Smith, John Raphael: Slave Trade

Džon Rafael Smit: “Trgovina robovima” (1791)

Jer, za Aleksandra Vučića, Arbeit macht frei, iskoristio je Koronavirus da od Srbije napravi logor, jer on naprosto nije izašao iz radikalskog fašističkog šinjela niti je ikada promenio radikalski mentalni sklop. Tako je moguće i odstupanje od zabrane ropstva i da akti posebnih organizacija lokalne samouprave donose akte kojima se od ljudskih prava odstupa. I to od onih ljudskih prava od kojih se po Konvenciji i Ustavu ne odstupa ni za vreme vanrednog stanja ni za vreme ratnog stanja.

 

6. aprila 2020. godine, dakle, na 79. godišnjicu početka nacističkog bombardovanja Beograda, Gradski štab za vanredne situacije Grada Bora je na osnovu člana 41, stav 4, a u vezi sa članom 43 Zakona o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br. 8/18) doneo Naredbu, kojom se počev od 3.4.2020. godine naređuje svim udruženjima građana, kao i dobrovoljnim društvima, da stave na raspolaganje sve raspoložive ljudske resurse za pomoć najstarijim građanima u vidu donošenja namirnica i lekova na kućnu adresu i organizovanja lekarske pomoći.

Pitanja koja se, pored odstupanja od zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada, od koga se po članu 15 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 202 stav 4 Ustava Republike Srbije ne odstupa ni za vreme vanrednog ni za vreme ratnog stanja, moraju postaviti u vezi sa ovim aktom su sledeća:

  1. Zašto se Gradski štab poziva na ovaj Zakon, kada je u toku vanredno stanje, u kom se na sve mere primenjuje Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja;
  2. Pravna priroda pravnog akta, kojim se odstupilo od zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada;
  3. Vremensko važenje pomenutog pravnog akta;
  4. (Ne)poštovanje Evropske konvencije i prakse Evropskog suda za ljudska prava i
  5. Poštovanje Smernica Saveta Evrope o poštovanju demokratije, vladavine prava i ljudskih prava u okviru COVID 19 zdravstvene krize

 

Prvo, po članu 15 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 202 stav 4 Ustava Republike Srbije od zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada ne odstupa ni za vreme vanrednog ni za vreme ratnog stanja.

Savet Evrope se, jemčeći zabranu ropstva, oslanja na definiciju ropstva iz Konvencije protiv ropstva Društva naroda iz 1926. godine, koju je izmenila i dopunila Generalna skupština UN 1953. godine, koja ropstvo definiše kao „stanje, kome je izloženo lice na kom se vrši pravo svojine.“ Položaj sličan ropskom Evropski sud za ljudska prava definiše kao „veoma ozbiljan oblik lišenja slobode“, koji „uključuje obavezu obavljanja određenih usluga za druge, ..dužnost lica, koje se nalazi u položaju sličnom ropskom, da živi na posedu drugog lica i nemogućnost promene stanja“ (Siladin protiv Francuske)

Što se tiče prinudnog rada, Evropski sud za ljudska prava se oslanja na Konvenciju Međunarodne organizacije rada br. 29 o zabrani prinudnog ili obaveznog rada, koja prinudni rad definiše kao:

„svaki rad ili uslugu, koji je od drugog lica iznuđen pretnjom bilo kakvom kaznom i za koji se to lice, koje je izloženo prinudnom radu, nije dobrovoljno ponudilo“ (Van der Musel protiv Belgije, Gracijani-Vajs protiv Austrije, Štumer protiv Austrije).

Po članu 16 Ustava Republike Srbije, Konvencija i praksa ESLJP se u Republici Srbiji direktno primenjuju, što znači da su integralni deo njenog pravnog sistema.

 

Drugo pitanje, koje se postavlja, je zašto se Gradski štab za vanredne situacije poziva na zakon, koji propisuje mere za slučaj vanredne situacije, kada je uvedeno vanredno stanje, na koje se primenjuje Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja?

Po članu 1, stav 1, tačka 7 Zakona o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama, vanredna situacija je stanje koje nastaje proglašenjem od nadležnog organa kada su rizici i pretnje ili nastale posledice po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna i kulturna dobra takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada, dok se po članu 2 Zakona o merama za slučaj vanrednog stanja smatra da su ispunjeni uslovi za proglašavanje vanrednog stanja na delu teritorije Republike Srbije kad se preduzimaju aktivnosti kojima se ugrožava: ustavni poredak, bezbednost Republike – njena suverenost, nezavisnost i teritorijalna celokupnost, obavljanje privrednih i društvenih delatnosti, ostvarivanje i zaštita sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina i rad državnih organa.

Po članu 200 stav 1 Ustava Republike Srbije, kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, Narodna skupština proglašava vanredno stanje. Ovde se postavlja pitanje kako na vanredno stanje može da se primenjuje zakon, koji se odnosi na vanredne situacije, kao i pitanje da li vlast namerno arbitrarno primenjuje zakone, kako joj je po volji.

Arbitrarna (ne)primena zakona po volji vlasti je odraz teorije samoobvezivanja (autolimitacije) nemačkog pravnog teoretičara Georga Jelineka, po kojoj vlast može donositi zakone koji su joj po volji i primenjivati ih dok su joj po volji, a kada prestanu da joj služe da donosi nove ili da primenuje zakone koji joj u datoj situaciji odgovaraju. Tu teoriju su direktno primenjivali Hitler i Staljin za vreme nacizma u Nemačkoj i staljinizma u SSSR-u.

 

Dalje, postavlja se pitanje kako se to od bilo kog ljudskog prava, a u ovom slučaju prava na zabranu ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada odstupa naredbom posebne organizacije, kada Ustav u članu 200 stav 9 jasno kaže da se od ljudskih i manjinskih prava može odstupati isključivo uredbom. Naredba posebne organizacije nije, bez obzira na to što je propisana Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama, ni podzakonski akt, koji donosi lokalna samouprava, ni pravno obavezujuća, pogotovo što se njom odstupa od ljudskog prava, od kog odstupanja nema ni u vanrednom ni u ratnom stanju.

 

Zatim se postavlja pitanje vremenskog važenja ove Naredbe. Doneta je 6. aprila 2020, a odnosi se na period od 3.aprila 2020.godine. Kako akt koji je donet 6.aprila može početi da važi tri dana ranije?

Dalje, po Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 4 stav 3 tačka c se kaže da se  prinudnim radom  ne smatra rad, koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće, koja preti opstanku ili dobrobiti zajednice. Čak i da se radi o krizi ili nesreći, koja preti opstanku ili dobrobiti nacije, akt kojim se uvodi rad, kojim se iziskuje u takvom slučaju, mora, kao što sam već napomenuo, doneti Vlada, a taj akt je uredba, a drugo, pošto se ovom Naredbom očigledno krši i zabrana mučenja i nečovečnog postupanja, rad njom propisan ne bi mogao se nazove radom, koji se iziskuje u slučaju krize ili nesreće.

Država članica Saveta Evrope, takođe, po članu 1 Konvencije ima pozitivnu obavezu poštovanja ljudskih prava.

U presudi ESLJP Siladin protiv Francuske, jasno je rečeno da činjenica da se država uzdržava od kršenja određenih ljudskih prava ne znači da je ispunila obavezu iz člana 1 Konvencije. Dalje, država ima pozitivnu obavezu da donošenjem zakona i administrativnih mera pokaže da poštuje ljudska prava, pa tako se u presudama ESLJP C.N. protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Siladin protiv Francuske jasno kaže da član 4 Konvencije zahteva od države članice Saveta Evrope da preduzme efikasno krivično gonjenje lica, koje drugo lice drži u stanju ropstva, položaju sličnom ropskom ili ga prisiljava na prinudni rad.

Takođe, država članica Saveta Evrope ima pozitivnu obavezu da preduzme operativne mere zaštite žrtve ili moguće kršenja prava na zabranu ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada (Rancev protiv Kipra i Rusije, C.N. protiv Ujedinjenog Kraljevstva), odnosno mora se pokazati da su države bile svesne, odnosno bile dužne da budu svesne, okolnosti koje izazivaju osnovanu sumnju da je određeno lice bilo izloženo kršenju zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada.

Država članica Saveta Evrope takođe obavezu da sprovodi istragu kada postoji osnovana sumnja da je prekršeno pravo na zabranu ropstva. Koliko mogu da vidim, Republika Srbija još uvek nije ispunila te obaveze u ovom slučaju, a po Konvenciji i praksi ESLJP Više javno tužilaštvo u Zaječaru kao nadležno je dužno da reaguje i bez istrage podigne optužnicu protiv komandanta Gradskog štaba za vanredne situacije Grada Bora Aleksandra Milikića zbog krivičnog dela Zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu iz člana 390 stav 1 Krivičnog zakonika Republike Srbije, za koje je zaprećena kazna od jedne do deset godina.

 

Na kraju, 7. aprila 2020. godine Generalna sekretarka Saveta Evrope, gospođa Marija Pejčinović-Burić, donela je Smernice Saveta Evrope o poštovanju demokratije, vladavine prava i ljudskih prava u okviru COVID 19 zdravstvene krize, koje potvrđuju zabranu odstupanja od određenih ljudskih prava za vreme vanrednog stanja, u ovom slučaju:

  • zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada i zabrane mučenja;
  • prevladavanje načela zakonitosti postupanja;
  • ograničeno trajanje vanrednog stanja i mera donesenih za vreme vanrednog stanja;
  • granice mera donesenih za vreme vanrednog stanja;
  • podelu vlasti i poštovanje prava na život (član 2 Konvencije);
  • prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja (član 3 Konvencije);
  • prava na zdravstvenu zaštitu (član 11 Izmena Evropske socijalne povelje);
  • prava na slobodu i bezbednost (član 5 Konvencije);
  • prava na pravično suđenje (član 7 Konvencije);
  • prava na poštovanje privatnog i porodičnog života (član 8 Konvencije);
  • slobode misli, savesti i veroispoispovesti (član 9 Konvencije);
  • slobode izražavanja (član 10 Konvencije);
  • slobode medija i zaštite žrtava krivičnih dela.

 

Na osnovu svega što je ova vlast uradila na urušavanju vladavine prava, podele vlasti i na osnovu njenog konstantnog kršenja ljudskih prava i od uvođenja vanrednog stanja, odnosno vršenja državnog udara, i prethodnih osam godina, ne može se reći da će ispuniti pozitivne obaveze koje Republika Srbija po Konvenciji i praksi ESLJP ima da bi sprečila kršenje zabrane ropstva, naprotiv, može se na osnovu njenog ohlokratskog karaktera očekivati da će nastaviti da odstupa od zabrane ropstva.

Jer, za Aleksandra Vučića, Arbeit macht frei, iskoristio je Koronavirus da od Srbije napravi logor, jer on naprosto nije izašao iz radikalskog fašističkog šinjela niti je ikada promenio radikalski mentalni sklop. Tako je moguće i odstupanje od zabrane ropstva i da akti posebnih organizacija lokalne samouprave donose akte kojima se od ljudskih prava odstupa. I to od onih ljudskih prava od kojih se po Konvenciji i Ustavu ne odstupa ni za vreme vanrednog stanja ni za vreme ratnog stanja.

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)