Ilustracija iz knjige “De proprietatibus rerum” (1479)

Interesi države i multinacionalnih kompanija nikada ne smeju biti preči od ljudskih prava i javnog interesa. Da kao društvo ne bismo postali orvelovska distopija iz „1984“, koja svesno i otvoreno vrši auto-genocid, na koji sve okolnosti u vezi sa testiranjem na Koronavirus i postupanje sa obolelima ukazuju. Mislite o tome.

 

 

Povod za ovaj tekst je vest na sajtu http://www.direktno.rs pod nazivom Ljudi sa Sajma za Direktno: Iz nemoći štrajkujemo glađu, država nas je zaboravila[1] od 2.aprila 2020.godine. Kao što je poznato, lakši slučajevi obolelih od Koronavirusa se smeštaju na Beogradski sajam u izolaciju, dok se teži slučajevi smeštaju u bolnice, a indikativno je da ne postoji kriterijum definicije slučajeva za testiranje na COVID19, što, pored prava pacijenata, otvara i pitanje arbitrarnosti testiranja.

U ovom tekstu želim da ukažem na kršenje prava pacijenata kao ljudskih prava i građanskih prava, za koja su prava pacijenata direktno vezana, a od kojih za vreme vanrednog i ratnog stanja nema odstupanja – prava na život (član 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 24 Ustava Republike Srbije), prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23 Ustava), prava na zabranu ropstva i prinudnog rada (član 3 Konvencije i član 26 Ustava), prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25 Ustava) i zabrane diskriminacije (član 14 Konvencije i član 21 Ustava) i na moguću odgovornost države i međunarodnih korporacija za kršenje ljudskih prava i prava pacijenata direktno vezanih za pomenuta ljudska prava od kojih se ne odstupa za vreme vanrednog i ratnog stanja, odnosno, u ovom slučaju, brutalno izvršenog državnog udara.

Članom 2 Zakona o zdravstvenoj zaštiti zdravstvena zaštita je definisana kao organizovana i sveobuhvatna delatnost društva, sa ciljem ostvarivanja najvišeg mogućeg nivoa očuvanja i unapređenja zdravlja građana i obuhvata sprovođenje mera i aktivnosti za očuvanje i unapređenje zdravlja državljana Republike Srbije (u daljem tekstu: građanin), sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno, delotvorno i efikasno lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju, dok po članu 3 stav 1 istog Zakona građanin, kao i strani državljanin i lice bez državljanstva koje je stalno nastanjeno ili privremeno boravi u Republici Srbiji, ima pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa zakonom, i dužnost da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih građana, kao i uslove životne i radne sredine. Dakle, pravo na zdravstvenu zaštitu je jedno od osnovnih ljudskih prava, jer je direktno vezano za pravo na život, koje bez valjane zdravstvene zaštite ne može valjano da se vrši.

Prava pacijenata, koja su zajemčena Zakonom o pravima pacijenata, a važna su za ovaj tekst, jer su direktno vezana za pravo na život, pravo na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja i kažnjavanju, pravo na zabranu ropstva i prinudnog rada i prava na dostojanstvo ličnosti su: pravo na dostupnost zdravstvene zaštite (član 6), pravo na informacije (član 7), pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge (član 9), pravo na bezbednost pacijenta (član 10), pravo na obaveštenje (član 11), pravo na privatnost i poverljivost (član 14), pravo na pristanak (članovi 15-19), pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju (član 20), pravo pacijenta, koji učestvuje u medicinskom istraživanju (član 25), pravo na prigovor (član 30) i pravo na naknadu štete (član 31).

Iz citirane vesti jasno se vidi da se pacijentima krše pravo na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja, pravo na zabranu ropstva i prinudnog rada i pravo na dostojanstvo ličnosti, i s njima u vezi prava pacijenata – pravo na informacije, pravo na bezbednost pacijenata, pravo na pristanak i potencijalno pravo pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju, s obzirom na to da su ih bez ikakvog osnova odveli na Beogradski sajam i da im ne daju nikakve informacije u vezi sa situacijom u kojoj se nalaze, a nikada nisu videli rezultate testova, iako im je saopšteno da su pozitivni na Koronavirus i da ne postoje kriterijumi definicije slučaja za testiranje na Koronavirus.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava je po ovom pitanju jasna – prisilne medicinske intervencije i terapije predstavljaju kršenje prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja iz člana 3 Konvencije (Jaloh protiv Nemačke od 11. juna 2006. godine i R.S. protiv Mađarske od 2. jula 2019.godine). Po praksi ESLJP, mučenje predstavlja “namerno nečovečno postupanje, koje prouzrokuje ozbiljnu nepodnošljivu patnju”, a stepen patnje čini glavnu razliku između mučenja i nečovečnog postupanja, kod koga mora postojati minimum surovosti i mora da prouzrokuje ili stvarno telesno oštećenje ili jaku psihičku patnju.

Kao što sam u tekstu napomenuo, ne postoje kriterijumi definicije slučaja na testiranje na Koronavirus, što otvara sumnju arbitrarnosti u postupanju državnih organa i lekara prema testiranim licima, kojima je usmeno saopšteno da su pozitivna na Koronavirus, a takođe otvara prostor za sumnju da se nad ljudima, koji su smešteni na Beogradskom sajmu, vrše medicinski eksperimenti, na koje niko od tih ljudi nije pojedinačno pisano pristao.

Po članu 25 Zakona o pravima pacijenata, medicinsko istraživanje, u kome učestvuje punoletni poslovno sposobni pacijent, može se preduzimati samo na njegov pristanak, koji mora biti u pisanom obliku, nakon što je obavešten o smislu, cilju, postupcima, očekivanim rezultatima i mogućim rizicima medicinskog istraživanja, a na zahtev pacijenta, to obaveštenje daje se i u pisanom obliku. Pacijent mora biti posebno upozoren da je slobodan da učešće u istraživanju odbije i da pristanak koji je dao može  u svako vreme da opozove u pisanom obliku.

Medicinsko istraživanje koje uključuje dete, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti radi neposredne koristi samog pacijenta i uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je o tome prethodno obavešten, osim ukoliko se sam pacijent tome ne protivi. Istraživanje se u javnom zdravlju, koje uključuje dete koje je navršilo petnaest godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, a koje ne proizvodi direktnu korist i ne nosi rizik za dete, može odobriti ukoliko ima za cilj da doprinese boljem razumevanju stanja zdravlja ove populacije, uz pisani pristanak samog deteta ili njegovog zakonskog zastupnika, koji su o tome prethodno obavešteni, a zdravstveni radnik koji vrši medicinsko istraživanje, dužan je da vodi računa o tome da zaštita života i zdravlja pacijenta uvek ima prednost u odnosu na interes društva i nauke.

Pacijent, koji zbog medicinskog istraživanja pretrpi štetu na svom telu ili zdravlju, ima pravo na naknadu štete u skladu sa zakonom, bez obzira na krivicu, a zdravstvena ustanova je dužna da, pre početka medicinskog istraživanja, osigura pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju, za slučaj nastanka štete po zdravlje tog lica koja je izazvana medicinskim istraživanjem, u skladu sa zakonom i dužna je da zaključi ugovor sa pacijentom, kojim se određuje iznos neophodnih troškova koji pripadaju pacijentu koji učestvuje u medicinskom istraživanju.

Ukoliko se medicinska istraživanja, odnosno eksperimenti, nad ljudima na Beogradskom sajmu vrše bez znanja i pisanog pristanka svakog od lica, koja su mu podvrgnuta, i ukoliko se državni udar, koji se predstavlja kao vanredno stanje, zloupotrebljava za vršenje medicinskih eksperimenata nad njima, to je ne samo kršenje prava na život, prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja, prava na zabranu ropstva i prinudnog rada, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava na zabranu diskriminacije (u kom slučaju se zbog nepostojanja kriterijuma definicije slučaja za testiranje i ogoljene arbitrarnosti, koja proističe iz nedostatka tog kriterijuma, postavlja pitanje da li postoje više i manje vredni pacijenti i koji je nedozvoljeni osnov za diskriminaciju) već i jasan pokazatelj nepostojanja vladavine prava.

To je i jasna posledica nepostojanja pravnog sredstva protiv kršenja ljudskih prava od strane multinacionalnih korporacija – u ovom slučaju, farmaceutskih kompanija – u ustavnosti Srbije, na čemu će Republika Srbija, ukoliko zaista želi da postane demokratska država, posle promene vlasti itekako (kao i na transparentnosti delovanja državnih organa i javnoj dostupnosti akata) morati da radi, i jasan pokazatelj nepostojanja kulture ljudskih prava i neizvršavanja presuda Evropskog suda za ljudska prava, na koje je Republika Srbija, po Konvenciji, obavezna.

Interesi države i multinacionalnih kompanija nikada ne smeju biti preči od ljudskih prava i javnog interesa. Da kao društvo ne bismo postali orvelovska distopija iz „1984“, koja svesno i otvoreno vrši auto-genocid, na koji sve okolnosti u vezi sa testiranjem na Koronavirus i postupanje sa obolelima ukazuju. Mislite o tome.

[1] Sekulović, T, Đukanović, P, Ljudi sa Sajma za Direktno: Iz nemoći štrajkujemo glađu, država nas je zaboravila, na https://direktno.rs/korona/264790/ljudi-sa-sajma-za-direktno-iz-nemoci-strajkujemo-gladju-drzava-nas-je-zaboravila.html?fbclid=IwAR1R5MWs9CXlEavhpWzo7Ae_gtLD_OiM1V3Cs8LW9FfjRIeQwzsYMhJ5tP8 od 2. aprila 2020. godine

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)