Anatomy

Jans van Mirveld: “Čas anatomije doktora Viljema van der Mera” (1617)

“Ali ova vlast nije navikla ni u redovnom stanju da je kritikuju i da se čuje istina o njoj. Ono što je građanima ove zemlje potrebno nije toliko solidarnost sa licima starijim od šezdeset i pet godina, već pre svega istina i samo istina, jer se svakom istinom postiže moralnost kao proizvod svih zahteva praktične razboritosti i sprovodi jedna mala revolucija.”

 

 

Da, dobro ste pročitali, zahtevi praktične ohlokratije – vladavine ološa.

Sve suprotno od zahteva praktične razboritosti pravnog filozofa, savremenog jusnaturaliste Džona Finisa. Po njemu su zahtevi praktične razboritosti: koherentan životni plan, nepostojanje proizvoljnih preferencija među vrednostima, nepostojanje proizvoljnih preferencija među ljudima, nepristrasnost i posvećenost, ograničena relevantnost posledica, poštovanje prema svakoj osnovnoj vrednosti u svakom činu, zahtevi opšteg dobra, postupanje po sopstvenoj savesti i moralnost kao krajnji proizvod ovih zahteva.

Ova vlast je stvorila dva paralelna društva, svako sa svojom levicom, liberalima i desnicom, dva društva koja se međusobno mrze, a na kraju je zbog Koronavirusa uvela vanredno stanje, krajnje arbitrerno, čime je, zajedno sa početnom netransparentnošću akata vezanih za vanredno stanje, netransparentnošću postupanja i odstupanja od ljudskih prava od kojih se ni po članu 15 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ni po članu 202 Ustava Republike Srbije ne odstupa,  izvršila državni udar, jer po članu 200 stav 8 Ustava:

“Kad odluku o vanrednom stanju nije donela Narodna skupština, Narodna skupština je potvrđuje u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane.”

Ova odredba Ustava sadrži opasnost od zloupotrebe, jer postoji velika opasnost da Narodna skupština uopšte ne bude u mogućnosti da se sastane tokom vanrednog stanja. Dakle, predsednik ove države, predsednica Vlade i predsednica NSRS su izvršili državni udar par excellence.

Pored prava na život, od koga (još uvek) nije odstupila, odstupanja nema od zabrane ropstva i prinudnog rada, zabrane mučenja i nečovečnog postupanja i zabrane diskriminacije.

Poslednja tri prava su ukinuta licima iznad šezdeset i pet godina života i licima u pritvoru, koja su još uvek nevina, a koja su u opasnosti da obole od Koronavirusa.

Kada se bilo kom ljudskom biću ukine sloboda kretanja po bilo kom nedozvoljenom osnovu, to je diskriminacija, dakle, kršenje zabrane diskriminacije. Ejdžizam, odnosno diskriminacija po godinama, spada u nedozvoljeno razlikovanje po nedozvoljenom osnovu i za to ne postoji nikakvo opravdanje, jer, po terminologiji Konvencije i prakse Evropskog suda za ljudska prava, za zabranu odstupanja od zabrane diskriminacije, ropstva i mučenja postoji evropski konsenzus, pa samim tim takva odstupanja nisu i ne mogu biti neophodna u demokratskom društvu.

Osim diskriminacije, ti ljudi moraju da provedu u svojim kućama 24 sata 7 dana nedeljno. I tu nikakva solidarnost ne pomaže. Jer, kada se nekome ograniče sloboda kretanja na kuću ili bilo koji zatvoreni prostor bez valjanog pravnog osnova, a ovde valjanog pravnog osnova nema, jer je zabranjeno odstupanje, to je i mučenje i ropstvo. Neću sada pisati o praksi Evropskog suda za ljudska prava, jer nisu svi koji čitaju ovaj tekst pravnici, ali ono što mogu da kažem je sledeće – zabrana izlaska na ulicu licima starijim od 65 godina nije pravno obavezujuća jer se njom odstupa od prava od kojih se ni po Konvenciji ni po Ustavu ne odstupa nikada.

Da se vratim na početak, tj.na zahteve praktične razboritosti. Iz prvih osam zahteva proističe deveti zahtev, moralnost. Iz postupanja ove vlasti proističe samo – da parafraziram Bertolda Brehta – haramija, jer je Srbija svojim građanima ne bleda majka, nego zla maćeha “u čijoj kući urla laž, a istina mora da ćuti”.

Ali ova vlast nije navikla ni u redovnom stanju da je kritikuju i da se čuje istina o njoj. Ono što je građanima ove zemlje potrebno nije toliko solidarnost sa licima starijim od šezdeset i pet godina, već pre svega istina i samo istina, jer se svakom istinom postiže moralnost kao proizvod svih zahteva praktične razboritosti i sprovodi jedna mala revolucija, jer, što bi Hauard Zin u „Marksu u Sohou“ rekao:

„Najrevolucionarniji čin u koji neko može da se upusti jeste da kaže istinu“

… Za urlanje laži radi ispunjenja vlažnih snova ove vlasti ni za vreme vanrednog stanja ne treba imati nikakvu toleranciju, jer je svako pristajanje na laži, nacionalnu sabornost i netransparentnost u donošenju akata vezanih za vanredno stanje i netransparentnost u postupanju – pristajanje na ohlokratsku diktaturu i učešće i u ohlokratskoj diktaturi i njenom gaženju ustavnog poretka.

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)