Šarke oko nek’ se vari,
S barske zmije režanj bari,
Pseći jezik, žablje kralje,
Sa slepoga miša malje,
Krilce sove, gujin žalac,
Krastavuše žabe palac,
I batačić gušterića,
Jezik-raklja od slepića —
Da se vraški-vraška tava
Uvračana zakuvava.

(Vilijem Šekspir, “Makbet”)

 

 

I

Let SAW 501 za Bagdad

The aftermath of the airstrike on Maj. Gen. Qassim Suleimani’s car on Jan. 3 at the Baghdad airport. Altogether, 10 people were killed.

Let je kasnio već više od dva sata, bez objašnjenja – što se, uostalom, ponekad događa i većim aviokompanijama, u uređenijim zemljama i u mirnijim vremenima. Cham Wings je ipak bila mala, privatna kompanija, sa samo četiri aviona, osnovana 2007. godine; aerodrom – onaj u sirijskoj prestonici, Damasku; vreme – veče 2. januara, prvog četvrtka u 2020. godini.

Kao i na svim aerodromima sveta, putnici su se nervirali zbog kašnjenja: uzdisali, nestrpljivo gledali na sat, besomučno telefonirali, pomalo i psovali. Na velikoj tabli sa rasporedom međunarodnih polazaka konačno se pojavilo obaveštenje da je let za Bagdad poleteo, i tu informaciju je kontrola leta odmah pustila i na sve internet sajtove sa kojima je bila povezana.

Gledajući kroz prozor, mlađi čovek je, međutim jasno video da se avion i dalje nalazi na pisti, baš kao što je, raštrkane oko izlaznog gejta, video i njegove buduće putnike. Odšetao je do javne govornice i okrenuo broj; u jednom predgrađu Damaska zazvonio je telefon:

“Paket još nije stigao.”

Posle pola sata putnici su, konačno, pozvani na ukrcavanje; još jedna kontrola bording karata i pasoša, ulazak u dva autobusa, potom i u avion – sve je to uzelo i narednih pola sata. U poslednji čas, pre nego što su dve šarmantne stjuardese zatvorile prednja vrata, na pisti se, gotovo niotkuda, odjednom pojavio konvoj od tri džipa. Iz poslednjeg od njih su izašla trojica muškaraca: čovek sede brade, ranih šezdesetih godina sa dvojicom pratilaca ne baš prijatnog izgleda.

Let SAW 501 za Bagdad je konačno ipak poleteo: tek neki minut pre 23,30 po lokalnom vremenu, u četvrtak, 2. januara 2020. godine. Na telefonski broj u predgrađu Damaska onda je stigla i sledeća poruka:

“Paket je otišao.”

Radnik kompanije Cham Wings, nedavno vrbovan od strane izraelske tajne službe MOSAD, zadovoljno je otišao kući, radujući se obećanoj nagradi. Nije mu, međutim, ostavljeno vremena da je preuzme: još pre nego što je osvanula zora uhapšen je i odveden u vojni zatvor Sadnaja u predgrađu Damaska. Tamo je odmah podvrgnut torturi agenata sirijskog Generalnog obaveštajnog direktorata, zloglasnog Idarat al-Mukhabarat al-Amma, uzbuđenih idejom da bi mogli da raskrinkaju celu izraelsku mrežu. Ipak, u prvih nekoliko dana, pre nego što je podlegao mučenju, odao je ime samo jednog svog saradnika – koji je, opet pod torturom, odao samo jedno ime: njegovo. Time je krug zatvoren i daljih tragova nije bilo. Sirijski obaveštajci su tako shvatili i odakle je jedino mogla da dođe anonimna telefonska dojava na osnovu koje je uhapšen telefonista sa aerodroma: od njegovih poslodavaca. Bio je to njihov uobičajeni modus operandi: kada se posao obavi, počiste se tragovi.

***

Cham Wings je bio poznat i pod geslom: “Mi letimo izvan granica”. Kada je Erbas A-320, posle tačno jedan sat i pet minuta leta dotakao pistu aerodroma grada na obali Eufrata petak 3. januar je već trošio svoj prvi sat.

Kad se avion, vođen malim žutim kombijem, konačno zaustavio na mestu predviđenom za parkiranje, Putnik i njegovi pratioci prvi su sišli stepenicama postavljenim na prednjim vratima. Ušli su u drugi konvoj vozila koji ih je čekao na pisti. Kada je konvoj već bio blizu izlaza sa piste, drugi putnici su počeli da napuštaju vazduhoplov. Bilo je trideset šest minuta posle ponoći.

Putnik se konačno približio svojoj poslednjoj granici. Ne onoj koju nije ni prošao na aerodromskom graničnom prelazu – njegov diplomatski pasoš su ionako do šaltera odneli ljubazni domaćini – nego onoj konačnoj, za koju se na ovaj ili onaj način pripremao, a pomalo i potajno je i priželjkivao, poslednjih dvadeset godina.

Na čelu kolone, nekih stotinak metara ispred druga dva vozila, bio je minibus Hjundai, sa šefom aerodromskog protokola i petnaest naoružanih čuvara. Iza njega, Tojota Avalon, sa Putnikom i njegovim domaćinom na zadnjim sedištima i dvojicom telohranitelja na prednjim; jedan od njih, Muhamed Reda, lični pratilac domaćina, bio je i vozač. Još jedan džip je bio na kraju kolone: u njemu su se nalazila dva Putnikova pratioca, od kojih je jedan bio njegov zet.

Vozili su se jedva jedanaest minuta: taman su prošli poslednji od nekoliko kontrolnih punktova na izlasku sa aerodroma i izašli iz perimetra ograđenog niskim zidom sa bodljikavom žicom. Da li su nešto uopšte osetili? Retki očevici su posle rekli da je Hjundai pogođen prvi i odmah se pretvorio u vatrenu loptu. Videvši to, Muhamed, vozač Tojote Avalon, godinama treniran za takve situacije, pokušao je da izbegne sudbinu: povećao je brzinu, u nameri da sa desne strane obiđe pogođeno vozilo. Tako je uspeo da izbegne drugu raketu i time sebi i svojim putnicima život produži za desetak sekundi. Treća raketa je završila posao: bilo je četrdeset sedam minuta posle ponoći.

Bagdadska policija je uviđaj, odnosno ono što je od njega mogla da uradi, završila posle punih sedam sati, sa prvim sunčevim zracima novog jutra: većina leševa je bila potpuno spaljena i bilo ih je skoro nemoguće identifikovati. Onaj leš zbog kojeg je do svega ovog i došlo bio je konačno prepoznat samo po prstenu sa tamnocrvenim rubinom – na domalom prstu leve ruke.

Prvog sata prvog četvrtka u prvoj nedelji ove godine, raketom “Helfajer” ispaljenom iz američkog drona MQ-9 Reaper, ubijen je Kasem Solejmani, među prijateljima i saborcima poznatiji po nom de guerre Komandant Senka, general-major iranske Revolucionarne garde i komandant njenih Kads brigada, preko dve decenije jedan od najmoćnijih ljudi na Bliskom Istoku.

Ko je bio ovaj čovek, zašto je ubijen i koje će posledice taj čin proizvesti?

 

II

Komandant Senka: devet života iranskog Džemsa Bonda

Za iranske šiite bio je Džems Bond, Ervin Romel i Ledi Gaga – u jednom. Za Zapad – enigmatična ličnost, i protivnik i saveznik, neko za kojeg nikada nisu mogli tačno da znaju čak ni šta misli, a još manje šta namerava da uradi. Za brojne novinare širom sveta, majstor propagande koji selfije sa raznih bojnih polja postavlja po društvenim mrežama: neka vrsta modernog Lorensa od Arabije, tajanstveni komandant iranske Legije stranaca. Za obaveštajce, od Vašingtona do Moskve – glavni blagajnik kome se Hamas, Hezbolah i desetine njihove manje poznate braće redovno javljaju za razne finansijske ili logističke operacije.

Kasem Solejmani rođen je 11. marta 1957. godine u selu , u provinciji Kerman u Iranu. Po završenoj školi seli se u grad Kerman gde neko vreme radi na građevini kako bi otplatio stotinak dolara duga koje mu je otac napravio, neuspešno se baveći poljoprivredom. U osamnaestoj godini, 1975. zapošljava se u gradskom vodovodu; u slobodno vreme, vežba dizanje tegova u obližnjoj teretani a večeri provodi slušajući propovedi hodže Kamijaba, štićenika budućeg vrhovnog verskog vođe Irana, Ali Hamneija. Bile su to poslednje godine režima iranskog šaha Reze Pahlavija, zemlja je u dubokom socijalnom i duhovnom previranju i taj duh vremena ne može da zaobiđe ni mladog Kasema.

Osećaji nepravde i poniženja koje nosi sa sobom još iz ranih, formativnih godina; verska radikalizacija sa Kamijabovih večernjih propovedi; uzbuđenje februarskih dana 1979. godine kada je masa u Teheranu bacila u prašinu hiljadama godina staro carstvo – sve to zajedno je od niza mogućih životnih puteva, objektivno, ostavilo mladom Kasemu samo jedan: pridružuje se Iranskoj revolucionarnoj gardi, oružanom krilu islamske revolucije.

Uprkos tome što nema nikakvu vojnu obuku, napreduje meteorskom brzinom: najpre običan stražar, učestvuje u gušenju separatističke pobune Kurda u zapadnom Azerbejdžanu da bi, već u jesen 1980. godine, predvodio jedinicu dobrovoljaca iz Kermana u iračko-iranskom ratu. Na čelu boraca koje je sam okupio i obučio ističe se hrabrošću za koju njegovi stariji saborci govore da se “graniči sa ludilom”. Već za nekoliko godina – još uvek u svojim dvadesetim godinama – postaje komandant 41. Tarala divizije, najmlađi u tom ratu. Učestvuje u operacijama Fat-ol-Mobin (kasnije će je opisati kao najbolju u celom ratu) i Tarik-al-Kads (u kojoj biva ozbiljno ranjen).

Sa završetkom rata Solejmani postaje komandant Iranske revolucionarne garde u rodnom Kermanu. Ova granična provincija na severoistoku nalazi se tačno na putu avganistanskog opijuma ka Turskoj i dalje, prema bogatim tržištima na zapadu; Kasemovo ratno iskustvo pomaže mu u presretanju krijumčarskih kanala i razbijanju konvoja. Rane devedesete, posle pune tri decenije, još uvek su prilično magloviti period u Solejmanijevom životu.

Neki izvori ga povezuju sa građanskim ratom na području bivše Jugoslavije: navodno, on predvodi iranske paravojne formacije koje se bore na muslimanskoj strani u Bosni i Hercegovini. Prema američkom diplomati Čarlsu Redmanu, jednom od autora Vašingtonskog sporazuma (1994) između Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u građanskom ratu u Bosni učestvovalo je ne više od pet stotina vojnih instruktora iz Irana, koji su svi bili pripadnici Revolucionarne garde, i između tri i četiri hiljade boraca.

Redmanove navode potvrdio je i jedan izveštaj koji je, sredinom januara ove godine, objavila poluzvanična iranska novinska agencija FARS, u tesnim personalnim vezama sa IRG. U tom dokumentu od dve strane, pored Avganistana, Sirije, Libana, Iraka i pojasa Gaze u Izraelu, kao jedan od konflikata u kojima su devedesetih godina prošlog veka bile angažovane Kads brigade navodi se i građanski rat u Bosni i Hercegovini (1992 – 1995). Nema, međutim, nijedne fotografije, dokumenta ili primarnog svedočenja (očevica) koje potvrđuje i lično prisustvo Kasima Solejmanija u Bosni i Hercegovini u tim godinama.

***

Tačan datum kada je Kasim preuzeo komandu nad tzv. Kads brigadama Iranske revolucionarne garde ni danas nije poznat. Procenjuje se da to nije bilo pre 10. septembra 1997. ni posle 21. marta 1998. godine.

Kads brigade (persijski: سپاه قدس‎ odnosno sepāh-e qods) su specijalizovana formacija IRG za nekonvencionalno ratovanje, specijalna dejstva i složene vojno-obaveštajne operacije u inostranstvu. Naziv je dobila po persijskoj reči za Jerusalim (Kads), čije je oslobođenje – baš kao kod srednjovekovnih evropskih krstaša – credo ove paravojne formacije. Njena snaga je procenjena na petnaest hiljada boraca i neutvrđeni broj civilnih lica – obaveštajaca i operativaca u inostranstvu – i podeljena je u osam teritorijalnih direktorata:

Direktorat 1: Severna Amerika i Evropa
Direktorat 2: Rusija i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza
Direktorat 3: Irak
Direktorat 4: Avganistan, Pakistan i Indija
Direktorat 5: Izrael, Liban i Jordan
Direktorat 6: Turska
Direktorat 7: muslimanske zemlje Severne i istočne Afrike
Direktorat 8: Arabijsko poluostrvo južno od Jordana i Iraka

Posle napada Al-Kaede na Njujork, 11. septembra 2001. godine, američke obaveštajne agencije bile su zatečene stepenom svog neznanja o protivniku. Već par nedelja nakon što su kule bliznakinje nestale u vatri i pepelu, tadašnji američki ambasador u Siriji, Rajan Kroker, u jednom hoteku u Ženevi pregovara sa dvojicom operativaca koje je poslao Kasem Solejmani: tada su utvrđene tačne mete za američko bombardovanje Talibana u Avganistanu, a iranske kolege operativcima CIA u Krokerovoj pratnji daju i dovoljno podataka da identifikuju glavne operativce Al-Kaede što u narednim godinama dovodi do njihovog hapšenja. Ipak, ova saradnja se naprasno prekida posle nekoliko meseci – nakon što je tadašnji američki predsednik Buš mlađi, nepotrebno i neoprezno, imenovao Iran kao deo tzv. “osovine zla”.

Nešto kasnije Solejmani radi na jačanju odnosa između Kads brigade i libanskog Hezbolaha: najpre njegovi operativci pomažu u zauzimanju južnog Libana, određeni telefonski razgovori snimljeni su i u pripremama atentata u kojem je ubijen libanski premijer Rafik Hariri, 2005. godine, a potom, 2006, lično nadgleda tok borbenih operacija u kratkotrajnom izraelsko-libanskom ratu.

Visoki funkcioneri američke okupacione administracije u Iraku, Kristofer Hil i general Rejmod Odierno videli su se sa Solejmanijem 2009. godine – u kabinetu tadašnjeg 2006 – 2014) iračkog predsednika Džalala Talabanija. Britanski Ekonomist najpre ekskluzivno objavljuje ovu, na prvi pogled neverovatnu, priču – na bazi autentičnog obaveštajnog izveštaja koji je dat njegovom novinaru, da bi je kasnije povukao – nakon zvaničnog američkog demantija. Ipak, perje iz jastuka je prosuto i u jastuk se više vratiti neće. Bivši operativac CIA, zadužen za tajne operacije, tih godina opisuje Solejmanija kao:

“… pojedinačno najmoćnijeg obaveštajca na Bliskom istoku danas i glavnog vojnog stratega i taktičara iranskog napora da se bori protiv zapadnog uticaja i promoviše širenje šiitskog i iranskog uticaja na Bliskom istoku”.

Zaista, u post-Sadamovom Iraku – centru verskih i plemenskih sukoba, obaveštajnih i finansijskih spletki i obračuna raznih naoružanih milicija, operativci Solejmanijevih Kads brigada igraju ključnu ulogu u formiranju raznih vlada, uključujući i dovođenje na vlast bivšeg premijera (2006 – 2014) i potpredsednika (2016 – 2018) ove zemlje, Nuri al-Malikija.

Iranski vrhovni verski lider, ajatolah Ali Hamnei, unapredio je Solejmanija u čin general-majora 24. januara 2011. godine. Reč je o najvišem činu u iranskoj vojsci: u tom trenutku, imalo ga je samo trinaest oficira. Ipak, za poznavaoce prilika u Iranu bio je značajniji jedan drugi detalj: komandant Senka je jedini o kojem Ali Hamnei već tada počinje javno da govori kao o “živom mučeniku”. Ta fraza će, na mnogo načina, odrediti poslednju deceniju njegovog života a, verovatno, i prvu deceniju posle njegove smrti.

 

III

Završne godine: od peska Sirije do naslovnih strana

Tako je, početkom decenije koja će se završiti ovom godinom, mit o komandantu Senki izašao izvan granica Irana u kojem je nastao. Ugledni američki časopis “Njujorker” ga 2013. godine naziva “bivšim operativcem CIA, odgovornim za tajne operacije”, “pojedinačno najmoćnijim operativcem na Bliskom istoku danas”, “glavnim strategom i taktičarem iranskog napora da se suprotstavi zapadnom uticaju i proširi šiitsku i iransku kontrolu nad regionom”. Naslovnu stranu “Njusvika” prvi put dobija krajem 2014. godine

Prema više izvora – uključujući i bivšeg sirijskog premijera Rijada Hidžaba, koji je kasnije prebegao u Jordan  – Kasem Solejmani se u sirijski građanski rat lično uključio u drugoj polovini 2012. godine, kao najuticajniji od više iranskih obaveštajnih i vojnih zvaničnika koji su pružili pomoć vladi Bašara al-Asada. Svoj štab je smestio u jednu vilu u predgrađu Damaska, odakle je koordinirao komandante libanskog Hezbolaha, iračkih šiitskih milicija, iranske i sirijske oficire. U tim kritičnim godinama sirijskog rata, 2013 – 2014, kada se Asadova armija raspadala a Islamska država bila na kapijama Damaska, Solejmani je uspeo da odbrani nekoliko ključnih gradova i komunikacija i time sirijskom predsedniku kupi očajnički potrebnih par godina za preživljavanje. Krajem te, 2014. godine, Solejmani dobija i prvu u nizu svojih naslovnih strana u vodećim zapadnim medijima: onu u američkom Njusviku.

Međutim, već početkom 2015. postaje očigledno da se – čak i uz svu spoljnu podršku Sirija dugoročno teško može odbraniti od Islamske države. Pod kontrolom trupa vernih vladi u Damasku ostala je svega jedna petina teritorije i islamisti su, naizgled nezadrživo, napredovali prema obalama Sredozemnog mora, gde su se nalazili i glavni terminali za izvoz sirijske nafte: instalacije u Tartusu i Latakiji.

Prve informacije o stvarnom stanju stvari na terenu – po pravilu surovo hladne i, češće nego ne, u kontradikciji sa ružičastim izveštajima sirijskih zvaničnih vlasti – sastavio je Kasem Solejmani; iz zemlje su ih izneli njegovi poverljivi kuriri koje se niko nije usudio da pretresa. Režim u Damasku imao je zbog toga više sreće nego pameti: čim je u Teheranu bacio pogled na Solejmanijeve mape, iranski vojni i politički vrh shvatio je da se zemlja ne može spasiti bez masivne strane intervencije; u datim vojnim i političkim okolnostima ta intervencija je mogla da dođe jedino iz Rusije.

Prema izvorima Rojtersa, prvi kontakt Solejmanija sa ruskim kolegama oko Sirije dogodio se u julu 2015. godine u Moskvi. Istovremeno, bio je to i prvi put posle trideset godina da komandant Senka gleda u nekog ruskog oficira a da to nije preko nišana: poslednji put su se sreli sredinom osamdesetih godina prošlog veka u Avganistanu. Međutim, utisak koji je tada ostavio bio je vanserijski: toliko dobar da, kada je pola godine kasnije, lični izaslanik iranskog vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Ali Hamneia, sa Putinom razmatrao intervenciju o Siriji, ruski predsednik razgovor završio rečenicom:

“U redu, ubedili ste me. Intervenisaćemo. Pošaljite Solejmanija da se dogovorimo.”  

Tako je, za nekoliko meseci, na prostorima severozapadne Sirije strpljivo izgrađena komplikovana vojna alijansa zastrašujuće snage: regularna sirijska armija, iranske Kads brigade, Kurdi, libanski i irački Hezbolah i ruski ekspedicioni korpus. Formirani su zajedničke situacione sobe, centri za razmenu obaveštajnih podataka, uspostavljene bezbedne komunikacije, koordinacija jedinica na terenu dugo i pažljivo uvežbavana.

U odlučujućim trenucima Bitke za Alepo intervenisalo je i iransko ratno vazduhoplovstvo koje je bombardovalo pozicije islamista. Na zaprepašćenje sirijskih i ruskih oficira da se baš u tim trenucima i sam Solejmani nalazi u Alepu, iranski piloti su mirno odgovorili:

“Da, komandant Senka je u gradu i navodi nas na ciljeve.”

U decembru 2016. godine, u javnost su procurele ekskluzivne fotografije: Kasem Solejmani, u običnoj maskirnoj uniformi bez činova, na zidinama tek oslobođene Citadele u Alepu. Kičma Islamske države u Siriji je bila slomljena. Ali paradoksalno, ta vojna pobeda – najveća u njegovoj karijeri – bila je i okidač jednog mnogo složenijeg procesa.

Već krajem naredne, 2017. godine, kada je Islamska država pobeđena i u susednom Iraku, Kasem Solejmani je uvršten u sto ličnosti godine, u izboru američkog kultnog magazina Tajm: zajedno sa Donaldom Trampom, Vladimirom Putinom, Terezom Mej, papom Franjom, Redžepom Tajipom Erdoganom, Džulijanom Asanžom, Nejmarom i Melindom Gejts.

Ipak, taj novostečeni status svetskog selebritija nigde nije direktnije – i duhovitije – prikazan nego na naslovnoj strani britanskog magazina The Week. Tamo je umetnik naslikao karikaturu Solejmanija, kako u krevetu šeretski namiguje simbolu Amerike – Ujka Samu. Vrcava aluzija na zajednički rat protiv Islamske države u Iraku dobila je i sasvim odgovarajući naslov: čudni partneri.

Najdraže priznanje pravom profesionalcu je svakako ono koje dobije od svojih neprijatelja. Jevanđelje američkih diplomata, vojnika i obaveštajaca, časopis Foreign Policy, stavio je Kasema Solejmanija na svoju tradicionalnu listu od sto globalnih mislilaca – za 2019. godinu. Među desetoro kandidata u kategoriji odbrana i bezbednost, zauzeo je prvo mesto, ispred tadašnje nemačke ministarke odbrane, Ursule fon der Lajen (2), osnivača čuvenog Belingketa, Britanca Eliota Higinsa (7) i Putinovog savetnika za bezbednost, Vladislava Surkova (8). U obrazloženju je napisano sledeće:

“Kasem Solejmani vodi iranske tajne vojne operacije već dve decenije, ali njegova uloga nikada nije bila veća nego što je danas. Solejmanijeva ruka je svuda gde je Iran aktivan, od Jemena do Iraka i Sirije. On je isto tako postao javno lice iranskog odgovora na pretnje američkog predsednika Donalda Trampa. “Mi smo blizu vas, tako gde ne možete ni da zamislite”, upozorio je Solejmani u julu 2018. godine. “Mi smo spremni.”

2019 Global Thinkers

Onaj mali broj ljudi koji je imao privilegiju da komandanta Senku lično upozna ne slaže se sasvim oko toga da li mu je ta iznenadna popularnost zaista godila – ili ju je samo vešto koristio, svestan da je kreiranje utiska u javnosti postalo novo oružje u modernom ratovanju.

Ipak, nezavisno od toga, svi ovi procesi su, u konačnici, već tada lansirali onaj američki dron iz kojeg je, neke dve godine kasnije, ispaljena raketa na bagdadskom aerodromu. U trenutku u kojem ga je svetska javnost počela da ga priznaje za najjačeg čoveka na Bliskom istoku postao je, jednostavno, isuviše moćan da bi mogao da ostane živ isuviše dugo.

 

IV

Ubistvo u Orijent Ekspresu: anatomija zavere

Mit o komandantu Senki je iranska državna, vojna i verska propaganda gradila decenijama; opsesija raznih igrača na Bliskom istoku njegovom fizičkom likvidacijom trajala je godinama; ova zavera pripremala se, strpljivo i pažljivo, mesecima.

Čak dva puta su vojne i obaveštajne strukture Netanijahuovih vlada tražile od američkih administracija saglasnost za likvidaciju generala Solejmanija: u vreme Džordža Buša mlađeg (2000-2004) i Baraka Obame (2008-2016) – u oba slučaja su bile odbijene zbog prevelikog rizika. Istini za volju, Kads brigade kojima je on bio na čelu SAD su proglasile stranom terorističkom organizacijom još 2007. godine.

Kao u kultnom romanu Agate Kristi, Ubistvo u Orijent Ekspresu, zainteresovanih za ubistvo komandanta Senke bilo je više; njihovi motivi bili su različiti, često i međusobno suprotstavljeni; neki od njih se nisu međusobno ni poznavali; gotovo da niko od njih nije mogao da ga uspešno ostvari sam; ali, neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, stoji skoro već dve i po hiljade godina, u starom sanskritskom spisu Arthašastra. Da je Agata Kristi danas živa, i da svog Herkula Poaroa danas pošalje da istraži Ubistvo u Bagdad Ekspresu, do kojih zaključaka bi došao slavni detektiv?

Tek sa dolaskom Donalda Trampa 2017. godine i konačnim porazom Islamske države u Siriji i Iraku, kockice se konačno uklapaju: po prvi put u ovom veku, na čelu Amerike je došao čovek koji je spoljnu politiku gledao samo u optici sopstvenog rejtinga; po prvi put u ovom veku, pomoć generala Solejmanija nije bila potrebna u obračunu sa nekim drugim, gorim, opasnijim, islamskim militantima.

***

Najmanje deset godina je – uz posredovanje Ujedinjenih Arapskih Emirata – trajalo diskretno približavanje Izraela i Saudijske Arabije: tri partnera su zajedno stabilizovali egipatski režim generala Sisija, zajedno ratovali u Jemenu i pomalo u Libiji, zajedno gledali na šiitski izazov na severu: Liban, Siriju, Katar, beznadežno podeljeni Irak i – iznad i iza svih njih – Iran.

Prvi kontakt između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Donalda Trampa, tada još predsedničkog kandidata sa prilično slabim izgledima čak i u sopstvenoj stranci, ostvaren je još septembra 2015. godine, preko posrednika Erika Prinsa, osnivača privatne multinacionalne kompanije za obezbeđenje Blackwater, koji je nastupao kao “zajednički prijatelj”. On je ponudio finansijsku pomoć Emirata Trampovoj kampanji i predao listu protivusluga traženih za uzvrat. One su se, uglavnom, odnosile na arhineprijatelja UAE, Katar. Jedna od tačaka, na kraju liste, bilo je i ubistvo Solejmanija. Tada je Donald Tramp prvi put čuo da postoji osoba pod takvim imenom.

Prema izveštajima Njujork Tajmsa iz maja 2018, UAE su Trampu ponovo ponudile pomoć da dobije izbore već naredne, 2016. godine: na tajnom sastanku održanom početkom avgusta na Sejšelima učestvovali su Donald Tramp junior, Erik Prins, osnivač privatne multinacionalne kompanije za obezbeđenje Blackwater (sa američke strane); Žorž Nader, libansko-američki biznismen, lobista i seksualni prestupnik (koji je zastupao Saudijsku Arabiju i Emirate) i Džoel Zamel, izraelski ekspert za manipulaciju socijalnim medijima. Svaka strana je, naravno, imala svoje interese: Prins je od Nadera tražio da ubedi Saudijce da sa dve milijarde dolara finansiraju njegovu privatnu armiju koja bi se borila protiv iranskih saveznika u Jemenu; Zamel je opet nudio sopstveni projekat subverzije Irana preko socijalnih medija.

Na kraju (ali tek posle Trampove inauguracije početkom 2017) zabeležena je samo jedna skromna transakcija (od dva miliona dolara) koliko je Nader platio Izraelcu. Za šta tačno, nikada nije otkriveno: pretpostavlja se da se radilo o projektu otvaranja desetina hiljada lažnih Fejsbuk naloga koji su davali podršku Trampovoj kampanju.

Ono što je, međutim, važnije od svih tih detalja jeste nova osovina čije tragove možemo locirati već u 2016. godini: Vašington – Tel Aviv – Rijad – Abu Dabi. Zajednički neprijatelj svih ovih igrača je, naravno, Iran. A ljudsko lice tog neprijatelja je, sve više, lice generala Solejmanija: baš kao što će to, sasvim zgodno, dve godine kasnije, napisati uvodničar u Foreign Policy

***

I dok je opskurni Žorž Nader, posle ovog sastanka, ušao u Trampov unutrašnji krug (fiksirani su i dokumentovani njegovi brojni susreti sa Džaredom Kušnerom, Majklom Flinom i Stivom Benonom), jedan sasvim drugi proces počinje da se istovremeno odvija u Izraelu. Premijer Benijamin Netanijahu suočava se sa ozbiljnom policijskom istragom zbog optužbi za razne zloupotrebe još od decembra 2016. godine. Kako vreme prolazi, i kako se te istrage od policije sele u tužilaštva, formirano je pet ozbiljnih krivičnih predmeta: slučaj 1000 (nedozvoljeno primanje poklona); slučaj 2000 (nedozvoljeni kontakti sa vlasnikom jednog tabloida u kojem su dogovarane promene propisa kojim bi se nanela šteta njegovoj konkurenciji); slučaj 3000 (navodno primanje mita za kupovinu tri podmornice i četiri ratna broda od nemačke kompanije); slučaj 4000 (sukob interesa između ministarstva telekomunikacija u Netanijahuovoj vladi i telekomunikacione kompanije Bezeq); slučaj 1270 (pokušaj davanja mita državnom tužiocu Izraela u vezi sa slučajem 1000).

Dok se sve to dešava, po američkoj administraciji je, sve češće, prisutna ideja o ubistvu Kasema Solejmanija: najpre u neformalnim razgovorima, pa u nezvaničnim papirima (tzv. non-papers), onda na zvaničnim sastancima. Zabeleženo je da ju je najpre pomenuo prvi Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, penzionisani general Majkl Flin; potom njegov naslednik, opet bivši, Mek Masters; pa njegov naslednik (nepotrebno je reći – bivši) Džon Bolton; pa onda Majk Pompeo, državni sekretar. Više izvora nam je potvrdilo da je sve ove predloge Tramp uvek načelno prihvatao, ali da je ipak vrlo dugo odbijao da potpiše dokument koji bi od ove egzekucije učinio legalnu vojnu operaciju: navodno, on je još 2017. za saglasnost na odluku o tom ubistvu postavio tzv. crvenu liniju – prethodni gubitak života nekog Amerikanca za koji bi bio odgovoran Solejmani.

Međutim, bez obzira koliko su sva ova odlaganja morala da frustriraju učesnike u zaveri, u američkom establišmentu ideja Solejmanijevog ubistva ne samo da nije slabila, nego je, naprotiv, jačala. Polako, sve više ljudi veruje da je to neka vrsta čarobnog štapića: izraelski i saudijski lobisti računaju da zarade svoje honorare, Trampovi PR savetnici da dobiju priliku za novi čitani tvit, vojnoindustrijski kompleks da demonstrira efikasnost ubistva dronom. Kao u onoj Čehovljevoj drami, puška je sve vreme na zidu, a komad ulazi u četvrti čin.

Kada je Iranska revolucionarna garda, raketom zemlja-vazduh oborila američki izviđački dron iznad moreuza Ormuz, 20. juna 2019. godine, prema više pouzdanih izvora, Donald Tramp je potpisao izvršnu naredbu za ubistvo generala Solejmanija. U tom trenutku još nije bila postavljena neophodna logistika da se ta naredba u praksi sprovede; u naredbi je, takođe, postojala i ozbiljna rezerva: da njeno izvršenje mora, u svakom slučaju, biti ponovo odobreno. Samo nekoliko dana kasnije, SAD  su zaključile i odbrambeni pakt sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima; profesionalci u Pentagonu su zaključili da će im novi saveznik obezbediti elemente koji su još nedostajali.

U međuvremenu je tužilaštvo u Izraelu radilo svoj posao, a Trampova opozicija u Predstavničkom domu američkog Kongresa svoj. Konačno, 13. novembra 2019. godine počela su saslušanja svedoka u postupku Trampovog impičmenta, a 21. novembra 2019. izraelski tužilac je optužio svog predsednika vlade za tri od onih pet krivičnih dela.

U Izraelu nije bilo stabilne većine za novu vladu ni posle trećih uzastopnih izbora; sa objavljenom optužnicom, zemlja je polako klizila u vanredno stanje, i onaj uobičajeni, gotovo očajnički potez uvek u takvim prilikama – bezbednosna kriza u regionu – ostao je jedini pojas za spasavanje. Ovog puta nisu mogle da pomognu male čarke u Gazi, na Zapadnoj obali ili u južnom Libanu; bilo je potrebno nešto veće. Najveće što se nudilo kao opcija bio je, naravno, Iran. Naročito od 14. septembra 2019. kada su iranski saveznici u Jemenu iskoristili iranske dronove da gađaju saudijska naftna polja.

Tako je, poslednjih dana novembra 2019. na direktno pitanje premijera kako najefikasnije destabilizovati Iran, analitika MOSAD-a dala odgovor koji se od nje i očekivao: ubistvom Kasema Solejmanija. Državni sekretar Pompeo je izabran da Trampu prenese onu najvažniju poruku: izraelska obaveštajna mreža u Damasku biće stavljena na raspolaganje da bi se precizno lociralo kretanje komandanta Senke u sirijskoj prestonici. Opravdano se pretpostavljalo da će on kroz Damask morati da prođe – bilo na putu za Bejrut, ili u povratku iz Bejruta u Bagdad i Teheran.

 

V

Crvena linija: kako naći građanina za smrt?

Odluka o ubistvu je zapečaćena u nedelju, 3. decembra 2019. godine, u direktnom telefonskom razgovoru Donalda Trampa i Benijamina Netanijahua. Otkad je taj razgovor završen, Kasem Solejmani je živeo na pozajmljenom vremenu:

https://www.i24news.tv/en/news/international/middle-east/1575265492-trump-and-netanyahu-discuss-threat-from-iran-during-phone-call

Tako je anatomija ove zavere ušla u svoju poslednju, hirurški preciznu, fazu. U celom mozaiku nedostajao je samo još jedan mali detalj, da bi se prešla ona crvena linija koju je Tramp postavio još 2017. godine: gubitak života nekog američkog građanina. 

Ali, gde i kako pronaći građanina za smrt?

Nawres Waleed Hamid rođen je 1986. godine u Kirkuku. 2011. godine dobio je američku iseljeničku vizu i, sa trudnom ženom, otišao u Sakramento u Kaliforniji. Bio je vredan, radio razne poslove i istovremeno učio, završio koledž i onda se – sa odličnim znanjem engleskog – zaposlio kao prevodilac u jednoj od kompanija koje su pružale usluge američkoj vojsci u Iraku: Valiant Integrated Services iz Virdžinije.

Valiant je kompanija koja pruža širok spektar različitih usluga, vezanih za upravljanje američkim vojnim bazama u Iraku: od projektovanja, održavanja, snabdevanja, do zaštite. Bila je, ukratko, kućepazitelj američkih baza. Predsednik ove kompanije, Džems Džaska, dobio je u septembru 2019. ugovor na 119 miliona dolara za opremanje simulacionog centra za američku vojsku u Južnoj Koreji: taman na vreme da dubokoj državi vrati uslugu…

Nawres Waleed Hamid je tih godina, mnogo brže nego što je očekivao, ostvario svoj američki san: ne samo da je završio školu i zaposlio se nego je – how convenient – krajem 2017. godine postao i naturalizovani američki građanin. Sreći male porodice (u međuvremenu su on i njegova žena Nur dobili dva sina) nije bilo kraja.

Tu sreću nije poremetio ni neočekivani poziv, radi hitnog prevođenja, u Kirkuk u Iraku, početkom decembra 2019. godine. Hamid je, uostalom, bio musliman i šta je bilo prirodnije nego da – za vreme predstojećih Božićnih praznika – zameni svoje kolege hrišćane koji su dobili dugo željeno odsustvo?

Ali, zašto se – od svih američkih baza u Iraku kojima je kućepazitelj bio Valiant – Hamid zatekao baš u K1 u Kirkuku, za koji je CIA već nedeljama pre toga imala najave da će biti verovatna meta napada? I kako se – od stotina američkih vojnika i civila koji su živeli i radili u K1 – tog petka, 27. decembra 2019. godine, u pola osam uveče tamo zatekao samo nesrećni Hamid?

Ništa od toga, naravno, nije nikada razjašnjeno. Nawres Waleed Hamid je sahranjen na muslimanskom groblju u Sakramentu, Kalifornija, 7. januara 2020. godine, istog dana kada je i Kasem Solejmani sahranjen u Kermanu u Iranu. Troškove prenosa Hamidovog tela iz Iraka i njegove sahrane snosio je velikodušni Valiant. Njegov pisaći sto u Sakramentu kolege su ukrasile fotografijama njegova dva sina.

Donald Tramp je u jednom od svojih tvitova pomenuo “američkog heroja” koji je izgubio život u napadu iranskih terorista. Ime mu, naravno, nikada nije ni znao. Predsednici, uostalom, imaju tu privilegiju da nikada ne saznaju stvari koje bi ih uznemirile. Hamid se, eto, nekako zatekao tamo, baš u pravo vreme i na pravom mestu da bude heroj, na onom mestu koje je pogodila jedna od ukupno trideset raketa kalibra 122 milimetra, ispaljenih sa lansera šiitske grupe Kata’ib Hezbolah, glavne iračke filijale u mreži generala Kasema Solejmanija.

Tako je, konačno, pređena i ona Trampova crvena linija: sada je poginuo i američki građanin: jedina žrtva u celom ovom napadu i baš ona žrtva koja je bila neophodna da bi se dovršio planirani čin.

Preostala je bila samo završnica ovog malog igrokaza: u odmazdi za gađanje baze K1 u Kirkuku američko vazduhoplovstvo je bombardovalo položaje Kata’ib Hezbolah u pograničnim delovima Sirije i Iraka, 29. decembra. A, nekako baš na poslednji dan stare godine, kao u odlično režiranom filmu, čitav svet je, satima, u direktnom prenosu preko raznih društvenih mreža, mogao da gleda opsadu američke ambasade u Bagdadu, rulju koja se penje preko ograde, provaljuje najpre u dvorište a potom i u glavnu zgradu, prolazi pored portirnice, trijumfalno se fotografišući sa zaplenjenim suvenirima – ratnim trofejima, tako reći – ismevajući marince šćućurene na krovu zgrade. Bila je to, opet, odmazda za bombardovanje od 29. decembra.

Spirala smrti se ubrzala: vodila je tačno tamo gde je pre mnogo meseci bilo isplanirano.

“Amerika je ponižena!” – seirili su šiitski internet portali. “Amerika je ponižena” – pisali su zapanjene evropske novine. “Amerika je ponižena” – divljale su društvene mreže. Amerika je bila ponižena – tog poslednjeg dana 2019. i prvog dana 2020. godine – taman onoliko mnogo i onoliko dugo, koliko joj je bilo potrebno.

Jer, tog prvog dana 2020. godine general-major Kasem Solejmani je iz Teherana odleteo za Bejrut, na razgovor sa liderom libanskog Hezbolaha, šeikom Hasanom Nasralahom. Sutradan, 2. januara, iz Bejruta je odleteo u Damask, kod šefa sirijskog Generalnog direktorata za bezbednost, svog kolege po činu, Muhameda Dib Zajtuna. Odatle je iste večeri krenuo za Bagdad, letom SAW 501, kojim je i počela ova priča…

VI

Randevu sa sudbinom: poslednjih trideset šest sati

A damaged car, claimed to belong to Qassem Soleimani and Abu Mahdi al Muhandis, is seen near Baghdad International Airport (Reuters)

Bezbednošću generala Solejmanija u Iranu su se paralelno bavile dve obaveštajne službe (od ukupno šesnaest, koliko ih ova zemlja ukupno ima): Obaveštajna služba Iranske revolucionarne garde, kojoj je već deset godina na čelu njegov dugogodišnji prijatelj i saborac iz iračko-iranskog rata, Hasan Taeb, i Nahadhayih ittia’ti-yih muvazi, (najbolji, mada nepotpun, prevod na srpski bi bilo: paralelna obaveštajna organizacija) poluzvanično telo sastavljeno od najsposobnijih operativaca i analitičara svih bezbednosnih i obaveštajnih struktura, odgovorno neposredno vrhovnom verskom vođi, ajatolahu Ali Hamneiu.

One čitaoce koje detaljnije interesuje struktura iranske obaveštajne zajednice upućujemo na sažetu, ali jako dobru analizu koju je 2015. za američki časopis Journal of U.S. Intelligence Studies napisao profesor i stručnjak za obaveštajne strukture Bliskog istoka, Karl Antoni Veg:

http://www.afio.com/publications/WEGE%20Iranian%20Intel%20Services%202015%20Sep%2001%20FINAL.pdf

Takođe, skrećemo pažnju i na ovaj izveštaj Jerusalimskog centra za javne politike, jednog od vodećih izraelskih instituta koji proučavaju bezbednosna pitanja, iz maja 2019. godine:

Are the Changes in the Iranian Revolutionary Guard Preparations for Conflict?

Mi se, međutim, ovde vraćamo na glavni tok naše priče: prvu najavu da se u Vašingtonu ozbiljno pominje opcija Solejmanijevog ubistva Iranci su dobili već u junu 2017. godine: bila je to informacija jednog njihovog HUMINT izvora o razgovoru vođenom u restoranu u Džordžtaunu, u kojem je učestvovala i Dina Pauel (1973), tadašnji zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost, generala Mek Mastersa. Dina (koja se u međuvremenu vratila tamo odakle je i došla u Trampovu administraciju – u investicionu banku Goldman Saks) je tada – prema izvoru koji je ovu informaciju preneo u Teheran – rekla doslovno:

“The Shadow Commander will be shattered into pieces.”

Možda je to prvo upozorenje moglo da se shvati i kao egzibicionizam ove mlade žene, poznate po sklonosti alkoholu više nego što bi to, za njen tadašnji posao, bilo uputno? Međutim, u naredne dve i po godine slična upozorenja su se nastavila. Ona nisu postala samo učestalija, nego su i počela da dolaze iz sve većeg broja, međusobno nepovezanih, izvora: nešto na šta profesionalci uvek moraju da obrate pažnju.

Tako je, od početka 2019. godine, u strukturi obaveštajne službe Iranske revolucionarne garde formirano posebno kontraobaveštajno odeljenje, kojim je rukovodio Hassan Mohaqeq, a koje se bavilo samo zaštitom Solejmanija. Od početka 2019. godine oni počinju da primenjuju sve, za takve prilike uobičajene, mere: naglo i drastično je smanjen broj ljudi sa kojima je Solejmani lično dolazio u kontakt; prestao je da koristi privatne vojne i vladine avione i počeo da koristi redovne putničke linije, čije vazduhoplove nije baš tako zgodno obarati; menjao je uobičajene trase puta: ponekad bi na putu za Bagdad, u poslednji trenutak, uzeo avion koji bi išao na krajnji sever, u Kirkuk, a onda nastavio automobilom prema jugu; nije koristio mobilni telefon ni internet; u pratnji je imao najmanji mogući broj ljudi; nikakav raspored nije pravio unapred.

***

Međutim, ništa od svih tih mera predostrožnosti nije moglo da spase život Kasema Solejmanija u poslednjih trideset šest sati. Taj Solejmanijev itinerer – let Teheran – Damask, u četvrtak ujutro, onda putovanje automobilom do Bejruta (85 kilometara) – povratak u Damask istog popodneva i večernji let za Bagdad – bio je očigledno poznat izraelskim službama pre nego što je i počeo da se odvija. Da li je MOSAD imao doušnika u generalovoj okolini, ili je samo sklopio kockice dobijene od različitih izvora u iračkoj, sirijskoj i libanskoj prestonici? Ili i jedno i drugo? To se još uvek tačno ne zna. U svakom slučaju, informaciju o Solejmanijevom itinereru su Izraelci preneli Amerikancima tek 1. januara 2020. godine.

MOSAD je, videli smo, za ovu operaciju na raspolaganje stavio svoju ćeliju u Damasku – čiju je dvojicu pripadnika, po završenom poslu, sam žrtvovao kako bi sprečio eventualne dalje gubitke. Njihova uloga je bila da potvrde vreme poletanja i destinaciju aviona u koji će ući Solejmani.

U samom Bagdadu, CIA je na raspolaganju imala saradnike u britanskoj kompaniji G4S koja je obavljala spoljno obezbeđenje aerodroma kao i dva službenika službe bezbednost samog aerodroma, Iračanina. Prvi su imali zadatak da jave opis i registarske brojeve vozila koja će doći na aerodrom da sačekaju generala a drugi da potvrde konačan raspored putnika u vozilima kada u njih uđu na pisti.

Krug je tako bio zatvoren.

 

VII

Ubiti po viđenju: Betlehemova doktrina

Image result for qasem soleimani time magazine

Po međunarodnom pravu, ubistvo generala Solejmanija bilo bi opravdano samo u dva slučaja:

  1. Da se SAD i Iran nalaze u ratu – u kom slučaju bi general (kao i sve njegove kolege, američke ili iranske svejedno) bile legitimne mete oružanih snaga neprijatelja, i
  2. U slučaju tzv. samoodbrane (član 51 Povelje UN).

Pošto rata (još uvek) očigledno nema, za opravdanje ubistva mogao je da posluži samo ovaj drugi osnov. Tu se, međutim, pojavio drugi problem: kako dokazati kauzalnu (uzročno-posledičnu) vezu između Solejmanijevog dolaska u Bagdad i radnji od kojih bi bilo neophodno (ili barem celishodno) preduzimati akt samoodbrane?

Ovde dolazimo do jednog zanimljivog pojma: tzv. Betlehemove doktrine preventivne samoodbrane, nazvanoj po Danijelu Betlehemu (1960), pravnom savetniku u prvoj vladi Benijamina Netanijahua u Izraelu (1996-1999) i glavnom pravnom savetniku u britanskom Forin ofisu u poslednjoj vladi Toni Blera (2006-2010).

U osnovnom obliku, Betlehemova doktrina znači da svaka država “ima pravo na preventivnu samoodbranu od napada koji neposredno predstoji”. Ako bismo potražili analogiju sa krivičnim pravom, to bi otprilike značilo da, ako provalnik uperi pištolj u vas vi imate pravo da pucate u njega; ako čekate da on puca prvi, nećete imati šansu da se odbranite. To je shvatanje sa kojim se velika većina pravnika, uključujući tu i autora ovog teksta, može složiti.

Ono što je, međutim, sporno u ovoj doktrini jeste njeno tumačenje pojma “neposredno”: u svom uobičajenom značenju, on se tumači kao čin koji će se “uskoro dogoditi” ili “tek što se nije dogodio” – u vremenskom i prostornom kontekstu, podjednako. Međutim, u Betlehemovoj doktrini, “preventivna samoodbrana” je moguća čak i ako ne znate ništa o detaljima tog napada i vremenu njegovog događanja. Dakle, vi možete biti ubijeni dronom ili vazdušnim napadom (doktrina je i stvorena da bi opravdala takve akcije) samo na osnovu “obaveštajnih podataka” (dakle, informacija koje su mnogo nižeg saznajnog kvaliteta nego indicije, a kamoli dokazi) da ste uključeni u neku zaveru, pri čemu u tim podacima nema baš ništa o tome kakva je to zavera, kad i gde bi trebalo da se ostvari. Doktrina, čak, sadrži i stav da je, ako ste bili uključeni u neku raniju zaveru, ta činjenica sasvim dovoljna za pretpostavku da možete biti uključeni i u neku novu, pa vas je zato razumno i ubiti.

Betlehemova doktrina je korišćena kao formalni pravni osnov za tzv. vansudske egzekucije od strane raznih izraelskih, britanskih i američkih vlada u periodu od preko deset godina, uglavnom vazdušnim udarima ili (u poslednje vreme) dronovima. Sam Betlehem je o tome napisao jedan članak u Američkoj reviji za međunarodno pravo krajem 2012. godine:

Click to access Bethlehem%20-%20Self-Defense%20Article.pdf

Zanimljivo je, takođe, da je britanska vlada 2015. godine zauzela stav da je sama sadržina Betlehemove doktrine državna tajna sa kojom (zbog rizika da ne bude negde neovlašćeno objavljena) ne mogu biti upoznati čak ni poslanici. Odgovarajući, pred parlamentarnim odborom, 15. septembra 2015. na pitanje o pravnom osnovu za napad dronom kojim su, u sirijskom gradu Raka, avgusta te godine ubijeni britanski državljani Redžad Kan i Ruhul Amin, glavni pravni savetnik vlade, Džeremi Rajt je rekao:

“Naša obaveza je da obezbedimo da pravni savet koji vlada dobija bude potpun i iskren, koliko je moguće… Takođe je važno da imamo u vidu princip kolektivne odgovornosti cele vlade. Zadržavanje režima tajnosti omogućiće pravnicima da ne brinu da će njihova mišljenja ikada biti objavljena.”

(https://www.theguardian.com/politics/2015/sep/15/syria-drone-strikes-uk-attorney-general-refuses-to-disclose-advice)

Dakle, kada je Pompeo rekao da su napadi od strane Solejmanija “neposredno predstojali”, on reč “neposredno” nije upotrebio u onom uobičajenom značenju koje ta reč (“imminent”) ima u engleskom jeziku, nego u onom mnogo širem značenju koje ima u Betlehemovoj doktrini, po kojoj vi možete da ubijate ljude na bazi (pred)osećanja da će oni, možda, nešto, negde i nekad da učine – ne znajući zapravo ni šta, ni gde ni kad.

Ideja da preventivno ubistvo neke osobe – za koju ste dobili informaciju da će vas napasti, ali zapravo ne znate ni kad, ni gde ni kako to namerava da učini – može biti opravdano kao legitimna samoodbrana nije dobila široku podršku (zapravo, nije dobila skoro nikakvu podršku) kod ozbiljnih pravnika u svetu, van nekolicine ekstremnih neokonzervativaca i cionista. Baš zato je i Danijel Betlehem bio angažovan kao glavni pravni savetnik britanskog Forin ofisa 2006. godine: praktično nijedan od postojećih pravnika u ovoj instituciji nije želeo da potpiše mišljenje da je britansko učešće u agresiji na Irak 2003. godine bilo zakonito; jedini je Betlehem 2004. napisao papir u kojem je tvrdio da je “bilo, jer su i postojeći zakon i presude sudova pogrešni”. To je, inače, odbrana koja vrlo retko uspeva na nekom ozbiljnom sudu.

Pravno shvatanje da ubistvo Solejmanija predstavlja zločin po međunarodnom krivičnom pravu nisu zauzeli samo oni pravnici od kojih se to moglo očekivati: iranski, ruski, oni iz drugih zemalja islamskog sveta ili pojedinci koji su i inače kritičari američke spoljne politike.

U prilog tome navodimo samo jedan deo pisma koje je 17. januara 2020. u “Njujork Tajmsu” objavio Bendžamin Ferenc (99), diplomac sa Pravnog fakulteta u Harvardu, istražitelj nacističkih ratnih zločina u okupiranoj Nemačkoj 1945. godine i glavni američki vojni tužilac na jednom od dvanaest suđenja u Nirnbergu posle Drugog svetskog rata (tzv. Einsatzgruppen suđenju):

“Administracija (SAD – prim. ZČ) je nedavno saopštila da su, po naredbama predsednika, Sjedinjene Države “uklonile” (što zaista znači: “ubile”) važnog vojnog lidera jedne države sa kojom mi nismo u ratu. Kao diplomac Pravnog fakulteta u Harvardu, koji je opširno pisao na ovu temu, ja smatram takvu nemoralnu akciju očiglednim kršenjem nacionalnog (američkog – prim. ZČ) i međunarodnog prava.

Javnost ima pravo da zna istinu. Povelja Ujedinjenih Nacija, Međunarodni krivični sud i Međunarodni sud pravde u Hagu su svi bili zaobiđeni. U ovom svetu sajber prostora, mladi ljudi su svuda u smrtnoj opasnosti sve dok ne promenimo srca i umove onih koji više vole rat od prava.”

 

VIII

Više od igre (1): posledice – Amerika

Posledice ubistva Kasema Solejmanija su višestruke, kompleksne i dugotrajne. Neke od njih su već očigledne, druge će se tek sa vremenom otkrivati: postepeno, sloj po sloj, kao kada se ljušti glavica luka.

Krenućemo, najpre, od samih Sjedinjenih Država: zemlje koja je istovremeno i opsednuta bezbednošću, više nego ikada posle 2001. godine, i duboko podeljena, ne samo politički nego i kulturno. Ubistvo na bagdadskom aerodromu na njih će ostaviti dvostruke posledice: najpre političke – o kojima se već javno piše i vode razne debate – a onda i one vojne.

Razmotrićemo najpre ove prve: brojne reakcije u samim Sjedinjenim Državama bile su jako kritične: ne samo u  političkim, medijskim i profesionalnim krugovima oko američke Demokratske stranke, za koju se moglo pretpostaviti da će svog protivnika na predstojećim izborima loviti u svakoj grešci, nego i u onim društvenim, intelektualnim i kulturnim centrima koji su tradicionalno podržavali koncept “jake Amerike“, Amerike kao “svetskog policajca“.

Tako je, na primer, Brukings, nekrunisani kralj među vašingtonskim spoljnopolitičkim institutima – u čijem se bordu nalaze i predstavnici Goldman Saksa, Arselor Mitala, Meriota, Hajnca, Lazara i Dojče banke – u svom prvom komentaru, samo četiri dana posle ubistva, pod naslovom “Trampova brzopleta politika na Bliskom istoku dovela SAD na ivicu rata” napisao sledeće:

“Bolna ironija je da je Tramp povećao tenzije sa Iranom baš u trenutku u kojem je oslabio ukupnu američku poziciju na Bliskom istoku. Ova akcija može dovesti do povlačenja američkih snaga iz Iraka, otežati borbu protiv Islamske države i ojačati čvrstorukaše u Teheranu, dok će istovremeno sve američke saveznike učiniti plašljivim i nesigurnim.”

(https://www.brookings.edu/blog/order-from-chaos/2020/01/06/trumps-reckless-middle-east-policy-has-brought-the-us-to-the-brink-of-war/amp/?__twitter_impression=true)

Autor teksta iz kojeg smo citirali ovaj pasus, Danijel Bajman, nije neki zanesenjak, liberal, borac za mir u svetu i ljudska prava ili veliki demokrata: naprotiv, on je sve suprotno od toga. Sa iskustvom u RAND korporaciji, Nacionalnoj komisiji za istrage terorističkih napada na SAD (tzv. Komisija za 11. septembar), višestrukim i dugogodišnjim ličnim vezama u obaveštajnim komitetima Predstavničkog doma i Senata američkog Kongresa, Bajman je u onoj nevelikoj grupi ljudi za koje se može reći ne da su bliski famoznoj “dubokoj državi”, već da su sami duboka država.

Bajmanova osnovna teza – da je nepotrebno ubistvo Solejmanija prekinulo višemesečni talas protesta u samom Iranu, ali i u Iraku i Libanu i tako, de facto, homogenizovalao tvrdo krilo establišmenta u Teheranu i ojačalo njegovu poziciju – ponovljena je samo dan kasnije (7. januara) u još jednom važnom autorskom tekstu, ovog puta u “Njujork Tajmsu”. Elizabet Kobs, profesor istorije na Univerzitetu u Teksasu, i Kimberli Fild, jedna od malog broja žena koje su u američkoj vojsci stekle čin brigadnog generala, postavile su retoričko pitanje: da li SAD uopšte imaju veliku strategiju,  konciznu viziju, visokog nivoa, svoje uloge u svetu?

“Ne – i to još odavno, bile su iskrene – ono što mi imamo to je bućkuriš doktrina zaostalih iz vremena Hladnog rata, koji nije u stanju da odgovori ni našim nacionalnim ciljevima ni zahtevima koje postavlja promenjena slika globalnih pretnji i mogućnosti.”

(https://www.nytimes.com/2020/01/07/opinion/soleimani-killed-us.html#click=https://t.co/XW8gMPoSLJ)

Međutim – bar tako smatraju autorke – ta činjenica se nikada ranije nije videla tako jasno, i nije proizvela toliko mnogo negativnih posledica odjednom, kao u odluci da se, bez povoda, ubije visoki oficir druge države, na suverenoj teritoriji treće države, i da se pred celim svetom javno preuzme odgovornost za taj besmisleni i opasni čin.

Upravo ta činjenica izazvala je zaprepašćenje i sa druge strane Atlantika: u Evropi, već umornoj od stalnih rizika da u nekom novom oružanom konfliktu pretrpi dodatnu ekonomsku štetu i time dodatno ugrozi već poljuljane pozicije na važnom iranskom tržištu. Da je ubistvo Solejmanija, i ne na tako dugi rok, baš ona slamka koja bi mogla da slomi leđa kamili, prvi je upozorio britanski Kraljevski institut za međunarodne odnose, čuveni Čatam Haus.

Tako je evropska sestra Brukingsa, istog dana (6. januara) u svojoj analizi napisala i ovo:

“Masovne scene sa sahrana, u više iranskih gradova, beskrajni talasi ljudi koji uzvikuju parole protiv SAD predstavljaju za Islamsku republiku jedinstvenu šansu da demonstrira svoj mobilizatorski potencijal. Ovaj potencijal nije ograničen na Iran, nego se širi i na Irak i Liban, gde je transnacionalni uticaj Irana takođe vidljiv. Glasanje u iračkom parlamentu da se okonča američko vojno prisustvo je samo jedna rana negativna posledica.”

(https://www.chathamhouse.org/expert/comment/how-soleimani-assassination-will-reverberate-throughout-middle-east)

Međutim, Solejmanijevo ubistvo (nastavljamo sada da ljuštimo onu glavicu luka) ostavilo je ozbiljne posledice i po unutrašnje odnose unutar američkog aparata sile. Po prvi put otkako SAD vrše ovakva vansudska ubistva (a njih je zaista bilo dosta u poslednje dve decenije) jedan sekretar za odbranu SAD – ovog puta to je bio Mark Esper – odstupio je od strogo utvrđenih procedura. Gotovo svi viši funkcioneri njegovog sopstvenog kabineta, kao i vrh Zajedničkog komiteta načelnika štabova (najvišeg nivoa koordinacije rodova i vidova oružanih snaga SAD) bio je isključen iz procesa donošenja operativnih odluka kojima je sprovedeno predsedničko naređenje. Mnogi čiji je posao inače da odobre takvo ubistvo za njega su saznali tek iz medija. Jedan od njih je, govoreći anonimno za Foreign Policy, to eksplicitno potvrdio:

“Uobičajeni proces odlučivanja i autorizacija nije se dogodio.”

Pentagon Chief Kept Tight Circle on Suleimani Strike

I ne samo to: čak ni među onima koji su znali o čemu se radi, i bili konsultovani, nije postojao jedinstven stav da se radi o zaista mudroj odluci: očigledno je stvar bila isuviše osetljiva. Izvor FP to potvrđuje:

“Ministarstvo odbrane nije bilo saglasno da li je ubistvo druge osobe po popularnosti u Iranu, na međunarodnom aerodromu u Iraku, dobra ideja.”

Neki pažljivi posmatrači, bliski Pentagonu, pripisali su ovu neobičnu Esperovu odluku nedavnom (4. decembar 2019. godine) tekstu u američkom listu Wall Street Journal u kojem je obelodanjeno slanje novih četrnaest hiljada američkih vojnika u Persijski zaliv, sa ciljem “odvraćanja Irana”:

https://www.wsj.com/articles/trump-administration-considers-14-000-more-troops-for-mideast-11575494228

Ta tvrdnja je javno demantovana, ali curenje podatka tako visokog stepena poverljivosti u novine podstaklo je već prisutnu Esperovu paranoju. Ako u vojnom vrhu postoje pojedinci koji bi i ovu odluku mogli negde da objave – ko zna iz kog razloga – i tako upozore Solejmanija na ono što mu se priprema, operacija bi propala.

IX

Više od igre (2): posledice – Bliski istok

Prvi važan teatar na Bliskom istoku na kojem eksperti očekuju krupne posledice Solejmanijevog ubistva je Irak. U periodu od kraja 2016. godine, kada je oslobođen Alepo u Siriji, pa sve do kraja 2017. godine kada su – bar za sada – poražene, preostale operativne rezerve Islamske države povukle su se u severozapadni Irak. Sama iračka vojska od početka im nije bila dorastao protivnik: Mosul, treći najveći grad u zemlji (oko jedan i po milion stanovnika) je, na primer, u 2014. godini prepustila džihadistima bez ikakve borbe.

U toj 2017. godini, međutim, Kasem Solejmani u Iraku razvija nekoliko paralelnih mreža šiitskih milicija koje se nalaze pod njegovom ličnom kontrolom; u mnogim iračkim regularnim jedinicama nalaze se njihovi instruktori. Ofanzivu na uporišta Islamske države na zemlji vode Solejmanijeve milicije i trupe vlade u Bagdadu a njihove operacije iz vazduha podržavaju Amerikanci. Ta alijansa je spasila sam Bagdad od prvog naleta Islamske države a u kontranapadu je zauzela sva njena uporišta.

Nije je, međutim, i uništila: izveštaji obaveštajaca na terenu, američkih, ruskih i iranskih podjednako, slažu se u glavnoj oceni – da su ključni operativci Islamske države u Iraku otišli u ilegalu, i da iz svojih podzemnih baza i dalje kontrolišu značajan broj svojih naoružanih sledbenika. Islamska država je možda izgubila državu, ali je sačuvala vojsku.

Značajan faktor nestabilnosti u post-Solejmanijevom Iraku su i političke podele koje odražavaju etničku i versku fragmentaciju te države: kada je, 5. januara 2020. godine, irački parlament izglasao odluku o povlačenju svih stranih vojnih efektiva iz zemlje, ta odluka je doneta jednoglasno. Međutim, svih sto sedamdeset poslanika koji su za nju glasali bili su šiiti. Od sto pedeset sunitskih poslanika u sali se nije nalazio nijedan.

Solejmani je, za života, imao sasvim dovoljno uticaja da garantuje stabilnost (dominantno šiitske) vlade i prećutno primirje između brojnih šiitskih i sunitskih milicija: plemenski i teritorijalno podeljene, po pravilu u višestrukim vezama sa raznim mrežama organizovanog kriminala, svaka od njih je znala svoj prostor i svoje granice, kao što je znala i svoje, ali i tuđe, biznise. Kršenje tih pravila plaćalo se vrlo skupo a da bi bilo vredno pokušaja.

Pored Solejmanija se, u poslednjoj noći njegovog života, nalazio i vođa najuticajnije šiitske paravojne grupe u Iraku, Kataib Hezbolah, Abu Mahdi al-Muhandis. Njihova zajednička pogibija učvrstila je veze između iranskih i iračkih šiita, ali je ove druge ostavila bez jednog od glavnih komandanata:

“Sa tačke gledišta Islamske države, američko-iranski konflikt pomaže joj na više različitih načina. Slabljenje pro-šiitske vlade u Iraku, a posebno milicija, otvoren je prostor za džihadiste da pokušaju povratak. Takođe, američko bavljenje Iranom i njegovim saveznicima u regionu značiće i manju pažnju posvećenu Islamskoj državi i tako joj dati prostor za manevar.”

https://www.bloomberg.com/amp/news/articles/2020-01-09/islamic-state-s-revival-is-back-in-play?__twitter_impression=true

Ovaj izvod iz analize Kamrana Boharija iz Centra za globalne politike u Vašingtonu, jednog od vodećih eksperata za post-Sadamov Irak, objavljen u Blumbergu, objavljen 9. januara 2020. godine bio je potvrđen samo dvadeset četiri časa kasnije: al-Naba, časopis za koji se veruje da je skoro poluzvanično glasilo Islamske države u Bagdadu, 10. januara je objavio saopštenje u kojem se smrt generala Solejmanija pripisuje “Božjoj volji”, kao i da je “božanska pravda” bila da “otpadnik od Islama pogine od ruke svojih saveznika nevernika”.

***

Drugi teatar su Sirija i Liban, prostor na kojem je Solejmani, po prvi put, pokazao svoje organizacione, obaveštajne i vojne sposobnosti na međunarodnoj sceni. Jedna od tipično površnih američkih pretpostavki bila je da će, njegovim odlaskom, veza između Irana i Sirije oslabiti, a da će to za posledicu imati i manji ruski uticaj u toj zemlji. Praksa je, međutim, pokazala nešto sasvim suprotno: bez Solejmanija, njegovi ključni operativci u Siriji vrlo brzo su integrisani u regularne vojne i obaveštajne strukture sirijskog režima čime je uticaj Teherana de facto povećan; istovremeno, sa odlaskom najsposobnijeg komandanta u složenoj vertikali Damask – Teheran – Moskva prazan prostor popunili su – Rusi. Na neki način, Solejmanijeva smrt je indirektno čak i koristila Rusiji, jer je Iran ostavila bez ključnog stratega koji je oblikovao složene odnose u borbi za prevlast sa glavnim konkurentom.

Ove pretpostavke je potvrdila i Mona Jakubian, iz Američkog instituta za mir – još jedan ekspert koji je, već više od deceniju, dobro upoznat sa situacijom na Bliskom istoku – u svojoj analizi od 7. januara 2020. godine:

“Međutim, uprkos Solejmanijevoj strateškoj ulozi, njegova smrt neće umanjiti iransko prisustvo u Siriji. … Solejmanijevo nasleđe u Siriji će ga nadživeti, što dokazuje integracija pro-iranskih naoružanih grupa u sirijske bezbednosne i vojne struktur. Ovi napori će se verovatno nastaviti, uporedo sa pokušajima režima pokušava da povrati kontrolu nad celom Sirijom. Solejmani je suštinski pomogao u postavljanju temelja za strategiju koja će nastaviti mesecima, ako ne i godinama.”

https://www.usip.org/publications/2020/01/how-soleimani-strike-impacts-syria-and-fight-against-isis

Međutim – posmatrano na srednji i dugi rok – velika verovatnoća da će Solejmanijeva smrt američko-iranski sukob uvesti u novu, opasniju, fazu sigurno će i već postojeći haos i nestabilnost u samoj Siriji podići na viši nivo. U principu, sve ekstremističke grupe cvetaju pod takvim okolnostima: one uvek koriste povišeni nivo verskih, etničkih i plemenskih sukoba kako bi regrutovale nove pripadnike.  To će se sada dogoditi i sa Islamskom državom: jednom već mrtva, u ratu u kojem je njene protivnike predvodio Kasem Solejmani, sa njegovim odlaskom će uskrsnuti i popuniti prazan prostor.

***

Treći teatar je sam Iran, u kojem će takođe nastupiti dvostruke posledice: vojne i političke.

U vojnom smislu, zanimljiv je izbor Solejmanijevog naslednika: brigadni general Ismail Kani (61), veteran iračko-iranskog rata osamdesetih godina prošlog veka (u kojem je komandovao 5. Nasr brigadom i 21. oklopnom brigadom Imam Reza), Solejmanijev zamenik u Kads brigadama od 1997. godine, arhitekta raznih tajnih misija u Africi (Gambija, Senegal) i Latinskoj Americi (Brazil, Bolivija, Venecuela). Međutim, ono po čemu je general Kani, bar među boljim poznavaocima ove problematike, najpoznatiji jeste njegov angažman na iranskoj istočnoj granici: u Avganistanu i Pakistanu.

Još od sredine devedesetih godina, uspon Talibana u Avganistanu – u osnovi, iste one vrste sunitskih fundamentalista kakva je dve decenije kasnije u Iraku i Siriji bila Islamska država – brinuo je iransko rukovodstvo. Posle 1998. godine, Solejmani i Kani zajedno vode složenu operaciju naoružavanja i uvežbavanja avganistanskih šiita (uglavnom etničkih Hazara) u Avganistanu. Zajedno sa uzbečkim paravojnim liderom Rašidom Dostumom, oni formiraju tzv. Severnu alijansu, labavi savez naoružanih plemenskih milicija koji vodi sporadične vojne operacije protiv Talibana sa promenljivim uspehom. Tek posle američke invazije Avganistana, krajem 2001. godine – odgovora Džordža Buša mlađeg na napade na kule Svetskog trgovinskog centra u NjujorkuSeverna alijansa dolazi u priliku da, ovog puta uz pomoć moćnog saveznika, konačno svrgne Talibane na vlasti.

Od tada, pa bez prekida u narednih skoro dvadeset godina, Avganistan preti da postane novi Vijetnam za Ameriku, ali i bela kugla u bilijaru (ona kojom se kugle svih drugih boja ubacuju u rupe na stolu) za Iran. Kako se general Solejmani sve više bavio zapadnim frontom (Irakom i Sirijom) tako je i ključan uticaj na istočnu granicu (Avganistan i Iran) preuzimao njegov zamenik Kani.

Prema analizi Umera Karima iz britanskog Kraljevskog instituta za oružane snage (RUSI), najstarijeg, i jednog od najuglednijih, istraživačkih centara za pitanja međunarodne bezbednosti:

“… general Kani se pojavljivao na većem broju fotografija još sredinom 2018. godine sa zvaničnom funkcijom zamenika iranskog ambasadora u Avganistanu, što je potvrdilo naše pretpostavke o njegovoj prvorazrednoj ulozi u upravljanju iranskom avganistanskom politikom”.

(https://rusi.org/commentary/death-qassem-soleimani-what-expect-afghanistan-and-pakistan)

Dakle, ono što su za Solejmanija bili Irak, Liban i Sirija za njegovog naslednika će biti Avganistan i Pakistan: područje na kojem su, već decenijama, usredsređeni svi njegovi napori; prostor koji za njega predstavlja profesionalni izazov; teatar na kojem lično poznaje praktično svakog ključnog igrača; zona u kojoj je rasporedio svoje obaveštajce i na kojoj može da upravlja čitavim složenim spektrom ljudi: ministrima, stranim diplomatama, novinarima, plemenskim vođama, švercerima, šefovima kriminalnih bandi.

Bez sumnje: on je sve to mogao da radi – i radio je – i dok je Solejmani bio živ. Međutim, neočekivano unapređenje koje je dobio bez sumnje će značaj celog tog teatra operacija – 4. direktorata Kads brigada, ili iranske istočne granice – znatno povećati na ukupnoj listi prioriteta vojnog i političkog vrha u Teheranu.

Sa druge strane, kada se radi o političkim posledicama, američki analitičari su tačno uočili dubinske frakture u okviru režima u Teheranu, ne samo između verskih vođa i političara, nego i u okviru svakog od ta dva osnovna stratuma iranskog establišmenta – na konzervativno i reformističko krilo. Različiti protesti, demonstracije, pa i povremeni konflikti, nisu ništa novo u Iranu i, u raznim oblicima, tamo traju već pune dve decenije. Iransko društvo je mnogo kompleksnije i dinamičnije od površnih, uprošćenih, slika koje o njemu i dalje preovlađuju u zapadnim medijima i javnom mnenju u celini.

Dominantan pristup u toku obe Obamine administracije (2008 – 2016) bio je da se kompleks iranskih rizika drži pod kontrolom pre svega igrajući na kartu ovih podela, sa eventualnim konačnim ciljem promene režima. Sam Solejmani – naročito posle 2012. godine otkad se uglavnom bavio operacijama van Irana – nije bio aktivan učesnik u domaćoj politici, iako – još od 1999. godine – nije skrivao svoje simpatije za konzervativnu opciju.

Međutim, njegovo ubistvo je u velikoj meri poremetilo celokupnu dotadašnju dinamiku: homogenizacija nacije oko mučeničke pogibije omiljenog vojnog komandanta ojačala je položaj konzervativaca, zadala jak udarac reformistima, i tako verovatno uticala na ishod parlamentarnih izbora koji su zakazani za 21. februar ove godine. Na talasu antizapadnih sentimenata, stvorenih ubistvom Solejmanija, podrška konzervativnim kandidatima za dvesto devedeset poslaničkih mesta u iranskom parlamentu (Medžlisu) je nesumnjivo veća nego što bi inače bila.

***

Konačno, peta važna posledica odnosi se na unutrašnju koheziju zapadne vojne alijanse: iako je u samom Iraku ostalo oko pet hiljada američkih vojnika, politički aranžmani koji su do sada obezbeđivali njihov opstanak od početka su bili jako složeni. Oni su prevashodno počivali na (pretežno fikciji) multinacionalne vojne operacije, one iste koja je 2003. vođena protiv Sadama Huseina. Posle ubistva Solejmanija mnoge države (koje o tom činu nisu bile čak ni obaveštene) suočene sa povećanim rizikom i poniženjem koje im je nanela Amerika, jednostavno su se povukle iz ove avanture: najpre najveća od njih, Nemačka, a onda i Kanada, Danska, Austrija, Slovenija

Zanimljivo je da su početkom januara, baš neposredno po Solejmanijevom ubistvu, SAD rasporedile još tri i po hiljade vojnika u Zalivu – iz 82. vazdušnodesantne divizije – nešto o čemu su mediji javnost obavestili prilično stidljivo… Tako su Amerikanci su ostali sami, a na Trampovoj administraciji je ostao ne samo onaj vojni teret iračke avanture (preuzet za vreme njegovih prethodnika) već je na nju odjednom pao i sav onaj drugi, politički teret.

 

X

Poslednja stranica knjige: dobitnici i gubitnici

Na prvi pogled, moglo bi da se zaključi kako je general Kasem Solejmani svoju poslednju igru završio kao gubitnik, a da je Donald Tramp u svojoj prvoj ozbiljnoj igri – tvitovanje se ne računa – bio dobitnik?

Ali, da li je sve baš tako kako na prvi pogled izgleda?

Već godinama, uoči svakog svog odlaska u neku opasnu i tajnu misiju – u Siriju, Liban, Irak, Jemen – Kasim Solejmani je odlazio u svoju omiljenu džamiju Amir al-Momenin, u severoistočnom Teheranu, i molio se da, baš na tom putu, “popije slatki sok mučeništva”. Taj bizarni detalj nije uticao na kvalitet kontraobaveštajnih priprema koje je njegov tim preduzimao – vrlo profesionalnih – ali nam govori dosta o njegovom ličnom odnosu prema smrti. On je sadržao više od prezira: smrt u borbi sa nevernicima, za njega, nije značila poraz nego pobedu.

2009. godine je napisao, koristeći metaforu koja je očigledna parafraza Džona Miltona:

“Rat, to je izgubljeni raj čovečanstva. Jedan tip raja je opisan za čoveka kroz sveže potoke, lepe nimfe i zelenila. Ali postoji i druga vrsta raja. Front, to je izgubljeni raj ljudskih bića.”

Kada bi mogao da – iz onog imaginarnog sveta u koji je ušao krajem prvog sata 3. januara – posmatra realni svet, samo nekoliko nedelja kasnije, Solejmani verovatno ne bi imao razloga za nezadovoljstvo: iranska teokratska država, kojoj je posvetio svoj život i svoju smrt, dodatno je učvršćena njegovom mučeničkom smrću; Irak, američka kolonija od 2003. godine, na ivici je građanskog rata; antiamerički saveznici šiitskih muslimana – od Libana, preko Sirije do Jemena – dodatno su radikalizovani; iranski arhineprijatelj, Amerika, dodatno je podeljena unutar sebe same; njeni saveznici su ostali podeljeni, a njeni odnosi sa ključnim evropskim saveznicima u NATO paktu komplikuju se brže nego što bi se to inače dogodilo; konačno, položaj same Amerike na Bliskom istoku postao je mnogo teži nego pre tog 3. januara 2020. godine. Prilično dobar skor za jednu smrt?

Sa druge strane, Donald Tramp se pokazao kao nezreli, gotovo infantilni političar, kojeg je bizarna zavera izraelskih tajnih službi, dvorova u Rijadu i Abu Dabiju i plutokratske elite Amerike uvukla u sasvim nepotreban, višestruko rizičan i – pre svega – moralno duboko kompromitujući potez. Za ozbiljne analitičare današnje Amerike – kineske, ruske, nemačke, pa čak i turske – Donald Tramp je postao činilac koji će se odsad izučavati kao faktor destabilizacije, najveća bezbednosna pretnja, pre svega, za samu državu kojoj je na čelu.

U tom smislu, ono što je bilo zamišljeno kao jedna mala igra postalo je, vrlo brzo, mnogo više od igre.

Jer, ako je Kasem Solejmani svoju – nesumnjivo kontroverznu – vojnu i političku karijeru počeo kao ubica, on ju je završio kao mučenik. Za šiitske muslimane, ali i za šire orbite današnjeg antiameričkog sveta, on je prva ozbiljna ikona u dvadeset prvom veku: samim činom sopstvenog ubistva, zauvek je dobio i oproštaj za sve grehove koje je za života počinio.

Legenda o njemu, napravljena još za života, sada je dobila i onaj završni, umetnički dodir, neophodan za svaki uspešan mit – pečat mučenika. Ono što je za Jovanku Orleanku bila lomača na gradskom trgu u Ruanu, za Če Gevaru dvorana škole u bolivijskom selu La Iguera, a za Salvadora Aljendea kancelarija predsedničke palate Moneda u Santjagu – za Kasema Solejmanija je bio izlaz sa bagdadskog aerodroma: mesto sastanka sa istorijom.

Nasuprot njemu, Donald Tramp, koji je karijeru počeo kao opskurni biznismen, a nastavio kao kontroverzni predsednik, sada je završava ne samo na način na koji je Solejmani počeo svoju – kao ubica. U većoj ili manjoj meri, i zavisno od istorijskog vremena i okolnosti, svaki američki predsednik je bio ubica – baš kao što je to bio i svaki rimski imperator. Tramp se, međutim, ubistvom Solejmanija upisao u istoriju kao nešto mnogo gore od ubice: naivni, narcisoidni, egzibicionista i jeftini instrument manipulacije izraelskih tajnih službi, saudijskog dvora, sumnjivih posrednika i sopstvene duboke države.