Jer mi ćemo pobediti, u to nemojte sumnjati. Ali ćemo pobediti zahvaljujući upravo tom porazu, tom dugom putu na kojem smo pronašli svoje razloge, toj patnji čiju smo nepravdu osetili i iz nje izvukli pouku. To nam je otkrilo tajnu pobeđivanja i ukoliko je jednog dana ne izgubimo, konačna pobeda biće naša. Naučili smo da je, suprotno onom što smo nekad mislili, duh nemoćan protiv mača, ali da sjedinjen s njim predstavlja večitog pobednika nad mačem koji je sam sebi cilj. Eto zašto smo sada odabrali mač nakon što smo se uverili da je duh na našoj strani.

(Alber Kami, “Pisma nemačkom prijatelju”)

 

I

Tajna skrivenih znakova

“Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.”

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

Negde pred kraj prošle zime, u tekstu “Zima našeg nezadovoljstva: Srbija, godina pobune” analizirali smo nekoliko ključnih društvenih procesa, struktura koje su se već nalazile u formiranju, verovatnih i mogućnih scenarija:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/02/03/zima-naseg-nezadovoljstva-srbija-godina-pobune/

Posle dvanaest meseci, današnju analizu ćemo najbolje započeti podsećajući na jedan pasus iz tog teksta:

“Bojkot je svakako reč ove godine: režim tačno zna u koju situaciju bi, u slučaju masovnog i aktivnog bojkota mogao da uđe; političari, opet, znaju šta stavljaju na kocku ako se takva va banque strategija na kraju ne isplati; građani su tu najradikalniji jer, praktično jedini od svih aktera, nemaju ništa pa zato ne mogu ništa ni da izgube.”

Nekoliko nedelja kasnije, u autorskom tekstu za časopis “Nova ekonomija” dalje smo razvili osnovnu tezu iz te analize – onu o formiranju dva paralelna društva:

“Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.”

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

Za godinu dana, dva paralelna društva koja smo najavili u tom tekstu, već su se skoro potpuno zaokružila; za potrebe ovog teksta mi smo im dali dva lepa, metaforična, naziva: ružičasti slonovi i društvo u pokretu. Ovde su metafore sasvim očigledne: ružičasti slonovi su naziv za čitav vladajući srpski establišment i razne satelite koji kruže oko njega; društvo u pokretu su, opet, svi oni koji ne prihvataju postojeći poredak stvari i bore se za njegove promene (o tome koje promene, kakve i na koje sve načine, biće više reči u daljem tekstu).

Prvi žive u paralelnoj realnosti svojih kula od slonovače i ne vide ništa izvan nje. Veselo i lakomisleno idu napred, iako ne znaju gde, o tome ne misle i ne primećuju da se, u stvari, već osam godina vrte u krug. Drugi, opet, misle o svemu i svačemu, večito se međusobno prepiru oko nečega i ne primećuju da se, u stvari, isto vrte u krug.

Te dve kružnice se, već godinama, okreću paralelno jedna sa drugom. Ove godine, međutim, one će – iako nevoljno – morati da ukrste svoje trajektorije. Ružičasti slonovi će 26. aprila ove godine izaći na nešto što oni zamišljaju kao izbore; društvo u pokretu, tog istog dana, izaći će na nešto što ono zamišlja kao referendum: na njemu će glasati ostajući kod svojih kuća – odnosno tako što na one “izbore” neće izaći.

Svako od ova dva društva je, unutar sebe, heterogeno i duboko podeljeno: dele ga razna predubeđenja koja su najčešće samo skup na brzinu naučenih fraza, pokupljenih iz par starih, već ofucanih, ideoloških stereotipa; dele ga interesi, politički i materijalni; dele ga lojalnosti prema centrima moći, unutrašnjim i spoljnim. Zapravo, lakše bi bilo odgovoriti na pitanje: a šta ga uopšte drži zajedno? Zajedno, i jedno i drugo, drži samo odnos prema cezarističkom modelu vladavine, već osam godina onoj jedinoj zaista dominantnoj odlici političkog života u Srbiji.

Ružičasti slonovi veruju da je cezaristički oblik vladavine u Srbiji neminovan, da je to neka vrsta njenog istorijskog usuda, i jedini okvir u kojem će – bar za ovu generaciju njenih građana – bilo kakva politika uopšte biti moguća. Daj šta daš, rezonuju oni. Društvo u pokretu polazi od suprotne pretpostavke: sve dok se taj cezaristički model vladavine ne promeni, nikakva politika u Srbiji neće biti moguća.

Neko će verovatno tačno primetiti: ima, zaista, nekih ružičastih slonova po mnogo čemu (ideološki, interesno, kulturno) bližih nekim delovima  društva u pokretu (i obrnuto) nego drugim ružičastim slonovima (i obrnuto). Tako je, ta primedba će biti sasvim tačna. Ali će biti i sasvim irelevantna, osim za neku buduću, akademsku diskusiju.

Jer, pitanje cezarističkog modela vladavine je, očigledno, postalo ono meta-političko pitanje, koje se mora razrešiti –  i to kao onaj conditio sine qua non, preduslov da uopšte može da počne ozbiljna rasprava o ma kom drugom pitanju.

 

II

Ustavobranitelji i Prosvetitelji

Bojkot3

“Intelektualna radoznalost je tradicionalna bolest inteligencije koja ubija, jer najpre smisli, razvije i odneguje veliku reformatorsku ideju, potom, odričući se u njeno ime većine moralnih obzira, u stvarnost tudjih života je prevede, a ostatak vremena i snage posveti ispitivanju diskrepancija izmedju ideje i njene stvarnosti, drugim rečima u razaranju ideje. Neprilike nastaju tek kada se ustanovi da je ideju lakše razoriti nego njenu realnost. Ideje nestaje, realnost ostaje. Intelektualac u duhovnom izmetu (jer on ne zna za polumere, samo za mere) baca se tada u traženje nove spasonosne, takodje, konačne.”

(Borisav Pekić, “Godine koje su pojeli skakavci”)

Kao što smo napomenuli u prethodnom odeljku, i društvo u pokretu je, opet, samo podeljeno, i to na veliki broj raznih grupa, od kojih ćemo – za potrebe ovog teksta – razmotriti samo dve najznačajnije: Ustavobranitelje i Prosvetitelje.

Formula Ustavobranitelja zasnovana je na jednostavnom i – barem na prvi pogled – lako objašnjivom silogizmu:

  • Premisa A: Politika je moguća samo u slobodnom društvu
  • Premisa B: Vučićev režim je ukinuo fundamentalne garancije slobodnog društva (sudovi, štampa, izbori)
  • Zaključak: U Vučićevom režimu politika nije moguća pa se njom nećemo ni baviti

Pošto politika nije moguća, Ustavobranitelji je zamenjuju raznim oblicima direktne akcije koji su, na jedan ili drugi način, svi usmereni na obaranje diktature kao konačni cilj. To su različite vrste protesta (lokalni, tematski, opšti),  propaganda preko dostupnih nosača poruka (nezavisni mediji, društvene mreže), otkrivanje i iznošenje informacija o zloupotrebama vlasti, kampanja u međunarodnoj zajednici, psihološki rat protiv pripadnika establišmenta.

Da bi ova direktna akcija imala šanse za uspeh potrebno je da se ispuni nekoliko preduslova od kojih je najvažniji njena unutrašnja depolitizacija: kritična masa jedinstva, neophodna za mobilizaciju dovoljne sile, moguća je samo ako se ono ne narušava (u ovom trenutku) sporednim i manje važnim razlikama. Istovremeno, taj ideološki redukcionizam je u ovom trenutku i osnovna strukturna slabost Ustavobranitelja: isuviše ljudi, jednostavno, politiku još uvek doživljava (samo ili pretežno) ne kao borbu za apstraktnu političku slobodu nego kao borbu za partikularne ideološke vrednosti.

Međutim, Ustavobranitelji imaju, in corpore, još dva, ozbiljnija, problema: prvo, u sendviču u kojem se nalaze, između Ružičastih slonova i Prosvetitelja, rastrgnuti ozbiljnim unutrašnjim ideološkim razlikama, oni dosad nisu uspeli da izgrade ni minimum zajedničke platforme. Bez kredibilne “dezideologizirane” platforme koju bi mogli da ponude, jedina tačka homogenizacije njihovih pristalica bio je – i ostao – poziv za obaranje diktature. Značajan i plemenit cilj, nema sumnje, ali istovremeno za mnoge ljude suviše uopšten, dugoročan i pomalo maglovit cilj.

I drugo, taj njihov akutan manjak ideja (uz hroničan višak lidera: uvek im se, odnekud, pojave neki novi lideri a ovi stari nigde ne odlaze) doveo je do niza drugih, neizbežnih, pratećih, negativnih sporednih efekata: nedostatak planiranja; slaba unutrašnja disciplina; nepotrebni, a česti i javni, konflikti vodećih ličnosti; protivrečne poruke koje se šalju u javnost; konfuzna i često protivrečna komunikacija sa međunarodnim činiocima.

Zaista, naši Ustavobranitelji me često podsećaju na feudalnu vojsku, sakupljenu od raznih lokalnih gospodara, različito odevenu i naoružanu, sa različitim tradicijama, iskustvima i zastavama.

***

Za razliku od Ustavobranitelja, Prosvetitelji duboko veruju ne samo da je politika u Vučićevom režimu moguća, već da je ona neophodna. Oni polaze od pretpostavke da su promene opravdane samo ako vode u neko idealno, dobro društvo; ako unapred nemamo garancije da će buduće društvo biti bolje od ovog, najbolje je ništa i ne menjati i sve ostaviti kako je sad.

Dakle, promena Vučićevog režima – misle Prosvetitelji – treba da se sprovede, ali postepeno: kroz strpljivu i dugotrajnu edukaciju, borbu za vrednosti, suočavanje sa prošlošću… U toj svetoj misiji, veruju Prosvetitelji, izgradiće se nova elita koja će zadobiti poverenje dobrog Zapada, dokazati da je vredna njegove podrške, pa će (onda kada dobri Zapad to proceni) biti dovedena za ruku da zameni Vučića.

Kao i u slučaju Ustavobranitelja, i kod Prosvetitelja se suočavamo sa redukcionizmom: kohabitacija sa diktaturom, radi nekog hipotetičkog višeg cilja (modernizacije); fatalizam u mirenju sa sudbinom; oduststvo vere u sopstvene snage i prepuštanje svoje sudbine nekom bezličnom, gotovo natprirodnom, “stranom faktoru” koji se pojavljuje kao deus ex machina iz antičke drame: iznenada i rešava problem koji je do tada bio nerešiv.

Kako Prosvetitelji pokušavaju da reše te probleme? Na dva-tri načina, pri čemu su svi suštinski derivati njihovih širih ideoloških zabluda.

Umereni Prosvetitelji smatraju da je “dobrom Zapadu” Vučić neophodan da potpiše nekakav pravno obavezujući sporazum oko Kosova i Metohije (“deliveruje”, kako obično govore sa pomalo žara, ubacujući ovu nesrećnu tuđicu u naš jezik) a da će ga posle toga “pustiti niz vodu” i dovesti baš njih na vlast, što će Srbiju automatski vratiti na sveti put poštovanja zakona, ljudskih prava i slobode medija, i tako je ponovo učiniti rajem na zemlji, kakav je uostalom, misle oni, već i bila – dok su oni bili na vlasti.

Nešto ekstremniji Prosvetitelji veruju da je – opet u saradnji sa “dobrim Zapadom” – moguć čak i plemeniti, gotovo emancipatorski, projekat “popravljanja Vučića”. Da će on, sa vremenom, shvatiti svoje greške i postati jedan, koliko-toliko, demokratski orijentisan i prihvatljiv političar. Da će se on sam emancipovati i da će se, u tom procesu, i njegovo biračko telo emancipovati. Da će se, kao rezultanta svih tih procesa, i sama Srbija modernizovati. Ako u tom dugom procesu još neko bude ubijen, kao što je bio Oliver Ivanović, ili još nečija kuća bude spaljena, kao što je bila kuća novinara Milana Jovanovića u Grockoj, ovi “malo ekstremniji” Prosvetitelji će to duboko žaliti, naravno, ali će i te žrtve smatrati vrednim svoje istorijske misije. Drugim rečima, diktaturu ne treba rušiti, nego popravljati, i to u saradnji sa njom samom.

Međutim, oni najekstremniji Prosvetitelji prethodnu hipotezu pojačavaju i onom dozom sado-mazohizma koja neizbežno prati svaku psihološku racionalizaciju: Aleksandar Vučić je – tvrde oni – pravedna i neizbežna kazna za decenije velikosrpskog nacionalizma, genocida, osvajačkih ratova, rusofilije, komunizma. Postoji neka vrsta kosmičke pravde, veruju oni, što je upravo autor kovanice sto za jednog, izabran da zabije glogov kolac u tu groznu velikosrpsku lešinu koja zaudara već dva veka…

Dakle, baš kao i Ustavobranitelji, i Prosvetitelji su međusobno podeljeni: po svom viđenju stvarnosti, po sentimentima, prioritetima, po bližim i daljim ciljevima, kao i po stepenu agresije koju ispoljavaju u odnosu na sve nas koji ne mislimo baš u svemu kao oni.

Ako su me Ustavobranitelji podsetili na feudalnu vojsku, onda su Prosvetitelji rani hrišćani: kad im Ružičasti slonovi udare šamar, oni okrenu i drugi obraz; kad nekog od njih bace lavovima, oni veruju da je to sveta misija. Mi ne možemo menjati svet, veruju oni, sve do Sudnjeg dana, ali tada će nam spasenje doneti Isus Hrist. Za naše Prosvetitelje, Isus Hrist je tu blizu: u modernistički uređenom kabinetu neke ambasade.

 

III

Bojkoti i izbori

Crvenih linija između Ustavobranitelja i Prosvetitelja u prošlosti je bilo više; najčešće, one su se odnosile na različita viđenja različitih događaja u prošlosti, ili na odnos prema globalnim geopolitičkim podelama. Danas, ta crvena linija je njihov odnos prema višestruko kontroverznim parlamentarnim izborima koje je Aleksandar Vučić pre jedan sat raspisao za 26. april ove godine.

Ustavobranitelji veruju da će uspešna kampanja za bojkot smanjiti učešće na njima do mere koja će ih učiniti besmislenim, pa samim tim i njihov rezultat nelegitimnim a posledicu (novi saziv Narodne skupštine) kratkotrajnom. Prosvetitelji, opet, smatraju da je baš učešće na tim izborima realan instrument političke borbe, mera hrabrosti, način da se ugodi dobrom Zapadu, ili sve to zajedno – a da je sve drugo naivnost, trik, pa čak i avanturizam.

Hajde da na početku potražimo odgovor na jedno prethodno pitanje: da li je postojala ikakva alternativa bojkotu? Teoretski, možda smo mogli da zamislimo i model u kojem bismo zaista svi učestvovali na izborima, a onda opozicione poslanike (umesto da statiraju u jednopartijskom parlamentu) povukli u zgradu neke opštine pod kontrolom opozicije u centru grada, da tu proglase slobodnu narodnu skupštinu. Ona bi razmatrala svoje tačke dnevnog reda i nju bi pratili opozicioni mediji. Tako bismo imali dva paralelna parlamenta i građani bi mogli da porede kvalitet rasprava, zakonskih predloga, toleranciju prema drugačijem mišljenju…

Relativno brzo, ovaj model bi zainteresovao i međunarodnu zajednicu, koja bi – bez obzira koliko nevoljno – morala da uspostavi neku komunikaciju sa legalno izabranim i legitimnim predstavnicima jedne polovine Srbije. To bi Vučića sigurno dodatno iznerviralo i, uz malo sreće, možda ga navelo i na neki nepromišljeni korak, neku fizičku represiju i tako nas još više homogenizovalo a njemu donelo više nevolja i štete – nego bojkot.

Problem bi, međutim, nastao znatno pre: već u samoj izbornoj kampanji. Da bojkota nema, Prosvetitelji bi tvrdoglavo insistirali na tzv. “vrednosno homogenim koalicijama” (tzv. teorija o dve kolone) koje bi se, navodno, fer nadmetale za glasove opoziciono opredeljenih birača. Naravno, sasvim je jasno na šta bi se od početka to fer nadmetanje svelo; upravo na ono na šta se sad svodi sva rasprava između Ustavobranitelja i Prosvetitelja: prvi bi optuživali druge da su izdajnici, špijuni i zapadni plaćenici, drugi prve da su rusofili, šovinisti i klerogubernisti.

Aleksandar Vučić bi, naravno, u takvoj cirkuskoj predstavi uživao kao što svako dete uživa u ukradenoj igrački: ako bi se obe strane bavile samo jedna drugom, onda nijedna ne bi imala vremena da se bavi njim samim, organizovanom kriminalnom grupom kojoj je na čelu i njihovim aferama. Još u toku kampanje, svaka bi mu se obratila sa prljavim vešom o onoj drugoj, koji bi onda njegovi tabloidi, sve grokćući od sreće, zdušno objavljivali. Tako bi se završila bajka o dve kolone.

Zato je, još dosta rano, postalo očigledno da najmanji zajednički sadržalac leve i desne opozicije, u ovom trenutku, može da bude jedino bojkot – kao čin jasne, vidljive i agresivne delegitimizacije vlasti. Kako je vreme odmicalo, tako je bojkot istovremeno postajao i još nešto: čin diferencijacije političkih aktera na one koji su prešli Rubikon i one koji (još uvek) nisu. Prvi, čak i kad bi to hteli, objektivno neće imati drugi izbor osim da nastave sa rušenjem diktature; drugi, opet, neće imati drugi izbor osim da ostanu tamo gde su krenuli 26. aprila. Puta za povratak posle više neće imati.

 

IV

Gordijev čvor: revolucije ili špekulacije?

Kako definisati ono pitanje koje – u kontekstu predstojećih izbora odnosno njihovog bojkota – dominantno određuje politički diskurs?

Ustavobranitelji su skloni da to pitanje definišu u kategorijama društvenog ugovora, na način na koji su to činili i Lok, Hjum i Milton:

“Vlast kraljeva i magistrata nije ništa drugo nego derivat, prenet i poveren njima, radi zajedničkog dobra svih, od strane naroda kod kojeg vlast u osnovi ostaje i ne može biti oduzeta.”

Drugim rečima: kršenjem temeljnih načela društvenog ugovora, Vučić je svoju vlast učinio suštinski nelegitimnom; mutatis mutandis, i sve njegove pojedinačne odluke su takve i kao takve nas ne obavezuju. Takva je i odluka o izborima i zato će oni biti bojkotovani.

Ne radi se, dakle, o tome da su tzv. izborni uslovi, tehnički gledano, više ili manje povoljni. Radi se o tome da je Aleksandar Vučić, još odavno, prešao onu crvenu liniju posle koje može da raspisuje bilo kakve izbore.

***

Prosvetitelji, međutim, ovo isto pitanje definišu vrednosno, pri čemu same vrednosti tumače, gotovo potpuno, u pojednostavljenoj geopolitičkoj optici: Zapad je dobar a Istok je loš. Dakle, ako dobri Zapad od nas očekuje da izađemo na – bilo koje – izbore, mi smo dužni da to učinimo; ako isti taj dobri Zapad očekuje da podržimo Vučića, dužni smo i da to učinimo, iako znamo da će to biti štetno po nas; ergo, svi oni koji rade drugačije (pošto smo samo mi autentični tumači volje dobrog Zapada), mutatis mutandis rade za zli Istok, pa su zato i oni sami zli.

Nama se, ipak, čini, da je početno pitanje nešto složenije. Ono, suštinski, ima mnogo više veze sa razlikama u ambicijama, nego sa razlikama u ideologijama. Kako učesnici u ovom igrokazu vide realnost? Da li ta realnost predstavlja sistem (nebitno koji i kako ćemo ga nazvati) ili odstupanje od sistema? Da li je sistem moguće popraviti ili nije? Čime ćemo zameniti ono što ćemo srušiti?

Problem sa svim ovim pitanjima je jednostavan: mi, još uvek, ne znamo odgovor na njih. Sasvim izvesno, ako budemo čekali potpuni odgovor, diktaturu nikada srušiti nećemo. Poduhvat, kao i uvek u sličnim istorijskim okolnostima, podrazumeva i određenu dozu rizika. Na političkoj suprastrukturi je da racionalno pokuša da taj rizik smanji, na pobunjenim građanima da političare pritiskaju da bar neki rizik preuzmu.

Ono što je sasvim jasno to je da mi nikada nećemo unapred imati potpunu sliku budućeg društva, a isto tako i da to društvo – koje će se sve vreme dinamično razvijati – nikada neće moći da zadovolji sve zahteve nijednog od konkurentskih ideoloških koncepata. Za Ustavobranitelje će srpsko društvo uvek biti isuviše okrenuto Zapadu, za Prosvetitelje uvek nedovoljno. To je jedna dijalektika koja postoji već dve stotine godina, mi je ne možemo promeniti ni ovim izborima ni ovim bojkotom, niti je ta činjenica sada previše važna.

***

Šta ova dijalektika tačno znači? Nama se čini da je ovaj bojkot najveći izazov koji srpsko društvo (ovako nesavršeno kakvo, na sadašnjem stupnju društveno-istorijskog razvoja, objektivno jeste) danas može da uputi svojim političarima (takvim kakvi oni danas jesu). On je sinteza dva međusobno uslovljena, ali suštinski različita, protesta: jednog kratkoročnog, protesta protiv režima Aleksandra Vučića, i jednog dugoročnog, protesta protiv sistema u kojem je takva konstrukciona greška, kakav je Vučić, uopšte mogla da se dogodi.

Drugim rečima, ovaj bojkot jeste jedna vrsta revolucionarnog čina. To ne znači, naravno, da je on i nužno uvod u druge, nasilne, revolucionarne činove – mada svakako ne bi bilo mudro sasvim ih isključiti. Količina mržnje koju ovaj režim godinama proizvodi prema svim ljudima koji misle (bilo šta) dostigla je razmere iz one legendarne poruke koju je Nikola Tesla svojevremeno uputio Srbima i Hrvatima: “Vaša mržnja pretvorena u električnu energiju mogla bi osvetljavati gradove i gradove”.

Kako je Ivo Andrić napisao u “Znakovima pored puta”:

“S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku. Dok besne, izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji, živi, sja, kreće se i govori, ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva, sam sebi svrha do veka. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život, nego ga preobražavaju. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda, ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. Posle, mržnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.”

Pitanje odnosa između sile i politike detaljno smo razmatrali u ovom tekstu tako da čitaoca kojeg to zanima upućujemo na njega (naročito odeljci III, VI i X):

https://zorancicak.wordpress.com/2015/10/26/pahlavijev-sindrom-moc-i-granice-sile-u-politici/

Međutim, bojkot predstojećih izbora je revolucionarni čin i u jednom mnogo dubljem i složenijem smislu nego što bi to bilo nekoliko polupanih glasačkih kutija (ili, svejedno, glava). On je izraz otpora ne samo prema ovim sadašnjim ružičastim slonovima (vladajućem establišmentu), nego i prema onim prethodnim, kao i svakim budućim, ali i više od toga – prema sistemu koji je dozvolio da stotinak istih profesionalnih političara, kroz često perverzne međusobne nagodbe, već tri decenije održavaju isti, istorijski poguban, politički oligopol, koji se – za poslednjih osam godina – degradirao u monopol.

Uzroci koji su nas doveli u ovakvo stanje su, naravno, mnogo kompleksniji i njihova analiza daleko prevazilazi ambicije ovog teksta. Ali, ako su političke elite suštinu svog oligopola zasnivale na simboličkom činu izbora, onda izvesno nema boljeg načina da se taj Gordijev čvor razreši od, isto tako simboličkog, oduzimanja legitimiteta samom tom činu. A to se radi upravo bojkotom. Vi ste vašu vlast opravdavali našim listićima? Odlično. Sada smo obrnuli igricu. Te listiće više nemate. 

Dakle, ako je onaj uzvišeni cilj političkih promena, kako se to obično govori u delu naše javnosti, “promena sistema a ne Vučića” – onda je najbolji, najbrži i najefikasniji način za promenu sistema – bojkot. Nije, znamo, i najbezbedniji način, ali u životu retko mogu i jare i pare.

 

V

Ciljevi: fragmentacija i sinergija

“Sada zimu našeg nezadovoljstva pretvori u veličanstveno leto ovo sunce Jorka” – već u uvodnoj rečenici svoje drame “Ričard Treći”, Šekspir počinje izgradnju svog antijunaka na jednom istorijskom falsifikatu: pisac se ogrešio o realni istorijski tog događaja da bi, u umetničkoj fikciji, povećao Ričardove moći, kako bi ovaj delovao mnogo spretnije, sposobnije i – u onom konačnom dramskom utisku koji ostavlja na gledaoca – mnogo monstruoznije nego što je to u stvarnosti zaista bio.

Na sličan način, i sva naša nezadovoljstva, velika i mala, ona više i ona manje opravdana, već godinama se akumuliraju i tragično projektuju u ličnosti Aleksandra Vučića. Izgrađujući svesno mit o sopstvenoj svemoći, on nije mogao da izbegne tu ulogu šekspirovskog antijunaka, središnjeg agensa u kojem se prelamaju događaji, greške i zablude više decenija. On ih je, kao neki veliki magnet, jednostavno privlačio sebi.

Anketa 1

Pre par nedelja, pokušavajući da ustanovimo šta je dominantna percepcija najvećeg političkog problema danas, ispitanicima u našoj anketi ponudili smo četiri opcije, koje smo – metaforički – definisali na sledeći način:

  • Amerika, EU, Rusija (veliki svet)
  • Kosovo, Crna Gora, Republika Srpska (tzv. Region)
  • Četnici, komunisti, UDBA (istorijsko nasleđe i ideološke podele)
  • Aleksandar Vučić (sadašnji politički režim)

Ključni rezultat ove ankete u kojoj je učestvovalo preko 2.200 ispitanika – samo jedan od četvoro učesnika kao najveći problem percipirao je bilo šta što nije sadašnji politički režim – jasno pokazuju tendenciju da se akumulirano nezadovoljstvo ubrzano personalizuje.

Međutim, u tom difuznom, često emocionalnom i ponekad iracionalnom nezadovoljstvu velikog broja građana cezarističkom vlašću Aleksandra Vučića i čitave koterije njegovih javnih i tajnih saradnika (jer, da tog nezadovoljstva nema, ni projekat bojkota ne bi bio moguć) mogu se, ipak, prilično precizno uočiti tri osnovna pravca, tri magistralne trajektorije.

Na prvoj trajektoriji nalaze se svi oni koji su nezadovoljni – mnogi, zaista, i ogorčeni – načinom na koji on tretira tzv. nacionalne interese. Druženje sa ratnim zločincima kao što su Bler, Šreder ili Klinton, pijačna trgovina raznim spoljnopolitičkim ustupcima zarad sumnjive unutrašnjepolitičke podrške, nepodnošljiva lakoća privatnog druženja sa opskurnim likovima kao što su Orban i Erdogan, taj stalni kompleks niže vrednosti u odnosu na svaku iole veću i značajniju zemlju u svetu – sve to vređa dobar ukus i duboko je suprotno moralnim vrednostima koje većina nas prihvata. Bez obzira da li smo privatno bliži putu ka Evropskoj uniji ili jačanju saradnje sa Ruskom federacijom, podjednako se loše osećamo kad stalno posmatramo groteskne udvoričke scene kojima nas državni mediji svakodnevno zasipaju. Srbija ne može biti zemlja tajne diplomatije, a još manje može biti privatna moneta za potkusurivanje, po principu dva Grenela za tri Šojgua i dođeš mi još tri na karte… 

Na drugoj trajektoriji nalaze se oni čiji ukus vređa sirovi autoritarizam koji se svakodnevno demonstrira u vršenju vlasti: odnos prema medijima i neistomišljenicima uopšte, ismejavanje parlamenta i svih institucija Republike, sistematsko kršenje zakona, otvoreni prezir prema svima nama koji nismo ružičasti slonovi. To, jednostavno, nije ponašanje na koje pristojan čovek može da ćuti, nezavisno od toga da li je levičar, desničar, liberal, nacionalista ili kosmopolita. Predsednici jednostavno ne smeju da se u javnosti ponašaju kao huligani na fudbalskim utakmicama i koriste uličarske izraze. Srbija ne može biti zemlja privatnih institucija.

Konačno, na trećoj trajektoriji su svi oni koji smatraju da, čak ni u neoliberalnoj Veberovoj paradigmi, čovek ne sme da bude trošak. Da je porast stope samoubistava neprihvatljivo visoka cena za smanjenje stope budžetskog deficita. Da ljudsko društvo nije preduzeće i da vlada nije upravni odbor. Da je interes očuvanja supstance naroda iznad interesa zadovoljavanja stranih kreditora, njihovih bankara, savetnika, raznih posrednika i čitavog sveta tog rotšildovskog glamura, kojim je Aleksandar Vučić toliko detinjasto fasciniran kao svaki skorojević. Srbija ne može biti zemlja jeftinog rada.

Svaki od ova tri zahteva – da Srbija više ne može biti zemlja tajne diplomatije, privatnih institucija i jeftinog rada – može da bude pobednički jedino ako pronađe efikasnu sinergiju sa druga dva. Nijedan od njih pojedinačno, čak verovatno ni bilo koja dva bez trećeg, nikada neće moći da mobilišu, na jednom mestu i u jednom danu, kritičnu masu dovoljno veliku da na odlazak primora onoga koji, ispunjavajući svoju faustovsku nagodbu, podjednako prezire svaki od njih.

Kao što smo videli, nijedna politička stranka, a na žalost i skoro nijedna javna ličnost, do sada nisu uspeli da objedine navedena tri zahteva. Oni to nisu uspeli čak ni na nivou političkog logosa, a posebno ne praksisa. Smešteni u Prokrustovu postelju nekoliko već otrcanih ideoloških floskula, njihovi umovi su se tvrdoglavo držali sopstvenih ograničenja, nesposobni da uvide širu sliku sveta i ubeđeni da, zato što oni nisu u stanju da je vide, ta šira slika i ne postoji.

Međutim, ova očigledna i dugogodišnja nesposobnost političke elite da ispravno uoči, prepozna i u smislenu političku akciju artikuliše ključne razloge narodnog nezadovoljstva, rezultirala je jednim drugim – spontanim – procesom. Svi oni koji su se u našoj prvoj anketi opredelili da kao najveći politički problem Srbije vide Aleksandra Vučića – a očigledno i još poneko – sada je, na pitanje da li će izaći na izbore 26. aprila ove godine, rezolutno odgovorilo sa: NE. Njih je sada čak 85%, na uzorku od preko pet i po hiljada ispitanika. Oko 7% ispitanika se još nije opredelilo, a samo 8% je izjavilo da će izaći na izbore.

Očigledno, onu istu sinergiju – koju političke elite nisu uspele da proizvedu – proizvelo je javno mnenje. Političari, dakle, sada imaju jednostavan izbor: ili će ovaj fenomen ispravno prepoznati i – da bi ostali u društvu u pokretu – podržati narod u bojkotu, ili će izaći na izbore i tako se upisati u kamp ružičastih slonova.

Tako su se, manje-više, diferencirala sva tri učesnika u maloj skaski koja nam predstoji: (1) politički režim – ružičasti slonovi u kuli od slonovače; (2) društvo u pokretu; i (3) strani faktor – deus ex machina. U narednim odeljcima razmotrićemo detaljnije njihove pozicije, šanse, prednosti i slabe tačke i ključne strateške opcije.

 

VI

Učesnici (1): Sva lica režima – kako (s)rušiti kulu od slonovače?

Резултат слика за Ivory tower painting

Značajan faktor koji će opredeliti tok budućih događaja – u toku, a posebno nakon bojkotovanih izbora – jeste složena dinamika koja će se razvijati unutar korpusa koji obično zovemo “režim” ili “establišment”. Zlatno pravilo u svakom inženjeringu promene vlasti glasi: što je neka vlast iznutra slabija, potrebno je manje energije da se sruši. I obrnuto, naravno.

Ovde je neophodno najpre razmotriti jedno prethodno pitanje: naime, naša politička javnost, uporno, polazi od jedne iste pogrešne premise: da je fizionomija režima suštinski monocentrična: jedna glava i hiljade ruku i stomaka.

Pažljivija analiza, međutim, pokazaće jednu drugu sliku: policentričnu hidru, sa više glava različite veličine, piramidalno raspoređenih, od kojih svaka ima svoj mozak, ruke, stomak… Te glave se ujedaju, a te ruke i noge udaraju, mnogo češće nego što mi, koji smo izvan te hidre, možemo da vidimo; logično, jer je količina raspoložive hrane ograničena, a glad svakog od kriminalnih stomaka koje ove frakcije režima hrane, nije.

Kao i svaka druga pogrešna premisa, i ova je dovela do pogrešnog zaključka: da su svi unutrašnji konflikti unutar tog policentričnog organizma fiktivni, lažni, režirani u cilju nekog spina, tzv. skretanje pažnje (sa nečeg važnijeg), instrument zastrašivanja (nekih navodno neposlušnih), i tako dalje.

Osim toga što se – suštinski – zasnivaju na misaonim mehanizmima teorije zavere, ova pogrešna premisa, zaključak izveden iz nje i sva objašnjenja za njih potcenjuju objektivne kapacitete za destabilizaciju koji postoje unutar samog establišmenta. Naime, jedno od moćnih oružja u borbi za delegitimizaciju vlasti jeste stvaranja utiska o konfliktima unutar nje; najčešće personalnim i interesnim, ali ponekad – naročito kada je to inženjering tzv. stranog faktora – i širim političkim konfliktima.

Kako, dakle, rušiti kulu od slonovače u kojoj su zatvoreni ružičasti slonovi?

Najpre, srpski establišment nije konstituisan na osnovu uobičajenih kriterijuma u uporednim političkim sistemima: znanja ili sposobnosti (tehnokratski) ili posvećenosti nekom cilju (ideološki). Jedini relevantan kriterijum je lična odanost nekome iznad sebe u hijerarhiji tog interesnog kartela.

Drugo, srpski establišment ima više lica: neoliberalno i populističko, proevropsko i prorusko, radikalno i umereno. Kao i kod svih tzv. “catch-all” političkih projekata, njegova unutrašnja kohezija je slaba, a ideološka osnova tanka.

Ove dve činjenice, same po sebi, čine taj establišment ne mnogo teškom metom. Neophodno je samo pažljivo pratiti, uočiti, produbiti i eksploatisati već postojeće unutrašnje pukotine u kuli od slonovače.

Kao što smo predvideli još pre nekoliko godina, u jednom drugom tekstu:

“Od određenog momenta, čak ni ti propagandni resursi više neće biti dovoljni za pokrivanje celog prostora, i odbrana poretka će se polako povlačiti na sve uže perimetre i na par vitalnih tačaka. Na perifernim sektorima odjednom ćemo biti svedoci različitih konflikata, pojedinačnih i grupnih, koji su, potisnuti, dotad tinjali. Prepuštanje ranije čvrsto kontrolisanih zona spontanim procesima biće četvrti, konačni i nepogrešivi, znak rasula.”

https://zorancicak.wordpress.com/2015/06/25/odbrana-i-poslednji-dani-mali-prirucnik-za-ponavljace/

 

VII

Učesnici (2): Društvo u pokretu – strategija opkoljavanja

Image result for homo ludens

Za one koji veruju da su svi budući događaji unapred određeni, razmišljanje o svemu je ionako bespredmetno: biće ono što će biti. Fatalizam i determinizam, ako od nečega oslobađaju, oslobađaju od tereta projektovanja budućnosti.

Ali, za one druge, za društvo u pokretu, upravljanje sopstvenom sudbinom zahteva i blagovremeno promišljanje rizika, što nas dovodi i do nekoliko praktičnih zaključaka. Društvo u pokretu mora da se prilagodi uslovima i prirodi borbe koja mu je nametnuta: još odavno, i sve više kako je vreme odmicalo, to je antiteza klasičnoj političkoj borbi u kojoj se takmiče ideje i oni koji ih iznose. Najmanje je to borba koja se može dobiti ovim bojkotom, ili nekim izborima, tim klasičnim formulama politike.

Za ovu borbu, društvo u pokretu će morati da iskuje nova, sopstvena, originalna, oruđa i oružja, U tom arsenalu biće i bojkota, biće i izbora, ali će biti i još mnogo toga drugog: ratnih varki, iznenađenja, taktičkih poteza, privremenih rešenja, nevoljnih saveznika, iznuđenih koraka.

Društvo u pokretu je istovremeno i protest, i otpor, i pobuna; ono je i štrajk i demonstracija; ono je reforma, ali i revolucija. Društvo u pokretu je danas bojkot, a sutra će biti izbor. Društvo u pokretu je i grafit na zidu, i zvižuk na premijeri; ono je i podignuta pesnica i pozorišna predstava, i skandiranje na sportskoj utakmici; ono je i vic, i psovka, i pesma. Društvo u pokretu je dinamičnije, inventivnije, preduzimljivije, duhovitije od kula od slonovače u kojima žive ružičasti slonovi. Ono sadrži prednost inicijative, draž zabranjenog, misteriju novog i neistraženog, onu večitu, opojnu, aromu avanture.

Politički establišment je ugrozio same temelje zajednice, podjednako ugrožavajući svaku od njenih vrednosti, ma koliko same te vrednosti ponekad bile iracionalne, zastarele ili međusobno suprotstavljene. Politički establišment je angažovao resurse, spoljne i unutrašnje, kojima nijedan deo društva, sam, za sada ne može da se efikasno suprotstavi. Ako društvo u pokretu uopšte ima neke šanse u toj borbi, ono ih ima u uspostavljanju modela ravnoteže.

To najpre znači da politička suprastruktura, sama po sebi, nije dovoljna: političke stranke, pokreti, organizacije… Čak i kada bi uspela da privremeno prevaziđe svoje unutrašnje, međusobne razlike (a videli smo već  koliko je na njih, često detinjasto, osetljiva) ona nije dovoljna. Društvo u pokretu će morati da, pored političara, regrutuje još dva moćna saveznika.

Jedan je kritička javnost: i institucionalna (elektronski i štampani mediji i istraživački portali) i vaninstitucionalna (društvene mreže, razni oblici gerilskog marketinga, protesti, organizovani i spontani). Taj saveznik nije samo domaća, nego i strana kritička javnost: politički establišment je jako osetljiv na ono što se u inostranstvu o njemu piše, i društvo u pokretu će morati da gađa to bolno mesto mnogo češće i mnogo više nego do sada. Neprijatelju je potrebno nanositi toliki intenzitet bola da novi strah – onaj od društva u pokretu – učini većim od starog straha, onog od političkog establišmenta. Ravnoteža moći se uspostavlja, prevashodno, kao ravnoteža straha.

Drugi važan saveznik je duboka država: svi oni pojedinci unutar državnog i paradržavnog aparata koji se ne mire sa postojećim stanjem. Činovnik, koji će krišom snimiti i javnosti anonimno dostaviti dokument o finansijskoj zloupotrebi. Sudija, koji će odbiti da nezakonito odredi pritvor progonjenom čoveku. Tužilac, koji će pokrenuti istragu i onda kada to ne bude u interesu političara na vlasti. Policajac, koji će građanina na protestu fizički zaštititi od kriminalca kojeg je angažovala vlast. Pripadnik tajne službe, koji će, u onom odsudnom trenutku, preko pouzdanih kanala. objaviti dugo čuvani tajni snimak jednog ubistva…

Sva tri oružja društva u pokretu: politička suprastruktura, kritička javnost i duboka država su elementi strategije opkoljavanja kule od slonovače. Oni moraju da funkcionišu usklađeno i disciplinovano. To nije disciplina koalicije, koju održava neki privremeni dogovor o podeli interesa; to je disciplina koju održava viša svest o zajedničkom cilju koji istovremeno i sadrži svaki od naših pojedinačnih ciljeva i nalazi se iznad njega.

To je pokret otpora.

A šta posle?

Tradicionalni političari (stranke, lideri, poslanici, ministri) biće i posle promena još uvek nejaki, često nezreli, sa nasleđem više neprijatnim nego prijatnim, suočeni sa naslagama nepoverenja, i opravdanog i neopravdanog – da bi moglo da im bude povereno potpuno i nekontrolisano upravljanje državom, a kamoli daljim promenama. Kao čovek koji se budi iz dubokog sna i priseća posle duge amnezije, i ona će mnoge stvari morati tek da uči. Neke ispočetka, neke po prvi put.

Opterećeni narcizmom malih razlika, sujetama svojih lidera, dugogodišnjim parazitiranjem na marginama stvarnog života, i naši opozicioni političari će još dugo zavisiti od podrške kritičke javnosti, koja će ih energizovati, radikalizovati, primoravati na nove i uvek veće rizike, terati na korake od sedam milja.

I, u isto vreme, ti isti političari će i dalje zavisiti od podrške duboke države – koja će morati da ih kontroliše, sprečava da i sami ne vrše zloupotrebe, koči da ne srljaju…

Novi modeli ravnoteže, u trouglu: politička suprastruktura – kritička javnost – duboka država biće garancija stabilnosti u izgradnji novog sistema.

Dijalektika suprotnosti, koje se međusobno i podstiču i kontrolišu.

 

VIII

Učesnici (3): Deus ex machina – strani faktor

Резултат слика за deus ex machina painting

Značajan uticaj na razvoj događaja – kao i uvek u istoriji kada su naše domaće političke elite u ozbiljnoj krizi – ima strani faktor. To je još jedan bitan činilac u ovoj analizi.

Kakve su realne šanse Srbije posle pada diktature? Dijalektički gledano, ono čega nema nije nužno ništa, nego ima svoj potencijal i ontološki status ako je usidreno u realnim protivrečnostima prostora. Koje su to mogućnosti? Najpre valja razlikovati objektivno moguće od potencijalno mogućeg. Objektivno gledano integracija Srbije u Evropu u ovom trenutku nije na vidiku. Ali potencijalno gledano njena mogućnost lebdi, u promenljivoj napetosti između interesa velikih sila i ponude političara koji bi ih racionalno koristili.

***

Da se ne lažemo: strani faktor već preko dve decenije posreduje u našim razgovorima sa kosovskim Albancima i bilo je samo pitanje vremena kada će početi da posreduje i u razgovorima između nas samih. Da je režim u ranijim fazama konfrontacije pokazao više mudrosti a manje sujete, možda se taj scenario mogao izbeći. Ali, baš kao što je srpskom režimu 1999. bilo draže da kapitulira pred Džonom iz Vašingtona nego da razgovara sa Ibrahimom iz Podujeva, tako je i srpskom režimu 2019. bilo draže da kapitulira pred Volfgangom iz Berlina nego da razgovara sa Živoradom iz Kragujevca.

Put stranom mešanju u srpske izbore započeo je pomalo bizarnom serijom razgovora na Fakultetu političkih nauka, početkom avgusta prošle godine, kada je Fond za otvoreno društvo okupio šaroliko društvo, sa idejom da postigne dogovor o tzv. “fer izbornim uslovima”. Čak i da je postojala obostrana volja da se taj cilj postigne, zadatak je – posle ovoliko debelih naslaga međusobne mržnje – bio đavolski težak. Ali verovatno je samo predsedavajući ovih skupova, Milan Antonijević, u tu mogućnost verovao: ljudi su, inače, uvek skloni da poslove kojima se oni sami bave smatraju značajnijim nego što oni objektivno jesu. Za razliku od njega, predstavnici obe strane došli su na te skupove sa ciničnom idejom da ih zloupotrebe za svoju propagandu. To su, uostalom, i učinili i time za još metar ili dva produbili već iskopane rovove.

Međutim, ovi skupovi su omogućili nešto drugo, mnogo značajnije, što niko od njihovih učesnika, opsednut jeftinim TV nastupom, nije očekivao: početak internacionalizacije srpske političke krize. Posle Milana Antonijevića došli su i Dejvid Mekalister, Eduard Kukan, Knut Flekenštajn, Vladimir Bilčik, Tanja Fajon, Oliver Varhelji… Na isti način kao što su posle Žaka Nekera došli Mirabo, Lafajet, Mara, Danton, Robespjer… Kada se čarapa jedanput pocepa, ona nastavlja da se para do kraja.

***

Hajde da sada pogledamo malo detaljnije fizionomiju onoga što – nekad sa mržnjom, nekad sa strahopoštovanjem, ali uvek preuveličavajući njegov stvarni značaj – nazivamo “stranim faktorom”. On, naime nije jedan koherentan pojam; nikada to nije bio previše, sada nije uopšte. Kao što su naša dva prethodna igrača – Vučićevi ružičasti slonovi i naše društvo u pokretu – strukturalno duboko fragmentirani, tako je to i ovaj treći igrač, taj naš večiti deus ex machina.

Trampijanska Amerika svet posmatra geopolitički, a ne vrednosno: tolerancija u javnom diskursu, poštovanje činjenica, nezavisni sudovi, mediji koji nisu oruđe u političkim obračunima – to su sve vrednosti koje – bar još šest meseci – većinska Amerika prezire i kod sebe same; samo izuzetno naivan čovek mogao bi da očekuje da se onda za te vrednosti bori u nekoj Rusiji, Ukrajini, Velikoj Britaniji, Italiji, Mađarskoj, Brazilu, Saudijskoj Arabiji, Izraelu, ili – za ovu priliku – Srbiji. Sve su to, da parafraziramo Kisindžerovu knjigu “Velika šahovska tabla” samo crna ili bela polja.

Sa druge strane, sve dublje razlike između trampijanske Amerike i post-bregzitovske Evrope političare na Kontinentu ponovo dovode do – neko vreme zaboravljene – svesti o evropskim vrednostima: ne toliko zato što im je samima do njih stalo, koliko da bi naglasili svoju različitost od Amerike. I zaista, dok je Junkerova Evropska komisija dosta olako paktirala sa stabilokratijama na Zapadnom Balkanu, sve više važnih ljudi u novoj administraciji EU je sve manje sklono da to i dalje čini.

Konačno, kao treći činilac tog kompleksa koji nazivamo “stranim faktorom” tu je i Putinova Rusija. Vešto koristeći niz činilaca – prazan prostor stvoren američko-evropskim konfliktima, široko razočarenje Evropom zbog decenije ciničnog paktiranja sa tzv. stabilokratama na Balkanu, odložene posledice međunarodne ekonomske krize iz 2008, migrantske krize iz 2015, hronične slabosti zapadnih demokratija – Rusija danas u ovom regionu ima mnogo veći uticaj nego pre deset godina. Njen geopolitički interes je vrlo jasan: stalno izazivati i produbljavati konflikte među balkanskim narodima i državama, da svoje jugozapadno (a evropsko jugoistočno) krilo držala u stanju permanentne krize.

Ovo je glavna podela unutar stranog faktora na Balkanu. Ali, ne i jedina. Unutar prva dva činioca postoje takođe složeni i različiti interesi.

Pođimo od američke administracije u kojoj postoje čak četiri centra moći sa različitim prioritetima kada je u pitanju Balkan: jedna ključni interes vidi u rešavanju kosovskog problema (i to radi kratkoročnog političkog rezultata: demonstracije nadmoći nad Evropskom unijom); druga je zaokupljena unutrašnjom krizom u Bosni i Hercegovini; treća se bavi tradicionalnim odmeravanjem snaga sa Rusijom; četvrta je, opet, fokusirana na probleme sa organizovanim kriminalom (naročito sa narko-kartelima) čije tesne veze sa političkim elitama i strukturama državne vlasti balkanskih zemalja su već opšte mesto u internim američkim obaveštajnim procenama.

U samoj Evropskoj uniji, u godini uoči definitivnog odlaska Angele Merkel sa političke scene (2021) sve više političara, naročito onih leve i liberalne orijentacije, sklono je da haos na Balkanu tumači kao njen prtljag: opskurni likovi Sanadera, Janše, Gruevskog, Vučića, isuviše često se pojavljuju na fotografijama sa njom u poslednjih petnaest godina. Nema nijedne balkanske zemlje u kojoj su na vlasti bili (ili još jesu) njeni štićenici a u kojoj je stanje danas bolje nego što je bilo početkom veka. Ova, suštinski različita, evropska viđenja tzv. merkelijanskog Balkana, prelamaju se i u stavovima evropskih političara oko bojkota predstojećih izbora u Srbiji. Svi smo, recimo, bili svedoci dijametralno suprotnih javnih stavova Tanje Fajon i Olivera Varheljija o tom pitanju, na primer? A ispod tog blagog povetarca na površini, evropski brod je suočen sa ozbiljnim burama ispod vode.

Ovo je – slikana grubim potezima četkice – slika stranog faktora na Balkanu uoči bojkota izbora u Srbiji. Nekim od navedenih igrača odgovara stabilniji Vučićev režim (deo američke administracije koji se bavi Kosovom, ili deo evropske koji je pod uticajem Merkelove); nekima odgovara da taj režim bude nestabilan (kako bi mogao da se koristi u planiranom obračunu sa Dodikom, ili za potiskivanje ruskog uticaja), nekima odgovaraju njegove kozmetičke promene (kroz uključivanje većeg broja pro-zapadnih političara), nekima suštinske, i tako dalje. Taj kompleks interesa je vrlo različit, i različita će biti i ponašanja kojima će se ti interesi ostvarivati.

U konačnici, politički stav svih ključnih spoljnih igrača prema rezultatima izbora u Srbiji zavisiće upravo od – rezultata tih izbora. Što izlaznost na njima bude manja, to će i podrška Vučićevom režimu biti manja, ili uslovljena težim i većim ustupcima. I obrnuto.

Ono što je, međutim, vrlo indikativno to je da nijedan ozbiljan zapadni (a ni ruski) političar nije vršio pritisak na opozicione stranke u Srbiji da izađu na izbore – mada im je, više puta, bilo rečeno da bi takvu uslugu režim znao i da ceni i da vrati. Međutim, kako su se izbori približavali, tako je postojalo jasno da se prvobitna podrška vlastima topi, i da sve manje stranih posrednika želi da bude viđeno suviše često na projektu koji će za njih same, vrlo lako, biti neuspeh.

 

IX

Scenariji budućnosti (1): matematika

Bojkot2

Šta će se dogoditi u ponedeljak, 27. aprila ove godine? Protivnici bojkota to pitanje, već mesecima, sa zluradim smeškom, postavljaju njegovim pristalicama. Ovi im, često, odgovaraju podjednako besmislenim i ne manje zluradim kontrapitanjem: a šta bi se dogodilo na prvom zasedanju skupštine koju bismo svi zajedno izabrali?

I pitanje i kontrapitanje su besmisleni iz dva jednostavna razloga: prvo, oni operišu veličinama koje su nam, u ovom trenutku, nepoznate; drugo, odgovori na njih – ako bi imale iole pretenzije da budu ozbiljni – morali bi da sadrže niz detalja o kojima se jednostavno ne može govoriti javno, pred neprijateljem.

Najpre, da pogledamo rezultate (u apsolutnim brojevima i u procentu od ukupnog broja upisanih birača) na dosadašnjih jedanaest izbora za Narodnu skupštinu Republike Srbije, od uvođenja višestranačke parlamentarne demokratije 1990. godine.

  • 1990.   5,030,440  71,49%
  • 1992.   4,723,711  69,72%
  • 1993.   4,300,440  61,43%
  • 1997.   4,139,080  57,40%
  • 2000.   3,752,170  57,65%
  • 2004.   3,825,471  58,75%
  • 2007.   4,029,286  60,56%
  • 2008.   4,141,176  61,35%
  • 2012.   3,912,904  57,80%
  • 2014.   3,592,375  53,09%
  • 2016.   3,778,923  56,07%

Dakle, za poslednjih trideset godina – najduži neprekinuti period u istoriji Srbije u kojem postoji višestranačka parlamentarna demokratija – u jedanaest izbora za poslanike u Narodnoj skupštini, nijednom odziv birača nije bio ispod tri  i po miliona, i nijednom taj odziv nije bio ispod pedeset procenata ukupno upisanih u biračke spiskove.

Ta dva parametra su istovremeno i površinski cilj bojkota: učiniti izbore nelegitimnim tako, što će nove poslanike Narodne skupštine izabrati ispod tri miliona birača ili bar ispod polovine od njihovog ukupnog broja. Dubinski cilj je nešto ambiciozniji: pokazati da na Vučićeve izbore neće izaći niko drugi sem pristalica njegove i nekoliko kolaboracionističkih stranaka; lestvica za ostvarenje tog cilja je viša: smanjiti izlaznost na dva do dva i po miliona birača. U oba slučaja, to će – istorijski – biti najniži odziv na izbore u istoriji modernog parlamentarizma u Srbiji.

To je, da se slikovito izrazimo, ona osnovna arhitektonska zamisao bojkota. Međutim, pored nje postoji – da se još malo zadržimo na građevinskim metaforama – i njen inženjerski plan, koji je kompleksniji. On podrazumeva dve ključne uporišne tačke: prvo, takvo oblikovanje javnog mnenja u kojem se (ne)izlazak na izbore shvata kao posredno referendumsko odlučivanje za i protiv Aleksandra Vučića (iz ma kog od desetina mogućih razloga) i, drugo, postavljanje efikasne kontrole na biračkim mestima koja bi onemogućila masovnu izbornu krađu i falsifikovanje rezultata.

***

Posledice će, kao i uvek, zavisiti od rezultata. Rezultati će, opet, biti mereni po preovlađujućem kolektivnom sentimentu – uspeha, odnosno neuspeha (izbora ili bojkota, svejedno). Ako poređamo te granice uspešnosti onda nam se otvaraju četiri osnovna scenarija, od kojih svaki podrazumeva neke različite posledice i neke iste posledice, samo različitim intenzitetom. Pogledajmo najpre ta četiri scenarija:

  • Izlaznost od tri i po miliona birača (oko 53% upisanih) ili više značila bi potpuni neuspeh bojkota, konsolidaciju sadašnjeg establišmenta i njegovu dodatnu međunarodnu i unutrašnju legitimaciju. Preostala ostrva nezavisnih institucija i slobodnih medija bila bi preuzeta ili neutralisana u periodu od jedne do dve godine. Ovaj scenario bi isto značio i verovatni kraj protesta i – u relativno kratkom periodu – izvestan politički kraj svih lidera Ustavobranitelja i verovatni kraj njihovih organizacija (kroz nove procese unutrašnjeg raspadanja, onih većih, ili konačno gašenje, onih manjih). Na dugi rok, ubrzalo bi se iseljavanje iz zemlje, a jedinu delimičnu kontrolu vlasti mogla bi da vrši međunarodna zajednica.

 

  • Izlaznost od tri miliona birača (oko 45% upisanih) značila bi relativni uspeh bojkota. To bi bio prvi put od postojanja višestranačke parlamentarne demokratije u Srbiji (poslednjih trideset godina) da je jedan saziv Narodne skupštine izabran sa manje od polovine upisanih birača. Bilo bi izvesno dalje širenje i jačanje protesta, mogle bi da se očekuju prve unutrašnje pukotine u establišmentu kao i značajno intenziviranje međunarodnih posredničkih napora. Ovaj rezultat, međutim, ne bi – sam za sebe – imao dovoljan potencijal da dovede do brzih i dramatičnih promena, ali bi svakako onemogućio konsolidaciju establišmenta na dugi rok, ojačao poziciju Ustavobranitelja i ubrzao promene.

 

  • Izlaznost od dva i po miliona birača (oko 35% upisanih) značila bi apsolutni uspeh bojkota. Ona bi potvrdila da je poruka Ustavobranitelja prihvaćena od najmanje milion birača i tako bi dovela do jačanja njihovog unutrašnjeg jedinstva. Pukotine u establišmentu bi bile brojnije, brže i ozbiljnije: neke institucije (pre svega pravosuđe) koje nisu direktno pod kontrolom parlamenta pokazale bi veći stepen samostalnosti. Protesti bi se proširili, a međunarodna zajednica bi bila prinuđena da reaguje i prihvati realnost da u Srbiji postoji ozbiljna politička kriza. Parlament izabran pod tim okolnostima ne bi mogao da opstane duže od pola mandata, odnosno do predsedničkih izbora 2022.

 

  • Izlaznost od dva miliona birača (ispod 30% upisanih) ili manje lako bi mogla da znači i relativno brz politički kraj Aleksandra Vučića, znatno pre isteka njegovog mandata u 2022. godini. Suočen sa poniženjem ovih razmera, on bi bio pod teškim, višestrukim, pritiscima i verovatno bi podneo ostavku. Novi parlament ne bi imao  nikakav autoritet, kao ni vlada koju bi on izabrao. Delovi establišmenta bi se javno distancirali. EU bi (slično misiji koju je imala u Makedoniji 2015. godine) insistirala na ozbiljnim političkim pregovorima, uz međunarodno posredovanje, o uslovima za ponovne izbore, kao i na tehničkoj vladi koja bi rukovodila zemljom do njihovog održavanja.

 

IX

Scenariji budućnosti (2): politika

Резултат слика за machinery painting

Međutim, kao što znamo, uspešnost neke strategije određuje ne samo matematika, nego i politika. To je takozvana princip nužnog i dovoljnog razloga, koju je još u sedamnaestom veku postavio nemački filozof Gotfrid Lajbnic. Nužan uslov za pobedu nad Vučićevom diktaturom jeste uspeh bojkota; potreban uslov je sposobnost političara da taj uspeh dalje materijalizuju u lanac uzročno-posledično povezanih radnji i postupaka koji će, u svojoj sveukupnosti, mogućnost te pobede pretvoriti u stvarnost.

Dakle, šta bi političari koji su nas pozvali u bojkot trebalo da rade posle 26. aprila? Ako bojkot ne uspe, odgovor na to pitanje je jasan: moralna obaveza svih lidera koji su nas na njega pozivali biće da podnesu ostavke i, bar za neko vreme, pruže šansu nekim drugim ljudima. U tom slučaju, pošto im mi nismo obezbedili onaj nužan uslov, nema ni potrebe da se oni dalje trude oko dovoljnog uslova.

Ali, šta bi trebalo da rade ako dovoljno nas prihvati njihov poziv i ne izađe na te “izbore”, pa bojkot uspe? Šta ako nužan uslov bude obezbeđen? Kako da oni obezbede dovoljan?

Najpre, podsetimo se na rečenicu iz poslednje od mnogobrojnih deklaracija na tu temu, koju su oni sami usvojili pre nekih mesec dana:

“Svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu lažnih izbora smatraćemo rušenjem ustavnog poretka…”

Ako lideri političkih stranaka koji su nas pozvali na bojkot očekuju da ih posle 26. aprila uopšte smatramo ozbiljnim ljudima, oni moraju da održe ovo obećanje, po svaku cenu. Sami su, kako je napisao Jovan Dučić, “zaboli koplje na velikoj meti”; da bi njihov “put bio nalik na sunčane snope” od mnogih stvari će morati da odustanu, od nekih neće baš morati ali će to moći sebi da dozvole – ali od ove neće moći.

U praksi, da bi u tome uspeli trebalo bi da preduzmu nekoliko praktičnih političkih poteza:

Prvo, proširiti front otpora režimu izvan uskih i zatvorenih krugova sopstvenih stranaka. Da bi anemična koalicija stranaka mogla uspešno da se pretvori u agresivni pokret otpora, ona mora da se osloni na šire društvene slojeve nezadovoljnih, i da prihvati sve legitimne razloge tog nezadovoljstva – i političke, i nacionalne i socijalne – bez ambicije da bude arbitar. Sloboda, država i hleb – moraju biti jednostavne, svima razumljive, krupnim slovima napisane reči na svakoj od naših zastava otpora.

Drugo, formirati neku vrstu vlade u senci koja bi, ozbiljnošću ideja i predloga koje bi iznosila, kao i ozbiljnošću ljudi koji bi u njoj bili, ostavila utisak kredibilne alternative. To bi trebalo da budu isti oni ljudi koje bi sutra, nakon neizbežnih promena, pozvala da rukovode tim istim resorima u tranziciji u demokratsko društvo.

Treće, obrazovati jedinstvenu platformu za pregovore sa međunarodnom zajednicom i odrediti po jednog zajedničkog pregovarača sa partnerima iz Evropske unije, SAD (i Veliku Britanije) i Rusije. Ovi pregovarači bi morali da zastupaju zajedničke (a ne pojedinačne), interese i ciljeve i objašnjavaju zajednički usaglašenu (a ne sopstvenu stranačku) politiku.

Četvrto, preuzeti taktičku i operativnu inicijativu. Osmisliti nove oblike protesta, oslanjajući se na formule već oprobane u raznim drugim zemljama (princip zauzimanja prostora, princip tzv. marginalne sile, pravilo o razvlačenju neprijateljskih snaga) ali i pronalazeći nove formule, prilagođene našim uslovima.

Peto, demonstrirati spremnost da se plati cena. Politički lideri koji su nam rekli da će “svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu lažnih izbora smatrati rušenjem ustavnog poretka” moraju biti u prvim redovima pobunjenog naroda, tamo gde će se ispaljivati suzavac i vodeni topovi i gde će udarati pendreci. Njihove ruke moraju biti vezivane lisicama. Oni moraju biti u policijskim maricama, njih pravo iz zatvorskih ćelija moraju voditi na pregovore sa stranim ambasadorima. Sve to mora biti snimano, puštano na društvenim mrežama i televizijama. Show must go on.

Neko će možda reći da je sve ovo preterano, da je nepotrebna patetika? Da sve to može i drugačije? Pa gospodo, moglo je i drugačije, naravno. Ali to “drugačije” je onda išlo sa drugačijim porukama, ne sa ovom o “rušenju ustavnog poretka” koju ste nam poslali. Rušenje ustavnog poretka nije isto što i džeparenje po tramvaju. Sada, ako očekujete da vas uzmemo ozbiljno, morate odigrati svoju ulogu do kraja, kao što je to Erih From napisao u “Bekstvu od slobode”:

“Uspešan revolucionar je državnik, neuspešni je kriminalac.”

 

X

Zaključak: poslednja stranica sveske

Vitruvian Man

“Poslednja stranica sveske.
Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale, slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogađa retko, ali zato dopušta sve, i najopreznije, mogućnosti. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.”

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

Sudbine naroda, zemalja i društava – baš kao i naše pojedinačne sudbine – nikada nisu potpuno predvidive. One zavise od čitavog niza, na prvi pogled sitnih i beznačajnih, detalja. U tom smislu, ma koliko se mi trudili da predvidimo neki tok događaja, on uvek ostaje neizvestan više nego što nama to na prvi pogled izgleda i, svakako, više nego što bismo to mi želeli. Svako ko, unapred, tvrdi da sa stoprocentnom izvesnošću zna krajnji ishod nekog složenog društvenog procesa samo je stoprocentni – šarlatan.

Tako je i sa ishodom ove male skaske oko izbora koji to od početka nisu bili i bojkota koji je u međuvremenu, iz očajanja prerastao u stvar moralnog izbora. Zato, hajde da umesto neozbiljnog predviđanja ovaj tekst završimo pokušajem odgovora na jedno ozbiljno pitanje: šta je sve na kocki?

Uspeh bojkota značio bi kraj iluzije da se politika dugoročno može voditi kroz cezaristički model vladavine. Istovremeno, to bi bila i dosad najozbiljnija opomena Evropi da se, dugoročno, podrška stabilokratijama ne isplati i da – u krajnjoj konsekvenci – ona znači jedino poraz same Evrope i prepuštanje ovog prostora njenim suprotnostima. Uspeh bojkota neizbežno bi pokrenuo niz složenih procesa, i unutrašnjih i spoljnih, koji bi zajedno doveli do demontaže diktature i prelaska u nove, složenije oblike društvene interakcije.

Istovremeno, neuspeh bojkota značio bi – bar za ovu generaciju – i kraj ideje o slobodi. Svaka politika će tada podrazumevati prethodno jasno izraženu lojalnost cezarističkoj vladavini: neku vrstu putovanja kroz vreme – povratka u Miloševu Srbiju ili Evropu pre Francuske revolucije. Poništavanje dva poslednja veka istorije. I dalje će, nominalno, biti tu raznih slučajnih ljudi koji će glumiti politiku – i desničara, i levičara i liberala – ali će svi oni podjednako zavisiti od režima koji će, na kašičicu, svakom od njih određivati dozvoljenu meru politike. Istovremeno, svi oni će nastaviti da se bore između sebe, simulirajući politiku i uveseljavajuće stvarne vlasnike zemlje. U tom smislu, neuspeh bojkota neće značiti neuspeh bilo koje naše pojedinačne politike, nego neuspeh svih njih zajedno – povratak u društvo bez politike, u pretpolitičko društvo.

Ako se pitamo šta je krajem aprila na kocki – eto, to je. Ni više, ni manje. Sva druga pitanja – sve naše pojedinačne sudbine i karijere, opstanak liliputanskih političkih stranaka sa ambicijama večitih Gulivera, sitni dogovori i nagodbe, veće ili manje materijalne koristi, lične sujete ili uskogrude ideološke opsesije – ma sve je to od drugorazrednog značaja pred ovom vododelnicom.

Njen ishod će, do sredine veka u kojem živimo, presudno oblikovati fizionomiju srpskog društva i odrediti dalji tok istorije na ovom prostoru.

Kako je rekao Leonardo da Vinči:

“Postoje tri vrste ljudi: oni koji vide, oni koji vide kada im se ukaže na nešto i oni koji ne vide.”