija i banaka, najpre zapadnoevropskih a potom i američkih, počele su sa radom u Jugoslaviji. Ona je bila njihov prozor ka dugo željenim bogatstvima nepreglednog istoka. Jugoslavija postaje i ogledna zemlja za nove projekte institucionalnog finansiranja: Evropske banke za obnovu i razvoj, Evropske investicione banke, raznih državnih fondova, uglavnom nemačkih i italijanskih. Svi modeli koji će se sredinom devedesetih primenjivati u Varšavi, Pragu i Budimpešti, a krajem te decenije u Kijevu, Bukureštu i Sofiji, početkom devedesetih isprobani su u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu… Sa preko deset milijardi dolara privatnih i državnih investicija, Jugoslavija postaje, po drugi put posle 1945. godine, veliko gradilište.

Najosetljivije pitanje privrednog sistema – transformacija bivše društvene svojine – ostavljeno je republikama. One su, svojim zakonima, samostalno određivale modele i tempo privatizacije. Smatralo se da će se ekonomski razvijeniji delovi zemlje brže i lakše nositi sa ovim izazovom i tako pokazati put onim drugim. Istovremeno, time je ispunjeno i obećanje dato svim nacionalnim elitama, komunističkim i onim drugim, podjednako: država će biti jedna, ali vaše pare biće u vašem džepu. Kao i rizik, uostalom.

***

Jugoslavija je primljena u NATO u jesen 1993. godine. Dok su Jeljcinovi tenkovi pucali na pobunjene poslanike Dume u moskovskom Belom domu, zapadni vojni savez ostvario je san dug pune četiri decenije: kopnenu vezu između svojih baza u severoistočnoj Italiji i onih u Grčkoj. Time je uspešno završena i prva, najosetljivija, faza jugoslovenske rekonstrukcije: od tog dana, nije se više radilo samo o njenom sopstvenom projektu; on je sada postao sastavni deo šireg evropskog projekta i, bez obzira na sve moguće greške i previde – on jednostavno više nije mogao da ne uspe.

Ali taj nesumnjivi diplomatski uspeh nije, sam po sebi, mogao da neutrališe one druge, negativne efekte brze tranzicije iz socijalizma u kapitalizam. Blagodeti komunističke socijalne politike decenijama su se osećale u oblastima ličnih primanja, pristupa dobrima i uslugama, stanovanja, zdravstvene zaštite, socijalne pomoći, penzija, a naročito obrazovanja, koje je imalo najveći društveni značaj. U prosečnoj porodici nije bilo važnijeg doba godine od letnjih meseci, kada su se deca spremala za prijem u srednje škole i na fakultete. Ne računajući posebne privilegije koje je uživao tek mali broj mladih, komunistički režimi su uspostavili prilično stabilnu obrazovnu meritokratiju oslonjenu na rezultate ispita.

Ova, decenijama sticana i izgrađivana prava, suočena sa surovim uslovima tržišne utakmice i spolja nametnutim ograničenjima javne potrošnje, bila su isuviše često najlakša za odustajanje. Ne bi se moglo reći da to planeri projekta uopšte nisu znali – ali su ih brzina i oštrina raslojavanja na dobitnike i gubitnike tranzicije ipak iznenadili.

Za četiri godine, profilisana je i nova, mlada, sposobna, agresivna i uglavnom desna politička alternativa. Na saveznim izborima 1994. godine lista SKJ, doživljena od mnogih kao personalizacija propalih očekivanja i neispunjenih obećanja i kompromitovana aferama u mnogim republikama, dobija jedva malo više od jedne trećine glasova.

Pa ipak, zbog diskretnog međunarodnog pritiska, Ante Marković, koga sve češće zovu novim Titom, kao garant stabilnosti dobija i svoj treći mandat (a drugi kao višestranački premijer): već u sedamdesetoj godini on zna da su naredne četiri godine kraj njegove karijere i poslednja prilika da dovrši započeti projekat. U njegovom novom kabinetu resor narodne odbrane više ne vodi Veljko Kadijević – stari general je penzionisan, uz sve počasti – a u skladu sa običajima zapadnih demokratija ovaj resor po prvi put u posleratnoj istoriji Jugoslavije, vodi civilna ličnost.

Već naredne, 1995. godine Jugoslavija je – zajedno sa tri tradicionalno neutralne evropske zemlje, Finskom, Švedskom i Austrijom – primljena u punopravno članstvo Evropske unije. Tako je dostignuta i ona poslednja, konačna granica: sve što se do tada, nezvanično i u zatvorenim krugovima, pomalo misteriozno zvalo infrastrukturom za istok sada se konačno oblikuje tamo odakle će i funkcionisati. U Beogradu – za Rumuniju, Ukrajinu i Rusiju; u Skoplju – za Bugarsku; u Prištini – za Albaniju; u Zagrebu i Ljubljani – za Mađarsku, Čehoslovačku i Poljsku; u Sarajevu – za muslimanske zemlje severne Afrike i Bliskog istoka.

Investicione i komercijalne banke, advokatske kancelarije, revizorske i rejting agencije, velike projektantske, građevinske i spoljnotrgovinske firme, naučni instituti, televizije, nevladine organizacije — čitav složeni mehanizam uticaja smešten je tamo gde je mogao najlakše i najefikasnije da funkcioniše. U gotovo svakoj od tih institucija bila su pažljivo smeštena i jezgra špijunaže: vojne, diplomatske, industrijske.

1997. godine, Jugoslovenska narodna armija dobija i svoje prvo zaduženje kao nova članica NATO: u saradnji sa svojim italijanskim i grčkim kolegama, pet hiljada jugoslovenskih vojnika učestvuje u ALBFOR-u, zajedničkom evropskom mirovnom kontingentu koji je stabilizovao stanje u Albaniji, posle masovnih nemira i povremenih oružanih sukoba izazvanih krahom piramidalnih banaka.

***

Ideja da će političke slobode sa sobom neminovno doneti i opipljivi bolji život za sve konačno je bankrotirala na saveznim izborima 1998. godine. Legendarni premijer koji je jugoslovenski dinar nepovratno vezao za nemačku marku, u svojoj 74. godini, odlazi u penziju. Već ta najava – data uoči izbora – shvaćena je kao predaja vlasti bez borbe. Lista SKJ osvaja jedva svaki peti glas i – po prvi put od 1945. godine – Jugoslavija dobija vladu u kojoj nema komunista. Čudna i pomalo bizarna mešavina demokrata, socijaldemokrata, nacionalista i liberala preuzima kormilo zemlje.

Mnogi se tada plaše neizvesnosti, ali arhitekti projekta su savršeno spokojni – za prethodnih osam godina, Jugoslavija je izgradila takve institucije i zaključila takve međunarodne aranžmane, koje više nijedan politički izbor, slučajan ili ne, neće moći da ugrozi. Tačno, poneki političar, novinar ili književnik ponekad će prigovoriti onome što će, tek kasnije, biti poznato pod nazivom duboka država. Ali podrška Evrope, taj blanko ček izdat za zavodljivi put na istok, i dalje je dovoljno čvrsta da sve takve primedbe gurne na marginu javnosti, u opskurnost ostalih teorija zavere.

U suštini, jugoslovenski put posle 1990. godine bio je garantovan savezom bivših nomenklatura – koje su svoju političku moć konvertovale u ekonomsko bogatstvo i, zahvaljujući kulturnim i političkim slobodama, bile velikodušno primljene u evropske i globalne elite bez granica. Paradoks tog puta ležao je u činjenici da su komunizam napali i srušili levičari – ljudi sa neispunjenim egalitarijanskim težnjama – ali su putevi dogovorene revolucije stvorili novo društvo koje je sve češće bilo doživljavano kao manje pravično i od samog komunizma.

Neoliberalni model je tako relativno lako opstao kroz cela dva izborna ciklusa: sve do 2006. godine. Poslednji veliki uspeh tog modela – ulazak jugoslovenskog dinara u zonu evra, 2004. godine – kao da je označio i kraj njegove upotrebne vrednosti. Istorija se ponovila: baš kao i pred kraj prethodne decenije, spoljni uspeh plaćen je unutrašnjim izbornim porazom.

Do tada su se bivši komunisti reformisali – mnogo brže od svojih liberalnih kolega – i u predvečerje naredne velike krize (2008) bili spremni da ponovo preuzmu vlast, ovog puta sa novom generacijom i u novom odelu – kao evropski socijaldemokrati – u društvu koje je, za dve decenije, postalo kapitalističko.

Tu negde, oko 2010. godine, i Komitet dvadeset je raspušten: njegova misija je bila završena.

***

Na samom kraju: da li je država, sačuvana i promenjena na ovaj način, bila i pravedna? Nije. Ili, da budemo preciznije: nije to bila više od svih drugih država u srednjoj i istočnoj Evropi koje su, u iste te dve decenije, prošle kroz slične procese.

Nakon prvih slobodnih višepartijskih izbora 1990, jugoslovenske postkomunističke elite upravljale su tranzicijom u svoju korist. Uspele su da sačuvaju zemlju i spreče građanski rat, ali po cenu izlaženja u susret interesima i starih i novih, i domaćih i stranih elita, odjednom. Oslobađanje dominantne klase – ekonomska, politička i ideološka emancipacija koja je uklonila barijere daljem napredovanju i podstakla globalnu integraciju – stvorilo je dubok osećaj nepravde među ljudima.

Prvobitna egalitarijanska agenda ubrzo je napuštena, a na sceni nije ostao nijedan politički akter koji bi zastupao jednakost. U tom smislu, prvobitni greh postkomunističke jugoslovenske demokratije je bio u tome što je nastala ne kao ishod trijumfa egalitarnosti – već kao pobeda anti-egalitarnog konsenzusa koji je ujedinio komunističku elitu i antikomunističku kontraelitu. Bivši komunisti su bili anti-egalitarni zbog svojih interesa. Liberali su bili anti-egalitarni zbog svoje ideologije.

I tako su, tu negde oko 2010. godine, oba procesa uspešno privedena kraju. Redistribucija ekonomske moći je konačno dovršena. Više nije bilo lova u mutnom: stroži zakoni i regulative zauzdale su, ali i ratifikovale, bogatstvo i imovinu akumuliranu tokom tranzicije. Konvergencija političkih elita takođe: velike ideje dvadesetog veka svedene su na fasade. I jedno i drugo, zajedno, bilo je cena mirne tranzicije, izbegnutog rata i integracije u Evropu.