Резултат слика за salvador dali persistence of time meaning

Salvador Dali: “Trajnost sećanja” (1931)

“Vreme je za mene najveće čudo. Poimanje vremena, upotreba vremena, osećanje vremena, sve su to za mene prave zagonetke, koje se postavljaju preda mnom svakodnevno. U svako doba dana i noći, u snu i na javi, osećam vreme kao elemenat, blag i koristan ili štetan i razoran, kao što čovek oseća vazduh, vatru, vodu. Gušim se od nedostatka vremena ili osećam kako me žeže i satire, ili plivam u njemu sa osećanjem božanske lakoće. I u svakom trenutku znam da je vreme jedna bolna iluzija, da je, u stvari, broj suđenih otkucaja našega bila i da drugačije i ne postoji. Pre prvog otkucaja, kao i iza poslednjeg, proteže se u nedogled večnost našeg nepostojanja, nemerljiva, neosvetljena, neshvatljiva i neizreciva a prisutna u svakoj našoj misli, u dahu, reči i zalogaju.”

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

 

I

Svi naši kalendari

Jedno od prvih štampanih izdanja Gregorijanskog kalendara, Vinčenco Akolti, 1582.

Kada je Velika Britanija prihvatila Gregorijanski kalendar 1752. godine, skoro sto sedamdeset godina nakon što ga je uveo papa Grgur XIII, Bendžamin Franklin je napisao:

“Svakom starijem čoveku je prijatno da ode u krevet 2. septembra i da ne mora da se probudi do 14. septembra.”

Stvarno, skoro cele dve nedelje Franklinovog vremena, i vremena njegovih savremenika, isparilo je kada je Britanija napustila Julijanski kalendar, koji je ovu zemlju držao jedanaest dana iza ostatka Evrope. I nije ona bila poslednja: gotovo vek kasnije, isto je učinio Japan, pa Egipat, tek početkom dvadesetog veka Kina, onda Otomansko carstvo i Rusija, pa 1919. godine Rumunija i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca a 1923. Grčka. Poslednja država koja je, do sada, prihvatila kalendar kojim vreme danas meri najveći deo čovečanstva bila je Saudijska Arabija – 2016. godine.

Sve ove kalendarske akrobacije nisu bile nove u ljudskoj istoriji, čak ni u Franklinovo dobra: poznato je, recimo, da je 46. godina pre naše ere, poslednja godina pre nego što je Julije Cezar usvojio reformu koja će dobiti njegovo ime, trajala celih četiri stotine četrdeset pet dana i da je kasnije nazvana “konačnom godinom konfuzije“.

Drugim rečima, sistemi koje je čovečanstvo koristilo da prati, organizuje i upravlja vremenom bili su uvek arbitrarni, nejednaki i privremeni i narušavali su mir spokojnih stanovnika: naročito kada bi bili loše zamišljeni ili nametnuti zajednici koja ih nije prihvatala. Kalendarske reforme su oblikovale, i njihove istorije pisale, sujete careva, sporovi među crkavama, inspiracije astronoma i matematičara i promenljive geopolitičke realnosti. Pokušaji reforme kalendara su, po pravilu, izazivali politička previranja i trgovinski haos, i na prvi pogled sasvim racionalne promene su često propadale.

 

II

Onaj dan viška

Kalendar Johanesa fon Gmundena, Nirnberg (1496)

Nekada davno – pre nego što je nastupila ova era koju već preko dve hiljade godina, pomalo pretenciozno, nazivamo našom – sve je bilo mnogo komplikovanije: astronomi (koji su tada bili pomalo i vračevi) osmatrali su zvezde i, s vremena na vreme, objavljivali svoju odluku da se u toj godini doda čitav prestupni mesec, kojeg su stari Rimljani, na latinskom, zvali Mercedonius. Hroničari tvrde da je to Julija Cezara jako nerviralo: kada je otišao u Egipat razgovarao je sa Sosigenom iz Aleksandrije koji mu je predložio jednostavno rešenje. Umesto stalnih posmatranja noćnog neba, nepouzdanih proračuna i beskrajnih rasprava između astrologa bolje je jednostavno dodati po jedan dan svake četvrte godine.

Tako smo dobili 29. februar. Zašto baš februar? Jednostavno, jer je bio najkraći od svih dvanaest meseci. Što nas odmah vodi do još jedne legende: navodno, od februara su najpre oduzeti neki dani da bi bili dati avgustu, kako bi on imao isti broj dana kao i njegov prethodnik jul (i tako zadovoljio sujetu Oktavijana Avgusta, koji je teško podnosio što njegov mesec ima manje dana od onoga koji je ime dobio po slavnom prethodniku Cezaru). Zato je, naposletku, bar svake četvrte godine, februar data mala kompenzacija.

Istoričari, inače uporno tvrde kako je istinita priča manje zanimljiva i da ima veze sa pitanjima numerologije, starih tradicija ili haotične evolucije ranijeg rimskog lunarnog kalendara koji je pokrivao samo mesece od marta do decembra. Ali, istoričari, ako ne znaju da ispričaju zanimljive priče, ionako su jako dosadni ljudi.

***

Zato ću vam sada ispričati jednu zanimljivu anegdotu. Danas je, znamo, 29. februar. Sigurno biste rekli kako je 30. februar izmišljotina, nešto što nikada nije postojalo? Ali, taj odgovor bi bio pogrešan. Kada je Švedska prešla na Gregorijanski kalendar, početkom osamnaestog veka, dvorski astronomi i pisari pogrešno su izračunali neke prestupne godine, pa su – da bi nekako nadoknadili taj dan manjka koji im se pojavio – u 1712. godinu uneli i 30. februar.

Nešto slično je pokušao i Sovjetski Savez u dvadesetom veku: kada je 1929. godine uveden tzv. revolucionarni kalendar (nedelja od pet dana, dvanaest meseci od po trideset dana i preostalih pet ili šest, dana godišnje kao “dani van meseca”), februar je imao trideset dana, u 1930. i 1931. godini. Ideja je bila da se, zamenjujući tradicionalnu sedmodnevnu nedelju petodnevnom, izbegne nedelja, tradicionalno neradni dan, i time poveća efikasnost rada u izgradnji socijalizma. Eksperiment, znamo, nije uspeo: vekovna tradicija neradne nedelje pokazala se jačom od političke volje i, već 1940. godine, SSSR se vratio na Gregorijanski kalendar. Nešto slično se, uostalom, desilo i Robespjeru, 1793: ni njegov pokušaj reforme kalendara u vreme Francuske revolucije nije uspeo. Tako da nam je 30. februar 1930. i 1931. godine ostao samo u novinama? Pa, nije ni tamo: stara izdanja moskovske “Pravde” za februar te dve godine ipak su imala samo po 28 brojeva…

 

III

Običaji i verovanja

Резултат слика за calendar medieval painting

Prema jednoj staroj irskoj legendi, u petom veku naše ere dogodila se sledeća priča: Sveta Brigida od Kildarea (za nju se verovalo da, između svih ostalih čuda, može da pomogne i neudatim devojkama da nađu izabranika svog srca) zamolila je Svetog Patrika, svog kolegu, muškog zaštitnika Irske, da ženama da jedan dan godišnje u kojem će slobodno moći da zaprose muškarce koji im se dopadaju. Sveti Patrik, i inače poznat kao jedan konzervativan svetac sa malo razumevanja za ono što mi danas zovemo rodna ravnopravnost, nije nikako bio oduševljen ovim predlogom. Zašto bi se, uostalom, u tim prelomnim vekovima kada je na krajnjem zapadu Evrope trebalo učvrstiti hrišćanstvo, on bavio nekakvim usedelicama?

Ipak, Sveta Brigida mu je bila dobra prijateljica i, ne želeći da je razočara, ponudio je jedan dan – ali pod uslovom da to bude svakih sedam godina: ako su te njene usedelice dobre hrišćanke, Bog će svakako znati to da ceni. Međutim, ni Brigida nije bila baš lak pregovarač: kako legenda kaže, cenjkanje njih dvoje je trajalo godinama i navodno su u njega, na svakoj strani, bili uključeni i neki anđeli.

Konačno su dvoje svetaca pronašli kompromisno rešenje: biće to jedan dan, u svake četiri godine. Taj dan je 29. februar.

Legenda se potom pretvorila u narodni običaj: već petnaest vekova, svakog 29. februara, u Irskoj neudata žena može javno da zaprosi neoženjenog muškarca, koji ima samo dve opcije: ili da prihvati ponudu ili da nesuđenoj mladoj, kao odštetu, za Uskrs kupi par rukavica. Kažu, da može da sakrije sramotu što na ruci nema venčani prsten.

Kasnije se, sa prelaskom preko Irskog mora u susednu Englesku, i taj običaj menjao: od jednog para rukavica postalo je dvanaest, onda u devetnaestom veku svilena haljina, a sredinom dvadesetog veka, krznena bunda. Potom se običaj proširio i na Škotsku, gde se u ulozi Svete Brigide pojavljuje kraljica Margareta iz XIII veka, pa čak i u daleku Finsku.

Tako je, zahvaljujući Svetoj Brigidi, u mnogim zemljama sveta 29. februar postao Dan udavača.

***

Najbizarnije pravilo u tom smislu uveli su gradski većnici Aurore, gradića u predgrađu Čikaga, sredinom prošlog veka. Prema toj odluci, šerif bi svakog 29. februara sve neudate žene proglašavao svojim zamenicama na jedan dan sa pravom da, po svom izboru i ukusu, uhapse bilo kog neženju koji bi se zatekao u gradu. Izabrani muškarac je imao dva izbora: da sačeka ponoć u lokalnom zatvoru ili da plati kaznu od četiri dolara. Koje bi posle, zajedno sa zamenicom koja ga je uhapsila, popio u lokalnom salunu. Na oduševljenje njegovog vlasnika, koji je sigurno bio i gradski većnik…

***

Ali, na južnim krajevima Evrope postoje i drugi običaji: mnogi Grci, na primer, i danas izbegavaju da za 29. februar zakazuju svadbe: prema starom sujeverju, brak zaključen na ovaj dan biće jako nesrećan…

 

IV

Rekordi, rođendani, godišnjice i sveci

At 3 billion-to-1 odds, this family is a Leap Day miracle

Betani, Piter i Erik Keog

Matematičari su precizno izračunali verovatnoću: šansa je bila tri milijarde (i par stotina miliona pride) – prema jedan.

Ali, dogodilo se: najpre se, 29. februara 1940. godine, u Irskoj, rodio izvesni Piter Keog; zatim, 29. februara 1964. u Velikoj Britaniji, njegov sin Erik; konačno, 29. februara 1996. u Londonu, i njegova unuka Betani.

Naravno, ušli su u Ginisovu knjigu rekorda: za sada su Keogovi jedna jedina porodica na svetu čije su se tri generacije, jedna za drugom, rodile 29. februara. Uvek oduševljen senzacijama, svet po društvenim mrežama pažljivo zagleda fotografije koja postavlja ljupka Betani – čekajući rođendan četvrte generacije Keogovih…

***

Postoji jedno staro škotsko sujeverje: deca rođena 29. februara biće nesrećni ljudi.

Da li su Škotlanđani u pravu, prosudite sami po ovom spisku: 29. februar je rođendan, između ostalog, i ovih ljudi: pape Pavla III (1468), Edvarda Sesila, prvog vikonta od Vimbldona (1572), austrijske plesačice Eve Marije Vajgl (1724), italijanskog kompozitora Đakoma Rosinija (1792), američke skulptorke Auguste Savidž (1892), američkog saksofoniste Džimija Dorsija (1904), sovjetskog pisca Fjodora Abramova i francuske glumice i seks bombe Mišel Morgan (1920),  sadašnjeg Ekumenskog patrijarha u Carigradu, Vartolomeja I (1940), američkog serijskog ubice Ričarda Ramireza (1960), italijanske TV voditeljke i fotomodela Silvije Lubambe (1972), turskog fudbalera Čadaša Atana (1980), nemačke manekenke Lene Gerke (1988)…

***

29. februara 1504. godine, za vreme svog četvrtog putovanja u Ameriku, Kristifor Kolumbo je, na Jamajci, uspeo da ubedi urođenike – koristeći te noći svoje znanje lunarne eklipse – da mu daju svoje zalihe hrane i vode. Tako je popunio već prazne ostave svojih brodova i uspeo da se, iako prilično umoran i bolestan, ipak bezbedno vrati u Španiju sa tog, poslednjeg putovanja.

Da li je 29. februar, u istoriji, bio srećan ili nesrećan dan?

Neka čitaoci prosude sami – mi ćemo im ovde navesti samo nekoliko zanimljivih događaja:

  • 1940. godine, za sporednu ulogu u filmu “Prohujalo sa vihorom“, američka glumica Heti Mek Danijels je dobila Oskara – i bila prva Afroamerikanka koja je dobila tu nagradu;
  •  1960. godine, razorni zemljotres u Agadiru, obalskom gradu u Maroku, ostavio je dvanaest hiljada mrtvih;
  • 1988. godine, južnoafrički nadbiskup Dezmond Tutu je uhapšen, u poslednjem talasu nasilja koji je sproveo režim aparthejda bele manjine;
  • 1992. godine, počeo je referendum o otcepljenju Bosne i Hercegovine od SFR Jugoslavije;
  • 1996. godine, tri meseca posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, završena je opsada Sarajeva;
  • 2004. godine, u Drugom čečenskom ratu, osamdeset četiri ruska padobranca su poginula u napadu pobunjenika na graničnu postaju Ulus-Kert.

***

U kalendaru hrišćanske crkve, i to onom iz njenog prvog milenijuma, kada još nije bila podeljena na istočnu i zapadnu, 29. februar se obeležava kao dan Svetog Osvalda. Osvald, nadbiskup britanskog Jorka je, inače bio poreklom Danac – danas bismo rekli, migrant – i uspostavio je monaške redove po srednjovekovnoj Engleskoj.

Legenda kaže da je lično obilazio manastire, iz njih izbacivao žene koje su, u to doba, raspusno živele sa monasima, i na njihova mesta dovodio drugu braću, primoravajući tako žitelje manastira na život u celibatu. O tome koliko je sve to bilo mudro i koliko – posle deset vekova – crkva ima razloga da mu za to bude zahvalna, verovatno najbolje svedoče današnji brojni skandali koji se otkrivaju. Ali, vratimo se na našu današnju priču.

Osvald je imao običaj da, svakog poslednjeg dana u februaru, za vreme posta, po uzoru na Isusa, pere noge sirotinji. To je radio i – prestupne – 992. godine, kada je, za vreme tog bogougodnog čina, odjednom umro. Ne zna se koliko je Osvald tačno živeo – zna se da je nadbiskup od Jorka bio punih dvadeset godina – a još manje od čega je umro, ali je taj 29. februar kasnije prihvaćen kao njegov dan. On je tako ostao zabeležen u istoriji kao “prestupni svetac”.

 

V

Reforme, greške i granice

Papa Grgur XIII vodi komisiju za reformu kalendara, 1582.

Danas, u četiri stotina trideset osmoj godini Gregorijanskog kalendara, sve više ljudi širom sveta – po ko zna koji put u istoriji čovečanstva – tvrdi da nelogičnosti i nepreciznosti ovog kalendara nanose veliku štetu svake godine. Oni kažu da sadašnji sistem nepotrebno izlaže privredu brojnim komplikacijama vezanim za kalendar, konfuziji i nedoslednostima u finansijskom izveštavanju. Na primer, u godinama kada i Nova godina i Božić padaju radnim danom, posao je praktično paralisan skoro cele dve nedelje. Jedna, pomalo bizarna, britanska studija je pokazala da bi reforma kalendara – kojom bi ova dva praznika uvek padala vikendom – podigla bruto društveni proizvod za čitav jedan procenat.

Poslednji predlog za reformu Gregorijanskog kalendara iznet je 2012. godine: bio je to racionalan, jednostavan, model koji bi rešio mnogo problema uočenih u funkcionisanju kalendara koji danas koristimo. Prema autorima ovog predloga, njegova primena bi:

“… donela više od sto milijardi dolara godišnje i razbila iluziju svetskog konsenzusa koja i dalje obavija jedan drugorazredni kalendar nametnut od strane pape, pre više od četiri stotine godina.”

Image

Henke-Henrijev predlog fiksnog kalendara od 364 dana (2012)

Predlog, čiji su autori bivši astrofizičar NASA Ričard Henri i poznati ekspert za primenjenu ekonomiju, Stiv Henke, zasniva se na fiksnom kalendaru od 364 dana u godini. Godina bi se sastojala od osam meseci od po trideset dana (januar, februar, april, maj, jul, avgust, oktobar i novembar) između kojih bi bila četiri meseca od po trideset jednog dana (mart, jun, septembar i decembar). Svakih pet ili šest godina, na kraju decembra bi se dodavala takozvana “prestupna nedelja” od sedam dana, koji bi se posebno označavali. Takve, prestupne godine, bile bi: 2026, 2032, 2037, 2043, 2048, 2054, 2060…

Koja bi bila praktična korist od primene Henri-Henkeovog predloga? Na primer, on bi obezbedio kvartale podjednake dužine (91 dan) i time olakšao izračunavanje kamate u finansijskim transakcijama. Svaki datum u godini bi padao uvek u isti dan: i Božić i Nova godina, na primer, uvek u nedelju. Istovremeno, on bi očuvao tradicionalnu strukturu nedelje od sedam dana pa, samim tim, i omogućio nastavak religiozne tradicije poštovanja Sabata (što je bio jedan od važnijih razloga neuspeha ranijih predloga reforme kalendara).

I ovaj predlog, kao i svaki raniji, dobio je neku medijsku pažnju, ali – kao i nijedan drugi, uostalom – nije uspeo da dobije neku značajniju podršku, ni u široj javnosti ni kod onih koji je o njemu trebalo da odlučuju. Zašto?

***

Sa jedne strane, čitavo mnoštvo geopolitičkih činilaca i prepreka povezani su sa svakim pitanjem kalendarske reforme, od moćnih istorijskih uloga carskih i verskih vlasti, preko centrifugalne uloge trgovine, pa do policentrične prirode suvereniteta i raznih državnih interesa. Geopolitičke teme su bile prisutne kako u stvaranju Gregorijanskog kalendara tako i u njegovom održavanju kroz vekove i primatu koji je postepeno stekao na svetskoj sceni. Sve nam to govori o ovom kalendaru kao o jednom od ugaonih kamenova sadašnjeg međunarodnog sistema.

U suštini, svaki moderni kalendar je bio jedan pokušaj da se prati i predvidi odnos između Sunca i raznih delova Zemljine kugle. Istorijski, poljoprivredni ciklusi, lokalni klimatski uslovi, geografske širine, plime i oseke, kao i potreba da se predvide promene godišnjih doba oduvek su oblikovale kalendate. Egipatski kalendar je, na primer, bio uspostavljen prevashodno da bi se moglo prognozirati godišnje kretanje vodostaja reke Nil, koje je bilo od presudnog značaja za poljoprivredu. To je istovremeno i objašnjenje zašto su lunarni kalendari (slični onima koje i danas koriste u nekim islamskim zemljama) sa dvanaest lunarnih ciklusa i 354 dana brzo postali nepraktični za računanje godišnjih doba.

Međutim, ono što je možda najznačajnija karakteristika Gregorijanskog kalendara nisu bile njegove promene, već pre svega uloga u stvaranju jedne od najvažnijih karakteristika nove, globalne ere: jedinstveno merenje vremena. U ranijim vekovima, razne zemlje i delovi sveta koristili su veliki broj različitih, i neusaglašenih, kalendara. Svaki je bio prihvaćen za lokalne potrebe i zasnovan na geografskim činiocima. Majanski kalendar, recimo, ne bi mogao da bude lako usaglašen sa egipatskim grčkim kineskim ili julijanskim.

Pored papinog duhovnog i političkog uticaja, prihvatanje Gregorijanskog kalendara bilo je olakšano pojavom globalnog sistema zasnovanog na istraživanjima i dugačkih trgovinskih mreža i postaja između raznih delova sveta, od kraja petnaestog veka. Papin kalendar je, suštinski, bilo uvođenje u potpunosti globalnog interaktivnog sistema i priznavanja nove globalne realnosti.

***

Ali, sa druge strane, kalendar je nešto slično časovniku: on nije samo stvar naše konvencije, kao druge mere koje koristimo u svakodnevnom životu: metar ili kilogram. On je nešto mnogo više: naše oruđe, alat, da merimo vreme – nematerijalnu supstancu koju svako od nas, duboko u sebi, oseća kao onaj konačan, poslednji dokaz da uopšte postoji. Bez te svesti o vremenu, i bez pouzdanog instrumenta kojim bi u vremenu, tom dokazu našeg postojanja, mogli da se snalazimo i da merimo njegovo proticanje (bez obzira o kojoj se njegovoj jedinici radi: sekundi, satu, danu, mesecu ili godini) kako bismo uopšte znali da i dalje postojimo u stvarnosti izvan nas, da sve ovo nije samo jedan san? Svi uostalom znamo zašto smo, svaki put kada sanjamo, toliko fascinirani: zato što u snu nemamo osećaj za vreme: ono ne postoji.

Koliko je za nas, zaista, u svemu tome važna ona apsolutna preciznost? Najpre: apsolutna preciznost u merenju vremena ne postoji. I najsavršeniji kalendar ima neku grešku. Istorija čovečanstva nije istorija traganja za apsolutno savršenim kalendarom nego za najmanje nesavršenim. Hajde da onda pogledamo kako smo smanjivali tu grešku? Kolika su bila odstupanja velikih svetskih kalendara od one idealne, astronomske godine?

  • Julijanski kalendar (Sosigen iz Aleksandrije), 45. godine p.n.e. – 11 minuta i 14,75 sekundi
  • Persijski kalendar (Omar Hajam), 1079. godine – 20,20 sekundi
  • Gregorijanski kalendar (Luiđi Lilio), 1582. godine – 26,75 sekundi
  • Reformisan julijanski kalendar (Milutin Milanković), 1923. godine – 2,75 sekundi

Dakle, i kalendar koji danas koristimo ima grešku, i ta greška će, neminovno, u jednom trenutku dovesti do celog jednog dana odstupanja između astronomskog vremena i našeg merenja vremena. Greška koja se kod Julija Cezara akumulirala u jedan dan, dvadeset četiri časa, za nekih sto trideset pet godina, sada je smanjena ali dodatni dan koji ćemo astronomski potrošiti a kalendarski nećemo izmeriti, opet će nastupiti – ali tek za tri hiljade i trideset godina. Od tih tri hiljade i trideset, do sada smo potrošili četri stotine trideset osam.

Da je, nekim slučajem, svet pre sto godina prihvatio predlog Milutina Milankovića, vidimo da ta greška opet ne bi bila izbegnuta – iako bi bila skoro deset puta manja. Tako da bi, umesto za tri hiljade, taj jedan potrošeni a neizmereni dan nastupio tek za dvadeset osam hiljada i osamsto godina.

Međutim, mi smo stvorenja kojima je životni vek – i to u onom najboljem, retkom slučaju – ograničen na nekih devedeset do sto godina. I to je ona konačna mera vremena u kojoj naša svest o njoj uopšte može da funkcioniše, i istovremeno okvir u kojem joj je merenje vremena bitno. Šta će se desiti za tri hiljade, ili za dvadeset osam hiljada, godina nakon što naše postojanje konačno prestane, podjednako nam je svejedno.

Zato mi ljudi ne volimo da menjamo kalendare.

 

VI

Epilog: šta da radimo sa današnjim danom?

Time

Na kraju našeg malog putovanja po vekovima i meridijanima, vraćamo se na ono pitanje sa početka: šta da radimo sa današnjim danom viška, 29. februarom?

Bar sve dok ga neka naredna reforma kalendara ne učini sasvim običnim danom, ukidajući ga, uvodeći ga svake godine, ili dodajući posle njega još neki februarski dan – ništa posebno.

Ako ste baš vi jedan od onih pet miliona ljudi na planeti koji su rođeni na današnji dan – srećan vam rođendan. Ako ćete se, slučajno ili namerno, danas venčati – živite srećno i dugo, kako se u to bajkama kaže, sve do kraja života. A ako vam baš danas bude onaj dan koji je Ivo Andrić opisao kao “nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek” – onda putujte sa mirom tamo gde pođete.

A za sve nas ostale – koji sa 29. februarom nemamo nikakve posebne veze – uživajte i u ovom danu, baš kao i u svakom drugom. Makar onoliko koliko sam ja uživao pišući ovaj tekst. Koji sam propustio da napišem 29. februara 2016. A nije mi se čekao 29. februar 2024.